Pročitani stripovi: Metal

Dakle, kao što sam nedavno pomenuo, voleo bih da ovde kažem koju reč o događaju pod nazivom Metal (ili, produženo, Dark Nights: Metal) a koji je bio DC-jev veliki projekat u prethodnoj polusezoni i definitivna potvrda da se Scott Snyder, njegov arhitekta i ko-kreator polako ali sigurno od momka-koji-kapira-Betmena pretvara u preteći hibrid Granta Morrisona i novog DC-jevog pojačanja, Briana Bendisa.

Čime ne želim da kažem da je Metal loš strip ili da mi nije bio zabavan za čitanje, naprotiv, pročitao sam ga bez mnogo hroptanja dvaput, za svaki slučaj, prvi put čitajući sve povezane priče u drugim serijalima i posebne one-shot dodatke, drugi put se usredsređujući samo na sržnih šest epizoda ne bih li opipao puls same priče i pokušao da ocenim koliko su njeni dinamički i strukturalni problemi posledica proširenog narativa a koliko su rezultat Snyderove, iskreno, hiperambiciozne postavke cele priče.

Svakako je zanimljivo bilo pratiti Snyderov razvojni put u DC-ju: ovaj relativno mladi pisac i scenarista je svojim prvim pričama o Betmenu – unutar Detective Comics serijala, nekih godinu dana pre velikog ributa celog univerzuma sa Flashpointom – uspeo da okrene mnoge glave i pokaže da mu Betmen toliko prirodno leži da se njegovog Vertigo serijala American Vampire danas malo ko i seća. DC-jev urednički tim ni sam nije ostao slep za Snyderov jedinstveni bet-senzibilitet pa je po lansiranju New 52 univerzuma Snyder za partnera dobio fenomenalnog crtača Grega Capulla i zajedničku dužnost rada na osnovnom Batman serijal koju su dvojica muškaraca više nego ispunili. Između 2011. i 2016. godine Snyder i Capullo su napravili „svog“ Betmena, opus koji će istorija bez ikakve sumnje pamtiti i pominjati u istom dahu sa radovima Dennisa O’Neila, Neala Adamsa, Franka Millera, Granta Morrisona…

Snyder je sa Batmanom krenuo putanjom stalne eskalacije, polazeći od prilično intimnih, urbanih priča koje su proširivale mitos i kanon vezan za Brucea Waynea, Batmana i grad Gotham, a nastavljajući sa sve veći akcentom na Batmanovoj „porodici“, kroz ojačavanje uloge postojećih i uvođenje novih likova. Snyder je ispričao i jednu od definitivnih pripovesti o Džokeru (impresivni Endgame o kome je već pisano na ovom topiku) a potom je uspeo i da nam proda Inspektora Gordona u ulozi hi-tech Betmena, lagano se pripremajući za Rebirth, novi ribut DC univerzuma u kome je glavni serijal o Batmanu preuzeo Tom King, ali Snyder se izmestio samo malo u stranu, radeći All-Star Batman, i obećao da će se uskoro ponovo ujediniti sa Capullom, na projektu koji po ambiciji i konsekvencama treba da prevaziđe sve što je do tada ovaj par radio.

Naravno, sada znamo da je taj projekat Metal i u kontrastu sa Snyderovim Batman počecima – ponavljam, naglašeno intimnim, usredsređenim na istoriju i „osećaj“ grada, te na ličnosti, a ne samo ikone – ovo je posve različita priča, jedan grandiozan, punokrvan superherojski krosover po uzoru na Wolfmanove, Morrisonove i druge DC projekte utemeljene u ideji paralelnih stvarnosti, kosmičkih pretnji, nezamislivih herojstava neophodnih da se spase sve što postoji.

Metal je impresivna građevina i kao prvi company-crossover ove veličine u DC-jevoj istoriji koji u centar stavlja Betmena, svakako mu se ne mogu osporiti smelost i ambicija. Snyder je pošteno zasukao rukave i mada se veliki deo zapleta i koncepata koje koristi u priči oslanja na njegove sopstvene dodatke i invencije u novijoj istoriji Betmena i DC-univerzuma (otud i simpatičan kameo Swamp Thinga pri početku), jednako se ovde može prepoznati i solidan arheološki rad u spajanju elemenata iz bogate DC-jeve istorije sa modernim idejama.

