Arhiva za maj, 2018

Film: Solo

Posted in film with tags , , , on 27 maja, 2018 by mehmetkrljic

Pogledao se Solo i…

Pa, ovo je old skul akciona avantura u najboljoj holivudskoj tradiciji. Ispred mene su sedela deca uzrasta kog sam ja bio kada su me vodili da gledam prvi Star Wars i mislim da nije preambiciozno pretpostaviti da su oni uživali koliko i ja tada i da će ovaj film za njih predstavljati jednu dragocenu, prijatnu uspomenu na detinjstvo, kao što je to Star Wars za mene. Naravno, zastrašujuće je pomisliti da je to sve jedan isti serijal i reći danas da možemo da za trideset godina zamislimo nove nastavke Star Wars deluje, pa… gotovo distopijski. Ali ovaj film ne treba opterećivati tom stigmom.

Zapravo, Solo je imao dovoljno svojih stigmi da se s njima izbori i delovao kao moguće prvi istinski nepotreban film u ponovo pokrenutom SW serijalu. The Last Jedi je, svakako, film koji je trenutno na raspeću zbog svoje ikonoklastične orijentacije, ali se za njega ne može reći da je bio nepotreban, na kraju krajeva on je zbilja u značajnoj meri pogurao priču unapred i apdejtovao pozicije na kojima se svi nalaze. Solo je, u kontrastu sa tim origin story koji niko nije tražio i koji je pretio da ikoničnost lika Hana Soloa, sklopljenu od par rečenica koje su Lucas i Kasdan pobacali u prvih par filmova kao kul reference na njegovu prošlost, upropasti, gradeći oko tih par rečenica preskupe CGI set pisove.

Takođe, film je kreativno škripao i morao da preživi promenu na kormilu a dovođenje Rona Howarda su mnogi tumačili kao gašenje požara. Howard je, na kraju krajeva čovek sa mnogo uspešnih filmova ali bez izrazitog autorskog rukopisa i njegova uloga je, rezonovalo se, bila samo da doveze film u jednom komadu do garaže, a Dizni će već da se pokrpi ove sezone od drugih filmova.

Tu su bile i priče da je Ehrenreich pogrešno kastovan, da se ne snalazi, da je morao da uzima časove glume tokom snimanja i to jeste delovalo kao veliki problem. Harison Ford nije veliki glumac ali je glumac sa izrazitom harizmom i ako omladinac Ehrenreich to nije mogao da iznese, Solo je zaista pretio da bude bolno iskustvo.

But y’know what? Solo je ekstremno udoban i zabavan film, majstorski precizno i pouzdano vođen svemirski vestern sa pristojno oblikovanim heist zapletom, galerijom vrlo uspelih likova kojima je ovo prvo i poslednje pojavljivanje u Star Wars univerzumu i omjerom akcije, humora i nešto malo drame koji taman pristaje Star Wars klasiku. Ovo je i brz, dinamičan film koji, ipak, u kontrastu sa Deadpoolom 2 od prošle nedelje, ostavlja malo prostora da replike „rade“, da glumci ispune prostor i ličnošću, ne samo superbrzim banterom i tu mogu da primetim da je Howard vrlo dobro osetio koji ritam je podesan, kako da od grupice protuva u centru filma napravi ubedljive zametke ikona koje poznajemo tri i kusur decenija unazad.

Solo je praktično ono što je Besson imao na umu sa Valerijanom, staromodna a razuzdana svemirska avantura u kojoj glavni junak pleni harizmom, drskošću i simpatičnom arogancijom, ali u kome, jer smo ipak u drugoj deceniji 21. veka, i žene imaju delatne, čak i presudne uloge. Han Solo je u originalnoj trilogiji od kriminalca postao heroj ne samo zato što je uvek imao srce od zlata skriveno ispod bele košulje i crnog prslučeta, već i jer je uz sebe imao love interest sa naglašenim majčinskim prerogativima, gde je njegova iskarirana alfa-poza imala priliku da se dobrovoljno sagne pred nekim ko ipak-zna-bolje. U ovom filmu žena je drugačijeg tipa – i treba pohvaliti Kasdanove što nisu išli na prosto kopiranje originalnog predloška – i njena je priroda višeslojna, delatna, sa svojom voljom ali i sa sopstvenim šarmom i duhom. Teorije zavere o tome kako Kathleen Kennedy, eto, upropasti Star Wars svojom feminističkom agendom su, naravno, idiotizam, ali opet, fakat je da novi Star Wars filmovi imaju raznovrsne i interesantne ženske likove, pa je Qi’ra koju igra Emilia Clarke još jedan i, možda, najbolji od njih, sa sopstvenim character arcom koji je vrlo zadovoljavajući.

Film na početku zapreti da će imati suviše crtanofilmovski ton, sa negativkom na Koreliji koja skoro kao da je izašla iz Nindža Kornjača, ali nakon jurnjave automobilima i dolaska na kosmodrom, stvari se radikalno menjaju. Solo je film koji ima „gritty“ kvalitet najboljih Star Wars radova, ono što smo, makar i nesvesno, popušili do filtera u prva dva filma i što nam je strahovito nedostajalo u prikvelima. Solo ne samo da pokazuje razgažen, „lived in“ univerzum, sa beskrajno šarmantnim mehaničkim kontrapcijama, katodnim monitorima i kosmičkim brodovima čiji kokpiti deluju kao da im instrumenti rade na sajle i dugmad koju morate udariti pesnicom da se pokrenu, već je i majstorski, u nekoliko poteza prikazana socio-politička pozadina istorijskog trenutka u kome se priča događa. Ratne scene vrlo uverljivo kanališu očaj Prvog svetskog rata, a momenti na kosmodromu, generalno ponašanje Imperijalnih trupa, sve jako uspelo prikazuje kako zapravo izgleda taj život na planetama koje jesu u sferi Imperijalnog interesovanja.

E, onda dolazi zaplet koji je… Da kažemo ovako: Star Wars je serijal tako ikoničke snage da je od jedne jedine rečenice iz prvog filma nastao ne samo ceo peti film, već posle njega i čitav Clone Wars serijal, i to je… monstruozno. U Solo opet, zaplet nastaje od, takođe jedne rečenice iz prvog filma, ali scenaristi su uspeli da oko nje – koliko god zapravo ona nemala smisla, jer, znamo već, parsek je mera za daljinu, ne za vreme – izgrade organski zaplet u kome se ambicija i žudnja malog uličnog trkača i hustlera sa Korelije poklapaju sa planovima ozbiljnog kriminalnog sindikata, sve uz katalizator u vidu lika matorog gangstera koji sanja o jednom poslednjem poslu i u mladom, nadobudnom kikirezu možda vidi sebe kad je bio klinac.

Ono što iz ovoga izrasta je, rekosmo već, odličan vestern sa heist podlogom u kome na silu sklepana ekipa ljudi, žena, vanzemaljaca i robota sa one strane zakona mora da izvede skoro nemoguću pljačku koja istovremeno replicira neke od najboljih zamisli prvog Star Wars filma (infiltracija, obmana, bekstvo iz zatvora) a onda uspeva da pokaže ikonički Kessel Run kao zaista over the top moment ali takav da u tom trenutku zaista verujemo u Hana Soloa i vidimo zašto su ga ovakvi momenti definisali.

Kao i drugi dobri vesterni, i ovaj ima nekoliko odličnih preokreta na kraju, koji nisu oslabljeni svojom predvidivošću, a tu mu pomaže to kačenje na nama već poznate elemente Star Wars istorije, pa ih tretiramo praktično kao počasne krugove.

Akcija, scenografija i efekti su odlični, sa ponovo dovoljno gritty šmeka da sve deluje „žešće“ od The Last Jedi, i da ulozi deluju visoko, ali čini mi se da film najviše profitira na dobrom rukovanju likovima. Epizodisti poput Ria i L3 su izvrsni, sa svojim malim ali pamtljivim ulogama ekscentričnih sajdkikova, Donald Glover je vrlo dobar kao mladi Lando (i, sigurno nisam jedini koji bi gledao čitav film o njemu?), Woody Harrelson, predvidivo, jede sve ispred sebe sa svojim okorelim, ali ipak na kraju dana duševnim Bekketom, Paul Bettany je fenomenalan psihopata, ali Alden Ehrenreich je, ključno, vrlo dobar kao mladi Han Solo, sa pristojno odrađenim sazrevanjem lika, uspelim komedijaškim momentima i vrlo dobro pogođenom arogancijom neophodnom da ovaj lik proradi. Uz nju je lako i gutati dramske scene u kojima vidimo i Solovu emotivniju, ranjiviju stranu i, zapravo mu verujemo jer Ehrenreich uspeva da proda aroganciju kao pažljivo građeni štit, baš onako kako se to videlo i u Fordovoj klasičnoj izvedbi.

Han Solo, čovek, lik, ikona je, nije da to nisam rekao i ranije, verovatno važan za izgradnju moje ličnosti koliko i moj otac, moj prvi učitelj i Ron Jeremy, pa sam pomalo i strepeo dolazeći u bioskop. No, mogu da kažem da sam se odlično proveo, i da je ovo film koji i ljude što Star Wars ne prate, ili čak, ne vole, može dobro da zabavi, bez pretenzije da bude EVERYTHING CHANGES operetska epizoda poput The Last Jedi, ali sa punom svešću da i ovakva prikvel vinjeta treba da svoje likove respektuje i razume. Vrlo sam zadovoljan.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 26-05-2018

Posted in metal with tags on 26 maja, 2018 by mehmetkrljic
Dobro, Subota je (krvava Subota) i pošto smo u Petak zabušavali, red je da sada isporučimo.

Krećemo, po običaju, od blek metala, i, skoro isto tako po običaju od novog albuma jednočlanog benda koji izvodi depresivni, atmosferični blek.

Nije ovo muzika za svakoga i već sam ja prošle nedelje ukazivao da je „jednočlani depresivni blek metal bend“ koncept često na ivici klišea i u povećanom riziku od hermetičnosti. No, ima tu, naravno, i povećanog potencijala da se proizvede nešto intimno i lično. Francuski bend (a zapravo jedan čovek), Ein, uzeo je ime po hebrejskoj reči za ništavilo, pa je i muzika očekivano depresivna, ali u njegovoj se muzici može čuti delić tog blagorodnog dara samoće. Ovom momku niko nije sedeo na glavi i objašnjavao kako treba da se aranžiraju kompozicije pa je u svom stvaralaštvu bio ograničen samo sopstvenim talentom. Rezultat su pesme koje imaju mnogo različitih delova, ali je tok među njima prirodan, organski, jelte, ličan i daje u zbiru baš ono čemu se nadamo: personalizovan i intiman iskaz koji koristi tehnike ekstremnog metala da podvuče svoje poente, ali se u njima ne iscrpljuje. Ima ovde avangardnih elemenata, ima odlične atmosfere pa i b-movie efekata i sve se to na gomili skupi da donese jedan ranjiv, nikako savršen ali u svakom momentu zanimljiv i intenzivan album. Čoveku je ovo druga ploča, nema izdavača, niti se trudi da ga nađe pa treba pohvaliti ovu vrstu nezavisnosti koja proizvodi zanimljivu muziku što začas od melahnholičnih violina pređe u analnatrakovsko rešetanje. A i album se zove Lethragic Breakthrough. Rispekt.

https://einnox.bandcamp.com/album/lethargic-breakthrough

Da nastavimo sa jednočlanim blek metal bendovima iz šireg mediteranskog područja, ovog puta idemo do Italije za potrebe trećeg albuma projekta Solitvdo.

Kad vidite naslovnu stranu albuma i čujete da se zove „militia“, jasno vam je da je ovo militantnija verzija blek metala i da, iako se bend zove kako se zove, tematika više naginje „mrzim sve i želim da svi umru“ nego „svi me mrze i bolje je da umrem“ oblasti. Militia je ambiciozan album u smislu da je ovo izdato i u digipack verziji u sto (kolekcionarskih bez sumnje) komada, od strane pravog izdavača itd. pa se i od muzike možete nadati manje hermetičnoj ponudi. DM, koji je jedini član ovog benda, je sklon baroknijem aranžiranju sa širokim zahvatom u melodične, epske pasaže koji lepo dopunjavaju mzuiku zasnovanu na brutalnom, pravovernom blek metal prženju. Nema ovde ničega što nismo čuli već milion puta, da ne bude zabune, ali DM ima uvo za keči melodije i pesme mu uvek imaju pravilan odnos obožavanja Iron Maiden i ekstremnog gaženja po gasu, a pevanje na italijanskom je, naravno, bonus. Produkcija je zanimljivo zamućena tako da više odaje utisak širine nego jeftinoće, pa ovo svakako mogu da preporučim:

https://eremitaproduzioni.bandcamp.com/album/militia

Preskočio sam gomilu do neizdrživosti rastuženih i musavih depressive black metal izdanja, razne debi albume i demoe uplakanih omladinaca koji zvuče kao da su snimani u nečijoj sobi, ali onda nas dočekuje švedski Plaguestorm sa svojim debi EP-jem koji, takođe, zvuči kao da je sniman u nečijoj sobi, ali se bavi sirovijom formom blek metala. Plaguestorm, naime, imaju očigledne simpatije za rani blek metal sa skandinavskog područja pa je i sirov kvalitet njihove produkcije u skladu sa ovim simpatijama. Muzički, ovo je zapravo raznovrsno i ne svodi se na najprimitivnije blek/ treš matrice, već pesme dosta variraju po tempu i atmosferi. Naravno, poenta njihovog izraza je velikim delom u konfrontativnosti pa je sasvim moguće da će vas odbiti zvuk u kome kao da su sasvim pogrešne stvari pogurane u prvi plan (glas u pozadini, iskrivljen distorzijom, gitare smrskane naglaskom na visokim i srednjim frekvencijama…), ali opet, ko voli ovakvu muziku, umeće ovde da nađe šarm. Album izlazi fizički tek u Julu ali je na bandcampu lasno slušati ga:

https://helterskelterproductions.bandcamp.com/album/eternal-throne

Ako vam je nekako sav taj blek metal za decu a vi više niste dete i, naprotiv, odrasla ste, čak pomalo omatorela osoba, godiće vam da pogledamo šta ove nedelje ima zanimljivo od stonera.

Mada, da bude jasno, danas „stoner“ označava bilo šta što ima nekakvu sponu sa sedamdesetima i meni je to ugodno, ali udaram napomenu jer štokholmski Spiral Skyes je bend koji u „metal“ spada isto koliko i u folk, psihodeliju, hard rok, pa i u bluz. Ali da su dobro, jebemti, odlični su.

Bend je osnovan 2014. godine a ovo im je debi album, ali zrelost koju ispoljavaju je tolika da bi vam bilo oprošteno da pomislite kako je ovo ponuda nekakve ekipe osoba u pedesetim i šezdesetim godinama života. Spiral Skies su veoma „retro“ utoliko što njihova kombinacija narodnjačkog pevanja i težeg, jakog gruva, kao da dolazi vremeplovom pravo iz ranih sedamdesetih, ali opet, uspevaju da ne zvuče zastarelo. Delom jer je ovo odlično producirana ploča na kojoj se stvari mnogo dobro čuju i nisu spljeskane u brickwall mesarskim masteringom, a delom jer ljudi, pa, odlično sviraju, sa pesmama koje imaju prostora da dišu i razvijaju se. Vidim da se Spiral Skiesu kači i „prog“ etiketa ali ovo je više na ime epohe koju prizivaju nego na ime nekakvih prekomplikovanih kompozicija. Muzika je, naprotiv, ekonomično aranžirana i uvek je važniji gruv od bilo kakvog demonstriranja tehničkog umeća. Otud dobijamo gomilu zdravih bleksabatovskih deonica a pevačica Frida s pravom zauzima centralno mesto u miksu podsećajući kako izvanredno moćno mogu narodnjačke tehnike da zazvuče uz hard rok kada ih primenjuje neko koga je priroda obdarila jakim glasom. Vrlo, vrlo dobra ploča ako ste u petoj deceniji života, kao ja. A i inače.

https://spiralskies.bandcamp.com/album/blues-for-a-dying-planet-2

U ovim nedeljnim pregledima mahom preskačem instrumentalne stoner albume jer nekako uvek mislim da je to nešto što se prosečnom slušaocu manje dopada – veliki deo njih zvuči kao puko džemovanje, dobro za ponoćne hašišarske seanse, ali možda ne tako dobro za hladno svetlo dana. Ipak, prvi album meksičkog benda Saturno Grooves, pod nazivom Solar Hawk bi bilo greota preskočiti. Dobar za dan, još bolji za ponoćne hašišarske seanse, ovo je punokrvan stoner debi sa teškom, pomalo hermetičnom produkcijom, puno gruva i sa mnogo pametnih, i uspelih aranžmanskih zaokreta. Nema ovde ničega što drugi bendovi ne sviraju već četrdeset i kusur godina, ali je odsvirano sa simpatičnom energijom i pogađa gde treba da pogađa, pa preporučujem svakome ko bi malo manje da sluša kako mu pevaju a spreman je da se okači o teški, masni gitarski zvuk ovog pustinjskog benda:

https://saturnogrooves.bandcamp.com/album/solar-hawk

A onda su tu i Morag Tong iz Londona koji sa svojim albumom The Last Knell of Om nastoje da zadovolje i stoner i doom publiku, nudeći izmučenu ali i dalje gruvi muziku koja ima metalsku težinu, psihodeličarske tendencije, dovoljno dinamike da se dopadne i nemetalnoj publici, ali i energiju koja nepogrešivo dolazi iz metal smera. U ovom bendu bubnjar peva pa to već u dovoljnoj meri sugeriše o kakvoj estetici pričamo. Slušao sam bolje stoner i doom bendove od Morag Tong ali za ovu nedelju oni su sasvim zadovoljavajuća ponuda sa svojim medidativnim, pomalo zamišljenim pesmama i sirovom produkcijom:

https://moragtong.bandcamp.com/album/last-knell-of-om

Idemo dalje sa nečim ponovo iz domena blek metala, ali poljski bend Hegemone, iako koristi prepoznatljiv gradivni materijal, od njega uspeva da sagradi sasvim svež, osoben album. Ovo je drugi album benda i pričamo o epskoj, veoma ubedljivoj svirci koja istovremeno postiže depresivni ugođaj najhardkorskijih sobnih projekata, ali i ima dobru produkciju i umeće da se šeta između atmosfera i gađa i druge emotivne zone osim očaja. Naravno, ne luta se ovde predaleko od očaja i We Disappear jer generalno mračna i tužna ploča, ali ukrštanje blek metala i postmetalskih nedistorziranih elemenata na njoj uspeva da zazvuči zrelo i stilski razrađeno u dovoljnoj meri da pomislite kako je ponekada dobro otići izvan strogih granica žanra:

https://hegemone.bandcamp.com/album/we-disappear

Za pošten, pravoverni doom metal danas se moramo baciti do… suncem okupane Kalifornije?

