Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 04-05-2018

Od blek metala, velika preporuka za nizozemski Urfaust koji od 2010. godine izbacuju izdanja prilično maničnim tempom. Ali vredi jer se ovaj album, The Constellatory Practice, slobodno može nazvati remek-delom psihodeličnog, atmosferičnog metala koji ne živi na rifovima nego pre svega na prostoru i vremenu. Naravno, ovo je blek metal pre svega po poreklu, muzički je otišlo u razna nebesa, pa poslušati čak i ako ne naklanjate satanizmu i dreci:

https://urfaust.bandcamp.com/album/the-constellatory-practice-2

Za potrebe mnogo klasičnijeg blek metala, evo poljskih Dagorath sa nove četiri pesme. i to je mnogo predvidljivija priča, sa prepoznatljivim ritmovima, distorziranim gitarama, tempom koji je taman na granici hipnoze i promuklim vokalima. Dagorath ne izmišljaju toplu vodu ali prave kompetentan i dosta ubedljiv klasični blek metal na tragu skandinavskih uzora od pre 25 i 30 godina i meni ovo savršeno prija iako sam svestan da je u suštini retro:

https://dagorathpl.bandcamp.com/album/evil-is-the-spirit

Negde između su beloruski Raven Throne koji su atmosferični blek metal sa solidnim muziciranjem i dobrom produkcijom, epskim temama i mada su možda za nijansu preslađeni za moj ukus, opet treba prepoznati kad je neko tr00. A Raven Throne su već godinama tr00 i što su stariji sigurniji su u tome što rade a miksovanje beloruske poezije sa ovom muzikom je prilično dobra i nadahnuta ideja. Prilično solidna ploča, pa makar i ne bilo krljanja koje ja najviše volim. Poslušati:

https://non-serviam-records.bandcamp.com/album/raven-throne-i-miortvym-snicca-zolak

 

Još malo atmosferičnog blek metala dolazi ljubaznošću njemačkog benda Strigae koji su ponudili svoj demo za slobodnu digitalnu distribuciju a ako ste baš tr00, možete da naručite i kasetu ovde. Strigae nemaju sjajnu produkciju ali blek metalu on anikada nije bila ni neophodna a i da se ne lažemo, za ovo što sviraju ovakva produkcija zapravo dodaje sloj lepe patine i ističe veličanstveni očaj u temeljima ove muzike. Akvajrd tejst što bi rekli na američkom, ali meni je ovo vrlo simpatično:

https://youtu.be/pKTNwmJBCHY

Tu je i vrlo prijazan split album finskih Kalmankantaja i nizozemskih Iku-Turso gde dva solidna blek metal benda svaki na svoj način kombinuju staru školu i nove tendencije u muzici koja je melodična i pristojno producirana ali se ipak trsi da je zla. Kalmankantaja su u teoriji melodičniji i seksiji, te čistije producirani, ali su Iku-Turso za nijansu opasniji i više naginju andergraundu, pa ovaj album za svakog ima po nešto. Dobra nedelja za blek metal.

https://kalmankantaja.bandcamp.com/album/ikuinen-tuli-split-with-iku-turso

Da zaokružimo ovu celinu još jednim blek metal pregaocima, ovog puta iz Ukrajine. Ezkaton su ekstremno depresivan depressive black metal bend i ko voli musavo producirane, ali nekako strašno emotivne ploče koje kombinuju mrtvački tempo, zastrašujuće vrišteće vokale i tužna razlaganja na gitari, sve upakovano u podrumski saund, tako da zvuči kao da je snimano recimo 1991. a ne 2018. godine, naći će na ovoj relativno kompaktnoj ploči dosta razloga da se raduje. Depresivno, ali ipak, da se raduje:

https://ezkaton1.bandcamp.com/album/plague-for-the-empires-time

Da nastavimo sa vikend-metalom (mada opet na parče jer radim prekovremeno), ukazivanjem na debi album danskog blek metal benda Møl, a pod nazivom Jord. Nisam siguran da smo ove mladiće do sada pominjali (mada mi se čini da jesmo), ali ovo je očigledno vrlo detaljno pripreman album nakon dva perspektivna EP-ja. Møl su solidni predstavnici tog nekog blek metal talasa koji se bez zazora ukrstio sa shoegaze indi rokom, pa je ovo dobro producirana i sigurno odsvirana ploča na kojoj se blastbitovi i distorzije sasvim bestidno mešaju sa setnim klin gitarama i harmonijama koje su onoliko daleko od metala koliko je Sanja Balkanika daleko od pobede na Eurosongu. E, sad, nekome je ovo perfektan amalgam, ali pošto sam ja beskonačno mrgodna osoba reći ću da mi je ovo što Møl rade ipak za nijansu suviše „indirokerski“ i da bi u ovaj „blackgaze“ valjalo dodati bar prstohvat agresije i zla koje blek metal po definiciji mora da nosi, kako bi se uspostavio pravilan balans sa masivnim šugejzerskim teretom koji ova ploča tegli sa sobom. Opet, to su moje lične preference, a na nekom „objektivnom“ planu, ovo je vrlo dobro odrađen album koji, da ne lažem, kad god udari u blastbit, meni podigne puls za nekoliko procenata. Preslušati i prosuditi:

https://moeldk.bandcamp.com/album/jord-2

Srećom, ima leka i za nas namrgođene a ove se nedelje taj lek materijalizuje u novom albumu norveških blek-trešera Aura Noir. I, ako smem da kažem ovako nestručno end laički, ovo je jedna od najboljih metal ploča koje sam čuo ove godine.

Ne znam, naravno, da li je „black thrash“ legitimno zvati žanrom za sebe, ali Aura Noir su još 1996. godine izdali album pod nazivom Black Thrash Attack i duže od dvadeset godina grade osoben stil koji od treš metala uzima rifove i pevanje, ali od blek metala uzima stav i generalnu naklonost andergraundu i haosu. Aura Noire, izašao pre par dana, je album čiste, sigurne svirke, pretrpan odličnim rifovima i dramom koja deluje proživljeno a ne kao imitacija onog što je rađeno osamdesetih (kako je često slučaj sa bendovima koji danas sviraju thrash metal). Kod Aura Noir sam ja uvek mogao da čujem tu neku iskonsku divljačnost koji su sa sobom imali Possessed ili nešto kasnije Merciless a ovaj album je kanališe na siguran način, baratajući majstorski kratkim pesmama koje ipak imaju prostora za razvoj narativa i dinamičke skokove od kojih se čoveku odma šutira.

Pre nekih 13 godina je bubnjar ovog benda skočio sa četvrtog sprata i sebe doživotno lišio mogućnosti da svira bubnjeve. Međutim, Aggressor je prešao na gitaru i ovaj bend od tada bez problema ide uzlaznom putanjom. Hoću da kažem, samoubistvo nije bezbolno, kako nas je to ona pesma podučavala, ali ponekada – mada izuzetno retko – se iz njega izrodi nešto iznenađujuće dobro. Nemojte da se ubijate, slušajte Aura Noir:

https://auranoir.bandcamp.com/album/aura-noire

Ispade da samo slušamo blek metal ovih dana, a zapravo nije tako. Zapravo, King Goat imaju novi album i to je vest vredna svake pažnje!

King Goat je na ovom topiku već ozbiljno pohvaljen (ne samo od moje strane) za svoj debut iz 2016. godine, Conduit, a sećam se da sam i svom ćaletu puštao tu ploču i da čak ni on nije previše protestovao. Pobeda na svim frontovima!

