Prvo, za ljude kojima nije dovoljno depresivno to što se u 2018. godini neizmerno radujemo tome da nećemo raditi za praznik rada, tu je debi album kanadskog benda Begotten. Izašao pre četiri dana ovaj je album ledenih prostranstava i prepoznatljivih melanholičnih harmonija na prvi pogled sasvim stereotipan, čak generički predstavnik depresivnog blek metala, tog podpravca ekstremne muzike možda prezasićenog tinejdžerima koji su naučili dva dodatna akorda na gitari i rešili da svoju kosmičku tugu pretoče u dugačke, tužne talase distorzije i monotonih bubnjeva. I, sad, jeste, nije da je Begotten nešto sad odskočio ne znam koliko od predloška, ali opet, ovo je ploča lepih atmosfera koju od baš najobičnijeg DSBM programa izdvaja izuzetno emotivan vokal koji može na crtu da izađe bilo kom pevaču u bilo kom delu blek metal scene i da ga pošteno uplaši čistim očajem spakovanim u ove vriske. A pored upečatljivog pevanja, ispostavlja se i da su pesme, mada, kako rekoh, prilično predvidivo sklopljene, svejedno iskrene i ubedljive u svojoj emotivnoj ranjivosti i da je ovo ploča koja svoj šugejzerski šmek nosi ako ne sa mnogo originalnosti a onda barem ponosno i dignuta čela. Ako se tako nešto može reći za muziku kojoj su potuljenost i samosažaljenje takoreći osnovne komponente. U svakom slučaju, nije ovo graundbrejking ali ima veličanstvenih, ličnih momenata, pa, ko voli, može da proba:
https://begottendsbm.bandcamp.com/album/a-waning-silhouette
Ako niste skloni depresivnom blek metalu i više volite metal koji osvaja klasičnim r’n’r šarmom i bezobrazlukom, osjeća se malo na znoj i treska i dupetom a ne samo dugom crnom kosom kojom se skrivaju suze na bijelom licu, e, pa, imate sreće, Južnoafrikaneri Ruff Majik su konačno izbacili svoj prvi album i u pitanju je autentično oznojena komadina teškog, zaprljanog rokenrola podzemne provinijencije, teška koraka ali čiste savesti. Ruff Majik su power-trio iz Pretorije koji se, za potrebe ovog predstavljanja, može dovoljno tačno nazvati stoner metal bendom ali je sasvim legitimno i ukazati da je ovo muzika koja pored legitimnih dugova što ih ima ka stoner tradiciji, jednako mnogo duguje i klasičnom garažnom rokenrolu. Posle serije EP-jeva i singlova, te koncertne aktivnosti koja, barem ovako gledano iz daleka deluje impresivno, Seasons je album ne samo sazrelih nego i proživljenih garažerija odsviranih sa improvizatorskim šmekom ali ipak sklopljenih dovoljno čvrsto da ne budu nekakva traženja konačnog iskaza i lutanja po narkotičkim izmaglicama. Ne, ja zapravo nisam siguran da ovi momci konzumiraju išta osim alkohola jer ova muzika vonja najviše po znoju i pivčugi, a njena je drska, prozivačka nota, velikim delom posredovana nazalnim, snotty pevanjem Johnija Hollidayja, u skladu i sa povremenim uletanjima u sasvim visok tempo i ozbiljnim, jelte, prženjem. Nije ovo sofisticirana muzika, to ne treba od nje očekivati, ali je vrlo telesna intuitivna i jako, jako lep snimljena da se posreduje sirovost a da se ne izgubi energija. Vredi!
https://ruffmajik.bandcamp.com/album/seasons
Ajmo sad malo do Franczuske, jer pred nama je i treći album avangardnog blek metal benda Abduction, pod naslovom À L’heure Du Crépuscule i, jelte, videti francuski naziv albuma, imena svih pesama, te sve tekstove na istom jeziku je nekako blago simpatično i podseća, po ko zna koji put da Francuzi imaju jednu od najinteresantnijih blek metal scena na svetu, sa gomilama potpuno osobenih bendova koji deluju kao, sačuvajmebože, sui generis pojave radije nego kao kopije nekakvih skandinavskih ili, dasedvaputprekrstim, anglo uzora.