Eto samo jednog od dokaza da metal prelazi sve granice, pa i granice razuma, jelte. bend CHRCH iz Sakramenta, dakle, na svom drugom albumu nepokolebljivo gazi stazom sporog, teškog, epskog doom metala. Nije ovo muzika za svakog – previše agresivna za funeral doom publiku, previše dugačka i puževski spora za rekreativne stonere – ali ako baš ovo tražite, dakle baš sirov, težak, jako spor metal sa somnambulnim ženskim vokalom i pesmama koje traju i do dvadeset minuta, CHRCH isporučuju bez ostatka. Meni se, naravno, dopada što CHRCH vole da se bace i u veoma bučne momente sa vrištanjem i puno distorizije, podsećajući da doom ne mora nužno da se kreće samo negde u domenu infrazvučnih frekvencija i sviđa mi se njihova doslednost u sporoj, mučnoj atmosferi koju posreduju, ali ovo nikako nije ploča za vikend-metalce pa je možete smatrati nekakvim testom svoje posvećenosti:

https://churchdoom.bandcamp.com/album/light-will-consume-us-all

Da se malo prenete iz sanja izazvanih sa prethodne dve ploče pobrinuće se, dobrovoljno, kazahstanski bend Zarraza sa svojim debi albumom Necroshiva. Ova trojka iz Almatija (ili, ako ste old skul, Alme Ate) je jedan od retkih kazahstanskih metal bendova koji imaju određeni profil i izvan rodne grude, sa koncertnom aktivnošću koja ih je vodila u Uzbekistan i Kirgistan. Naravno, dok ukrajinske, beloruske i ruske metal scene dosta dobro poznajemo, pa i baltičke postsovjetske države imaju svoje asove na međunardnoj sceni, o istočnijem delu bivšeg SSSR slabo šta znamo. Zarraza su tu da nas malko prenu iz letargije i njihov metal je interesantna kombinacija „razgovetnijeg“ groovy krila (nalik na, recimo, neku kasniju Sepulturu) i propisnog death metala sa brutalnim blast bitovima. Što je možda i dobitna kombinacija, ova muzika je dovoljno „normalna“ da mogu da je slušaju i ljudi koji ne spadaju u ekstremno krilo, ima prepoznatljive strukture i dovoljno hukova, a opet ima i dovoljno ekstremnog pedigrea da bude interesantna i nama, napaljenim klincima. Jedina stvarna zamerka koju imam je da je album masterovan preterano komprimovano što muziku čini moćnom i udaračkom ali joj oduzima na dinamici. No, kakve DRC zločine inače umem da čujem u ovim pregledima, ovo nije tako strašno i najveći „problem“ je što se inače odlična svirka bubnjara Ruslana Konona čuje kao da je u pitanju ritam-mašina. Al dobro, to je detaljisanje, Zarraza su vrlo dobri i ubedljivi i bend koji bih preporučio svakome ko je, recimo, prestao da sluša Fear Factory sa drugim albumom objašnjavajući sebi da njihova evolucija ide u pogrešnu stranu. Zarraza su, da bude jasno, prava strana:

https://zarraza.bandcamp.com/album/necroshiva

Idemo dalje u pomalo neobičnu stranu. Britanski dvojac Noisepicker ima svoj prvi album i ovo je metal u vrlo prosvećenom izdanju. Čime hoću da kažem da ovo zapravo možda i nije metal, odnosno da je album koji bi lako mogoa da nađe nemetalnu publiku, pa čak i publiku koja na metal gleda sa prezirom. Harry Armstrong je čovek koji svira i peva u različitim stoner i dum bendovima, tako da je njegova veza s metalom dosta jasna, ali Noisepicker je onda donekle komplikuje jer je ovo ploča ispunjena nimalo stidljivim bluz gruvom. Da bude jasno, još od početka devedesetih se u metal trpaju bendovi koji po svojim originalnim ambicijama nikada nisu nameravali da u njega spadaju, od Pearl Jam ili Alice in Chains, preko Nine Inch Nails pa do Melvins, tako da je sasvim u redu i na mestu da mi ovaj bend posmatramo kao metal ekipu iako njihova muzika koliko da duguje metalskoj težini i distorziji, toliko duguje i garažnom bluzu. Armstrong pogotovo ovome doprinosi svojim zavijačkim pevanjem koje je, hajde da kažemo, „seljačkija“ verzija Toma Waitsa – a ovo uopšte ne mislim u negativnom smislu – i to peanje, zajedno sa često nepatvoreno bluzerskim gruvom zapravo odlično paše uz težinu i distorziju koju bend pošteno baštini. Meni se čini da je ovo album sa jakim krosover potencijalom, dakle da se svidi i publici koja metal ne miriše ali pada na ranjive muškarce koji glasnopevaju o svojoj rani, istovremeno kao i otvorenijoj metal publici koja voli da uz rokanje čuje malo i čoveka iza svog tog rokanja. Meni se dopada i ovo je svakako najoriginalnija stoner ploča koju sam čuo ove nedelje:

https://noisepicker.bandcamp.com/album/peace-off

I završićemo na death metal strani spektra gde imamo drugi album projekta Apocrophex iz Nju Džrzija, a pod naslovom, samo da bi nas sekirali, Æternalis.

Ovo je zanimljiva ploča, producirana ne „loše“ ali malčice lo-fi, kao da je u pitanju nekakav sobni projekat neke napredne omladine, sa songrajtingom koji se trudi da se šeta celim spektrom od progresive tipa Cynic (sa povremeno u miksu prenaglašenom bas-gitarom, da se istaknu bravure), pa do propisnog „mračnog“ deatha na tragu možda čak i Incantation. Ovde imamo i impresivan raspon tehnika pevanja koje koristi Pete Colucci, od dubokog grlenog death vokala, skoro slemerske teksture, pa do klin melodija koje, zahvaljujući produkciji, ponekada zvuče sasvim naivno. Album se zaista i šeta između dobronamerne i simpatične naive i zrele, kompleksne muzike pa je to sasvim dovoljno da ga preporuči između desetina „normalnih“ death metal ploča koje izlaze svake nedelje:

https://apocrophex.bandcamp.com/album/ternalis

Pročitani stripovi: The Mighty Thor i Aquaman

Posted in Stripovi with tags , , , , , , , , , on 21 maja, 2018 by mehmetkrljic
Pre nekoliko dana završio se Marvelov serijal The Mighty Thor, započet krajem 2015 godine i mada njegov scenarista, Jason Aaron, odmah nastavlja sa novim Thor serijalom, mislim da je zanimljivo osvrnuti se u nazad i podvući crtu ispod perioda naše zajedničke istorije u kome je Thor bio – ženskog pola.

Ova priča o istoriji nije nešto što se tiče samo Thora, jer, kao što je već pisano, promena u Thorovom uglu ringa samo je deo šire inicijative koju je Marvel gurao nekoliko godina unazad, a relativno nedavno artikulisane pod nazivom „Legacy“. Ova inicijativa je u zajednici (i delu medija) percipirana kao napor učinjen pre svega iz perspektive nekakve, recimo, socijalne pravde, sa vidnim naporom da se ansambl Marvelovih superheroja diversifikuje rodno, rasno, verski, seksualno itd., iako je podjednako istina da je za Marvel ovo bio i pokušaj da se reši problem koji ih mori već duže od deceniju i po – to da superherojske stripove danas kupuju isti ljudi kao pre dvadeset godina i da današnja mladež u velikoj meri svoj novac (i novac svojih staratelja) troši na neke druge sadržaje.

Kako god bilo, Marvelovo okretanje blue ocean strategiji tržišta nije u suštini ni pogrešna ni nužno nezdrava ideja – dosezanje novih čitalaca, bilo kroz uvođenje mladih superheroja sa kojima se današnja omladina može identifikovati, bilo kroz davanje većeg učešća ženama i manjinama, sa namerom da se, jelte, privuku žene i manjine, sve to ima smisla ako se u procesu ne kompromituju neke temeljne vrednosti koje kompanija gaji (ili koje joj sržna publika pripisuje).

Naravno, Marvelovi stripovi su često i dosledno kompromitovani po različitim osnovama i to je nešto što traje već decenijama – nije da je superherojski strip nekakav egzemplar doslednosti i neprikosnovenosti kreativne vizije u odnosu na komcercijalnu stranu posla – i čini se da je negativna reakcija od strane određenog dela čitateljstva, koja se može sažeti u rečenicu „ratnici za socijalnu pravdu uništavaju uspomene na naše detinjstvo“ malo preterana.

Ovim hoću da kažem da je Marvel svakako napravio nekoliko teško opravdivih poteza sa kreativne strane poslednjih godina, kao i da su neki od njih nesumnjivo vezani za sociopolitičku agendu, ali da se, sa druge strane, može naći mnogo primera u kojima je „predavanje štafete“ mlađoj generaciji (ženi, osobi druge boje kože…) izvedeno elegantno i u konačnici donelo dobre stripove.

Već sam pisao o serijalima poput All-New Wolverine ili Ms. Marvel koji su odlični primeri ovakvog rada (i, tipično, produkti su po jednog jedinog scenariste koji je mogao da se bavi sopstvenom kreativnom vizijom), a Mighty Thor je jedan od najvisokoprofilnijih primera ove Marvelove nove „rodne politike“, vredan pažnje ako se već i ne radi o toliko dobrom stripu kao što su ova dva nabrojana.

Kod ocenjivanja kvaliteta ali i značaja Mighty Thora treba imati na umu da je Jason Aaron već ostavio prilično ozbiljan trag u istoriji Thora i da je njegov serijal Thor: God of Thunder svakako jedan od najboljih stripova o Thoru urađen u novijoj istoriji. Nakon događaja u Marvelovom krosoveru Original Sin, pak, originalni Thor je proglašen nedostojnim nošenja čekića Mjolnir i „ražalovan“ sa pozicije Thora na puku „poziciju“ Odinsona a čekić, ulogu i ime Thora preuzela je misteriozna žena sa sjajnim oklopom čiji joj vizir zaklanja najveći deo lica.

Aaronov rad na Thoru nije ni u kom slučaju kreativno ograničen onime što su radili slavni prethodnici (uključujući Waltera Simonsona koji je nacrtao neke od Aaronovih epizoda) pa je u Thor: God of Thunder kanon o Thoru i asgardskim božanstvima bogato proširen skokovima u prošlost i budućnost i novim tumačenjima odnosa božanstava u Asgardu jednih sa drugima ali i sa ostatkom kosmosa.

Već sam pisao o prvom serijalu sa ženskim Thorom a koji je započet 2015. godine. Mighty Thor je samo direktan nastavak ovog serijala, praktično renumerisan isti serijal nakon događaja kojima je univerzum prekomponovan u Secret Wars ali u njemu Aaron ima mnogo više prostora da se pozabavi svojom, jelte, agendom. A Aaronova agenda, ako ga poznajete, praktično nikada nije samo sociopolitička i ovaj bradati scenarista u svojim superherojskim stripovima redovno preispituje religijsku tematiku trudeći se da pronađe filozofski odgovor na pitanja odnosa čoveka sa božanskim.

Nije da tu nikakve sociopolitičke kritike nema, jedna od najočiglednijih stvari kojim će se ovaj serijal baviti je učešće žena u strukturama moći i način na koji se tradicionalni pogledi na distribuciju odgovornosti u društvu mogu menjati kada postane jasno da se njihova pravičnost legitimno dovodi u pitanje.

Sad to zvuči užasno suvo i politički pa onda treba imati na umu sledeće: Mighty Thor je serijal smešten na pozornicu rata koji se vodi između „carstava“ što ih znamo iz nordijske mitologije, obimnog osvajačkog napora koji je još u prošlom serijalu pokrenuo poglavar mračnih vilenjaka Malekith, a uz pomoć zemaljske korporacije Roxxon koju Aaron već izvesno vreme koristi kao skoro do parodije zaoštreni simbol brutalnog, posve amoralnog kapitalizma. Ovaj spoj je izveden prilično elegantno: mračni vilenjaci imaju istorijski ubedljivu motivaciju da prošire valdavinu Svartalfheima na druga carstva (a njihovi saveznici iz Helheima, recimo, takođe se istorijski ubedljivo stavljaju na njihovu stranu), dok korporacija Roxxon svoju naprednu tehnologiju i ljustvo (uključujući moderne tenkove i plaćene vojnike tretirane Hulk-serumom) stavlja na raspolaganje u zamenu za neizmerno rudno bogatstvo carstava izvan Zemlje.

U skladu sa opaskom da je za trijumf zla dovoljno da dobri ljudi ne urade ništa, Aaron prikazuje kako se Savet carstava, telo sastavljeno od predstavnika svih mitskih oblasti koje treba da služi kao regulator – neka vrsta mitološkog Saveta bezbednosti – davi u suprotstavljenim političkim agendama ali i samozadovoljnom teoretisanju koje omogućuje da se i praktično neopisiva zverstva što ih Malekithova vojska vrši relativizuju i ublaže u raspravi čiji je zaključak da treba još raspravljati pre nego što se dela.

U ovakvoj postavci stvari, ljudima koji znaju kako stvar zaista stoje ne preostaje bogznašta do da u akciju pređu pre ikakve odluke Saveta, ne bi li se zaštitile nedužne civilne žrtve rata ali i sprečila velika nasilna promena balansa moći u univerzumu.

Naravno, ovo je tipično američka percepcija globalne politike i Aaronu ona nije ni malo strana tako da je Mighty Thor na jednom nivou apologija „humanitarnih intervencija“ kakvih se normalan svet u principu gadi jer shvata da su one samo eufemizmi za imperijalnu agresiju. Naravno, ovo je strip i njegovi su heroji etički neupitni likovi pa je sve ovo samo pozadina za zanimljiv unutarnji sukob koji se vodi u samom Asgardu i koji ima nešto „filozofskije“ elemente.

Utoliko, Asgard je rastrzan Odinovim slepim, tvrdoglavim držanjem tradicije i insistiranjem da je on Sveotac kome se univerzum uvek i u svemu mora povinovati, iako događaji kojima svedočimo u stripu jasno pokazuju da ovo zapravo nije istina niti da je, reklo bi se ikada i bila istina. Sukob između Odina i njegove supruge Freyje ima sve odlike trvenja između okoštalog patrijarhata koji odbija da prepozna da se vremena menjaju i insistira da će puko držanje tradicije biti rešenje za sve probleme od sada pa do kraja večnosti. Aaron ovde uspeva da se uzdrži od pisanja puke ustaničke pamfletske proze i da pokaže da tradicija ima mnogo slojeva i nijansi, te da ona, ključno, nije imperativni recept za život koliko je podsećanje na temeljne vrednosti jednog društva, koje pak, mora da samo smisli jesu li mu te vrednosti i danas jednako vredne i kako da ih zaštiti.

U praksi, Asgard je u opasnosti i od spolja ali i još više od iznutra – i, kao što to obično biva kada su u pitanju bogovi, ova opasnost je jednako u vezi sa korumpiranom novom administracijom, kao i sa teškim porodičnim odnosima. Aaron ovim u određenoj meri reflektuje stanje u Evropi sa početka prošlog veka, igra se motivima susretanja stare, na krvnom srodstvu i monarhiji zasnovane slike modernog sveta i „stvarno“ modernog sveta koga karakteriše brza industrijalizacija ali i brza evolucija sociopolitičke filozofije.

Nije, naravno, neko iznenađenje da će Aaron sa ovim stripom ukazivati da je liberalna filozofija ravnopravnosti i inkluzije nešto što trijumfuje nad duboko u dekadenciju ukopanim „tradicionalistima“ koji se drže starinskih parola i nesvesni su kuda je svet zaista u međuvremenu otišao, ali, ponovo, njegov pristup je filozofskiji od puke pamfletske propagande i stvarna vrednost ove priče je svakako u preispitivanju toga kakvu odgovornost božanstva imaju prema svojim vernicima i kakvo je mesto religije – ali i drugih sistema moći i društvene kontrole – u današnjem društvu u kome narodne mase zapravo imaju mnogo više moći, i svakog drugog potencijala, nego ikada u istoriji.

Ovo su zanimljive i, uostalom, značajne teme a Aaron dodatno produbljuje priču prikazivanjem svojih likova kao, na kraju dana, prilično naivnih, čak plošnih heroja koji veruju u svoj (mitološki) PR, iako ih praksa surovo demantuje i ovo je interesantna diverzija u jednom inače nominalno sasvim crno-belom herojskom narativu.

Naravno, najkontroverzniji element za mnoge čitaoce nije to da je Thor zamenjen ženom, već da je Thor uopšte zamenjen, odnosno da se pojam „Thor“ tretira kao titula radije nego kao ime.

Ovo je nešto što se može sasvim razumeti – dok su Spider-man ili Captain America očigledni konstrukti, alter-ego identiteti dizajnirani da svesno akcenat stave na određenu simboliku, pa je stavljanje drugih ljudi u njihove kostime nominalno lakše za progutati, Thor je mnogo intimniji identifikator, zasnovan na religiji, mitologiji i, jelte, krvi, pa je i stavljanje druge osobe u ovu ulogu – bez čak i prefiksa „Lady“ ili „She-“ – jasnije problematična ponuda.

Ipak, Aaron sa ovim Thorom radi zanimljive stvari, otkrivajući da je njen ljudski alter-ego stara-dobra Jane Foster koja trenutno boluje od raka u jednoj od završnih faza i čije su terapije citostaticima stalno prekidane – i poništavane – njenim čestim transformacijama u Thora i akcijanjem da se spasu Zemlja, Asgard i ostala carstva.

Rad sa karakterom Jane Foster nije najdublji koga je Aaron ikada obavio, ali kontrast između umiruće ljudske ljušture i naizgled nedodirljivog, moćnog božanstva je potentan i istraživan na više zanimljivih nivoa. Fosterova nije neko ko troši vreme na samosažaljenje, uostalom svesna da se nalazi u sasvim jedinstvenoj poziciji koja joj daje nesrazmerno mnogo moći u odnosu na prosečnu osobu koja živi sa malignom bolešću, pa je ona i „politički“ aktivna predstavljajući Zemlju u Savetu carstava gde trpi različite podmetačine i poniženja zbog svog zemaljskog porekla. Ima tu i rodne politike ali je ona odmerena pažljivo. Ne treba, na kraju krajeva, zaboraviti da su stripovi o Thoru i ranije imali prominentne ženske likove, od Lejdi Sif pa do relativno nedavnog ženskog Lokija.

U svakom slučaju, ono čemu Aaron posvećuje posebnu pažnju je prikazivanje herojstva koje ne podrazumeva uvek prizivanje munja i udaranje čekićem u gubicu najnovijeg čudovišta rešenog da proždere Asgard. Njegova Jane Foster ne odustaje od ponovljenog ulaženja u ulogu Thora, čak i svesna da je ovo ubija – žrtvujući se za kolektivnu dobrobit – ali jednako i odbija da sve svoje vreme provede kao Thor i odrekne se svog smrtnog, originalnog identiteta koji je, uostalom, izvor njene „dostojnosti“ da Mjolnir uopšte podigne i da se stavi u službu onih koji podižu lice prema nebu i bogovima se mole za zaštitu i pomoć.

Utoliko, poslednja priča u ovom serijalu, ona o smrti Moćnog Tora i smele Jane Foster je primereno epska i emotivna sa jasno poslatim porukama i zaokruživanjem svih motiva kojima je Aaron baratao, ali i optimistično, humanizovano predavanje štafete natrag Odinsonu i povratak „tradicionalnijem“ Marvelu – što korektno podvlači poentu da puki bunt protiv tradicije nije isto što i socijalni progres.

Ako vam sve ovo deluje isuviše hajbrau i pitate se je li ovo strip zabavan za čitanje, mislim da tu nema mesta strahu. Aaron piše vrlo dinamičnu, visokim konceptima nabijenu ali neopterećenu epsku fantastiku. Godine do sada provedene na Thoru daju mu vrlo siguran glas u bavljenju mitološkim aspektima priče pa je ovo veoma zabavna ekstrapolacija nordijskih motiva, pažljivo uvezana u generalni Marvelov kontinuitet (sa povremeno lepim kameo-gostovanjima) ali dovoljno samostalna da je možete čitati bez potrebe da skrećete u druge serijale. Takođe, Aaron je svoju reputaciju u prošloj deceniji izgradio prevashodno na ime mračnih, ozbiljnih stripova o mračnim i ozbiljnim ljudima ali se u međuvremenu ispostavilo da mu je humor skriveno oružje (videti Wolverine and the X-men ili kasnije epizode Hulka), i Mighty Thor u mnogome profitira od dobro odmerene ravnoteže ozbiljne tragičke priče o ratu, bolesti, gordosti i njihovim žrtvama i duhovite herojske avanture u kojoj bogovi mogu da budu i do parodije samozaljubljene tupadžije, a smrtnici cinični komentatori dešavanja koja određuju sudbinu univerzuma.