Ovo potonje se prevashodno može prepoznati u ulozi koju Carter Hall, superheroj poznatiji kao Hawkman ima u prepoznavanju pretnje što se nadvila nad multiverzumom. Hawkman je svoj poslednji samostalan strip izgubio još pre nekoliko godina, tokom New 52 faze, najviše zahvaljujući malom interesovanju čitateljstva ali Snyder mu sa Metalom praktično podiže spomenik i od Halla pravi ne samo „najvećeg detektiva ikad“ (u stripu koji je nominalno Betmenov, ovo skoro da zvuči kao jeres) već i posrnulog heroja što se bori da se vrati u igru, a od čijeg povratka zavisi sudbina svega postojećeg. No, Snyder ide i dublje ovom grantmorisonovskom putanjom, pa su u Metal ušnirani i Detective Chimp, i Plastic Man, ali i Sandman.
Naravno, krosoveri ovog obima i služe da se protrese cela izdavačka linija i pripremi teren za neke novine, pa tako nije iznenađenje da smo dobili i najave novih serijala o Hawkmanu i Plastic Manu (koje, redom, pišu odlični autori Robert Venditti i Gail Simone), ali i Sandman Universe projekat u kome će Neil Gaiman nadgledati rad legije scenarista. Jedino je Detective Chimp, za sada, ostao kratkih rukava a neki od nas u suzama i dalje svakog dana iščekuju najavu da će Shadowpact biti obnovljen… Opet, ako će to da bude strip kvaliteta nedavnog miniserijala o Ragmanu, onda je i bolje da ga ne obnavljaju.

Elem, hoću reći, DC je očigledno mnogo toga uvezao u Metal, nudeći pored pomenutih novih serijala o poznatim likovima i čitavu novu galeriju novih likova koji su dobili svoje serijale u New Age of Superheroes liniji, gde su nekim proverenim autorima na raspolaganje stavljeni novi koncepti poput Damage, Silencer, The Teriffics, Sideways itd. Mada deluje nepravedno da Shadowpact ili Secret Six danas nemaju svoje serijale, da ne pominjem Deadshota ili, što da ne, Hitmana, a da je DC zalegao za gomilu sasvim novih likova (od kojih neke rade lično ko-izdavači: Dan Didio i Jim Lee), opet je zanimljivo videti da firma ima smelosti da u vazduh baci gomilu novih koncepata odjednom pa da vidi šta će od toga eventualno preživeti. A sve to izlazi iz Metala.

Dobro, ovo je mesto na kome je valjda jasno da je Metal solidno komplikovana smeša motiva i ideja i mesto na kome je razumno da i ja kažem da me je Metal više uzbudio svojim konceptima i tim nekim idejama nego nužno realizacijom i pričanjem same priče.

Što i nije neko iznenađenje kada su krosoveri ovog kalibra u pitanju. Metal je do te mere natrpan likovima i podzapletima da je zaista teško, gotovo nemoguće, ovde pričati o nekom ritmu i efikasnosti pripovedanja pa ako ste alergični na uobičajene superherojske boljke – slab rad sa likovima, sirova ekspozicija u dijalozima – pošteno je reći da ovo neće biti strip za vas.

Sa druge strane, Snyderova vizija je toliko neodoljivo grandiozna, toliko bezobrazno ambiciozna da je teško ne osetiti divljenje kada pripovest od pseudonaučne mambo-džambo ideje o posebnim metalima koji imaju određena magijska svojstva (a tu vam je i jasna konekcija sa Hawkmanom) krene u rastvaranje zavesa i pokazivanje kakve su zaista dimenzije najnovije zavere protiv Vučića Betmena, kada se sve poveže sa praistorijskim, iskonskim plemenima i zaverom Suda Sova, kada se, naposletku vidi u kojoj meri je postojanje ne samo planete Zemlje, ne samo univerzuma, već čitavog multiverzuma ugroženo ovog puta.

