Ako čovek hoće da započne vikend energično i poletno, verovatno nema ničeg boljeg od dvadesetominutnog ipija finskog benda Kryptamok. Kryptamok su sastavljeni od već iskusnih muzičara pa to i objašnjava sigurnost i stila i izvedbe na ovom malom dragulju old skul blek metala. Ove četiri pesme naprosto guraju napred nezaustavljivom energijom iako se bend nikako ne trudi da njima obara nekakve rekorde ili, uopšte, donese išta supstancijalno novo na scenu. Jednostavno, ovo je energičan, razjaren blek metal koji zna da dobar rif para vredi, ali obraća pažnju i na atmosferu, zna da uspori i zamisli se kad treba, produciran je kvalitetno i prosto je šteta što će EP izaći samo digitalno i na kaseti (tek polovinom Juna) jer mi se čini da su Kryptamok rođeni za vinil. Poslušajte:
https://youtu.be/zjkqaGRR1Is
A ako smo već za potrebe uživanja mogli da se bacimo mesec dana u budućnost, zašto ne bismo i mesec i po dana u prošlost? Propustio sam novi album projekta Within Derstruction kada je izašao početkom Aprila a mislim da je ljudski na njega ukazati u najmanju ruku zbog toga što je bend „naš“, barem u meri u kojoj su Slovenci, jelte, i dalje naši, ali i zato što je ovo jedna od zabavnijih slam ploča koje sam čuo poslednjih meseci.
Naravno, slamming death metal, sa svojim fokusom na mlađe tinejdžere svih uzrasta, je u poslednje vreme izložen izuzetno opsesivnom ispitivanju, dok publika između bendova koji normalnom čoveku zvuče identično (podrigivanje i roktanje praćeno hromatskim temama prebačenim preko fanki bekbitova) nalazi čitave provalije jaza i razloge za ratovanje po JuTjubu i na drugim okupljalištima. Elem, Within Destruction su, eto, čak, optuživani i da nisu slam, iako već na prvoj pesmi ovog albuma imaju kameo od strane Duncana Bentleyja, što bi trebalo da je dovoljna legitimacija za svakoga, još pre nego što čuje muziku.
Ali kad se čuje muzika… pa, meni je ovo izuzetno prijatno a to kažem kao čovek kome je 90% slama dosadno na prvu loptu. Slovenci vrlo dobro prepoznaju inherentne prednosti slama i nižu dugačke deonice plesnih ritmova, prekidanih parodično brzim blastovima. Bubnjevi su, generalno, na granici karikature sa quad kickovima koji povremeno zauzmu svaki milimetar zvučne slike, ali sve to nekako ne uspeva da zazvuči klinački i naivno, ili barem ne više klinački i naivno nego što je prihvatljivo za dobar slam. Znam, znam, granica je verovatno za svakog drugačija, ali za mene Within Destruction uspevaju da ostanu na pravoj strani linije, sa solidnim songrajtingom i osećajem za gruv koji ne kvare čak ni standardna slam oruđa u vidu pig squelova i sličnih izlizanih ekscesa. Delom je presudan vokal Damira Juretiča koji je raznovrstan i zapravo jedan od izvora „kontroverze“ oko toga je li ovaj bend slam ili ne, mada opet, teško da će normalan svet tu primetiti koliko zapravo Juretič radi ne bi li dinamizovao pevanje. Delom je presudna odlična produkcija – i mastering – koje je uradio Will Putney iz Fit for an Autopsy a koji je radio i sa mnogim poznatim bendovima poput Thy Art is Murder, The Acacia Strain ali i Body Count. Čuje se tu odmah jedna iskusna ruka koja sve pakuje u izvanredno gustu, tvrdu sliku, a da ipak ima prostora za odlično osmišljene gitarske arabeske koje obogaćuju pesme.