Kako je Aaron trenutni čuvar znanja vezanog za asgardski deo Marvelovog univerzuma, tako je i imao slobodu da u nekim stvarima ode prilično daleko, insistirajući, recimo, još više na tome da je Thor pozicija a ne ime, kroz prikazivanje novog, trećeg Thora u okviru priče o ratu, ali i podsećajući na mnoge Lokijeve inkarnacije i verzije kroz istoriju. Štaviše, Loki je, ne mnogo iznenađujuće, jedan od najbolje odrađenih likova u celom serijalu sa kompleksnom i zabavnom karakterizacijom i kolopletom tajnih (i često podmuklih) motiva što ga pokreću. Ne bih se žalio na mogućnost da u budućnosti čitam čitav serijal o Lokju koji bi Aaron pisao, mada, za sada moram da se zadovoljim time da je u novopokrenutom Avengersu – koga takođe piše Aaron – Loki negativac prve priče.

Pored toga, dobili smo iznenađujuće zanimljive uvide u pravu prirodu Mjolnira, veliku promenu status-kvoa vezanu za Asgard i njegovu poziciju u kosmosu, još priča iz Odinsonove (ne)slavne prošlosti, majstorski izveden sukob Shi’ar civilizacije sa nordijskim bogovima… Ovo jeste strip u kome se najveći deo najvažnijeg sadržaja odvija u ljudkoj, jelte, nutrini, ali vatrometa i spektakla u njemu nikada ne nedostaje.

Za to je, takođe, u velikoj meri zaslužan odlični crtač Russell Dauterman čiji je  ovo do sada najveći posao u industriji, koji je na sto doneo veliki dar za kreiranje spektakularnog, dinamičnog i ikoničkog a da mu je istovremeno i pripovedanje besprekorno. Dautermanovi crteži su detaljni, nabijeni energijom i istovremeno jako čisti a čak i u sasvim portretskim momentima, u njima nema ni trunke „slikarske“ tromosti koja neretko zna da superherojski strip učini atraktivnim za gledanje ali neprivlačnim za čitanje. Dauterman je nešto stilizovaniji, čak i psihodeličniji od „realističnih“ superherojskih crtača poput meni inače omiljenih Bryana Hitcha ili Johna Cassadayja ali postiže isti nivo ikoničnosti koji vezujem za njihove radove tako da se nadam da će mu ovaj posao obezbediti neke jake pozicije u budućnosti.

Ta budućnost, ipak, za sada još nije stigla jer posle završetka Mighty Thora Aaron je preuzeo Avengerse od Marka Waida (a Marvel je serijal ponovo pokrenuo od jedinice potvrđujući da su nas samo zajebavali sa onim vraćanjem originalne numeracije), koje crta Ed McGuiness, i novog Thora, sa Odinsonom natrag u glavnoj ulozi koga će crtati Mike Del Mundo. Videćemo kojim putem Marvel namerava da nastavi posle svoje „diversity“ faze – rani signali su, naravno, da se vraćaju bezbednim, tradicionalnim konceptima koje pišu provereni autori (mada… nije li Avengers iz pera Marka Waida bio baš to???) pa ako Mighty Thor označava oficijelni kraj jednog dela naše zajedničke istorije, mogu da kažem da smo i mnogo, mnogo gore mogli da prođemo.

Ako vam je sva ova priča o Thoru razgorela glad, preko puta, u DC-ju imamo na jelovniku još jedan dobar serijal o plavokosom, snažnom muškarcu kraljevske krvi koji pokušava da pomiri pripadnost starostavnom, na krvi i tradiciji zasnovanom društvu sa životom u modernom, liberalnom svetu. Pre neki dan, pišući o Dark Nights Metal, pomenuo sam da je aktuelni Aquaman odličan strip i, pa… recimo da ni za mene to nije bilo malo iznenađenje.

Aquaman je, naravno, najviše poznat kao pančlajn šala već decenijama unazad, superheroj u kupaćim gaćicama čija je posebna supermoć da „ume da razgovara sa ribama“ i neko koga u Justice League uključuju da bi se popunila kvota plavokosih muškaraca širokih ramena propisana u superherojskim stripovima. Nije da DC nije iza njega postojano stajao, publikujući mu serijale sa solidnom učestalošću još od četrdesetih godina prošlog veka i vremena magazina More Fun Comics i nije da tu nije bilo i jako dobrih autora na zadatku. U prošloj, New 52 fazi DC-jevog izdavaštva Aquamana je u početku pisao sam Geoff Johns, trudeći se iz sve snage da za podmorskog heroja učini ono što je u prethodnoj deceniji učinio za Hala Jordana i Green Lantern, i to je bio pristojan strip ali tek kada je serijal preuzeo Britanac, Dan Abnett mogao je da se namiriše dah stvarne promene.

Abnett je na kormilu Aquamena i u aktuelnoj Rebirth fazi i njegovo pričanje jedne dugačke i srazmerno slojevite priče o podvodnom kraljevstvu Atlantide i njenom nevoljnom vladaru materijalizovalo se u jednom od najboljih Aquaman serijala u istoriji. Pa, ko je to očekivao?

Dobro, Abnett je odličan scenarista, zaslužan između ostalog i za praktično reinventovanje Marvelovog „svemirskog“ odseka stripova sa Annihilation/ Annihilation Conquest, Guardians of the Galaxy, War of Kings, Realm of Kings, Thanos Imperative i njima srodnim radovima, sve to u kolaboraciji sa Andyjem Lanningom. Abnett i Lanning su u DC-ju radili Resurrection Man tokom New 52 faze ali se njihova kreativna saradnja u međuvremenu raspala, no Abnetta će istorija svakako pamtiti po tome da je sa aktuelnim Aquamanom ostavio neizbrisiv pečat na ovom liku, zgodno, baš u vreme kada se pripremamo da o njemu pogledamo i film.

Ono što je kod Abnettovog pristupa Aquamanu sjajno je – pored toga što je Britanac koji neke stvari (čitaj: geopolitiku) ipak shvata malo drugačije od Amerikanaca – spremnost da svoje likove i radnju uzima za ozbiljno, bez insistiranja na „stripovskom“ odmaku koji često viđamo u savremenoj superherojštini, a da istovremeno isporučuje svu akciju, tuču, avanturu i epiku koju očekujemo od superherojskog stripa što se najvećim delom odvija ispod površine okeana. Ponovo, Abnett je iskusan scenarista, ali treba odati prizanje tamo gde je ono zasluženo: sa aktuelnim Aquamanom smo dobili izuzetno dobro pogođen balans geopolitike, dvorskih intriga, sukoba liberalizma i tradicionalizma, te kinematske superherojske akcije. Ovo nije strip koji redefiniše superherojski medijum ili u pitanje dovodi neke njegove temeljne vrednosti, već primer jako kvalitetnog „običnog“ superherojskog stripa u kome je pažnja posvećena svakom sitnom detalju.

Sam početak serijala je opasna navlaka jer pokazuje kralja Atlantide, Arthura Curryja kako pokušava da pomiri svoje dualno nasleđe. On je istovremeno i kralj nacije koja hiljadama godina živi izolovana od površine, u društvu zasnovanom na naprednoj tehnologiji, moćnim magijama i složenim sistemima religije i državne administracije, ali i superheroj koga zna čitav svet na kopnu, član Justice League i, ne zaboravimo, američki državljanin. Curry želi da bude zapamćen kao reformator, neko ko je Atlantidu konačno ubedio da vidi koja je godina i da izolacija od kopna može da dovede samo do problema u budućnosti – pa makar to značilo odbacivanje nekih okoštalih običaja – ali i da bude predstavnik onog najboljeg što Atlantida može da ponudi kopnu, simbol benevolentne moći koja drugoj moći – oličenoj u Sjedinjenim američkim državama – pruža ruku mira i saradnje.

Plemenit plan, koji odlazi u tandariju već na samom početku. Abnett vrlo sigurno ispisuje seriju incidenata koji dovode Ameriku i Atlantidu na ivicu bespoštednog rata i mada se u pozadini mnogih od njih nalaze mračni igrači sa sasvim malevolentnim agendama, koji pomeraju ljude i sudbine kao po šahovskoj tabli, impresivno je kako se nacionalizam, ksenofobija, kolektivni strahovi i ponosi odlično prikazuju u uvodnoj priči, kulminirajući sa praktično rasističkim odnosom kome Aquaman bude izložen od strane samog Supermena. Paralele sa „pravom“ geopolitikom se praktično povlače same a bez potrebe da Abnett poseže za nekakvim karikaturama Trampove administracije – uostalom, kada je serijal započeo Amerikom je još upravljao Obama i on se i pojavljuje (doduše neimenovan) u nekim od prvih epizoda.

U daljim pričama težište se premešta u samu Atlantidu i Abnett sa velikim guštom analizira funkcionalnost tradicionalističkog, na nasleđivanju zasnovanog sistema vlasti u modernom istorijskom trenutku. Njegov veliki doprinos ovoj raspravi je prikaz Atlantide koja je daleko od nekakvog monolitnog društva sa konsenzusom o svim stvarima i politička trvenja i prevrati prikazani u kasnijim epizodama deluju realistično i ubedljivo bez obzira što su neretko zasnovani na magijskim rešenjima.

Drugim rečima, Abnett slično Aaronu u Mighty Thoru suprotstavlja nasleđenoj, nominalno apsolutističkoj vladavini jednu vrstu liberalne demokratije, ali joj daje vrlo solidnu podlogu pokazujući zašto je realistično da građani Atlantide – makar njihovi najviši slojevi – imaju moć da praktično smene kralja, kako drugi građani Atlantide – oni iz nižih slojeva – nikoga iz viših slojeva ne vide kao svog predstavnika ili makar saveznika, zašto je kralj tu značajan kao simbol čak i kada sam nije (više) zainteresovan da vlada, kako religijski prvaci, iako skloni intrigama i zakulisnim političkim igrama mogu u odsudnim trenucima da ipak odigraju i kohezivnu društvenu ulogu u skladu sa tradicionalnom rolom organizovane religije…

Drugim rečima, Aquaman uspeva da delom bude Game of Thrones, sa sve političkim atentatima, starom magijom i mrtvima koji čuvaju Atlantidu s onu stranu groba, a drugim delom legitimna sociološka diskusija o tome kako se danas društvima upravlja i zašto to nikada nije rešenje jednako idealno za sve pripadnike tih društava (čak i kada su, u praktičnom smislu, to društva izobilja što se hvale svojom moći i nasleđem).

Istovremeno, ovo je i zanimljiva psihološka studija, pre svega glavnog junaka koji ima nasleđenu obavezu da vlada i moć koja uz nju ide, ali je istovremeno i običan čovek koji najviše od svega priželjkuje miran život sa osobom koju voli, pa nek kruna i dužnost koja je uz nju priheftana ide dođavola. Abnett je jako dobar u portretisanju protagoniste koji je zapravo izuzetno nesebičan i ima na umu ono najbolje za obe nacije kojima po nasleđu pripada, ali koji na kraju nije spreman na moralno dubiozne kompromise koje diktira visoka politika i okreće mu se stomak svaki put kada shvati da posle silnih odricanja kojima sebe i sebi bliske osobe izlaže, krajnji rezultat može da bude samo još više prezira, besa i povike da je kralj slab, nesposoban da vlada i da naciju izlaže poniženjima. Strip izuzetno uspešno hvata taj momenat kada osoba od krvi i mesa počne da očajava pred masivnom inercijom sistema i kada kralj shvata da je, na kraju dana, samo figura na tabli koju, ipak, kontrolišu neke druge sile.

Zato su i najnovije epizode krvavog raspleta i građanskog rata u Atlantidi vrlo potentne, pogotovo jer je Arthur izgubio praktično sve osim ambicije da svojoj naciji omogući da makar bira svoju sudbinu umesto da prati put kojim je vodi mračna politička vrhuška. Čitalac Aquamanu veruje jer je lik duboko humanizovan kao neko ko je u dva sveta poštovan kao moćan ali nikada prihvaćen kao svoj, kao neko ko i pod stare dane trpi mikroagresije (cela podsmešljiva „razgovara sa ribama“ priča je uspelo tematizvana vrlo rano u stripu) i guta poniženja jer radi na polzu naroda – dakle, sve ono kako Vučić zamišlja sebe – ali i neko ko zaista direktno podmeće svoj vrat da zaštiti slabije, pa i na kraju neko ko ima izuzetno trezvenu romantičnu priču u središtu šire političke storije.

Abnett uspeva u jednom prilično teškom naumu: da nam izuzetno moćnog superheroja i aristokratu proda kao „normalnu“ osobu koja je em puna nesigurnosti, em čini česte greške, em popizdi kada se suoči sa ljudskom zlobom i tvrdoglavošću, a da na kraju, kad izmet opiči o fen, uleti glavom tamo gde drugi neće ni nogom i pokaže kako se heroji zaista ponašaju, te da „plemenitost obavezuje“ nije tek prazna priča već ključna vrlina nekog vaspitanog u aristokratskom ključu.

Aquaman je istovremeno i zabavan strip, pun lakog, uzgrednog humora koji ne pretenduje da stvari okrene na komediju – što je Abnettova specijalnost – kao i spektakularnih prizora podmorske civilizacije, ali i kinematske akcije. Naravno, ovde moram da pomenem armiju odličnih crtača koji sa Abnettom sarađuju, od Scota Eatona koji je serijal započeo sa raskošnim widescreen pristupom pa do novijih epizoda gde vidimo dugokosog, bradatog, mukama ophrvanog Aquamana u srazmerno mračnijem, teskobnijem ambijentu zabranjene magije i dvorske izdaje gde stvari odrađuju Stjepan Šejić i za mene izvrsni italijan Riccardo Federici čije su meke olovke prirodan medij za kreiranje podmorskog stripa.

Aquaman je trenutno jedan od najboljih serijala koje DC izdaje i za sada se ne bi reklo da njegovi autori imaju nameru da koče. Abnett nam je ovde dao jednu dragocenost koja je karakteristična za superherojski strip, ali se i u njemu srazmerno retko viđa: narativ koji ima jednu temu i zaplet kroz veliki broj nastavaka, a da ga prirodno razvija kroz mnogo sukcesivnih kraćih priča i da se glavni junak kroz sve to zapravo primetno i nepozivo menja i sazreva. Svakako, Betmen nam se u aktuelnom Kingovom serijalu konačno ženi Selinom Kyle a Wonder Woman je pre par godina postala bog rata, no Aquaman je lik za koga, da se ne lažemo, do nedavno skoro nikog nije bilo ni briga pa je ono što se sada sa njim dešava tim upečatljivije. Abnett trenutno radi i miniserijal o Meri, Arthurovoj devojci i nesuđenoj supruzi, a koji osvetljava drugi deo priče dok se u Atlantidi vodi građanski rat, a ja za sada toplo preporučujem čitanje svih 36 do sada izašlih epizoda tekućeg serijala Aquamana, kako onima koji nemaju pojma o ovom liku i nikada nisu ni zamišljali da će ga čitati, tako i onima koji su ga godinama lojalno pratili znajući da jednom mora doći i Arthurovo vreme. E, pa, došlo je i u njemu treba uživati dok traje.

Film: Deadpool 2

Posted in film, Stripovi with tags , , , , , , , on 20 maja, 2018 by mehmetkrljic

Deadpool 2 je u neku ruku zapravo problematičniji film od originalnog Deadpoola i na neki način epitomizira difficult second album sindrom koji je pogotovo zajeban u ovom trenutku povijesne zbiljnosti kada superherojski film doživljava svoj zenit i svi kritičari i analitičari tržišta se ozbiljno pitaju kada će već jednom taj superhero fatigue da udari.

Deadpool 2 ne pati od superhero fatiguea, ni komercijalno – imao je rekordnu BO zaradu u Petak – ni kreativno ali svakako se vidi da je ovo film prilično zatečen komercijalnim i kulturološkim uspehom prvog dela, čija se ekipa iz sve snage trudi da natera munju da, jelte, u isto mesto udari dvaput.

Naravno prvi Deadpool je između ostalog bio uspešan zato što je blagonaklono parodirao superherojski žanr u momentu kada je već bilo jasno da imamo posla sa najvećim biznisom u Holivudu, a njegovi su autori uspešno zauzeli pozu underdoga koji će da se zajebava sa svim tim ozbiljnim biznisom jer mu ionako niko ne daje šanse da preživi. Ovo je imalo smisla s obzirom na relativno skroman budžet i R-rejting prvog filma, ali je bila i odlična refleksija na trajektoriju samog stripa Deadpool koji je pod Joeom Caseyjem i Edom McGuinessom bio isti taj underdog čiji autori iz broja u broj pišu i crtaju sve bizarnije, postmodernističkije momente, svesni da zbog skromne prodaje mogu biti otkazani već narednog meseca, izgradivši na taj način kult koji se danas materijalizovao u jedan od najvećih strip-fenomena u superherojskom poslu.

Ali, drugi film o Deadpoolu, naravno, više ne nastupa sa pozicije simpatičnog otpadnika unapred osuđenog na neuspeh, već je u pitanju visokobudžetna akciona komedija sa superherojima koji imaju taj luksuz da mogu da psuju, ubijaju i prave šale o pegingu i pedofiliji i pošto je u Deadpool 2 sve veće, bučnije i jače nego u prvom filmu, onda je i parodija odvrnuta na jedanaest.

Ovo je, razume se, bio sasvim očekivan smer u kome će se film kretati – na kraju krajeva i strip o Deadpoolu karakteriše komentarisanje samog medijuma i superherojskih žanrovskih tropa – ali ponovo, ove dve industrije razlikuju se za nekoliko redova veličine kada su u pitanju budžeti i obrti. Fox, naravno, u velikoj meri referiše i parodira sopstvene filmove, Logan je uzet za osnovu gega bukvalno već u prvoj sceni filma, a kako se u međuvremenu desio i (divlji) brak sa Diznijem, ne treba da iznenadi par solidno uspešnih referenci usmerenih na Marvelovu stranu (od kojih je obraćanje Džošu Brolinu sa „Tanose“ verovatno najdrskije ali i sa najvećim mejnstrim potencijalom). No, Warner/ DC dobijaju nekoliko solidno bezobraznih šamara ovde i čovek se prosto malo iznenadi kad pomisli da su ovo korporacije čiji šerholderi u ogromnoj meri sede po kojekakvim Azijama, a koje jedna drugu ovako prozivaju po filmovima.

Generalno, Deadpool 2 i sve ostalo odvrće na 11. Ovo je mnogo više komedija od prvog filma, čisto po volumenu, jer su gegovi, igre rečima, komentari na igre rečima, odgovori na komentare na igre rečima i sve druge vrste verbalnog, gesturalnog i drugog humora isporučivane zaslepljujućom brzinom. Ja sam čovek od 46 godina sa solidnim poznavanjem engleskog ali garantujem da sam propustio bar 30% humora u ovom filmu čisto na ime njegove ogromne količine. Ovo je klasičan baci-sve-na-zid-pa-će-nešto-da-na-njemu-ostane-zalepljeno pristup komediji i kao što se da i očekivati, mnogo toga otpada na plitke, jedva duhovite fore. Deadpool 2 u nekim momentima rizikuje da podseti na veče u stend ap klubu gde se novi momak (ili devojka) na bini iz sve snage trudi da isproba šta sve može da mu prođe pre nego što ga sa bine skinu.

Ovaj tryhard pristup postaje još sumnjiviji nakon što shvatite da zaplet filma zapravo počinje u četrdesetom minutu i da je sve do tada bio intro koji bi trebalo junaku da da unutarnju motivaciju. Scenaristi (među kojima je sada potpisan i sam Reynolds) igraju na dosta rizičnu kartu žene-u-frižiderima pokazujući da je parodiranje superherojskih tropa zabava i šala sve dok vam ne zafali emotivni pokretač za radnju koja nikako da zaista krene i Deadpool 2 je u jednom momentu na ivici da se raspadne krećući se sasvim mehanički od tačke A, preko tačke B pa na dalje, onako kako priča insistira da mora da bude, bez ikakvog obzira prema kauzalnosti, hronologiji, karakterizaciji.

