Film: Avengers: Infinity War

Dakle, Avengers: Infinity War je za mene ispao prijatno iznenađenje. Možda još uvek pod utiskom Warnerovih ansambl filmova, donekle Suicide Squad i pogotovo Justice League, bio sam prilično pripremljen na jednu mehanički sklopljenu urnebes-salatu u kojoj će svako dobiti svojih pet minuta ali film neće imati ni malo duše, pogotovo u izvedbi plaćenički efikasne braće Ruso, ali ispostavilo se da iako film svakako ispunjava taj deo proročanstva o mehaničkom sklapanju, ipak je uspeo da ima i malo duše.

I to velikim delom kod negativca koji je na kraju krajeva i jedini koga do sada nismo ozbiljnije upoznali i koji ima prostora da malo i raste kao lik. To treba pozdraviti.

Avengers: Infinity War je, da odmah bude jasno, kako su i neke kritike koje sam čitao primetile, praktično „pravi“ stripovski superherojski krosover prebačen na film. Ja, a to se mislim i zna, nisam preveliki ljubitelj tih krosovera i događaja, više volim superherojske stripove u kojima likovi imaju prostora da se menjaju a pripovedanje da bude suptilnije, ali opet, ti događaji i krosoveri su hleb nasušni superherojštine i Marvel i Dizni su prilično dobro prepoznali kako da njihovu najveću vrednost – istovremenu kulminaciju velikog broja nominalno samostalnih priča i snažnu promenu status-kvoa – realizuju na filmu.

Ovo je, nevezano za afinitete ka superherojskim filmu, ipak respektabilan poduhvat jer za njega nema presedana u ovom medijumu. Da, Marvel u stripu ima po dva ovakva događaja godišnje (a i DC – na primer, nedavno završeni Metal o kome se nadam da pišem ovih dana), ali ovde pričamo o stripovima koji prodaju po nekoliko desetina hiljada komada, ne o filmovima u koje se ulaže po stotine miliona dolara a koji obrću bukvalno milijarde.

Utoliko, Avengers: Infinity War, pošto za njega nema presedana – Justice League to nije, a objasniću i zašto – i ne treba baš da se gleda kao „normalan“ film. Ako ga tako gledate, da, on je sasvim sakat: likovi su ubacivani po partijskom ključu a ne jer narativ opravdava njihovo prisustvo ili jer su bitni za zaplet, ekspozicija u dijalozima je nespretna, neujednačenog tona a razlika u pojedinačnim glumačkim ostvarenjima u pogledu motivacije za akcije je naprosto prevelika (čime hoću da kažem da Kris Prat i Pol Betani kao da nisu u istom filmu, RDJ je u fazonu „jebote samo još ovo da izdržim pa će valjda i ta penzija uskoro“ a Tom Holand i Benedikt Kamberbeč se ubiše glumeći); ton je ol ouvr d plejs, sa humorom koji povremeno ima sasvim neuspele uanlajnere i herojskim pojedinačnim minijaturama koje su isforsirane i samo zauzimaju prostor koji je mogao biti bolje iskorišćen (Tor i proizvodnja Stormbrejkera).

Ali, ako ovaj film gledate kao kulminaciju decenije superherojskih priča u zajedničkom univerzumu onda je on serija pančlajnova koji, čak i ako ne udaraju svi istom žestino, ipak uglavnom padaju gde treba i donose isplatu. Iron Man ovde, uprkos zaista bespotrebnom introu sa Pepper Pots (utoliko što drugi likovi ništa slično ne dobijaju) uspeva da ispadne istinski heroj, požrtvovan i svečan u odbacivanju svega što ima (a ima) zarad dužnosti. Dr Strange je ubedljivi zaštitnik čitave stvarnosti. Spajdermen je požrtvovani klinac koji prepoznaje i intuitivno dela na ime odgovornosti koju moć nosi. Kapetanovi odmetnuti Avendžersi se pojavljuju više po dužnosti ali uspevaju da pokažu da „ulični“ superheroji mogu da se bore sa invazijom iz kosmosa jer su srčani i hrabri. Wakandaši ponavljaju iste scene kao u Blek Panteru ali ovde i oni brane planetu, čovečanstvo itd. i sve to lepo sedne jer podseća na najbolje momente herojskih priča iz protekle decenije a onda ih samo malo pojačava po visini uloga i žestini akcije. Tako i Tor sa svojim gromopucateljnim ulaskom na scenu samo podseća da je Bog Groma, bez potrebe da tako nešto kaže (i to „pravi“ bog koji se suprotstavlja bogu-skorojeviću), kao što i odnos Skerletne Veštice i Vizije, već pojašnjen u prethodnim filmovima, ovde biva odigran bez mnogo produbljivanja, samo naplaćujući uloženo i fino kontrastirajući tehnologiju i magiju, muško i žensko, snagu i odgovornost.