Naravno, ko je slem mrzeo do malopre, teško da će ga Within Destruction sa ovim albumom preobratiti, ali ovo je zaista solidna ploča kojasve kruniše i odličnim omotom. Pa šta biste JOŠ hteli?????
https://withindestruction.bandcamp.com/album/d-e-a-t-h-w-i-s-h
Da se vratimo u, srazmerno, pitomije blek metal vode i ponudimo više-interesantan-nego-izvanredan novi EP francuskih Catacombes (kojima na bandcampu piše da su iz… Kvebeka???). Izašao pre par nedelja ovaj ukusni komad melodičnog metala vrlo dobro demonstrira interesovanja ovih momaka iz Nanta, a ta su kombinovanje srednjevekovnih harmonija sa nekakvim savremenim metalom. Catacombes nisu ni preterano tehnički ambiciozni, niti im je songrajting nešto elegantan, ali imaju simpatičan, prozračan zvuk i generalno dosta šarma pa je ovo blek metal ploča koju je lako preporčiti i ljudima koji blek metal inače ne bi slušali:
https://catacombesbl.bandcamp.com/album/accueille-le-diable-ep
I maltene bez menjanja tempa, ali sa ipak promenom štimunga valja opet otići do Francuske zbog novog, prvog EP-ja benda Catubodua. Ovo ipak, čim se malo duže posluša pokazuje da za razliku od grčko-njemačke koalicije, mnogo više hvata na melodiju i neku ranjivu emociju iako se ne stidi brze i žestoke svirke. No, Catubodua su, za moj groš mnogo bliži nekakvoj, eh, „ženskoj“strani blek metala (uostalom, žena im je i na omotu) i manje ih zanima matematička preciznost i snaga a više paganizam, melodija, nekakav transoliki zanos. Prijatno je ovo i podseća da blek metal ne treba da se iscrpljuje u nekakvoj mačo struji (iako i ona zna da bude dobra):
https://catubodua.bandcamp.com/album/catubodua
Dobro, dosta blek metala (za sada) i da vidimo šta ima na stonerskoj strani plota.
Pa, ima, recimo, treći album švedskih Sabel koji je… Ekstremno heavy i zapravo opasno zavodljiv. Sabel se ne zamaraju nekakvim novovekovnim zavrzlamama i sviraju rokenrol kakav je mogao postojati i sedamdesetih godina prošlog stoleća samo da je neko mogao da napravi pojačala koja bi zvučala OVAKO monstruozno. Kao i neki drugi stoner bendovi koje sam već kačio, Sabel su bend koji je negde na sredini između garažnog panka i „pravog“ stoner metala ali zaista nema smisla lupati glavu o tome koja bi bila NAJTAČNIJA žanrovska odrednica za njih jer je to nevažno. Važni su opaki rifovi, odlično pevanje i savršen gruv, sve producirano onako teško i masivno kako samo u Švedskoj umeju. Pa još solaže sa wah-wahovima! Za ne propustiti:
Oak su iz Londona, ali zvuče provincijski u najboljem smislu te reči, pržeći savršen desperado/ pustinjski stoner koji mnogo više asocira na otvorene prostore, preveliko (mada mračno) nebo i pešačenje nego na nekakve urbane pustolovine. Kako već i očekujete, ovo je u osnovi sirova garaža, prepuna gruva i stava, ali je onda dodatno još odsvirana tako da bude udrogiranija i psihodeličnija od skoro celokupne Borisove diskografije. Nekako sav taj arsenal filtera kroz koje su proterane gitare i vokali u zbiru daje temeljit, moćan psihodelični zvuk radije nego razmazotinu od koje vam se u najboljem slučaju spava. A nije da ovde nema i meditativnijih momenata razlaganja i mantranja pre nego što ih prekine novi baraž moćnog hevi gruva. Oak možda i nisu metal, ako ste jedna od onih osoba koje pod metalom smatraju samo brkove, repajle i preuske pantalone od plastike, ali to je stvarno više problem sa vama nego sa metalom.