No, kada se pojavi Cable, stvari dolaze na svoje mesto. Brolin je impresivno fizičko prisustvo u kadru i Nathana Summersa* igra sa steroidnim mačo besom potpuno primerenim predlošku. Tako je njegov Cable istovremeno jedini ozbiljan lik u filmu koji može da nam proda dašak tragedije što je u pozadini ove priče, a istovremeno i jedina suptilna parodija na Liefeldovštinu ranih devedesetih godina. Cable je lik izrastao u vreme kada su Terminator i Robocop već bili ugrađeni kao arhetipi u popularnu kulturu i, zajedno sa Shatterstarom ili Bishopom, pa i samim Deadpoolom, predstavljao dah X-tremnih devedesetih, sa svojom već tada skoro do parodije prenaglašenom muževnošću i preobiljem falusnih simbola. Brolin zato u film uvodi stripovsku višeslojnost koja je do tog momenta bila u opasnosti da bude skroz zaboravljena u scenama gde Reynolds mora da balansira između drame i neprekidne komedije, ispeglavši dinamiku, dajući svemu jedan uspeo element smirenog apsurda koji zatim, magično, uspeva da film uvede u prihvatljiv tempo.

*Ne da se u filmu igde pominje Cableovo ime ili poreklo

Ova „stripovska višeslojnost“ znači da film od jedne tačke nadalje počinje superheroje/ kostimirane osobe/ osobe sa supermoćima da tretira kao ikone i nosioce određenih društvenih pogleda radije nego kao stvarne likove, kako nas inače aktuelni superherojski film ubeđuje i Deadpool 2 zbog toga uspeva da bude izvanredno zabavan film koji svoju raspravu o važnosti porodice (i tome kako ona nastaje), ali i široj etičnosti korišćenja moći plasira između scena urnebesne akcije, mnogo humora i dramskog patosa koji je u krajnjoj liniji i sam izminiran u drugoj polovini filma posezanjem za parodijom u svim ključnim scenama. Drugim rečima, Deadpool 2 superheroje tretira zrelije nego većina aktuelnih superherojskih filmova, ne baveći se njima kao „ljudima u kostimu“ već kao „ikonama koje govore“ (i delaju) i njegovo izražavanje kroz akciju je ubedljivo, bez obzira što priča koju priča nije ni preduboka niti posebno kompleksna. Naprotiv, ovo je prostačka priča – sasvim na tragu prvog dela koji ima tri scene – a likovi u njoj imaju stripovsku ikoničnost koja služi da se postave teze i antiteze, ne da se zaista ulazi u njihovu psihološku analizu.

I to pali, pogotovo jer Leitch uspeva da akciju odradi efektno, koristeći razdragano budžet koji je dobio ali i ne zaboravljajući da je najbolja akcija ona u kojoj živi ljudi izvode prave vratolomije. Nema u Deadpoolu ni jedna onako moćna scena borbe kao što je tuča na stepeništu u Atomic Blonde, ali ima vrlo dobrih set pisova sa vožnjom i makljažom i, u skladu sa stripovskom dinamikom, sve je paralelno ispunjeno gegovima i značajnim uanlajnerima.

TJ Miller potvrđuje svoj komedijaški kapacitet (sada, to već znamo, avaj, protraćen), Kapičić je solidan u svojoj parodijskoj ulozi, ali otkrovenje filma je svakako Zazie Beetz čija je Domino naprosto zarazno harizmatična i treba očekivati peticije da joj se da solo film.

Ostalo je svakako sve što očekujete od ’80s muzike koja je sada već na neki način obeležje modernog usperherojskog filma, preko ponovljenih referenci na dabstep (za koji i sam protagonist na kraju kaže da će publika da ga gugla), pa do urnebesne mid-credits sekvence koja zapravo i postavlja neka pitanja o tome šta je sada kanon ovog serijala (i života Ryana Reynoldsa). Deadpool 2 nije MNOGO pametan film, ali je zabavan i stripovski efikasan u isterivanju poente koja je, kako to već i očekujete, zapravo toplo ljudska uprkos svim psovkama i masakru. Iako je neobično videti Kejbla i Kolosusa kako psuju kao kočijaši, ovo je svejedno, veoma veran senzibilitet strip-predlošcima koji, pogotovo otkada Gerry Duggan piše Deadpoola, koriste naglašeno bizarne, krvopljusne storije da se iznova vrate važnosti porodice, osećaju pripadanja i odgovornosti koje intimnost sa drugom osobom podrazumeva. Utoliko, Deadpool 2 je zapravo mnogo humaniji film od Infinity War, a to nam je, svakako, potrebno.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 18-05-2018

Posted in metal with tags on 18 maja, 2018 by mehmetkrljic
Danas je Petak, ručala se pica i nema razloga da se malo ne uživa u metalu. Pa uživajmo onda!

Možemo krenuti od blek metal ponude koja se nekako nameće kao najlogičnija tog dana u nedelji, pa onda evo za početak nečeg što nije nužno skroz po mom ukusu ali se valja skrenuti pažnja jer je u pitanju poslednji album.

Dakle, poslednji album finskog projekta Cosmic Church izašao je prošlog vikenda i mada vidim da fanovi na njega svršavaju (ali u tome ne uživaju jer razmišljaju samo o smrti i bolu kao svi pravi blekmetalci) on, za moj groš, savršeno sažima sve jake strane ali i sve probleme koje tipično imaju one-man black metal bendovi.

A takvih je mnogo, mislim, jednočlanih blek metal projekata, jer ovo je muzika, bez obzira na svu buku i bes, zapravo vrlo sklona introspekciji i ličnom izrazu. U tom smislu, poslednji Cosmic Church je vrlo lična ploča razvijenih tema, naglašene atmosfere i ona svojom malo razmazanom produkcijom i malo opuštenijim (ne i nespretnim) sviranjem i aranžiranjem ostavlja nepogrešivo personalan utisak na slušaoca. Sa druge strane, ovo je i ploča kojoj je možda nedostajala črvrsta producentska ruka, ne u domenu zvuka već utoliko da ukaže da postoji fina ali primetna linija razdvajanja između hipnotičke repetitivnosti i puke opsesivne samozaljubljenosti. Luxixul Sumering Auter, kako je ime jedinom autoru i članu ovog benda, je, naravno bliži ovom drugom, smatrajući da su teme i aranžmanske ideje koje troši mnogo zanimljivije nego što zaista jesu. Nije Täyttymys ni rđava ploča ali pati od dečijih bolesti koje bi bend, da je još potrajao možda mogao da preleži. Ovako, dobijamo testament koji jeste ličan i emotivan ali je i pomalo ograničen tom zagledanošću u sebe i nesposobnošću da pruži smisleniju refleksiju… Dobro, evo, da se čuje:

https://cosmicchurch.bandcamp.com/album/t-yttymys

Ali odmah u sledećem koraku moram da izuzetno pohvalim debi album ukrajinskih Svrm koji je… pa, jako prijatan. Svrm poslednje tri godine testiraju vodu i vežbaju muzičke mišiće kroz seriju demo snimaka i ipijeva, pa zato njihov debi album, Лихиї вітри стогнуть без упину zvuči tako zaokruženo i zrelo uprkos skromnom trajanju od svega 25 minuta. Ali ovo je dobro iskorišćenih 25 minuta prelepih tremolo melodija, žestokogo tempa i izvrsnog, očajničkog pevanja. Svrm se nominalno nalaze u atmospheric black metal uglu opšte metal kafane, i nema sumnje da su atmosfera i zvuk najvažniji elementi njihove muzike, nema ovde komplikovanja sa aranžmanima i nekakvih avangardističkih eksperimentisanja. Ali ono što mi se kod njih dopada je žestina sa kojom se sve to svira i hrskav, bučan miks u koji je sve to spakovano. Atmosferični blek metal uvek mora da igra negde na ivici razmazanosti u reverbu ne bi li zvučao propisno „atmosferično“, jelte, ali sjajno je kada se to izbalansira sa zvukom koji zapravo ima i solidnu količinu ujeda, da se ne zaboravi da je ovo prevashodno metal.

https://svrm.bandcamp.com/

I, da ne bude da smo danas samo raspoloženi za meditaciju i suze, evo malo propisnog satanističkog blek metala, koji nam stiže iz Poljske, posredstvom drugog albuma skupine Occultum. Kada se prva pesma zove „Skulls instead of Candles“ znate da bend dosta ozbiljno shvata svu tu satanističku furku, ali In Nomine Rex Inferni je dobra metal ponuda, sa klasičnim blek metal pristupom tempu i tonu, ali i sa zanimljivim elementima drugih metal žanrova koji se provlače između instanci surove tuče. Ima tu i interesantnog rifaškog rada, promena tempa koje iznenađuju i podižu krvni tlak slušaoca i ovo je baš onako dinamična i interesantna ploča kakvu bi na primer Mayhem snimili da su trideset godina mlađi i da su iz Poljske. Pošto na bandcampu ima samo jedna pesma, evo sa JuTjuba:

https://www.youtube.com/watch?v=zlehlB9reOg

Od gomiletine instrumentalnih stoner albuma koji su se pojavili poslednje nedelje, rešio sam da preskočim sve da bih istakao novu ploču lajpciških Black Salvation, Uncertainty is Bliss, baš zato što nije u pitanju obična procesija bleksabatovskih rifova iz tešku, nadrkanu produkciju, već psihodelični rok izmešan sa kraut/ spejs tendencijama, a sve odsvirano teško i miksovano sirovo, ali sa pažnjom da se uhvati snaga velikog dinamičkog raspona u kome ovaj bend svira. Uncertainty is Bliss i nije metal album, da ne bude zabune, ovo je muzika koja jednako duguje klasičnoj psihodeliji koliko i Blek Sabatu, ali ovo za mene svejedno prirodno dolazi u rotaciju za slušanje jer je ŽESTOKO i heavy i jako distorzirano i kada se i pojave bleksabatovski momenti to su zaista brutalna krešenda jedne gruvi, bestidno rokerske ploče. Odlični su Black Salvation, stvarno odlični, ali to je samo podsećanje da je Njemačka oduvek imala prejaku psych/ space scenu:

https://blacksalvation.bandcamp.com/album/uncertainty-is-bliss

I da ostanemo u Njemačkoj, ali da se pozabavimo albumom koji definitivno jeste metal, a to je nova ploča benda Traitor pod sugestivnim nazivom Knee Deep in the Dead.

Traitor su bend koji pritiska svu pravu thrash metal dugmad i, u teoriji, time imaju siguran put do mog srca. No, Knee Deep in the Dead ih sasvim jasno razotkriva kao ipak tek sledbenike, a nikako predvodnike u nekoj toj neo-thrash kompoziciji. Čime hoću da kažem da album zvuči kao vrlo korektna, dobro prostudirana kopija treš metala osamdesetih godina i da je zvučno i aranžmanski ovo pravoverno koliko se može biti ali da mu fali i mali dašak originalnosti koji bi bend izdigao iznad statusa solidne kopije i ovenčao ga aureolom autorstva.

No, dobro, ne može svako da bude inovator i Traitor su vrlo pristojni u svom pastišu Kreatora, Sodoma i Destructiona tako da se ovo sasvim ugodno da slušati ako ne očekujete išta više. Zamerku imam na produkciju, prevashodno na bubnjeve koji su suviše zaravnjeni i „plastični“ i suviše zvuče kao semplovi, a što se u jako komprimovanom masteru još više čuje. Ipak, ovo je eminentno slušljiv album, naročito ako čoveku nedostaje prost, napaljiv, klasičan treš sa pevačem koji zvuči kao mladi Mile Petrozza i refrenima koje izvikuje ceo bend odjednom. Cela atmosfera je tako nekako retro, a mladalačka (posebno sa naslovom albuma koji referira i na prvu epizodu igre Doom), pa sve to na gomili ipak sasvim valja:

https://violentcreekrecords.bandcamp.com/album/traitor-knee-deep-in-the-dead

Dobro, na mnogo modernijoj, plus MNOGO pretencioznijoj, ali i mnogo britanskijoj strani, tu je prvi album londonskog The Ever Living. Ovaj bend svoj zvuk opisuje kao „kinematski metal“ što je na jeziku samozaljubljenih način da se kaže da je ovo negde u post-metal/ nežni sludge maniru kakav danas svira veliki broj bendova sa raznih meridijana. No, uprkos tome što ovo jeste pretenciozna ploča i što se bend zaista malo previše trudi da konceptualizuje muziku kojoj možda toliko konceptualizovanja i ne treba, nije ovo tako loš album. Zapravo, da je loš, ne bih ga ovde ni stavljao, naravno, ali ovo je definitivno album koji za sebe misli da je malo bolji nego što jeste.

Ono što album jeste je interesantna, atmosferična, emotivna procesija sporih, melodičnih pesama koje kombinuju i teške bubnjeve i distorzirane gitare ali i klavir i obilnu elektroniku, sve to pomalo vukući na Neurosis a pomalo, eh, neću da kažem na Muse jer ovaj bend zapravo i pati od toga što u zvuku nema dovoljno smelih varijacija na formulu koja je jasna posle prvih pola minuta prve pesme. Taj tiho-glasno fazon koji The Ever Living rabe je meni, naravno, blizak, sa svim mogućim razlaganjima akorda i škripama gitara koje se takmiče za prevlast iznad stamenih ritmova, ali je istina i da je pevač izuzetno monoton u svom vrištanju i da bi njegov izlazak iz zone komfora i hvatanje u koštac sa harmonijama mnogo doprineo da album zvuči onoliko duboko koliko bend očigledno misli da već zvuči. Ipak, ploča vredna slušanja jer sva ta drama ne može a da malo ne ponese:

https://theeverliving.bandcamp.com/album/herephemine

Preskačem, naravno, novi At The Gates jer taj bend, ni kad je bio dobar ja nisam slušo. Ali, eto, informišem, izašao je, pa koga zanima, nek traži. Preskačem i novi Amorphis iz sličnih razloga, mada vidim da se fanovima dopada. Meni je to suviše pop da bih mogao da izdržim duže od pola minuta, ali verujem da ima ljudi koji su manje rigidni pa eto…

Elem, ovo bi ispala mršava nedelja da nema ovog sa čime završavamo:

Hoću da kažem, kad čujete nešto ovako razuzdano kreativno i smelo kao što je prvi album čikaškog Panegyrist i čujete sve te vokalne akrobacije, harmonije i horove, shvatite koliko nekim metal albumima nedostaje malo više rada u domenu pevanja. Panegyrist su avangardni blek metal sastav/ projekat koga predvodi slikar Elijah Tamu, i njihov prvi album karakteriše konstantan dotok novih ideja, te kompleksno aranžiranje kompozicija koje su sa jedne strane definitivno u kampu ekstremnog metala, ali sa druge su, bogami, sasvim komforno i u kampu art roka. Kao, recimo japanski Sigh koji džemuje sa Art Bears? Da, upravo tako!

Naravno, ovo je jednako self-indulgentna ploča kao i prethodno opisani album londonskog kvinteta, ali je ovo indulgencija koja se očitava u promišljenim aranžmanima što ulaze u neke veoma hrabre kontraste i tranzicije a da se opet ne gubi organsko jedinstvo muzike koje počiva na složenim a jasnim melodijama i bizarnim, multitrekovanim vokalima. Ima ovde sasvim „normalnih“ blek metal pasaža, ali su oni smešteni unutar kompozicija koje slobodno kombinuju blek metal elemente sa sakralnom i ritualnom muzikom i sve to zajedno uspeva da ima puno smisla. Naravno, ovo nije ploča za ljude koji bi samo da tresu glavom i šutiraju se, suviše je ona ambiciozno komponovana i intimistička za takve potrebe, ali, ističem, ona je i dalje nepokolebljivo metal, sa sasvim hedbengerskim pasažima i gitarama, bubnjevima i vokalom koji nepogrešivo odrađuju metal-posao. Plus, naziv albuma je Hierurgy. Genijalno!!!!!!!!! Nadam se da ćemo još čuti od Panegyrista:

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/hierurgy

Pročitani stripovi: Metal

Posted in Stripovi with tags , , , , on 17 maja, 2018 by mehmetkrljic
Dakle, kao što sam nedavno pomenuo, voleo bih da ovde kažem koju reč o događaju pod nazivom Metal (ili, produženo, Dark Nights: Metal) a koji je bio DC-jev veliki projekat u prethodnoj polusezoni i definitivna potvrda da se Scott Snyder, njegov arhitekta i ko-kreator polako ali sigurno od momka-koji-kapira-Betmena pretvara u preteći hibrid Granta Morrisona i novog DC-jevog pojačanja, Briana Bendisa.

Čime ne želim da kažem da je Metal loš strip ili da mi nije bio zabavan za čitanje, naprotiv, pročitao sam ga bez mnogo hroptanja dvaput, za svaki slučaj, prvi put čitajući sve povezane priče u drugim serijalima i posebne one-shot dodatke, drugi put se usredsređujući samo na sržnih šest epizoda ne bih li opipao puls same priče i pokušao da ocenim koliko su njeni dinamički i strukturalni problemi posledica proširenog narativa a koliko su rezultat Snyderove, iskreno, hiperambiciozne postavke cele priče.

Svakako je zanimljivo bilo pratiti Snyderov razvojni put u DC-ju: ovaj relativno mladi pisac i scenarista je svojim prvim pričama o Betmenu – unutar Detective Comics serijala, nekih godinu dana pre velikog ributa celog univerzuma sa Flashpointom – uspeo da okrene mnoge glave i pokaže da mu Betmen toliko prirodno leži da se njegovog Vertigo serijala American Vampire danas malo ko i seća. DC-jev urednički tim ni sam nije ostao slep za Snyderov jedinstveni bet-senzibilitet pa je po lansiranju New 52 univerzuma Snyder za partnera dobio fenomenalnog crtača Grega Capulla i zajedničku dužnost rada na osnovnom Batman serijal koju su dvojica muškaraca više nego ispunili. Između 2011. i 2016. godine Snyder i Capullo su napravili „svog“ Betmena, opus koji će istorija bez ikakve sumnje pamtiti i pominjati u istom dahu sa radovima Dennisa O’Neila, Neala Adamsa, Franka Millera, Granta Morrisona…

Snyder je sa Batmanom krenuo putanjom stalne eskalacije, polazeći od prilično intimnih, urbanih priča koje su proširivale mitos i kanon vezan za Brucea Waynea, Batmana i grad Gotham, a nastavljajući sa sve veći akcentom na Batmanovoj „porodici“, kroz ojačavanje uloge postojećih i uvođenje novih likova. Snyder je ispričao i jednu od definitivnih pripovesti o Džokeru (impresivni Endgame o kome je već pisano na ovom topiku) a potom je uspeo i da nam proda Inspektora Gordona u ulozi hi-tech Betmena, lagano se pripremajući za Rebirth, novi ribut DC univerzuma u kome je glavni serijal o Batmanu preuzeo Tom King, ali Snyder se izmestio samo malo u stranu, radeći All-Star Batman, i obećao da će se uskoro ponovo ujediniti sa Capullom, na projektu koji po ambiciji i konsekvencama treba da prevaziđe sve što je do tada ovaj par radio.

Naravno, sada znamo da je taj projekat Metal i u kontrastu sa Snyderovim Batman počecima – ponavljam, naglašeno intimnim, usredsređenim na istoriju i „osećaj“ grada, te na ličnosti, a ne samo ikone – ovo je posve različita priča, jedan grandiozan, punokrvan superherojski krosover po uzoru na Wolfmanove, Morrisonove i druge DC projekte utemeljene u ideji paralelnih stvarnosti, kosmičkih pretnji, nezamislivih herojstava neophodnih da se spase sve što postoji.

Metal je impresivna građevina i kao prvi company-crossover ove veličine u DC-jevoj istoriji koji u centar stavlja Betmena, svakako mu se ne mogu osporiti smelost i ambicija. Snyder je pošteno zasukao rukave i mada se veliki deo zapleta i koncepata koje koristi u priči oslanja na njegove sopstvene dodatke i invencije u novijoj istoriji Betmena i DC-univerzuma (otud i simpatičan kameo Swamp Thinga pri početku), jednako se ovde može prepoznati i solidan arheološki rad u spajanju elemenata iz bogate DC-jeve istorije sa modernim idejama.