Rusoovi ovo odrađuju prilično ubedljivo i film nema mnogo praznog hoda. Naravno, tehnički, veliki deo scena je čist višak jer služe da još neki od likova uradi nešto karakteristično po čemu ih znamo i pamtimo, ali se makar ovakve situacije najčešće koriste da se Thanosov lik dodatno produbi. Činjenica da je ovo Marvelov negativac koji ima prostora da pokaže malo dubine i čija je motivacija ideološke prirode je hvalevredna. Naravno, on je ove godine već nadmašen Kilmongerom Majkla Bi Džordana koji je imao više dubine i jaču ideologiju, ali vredi i reći da je Džoš Brolin dao Thanosu nezanemarljivu količinu emotivne dubine i dostojanstva pa su i scene u kojima se pojašnjava njegov ideološki stav ubedljive na ime ne toliko teksta koliko čoveka i njegovih gestova i mimike.

Odmah da kažem, Infinity Gauntlet, strip-krosover na osnovu kog je ovaj scenario izgrađen ima zapravo nešto složenijeg i dubljeg Thanosa. Iako i tamo on želi da pobije polovinu svega živog u univerzumu, to nije na ime nekakve zaoštrene libertarijanske ideje o resursima (zapravo, scenaristi kao da su ovo pokupili od jednog negativca u DC-jevom Secret Six koji je pisala Gail Simone pre nekoliko godina) već više na ime opsednutosti Smrću, personifikacijom ovog koncepta u Marvelovom univerzumu, koja je ženskog pola i koju Thanos pokušava da osvoji. U stripu je ogroman akcenat ne na tome da Thanosa treba sprečiti u ovom naumu – on ga postiže već u prvoj trećini narativa – već, naprotiv, na tome da čovek (well, Titan) koji je postigao željeno i postao praktično bog, nije zapravo i dorastao tome da bude bog, da svemoć nije isto što i bogolikost, odnosno da božanski prerogativi ne dolaze prvenstveno iz moći koliko iz drugačije perspektive koju pruža besmrtnost, beskonačnost, intimna spoznaja beskraja kosmosa.

Thanos je u stripu zato žrtva ne toliko dobrog rada Avendžersa i  Adama Warlocka, koliko svoje nesposobnosti da prevaziđe strast koja je, čak i kad mu je besmrtnost u šaci, centralna odlika smrtnih bića, pa iako sebe vidi kao ničeovskog nadčoveka, zapravo završava u „ljudski, odveć ljudski“ kategoriji.

Naravno, Jim Starlin je imao prostora da se ovim nadugačko i naširoko bavi kreirajući u stripu jednu gotovo dvorsku tragikomediju i inspirišići se uveliko šekspirovskim psihološkim analizama alfa-protagonista čija je propast upisana praktično u same njihove gene. Film ovo ne pokušava da uradi i mnogo je svedeniji i po karakterizaciji i po simbolici. Naravno, sam Infinity War krosover iz 1992. godine bi tek bio nedostižan za filmovanje jer dok je Infinity Gauntlet jedna relativno strejtforvard priča o zaljubljenom muškarcu koji ne razume žene a spreman je da zapali ceo kosmos zbog jedne od njih, mada sa previše protagonista, Infinity War je narativno i filozofski komplikovana partija šaha između bića iz bukvalno paralelnih stvarnosti koja jedno drugo nadmudruju brišući istorije i zamenjujući ih novima. Film, superherojski pogotovo, još nije dovoljno zreo za ovakve skokove.