Snyder ovde gazi samo po gasu i ne pomišlja da koči. Uzimajući Wolfmana, Johnsa i recentne Morrisonove radove za osnovu i zatim se trudeći da nadmaši i samog Morrisona, on oslikava novu kosmologiju koja predviđa postojanje još jednog multiverzuma pored ovog „našeg“, i mukotrpno detaljiše o tome koji su razlozi njegovog postojanja, zašto on ugrožava „naš“ multiverzum, zašto je mračno božanstvo koje njime vlada odabralo baš Betmena kao provodnik, koja je tu Hawkmanova uloga… Pripovedački gledano, Metal ima mnogo džombi i barijera koje umanjuju uživanje, neke informacije su dostupne samo kroz tie inove za koje i ne morate znati da postoje, dok su druge isporučene u vidu zgusnutih infodampova (praktično jedina Sandmanova uloga u stripu svodi se na to da Betmenu i Supermenu objasni, sa sve grafičkim pomagalima, prirodu mračnog multiverzuma i kako mu doakati), ali na nivou koncepta, ponovo, teško mu je odoleti. Sama slika koju imate u glavi dok čitate poslednju trećinu serijala, sa Zemljom koja klizi i upada u mračni multiverzum, sa armijom paralelnih, zlih Betmena koju predvodi perverzni amalgam Džokera i Betmena iz jednog od najogavnijih zamislivih univerzuma, a koga „naš“ Betmen mora da porazi na praktično nezamisliv način, od svega ovoga, da se ne lažemo, malko zastaje dah.

Metal ima neobične skokove i padove u dinamici, od skoro pa humorističkog početka gde Justice League parodira Voltrona, preko prve trećine gde Betmen, kao i mnogo puta do tada, mora da pobedi i svoje neprijatelje i svoje prijatelje da bi spasao svet, te sredine u kojoj su Betmen i Supermen praktično izmešteni iz priče i finala u kome bukvalno imamo viteza-Betmena koji jaše na zmaju sa Džokerovim likom i demone nokautira opakim krošeom, ovo je jedna neujednačena, na momente malo frustrirajuća priča. Ali, kao i veliku većinu superherojskih krosovera, valja je informisano čitati. DC je ovde napravio dosta napora da se sržni serijal ipak može čitati bez previše upoznavanja sa satelitskim stripovima i mada su neke priče, uobičajeno, raspoređene sa svakom sledećom epizodom u drugi od postojećih tekućih serijala (Gotham Resistance, a koji je skoro sasvim fakultativan), najveći deo „ekstra“ sadržaja dobija se kroz opcione one-shotove. Ovo deluje kao solidna ideja: ako vas zaista zabole dupe za Hawkmana i ne padate na ideju da je u pitanju istinski značajan lik – a statistika kaže da je verovatno tako – onda mirne duše možete da preskočite one shot u kom Jeff Lemire posprema kontinuitet i motive ovog heroja i priprema ga za povratak na velika vrata (mada ćete time biti uskraćeni za uvek impresivni crtež Bryana Hitcha u tušu Kevina Nowlana). No, ako vas intrigira ideja da postoji gomila zlih, paralelnih Betmena iz različitih univerzuma mračnog multiverzuma, DC je tu da ponudi one shotove sa pričama o poreklu svakog od njih – i tu ima svakako zanimljivih priča (mada one i podsećaju koliko se nekada interesantan koncept Elseworldsa danas doživljava kao nešto posve obično i očekivano). U svakom slučaju ne bih savetovao da se preskoče uvodni one shotovi (Dark Days: The Forge, Dark Days: The Casting) ili Batman: Lost koji solidno utemeljuje karakterizaciju Betmena što prilično nedostaje u samom sržnom serijalu. Fakat je da kako god okrenete, priroda ovakvih stripova zahteva da se ima nekoliko tokova radnje koji idu paralelno (jer, naravno, naši junaci moraju da odu na sasvim različite krajeve univerzuma u potrazi za rešenjem) i ni jedan od njih, zbog relativno kratkog sržnog serijala, nema prostora da se previše razvija. Ponovo, Snyder je odličan u detaljima (mini-drama sa Halom Jordanom i Starrom), ali mnogi od ovih paralelnih tokova radnje kao da obećavaju mnogo više nego to na kraju isporuče. Ovde prevashodno mislim na uparivanje Deathstrokea i Aquamana gde likovi sa trenutno izvanrednim solo serijalima i disktinktnom karakterizacijom koja obećava ubitačnu dinamiku, na kraju budu tek sitan narativni detalj u velikoj tapiseriji…

Čime, kao i obično hoću da kažem da je Metal strip namenjen prevashodno posvećenom superherojskom čitaocu, onom kome ne smeta džombasta dinamika i neujednačen ton, koji neće da se buni što Betmena veliki deo vremena nema u sopstvenom stripu, koji će sa zadovoljstvom loviti tie inove i smeškati se na reference na Marva Wolfmana ili Jacka Kirbyja. No, za „normalnog“ čitaoca, Metal svakako treba da bude nešto čemu se pristupa sa oprezom. Ovde u velikoj meri na umu imam eksperiment druga Neomeđenog sa čitanjem po prvog trejda svih DC-jevih Rebirth serijala i generalno više nezadovoljavajućim nego zadovoljavajućim rezultatima koje je požnjeo. Dok ja, na primer, mislim da su Tynionovi Detective Comics odličan, zabavan serijal koji se bavi „klasičnijom“ betmenovštinom (pritom dajući sporednim likovima prostora da zaista zablistaju) a da je Kingov Batman mestimično legitimno remek-delo, njegovi su utisci vidno umereniji, pa mi se u tom smislu javlja da bi za njega Metal bio nerazaznatljiva salata referenci i likova u šarenim kostimima koji blebeću o multiverzumu, ali u kojoj se ništa primetno ne događa…

No, barem su šareni kostimi izuzetno odrađeni. Greg Capullo je, naravno, crtač rođen da radi dinamični, visokooktanski akcioni superherojski strip i, mada je i dalje nejasno kako tako brzo crta tako detaljne panele, Metal u velikoj meri profitira od njegovog mesta za volanom. Štaviše, mada Capullo nije i moj najomiljeniji crtač koji trenutno radi za DC – iz nekog razloga* ja sam skloniji „realističnijem“ stilu poput onog što radi, recimo Ivan Reis – rekao bih da je pravi blagoslov za ovaj strip što ga je radio crtač koji čak i kad crta „mračne“ i „ozbiljne“ stvari svoje crteže nabija energijom i vitalnošću. Ovo Metalu daje jednu pomalo obešenjačku komponentu koja taman fino balansira svu tu kosmološku ozbiljnost Snyderovih ideja, a kada i Snyder poželi da se povremeno našali – a nije mu strano – Capullo je uvek tu da odradi fini vizuelni geg. Ipak, čitav dizajn vezan za alternativne Betmene, zlo božanstvo u pozadini svega, te epske bitke, sve to Metalu daje nužni vizuelni identitet i ovde Capullo pokazuje koliko je razvio sopstveni stil, i dalje utemeljen u onome što je naučio radeći na Spawnu, ali razvijen, pročišćen, sazreo. Ovde i vredi ukazati da aktuelni Marvelovi stripovi ovog tipa često umeju da sa svakom sledećom epizodom menjaju crtača i primetiti da Metal izuzetno profitira od identiteta koji mu Capullov konzistentni rad daje.
*Nagađam da se taj razlog rimuje sa „Slim Naparo“

Metal je, kako to već i dolikuje, iako događaj sam za sebe, istovremeno i odskočna daska za narednu fazu DC-jevog izdavaštva. Pored već pomenutih novih serijala odozgo, Metal ima i praktično direktan nastavak u Justice League: No Justice a posle koga će doći i Snyderov rad na Justice League iz koga, po rečima samog autora, izrasta „nešto posebno“ pripremano „2+2 godine“. S obzirom da ovo dolazi posle stripa u kome jedan multiverzum pokušava da pojede drugi, nisam siguran kuda Snyder dalje može da ode sa svojom vizijom. Ali jesam zainteresovan. Pored Granta Morrisona – koji je sada zauzet uređivanjem Heavy Metala – Briana Bendisa – koji je ipak tek došao – i Geoffa Jonesa – koji baš i nema vremena da pored televizije, filma i držanja celog DC-ja u šaci još i piše sopstvene stripove – Snyder je uspeo da se izbori i zauzme čelnu poziciju čoveka-sa-vizijom i scenariste-sa-kreativnom-vatrom koja za sada ne pokazuje znakove jenjavanja. Pa, dobro, ćeraćemo se još!

2 mišljenja na “Pročitani stripovi: Metal

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s