Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 20-04-2018

E, pa, dokopasmo se nekako kuće i metala.

Pa, da krenemo onda od Franczuske? Može? Može.

Prvi na redu za danas je treći album projekta Autokrator nazvan Hammer of the Heretics. Autokrator su bend koji ima zanimljivu ambiciju da nekakvu metalnu transcendenciju dosegne prvo izuzetno brutalnim zvukom a drugo kompozicijama koje su prepune ponavljanja i praktično ritualnih gestova. Ali s druge strane, njihova muzika nije nikakav sofisticirani blek metal ili nekakav tribalni gruv, nego primitivna, ali potentna kombinacija sirovog death metala i dron muzike. „Sirovost“ je svakako prva reč koja mi pada na pamet dok slušam Autokrator jer ovo nisu kompozicije niti izvedbe koje plene nekakvom elegancijom i otmenošću već brutalna prospipanja blastbitova preko bolesnih harmonija (album se valja manje po rifovima, više po sporim temama), začinjena neolitskim pevanjem i jednako pećinskom produkcijom. Iz nekog razloga posle je u masteringu zvuk ispeglan tako da je ovo malo i previše spljeskano za moj ukus, pogotovo s obzirom na količinu jeke i plemenitih modulacija koja se ovde čuje, ali album ipak sasvim  može da se sluša i mene je ovo podsetilo na kultni kanadski Blasphemy, samo u nešto više death ključu, možda najviše na tragu savremene australijske blur-core scene. Prijatno:

https://autokrator.bandcamp.com/album/hammer-of-the-heretics

Ako ne biste da baš u TOLIKO nihilističnom maniru započnete vikend, tu su Kaos Reign iz Konektikata koji vrte neki svoj treš metal sa elementima gruva evo već treće izdanje za redom i… pa, ukusno je to ako već ne prvorazredno. Ja, naravno, više volim treš metal skloniji intenzivnijem udaranju ali kod Kaos Reign umem da cenim dosta ambiciozne aranžmane, pevačke izlete na sve strane, i relativno gustu mrežu zanimljivih rifova koji samo povremeno odu previše u groove smeru za moj groš. S druge strane se ovo kompenzuje koketiranjem sa ekstremnim metalom, ali ovo uglavnom ostaje udobno u sredini, sa promišljenim melodijama i više pažnje posvećene kompozicijama nego zvuku, tako da, ovo, ako tako mogu da kažem, skoro da mogu da slušaju i normalni ljudi (duše od petnaestak sekundi):

https://kaosreign.bandcamp.com/album/epiphany

U sasvim drugu stranu odlazimo sa (četvrt veka iščekivanim) debi albumom britanskog projekta Septic Tank. U sasvim drugu stranu jer je ovo, da se odmah razumemo, više pank nego metal. Al je ipak metal.

Četvrt veka, kažete vi? Kakav je to bend, jebotebog, kome treba 25 godina da snimi prvi album? Pa… radi se zapravo praktično o bendu Cathedral pod drugim imenim, pošto u Septic Tanku pored basiste Scotta Carlsona i legendarnog Garija Jenningsa peva i lično gazda na Rise Above: Lee „Brains“ Dorrian. E, sad, da ne bude zabune; Cathedral su se raspali a Lee za svoje Doom potrebe danas ima With the Dead (kačio sam ovde njihove snimke – brutalan dum metal), i Septic Tank nema praktično nikakve veze sa gruvi dumom i stoner zvukom koji ste možda vezivali za Cathedral. Umesto toga, ovo je (kao i na EP-ju od pre koju godinu) jedan prljav, očajno distorziran, vrlo britanski krasti pank sa vidnim korenima u Discharge ali i sa nadjevom od blastbitova, bizarnim Leejevim „melodičnim“ pevanjem i povremenim spuštanjima BPM-a u doom teritoriju ali sa pesmama koje su generalno ispod dva minuta.

Dakle, Septic Tank je možda u sličnoj kategoriji sa Dead Cross, neka vrsta povrataka (super)zvezda metala svojim pank korenima i mada, naravno, ima mnogo boljih albuma da se čuju u svako doba, ne mogu da kažem da mene sve ovo ne ispunjava nekakvim miljem. Lepo mi je da vidim da ljudi od skoro pedeset godina sa puno ljubavi valjaju bestidno pokradene trotonske diščardž rifove i blastbitove koji nisu peglani trigerovani rafali nego neuredne, prljave kaskade koža i metala. Naravno, mene sve to veoma rajcva ali i, naravno, ja sam neobjektivan pa je onda i dobro što albuma nema na JuTjubu ili Bandcampu, te ćete morati da se sami snađete da ga čujete  :lol:  Evo ilustracije:

https://youtu.be/ZWwJut9KH5A

Da bude jasno da sam preskočio i neke rane kombinacije instrumentalnog prog metala i šugejza (jer cenim vaše vreme), kao i jedan vrlo solidan francuski one-man-band ablek metal album (jer cenim da ne mogu mirna izraza lica da promovišem naciste čak i kada tvrde da nisu nacisti ali, reklo bi se, dele sa njima sve vrednosti), pa eto, dobijate heavily curated listu ove nedelje.