Elem, Abduction sebe čak i ne trpaju u avangardno krilo ove muzike iako na to imaju ohohoh prava, nego se šale sa nama prodajući se za black/ death metal leguru, ali nemojte slučajno da im poverujete. Ova muzika nema veze sa death metalom jer u njoj nema ni trunke njegove četvrtaste, tvrdoglave mišićavosti, rifova, srednjetempaškog moša ili pećinskoljudskog pevanja. Umesto toga Abduction nude vrlo, vbrlo, vrlo zreo i kompetentan blek metal sa gomilom veoma harmoničnih i emotivnih momenata a onda na sve to dodaju i brojne, česte i majstorski uglavljene izlete u druge žanrove i stilove. Nije ovo nekakvo postmoderno čudovište, hitam da dodam, iako u pesmama ima naglih skretanja i iznenađenja, poenta njihovih kompozicija nije u jakim jukstapozicijama, Abduction su mnogo skloniji organskom pristupu koji vode atmosfera i emocija i one opravdavaju i gomilu jako melodičnog, liričnog, pevanja, depresivne recitacije na francuskom, ali i onda i poštene pržačke momente u kojima se distorzira, krlja i lomi. Vrlo zrela, vrlo kompleksna ploča koja je opet laka za slušanje upravo na ime tog svog organskog pristupa i superiorne muzičarske veštine muzičara koji je stavljaju u službu kompozicija a ne lične promocije. Vrlo preporučljivo:
https://abductionfr.bandcamp.com/album/lheure-du-cr-puscule
E, dobro, malo blek, malo stoner, malo opet blek i – malo opet stoner. Tako nekako danas ispade raspored.
Ali ovaj drugi stoner na spisku je baš solidan. Kosmodrom su četvorka iz, ako se dobro sećam, Drezdena, dakle, Nijemci, ovo im je drugi album a njihova muzika je stoner metal sa obilnom dozom space-rocka upucanom u venu i, kako sam već mnogo puta rekao, da nema JuTjub kanala Stoned Meadow of Doom, bendovi poput ovog bi trebalo peticijom da traže da se on uvede jer ko bi inače promovisao ovakve muzičke bisere današnjoj omladini? Naravno, samo neke stare, možda i štampane publikacije poput Wirea i sličnih mastodonata koje mogu da povuku jasne linije između bleksabatovske i faustovske tradicije sedamdesetih i da izrecituju desetine nemačkih ili britanskih bendova (mada, jelte, bilo je tu i Franczuza, da ne grešim ovo malo duše) koji su se kretali negde na toj transverzali. Kosmodrom su svakako moderan bend što se čuje i u ekonomiji njihovih aranžmana koji su „prirodni“ i oslobođeni kinđurenja koje je često znalo da se čuje u sedamdesetima a muzika je s jedne strane sasvim čvrsto nogama na zemlji (dakle, teška, distorzirana i jaka) a sa druge pošteno izdrogirana i kosmička, kako i treba da bude na albumu koji se zove Gravitationsnarkose.
Sve u svemu, instrumentalno, psihodelično ali ne rasplinuto, teško ali ne fetišistički vezano za težinu, muzika za dugačke noćne seanse teškog rada (ili, jelte, rađenja), ali i za pešačenje po gradu:
https://kosmodromband.bandcamp.com/album/gravitationsnarkose
Wild Hunt je uprkos imenu koje se poziva na vrlo evropski folklorni motiv, bend iz Oklenda, jelte, Kalifornije ali ne treba im to zameriti. Muzika na njihovom trećem izdanju, Afterdream of the Reveller, je solidni blek metal koji se ipak ne drži samo na hipnotičkim promenama akorda već tu ima dosta rifaže i složenijih aranžmana. Ne bi ovo trebalo zvati orkestarskim blek metalom, ali nije i da ne naginje ka aranžmanima koji prizivaju orkestracije u svojoj epici i grandioznosti. Opet, sve je pošteno „metalno“ i tvrdo i isproducirano tako da se ritam sekciji da solidna težina i bas-debljina, što ukazuje da ovo nije blek metal naših dedova. Naravno, cena sve te komplikacije je da ovo nije udarac maljem u čelo kako to zna da bude kod meni najomiljenije blek metal svirke, ali opet, ne može sve da bude isto i ko voli, recimo kasnije Emperorove albume sa svim njihovim kompozitorskim ambicijama, Wild Hunt će mu se verovatno dopasti:
https://wildhunt.bandcamp.com/album/afterdream-of-the-reveller
E, dobro, idemo sad na nešto drugačije, utoliko što sledeći album koji preporučujemo jedva da se dodiruje sa metalom, ako u metalu imperativno tražimo distorzije i glasnoću. S druge strane, iako je ovo načelno (neo)folk ploča, jasno je da je ona nastala iz jednog metalskog svetonazora, dakle, da je u pitanju folk provučen kroz podebelu prizmu pop-kulture radije nego nekakav pokušaj autentične rekonstrukcije narodne tradicije.