Obavezna lektira:
https://oakstoner.bandcamp.com/album/oak-iii
Za nekoliko stepeni manje razuzdani i konvencionalniji ali i dalje veoma slušljivi i uhu prijatni su izraelski Heavy Stone koji kako imenom benda, tako i imenom albuma (Red Eyes Blues) prilično neprikriveno signaliziraju da ih zanima samo ozbiljna duvka i ne mnogo drugog. A ipak, ovo je izvrstan, IZVRSTAN stoner sa mnogo odličnog gruva i minucioznim gitarskim radom kakvog se ni Electric Wizard ne bi stideli. Disciplinovaniji i predvidljiviji nego Oak, Heavy Stone su utoliko hipnotičniji a kada krenu u krljačinu i soliranje, sedamdesete su u fullu u kući. Takođe, prilično dobra, teška produkcija mada za nijansu tiša nego što je možda mogla da bude. Ipak, ovo su sada sitničarenja jer su mi Oak potpuno poremetili kriterijume; u svakoj drugoj nedelji Red Eyes Blues bi bio album tjedna bez razmišljanja:
https://heavystone.bandcamp.com/album/red-eyes-blues
A na nešto više doom strani spektra, tu je šest godina očekivani drugi album britanskih Buried Sleeper koji je izašao pre par nedelja, ali jebigasad, ne može čovek sve da pohvata. Ovo, pak, zaslužuje da bude pohvaćeno jer je u pitanju izuzetno disciplinovana doom ploča koja težinu i sporinu kombinuje manje sa sabatovskim rifovima ili gotsko-romantičkim melodijama nego se drži jedne skoro pa godfleshovske harmonske jednostavnosti dodirujući se negde kroz prostorvreme sa šugejzom a onda sve doupnjavajući izvrsno aranžiranim, melodičnim, multitrekovanim pevanjem.
Šest godina je nekada zaista vredno čekanja jer Obsidian zvuči istovremeno i sasvim „jednostavno“ ali i sasvim daleko od formula koje drugi bendovi koriste da se uključe u postojeće žanrove. Ovo je doom sa ozbiljnom ličnošću i karakterom i prosto sam ljut na sebe što mi je album skoro mesec dana proletao ispod radara. Album meseca Aprila? Možda:
https://wormlightsweden.bandcamp.com/album/wrath-of-the-wilds
I dalje u švedskoj ali sada u death metal vodama tu smo da bi svedočili prvom albumu štokholmskih Lik. Nazvati Lik old school ponudom deluje kao anderstejtment nedelje jer je ovo bend koji je naslovnu stranu prvog albuma prekrio kosturima nacrtanim tušem a onda im prva pesma zvuči kao da ste greškom umesto Lika pustili prvi demo Dismember ili Nihilist. Lik, dakle, da kažemo, ne preteruju sa originalnošću, ali opet, ja sam uvek govorio da je solidna kopija draža od lošeg originala, pa su Lik aposlutno savršena ponuda za svakoga ko je volio rane Dismember, Entombed, Grave, Unleashed, pa i, jelte, At the Gates, koji su sve ove bendove uspešno iskopirali i ostvarili nekakvu svetsku slavu na ime tuđeg znoja 
Seriously, bez šale, Lik su snimili najbolji Dismember album deset godina posle Dismemberovog oproštajnog (i istoimenog) albuma, a to je, s obzirom da ovakva muzika zaista nikada ne izlazi iz mode, sasvim pristojno i dobrodošlo. Naravno produkcija je izvrsna, izvođački kvaliteti na visokom nivou i ovo je jedan savršen album old school švedske deathačine, sa svim melodičnim, sub-ajronmejdnonvskim gitarskim ekscesima koje očekujete, sa lepršavom ali stamenom ritam-sekcijom, puno preteće rifaže i pevačem koji je apsolutna životinja. Ako vam pored svega toga još smeta što su Lik neoriginalni, stvarno ste OČAJNO razmaženi:
https://likofficial.bandcamp.com/album/carnage
Preko Atlantika, u Americi, u gradu Njujorku izašao je novi album benda koji se danas zove Riot (V) ali koji je, for all intents and purposes, bend Riot osnovan još sedamdesetih godina prošlog stoleća i jedna od institucija američkog hevi metala. Nadam se da se ne očekuje da ja sad nešto ovde seciram bend uz koji sam (prilično dugo) odrastao (i nisam siguran da sam dovršio) jer je sama činjenica da i dalje postoje pored svih nesreća što su ih zadešavale tokom decenija, prilično čudo. Armor of Light je dobro produciran, tvrd hevimetal album koji nosi savremenu power-metal šminku ali je u osnovi tradicionalistički nastrojen metal što je samo imao mnogo vremena da sazri. I ko voli, u ovome će uživati. Riot znaju šta je dobar rif, kako se pišu pamtljivi refreni i, pogotovo šta treba raditi s dve gitare, a ako ovaj album baš i ne sadrži all-time klasike poput Run for your Life ili Hard Lovin’ Man, njemu svakako ne nedostaje krvi i svežine. Nemate ga legalno za dž na internetu pa evo dve ilustracije:
Menjamo brzinu i dolazimo ponovo u ravan black metala sa – ponovo švedskim, šta je ovo danas? – bendom Nekrokraft kojem je ovo drugi album i koji je, album, eminentno slušljiv i prilično zabavan. Hoću da kažem, prošle nedelje sam preskočio novi Dimmu Borgir jer ja njih ne mogu da slušam, meni je to preproducirano i suviše „veštački“ da bih mogao da ga slušam svojevoljno, ali bendovi poput Nekrokraft su neka vrsta andergraund verzije ove muzike, sa svim tim kvazisimfonijskim grandioznostima ali i sa poštenom trešerskom svirkom koja se sjajno uklapa uz, da bude jasno, crtanofilmovsku epiku. Ja volim taj neki bablgam epski ugođaj a kako Nekrokraft sve umeju da začine dobrim kompozicijama i paganskim šmekom, ovo je vrlo slušljivo, puno napaljujućih refrena i skoro stadionskog štimunga. Neće ovako nešto nikada u mom srcu zameniti „pravi“, svedeni blek metal, ali i ne mora da ga zamenjuje, veliko je to srce, ima mesta za sve. Pa probajte:
https://thesignrecords.bandcamp.com/album/nekrokraft-servants
Da završimo brzim zaranjanjem u Indijski ocean i izranjanjem na australijskoj obali da bismo u gradu Pertu našli bend Depravity čiji je debut album, Evil Upheaval, jedna vrlo primamljiva, bučna i brutalna death metal ponuda.
Mislim, ja nedeljno probam i odbacim gomile death metal albuma jer ovaj žanr samo tako ume da se oda sviranju po formuli i šablonu pa je uvek prijatno kad naleti bend koji ume da se zadrži u granicama žanra ali i da u okviru istih pruži nešto vitalno i zanimljivo. Ne probijaju Depravity nikakve granice ovde ali isporučuju sve što death metal treba da nam da, mnogo tvrdoće i težine, brzinu i brutalnost, ali i jednu dobro odmerenu atmosferu pretnje i neizbežnog nasilja, sve posredovano sigurno odsviranim pesmama koje kada i prolaze kroz opšta mesta death metala (kao što je, recimo, početak pesme Despondency) to rade sigurno i ubedljivo. Hoću da kažem, ove nedelje je izašao i novi Skinless ali iako se radi o sasvim pristojnoj ploči američkih death metal veterana, nju sam u ovom pregledu preskočio jer su Depravity ponudili isto to samo žešće, brže, brutalnije i bolje. Kvalitetno producirano, nabadački nastrojeno ali dovoljno pametno da vas nije stid kad ga slušate, ovo ploča za svakog ko voli surove blastbitove, duboke, grlene vokale i milion tvrdih rifova u minutu. Jedina je šteta da na bandcampu nemaju sve pesme sa albuma ali snaći ćete se već, znam ja:
https://depravityaustralia.bandcamp.com/album/evil-upheaval-death-metal