Ovo potonje se prevashodno može prepoznati u ulozi koju Carter Hall, superheroj poznatiji kao Hawkman ima u prepoznavanju pretnje što se nadvila nad multiverzumom. Hawkman je svoj poslednji samostalan strip izgubio još pre nekoliko godina, tokom New 52 faze, najviše zahvaljujući malom interesovanju čitateljstva ali Snyder mu sa Metalom praktično podiže spomenik i od Halla pravi ne samo „najvećeg detektiva ikad“ (u stripu koji je nominalno Betmenov, ovo skoro da zvuči kao jeres) već i posrnulog heroja što se bori da se vrati u igru, a od čijeg povratka zavisi sudbina svega postojećeg. No, Snyder ide i dublje ovom grantmorisonovskom putanjom, pa su u Metal ušnirani i Detective Chimp, i Plastic Man, ali i Sandman.
Naravno, krosoveri ovog obima i služe da se protrese cela izdavačka linija i pripremi teren za neke novine, pa tako nije iznenađenje da smo dobili i najave novih serijala o Hawkmanu i Plastic Manu (koje, redom, pišu odlični autori Robert Venditti i Gail Simone), ali i Sandman Universe projekat u kome će Neil Gaiman nadgledati rad legije scenarista. Jedino je Detective Chimp, za sada, ostao kratkih rukava a neki od nas u suzama i dalje svakog dana iščekuju najavu da će Shadowpact biti obnovljen… Opet, ako će to da bude strip kvaliteta nedavnog miniserijala o Ragmanu, onda je i bolje da ga ne obnavljaju.

Elem, hoću reći, DC je očigledno mnogo toga uvezao u Metal, nudeći pored pomenutih novih serijala o poznatim likovima i čitavu novu galeriju novih likova koji su dobili svoje serijale u New Age of Superheroes liniji, gde su nekim proverenim autorima na raspolaganje stavljeni novi koncepti poput Damage, Silencer, The Teriffics, Sideways itd. Mada deluje nepravedno da Shadowpact ili Secret Six danas nemaju svoje serijale, da ne pominjem Deadshota ili, što da ne, Hitmana, a da je DC zalegao za gomilu sasvim novih likova (od kojih neke rade lično ko-izdavači: Dan Didio i Jim Lee), opet je zanimljivo videti da firma ima smelosti da u vazduh baci gomilu novih koncepata odjednom pa da vidi šta će od toga eventualno preživeti. A sve to izlazi iz Metala.

Dobro, ovo je mesto na kome je valjda jasno da je Metal solidno komplikovana smeša motiva i ideja i mesto na kome je razumno da i ja kažem da me je Metal više uzbudio svojim konceptima i tim nekim idejama nego nužno realizacijom i pričanjem same priče.

Što i nije neko iznenađenje kada su krosoveri ovog kalibra u pitanju. Metal je do te mere natrpan likovima i podzapletima da je zaista teško, gotovo nemoguće, ovde pričati o nekom ritmu i efikasnosti pripovedanja pa ako ste alergični na uobičajene superherojske boljke – slab rad sa likovima, sirova ekspozicija u dijalozima – pošteno je reći da ovo neće biti strip za vas.

Sa druge strane, Snyderova vizija je toliko neodoljivo grandiozna, toliko bezobrazno ambiciozna da je teško ne osetiti divljenje kada pripovest od pseudonaučne mambo-džambo ideje o posebnim metalima koji imaju određena magijska svojstva (a tu vam je i jasna konekcija sa Hawkmanom) krene u rastvaranje zavesa i pokazivanje kakve su zaista dimenzije najnovije zavere protiv Vučića Betmena, kada se sve poveže sa praistorijskim, iskonskim plemenima i zaverom Suda Sova, kada se, naposletku vidi u kojoj meri je postojanje ne samo planete Zemlje, ne samo univerzuma, već čitavog multiverzuma ugroženo ovog puta.

Snyder ovde gazi samo po gasu i ne pomišlja da koči. Uzimajući Wolfmana, Johnsa i recentne Morrisonove radove za osnovu i zatim se trudeći da nadmaši i samog Morrisona, on oslikava novu kosmologiju koja predviđa postojanje još jednog multiverzuma pored ovog „našeg“, i mukotrpno detaljiše o tome koji su razlozi njegovog postojanja, zašto on ugrožava „naš“ multiverzum, zašto je mračno božanstvo koje njime vlada odabralo baš Betmena kao provodnik, koja je tu Hawkmanova uloga… Pripovedački gledano, Metal ima mnogo džombi i barijera koje umanjuju uživanje, neke informacije su dostupne samo kroz tie inove za koje i ne morate znati da postoje, dok su druge isporučene u vidu zgusnutih infodampova (praktično jedina Sandmanova uloga u stripu svodi se na to da Betmenu i Supermenu objasni, sa sve grafičkim pomagalima, prirodu mračnog multiverzuma i kako mu doakati), ali na nivou koncepta, ponovo, teško mu je odoleti. Sama slika koju imate u glavi dok čitate poslednju trećinu serijala, sa Zemljom koja klizi i upada u mračni multiverzum, sa armijom paralelnih, zlih Betmena koju predvodi perverzni amalgam Džokera i Betmena iz jednog od najogavnijih zamislivih univerzuma, a koga „naš“ Betmen mora da porazi na praktično nezamisliv način, od svega ovoga, da se ne lažemo, malko zastaje dah.

Metal ima neobične skokove i padove u dinamici, od skoro pa humorističkog početka gde Justice League parodira Voltrona, preko prve trećine gde Betmen, kao i mnogo puta do tada, mora da pobedi i svoje neprijatelje i svoje prijatelje da bi spasao svet, te sredine u kojoj su Betmen i Supermen praktično izmešteni iz priče i finala u kome bukvalno imamo viteza-Betmena koji jaše na zmaju sa Džokerovim likom i demone nokautira opakim krošeom, ovo je jedna neujednačena, na momente malo frustrirajuća priča. Ali, kao i veliku većinu superherojskih krosovera, valja je informisano čitati. DC je ovde napravio dosta napora da se sržni serijal ipak može čitati bez previše upoznavanja sa satelitskim stripovima i mada su neke priče, uobičajeno, raspoređene sa svakom sledećom epizodom u drugi od postojećih tekućih serijala (Gotham Resistance, a koji je skoro sasvim fakultativan), najveći deo „ekstra“ sadržaja dobija se kroz opcione one-shotove. Ovo deluje kao solidna ideja: ako vas zaista zabole dupe za Hawkmana i ne padate na ideju da je u pitanju istinski značajan lik – a statistika kaže da je verovatno tako – onda mirne duše možete da preskočite one shot u kom Jeff Lemire posprema kontinuitet i motive ovog heroja i priprema ga za povratak na velika vrata (mada ćete time biti uskraćeni za uvek impresivni crtež Bryana Hitcha u tušu Kevina Nowlana). No, ako vas intrigira ideja da postoji gomila zlih, paralelnih Betmena iz različitih univerzuma mračnog multiverzuma, DC je tu da ponudi one shotove sa pričama o poreklu svakog od njih – i tu ima svakako zanimljivih priča (mada one i podsećaju koliko se nekada interesantan koncept Elseworldsa danas doživljava kao nešto posve obično i očekivano). U svakom slučaju ne bih savetovao da se preskoče uvodni one shotovi (Dark Days: The Forge, Dark Days: The Casting) ili Batman: Lost koji solidno utemeljuje karakterizaciju Betmena što prilično nedostaje u samom sržnom serijalu. Fakat je da kako god okrenete, priroda ovakvih stripova zahteva da se ima nekoliko tokova radnje koji idu paralelno (jer, naravno, naši junaci moraju da odu na sasvim različite krajeve univerzuma u potrazi za rešenjem) i ni jedan od njih, zbog relativno kratkog sržnog serijala, nema prostora da se previše razvija. Ponovo, Snyder je odličan u detaljima (mini-drama sa Halom Jordanom i Starrom), ali mnogi od ovih paralelnih tokova radnje kao da obećavaju mnogo više nego to na kraju isporuče. Ovde prevashodno mislim na uparivanje Deathstrokea i Aquamana gde likovi sa trenutno izvanrednim solo serijalima i disktinktnom karakterizacijom koja obećava ubitačnu dinamiku, na kraju budu tek sitan narativni detalj u velikoj tapiseriji…

Čime, kao i obično hoću da kažem da je Metal strip namenjen prevashodno posvećenom superherojskom čitaocu, onom kome ne smeta džombasta dinamika i neujednačen ton, koji neće da se buni što Betmena veliki deo vremena nema u sopstvenom stripu, koji će sa zadovoljstvom loviti tie inove i smeškati se na reference na Marva Wolfmana ili Jacka Kirbyja. No, za „normalnog“ čitaoca, Metal svakako treba da bude nešto čemu se pristupa sa oprezom. Ovde u velikoj meri na umu imam eksperiment druga Neomeđenog sa čitanjem po prvog trejda svih DC-jevih Rebirth serijala i generalno više nezadovoljavajućim nego zadovoljavajućim rezultatima koje je požnjeo. Dok ja, na primer, mislim da su Tynionovi Detective Comics odličan, zabavan serijal koji se bavi „klasičnijom“ betmenovštinom (pritom dajući sporednim likovima prostora da zaista zablistaju) a da je Kingov Batman mestimično legitimno remek-delo, njegovi su utisci vidno umereniji, pa mi se u tom smislu javlja da bi za njega Metal bio nerazaznatljiva salata referenci i likova u šarenim kostimima koji blebeću o multiverzumu, ali u kojoj se ništa primetno ne događa…

No, barem su šareni kostimi izuzetno odrađeni. Greg Capullo je, naravno, crtač rođen da radi dinamični, visokooktanski akcioni superherojski strip i, mada je i dalje nejasno kako tako brzo crta tako detaljne panele, Metal u velikoj meri profitira od njegovog mesta za volanom. Štaviše, mada Capullo nije i moj najomiljeniji crtač koji trenutno radi za DC – iz nekog razloga* ja sam skloniji „realističnijem“ stilu poput onog što radi, recimo Ivan Reis – rekao bih da je pravi blagoslov za ovaj strip što ga je radio crtač koji čak i kad crta „mračne“ i „ozbiljne“ stvari svoje crteže nabija energijom i vitalnošću. Ovo Metalu daje jednu pomalo obešenjačku komponentu koja taman fino balansira svu tu kosmološku ozbiljnost Snyderovih ideja, a kada i Snyder poželi da se povremeno našali – a nije mu strano – Capullo je uvek tu da odradi fini vizuelni geg. Ipak, čitav dizajn vezan za alternativne Betmene, zlo božanstvo u pozadini svega, te epske bitke, sve to Metalu daje nužni vizuelni identitet i ovde Capullo pokazuje koliko je razvio sopstveni stil, i dalje utemeljen u onome što je naučio radeći na Spawnu, ali razvijen, pročišćen, sazreo. Ovde i vredi ukazati da aktuelni Marvelovi stripovi ovog tipa često umeju da sa svakom sledećom epizodom menjaju crtača i primetiti da Metal izuzetno profitira od identiteta koji mu Capullov konzistentni rad daje.
*Nagađam da se taj razlog rimuje sa „Slim Naparo“

Metal je, kako to već i dolikuje, iako događaj sam za sebe, istovremeno i odskočna daska za narednu fazu DC-jevog izdavaštva. Pored već pomenutih novih serijala odozgo, Metal ima i praktično direktan nastavak u Justice League: No Justice a posle koga će doći i Snyderov rad na Justice League iz koga, po rečima samog autora, izrasta „nešto posebno“ pripremano „2+2 godine“. S obzirom da ovo dolazi posle stripa u kome jedan multiverzum pokušava da pojede drugi, nisam siguran kuda Snyder dalje može da ode sa svojom vizijom. Ali jesam zainteresovan. Pored Granta Morrisona – koji je sada zauzet uređivanjem Heavy Metala – Briana Bendisa – koji je ipak tek došao – i Geoffa Jonesa – koji baš i nema vremena da pored televizije, filma i držanja celog DC-ja u šaci još i piše sopstvene stripove – Snyder je uspeo da se izbori i zauzme čelnu poziciju čoveka-sa-vizijom i scenariste-sa-kreativnom-vatrom koja za sada ne pokazuje znakove jenjavanja. Pa, dobro, ćeraćemo se još!

Video igre: Yakuza 6: The Song of Life

Posted in video igre with tags , , , , , , on 14 maja, 2018 by mehmetkrljic

Posle nešto više od tridesetosam sati igranja završio sam igru Yakuza 6: The Song of Life, poslednju igru u Yakuza serijalu u kojoj će u glavnoj ulozi biti Kazuma Kiryu i, sledstveno tome, finale njegove životne priče čije smo praćenje započeli pre više od jedne decenije sa igrom Yakuza/ Ryū ga Gotoku na Playstation 2. Nismo tada mogli znati koliko će to biti epska životna priča, niti koliko ćemo emocija istrpeti. Da li sam na kraju Yakuza 6 bio u suzama? Ne, VI ste bili u suzama, ja sam surovi muškarac koji… ma šalim se, naravno da sam bio u suzama. Yakuza igre su, pominjali smo to i ranije, izrazito „muške“ igre u smislu da se vrte oko mačo likova koji sve probleme u životu rešavaju pesnicama (uključujući kad neko zaboravi pasvord za svoj dropbox nalog ili ključ od kola), ali se koncept muškosti u njima uvek analizirao tako da se pokaže kada i zašto se pušta ona najteža, muška suza. Neiznenađujuće, suze su puštane za očevima i braćom makar isto toliko često – a možda i češće – koliko i za devojkama i sestrama, a The Song of Life je igra koja, ponovo neiznenađujuće, tematiku porodice i njene važnosti u izgradnji identiteta – i čitavog, uostalom, života – individue izrazito jako stavlja u centar svoje priče. Do te mere da je ovo najemotivnija Yakuza igra do sada ali istovremeno i Yakuza igra sa možda najambicioznijim i najintrigantnijim narativom.

 

Čime, obratimo pažnju, ne želim da sugerišem da je ovo i najbolja Yakuza igra. Ima mnogo razloga zašto prošlogodišnji Yakuza 0 još uvek sedi na tronu i zašto mu Yakuza 6 prilazi ali ga ne ugrožava. I ako bi me neko pitao da li je bolje da igra Yakuza 0 ili 6, svakako bih sugerisao da PRVO odigra Nulu, ne najmanje zato što je u pitanju prequel za čitav serijal koji omogućava i neupućenima da koliko-toliko lako pohvataju složene konce međuljudskih odnosa i slojeve komplikovane priče u koju su likovi upleteni. Yakuza 6 je u kontrastu, kruna deceniju dugačkog narativa i zaključak pripovesti o čoveku koji je od uličnog siledžije postao tokijska legenda, čoveka koji je organizovanom kriminalu okrenuo leđa samo da bi ga ogroman osećaj časti terao da se stalno vraća u tuđe ratove i pokušava da sačuva slabe od jakih – dakle, priča čiji će impakt u velikoj meri zavisiti od toga da li poznajete dugačku istoriju Kazume Kiryua i njegove svite.

 

No, ako biste me pitali da li ipak ima smisla da igrate Yakuza 6 čak i ako nikada ranije niste igrali Ryū ga Gotoku igru, možda biste i bili iznenađeni time da je odgovor zapravo entuzijastično pozitivan.

 

Hoću da kažem, budimo praktični: serijal sada već ima osam sržnih igara prevedenih na engleski (računajući i nekanonski ali u smislu razvoja likova značajni Yakuza Dead Souls), raspičenih na tri platforme. Prve dve su urađene za Playstation 2 i treba da budete baš hardkor entuzijast da biste ih cele odradili putem emulacije na PC-ju. Prva od njih dve ima Playstation 4 rimejk (izvrsni Yakuza Kiwami o kome sam pisao oko nove godine) a i druga će ga dobiti uskoro, no to i dalje ostavlja čak četiri igre za Playstation 3 od kojih jedna čak i ne postoji u fizičkoj formi na engleskom jeziku. Playstation 4 ima Yakuza 0 i Kiwami, što vam omogućava ulazak u priču iz, jelte, partera, ali ako ne odigrate 4 i, naročito 5, Yakuza 6 će zahtevati dosta pripreme da biste shvatili ko su neki od likova, kao i kako i zašto se protagonisti zatiču na mestima na kojima ih nalazimo na početku.

 

Sve ovo, dakle, znači da bi za „puno“ Yakuza 6 iskustvo bilo potrebno dosta pripremnog rada koji, novac na stranu (pretpostavimo da imate sav potreban hardver i nemate problem sa plaćanjem i/ ili praterijom) podrazumeva i količinu vremena za koju ne znam ko je danas zapravo ima na gomili. Yakuza 3 i 4 su meni trajale po 40 sati, ali petica – koja je, da budemo fer, pet igara u jednoj – je bila stodvadesetčasovno iskustvo čiji neposredni nastavak, Yakuza 6, počinje bukvalno minutima nakon krvavog finala te igre.

 

Prema tome, ako nemate tu količinu vremena na raspolaganju, a nemate, da se ne lažemo, Yakuza 6, kao i prethodne igre, ima tekstualnu rekapitulaciju priče-do-sada koja će vas koliko-toliko uputiti u likove i zaplet, kako biste ne-potpuno-bezglavi ušli u završno poglavlje. I dok ovo nikako neće moći da nadoknadi sate koje su drugi igrači actually proveli sa likovima i proživljavajući dramatične događaje razvučene preko tri decenije, pravi razlog što mislim da Yakuza 6 zavređuje pažnju čak i igrača koji još nisu skinuli svoj Gokudo himen je taj da je ovo odlična priča sama za sebe, pa još, pomalo neočekivano, mahom utemeljena na novim likovima.

 

Naravno, u centru priče je i dalje Kazuma Kiryu i njegov krug porodice i prijatelja, a detektiv Date, te dobroćudni zelenaš Akiyama, igraju važne uloge u ovom narativu, no najveći deo vremena u Yakuza 6 Kiryu će provesti sa sasvim novom grupom likova koja je toliko dobra da je nemoguće naljutiti se na Segu što favoriti poput Daiga Dojime, Taige Saejime ili, dakako, Goroa Majime bivaju svedeni na nivo kameo pojavljivanja, da se zapljunu i daju priči svoj blagoslov, ali da u njoj ne igraju nikakvu značajnu ulogu.

 

Masayoshi Yokoyama u ulozi glavnog autora priče i Hiroyuki Sakamoto u ulozi direktora igre su sa Yakuza 6 rešili da temeljito promisle koncept porodice i njene uloge u formiranju ličnosti, identiteta, u, u najširem smislu te reči, kvalitetu života pojedinca. Yakuza 6 je, čak i ako to nije bilo jasno iz podnaslova ili crteža na omotu diska, jedna snažna oda porodici kao najtemeljnijoj snazi koju individua može da ima u životu, osloncu, podršci i motivaciji koji iz porodice dolaze, ali i najvećoj obavezi na svetu koju porodica podrazumeva. Naravno, kvalitet ovog narativa nije toliko u ovoj poruci koliko u pokazivanju da porodica, na kraju dana, nije puka stvar biologije već dinamičan sistem identifikovanja i ulaganja u odnose.

 

Zaplet, uostalom i počinje time da sveže iz zatvora pušteni Kiryu saznaje da je njegova usvojena ćerka Haruka Sawamura, u komi nakon saobraćajne nesreće a da je prilikom sudara u kome je nastradala, u rukama držala jednogodišnjeg dečaka – svog sina, Harutoa.

 

 

Biti usvojena ćerka makar i penzionisane jakuza legende nikada nije lako, pa jedna naturalistička drama vezana za ovaj incident vrlo brzo prerasta u zavodljivu trilersku misteriju u kojoj očajni Kiryu po prefekturi Hirošima traga za ocem Harukinog deteta, noseći bebu svud sa sobom i susrećući se sa neobičnom zaverom ćutanja.