Drugo, ovo je bend koji se sastoji samo od jedne osobe i ta osoba je žensko, a kad čujete kompleksne aranžmane i ranzovrsnost instrumentacije, teško da nećete biti impresionirani, čak i ako vam se muzika ne dopadne. Da li će vam se dopasti? To ne umem da kažem, naravno, Anna Maria Oskierko na ovom albumu zvuči kao mnogo ličnija interpretacija nekakvih srednjevekovnih folk motiva nego što trenutno slušamo u izvođenju Divne Ljubojević i ostale vizantijski naklonjene ekipe koja je ozvučila Nemanjiće, njene pesme su, naravno, sastavljene iz prepoznatljivih ritmova i melodija ali je aranžiranje prilično moderno i povremeni dinamički zaokreti su sasvim u neskladu sa „normalnim“ tokom ovakvih pesama. S druge strane, sve je to manje-više isto po atmsferi i sentimentu i mnogo zavisi od ličnih afiniteta koliko ćete vremena provesti uz Ols. Konstantno višeglasje je dobar trik koji muziku čini bogatijom i, jelte, sonornijom, ali istovremeno joj i oduzima malčice od te „ličnosti“ koja bi zapravo albumu Mszarna trebalo da bude najjači adut. Ali opet, poslušati, pa odlučiti samostalno. Naravno, žena je iz Poljske, ako to do sada nije bilo jasno:
https://olsproject.bandcamp.com/album/mszarna
E, a za Lilitu onda ide Collapse of Light, bend o kome ne znam skoro ništa ali čiji je funeral doom album Each Falling Step kandidat za jednu od najboljih doom ploča ovog proleća. Nažalost, ljudi nisu stavili ceo album na Bandcamp ali i ove dve pesme koje se čuju su prilično uverljiva indikacija da je ovo muzika u kojoj će se ljubitelji vrlo spore, teške i tužne muzike lako naći. Kombinacija klasičnog doom-death pevanja i melodičnog ženskog vokala je uvek dobar trik ali kod Collapse of Light je, srećom i muzika izaranžirana tako da se ne završi sve na trikovima, Opet, ovo je vrlo klasičan funeral doom, i uostalom bend i jeste sastavljen od iskusnih muzičara (iz bendova tipa Shape of Despair ili Before the Rain) i reklo bi se da je ambicija bila pre svega da se u okviru odabranog žanra isporuči kvalitet, a ne da se inovira ili razmišlja izvan, jelte, kutije. I ko voli, ovde ima u čemu da uživa, gitare, violončela, tvrdina i težina ali i intimnost i tuga, sve po propisu:
https://naturmachtproductions.bandcamp.com/album/each-failing-step
Čime hoću da kažem, ovo je muzika koja je apsolutno po mojoj meri, zatrpana rifovima koji kao da su ispali iz Jaguar/ Tygers of Pan Tang/ Raven radionice, pa sve malčice ubrzano, preliveno klasičnim ’80s solažama, dakle, formula je, što se mene tiče zdrava da zdravija ne može biti. Ali je egzekucija za nijansu, eh… sub-par što bi rekli anglofoni. U prvom redu, ono što se odmah čuje je taj balkanoidni zvuk koji dolazi iz produkcije, prevashodno iz načina na koji su vokali utopljeni u ružni reverb koji jeste osamdesetih godina bio odlika ekstremnijeg metala ali jebemumater valjda smo malko i sazreli u međuvremenu, pa je tu onda i pevačev naglasak koji, čak i meni, koji sam odavde, ume da zasmeta. Onda, tu je i činjenica da su pesme malo predugačke i da bi kompaktnije aranžiranje dosta pomoglo. Agent Steel ili Onslaught jesu umeli da napišu dugačke pesme, ali Speedclaw dužinu postižu na mišiće, ubacivanjem trikova koji samo razblažuju stvarno dobre momente epskih refrena i odličnih solaža. Solo gitara je i najbolji deo paketa mada neću da kažem da ritam i rifovi nisu okej. Speedclaw opet, kako rekoh, najviše izdaje egzekucija jer opšti zvuk koji postižu na kraju deluje kao idealna varijanta jugoslovenskog spide metal demo benda iz 1986. godine a što, hm, možda ipak nije dovoljno tijesdve godine kasnije. Dakle, da ne bude zabune, ovo je BOLJE do Demonijaka i njihovih ispisnika iz vremena kad sam ja bio srednjoškolac, ali ne i dovoljno bolje.