Ono gde Infinity War uspeva a gde je Justice League posrnuo je opet, u toj doslednoj konstrukciji likova, tonova, svetonazora i podzapleta kroz deset godina strpljivog pravljenja filmova tako da se onda Avengers: Infinity War doživljava kao serija zadovoljavajućih klimaksa. Bez obrzira što, recimo, Bucky u ovom filmu nema skoro nikakvu ulogu, opet, činjenica da je tu, da radi za „našu“ stvar, da se na nekoj afričkoj poljani grčevito bori za opstanak ne ni planete nego kosmosa, nakalemljena na njegovu, nama poznatu, tešku i komplikovanu istoriju, rezonira smislom i težinom koje u drugačije postavljenom filmskom serijalu ne bi imao (kao što Flash ili Aquaman, uprkos dobrim ulogama u Justice League – nisu imali). Isto važi za Kapetana Ameriku, Crnu udovicu, War Machinea, Falcona pa i Wakanđane koji su svi tu „reda radi“, dakle nemaju nikakvu odsudnu ili čak važnu ulogu u scenariju ali služe da budu kulminacija njihovih pojedinačnih priča i dodaju „značenje“ jednom sukobu koji je inače samo razuzdana CGI fešta. Čak i Banner u Hulkbuster oklopu, uprkos Ruffalovom preteranom prenemaganju, odrađuje šta treba.

Ono gde su Rusoovi tradicionalno jaki je akcija. Winter Soldier je bio film sa naglašenim kaskaderskim radom i praktičnim efektima i ja sam ga zbog toga rado gledao nekoliko puta. Naravno, već sa Civil War je ulog podignut, a sa Infinity War imamo pomenutu CGI feštu sa stotinama tela koja se bacakaju po ekranu, letećim junacima, projektilima, laserima, magijama… Brinuo sam se da će se sve pretvoriti u jednu nerazaznatljivu CGI brljotinu, pomalo nalik onim spleš stranama koje je Bendis terao svoje crtače da rade u njegovim krosoverima gde bi Leinil Yu potrošio verovatno nedelju dana na scenu tuče sa pedeset likova na jednom panelu a preko koje bih ja sa dosadom preleteo za pet sekundi, ali Rusoovi su uspeli da očuvaju ono što ih krasi, čist, ekonomičan, intenzivan i efikasan storiteling i logiku scene čak i pored svog tog grin skrina i specijalnih efekata. Neke od scena, na primer tuča na Titanu su jako dobre i vredi ih upamtiti.

I, opet, sama priča je uspelo svedena, čvrsto utemeljena na jasno postavljenom mekgafinu iz poslednjih nekoliko filmova i, uz sve ograde da je ovo film koji funkcioniše samo kao pančlajn za prethodnih 18 i uvod za Avendžers 4, ekonomično i jasno vođena. Rusoovi su sa Civil War već pokazali kako se od prilično problematičnog predloška pravi pristojno zaokružen i uverljiv narativ pa je i Infinity War od Starlina uzeo potrebni minimum, povezao niti iz prethodnih filmova koliko je bilo neophodno (Draks, Nebula, Gamora, Kvil, Loki itd.) i dao nam priču koja ima jasne uloge, jasne rizike, jasna herojstva i očajničku, do sada neviđenu borbu koja kulminira na, hajde da kažemo, za film ovoliko velikog budžeta, praktično smeo i do sada neviđen način. Meni je to iznenađujuće uspešno i dok prihvatamo da je ovo filmmejking u kome pojedinačni autorski glasovi praktično ne mogu da se čuju (sem na razini tehničke izvedbe), opet je i interesantno videti da se sam Marvelov glas čuje veoma dobro i da, ako ga kontrastiramo sa Warnerovim radovima, poglavito Justice League, ovo mnogo manje deluje kao „korporacijski“ produkt (iako to, da ne bude nikakve zabune, stopostotno, stopedesetpostotno jeste) već kao, uz sve ograde o natrpanosti likovima i ekspoziciji, kao film sa dušom.

Neočekivano.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s