 

Yakuza igre su poznate po svojim komplikovanim narativima koji polaze od jednostavnog, praktično uličnog sukoba između sasvim razumljivih sila sa razumljivim motivacijama, razmotavajući pažljivo slojeve priče tako da se sa protokom vremena pokazuje da sve što smo mislili da znamo zapravo nije baš tako, do momenta kada više nismo sigurni ko je tu zapravo negativac a ko čini pravu stvar. Ovo je ubedljiv način pripovedanja oslonjen na tradiciju kvalitetne kriminalističke proze koja svojim žanrovskim alatkama posvećeno propituje etiku, ljudsku prirodu i njene najjače afekte, a sa Yakuza 6 Segin tim je dosegao jedan novi nivo izvrsnosti, uspevajući da na nekoliko razina balansira sasvim ljudske, duboko humane – i često izuzetno bolne – motive složenih odnosa između generacija, krvnih srodnika, ljubavnika, sa zapletom koji prevazilazi kriminalističko utemeljenje i dotiče se političke i kulturne prirode posleratnog Japana.

 

Naravno, nikome ne bih zamerio ako bi mi rekao da mu se od priče u ovoj igri nekoliko puta zavrtelo u glavi. U Yakuza igrama je i inače potrebno da nabacite određenu kilometražu da biste se uopšte snašli u složenim odnosima u japanskom podzemlju i shvatili kako funkcionišu kriminalni klanovi i porodice unutar njih, koji je značaj patrijarha individualnih porodica, zašto je pozicija predsedavajućeg klana tako poželjna ali i opasna, kakvu ulogu igraju savetnici, a za šta su odgovorni kapetani i poručnici, a Yakuza 6 ovo sve dodatno komplikuje šireći svoju priču na dva grada i nekoliko različitih kriminalnih organizacija. Pored tokijskog Tojo klana kome se ove igre uvek vraćaju, igra uvodi i Yomei Alijansu, jakuza organizaciju koja funkcioniše izolovana u Hirošimi, pa onda Jingweon, korejsku mafiju koja pravi svojevrsni kambek u Tokiju (nakon rata u kome je poražena u igri Yakuza 2), ali i kineske Trijade koje su konačno u Tokiju uspostavile uporište preuzimajući čitavu četvrt Little Asia i nalaze se u ratu sa svima ostalima. Naravno, ovo je samo u okviru centralnog narativa, ali igra ima i masivan opcioni deo koji se tiče ratova uličnih bandi koje su sasvim razdvojene od ovih velikih klanova, no, na igraču je da sebi odredi koliko time želi da se bavi.

 

Iako komplikovan, narativ u Yakuza 6 je izvrsno odrađen i predstavlja praktično masterklas iz baratanja likovima do mere kada nam postaje jasno zašto Yokoyama i Sakamoto radije uvode nove nego da koriste već poznate postojeće likove: ansambl likova, pozitivnih, negativnih i onih između u The Song of Life je prepun vitalnih, moćnih kreacija koje se u priču uvode kao kriminalistički klišei samo da bi sa protokom vremena počeli da otkrivaju sve dublje i dublje slojeve karakterizacije, i postajali sve važniji za narativ ali i sve bliži igračevom srcu. Već sam pisao o tome da likovi u Yakuza igrama često jedni prema drugima imaju odnos izvesnog viteškog respekta, boreći se jedni protiv drugih ali trošeći barem isto toliko vremena da izraze divljenje za protivnika koga pokušavaju da ubiju, a sa Yakuza 6 ovo je znalački produbljeno do te mere da sam sebe uhvatio kako periodično menjam odnos prema likovima, prelećući od iskrene mržnje prema nekome ko je demonstrirao sadistički, amoralan karakter, do divljenja kada bi se pokazalo da ta osoba zapravo ima skrivenu, ali doslednu unutrašnju etiku i kapacitet za plemenitost koji nisam ni naslućivao. Naravno, ovde ne pričam o tome da su likovi nedosledni, već, naprotiv, da se taj njihov razvoj može pravdati i njihovim ponašanjem u najranijim scenama, te da je vezanost koju Kiryu oseća za ljude koje je tek upoznao ekvivalentna vezanosti koju sam ja kao igrač osetio, ne samo prema „našima“ već i prema negativcima koji su uprkos povremeno zaista ekstremno mračnim postupcima, svi do jednog oslikani kao duboke, višeslojne, na neki način i plemenite osobe čime je borba sa njima dosegla uistinu epske visine. Na kraju dana, poslednji, recimo STVARNI negativac čitave igre je na zanimljiv način slika u iskrivljenom ogledalu Daiga Dojime, čoveka za koga Kazuma Kiryu u jednom emotivnom momentu pri kraju igre otvoreno kaže da ga smatra svojim sinom, dubok i kompleksan portret osobe koja žudi za moći čitavog svog života, nezadovoljna pukom pozicijom privilegije koju je nasledila. Malo je igara koje uspevaju da urade i jedan ubedljiv narativ o odnosu lošeg oca i još goreg sina a Yakuza 6 ovaj narativ multiplicira, oslikavajući nekoliko porodica gotovo kao seriju what if… vinjeta, uokvirujući na taj način finale igre – i Kiryuove životne priče – tako da igrač istinski oseti koliko su lični ulozi ovde veliki, čak i ako ni ne razmišlja o višem, političkom nivou priče.

 

Dobro, narativ, u redu, shvatili smo, a šta je sa gejmplejem, je li Yakuza 6 napravio nekakav korak napred u odnosu na Yakuza 0?

 

Mogli bi se reći da Yakuza 6 pravi korak napred ali i možda dva koraka nazad, ali da to nije bitno. Evo šta hoću da kažem:

 

Yakuza 6 je prva igra na novom endžinu koji je Sega proizvela ekskluzivno za rad na Ryū ga Gotoku i srodnim igrama. Dragon Engine je, kako to već danas često biva, jedno malo čudo što se tiče kvaliteta grafike, ali uz nezanemarljivu cenu u pogledu performansi igre. Yakuza 0 i Kiwami su i same bile veoma lepe igre a funkcionisale na frekvenciji od 60 herca. Yakuza 6 obara učestalost osvežavanja ekrana na 30, ali zbog toga uspeva da ponudi Kamuročo koji nikada nije izgledao lepše i impresivnije, ulaske u zgrade bez odvojenih učitavanja, borbene tranzicije bez učitavanja, te fiziku koja je primetno ispred svojih prethodnica, od ragdoll animacija likova pa do atraktivnih čestičnih efekata. Da bude odmah jasno: ovo je bitno za trejlere i za prvih nekoliko sati igre jer nakon što ste dublje ušli u gejmplej mnogo više cenite to što ne morate da prolazite kroz ekran za učitavanje svaki put kada biste da uđete u internet kafe da malo onanišete na camgirls sa kojima tamo možete četovati i što igra omogućava snimanje bilo gde na mapi (i, po prvi put u serijalu, ima i automatsko snimanje pozicije) nego što od nekih prizora u igri legitimno zastaje dah kada ih prvi put vidite.

 

Ali dah zaista zastaje: prvi utisci o noćnom Kamuročou, svom u neonu i ogromnim digitalnim panelima na kojima idu reklame, prvi pogled na sumrak u zalivu u kome se nalazi Onomiči, obalski gradić u Hirošimi gde se polovina igre događa, ovo su momenti koje ćete pamtiti verovatno zauvek i Sega je dobro pazila da funkcija „razglednice iz Japana“ koju su Yakuza igre uvek imale, ovde bude očuvana i unapređena koliko god je to moguće.

 

Kad krenete da igrate, primeti se tu da ponešto fali. Kamuročo je zapravo iznenađujuće redukovan, sa Champion Districtom koji je zatvoren zbog renoviranja (srećom, viski možete piti na drugim mestima, ali igra, pomalo razočaravajuće, ne sadrži detaljne deskripcije različitih pića koje su nekada davali barmeni), bez pristupa Purgatory podzemlju ili složenijim delovima kanalizacije (za ovo potonje ne mogu da kažem da mi nedostaje), sa Little Asia četvrti koja je izgorela u podmetnutom požaru pa je i tu pristup veoma ograničen. U igri nema ni andergraund borilačkih turnira, ni trka električnih automobila, klađenja na borbe rvačica niti brojnih drugih distrakcija. „Fakultativne“ aktivnosti ovde i dalje obuhvataju igranje pikada (sa, čak, ozbiljnim turnirskim ambicijama) ili mahdžonga ali ako ste u prethodnim igrama, kao neki od nas, potrošili dosta vremena na bilijar, stoni fudbal, cee-lo, poker, shogi, go ili masu drugih kockarskih i nekockarskih igara koje ste mogli igrati, Yakuza 6 je ovde primetno siromašniji.

 

S druge strane, ponuda video igara je toliko dobra da mi uopšte nije smetalo što je Sega samo ponovila četiri igre iz Yakuza 0 (Super Hang On, Out Run, Space Harrier, Fantasy Zone) – jer to su, da ne bude zabune, odlične igre – kad je onda na njih dodala sjajni Puyo Puyo ali i već pomenuti Virtua Fighter 5: Final Showdown. Kako sam već pisao, ova verzija VF5 nije stara ni deceniju i činjenica da jednu od najboljih 3D borilačkih igara IKAD možete praktično kompletnu da igrate unutar druge igre – uključujući multiplejer – meni i dalje izaziva solidnu vrtoglavicu.

 

Host klubovi su i dalje tu, sa vrlo pristojnim mini-narativima za svaku od pet hostesa (a kako je i običaj, ovde su u pitanju stvarne osobe, od kojih je moj favorit rvačica Saki Akai), a gorepomenuti lajv čet sa camgirl profesionalkama zamenjuje hotlajn ali i peepshow sadržaj iz Yakuza 0. Zapravo, ovde je Sega vrlo ozbiljno investirala i iako za ovaj sadržaj postoje samo dve devojke, obe dobijamo direktno sa kamere, dakle, bez modelovanja i animiranja, a u pitanju su profesionalke sa solidnom reputacijom. Pošto već čujem neizgovorena pitanja, reći ću da mi blagu prednost između njih dve, naravno, ima Anri Okita, iskusna porno glumica raskošnih oblina koje ukazuju da je žena rođena na zapadu i rasla na hormonima bogatoj zapadnjačkoj hrani umesto na soji, ribi i pirinču, molićulepo.

 

Kako to već u Yakuza igrama biva, ovaj, eh, „slobodniji“ sadržaj je u istoj meri „ozbiljan“, dakle, usmeren na zadovoljavanje niskih poriva muških igrača, ali i parodičan uz hvalevredan trud uložen u povremeno urnebesne reakcije ostalih (simuliranih) čet-partnera da bi opravdao svoje postojanje, ali je istovremeno i potpuno opcionog tipa, skoro pa sakriven a svakako ne reklamiran na sva zvona. Pa ko voli – može, ko prezire, lako će ignorisati.

 

Gore sam pomenuo podnarativ o ratu japanskih uličnih bandi i ovo je zapravo osnova za robusnu miniigru u kojoj Kiryu postaje predvodnik grupe mladića iz Hirošime što pokušava da oslobodi ulice svoje prefekture – i kasnije Tokija – od nasilnih gangova. Naravno, ovde na delu imamo urnebesnu ludonarativnu disonancu jer je čitav glavni narativ igre (i ne samo ove igre) usredsređen na to da Kiryu ne želi da predvodi nikoga, pogotovo ne da bude na čelu nekakvog klana, ali sve je to odrađeno lepršavo i sa jasnim stavom da je u pitanju prevashodno razbibriga za igrače koji nemaju ništa protiv da nekoliko sati svog vremena utroše na igranje relativno primitivne RTS igre koja, zasnovana pre svega na kuldaun tajmerima za specijalne sposobnosti i statistikama, zahteva prilično malo strategije i bila bi primerena nekoj mobilnoj platformi. Opet, narativ u vezi celog tog segmenta je dovoljno zabavan, sa kameo pojavljivanjima nekih likova iz stvarnog sveta (rvača, naravno), tako da sam sa zadovoljstvom igrao sve do kraja narativa, ne trudeći se, naravno, da posle uđem u grajnd za trofej koji bi zahtevao stotinu odigranih partija. Pa nemam baš TOLIKO vremena u životu.

 

 

Naravno, srž Yakuza iskustva, izvan glavnog narativa su (opcione) pod-priče i borba. Što se ovog prvog tiče, Sega je ovde isporučila uobičajeno šarolik i zabavan meni, osmišljavajući sve bizarnije i zabavnije mini-zaplete koji se gotovo po pravilu na kraju rešavaju pesnicama, dosežući ponekad i nivo dobronamerne parodije. Ponovo, u okviru ovih priča ima prostora za neke interesantne komentare na japanski život i običaje, ali i sasvim savremene socijalne satire, od kratkog naučnofantastičnog igrokaza koji se tiče napredne AI aplikacije za mobilne telefone pa do vinjete sa iritantnim JuTjub videoblogerom koji je uspeo da isparodira Logana Paula još  pre nego što je Logan Paul postao, jelte, Logan Paul. Par kurirskih misija koje dobijamo u okviru ovih priča su, praktično, parodija na misije iz prethodnih igara i retko zahtevaju mnogo šetkanja unaokolo, a najsloženiji zadatak koji ovde igrač dobija odnosi se na sklapanje prijateljstava sa uličnim mačkama u Tokiju i Onomičiju nutkanjem konzervi mačije hrane, kako bi mace, kada se dovoljno pripitome, dobile stalno boravište i posao u Cat Caffeu u Kamuročou. Yakuza igre, dame i gospodo.

 

Borbeni sistem je uprošćen u odnosu na poslednje dve igre time što Kiryu sada ponovo ima samo jedan stil borbe i mada ovo donekle deluje kao korak nazad u odnosu na Yakuza 0 i Kiwami, unapređenja u okviru endžina makar znače da je borba sada udobnija nego ikada. Hoću da kažem da su sada animacije konačno „mekše“ u smislu da se inputi koje igrač daje mogu unositi u širim prozorima i time je kreiranje smislenih kombo-napada, ali i usmeravanje napada na smislene strane lakše. Ovo ne da nije beznačajno, već je i prilično ključno uzevši u obzir da se u Yakuza 6 rutinski borite sa dvocifrenim odredima protivnika, a kada još i na „našoj“ strani ima nekoliko boraca, na ekranu zna da nastane ozbiljan haos i tada je precizno usmeravanje Kiryuovih napada za potrebe kontrole mase vrlo dobrodošlo. Kiryu je i jači nego ikada i njegovi udarci skoro svi odreda mogu da poslažu na patos i po troje-četvoro ljudi odjednom a što je kompenzacija za nedostatak permanentnih oružja u inventaru u ovoj igri. Priručna oružja koja kupite iz okruženja ili otimate protivnicima su i dalje tu i nova fizika u kombinaciji sa ekstravagantnim animacijama podrazumeva očekivano krvoločne, visceralne rezultate. Pogotovo čoveku vilica odleti na pod kada prvi put vidi Kiryua kako protivniku zariva nož u trbuh a onda ga kolenom tu zatera sve do drške, da ne pominjem kontru koju možete izvesti na protivnicima sa pištoljem a koja dramatično dovodi u pitanje postulat da Kiryu Kazuma nije, jelte, ubica.

 

Sve su ovo uobičajeni elementi vizuelne raskoši koju vezujemo za Yakuza igre, ali bosfajtovi su, kako to i treba da bude, vrhunci borilačkog iskustva i zahtevaju promišljeno taktiziranje i pažnju. Opet, bossovi u igri zapravo nisu toliko teški kao neki opcioni protivnici, kako I TO treba da bude, i borbe sa bossovima su memorabilne, atraktivne, a opet dovoljno fer da ih možete proći i iz prve ako ste pažljivi i niste button masher.

 

Na sve ovo Kiryuov telefon ima i aplikaciju koju građani koriste da javljaju kada se u gradu događa neki incident a na šta Kiryu ima relativno ograničeno vreme da reaguje, i ove „Troublr“ misije imaju svoje pod-priče i zanimljivu lepezu zadataka koje treba izvršiti (uključujući traganje za podmetnutom bombom ili pronalaženje lika koji koristi internet-kafee da preti bombardovanjem) sa sve svojim trofejima pa, ko se ne žuri da odradi glavni narativ priče, ima sasvim dovoljno distrakcija da ga nose desetinama sati. Jesam li pomenuo teretanu u koju možete ići a čiji vam trener kreira i dijetu koje se možete držati za vrlo supstancijalan XP bonus?

 

Opet, narativ i likovi su svakako segment igre koji je najviše unapređen u odnosu na već vrlo visok nivo koji su uspostavile prethodne Yakuza igre i ne samo da je Kiryu Kazuma ovim dobio dostojan ispraćaj u istoriju već bih se usudio da kažem kako Yakuza serijal ovim komforno potvrđuje svoje mesto na vrhu piramide videoigračkih narativa uspevajući da pomiri dramatično i komično, žanrovski i poetski (u Onomičiju, recimo možete čitati kratke pesme poznatih japanskih pesnika urezane na kamenove koji stoje na različitim mestima u gradiću a Kiryu će na svaku od njih imati komentar), lično i, jelte, opštedruštveno i, možda i najteže, filmsku i igračku logiku tako da dobijemo celinu koja ni slučajno ne može biti nazvana harmoničnom ali koja funkcioniše na mnogo nivoa odjednom i zadovoljava čitav spektar potreba u igraču. Zbog ovoga je i važno još jednom istaći da je lokalizacija esencijalan deo iskustva koje kao zapadnjaci imamo kada igramo ove igre, sa japanskom glasovnom glumom i izvrsnim engleskim titlovima koji s jedne strane koriste anglo žargon da plasiraju specifičnosti lokalnog govora ali sa druge prepoznaju kada je potrebno koristiti japanske reči kako bi se igrač podsetio da ima posla sa ipak suštinski tuđinskom kulturom.

 

U tom smislu, iako su Yakuza igre već obrađivale tematiku odnosa provincijskih i velegradskih jakuza, napetosti između njih, ali i neizrečena obožavanja i zavisti, Yakuza 6 ovde odrađuje izvaredan posao pokazujući složenost ovih kultura i asocirajući, ni malo slučajno, i na neke filmove koji su očigledne reference.

 

Ovde naravno, prevashodno mislim na to da Takeshi Kitano ima vrlo značajnu ulogu u igri, pojavljujući se u liku ostarelog patrijarha male porodice iz Hirošime i da vremešni komedijaš koji je izgradio iznenađujuće ubedljivu karijeru glumeći tvrde kriminalce na japanskom filmu, mirne duše može lik Torua Hirosea da pribroji u svoje najsvetljije kreacije. No, Kitano nije jedina zvezda koju je Sega dodala inače izvrsnom sržnom kastu serijala, pa jednu memorabilnu rolu ostvaruje i Shun Oguri (koga mi najpre znamo po Miikeovim filmovima Crows Zero i Sukiyaki Western Django), ali i odlična Yoko Maki koju pamtimo i iz američke verzije filma Grudge.

 

Glumci posao, dakle, odrađuju izvrsno a kako igra mora da pokaže i dijaloge na kineskom i korejskom (da ne pominjem par urnebesnih momenata na engleskom, u jednom od kojih učestvuje i profesionalni pikado-igrač Ron Lim), lokalizacija stalno mora da igra na ivici između grubih stereotipa i suptilne karakterizacije. I Atlusov tim koji se ovim bavio je odradio zaista izvrstan posao, pokazujući kako recimo dijalog u kome Kazuma Kiryu samo ponavlja „sokka“ („razumem“ ili „vidim“) može u svakoj sledećoj replici dati drugačiji prevod što odgovara promeni u intonaciji kojom glumac Takaya Kuroda izgovara svaki sledeći put istu frazu.

 

 

Ovaj bešavni spoj teksta, glume, animacije i lokalizacije na neki način sažima i kvalitet Yakuza 6 – pa preko posrednika i celog serijala – pokazujući da je moguće da veliki i skupi komercijalni projekti istovremeno imaju i dušu, da legije profesionalaca najrazličitijih vrsta mogu sarađivati na raznim stranama sveta u proizvođenju dela koje je na kraju dana uprkos neprebrojnim slojevima i elementima koji povremeno čak i rade jedni protiv drugih, jedan jasan, snažan iskaz i intenzivno emotivno iskustvo, gotovo kao da je i samo poezija.