Ali opet, simpatično je i ko ima dovoljno godina, neće moći da se ne nasmeši:
https://speedclaw.bandcamp.com/album/beast-in-the-mist
Nešto sasvim drugačije i opet ne sasvim po mom ukusu, ali treba širiti horizonte, pa zato evo, treći album francuskih The Dali Thundering Concept je pred nama i… pa raznovrsna je to ponuda.
Ovi Parižani su nominalno na nekoj sredini između djent i deathcore škola, sa svom matematičarskom opsesijom i vrištećim vokalom koji idu uz prvi stil i sa svim digitalno editovanim brejkdaunima i superkomprimovanim blastbitovima koji idu uz drugi. I dobro, to naravno ima potencijal da bude i superdosadno, ali ovo je prilično muzičarska muzika, sa mnogo melodija i užurbanih tema koje oplemenjuju skelet koji bi inače kolabirao pod teretom opsesivnog udaranja u samo poslednje dve nisko naštimovane žice na gitari. TDTC onda u svu tu brutalnu metalnu građu uspevaju da udenu i fjužn momente koji zvuče kao da je Vlatko Stefanovski na momenat preuzeo volan i, sad, ja sam svakako neko ko skoro uvek pada na tu kombinaciju djenta i džez akorda (pesma Demeter je, praktično, električni beli džez sa sve duvaljkama i pevačicom) tako da mi je ovo značajno slušljivije od velike većine deathcorea koji mi padne pod uho. Pa vi vidite:
https://thedalithunderingconcept.bandcamp.com/album/savages
E, ali ipak za nešto bliže mojim senzi(de)bilitetima, tu je novi album benda Inferi iz Nešvila i to je jedna uzbudljiva, zabavna ploča melodičnog death metala sa visokim tehničkim ambicijama. Ako Inferi ne znate, lako bi ih bilo opisati kao tehnički mnogo složeniju verziju Black Dahlia Murder i to, zavisno od afiniteta može da bude i dobro i loše. U mojoj knjizi ja to vodim kao dobro jer melodični death zvuk uvek može da malo profitira od izazova koje aranžer i izvioači postave pred sebe. Složena svirka i ambiciozni aranžmani, mislim, samo dodaju na epici Inferijevoj muzici i ovo je ploča koja bez frke uspeva da plasira i prljavštinu/ zloću pravog ekstremnog metala ali i neoklasičarske ambicije nekih njegovih obrazovanijih eksponenata. Producirano je dosta „plastično“ ali opet sa dovoljno vazduha da se sve čuje, sa vokalima zakopanim u miks taman toliko da zvuče hrskavo i vode aranžmane a da imate prostora da slušate baroknu svirku oko njih. Fina ploča:
https://vomitor-australia.bandcamp.com/album/pestilent-death
A sa istog kontinenta stiže i drugi album benda Grave Upheaval, maštovito nazvan —
Grave Upheaval spadaju u isto krilo australijske podzemne death metal muzike kao i braćala Portal samo što su sebi stavili u zadatak da budu najhermetičniji predstavnici scene. Prvi album zvao se – i sadržao gimilu nerazaznatljivog crveno-crnog umetničkog rada na vrlo luksuznom vinilnom omotu a muzika je u punom smislu plasirala taj blur-core svetonazor sasvim musave, jedva razaznatljive muzike koja kao da dolazi ne iz pukog podzemlja već iz samog ida. Grave Upheaval su toliko dosledni ovom zvuku da su zapravo i malo dosadni u odnosu na, recimo komšijske Portal ili Impetuous Ritual, ali opet, i doslednost treba ceniti. Na drugom albumu nema kompromisa, ovo je i dalje jedva razaznatljiva smesa najdubljih mogućih tonova, najsporijih mogućih ritmova i najrazmazanijih zamislivih blastbitova. Vokal je, nagađate, sveden na tektonski pokret i „razgovetnost“ u ma kom obliku nije nešto što se može pripisati Grave Upheavalu.
