Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 06-04-2018

E, dakle, velikopetački metal je metal posebno visoke potencije, pa da onda počnemo…

…sa jednim pank bendom???

Eh, da ali Morrow su ona posebna vrsta panka koja je svakako bliska metalcima. Ukorenjeni u solidno dugu britansku tradiciju anarhističkih bendova koji su u svom zvuku gledali daleko preko horizonta pab-roka i nezvanično ali pohotno se ukrštali sa raznim drugim žanrovima pa i sa metalom (Amebix, Antisect, Conflict… ju get d pikčr), Morrow na svom drugom albumu (koji je, doduše, digitalno izašao još u Decembru, ali fizički izlazi u Junu… a sada mi je ukazano na nj), nastavljaju sa isporukom svoje verzije crustcore trešagije koja je ne samo ofarbana violinom i violončelom, već su ova dva istrumenta zapravo ključni u motivima koji ovu muziku čine pamtljivom. Ostalo je vrlo dobri, više nego kompetentni D-beataški, ali bogato aranžiran hardkor sa memorabilnim tekstovima i jakim vokalima, ali dopunjeno nežnim gudačkim teksturama  sve ovo dolazi u ravan jedne, ako smem da kažem „umetničkije“ muzike. Za ovo su temelji, što se mene tiče, udareni još osamdesetih na potezu Crass-Conflict-Amebix, a Morrow bi mogli biti i na-rođenju-izgubljeni blizanac američkih Neurosis, koji je nastavio da se razvija u više pank smeru i… Nema potrebe da dalje pričam, ovo je album vredan slušanja, pa probajte:

https://morrowpunx.bandcamp.com/album/fallow

Dobro za nešto tradicionalniji „metal“ ugođaj, zadovoljstvo mi je da ponudim montrealski Augury, čiji je prvi album izašao još 2004. godine, pa se tu u međuvremenu svašta dešavalo i sada, 14 godina kasnije, ljudi izbacuju drugu ploču koja je… odlična!

Augury sebe namerno neće da vežu i za jedan konkretan podžanr u metalu, jebiga, rezonuju verovatno, matori smo da se ograđujemo u kojekakve kutije, ali za potrebe sažimanja njihove muzike u ovom miniprikazu, možemo komotno da kažemo da je ovo tek-det, odnosno visokotehnički usmereni death metal sa jakim tempom, mnogo promena, puno melodijskih linija, filigranskim vezom basiste Dominica Lapointea  čije sam neke njegove radove kačio na prošloj strani ovog topika. Lapointe svira i u Beyond Creation i Augury se mogu uslovno strpati u istu fioku, no možda je manje bitno da ih žanrovski definišemo, a bitnije da naglasimo da su ovo izvrsno pisane pesme, u kojima tehnička izvedba i aranžmanska ambicioznost ne zasenjuju ni slučajno ideje iza samih kompozicija, taj neki neuhvatljivi a esencijalni duh, te atmosferu. Ovo je dakle, vrlo zreo tek-det, ne preigravanje omladine koja vežba po šesnaest sati dnevno i misli da je 70 arpeđa za redom definicija kvalitetnog metala, nego, jelte, fluidna muzika čija je dinamika visoka – a da deluje beznaporno – a prepuna vinjeta na gitarama, ćelavom basu, pa i bubnjevima kojima čovek može dugo da se sladi. Augury su vrlo dostojni naslednici najboljih momenata Atheist ili Cynic, a ovo je jedna od najboljih death metal ploča koje sam čuo poslednjih meseci:

https://augurymetal.bandcamp.com/album/illusive-golden-age

Idemo dalje, ponovo u Kanadu, da vidimo drugi album benda Altars of Grief, nježno nazvan po violinistkinji URGH!-a: „Iris“.

Kanađani svoju muziku opisuju kao „prerijski doom“ i to je poštena deskripcija, pošto ovaj album donosi gomilu spore i tužne muzike koja se od „klasične“ funeral doom ponude izdvaja ne toliko tempom (koji je uredno spor sem kad se povremeno udari u siledžijski treš), niti produkcijom (koja je uredno prozračna i ima prostora za disanje uprkos nešto komprimovanijem masteringu nego što bi čovek želeo za ovu vrstu muzike) koliko sigurnim unošenjem nešto više, hm „pop“ harmonija u celu sliku. Opet, ovo ne podseća na Paradise Lost i ostalu Depeche Modeom inspirisanu doom frakciju i najviše me asocira na pokojnog Petera Steelea i njegov TON.

To znači da ovo nije nužno BAŠ moja šolja čaja, ali Type O Negative su bend velikog i važnog legata a Altars of Grief su ipak nešto „metalniji“ od Steeleovih poznijih momenata i… ima tu šta da se čuje čak i za mene, a za malo manje ograničenog slušaoca, ovo je svakako ploča prepuna divota. Ceo album na zvaničnom kanalu izdavača:

https://youtu.be/w0GDz35QCsc

Ako smo krenuli sa pankom, nije toliko neobično da nastavimo sa…

…synthwaveom???

Novi album fiskog projketa GosT svakao nije „metal“ ploča, ne najmanje jer na njemu, jelte, nema ni g od gitara, ali jeste ploča u velikoj meri informisana metalom i napravljena sa očiglednom namerom da se elementi ekstremnog metala umešaju u i inače angularnu i brutalnu sint-svirku. Rezultat je jedan veoma bučan, jako distorziran četrdesetominutni komad horora i prozivačkog nihilizma koji, da se razumemo, u velikoj meri hvata na proverbijalnu buku i jake kontrapunkte i teško da možemo da pričamo o tečnim kompozicijama i „mudrom“ aranžiranju. Ali, dozvolićete, ekstremna muzika sebi oduvek može da dozvoli da bude ekstremna i u smislu lomljenja forme i sastavljanja nove forme iz odlomljenih komadića, pa je ovo album koji može da osvoji već svojom naglašenom abrazivnošću, i mada ga mi matori možda nećemo slušati svakog dana na putu do posla, meni se dopada njegova mladalačka anarhičnost i duh koji deli sa elektronskim kaubojima iz devedesetih i ranog dvadesetprvog veka, kao što su bili Kid 606 ili J Lesser. Evo ga:

https://blood-music.bandcamp.com/album/possessor

Ako krenemo dalje, naletećemo na italijanski bend Messa čiji je treći album, Feast for Water jedna nadahnuta mešavina, recimo, doom metala, hard roka, jazza i bluza, sve umotano u mračnu klupsku atmosferu u velikoj meri određenu avetinjskim vokalima pevačice Sare. Ovo je metal najviše po intenzitetu, a najmanje po tehnikama koje se koriste, jer na, barem mojim metal pločama se ne da često čuti slajd gitara, vurlicer, džezerski šafl i Čikago-bluz fraziranje, ali opet, širina koju zahvataju ovi italijanski majstori nije svrha sama sebi i uvek je u službi vrlo ekspresivnih, emotivnih kompozicija koje imaju jasna narativna težišta i prepoznatljive teme. Volim, takođe, kad je metal grub i distorziran a istovremeno plemenito uzdržan sve do momenta kada treba da se udari u krešendo, a da sve to ne zvuči kao neki tantrički koktiz kakav već umeju često da nam priređuju bendovi koje obeležavamo post-metal etiketom. Messa su bliži nekoj postmodernoj školi od pre petnaest ili dvadeset godina, nekom, šta ja znam, novijem rock in opposition pristupu ali su i dalje bazirani na težini i distoriziji i to se mora jako ceniti. Vrlo preporučljivo:

https://messa666.bandcamp.com/album/feast-for-water

A ima i spot:

https://youtu.be/zH5FXUpFLcA

Možda sam mogao da pomenem i Pink Floyd u nekim od gornjih osvrta, jer… čuju se i provlače se, ali onda evo ih sada. Novi album benda koji se nekad zvao Jeremy Irons & The Ratgang Malibus a sad su to i zvaničnoi skratili u JIRM, dakle njihov novi album je sat vremena psihodeličnog roka koji Pink Floyd jasno priziva već u prvoj pesmi, ali, da se odmah razumemo, nema ovde baš mnogo primera pinkflojdovske inventivnosti. Umesto toga, JIRM su pristojno isfazirani i decentno gruvi hard rok sa podugačkim pesmama i psihodeličnim tendencijama koji neće biti na odmet starijima među nama, sve dok ne očekuju nekakva preterana otkrovenja:

https://smallstone.bandcamp.com/album/surge-ex-monumentis

U daljim novostima, debi album jednočlanog švajcarskog benda Cân Bardd je dobio dosta publiciteta (to jest, ljudi su ga komentarisali po jutjubovima i raznim metalskim okupljalištima po internetu) po dve, reklo bi se, suprotstavljene, osnove. Prva osnova je da je ovo impresivno, ali IMPRESIVNO napisana i aranžirana ploča nežnog, atmosferičnog blek metala koji se ne stidi (sinti) gudačkih aranžmana i folkerskih motiva što se besprekorno mešaju sa rafalnim bubnjevima i prozuklim blekerskim vokalom. Kad pomislimo da je ovo sve uradio devetnaestogodišnjak, još je impresivnije. Naravno, ima tu MNOGO mladalačke naive, ali ona je na nivou emocije i ekspresije, i ovaj komentar se ne odnosi na, kako već rekoh, zaista solidno komponovanu i izvedenu muziku. Lako mi je da zamislim da će ova ploča biti priličan andergraund hit za publiku koja se doduše farba u crno i meće belo na lice kad izlazi u grad ali joj je omiljena knjiga, potajno, Hobit. No, tu je i ona druga osnova…

A tu imamo problem što je ovo ploča kojoj miks zaista oduzima mnogo, previše toga. Naravno, blek metal ume da lepo živi i u krš produkciji, ali ovo nije takav blek metal, niti je ovo takva krš produkcija. Naime, ovo je divna, klasično lepa muzika sintetičkih horova i uzvitlanih gudača, akustičnih gitara i pseudoduvača umešanih sa distorziranim elektrikama i jakim bubnjevima, ali sumarni zvuk ploče je kao da ste pokriveni debelim ćebetom preko glave i pokušavate da nazrete saundtrak sa zaista dobre hobitske žurke koja se odvija u susednom stanu. Greota, bez sumnje. No album je i dalje veoma slušljiv a čovek se posle određenog vremena navikne na mutan, taman zvuk i ponesu ga lepe pesme. Autor je već obećao da će mu naredni album (već napisan) biti miksovan i masterovan od strane profesionalca, pa je to svakako nešto čemu se možemo nadati. No, u međuvremenu, ovo je možda demo vredan slušanja i pamćenja:

https://canbardd.bandcamp.com/album/nature-stays-silent

Da se zadržimo u Švajcarskoj i ukažemo na album najgeneričkijeg zamislivog naslova, a koji nam stiže ljubaznošću metalkor benda Coilguns. Dakle, Millenials je ploča koja, valjda, nastoji da sumira milenijalske traume, frustracije i druge mentalne neugodnosti i spakuje ih u kolekciju pesama koja je zapravo mene najviše podsetila na, recimo, Converge koji džemuju sa Meshuggah. E, sad, ima ovde više pokušaja nego nužnih uspeha, mnogo ispaljene municije a ne nužno jednako mnogo pogođenih meta, dakle, muzika je rastzana na sve strane i možda previše „namerno“ neurotična, ali možda sam i ja samo previše mator da ispravno cenim muziku, jelte, milenijalsa. Ono što mogu da kažem je da je produkcija solidno masivna i da ovde ima prilično lepih tema, sve odsvirano nervozno, grčevito i jako, tako da, ima šta da se čuje:

https://coilguns.bandcamp.com/album/millennials

Preko u Finskoj stigao je novi i može se reći dugo očekivani album braće Kokko i njihovih saradnika, odnosno melodičnog death metal/ folk metal/ swamp metal benda Kalmah. I vidim da neki od ljubitelja vele da su razočarani, jer, eto, očekivali su, valjda VIŠE mada nisam siguran čega više, jer je ovo prilično ambiciozna ploča sa složenim aranžmanima i jakom produkcijom koja solidno podržava crtanofilmovski death ugođaj zajedno sa narodnjačkim hukovima kojih je album PREPUN. Dobro, možda ja koji nisam odrastao uz ovaj bend ne primećujem nijanse koje su fanovima odmah očigledne, ali ovo i nije nužno muzika BAŠ za mene. Opet, ovo je prilično slušljiva i keči muzika koja, podcrtaću, ima sasvim crtanofilmovsku osnovu i ume da osvaja ukusnim solažama, dobrim mošerskim ritmovima i kulturnim blastbitovima koji dolaze u pravi čas da smene jednako kulturne narodnjačke motive. Meni je ovo prilično okej ploča:

https://www.youtube.com/watch?v=Ksz0QZ2gFM8

Za nešto mnogo manje ambiciozno, u Francuskoj imamo stoner/ doom bend Fatima, pardon, Fátima. Dakle, mnogo manje ambiciozno jer Fátima na svom prvom pravom albumu vrlo namerno idu na ’70s vajb nekakvih doom prvoboraca poput, recimo, Pentagram, pa sve to onda trpaju u miks koji je… u najmanju ruku mutan. E, sad, ja volim hardrokerski doom koji je pritom sirov i, jelte, neprerađen, pa još kad ima malo psihodeličnih preliva, sve to ume da bude odlično, ali imam utisak da bi mi Fátima MNOGO više prijala da je miks malo svetliji i snažniji. Individualni instrumenti se dobro čuju i ima ovde lepog zvuka (bas je pogotovo jak i lepljiv), ali je prilično onemoćao posle prolaska kroz mikser i softver za mastering i  to je šteta. Muzika prilično redovnim tempom izbacuje solidan gruv i ukusne drogirane solaže a ako vam ne smeta što pevač zvuči POTPUNO kao Curt Cobain, to je onda još jedan dodatni razlog da albumu date šansu:

https://fatima-doom.bandcamp.com/album/moaner-2018

Za kraj, da odemo u Ameriku, do Floride, za potrebe prvog albuma benda Monotheist a koji je, album, ne bend, jedan solidan okrajak tvrdog death metala sa dosta prog elemenata. Dakle, ovo je muzika koja, iako tehnički napredna, zapravo ne ide nužno u tek-det fioku i odlikuje je više, hm, pa, melodije i živosti, a manje oslanjanja na bizarne ritmove i kompjutersku preciznost. No, da ne bude zabune, sve je to tvrdo i stameno i ima mnogo blastbitova i pevanje je praktično detkoraški monotono, a što pomalo odskače od aranžmana koji su prilično radi da pokažu da ovo nije jednodimenzionalna muzika. Svakako ne najbolja death metal ploča koju sam slušao ove godine, ali dovoljno interesantna da zadrži čoveku pažnju, pa makar sva ta izletanja u jazz i bossanovu često ne bila bogznašta više od egzibicije. Ako ništa drugo, Monotheist su redak primer hrišćanskog death metal benda koji svira vrlo ubedljivo pa im i za to treba dati po koji poen:

https://monotheist.bandcamp.com/album/scourge