 

Iako je Kiryuova priča gotova, serijal se nastavlja i mada su poštovaoci Yakuza igara s razlogom bili iznenađeni informacijom da se ni jedan od njihovih favorita iz prethodnih igara (poput fenomenalnog Akiyame, Majime, ali i zapostavljenog Shinade iz Yakuza 5) neće zateći u ulozi protagoniste naredne, mislim da Yakuza 6 na najbolji način demonstrira zašto ovaj tim tako dobro funkcioniše sa novim likovima koji nisu zapisani u kamenu i mogu se menjati tokom narativa, pa sam konsekventno veoma zapaljen za Shin Ryū ga Gotoku i njegovog protagonistu po imenu Ichiban Kasuga. Naravno pre toga dobićemo i Yakuza Kiwami 2 – a druga igra imala je zaista izrstan narativ – kao i Hokuto No Ken igru koju radi Yakuzin tim. Ova igra, Hokuto Ga Gotoku, je već izašla u Japanu početkom Marta i kombinovanje Yakuzinog tima (uključujući glasovne glumce) sa Fist of the North Star mizanscenom bi mogao biti izvrstan kreativni predah za sve umešane. Budućnost, kako već rekoh, deluje zaista svetlo za Yakuza serijal, al da ne ureknemo, za sada ću reći da je sa Yakuza 6 prvih 12 godina završeno na najplemenitiji način pa se, evo, nadam da ćemo dobiri barem još isto tako plemenitih 12.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 11-05-2018

Posted in metal with tags on 11 maja, 2018 by mehmetkrljic
Da krenemo sa metalnim petkom pa dokle stignemo…

Ako čovek hoće da započne vikend energično i poletno, verovatno nema ničeg boljeg od dvadesetominutnog ipija finskog benda Kryptamok. Kryptamok su sastavljeni od već iskusnih muzičara pa to i objašnjava sigurnost i stila i izvedbe na ovom malom dragulju old skul blek metala. Ove četiri pesme naprosto guraju napred nezaustavljivom energijom iako se bend nikako ne trudi da njima obara nekakve rekorde ili, uopšte, donese išta supstancijalno novo na scenu. Jednostavno, ovo je energičan, razjaren blek metal koji zna da dobar rif para vredi, ali obraća pažnju i na atmosferu, zna da uspori i zamisli se kad treba, produciran je kvalitetno i prosto je šteta što će EP izaći samo digitalno i na kaseti (tek polovinom Juna) jer mi se čini da su Kryptamok rođeni za vinil. Poslušajte:
https://youtu.be/zjkqaGRR1Is

A ako smo već za potrebe uživanja mogli da se bacimo mesec dana u budućnost, zašto ne bismo i mesec i po dana u prošlost? Propustio sam novi album projekta Within Derstruction kada je izašao početkom Aprila a mislim da je ljudski na njega ukazati u najmanju ruku zbog toga što je bend „naš“, barem u meri u kojoj su Slovenci, jelte, i dalje naši, ali i zato što je ovo jedna od zabavnijih slam ploča koje sam čuo poslednjih meseci.

Naravno, slamming death metal, sa svojim fokusom na mlađe tinejdžere svih uzrasta, je u poslednje vreme izložen izuzetno opsesivnom ispitivanju, dok publika između bendova koji normalnom čoveku zvuče identično (podrigivanje i roktanje praćeno hromatskim temama prebačenim preko fanki bekbitova) nalazi čitave provalije jaza i razloge za ratovanje po JuTjubu i na drugim okupljalištima. Elem, Within Destruction su, eto, čak, optuživani i da nisu slam, iako već na prvoj pesmi ovog albuma imaju kameo od strane Duncana Bentleyja, što bi trebalo da je dovoljna legitimacija za svakoga, još pre nego što čuje muziku.

Ali kad se čuje muzika… pa, meni je ovo izuzetno prijatno a to kažem kao čovek kome je 90% slama dosadno na prvu loptu. Slovenci vrlo dobro prepoznaju inherentne prednosti slama i nižu dugačke deonice plesnih ritmova, prekidanih parodično brzim blastovima. Bubnjevi su, generalno, na granici karikature sa quad kickovima koji povremeno zauzmu svaki milimetar zvučne slike, ali sve to nekako ne uspeva da zazvuči klinački i naivno, ili barem ne više klinački i naivno nego što je prihvatljivo za dobar slam. Znam, znam, granica je verovatno za svakog drugačija, ali za mene Within Destruction uspevaju da ostanu na pravoj strani linije, sa solidnim songrajtingom i osećajem za gruv koji ne kvare čak ni standardna slam oruđa u vidu pig squelova i sličnih izlizanih ekscesa. Delom je presudan vokal Damira Juretiča koji je raznovrstan i zapravo jedan od izvora „kontroverze“ oko toga je li ovaj bend slam ili ne, mada opet, teško da će normalan svet tu primetiti koliko zapravo Juretič radi ne bi li dinamizovao pevanje. Delom je presudna odlična produkcija – i mastering – koje je uradio Will Putney iz Fit for an Autopsy a koji je radio i sa mnogim poznatim bendovima poput Thy Art is Murder, The Acacia Strain ali i Body Count. Čuje se tu odmah jedna iskusna ruka koja sve pakuje u izvanredno gustu, tvrdu sliku, a da ipak ima prostora za odlično osmišljene gitarske arabeske koje obogaćuju pesme.

Naravno, ko je slem mrzeo do malopre, teško da će ga Within Destruction sa ovim albumom preobratiti, ali ovo je zaista solidna ploča kojasve kruniše i odličnim omotom. Pa šta biste JOŠ hteli?????

https://withindestruction.bandcamp.com/album/d-e-a-t-h-w-i-s-h

Da se vratimo u, srazmerno, pitomije blek metal vode i ponudimo više-interesantan-nego-izvanredan novi EP francuskih Catacombes (kojima na bandcampu piše da su iz… Kvebeka???). Izašao pre par nedelja ovaj ukusni komad melodičnog metala vrlo dobro demonstrira interesovanja ovih momaka iz Nanta, a ta su kombinovanje srednjevekovnih harmonija sa nekakvim savremenim metalom. Catacombes nisu ni preterano tehnički ambiciozni, niti im je songrajting nešto elegantan, ali imaju simpatičan, prozračan zvuk i generalno dosta šarma pa je ovo blek metal ploča koju je lako preporčiti i ljudima koji blek metal inače ne bi slušali:

https://catacombesbl.bandcamp.com/album/accueille-le-diable-ep

Evo, da svratimo malo i do bratske grčke za potrebe EP-a koji izlazi isto na kaseti, isto petnaestog Juna i isto za iste izdavače kao i Kryptamok. I isto je u pitanju relativno „običan“ ali vrlo siguran i uigran blek metal izvrsne produkcije, odličnih rifova i pažljivo odmerene atmosfere. Codex Daemonicum su zapravo delimično Grci, delimično Nemci i taj spoj egejske ornamentike (neki pasaži asociraju na sirtaki, ne šalim se) i tevtonske discipline je prilično dobitna kombinacija na ovoj ploči koja baš kad zapreti da smori suviše tačnim tempom i dinamikom, uleti sa nekim genijalnim gitarskim momentom i razgali dušu. Nikakvo otkrovenje ali odličan saundtrak za sunčani Petak:

https://youtu.be/TJ6tAYvEMwE

I maltene bez menjanja tempa, ali sa ipak promenom štimunga valja opet otići do Francuske zbog novog, prvog EP-ja benda Catubodua. Ovo ipak, čim se malo duže posluša pokazuje da za razliku od grčko-njemačke koalicije, mnogo više hvata na melodiju i neku ranjivu emociju iako se ne stidi brze i žestoke svirke. No, Catubodua su, za moj groš mnogo bliži nekakvoj, eh, „ženskoj“strani blek metala (uostalom, žena im je i na omotu) i manje ih zanima matematička preciznost i snaga a više paganizam, melodija, nekakav transoliki zanos. Prijatno je ovo i podseća da blek metal ne treba da se iscrpljuje u nekakvoj mačo struji (iako i ona zna da bude dobra):

https://catubodua.bandcamp.com/album/catubodua

Dobro, dosta blek metala (za sada) i da vidimo šta ima na stonerskoj strani plota.

Pa, ima, recimo, treći album švedskih Sabel koji je… Ekstremno heavy i zapravo opasno zavodljiv. Sabel se ne zamaraju nekakvim novovekovnim zavrzlamama i sviraju rokenrol kakav je mogao postojati i sedamdesetih godina prošlog stoleća samo da je neko mogao da napravi pojačala koja bi zvučala OVAKO monstruozno. Kao i neki drugi stoner bendovi koje sam već kačio, Sabel su bend koji je negde na sredini između garažnog panka i „pravog“ stoner metala ali zaista nema smisla lupati glavu o tome koja bi bila NAJTAČNIJA žanrovska odrednica za njih jer je to nevažno. Važni su opaki rifovi, odlično pevanje i savršen gruv, sve producirano onako teško i masivno kako samo u Švedskoj umeju. Pa još solaže sa wah-wahovima! Za ne propustiti:

https://sabel.bandcamp.com/album/re-generation

A onda, jebemti…. Mislim, izašlo je nekoliko interesantnih space i psych rock albuma poslednjih dana ali kad sam čuo treći Oakov EP (nazvan prosto III), ostalo je izbledelo u izmaglicu i znao sam da ne smem razblaživati savršenstvo ove ploče pozivanjem na solidne, ali ipak slabije kolege.

Oak su iz Londona, ali zvuče provincijski u najboljem smislu te reči, pržeći  savršen desperado/ pustinjski stoner koji mnogo više asocira na otvorene prostore, preveliko (mada mračno) nebo i pešačenje nego na nekakve urbane pustolovine. Kako već i očekujete, ovo je u osnovi sirova garaža, prepuna gruva i stava, ali je onda dodatno još odsvirana tako da bude udrogiranija i psihodeličnija od skoro celokupne Borisove diskografije. Nekako sav taj arsenal filtera kroz koje su proterane gitare i vokali u zbiru daje temeljit, moćan psihodelični zvuk radije nego razmazotinu od koje vam se u najboljem slučaju spava. A nije da ovde nema i meditativnijih momenata razlaganja i mantranja pre nego što ih prekine novi baraž moćnog hevi gruva. Oak možda i nisu metal, ako ste jedna od onih osoba koje pod metalom smatraju samo brkove, repajle i preuske pantalone od plastike, ali to je stvarno više problem sa vama nego sa metalom.

Obavezna lektira:

https://oakstoner.bandcamp.com/album/oak-iii

Za nekoliko stepeni manje razuzdani i konvencionalniji ali i dalje veoma slušljivi i uhu prijatni su izraelski Heavy Stone koji kako imenom benda, tako i imenom albuma (Red Eyes Blues) prilično neprikriveno signaliziraju da ih zanima samo ozbiljna duvka i ne mnogo drugog. A ipak, ovo je izvrstan, IZVRSTAN stoner sa mnogo odličnog gruva i minucioznim gitarskim radom kakvog se ni Electric Wizard ne bi stideli. Disciplinovaniji i predvidljiviji nego Oak, Heavy Stone su utoliko hipnotičniji a kada krenu u krljačinu i soliranje, sedamdesete su u fullu u kući. Takođe, prilično dobra, teška produkcija mada za nijansu tiša nego što je možda mogla da bude. Ipak, ovo su sada sitničarenja jer su mi Oak potpuno poremetili kriterijume; u svakoj drugoj nedelji Red Eyes Blues bi bio album tjedna bez razmišljanja:

https://heavystone.bandcamp.com/album/red-eyes-blues

A na nešto više doom strani spektra, tu je šest godina očekivani drugi album britanskih Buried Sleeper koji je izašao pre par nedelja, ali jebigasad, ne može čovek sve da pohvata. Ovo, pak, zaslužuje da bude pohvaćeno jer je u pitanju izuzetno disciplinovana doom ploča koja težinu i sporinu kombinuje manje sa sabatovskim rifovima ili gotsko-romantičkim melodijama nego se drži jedne skoro pa godfleshovske harmonske jednostavnosti dodirujući se negde kroz prostorvreme sa šugejzom a onda sve doupnjavajući izvrsno aranžiranim, melodičnim, multitrekovanim pevanjem.

Šest godina je nekada zaista vredno čekanja jer Obsidian zvuči istovremeno i sasvim „jednostavno“ ali i sasvim daleko od formula koje drugi bendovi koriste da se uključe u postojeće žanrove. Ovo je doom sa ozbiljnom ličnošću i karakterom i prosto sam ljut na sebe što mi je album skoro mesec dana proletao ispod radara. Album meseca Aprila? Možda:

https://buriedsleeper.bandcamp.com/album/obsidian?t=3

Natrag u Švedsku i natrag prema blek metal ćošetu, tu je prvi album benda Wormlight a koji, neiznenađujuće s obzirom iz koje zemlje bend dolazi, zvuči zrelo i odraslo. Ovo je blek metal koji iako sklon treskanju i brzini, ostavlja i mnogo prostora za mistični gruv i dosta pažnje posvećuje pažljivom građenju atmosfere, a poseban šmek svemu daju za blek metal relativno netradicionalno pevanje vođe benda Tiamata Invictuza koje malko povuče na death stranu spektra, te neumorni gitarski rad koji melodičnim ukrasima i razradom osnovnih tema kompozicijama daje tu proverbijalnu treću dimenziju. Lepo je kad blek metal ume da eksperimentiše sa ritmovima, dinamikom i melodijama a da i dalje ne izgubi identitet i Wormlight su odličan primer za to da žanr ne mora da se zasniva samo na slepom kopiranju zadatih uzora da bi ostao tr00:

https://wormlightsweden.bandcamp.com/album/wrath-of-the-wilds

I dalje u švedskoj ali sada u death metal vodama tu smo da bi svedočili prvom albumu štokholmskih Lik. Nazvati Lik old school ponudom deluje kao anderstejtment nedelje jer je ovo bend koji je naslovnu stranu prvog albuma prekrio kosturima nacrtanim tušem a onda im prva pesma zvuči kao da ste greškom umesto Lika pustili prvi demo Dismember ili Nihilist. Lik, dakle, da kažemo, ne preteruju sa originalnošću, ali opet, ja sam uvek govorio da je solidna kopija draža od lošeg originala, pa su Lik aposlutno savršena ponuda za svakoga ko je volio rane Dismember, Entombed, Grave, Unleashed, pa i, jelte, At the Gates, koji su sve ove bendove uspešno iskopirali i ostvarili nekakvu svetsku slavu na ime tuđeg znoja  :lol: :lol: :lol:

Seriously, bez šale, Lik su snimili najbolji Dismember album deset godina posle Dismemberovog oproštajnog (i istoimenog) albuma, a to je, s obzirom da ovakva muzika zaista nikada ne izlazi iz mode, sasvim pristojno i dobrodošlo. Naravno produkcija je izvrsna, izvođački kvaliteti na visokom nivou i ovo je jedan savršen album old school švedske deathačine, sa svim melodičnim, sub-ajronmejdnonvskim gitarskim ekscesima koje očekujete, sa lepršavom ali stamenom ritam-sekcijom, puno preteće rifaže i pevačem koji je apsolutna životinja. Ako vam pored svega toga još smeta što su Lik neoriginalni, stvarno ste OČAJNO razmaženi:

https://likofficial.bandcamp.com/album/carnage

Preko Atlantika, u Americi, u gradu Njujorku izašao je novi album benda koji se danas zove Riot (V) ali koji je, for all intents and purposes, bend Riot osnovan još sedamdesetih godina prošlog stoleća i jedna od institucija američkog hevi metala. Nadam se da se ne očekuje da ja sad nešto ovde seciram bend uz koji sam (prilično dugo) odrastao (i nisam siguran da sam dovršio) jer je sama činjenica da i dalje postoje pored svih nesreća što su ih zadešavale tokom decenija, prilično čudo. Armor of Light je dobro produciran, tvrd hevimetal album koji nosi savremenu power-metal šminku ali je u osnovi tradicionalistički nastrojen metal što je samo imao mnogo vremena da sazri. I ko voli, u ovome će uživati. Riot znaju šta je dobar rif, kako se pišu pamtljivi refreni i, pogotovo šta treba raditi s dve gitare, a ako ovaj album baš i ne sadrži all-time klasike poput Run for your Life ili Hard Lovin’ Man, njemu svakako ne nedostaje krvi i svežine. Nemate ga legalno za dž na internetu pa evo dve ilustracije:

https://youtu.be/pZkUCklg5Bs

https://youtu.be/pSznM3ITp0s

Ova nedelja je, dakle, donela toliko dobrih albuma, da sam sada praktično prinuđen da je malo pomutim nečim što nije tako dobro, ali je lično i zbog toga zanimljivo. Prvi album njemačkog solo-projekta Adversvm se iz mora do sada preporučenih odlično napisanih i produciranih ploča izdvaja tim nekim, uslovno rečeno, autsajderskim kvalitetima podzemne produkcije i muzike koja je suviše zagledana u svoj pupak da bi stvarno nekud mogla da ode, ali opet, kako je ovo jednočlani funeral doom bend, sve je to na neki način i odgovarajuće. Adversvm se ne da slušati iz zabave a i kada ga čovek ozbiljno sluša mora da prepozna da se ovde radi o radu koji je stalno na korak od urušavanja pod teretom ogromne svoje pretencioznosti, no zato su ti neki momenti ranjivosti koju ploča pruža i vredniji pa ovo FD gurmanima svakako preporučujem na kušanje i degustaciju. Funeral Doom je žanr uvek na ivici da mu se smejete ali taj život na ivici mu i omogućava transcendenciju koju drugi žanrovi ne mogu ni da dotaknu. Adversrm kombinuje svu pretencioznost solo-blek metala i funeral dooma da ponudi nešto skoro pa jedinstveno i to treba ceniti:

https://youtu.be/KWDRbXiW8oE

Menjamo brzinu i dolazimo ponovo u ravan black metala sa – ponovo švedskim, šta je ovo danas? – bendom Nekrokraft kojem je ovo drugi album i koji je, album, eminentno slušljiv i prilično zabavan. Hoću da kažem, prošle nedelje sam preskočio novi Dimmu Borgir jer ja njih ne mogu da slušam, meni je to preproducirano i suviše „veštački“ da bih mogao da ga slušam svojevoljno, ali bendovi poput Nekrokraft su neka vrsta andergraund verzije ove muzike, sa svim tim kvazisimfonijskim grandioznostima ali i sa poštenom trešerskom svirkom koja se sjajno uklapa uz, da bude jasno, crtanofilmovsku epiku. Ja volim taj neki bablgam epski ugođaj a kako Nekrokraft sve umeju da začine dobrim kompozicijama i paganskim šmekom, ovo je vrlo slušljivo, puno napaljujućih refrena i skoro stadionskog štimunga. Neće ovako nešto nikada u mom srcu zameniti „pravi“, svedeni blek metal, ali i ne mora da ga zamenjuje, veliko je to srce, ima mesta za sve. Pa probajte:
https://thesignrecords.bandcamp.com/album/nekrokraft-servants

Da završimo brzim zaranjanjem u Indijski ocean i izranjanjem na australijskoj obali da bismo u gradu Pertu našli bend Depravity čiji je debut album, Evil Upheaval, jedna vrlo primamljiva, bučna i brutalna death metal ponuda.