Sve to znači da njihova muzika nije ne samo za svakoga već ni za svaki dan, jer je konstantno na granici između transcendentne umetnosti koja prezire i prevazilazi formu zarad čiste suštine i puke detinjaste karikature. Ali, opet, kad jednom krene da vas radi, radiće vas dobro. U svakom slučaju lepo je čuti bend koji gura napred bez ikakvih kompromisa i čija brutalnost ne mora da bude posredovana nekakvim složenijim žanrovskim stilizacijama. Ovo je čist pećinski metal:
https://graveupheaval.bandcamp.com/album/–
Ponovo u naletu dobrote, preporučiću i nešto što se meni lično možda i ne dopada baš preterano, a to je treći album irskog benda Celtachor, nazvan Fiannaíocht.
Ako ime benda i albuma nisu bili dovoljna sugestija, ovo je muzika IZUZETNO posvećena irskom tradicionalnom nasleđu i zapravo pričamo o legitimnoj folk muzici izmešanoj sa blek metalom. I sad, ljudi ovde vole keltske narodnjake, a i Celtachor su snimili praktično konceptualni album koji priča o životu i avanturama irskog narodnog junaka po imenu Fion mac Cumhail i sve je to, ako naginjete ovakvoj estetici, verovatno vrlo prijatno za slušanje. Za mene lično, ovo je pristojna ploča, ničim uvredljiva ili iritantna, solidno odsvirana sa dovoljno poštenog metala da uredno kontekstualizuje narodnjački melos, te sa osetnom narativnom ambicijom. Ali je istovremeno i isproducirana tako da se muzika suviše ugiba pod teretom jake kompresije i to, barem ovim ostarelim ušima izuzetno ruši koncentraciju. Visoki nivoi digital range compression masteringa su mi i inače dilbrejker a ovde se to baš primeti uzevši u obzir koliko se stvari događa u isto vreme. Sve to, iskombinovano sa zapravo možda previše raznovrsnim aranžmanima gde se sve stalno menja i nikako da dobijemo zaokruženu kompoziciju (ide malo blastbit sa dranjem, pa moš deo, pa jahački ritam sa melodičnim pevanjem, pa solo na fruli, pa… shvatate već) znači da album nije sasvim po mom ukusu. Ali biće već kome jeste. Srbija je ovo:
Dakle, juče je izašao i novi album mančesterskih Ingested i ako deluje neobično da sam ja sa dosta pozitivnog uzbuđenja iščekivao četvrti album neke deathcore ekipe, to je zato što je predrasuda da ja imam nekakvu predrasudu spram deathcorea. Nemam, samo mi se, iskustveno, većina te muzike ne dopada i nije, u proseku, ugođena sa mojim željama i senzibilitetima. Ali Ingested su, možda zato što su iz ipak Mančestera a ne iz nekakve američke vukojebine, uvek bili bend koji je uspevao da svira deathcore onako kako bih ga možda ja svirao da umem da sviram.
