Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 26-05-2018

Dobro, Subota je (krvava Subota) i pošto smo u Petak zabušavali, red je da sada isporučimo.

Krećemo, po običaju, od blek metala, i, skoro isto tako po običaju od novog albuma jednočlanog benda koji izvodi depresivni, atmosferični blek.

Nije ovo muzika za svakoga i već sam ja prošle nedelje ukazivao da je „jednočlani depresivni blek metal bend“ koncept često na ivici klišea i u povećanom riziku od hermetičnosti. No, ima tu, naravno, i povećanog potencijala da se proizvede nešto intimno i lično. Francuski bend (a zapravo jedan čovek), Ein, uzeo je ime po hebrejskoj reči za ništavilo, pa je i muzika očekivano depresivna, ali u njegovoj se muzici može čuti delić tog blagorodnog dara samoće. Ovom momku niko nije sedeo na glavi i objašnjavao kako treba da se aranžiraju kompozicije pa je u svom stvaralaštvu bio ograničen samo sopstvenim talentom. Rezultat su pesme koje imaju mnogo različitih delova, ali je tok među njima prirodan, organski, jelte, ličan i daje u zbiru baš ono čemu se nadamo: personalizovan i intiman iskaz koji koristi tehnike ekstremnog metala da podvuče svoje poente, ali se u njima ne iscrpljuje. Ima ovde avangardnih elemenata, ima odlične atmosfere pa i b-movie efekata i sve se to na gomili skupi da donese jedan ranjiv, nikako savršen ali u svakom momentu zanimljiv i intenzivan album. Čoveku je ovo druga ploča, nema izdavača, niti se trudi da ga nađe pa treba pohvaliti ovu vrstu nezavisnosti koja proizvodi zanimljivu muziku što začas od melahnholičnih violina pređe u analnatrakovsko rešetanje. A i album se zove Lethragic Breakthrough. Rispekt.

https://einnox.bandcamp.com/album/lethargic-breakthrough

Da nastavimo sa jednočlanim blek metal bendovima iz šireg mediteranskog područja, ovog puta idemo do Italije za potrebe trećeg albuma projekta Solitvdo.

Kad vidite naslovnu stranu albuma i čujete da se zove „militia“, jasno vam je da je ovo militantnija verzija blek metala i da, iako se bend zove kako se zove, tematika više naginje „mrzim sve i želim da svi umru“ nego „svi me mrze i bolje je da umrem“ oblasti. Militia je ambiciozan album u smislu da je ovo izdato i u digipack verziji u sto (kolekcionarskih bez sumnje) komada, od strane pravog izdavača itd. pa se i od muzike možete nadati manje hermetičnoj ponudi. DM, koji je jedini član ovog benda, je sklon baroknijem aranžiranju sa širokim zahvatom u melodične, epske pasaže koji lepo dopunjavaju mzuiku zasnovanu na brutalnom, pravovernom blek metal prženju. Nema ovde ničega što nismo čuli već milion puta, da ne bude zabune, ali DM ima uvo za keči melodije i pesme mu uvek imaju pravilan odnos obožavanja Iron Maiden i ekstremnog gaženja po gasu, a pevanje na italijanskom je, naravno, bonus. Produkcija je zanimljivo zamućena tako da više odaje utisak širine nego jeftinoće, pa ovo svakako mogu da preporučim:

https://eremitaproduzioni.bandcamp.com/album/militia

Preskočio sam gomilu do neizdrživosti rastuženih i musavih depressive black metal izdanja, razne debi albume i demoe uplakanih omladinaca koji zvuče kao da su snimani u nečijoj sobi, ali onda nas dočekuje švedski Plaguestorm sa svojim debi EP-jem koji, takođe, zvuči kao da je sniman u nečijoj sobi, ali se bavi sirovijom formom blek metala. Plaguestorm, naime, imaju očigledne simpatije za rani blek metal sa skandinavskog područja pa je i sirov kvalitet njihove produkcije u skladu sa ovim simpatijama. Muzički, ovo je zapravo raznovrsno i ne svodi se na najprimitivnije blek/ treš matrice, već pesme dosta variraju po tempu i atmosferi. Naravno, poenta njihovog izraza je velikim delom u konfrontativnosti pa je sasvim moguće da će vas odbiti zvuk u kome kao da su sasvim pogrešne stvari pogurane u prvi plan (glas u pozadini, iskrivljen distorzijom, gitare smrskane naglaskom na visokim i srednjim frekvencijama…), ali opet, ko voli ovakvu muziku, umeće ovde da nađe šarm. Album izlazi fizički tek u Julu ali je na bandcampu lasno slušati ga:

https://helterskelterproductions.bandcamp.com/album/eternal-throne

Ako vam je nekako sav taj blek metal za decu a vi više niste dete i, naprotiv, odrasla ste, čak pomalo omatorela osoba, godiće vam da pogledamo šta ove nedelje ima zanimljivo od stonera.

Mada, da bude jasno, danas „stoner“ označava bilo šta što ima nekakvu sponu sa sedamdesetima i meni je to ugodno, ali udaram napomenu jer štokholmski Spiral Skyes je bend koji u „metal“ spada isto koliko i u folk, psihodeliju, hard rok, pa i u bluz. Ali da su dobro, jebemti, odlični su.

Bend je osnovan 2014. godine a ovo im je debi album, ali zrelost koju ispoljavaju je tolika da bi vam bilo oprošteno da pomislite kako je ovo ponuda nekakve ekipe osoba u pedesetim i šezdesetim godinama života. Spiral Skies su veoma „retro“ utoliko što njihova kombinacija narodnjačkog pevanja i težeg, jakog gruva, kao da dolazi vremeplovom pravo iz ranih sedamdesetih, ali opet, uspevaju da ne zvuče zastarelo. Delom jer je ovo odlično producirana ploča na kojoj se stvari mnogo dobro čuju i nisu spljeskane u brickwall mesarskim masteringom, a delom jer ljudi, pa, odlično sviraju, sa pesmama koje imaju prostora da dišu i razvijaju se. Vidim da se Spiral Skiesu kači i „prog“ etiketa ali ovo je više na ime epohe koju prizivaju nego na ime nekakvih prekomplikovanih kompozicija. Muzika je, naprotiv, ekonomično aranžirana i uvek je važniji gruv od bilo kakvog demonstriranja tehničkog umeća. Otud dobijamo gomilu zdravih bleksabatovskih deonica a pevačica Frida s pravom zauzima centralno mesto u miksu podsećajući kako izvanredno moćno mogu narodnjačke tehnike da zazvuče uz hard rok kada ih primenjuje neko koga je priroda obdarila jakim glasom. Vrlo, vrlo dobra ploča ako ste u petoj deceniji života, kao ja. A i inače.

https://spiralskies.bandcamp.com/album/blues-for-a-dying-planet-2

U ovim nedeljnim pregledima mahom preskačem instrumentalne stoner albume jer nekako uvek mislim da je to nešto što se prosečnom slušaocu manje dopada – veliki deo njih zvuči kao puko džemovanje, dobro za ponoćne hašišarske seanse, ali možda ne tako dobro za hladno svetlo dana. Ipak, prvi album meksičkog benda Saturno Grooves, pod nazivom Solar Hawk bi bilo greota preskočiti. Dobar za dan, još bolji za ponoćne hašišarske seanse, ovo je punokrvan stoner debi sa teškom, pomalo hermetičnom produkcijom, puno gruva i sa mnogo pametnih, i uspelih aranžmanskih zaokreta. Nema ovde ničega što drugi bendovi ne sviraju već četrdeset i kusur godina, ali je odsvirano sa simpatičnom energijom i pogađa gde treba da pogađa, pa preporučujem svakome ko bi malo manje da sluša kako mu pevaju a spreman je da se okači o teški, masni gitarski zvuk ovog pustinjskog benda:

https://saturnogrooves.bandcamp.com/album/solar-hawk

A onda su tu i Morag Tong iz Londona koji sa svojim albumom The Last Knell of Om nastoje da zadovolje i stoner i doom publiku, nudeći izmučenu ali i dalje gruvi muziku koja ima metalsku težinu, psihodeličarske tendencije, dovoljno dinamike da se dopadne i nemetalnoj publici, ali i energiju koja nepogrešivo dolazi iz metal smera. U ovom bendu bubnjar peva pa to već u dovoljnoj meri sugeriše o kakvoj estetici pričamo. Slušao sam bolje stoner i doom bendove od Morag Tong ali za ovu nedelju oni su sasvim zadovoljavajuća ponuda sa svojim medidativnim, pomalo zamišljenim pesmama i sirovom produkcijom:

https://moragtong.bandcamp.com/album/last-knell-of-om

Idemo dalje sa nečim ponovo iz domena blek metala, ali poljski bend Hegemone, iako koristi prepoznatljiv gradivni materijal, od njega uspeva da sagradi sasvim svež, osoben album. Ovo je drugi album benda i pričamo o epskoj, veoma ubedljivoj svirci koja istovremeno postiže depresivni ugođaj najhardkorskijih sobnih projekata, ali i ima dobru produkciju i umeće da se šeta između atmosfera i gađa i druge emotivne zone osim očaja. Naravno, ne luta se ovde predaleko od očaja i We Disappear jer generalno mračna i tužna ploča, ali ukrštanje blek metala i postmetalskih nedistorziranih elemenata na njoj uspeva da zazvuči zrelo i stilski razrađeno u dovoljnoj meri da pomislite kako je ponekada dobro otići izvan strogih granica žanra:

https://hegemone.bandcamp.com/album/we-disappear

Za pošten, pravoverni doom metal danas se moramo baciti do… suncem okupane Kalifornije?

Eto samo jednog od dokaza da metal prelazi sve granice, pa i granice razuma, jelte. bend CHRCH iz Sakramenta, dakle, na svom drugom albumu nepokolebljivo gazi stazom sporog, teškog, epskog doom metala. Nije ovo muzika za svakog – previše agresivna za funeral doom publiku, previše dugačka i puževski spora za rekreativne stonere – ali ako baš ovo tražite, dakle baš sirov, težak, jako spor metal sa somnambulnim ženskim vokalom i pesmama koje traju i do dvadeset minuta, CHRCH isporučuju bez ostatka. Meni se, naravno, dopada što CHRCH vole da se bace i u veoma bučne momente sa vrištanjem i puno distorizije, podsećajući da doom ne mora nužno da se kreće samo negde u domenu infrazvučnih frekvencija i sviđa mi se njihova doslednost u sporoj, mučnoj atmosferi koju posreduju, ali ovo nikako nije ploča za vikend-metalce pa je možete smatrati nekakvim testom svoje posvećenosti:

https://churchdoom.bandcamp.com/album/light-will-consume-us-all

Da se malo prenete iz sanja izazvanih sa prethodne dve ploče pobrinuće se, dobrovoljno, kazahstanski bend Zarraza sa svojim debi albumom Necroshiva. Ova trojka iz Almatija (ili, ako ste old skul, Alme Ate) je jedan od retkih kazahstanskih metal bendova koji imaju određeni profil i izvan rodne grude, sa koncertnom aktivnošću koja ih je vodila u Uzbekistan i Kirgistan. Naravno, dok ukrajinske, beloruske i ruske metal scene dosta dobro poznajemo, pa i baltičke postsovjetske države imaju svoje asove na međunardnoj sceni, o istočnijem delu bivšeg SSSR slabo šta znamo. Zarraza su tu da nas malko prenu iz letargije i njihov metal je interesantna kombinacija „razgovetnijeg“ groovy krila (nalik na, recimo, neku kasniju Sepulturu) i propisnog death metala sa brutalnim blast bitovima. Što je možda i dobitna kombinacija, ova muzika je dovoljno „normalna“ da mogu da je slušaju i ljudi koji ne spadaju u ekstremno krilo, ima prepoznatljive strukture i dovoljno hukova, a opet ima i dovoljno ekstremnog pedigrea da bude interesantna i nama, napaljenim klincima. Jedina stvarna zamerka koju imam je da je album masterovan preterano komprimovano što muziku čini moćnom i udaračkom ali joj oduzima na dinamici. No, kakve DRC zločine inače umem da čujem u ovim pregledima, ovo nije tako strašno i najveći „problem“ je što se inače odlična svirka bubnjara Ruslana Konona čuje kao da je u pitanju ritam-mašina. Al dobro, to je detaljisanje, Zarraza su vrlo dobri i ubedljivi i bend koji bih preporučio svakome ko je, recimo, prestao da sluša Fear Factory sa drugim albumom objašnjavajući sebi da njihova evolucija ide u pogrešnu stranu. Zarraza su, da bude jasno, prava strana:

https://zarraza.bandcamp.com/album/necroshiva

Idemo dalje u pomalo neobičnu stranu. Britanski dvojac Noisepicker ima svoj prvi album i ovo je metal u vrlo prosvećenom izdanju. Čime hoću da kažem da ovo zapravo možda i nije metal, odnosno da je album koji bi lako mogoa da nađe nemetalnu publiku, pa čak i publiku koja na metal gleda sa prezirom. Harry Armstrong je čovek koji svira i peva u različitim stoner i dum bendovima, tako da je njegova veza s metalom dosta jasna, ali Noisepicker je onda donekle komplikuje jer je ovo ploča ispunjena nimalo stidljivim bluz gruvom. Da bude jasno, još od početka devedesetih se u metal trpaju bendovi koji po svojim originalnim ambicijama nikada nisu nameravali da u njega spadaju, od Pearl Jam ili Alice in Chains, preko Nine Inch Nails pa do Melvins, tako da je sasvim u redu i na mestu da mi ovaj bend posmatramo kao metal ekipu iako njihova muzika koliko da duguje metalskoj težini i distorziji, toliko duguje i garažnom bluzu. Armstrong pogotovo ovome doprinosi svojim zavijačkim pevanjem koje je, hajde da kažemo, „seljačkija“ verzija Toma Waitsa – a ovo uopšte ne mislim u negativnom smislu – i to peanje, zajedno sa često nepatvoreno bluzerskim gruvom zapravo odlično paše uz težinu i distorziju koju bend pošteno baštini. Meni se čini da je ovo album sa jakim krosover potencijalom, dakle da se svidi i publici koja metal ne miriše ali pada na ranjive muškarce koji glasnopevaju o svojoj rani, istovremeno kao i otvorenijoj metal publici koja voli da uz rokanje čuje malo i čoveka iza svog tog rokanja. Meni se dopada i ovo je svakako najoriginalnija stoner ploča koju sam čuo ove nedelje:

https://noisepicker.bandcamp.com/album/peace-off

I završićemo na death metal strani spektra gde imamo drugi album projekta Apocrophex iz Nju Džrzija, a pod naslovom, samo da bi nas sekirali, Æternalis.

Ovo je zanimljiva ploča, producirana ne „loše“ ali malčice lo-fi, kao da je u pitanju nekakav sobni projekat neke napredne omladine, sa songrajtingom koji se trudi da se šeta celim spektrom od progresive tipa Cynic (sa povremeno u miksu prenaglašenom bas-gitarom, da se istaknu bravure), pa do propisnog „mračnog“ deatha na tragu možda čak i Incantation. Ovde imamo i impresivan raspon tehnika pevanja koje koristi Pete Colucci, od dubokog grlenog death vokala, skoro slemerske teksture, pa do klin melodija koje, zahvaljujući produkciji, ponekada zvuče sasvim naivno. Album se zaista i šeta između dobronamerne i simpatične naive i zrele, kompleksne muzike pa je to sasvim dovoljno da ga preporuči između desetina „normalnih“ death metal ploča koje izlaze svake nedelje:

https://apocrophex.bandcamp.com/album/ternalis