Mislim, ja nedeljno probam i odbacim gomile death metal albuma jer ovaj žanr samo tako ume da se oda sviranju po formuli i šablonu pa je uvek prijatno kad naleti bend koji ume da se zadrži u granicama žanra ali i da u okviru istih pruži nešto vitalno i zanimljivo. Ne probijaju Depravity nikakve granice ovde ali isporučuju sve što death metal treba da nam da, mnogo tvrdoće i težine, brzinu i brutalnost, ali i jednu dobro odmerenu atmosferu pretnje i neizbežnog nasilja, sve posredovano sigurno odsviranim pesmama koje kada i prolaze kroz opšta mesta death metala (kao što je, recimo, početak pesme Despondency) to rade sigurno i ubedljivo. Hoću da kažem, ove nedelje je izašao i novi Skinless ali iako se radi o sasvim pristojnoj ploči američkih death metal veterana, nju sam u ovom pregledu preskočio jer su Depravity ponudili isto to samo žešće, brže, brutalnije i bolje. Kvalitetno producirano, nabadački nastrojeno ali dovoljno pametno da vas nije stid kad ga slušate, ovo ploča za svakog ko voli surove blastbitove, duboke, grlene vokale i milion tvrdih rifova u minutu. Jedina je šteta da na bandcampu nemaju sve pesme sa albuma ali snaći ćete se već, znam ja:

https://depravityaustralia.bandcamp.com/album/evil-upheaval-death-metal

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 04-05-2018

Posted in metal with tags on 4 maja, 2018 by mehmetkrljic

Od blek metala, velika preporuka za nizozemski Urfaust koji od 2010. godine izbacuju izdanja prilično maničnim tempom. Ali vredi jer se ovaj album, The Constellatory Practice, slobodno može nazvati remek-delom psihodeličnog, atmosferičnog metala koji ne živi na rifovima nego pre svega na prostoru i vremenu. Naravno, ovo je blek metal pre svega po poreklu, muzički je otišlo u razna nebesa, pa poslušati čak i ako ne naklanjate satanizmu i dreci:

https://urfaust.bandcamp.com/album/the-constellatory-practice-2

Za potrebe mnogo klasičnijeg blek metala, evo poljskih Dagorath sa nove četiri pesme. i to je mnogo predvidljivija priča, sa prepoznatljivim ritmovima, distorziranim gitarama, tempom koji je taman na granici hipnoze i promuklim vokalima. Dagorath ne izmišljaju toplu vodu ali prave kompetentan i dosta ubedljiv klasični blek metal na tragu skandinavskih uzora od pre 25 i 30 godina i meni ovo savršeno prija iako sam svestan da je u suštini retro:

https://dagorathpl.bandcamp.com/album/evil-is-the-spirit

Negde između su beloruski Raven Throne koji su atmosferični blek metal sa solidnim muziciranjem i dobrom produkcijom, epskim temama i mada su možda za nijansu preslađeni za moj ukus, opet treba prepoznati kad je neko tr00. A Raven Throne su već godinama tr00 i što su stariji sigurniji su u tome što rade a miksovanje beloruske poezije sa ovom muzikom je prilično dobra i nadahnuta ideja. Prilično solidna ploča, pa makar i ne bilo krljanja koje ja najviše volim. Poslušati:

https://non-serviam-records.bandcamp.com/album/raven-throne-i-miortvym-snicca-zolak

 

Još malo atmosferičnog blek metala dolazi ljubaznošću njemačkog benda Strigae koji su ponudili svoj demo za slobodnu digitalnu distribuciju a ako ste baš tr00, možete da naručite i kasetu ovde. Strigae nemaju sjajnu produkciju ali blek metalu on anikada nije bila ni neophodna a i da se ne lažemo, za ovo što sviraju ovakva produkcija zapravo dodaje sloj lepe patine i ističe veličanstveni očaj u temeljima ove muzike. Akvajrd tejst što bi rekli na američkom, ali meni je ovo vrlo simpatično:

https://youtu.be/pKTNwmJBCHY

Tu je i vrlo prijazan split album finskih Kalmankantaja i nizozemskih Iku-Turso gde dva solidna blek metal benda svaki na svoj način kombinuju staru školu i nove tendencije u muzici koja je melodična i pristojno producirana ali se ipak trsi da je zla. Kalmankantaja su u teoriji melodičniji i seksiji, te čistije producirani, ali su Iku-Turso za nijansu opasniji i više naginju andergraundu, pa ovaj album za svakog ima po nešto. Dobra nedelja za blek metal.

https://kalmankantaja.bandcamp.com/album/ikuinen-tuli-split-with-iku-turso

Da zaokružimo ovu celinu još jednim blek metal pregaocima, ovog puta iz Ukrajine. Ezkaton su ekstremno depresivan depressive black metal bend i ko voli musavo producirane, ali nekako strašno emotivne ploče koje kombinuju mrtvački tempo, zastrašujuće vrišteće vokale i tužna razlaganja na gitari, sve upakovano u podrumski saund, tako da zvuči kao da je snimano recimo 1991. a ne 2018. godine, naći će na ovoj relativno kompaktnoj ploči dosta razloga da se raduje. Depresivno, ali ipak, da se raduje:

https://ezkaton1.bandcamp.com/album/plague-for-the-empires-time

Da nastavimo sa vikend-metalom (mada opet na parče jer radim prekovremeno), ukazivanjem na debi album danskog blek metal benda Møl, a pod nazivom Jord. Nisam siguran da smo ove mladiće do sada pominjali (mada mi se čini da jesmo), ali ovo je očigledno vrlo detaljno pripreman album nakon dva perspektivna EP-ja. Møl su solidni predstavnici tog nekog blek metal talasa koji se bez zazora ukrstio sa shoegaze indi rokom, pa je ovo dobro producirana i sigurno odsvirana ploča na kojoj se blastbitovi i distorzije sasvim bestidno mešaju sa setnim klin gitarama i harmonijama koje su onoliko daleko od metala koliko je Sanja Balkanika daleko od pobede na Eurosongu. E, sad, nekome je ovo perfektan amalgam, ali pošto sam ja beskonačno mrgodna osoba reći ću da mi je ovo što Møl rade ipak za nijansu suviše „indirokerski“ i da bi u ovaj „blackgaze“ valjalo dodati bar prstohvat agresije i zla koje blek metal po definiciji mora da nosi, kako bi se uspostavio pravilan balans sa masivnim šugejzerskim teretom koji ova ploča tegli sa sobom. Opet, to su moje lične preference, a na nekom „objektivnom“ planu, ovo je vrlo dobro odrađen album koji, da ne lažem, kad god udari u blastbit, meni podigne puls za nekoliko procenata. Preslušati i prosuditi:

https://moeldk.bandcamp.com/album/jord-2

Srećom, ima leka i za nas namrgođene a ove se nedelje taj lek materijalizuje u novom albumu norveških blek-trešera Aura Noir. I, ako smem da kažem ovako nestručno end laički, ovo je jedna od najboljih metal ploča koje sam čuo ove godine.

Ne znam, naravno, da li je „black thrash“ legitimno zvati žanrom za sebe, ali Aura Noir su još 1996. godine izdali album pod nazivom Black Thrash Attack i duže od dvadeset godina grade osoben stil koji od treš metala uzima rifove i pevanje, ali od blek metala uzima stav i generalnu naklonost andergraundu i haosu. Aura Noire, izašao pre par dana, je album čiste, sigurne svirke, pretrpan odličnim rifovima i dramom koja deluje proživljeno a ne kao imitacija onog što je rađeno osamdesetih (kako je često slučaj sa bendovima koji danas sviraju thrash metal). Kod Aura Noir sam ja uvek mogao da čujem tu neku iskonsku divljačnost koji su sa sobom imali Possessed ili nešto kasnije Merciless a ovaj album je kanališe na siguran način, baratajući majstorski kratkim pesmama koje ipak imaju prostora za razvoj narativa i dinamičke skokove od kojih se čoveku odma šutira.

Pre nekih 13 godina je bubnjar ovog benda skočio sa četvrtog sprata i sebe doživotno lišio mogućnosti da svira bubnjeve. Međutim, Aggressor je prešao na gitaru i ovaj bend od tada bez problema ide uzlaznom putanjom. Hoću da kažem, samoubistvo nije bezbolno, kako nas je to ona pesma podučavala, ali ponekada – mada izuzetno retko – se iz njega izrodi nešto iznenađujuće dobro. Nemojte da se ubijate, slušajte Aura Noir:

https://auranoir.bandcamp.com/album/aura-noire

Ispade da samo slušamo blek metal ovih dana, a zapravo nije tako. Zapravo, King Goat imaju novi album i to je vest vredna svake pažnje!

King Goat je na ovom topiku već ozbiljno pohvaljen (ne samo od moje strane) za svoj debut iz 2016. godine, Conduit, a sećam se da sam i svom ćaletu puštao tu ploču i da čak ni on nije previše protestovao. Pobeda na svim frontovima!

E, sad, Debt of Aeons je klasičan primer „teškog drugog albuma“ benda koji nas je ozbiljno razmazio prvim albumom, pa se King Goat sa ovim problemom nose ulažući 130% više u barokne aranžmane i rastezanje stilističkih granica do mere (maltene) apsurda. Čime hoću da kažem da iako ni na prvom albumu oni nisu svirali nekakav „klasičan“ doom metal, Debt of Aeons više zapravo ne znam u koju bih žanrovsku kategoriju smestio. Ovo je i dalje muzika koja se kreće prevashodno sporim, dostojanstvenim korakom, ali u ovim dugačkim pesmama prostora za razne preokrete i promene ima onoliko, a bend taj prostor smelo koristi. Tako da na momente ovo skoro da dotiče nekakav „mejnstrim“ metal zvuk, u najboljem mogućem smislu, u punoj meri koristeći razgovetnost i melodičnost kao opasna oružja ali onog trenutka kad pomislite da biste King Goat možda i mogli da zamislite udenute između SOAD i Foo Fighters na nekakvom MTV Rocks specijalu, oni skrenu u ozbiljan, očajnički intoniran doom koji rasteruje nejač i namenjen je ozbiljnijem slušaocu.

Da ovako (melo)dramatična i ambiciozna muzika dolazi iz veselog engleskog letovališta, suncem, jelte, okupanog, Brajtona je priča za sebe, no King Goat su ovom pločom opravdali samozalepljenu etiketu „progresivnog“ doom metala radeći iz sve snage na spajanju romantičarske agonije recimo My Dying Bride sa visokozaposlenim sviranjem recimo Mastodon. Prvi album ostaje kao primer monolitne, iznenađujuće zrele ploče benda koji je obećavao, a Debt of Aeons je album benda koji zna da tako nešto ne može da se ponovi, ali odbija da bude talac tom prvom albumu i ne boji se da istraži neprebrojne rukavce teškog, mračnog roka u potrazi za najboljom formom te neke svoje vizije. Visoko preporučljivo:

https://kinggoat.bandcamp.com/album/debt-of-aeons

Pošto ni jedna nedelja ne može da prođe bez Poljaka-koji-sviraju-blek-metal, tako ove nedelje predstavljamo drugi album benda Varmia koji se zove, samo trenutak, W ciele nie. Ovu ploču ovde više pominjem jer mislim da je interesantna nego zato što je nužno izuzetna, a interesantna je jer je ovo bend koji je skrenuo dosta pažnje na sebe prošlogodišnjim prvencem Z Mar Twych, kombinujući blek metalsku agresiju sa poljskim folklorom u jednom prilično kompaktnom paketu. W ciele nie je, iznenađujuće, svojevrstan korak nazad jer iako je stilski manje-više identičan, sa kombinacijama blastbitovske navale i melodija inspirisanih narodnim nasleđem, iz nekog razloga bend je u produkcijskom smislu otišao bar jedan nivo niže.

Ne da je i prvi album bio sad neka kristalno čista produkcija ali W ciele nie je snimljen, kako bend kaže, „u šupi“ sa vokalima koji su snimljeni „u šumi“ i, ako sve to sugeriše određenu sirovost koju, očekujete, uostalom priželjkujete od blek metala, glavni problem je mastering koji je muziku onda, valjda pokušavajući da je spase, mesarski spakovao u očigledno „neprirodno“ komprimovan paket koji zanimljive (mada neretko i malo isforsirane) stilske i dinamičke zaokrete uspeva da ispegla skoro do nivoa neslušljivog. Ne znam da li je to jer sam ja mator i očajno razmažen ali ploče sa ovako neljudskim masteringom mogu da slušam samo uz izuzetan napor volje pa Varmia moraju ekstra da se potrude da me uz sebe zadrže. I nije da ovde nema mnogo za mene vrlo dobrih momenata uspelo izmešanog krljanja sa melodičnim temama, te veličanstvene drame, samo bih voleo da se sve to čuje nešto bolje… Ali, opet, možda sam samo ja mator. Poslušajte:

https://paganrecords.bandcamp.com/album/w-ciele-nie

Lilita se već pita kad će neki doom album da se preporuči, pa, evo, ako King Goat ne mogu (više?) da se trpaju u tu kategoriju, Portlanđani Shrine of the Serpent su tu sa prvim albumom (Entropic Disilussion, ni manje ni više), a posle prošlogodišnjeg splita sa Black Urn, da ponude ploču mračnih, distorziranih rifova, teškog sporog tempa i pevanja koje bi bilo adekvatno i na kakvoj ful metal det metal ploči. Generalno, ovo je doom koji jasno komunicira svoju bleksabatovsku originaciju, ali je daleko od nekakvog gruvi i stonerskog pristupa, odlučujući se umesto toga za mračniju, svedeniju i zliju aleju zvuka i zbog toga je ovo prilično hermetična ploča koja se ne sluša da bi se čovek dobro proveo ili kao saundtrak za filgud duvku. Shrine of the Serpent su ekstremno mračni i njihova ambicija je prevashodno da vas teškim, ponovljenim udaranjem bace na patos i nateraju da iskusite satori tek nakon prepuštanja nadmoćnoj sili. I to je legitiman pristup, mada ne za svakoga, a za mene osvežavajući, uzimajući u obzir koliko procentualno doom bendovi kao da više vole tu neku setnu i melanholičnu atmosferu.

Ovde sete i melanholije nema, već samo teške, neprestane tuče i to treba slaviti. Ono što ploču nesumnjivo malo kvari je – opet produkcija. Miks i nije tako loš koliko je sve opet u masteringu prekomprimovano, a, čini mi se, bez potrebe, jer ovo nije neka „prirodno“ kompaktna muzika, već, naprotiv, razuzdana orgija nihilizma. Ipak, vredi učiniti napor, jer ovo je ozbiljno monstruozan album:

https://shrineoftheserpent.bandcamp.com/album/entropic-disillusion

E, dobro, nešto što je možda više u filgud stilu je novi album norveških trešera Blood Tsunami. Mada, naravno, ovo je muzika koja verno oponaša trešerske uzore iz kalifornijske bej ejrije iz ranih osamdesetih i zanimljivo je da je mi danas tumačimo kao zvuk za zezanje i opuštanje iako je u ono vreme to bilo nešto najcrnje, najgrđe, najnihilističnije što ste mogli čuti. Eto, vremena se menjaju. Quelle surprise.

Elem, Blood Tsunami su bend sa solidnim pedigreom ali pošto je od poslednjeg albuma prošlo pola decenije, Grave Condition je na neki način novi početak. I ovo jeste ploča koja na trenutke zavara i natera vas da pomislite kako je ovo mlad bend, gladan prepoznavanja, koji grize na sve strane i isporučuje energiju nedostupnu starijim kolegama. No, onda se ipak smirite i čujete da ovo sviraju iskusni ljudi koji znaju kad se gazi po gasu a kad po kočnici, kojima je ovo već četvrti album i koji će sasvim lako, od prženja po uzoru na Slayer i Testament skrenuti i u iznenađujuće rokerskom smeru, podsećajući da je, uostalom, Turbonegro bio jedan od njihovih velikih uzora kada su nastajali.

I taj koktel ipak prilično solidno funkcioniše. Grave Condition nije ploča čija je ambicija da napiše nova pravila igre već da bude zabavna i uslužna u okviru već postojećih i Blood Tsunami ovo prilično sigurno isporučuju, držeći se šeme iscrtane pre više od tridesetpet godina ali unutar nje nudeći solidnu kompetenciju. Album i traje manje od pola sata a i završava se kaverom britanskog Onslaught, što su sve plusevi kod mene. Blood Tsunami nisu oduševili ovom pločom, ali isporučili su slušljiv treš koji svoju retro orijentaciju uspeva da proda bez sramoćenja. Neka.

https://youtu.be/pduzkPTYERA

A u nekakvim „važnijim“ blek metal vestima, tu je novi album proekta Ihsahn i vidim da fanovi gube razum i izražavaju se isključivo u hiperboli.

No, da budemo fer, Ihssahn je jedno od najvažnijih imena u blek metal tradiciji i nakon što je njegov matični bend, Emperor, usporio diskografsku aktivnost, njegov nam je autput zapravo postao značajan za praćenje i pokazuje kako evoluira čovek koji je u mladosti praktično bio aktivista na prvom mestu a muzičar tek na drugom. Ihsahnovi albumi su znali da budu i ozbiljno pljuvani od strane kritike („tačan broj solaža na saksofonu koje metal album treba da sadrži: 0“ beše u jednom prikazu pre nekoliko godina) ali imam utisak da je svet kolektivno dovoljno napredovao da se njegova sada već vrlo široko shvaćena metal svirka prepoznaje kao „tr00“ bez obzira što je pravi neko ko za život zapravo zarađuje davanjem časova muzike…

Elem, Amr je sada već moglo bi se reći očekivana smeša blekmetalskih gestova i praktično svega drugog, melodičnih pop delova, progresivne kompozicije, malo i elektronike… Ja zapravo veoma cenim njegov rad i mislim da je za metal u celini važno da se vidi da i njegovi najekstremniji eksponenti umeju da budu veoma otvorena uma u pravljenju muzike, ali, da bude jasno, nije mi sve na ovom albumu po meri. Opet, ni na jednom Ihsahnovom albumu nikada mi ništa nije bilo 100% po meri, pa se tu stvari ne menjaju. Poslušati ako ste oduvek maštali o tome da Depeche Mode i Emperor džemuju zajedno:

https://youtu.be/cqqv24yGoeo

Jer, da se razumemo, alternativa su Dimmu Borgir koji imaju novi album ali ja njima zaista nemam ni snage ni namere da se bavim.

Umesto toga, britanski mađarski Thy Catafalque ima novi album i, ovo je još jedan solo kompozitor čiji je pristup metalu i muzici uvek bio everything and the kitchen sink, ali nasuprot Ihsahnu kod koga uvek postoji jasna tematska linija koja se provlači kroz pesme bez obzira na žanrovsko mešanje, kod Tamaša Kataija to uvek spakovano tako da slušaoca iznenadi, zatekne nespremnog, čak i da mu se suprotstavi..

Utoliko i Geometria je ploča koja često deluje kao da eksperimentiše eksperimenta radi i potrebno je malo strpljenja i udubljivanja da se u mišmešu metala, narodnjaka, džeza i elektronike zapravo uhvati nit koja će slušaoca voditi kroz Tamašov narativ.

Opet, ja volim ove žanrovski neodređene, visokotehničke metal zahvate (videti i pod Slugdge) i Thy Catafalque je bend koji je uvek u najmanju ruku interesantan a ponekad uspe da se vine i do transcendencije. Na ovom albumu ima i toga pa mu vredi posvetiti određenu pažnju:

https://thycatafalqueuk.bandcamp.com/album/geometria

Završiću nečim što nije nužno toliko dobro, ali u pitanju je novi album lika koji je meni drag na sasvim privatnom planu. Naime, radi se o indastrijal bendu Lusca čiji je novi album Broken Colossus upravo postao dostupan a taj bend predvodi čovek koga godinama znam sa najvažnijeg Godflesh foruma na internetu.

I, sad, Lusca je uvek zvučala kao vrlo fanovski projekat pa i novi album ne puca baš od originalnosti. Ako bih hteo da budem velikodušan krenuo bih sa nekakvim paralelama sa kanadskim Soulstorm i francuskim Treponem Pal, ali jasno je da je ključna referenca za Luscu uvek bio i ostao baš Godflesh. I, rezultat je upravo sedam pesama omažiranja Godflesha, bez mnogo ambicije da se transcendira uzor. I koliko god da ja volim Godflesh (a valjda se zna da ih volim i preterano), Lusca ne uspeva da se preporuči kao išta više do jedan fanovski omaž koji povremeno upada i u pastiš. Opet, oni to ni ne kriju i jasno je da vole ovo što sviraju i, ako niste matori i blazirani možda će vas i osvojiti sobna produkcija i dirljiva neposrednost ove muzike:

https://lusca.bandcamp.com/album/broken-colossus