Zato su na njoj italijanski Altar of Perversion, čiji album Intra Naos nije nastajao 25 godina, ali jeste solidnih 17 (koliko je proteklo od prethodnog albuma, ali su u međuvremenu imali neke splitove i EP-jeve). Ovi Italijani svoju muzičku misiju shvataju toliko ozbiljno da svoje stvaralaštvo pre svega opisuju kao „pan-evropski satanizam“. Ne znam da li je i to neki nacizam, ko će ga znati, Evropa zna da bude nezgodna reč, ali kakogod, ovo je jedan ozbiljan, vrlo duboko zamišljen blek metal album sa pesmama koje traju i po više od dvadeset minuta menjajući tempo od sanjivih, prozračnih momenata kontemplacije pa do dugačkih pasaža brze svirke koja, zahvaljujući malo zvuku a malo i oštoj, vrlo promišljenoj atmosferi, ne postaje manje kontemplativna.

Treba, naravno, sve to izdržati i ne smem da kažem da je ovaj album bez ostatka neko nepatvoreno remek-delo koje treba držati u muzeju, ali s druge strane ovo je vrlo pošten, vrlo, što bi reki u blek metalu, tr00 pristup umetničkoj formi sa eksperimentalnom smelošću ali bez pretenzije da se rekontekstualizuje čitav žanr. Ovo je naprosto blek metal koji sebe shvata VRLO ozbiljno ali ne toliko ozbiljno da bi pokušavao da se maskira u nešto drugo i pobegne od svojih najčistije metalskih elemenata. Skoro dva sata vrlo lepih izazova za uho i duh:

https://altarofperversion.bandcamp.com/

E, da, obećao sam Srbe danas, pa evo ih, apatinski blek-metal projekat Endarken juče je i zvanično izbacio svoj debi album „Tvoj je hram u srcu mom“ i, ako kažem da je Apatin uvek imao potencijal da se iskaže na polju ekstremnog metala, to će zvučati kao neka sprdnja na račun devedesetih i zajebancija koje smo tada imali, ali nije. Endarken je bend u kome svu muziku i tekstove pravi Nekrst, pevač i gitarista već prilično renomiranog benda Samrt iz Apatina ali, za moj ukus, ovo je bar jedno dva stepenika zrelije i zanimljivije za slušanje. Naravno, ne kažem da se radi o tome da su Nekrsta u matičnoj postavi drugi sputavali, možda se radi tek o protoku vremena i prirodnom sazrevanju, no tamo gde je Samrt samo pristojnjikav blek metal bez, bar za mene, starog i blaziranog, neke iskre nečovještva koja bi ih izdvojila iz globalnog BM proseka, Endarken mi deluje svežije, ličnije, i maštovitije.

Tvoj je hram u srcu mom je, očigledno, vrlo satanistička ploča sa posvećenošću temi kojoj se možete diviti ako niste zgroženi izborom teme, a muzika je, kako i većina stranih prikaza ističe, agresivan, nepraštajući blek. Nekrst je odsvirao sve osim bubnjeva ali bubnjar, NPV je vrlo važan za opšti zvuk benda sa svojom izuzetnom pouzdanošću, preciznošću ali i ukusom da muziku  koja i u najuzvitlanijim momentima treba da zadrži dostojanstvenu uzdržanost i kontemplativnost ne filuje nepotrebnim ukrasima. Kompozicije su zrele, kako rekoh, lične i okrenute kontemplaciji ali uspevaju da ne deluju pretenciozno, držaći se negde u zlatnoj sredini između agresije i dostojanstvene melanholije. Album od silne konkurencije najviše izdvajaju interesntne gitarske solaže koje je odsvirao gost, Dušan Kljajić i koje muziku na iznenađujuće organski način povezuju sa „običnim“ hevi metalom. Vrlo dobra ploča koja bi mogla da nađe svoje mesto na svetskoj blek metal mapi. I ja za to iz sve snage navijam:

https://endarken.bandcamp.com/releases

Obećao sam i portorikanski doom/ stoner metal, pa evo benda La Iglesia Atomica čiji album Gran Muro De Coma ima samo tri pesme, od kojih je prva dugačka svih dvadeset minuta i ovo je MNOGO dobro. Volim doom koji psihodeličnu komponentu postiže ne samo pijenjem droga i sviranjem blek sabat rifova dok ne popada u nesvest već i malo ambicioznijim eksperimentisanjem sa efektima i studijskom opremom na tragu pravih drogeraša end psihodeličara iz sedamdesetih godina prošlog veka. Gran Muro De Coma je ploča razularenih distorzija ali i improvizovnih, izbluziranih solaža (kakvih se ne bi stideli ni Pink Flojd iz vremena kad su cepali eside a ne doručkovali koku) preko mučnog, iscrpljujućeg gruva i ako je nejasno da su ovde isnpiracija bili kosmos end Hendriks barem isto koliko hašiš i Ajomi, uzmite u obzir i da su sve pesme instrumentali i da su naslovi (na španskom, naravno) naglašeno „svemirski“. Ne morate trpati skank u lulu da biste uživali u ovoj muzici jer ona, kao i svaka dobra psihodeliuja, radi i strejtere iz sve snage. De, trgnite jednu, pa da počnemo:

https://laiglesiaatomica.bandcamp.com/album/gran-muro-de-coma

Evo, preskačem i neki grčki blek metal jer iako nije loš, nekako ne deluje dovoljno drugačiji da bi se ovde šoukejsovao, a preskačem čak i solo album koga je izdao Ross the Boss jer, opet, sasvim je to pristojan hevimetal, ali nismo ovde da se bavimo pristojnošću, bar ne danas!

Umesto toga evo trećeg albuma čikaških Scientist. Ovo je muzika praktično napravljena za Sagitu, sa svojim na Mastodonu jasno utemeljenim zvukom i inspiracijom pokupljenom od Granta Morrisona i njegovog kontroverznog strip serijala The Invisibles. Scientist nemaju BAŠ mastodonovski matematički gruv ali imaju gruv, stav i ne malu naklonost ka blekmetalu koja znači da muzika sasvim legitimno (i spretno) ume da se prelije iz skoro pa južnjačkog gruva u surovo blastovanje. Ipak, suviše je ovo razgovetno da bi privuklo pravu blek metal klijentelu, ali opet, i dovoljno matematičarski i izdrogirano da ne bude baš bend za televiziju i finu publiku. Jedino ne znam koji su kurac radili u masteringu pošto album zvuči kao da se neko naslonio na kompresor i pritisnuo ga jedno 300% preko onog što bi bilo prirodno za muziku koja je ovako raznovrsna i dinamična. Velika greota jer ovo je ploča sa mnogo dobrih momenata koje DRC uspeva da temeljito upropasti. Ako ste manje osetljivi na ovakve stvari nego ja, uživaćete proporcionalno više. E, da, i odličan omot albuma:

https://scientistchicago.bandcamp.com/album/barbelith

Dobro, nismo danas toliko uzneseni da ne bismo obratili pažnju i na jedan, hajde dsa kažemo, ne IZUZETAN album. Radi se o novoj ploči švedskih Demonical koja je, doduše, izašla još potkraj prošlog meseca, ali je meni sad tek uletela na radar. Demonical ne pate od originalnosti i ovaj album vrlo neprikriveno ide na omažiranje švedske death metal klasike na transverzali Entombde-Amon Amarth. Dakle, težak, brutalan zvuk, ali i dosta melodije, sa aranžmanima koji nekada prijatno iznenade promenom tempa i harmonskom promišljenošću. Da ne bude zabune, ovo je striktno druga liga a što se čuje i u pomalo „plastičnoj“ produkciji ali i relativno monotonom pevanju koje teško da može da se poredi sa životnošću onog što su Lars Goran Petrov ili Matti Karki, no dobri drugoligaši su sasvim legitimna ponuda i u moru današnjih melodeath aspiranata, ovo je dobrodošao troubek na klasiku kasnih osamdesetih i ranih devedesetih:
https://agoniarecords.bandcamp.com/album/chaos-manifesto

Da se vratimo u Ameriku, a i nečem malo nervoznijem, sirovijem, grubljem. Dakle, imamo novi, drugi album kalifornijskih Our Place of Worship koji su vrlo radi da mešaju svoj primitivni death metal sa malo black i grind pristupa, bežeći od konačne klasifikacije i zadovoljavajući se jednim hermetičnim zvukom i aranžmanima. Nije ovo za svakoga jer je muzika lišena hukova i ukrasa, insistirajući na smišljeno primitivnim rešenjima koja, zapravo, bivaju išnirana u na kraju prilično komplikovane aranžmane. Disonantno i agresivno ali sa druge strane prilično uzdržano i jednostavno, ovo je muzika koja živi na svojim kontradikcijama. Pa vam se možda zbog toga i dopadne:

https://opowis.bandcamp.com/album/with-inexorable-suffering

I  da završimo u Kaliforniji zarad trećeg albuma benda Skeletal Remains koji je…

…old skul death metal sa jasnim ’80s elementima i uticajima koji su očigledni, od Death, preko Pestilence pa do Morbid Angel. Srećom, ovo nije puko sikofantsko imitiranje već muzika koja IMA razloga da postoji u jednoj finoj kombinaciji dobrog gruva i strejt trešovanja, sve u jako dobrim aranžmanima. Naravno, ja sam star čovek, pa me ovo podseća na uzbuđenje od pre skoro tri decenije, ali mislim da je muzika objektivno dovoljno dobra da stoji sama za sebe bez ikakve potrebe za plaštom nostalgije:

https://youtu.be/vJbSGoYcOt4