E, sad, Debt of Aeons je klasičan primer „teškog drugog albuma“ benda koji nas je ozbiljno razmazio prvim albumom, pa se King Goat sa ovim problemom nose ulažući 130% više u barokne aranžmane i rastezanje stilističkih granica do mere (maltene) apsurda. Čime hoću da kažem da iako ni na prvom albumu oni nisu svirali nekakav „klasičan“ doom metal, Debt of Aeons više zapravo ne znam u koju bih žanrovsku kategoriju smestio. Ovo je i dalje muzika koja se kreće prevashodno sporim, dostojanstvenim korakom, ali u ovim dugačkim pesmama prostora za razne preokrete i promene ima onoliko, a bend taj prostor smelo koristi. Tako da na momente ovo skoro da dotiče nekakav „mejnstrim“ metal zvuk, u najboljem mogućem smislu, u punoj meri koristeći razgovetnost i melodičnost kao opasna oružja ali onog trenutka kad pomislite da biste King Goat možda i mogli da zamislite udenute između SOAD i Foo Fighters na nekakvom MTV Rocks specijalu, oni skrenu u ozbiljan, očajnički intoniran doom koji rasteruje nejač i namenjen je ozbiljnijem slušaocu.

Da ovako (melo)dramatična i ambiciozna muzika dolazi iz veselog engleskog letovališta, suncem, jelte, okupanog, Brajtona je priča za sebe, no King Goat su ovom pločom opravdali samozalepljenu etiketu „progresivnog“ doom metala radeći iz sve snage na spajanju romantičarske agonije recimo My Dying Bride sa visokozaposlenim sviranjem recimo Mastodon. Prvi album ostaje kao primer monolitne, iznenađujuće zrele ploče benda koji je obećavao, a Debt of Aeons je album benda koji zna da tako nešto ne može da se ponovi, ali odbija da bude talac tom prvom albumu i ne boji se da istraži neprebrojne rukavce teškog, mračnog roka u potrazi za najboljom formom te neke svoje vizije. Visoko preporučljivo:

https://kinggoat.bandcamp.com/album/debt-of-aeons

Pošto ni jedna nedelja ne može da prođe bez Poljaka-koji-sviraju-blek-metal, tako ove nedelje predstavljamo drugi album benda Varmia koji se zove, samo trenutak, W ciele nie. Ovu ploču ovde više pominjem jer mislim da je interesantna nego zato što je nužno izuzetna, a interesantna je jer je ovo bend koji je skrenuo dosta pažnje na sebe prošlogodišnjim prvencem Z Mar Twych, kombinujući blek metalsku agresiju sa poljskim folklorom u jednom prilično kompaktnom paketu. W ciele nie je, iznenađujuće, svojevrstan korak nazad jer iako je stilski manje-više identičan, sa kombinacijama blastbitovske navale i melodija inspirisanih narodnim nasleđem, iz nekog razloga bend je u produkcijskom smislu otišao bar jedan nivo niže.

Ne da je i prvi album bio sad neka kristalno čista produkcija ali W ciele nie je snimljen, kako bend kaže, „u šupi“ sa vokalima koji su snimljeni „u šumi“ i, ako sve to sugeriše određenu sirovost koju, očekujete, uostalom priželjkujete od blek metala, glavni problem je mastering koji je muziku onda, valjda pokušavajući da je spase, mesarski spakovao u očigledno „neprirodno“ komprimovan paket koji zanimljive (mada neretko i malo isforsirane) stilske i dinamičke zaokrete uspeva da ispegla skoro do nivoa neslušljivog. Ne znam da li je to jer sam ja mator i očajno razmažen ali ploče sa ovako neljudskim masteringom mogu da slušam samo uz izuzetan napor volje pa Varmia moraju ekstra da se potrude da me uz sebe zadrže. I nije da ovde nema mnogo za mene vrlo dobrih momenata uspelo izmešanog krljanja sa melodičnim temama, te veličanstvene drame, samo bih voleo da se sve to čuje nešto bolje… Ali, opet, možda sam samo ja mator. Poslušajte:

https://paganrecords.bandcamp.com/album/w-ciele-nie

Lilita se već pita kad će neki doom album da se preporuči, pa, evo, ako King Goat ne mogu (više?) da se trpaju u tu kategoriju, Portlanđani Shrine of the Serpent su tu sa prvim albumom (Entropic Disilussion, ni manje ni više), a posle prošlogodišnjeg splita sa Black Urn, da ponude ploču mračnih, distorziranih rifova, teškog sporog tempa i pevanja koje bi bilo adekvatno i na kakvoj ful metal det metal ploči. Generalno, ovo je doom koji jasno komunicira svoju bleksabatovsku originaciju, ali je daleko od nekakvog gruvi i stonerskog pristupa, odlučujući se umesto toga za mračniju, svedeniju i zliju aleju zvuka i zbog toga je ovo prilično hermetična ploča koja se ne sluša da bi se čovek dobro proveo ili kao saundtrak za filgud duvku. Shrine of the Serpent su ekstremno mračni i njihova ambicija je prevashodno da vas teškim, ponovljenim udaranjem bace na patos i nateraju da iskusite satori tek nakon prepuštanja nadmoćnoj sili. I to je legitiman pristup, mada ne za svakoga, a za mene osvežavajući, uzimajući u obzir koliko procentualno doom bendovi kao da više vole tu neku setnu i melanholičnu atmosferu.

Ovde sete i melanholije nema, već samo teške, neprestane tuče i to treba slaviti. Ono što ploču nesumnjivo malo kvari je – opet produkcija. Miks i nije tako loš koliko je sve opet u masteringu prekomprimovano, a, čini mi se, bez potrebe, jer ovo nije neka „prirodno“ kompaktna muzika, već, naprotiv, razuzdana orgija nihilizma. Ipak, vredi učiniti napor, jer ovo je ozbiljno monstruozan album:

https://shrineoftheserpent.bandcamp.com/album/entropic-disillusion

E, dobro, nešto što je možda više u filgud stilu je novi album norveških trešera Blood Tsunami. Mada, naravno, ovo je muzika koja verno oponaša trešerske uzore iz kalifornijske bej ejrije iz ranih osamdesetih i zanimljivo je da je mi danas tumačimo kao zvuk za zezanje i opuštanje iako je u ono vreme to bilo nešto najcrnje, najgrđe, najnihilističnije što ste mogli čuti. Eto, vremena se menjaju. Quelle surprise.

Elem, Blood Tsunami su bend sa solidnim pedigreom ali pošto je od poslednjeg albuma prošlo pola decenije, Grave Condition je na neki način novi početak. I ovo jeste ploča koja na trenutke zavara i natera vas da pomislite kako je ovo mlad bend, gladan prepoznavanja, koji grize na sve strane i isporučuje energiju nedostupnu starijim kolegama. No, onda se ipak smirite i čujete da ovo sviraju iskusni ljudi koji znaju kad se gazi po gasu a kad po kočnici, kojima je ovo već četvrti album i koji će sasvim lako, od prženja po uzoru na Slayer i Testament skrenuti i u iznenađujuće rokerskom smeru, podsećajući da je, uostalom, Turbonegro bio jedan od njihovih velikih uzora kada su nastajali.

I taj koktel ipak prilično solidno funkcioniše. Grave Condition nije ploča čija je ambicija da napiše nova pravila igre već da bude zabavna i uslužna u okviru već postojećih i Blood Tsunami ovo prilično sigurno isporučuju, držeći se šeme iscrtane pre više od tridesetpet godina ali unutar nje nudeći solidnu kompetenciju. Album i traje manje od pola sata a i završava se kaverom britanskog Onslaught, što su sve plusevi kod mene. Blood Tsunami nisu oduševili ovom pločom, ali isporučili su slušljiv treš koji svoju retro orijentaciju uspeva da proda bez sramoćenja. Neka.

https://youtu.be/pduzkPTYERA

A u nekakvim „važnijim“ blek metal vestima, tu je novi album proekta Ihsahn i vidim da fanovi gube razum i izražavaju se isključivo u hiperboli.