The Level Above Human, sada za Unique Leader, što je svakako bolje nego da i dalje izdaju za Century Media, je ploča koja ni slučajno ne donosi nešto radikalno novo ili ambiciozno u zvuku Ingested, ali je istovremeno u pitanju i sazrela, razvijena forma ovog benda koja isporučuje klasičan Ingested zvuk sa mnogo autoriteta. Drugim rečima, ovo je, ako mogu tako da kažem, no-bullshit deathcore koji se više usredsređuje na „death“ nego na „core“ komponentu svog zvuka, čiji su srednjetempaški delovi više dobro iskomponovane mosh deonice a manje monotoni brejkdaunovi, čije su kompozicije keči, dovoljno složene a opet plesne i mosh-freiendly, čiji su blastbitovi orgazmični vrhunci, čije je pevanje malko dinamičnije i ubedljivije od standardnog deathcore laveža (i nema ni gangsterskih horskih refrena sa prošlih ploča). Usudiću se da kažem da je The Level Above Human najbolja i najzrelija Ingested ploča do sada ali i album koji treba da drugim deathcore udarnicima ukaže na moguće smernice razvoja muzike koja je pre dobrih desetak godina dosegla nekakav vrhunac i od tada kao da se šlepuje na ponavljanju istih gestova i nekakvim nesvetim ukrštanjima sa orkestarskom kompizicijom i nadrkanim tehnikalijama. Ingested podsećaju da su dobar songrajting i uvo za gruv najbitnije stvari za ovu muziku a da brutalnost onda dolazi prirodno, sama od sebe. Lepo:
https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/the-level-above-human
Iz kišnog Mančestera u suncem okupanu Grčku pretrčavamo da bismo posvetili malo pažnje prvencu blek metal ekipe Nigredo. Album Flesh Torn – Spirit Pierced je prijatna kriška trešerskog blek metala bez nekakvih melodičarskih ili atmosferičnih ambicija, ploča zasnovana na vladavini rafalnih bubnjeva i užurbane rifaže, sa pevačem koji zvuči više besno nego očajno. Nigredo nisu retro, njihova muzika nije nikakav svestan pokušaj rekonstrukcije prošloh vremena i uspeha nekadašnjih velikana već mnogo više proživljena verzija metalnog žanra koji u pravoslavnoj Grčkoj ima iznenađujuće duboke i poštovane korene. Meni se Nigredo veoma sviđaju jer umaju da pesme natrpaju napetošću i energijom, a da istovremeno imaju uvo i za dobar gruv, sve to uz produkciju koja je iznenađujuće „tanka“ na polju gitara a da opet idealno plasira tu centralnu poruku besa i haosa. Na bandcampu nema ceo album ali ima dovoljno pesama da donesete pozitivan sud o ovoj ploči, pa preporučujem slušanje. Treba se ipak setiti da je blek metal u osnovi muzika zla:
https://nigredogr.bandcamp.com/album/flesh-torn-spirit-pierced-black-metal
Poslednji album koji ću preporučiti nema uopšte na bandcampu a na Jutjubu imaju samo pojedinačne pesme i mada se normalno oko toga onda ne bih trudio, opet, u pitanju je zanimljiv projekat. Just Before Dawn je švedski death metal sastav u tom nekom War Metal podskupu koji najbolje epitomiziraju pokojni Bolt Thrower a njihov treći album, Tides of Blood je ploča na kojoj je cela stvar pogurana praktično do, što bi Kripl rekao, paroksizma. Ovo je i više projekat nego pravi bend u ovom trenutku, koliko shvatam jer na albumu vokalne dužnosti dele razni gostujući pevači, ali najviše od svih Dave Ingram koga pamtite iz Benediction ili, jelte, samih Bolt Thrower.
Just Before Dawn ne izmišljaju toplu vodu i umesto toga nude klasičan srednjetempaški, epski metal prepun duplog bas bubnja i sitno seckanih rifova i produkcije koja je tipično švedska (pa onda i pomalo prejako komprimovana ali ovoj muzici i to donekle pristaje). Ponovo, albuma nema legalno za slušanje po internetu ali evo JuTjub ilustracija koje mogu da razgore glad:
Cveće zla i naopakog 
[…] dobar. Odmah da kažem – nije rđav. Ingested su me malo prepali kada su posle solidnog albuma The Level Above Human iz 2018. godine krenuli malčice u metalcore smeru na prošlogodišnjem EP-ju Call of the Void, ali […]
[…] Izvrsni Južnoafrikanci Ruff Majik imaju novi album! Voleli smo njihove prethodne radove, a Devil’s Cattle je možda i ponajbolji sa svojim izvanrednim rokenrol […]