No, da budemo fer, Ihssahn je jedno od najvažnijih imena u blek metal tradiciji i nakon što je njegov matični bend, Emperor, usporio diskografsku aktivnost, njegov nam je autput zapravo postao značajan za praćenje i pokazuje kako evoluira čovek koji je u mladosti praktično bio aktivista na prvom mestu a muzičar tek na drugom. Ihsahnovi albumi su znali da budu i ozbiljno pljuvani od strane kritike („tačan broj solaža na saksofonu koje metal album treba da sadrži: 0“ beše u jednom prikazu pre nekoliko godina) ali imam utisak da je svet kolektivno dovoljno napredovao da se njegova sada već vrlo široko shvaćena metal svirka prepoznaje kao „tr00“ bez obzira što je pravi neko ko za život zapravo zarađuje davanjem časova muzike…

Elem, Amr je sada već moglo bi se reći očekivana smeša blekmetalskih gestova i praktično svega drugog, melodičnih pop delova, progresivne kompozicije, malo i elektronike… Ja zapravo veoma cenim njegov rad i mislim da je za metal u celini važno da se vidi da i njegovi najekstremniji eksponenti umeju da budu veoma otvorena uma u pravljenju muzike, ali, da bude jasno, nije mi sve na ovom albumu po meri. Opet, ni na jednom Ihsahnovom albumu nikada mi ništa nije bilo 100% po meri, pa se tu stvari ne menjaju. Poslušati ako ste oduvek maštali o tome da Depeche Mode i Emperor džemuju zajedno:

https://youtu.be/cqqv24yGoeo

Jer, da se razumemo, alternativa su Dimmu Borgir koji imaju novi album ali ja njima zaista nemam ni snage ni namere da se bavim.

Umesto toga, britanski mađarski Thy Catafalque ima novi album i, ovo je još jedan solo kompozitor čiji je pristup metalu i muzici uvek bio everything and the kitchen sink, ali nasuprot Ihsahnu kod koga uvek postoji jasna tematska linija koja se provlači kroz pesme bez obzira na žanrovsko mešanje, kod Tamaša Kataija to uvek spakovano tako da slušaoca iznenadi, zatekne nespremnog, čak i da mu se suprotstavi..

Utoliko i Geometria je ploča koja često deluje kao da eksperimentiše eksperimenta radi i potrebno je malo strpljenja i udubljivanja da se u mišmešu metala, narodnjaka, džeza i elektronike zapravo uhvati nit koja će slušaoca voditi kroz Tamašov narativ.

Opet, ja volim ove žanrovski neodređene, visokotehničke metal zahvate (videti i pod Slugdge) i Thy Catafalque je bend koji je uvek u najmanju ruku interesantan a ponekad uspe da se vine i do transcendencije. Na ovom albumu ima i toga pa mu vredi posvetiti određenu pažnju:

https://thycatafalqueuk.bandcamp.com/album/geometria

Završiću nečim što nije nužno toliko dobro, ali u pitanju je novi album lika koji je meni drag na sasvim privatnom planu. Naime, radi se o indastrijal bendu Lusca čiji je novi album Broken Colossus upravo postao dostupan a taj bend predvodi čovek koga godinama znam sa najvažnijeg Godflesh foruma na internetu.

I, sad, Lusca je uvek zvučala kao vrlo fanovski projekat pa i novi album ne puca baš od originalnosti. Ako bih hteo da budem velikodušan krenuo bih sa nekakvim paralelama sa kanadskim Soulstorm i francuskim Treponem Pal, ali jasno je da je ključna referenca za Luscu uvek bio i ostao baš Godflesh. I, rezultat je upravo sedam pesama omažiranja Godflesha, bez mnogo ambicije da se transcendira uzor. I koliko god da ja volim Godflesh (a valjda se zna da ih volim i preterano), Lusca ne uspeva da se preporuči kao išta više do jedan fanovski omaž koji povremeno upada i u pastiš. Opet, oni to ni ne kriju i jasno je da vole ovo što sviraju i, ako niste matori i blazirani možda će vas i osvojiti sobna produkcija i dirljiva neposrednost ove muzike:

https://lusca.bandcamp.com/album/broken-colossus

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: