Arhiva za jun, 2018

Pročitani stripovi: Barrier i Motherlands

Posted in Stripovi with tags , , , , , , on 29 juna, 2018 by mehmetkrljic

Dobro, imamo li danas vremena i za kratke osvrte (i preporuke) za još dva stripa? Imamo. To su, štaviše, naučnofantastični stripovi takoreći starog kova, pa sam time srećniji da o njima kažem nekoliko reči!

No, pre toga jedan kratak reklamni blok: zimus sam na ovom mestu oduševljeno pisao i fanbojevski penio o stripu Kill or be Killed Eda Brubakera i Seana Philipsa. Samo hoću da informišem javnost da se serijal ove nedelje završio dvadesetim brojem, da je finale ispalo izvrsno i na vrlo zadovoljavajući način zaokružilo jednu odličnu priču, da je Brubaker priopćio da je u najavi i film po ovom stripu (u režiji Chada Stahelskog koji je režirao John Wick), kao i da je u pogovoru za poslenju epizodu scenarista otvoreno potvrdio moju tezu da je Kill or be Killed započet kao omaž Spajdermen stripovima iz sedamdesetih godina. Dakle, ako do sada to niste čitali, prava je prilika da grešku ispravite.

OK, posle najlepših srpskih reklama, da se odmah pospem pepelom što o stripu Barrier pišem tek sada. Mada postoji NEKAKVO opravdanje u tome da je njegova papirna verzija tej pre nekoliko nedelja krenula sa izlaženjem. Ipak, kako sam ja danas „digitalna verzija prvo, papir tek kad se utvrdi da je ovo vredno posedovanja“ tip ličnosti, zaista je malo postiđujuće da o serijalu koji je zaključen pre oko godinu dana petim brojem nisam pisao ranije pogotovo jer je u pitanju autorski kombo kome bih uvek na neviđeno dao pare, pravo prvenstva u prvoj bračnoj noći i svoje prvorođeno dete, ako treba.

Dobro, hiperbolišem malo, ali Brian K. Vaughan i Marcos Martin (dopunjeni Martinovom životnom saputnicom Muntsom Vicente) su ljudi koji su do sada nesumnjivo prikazali da kad rade zajedno, pa još kad rade sami za sebe – tu nastaju vredne stvari. Već smo pre neku godinu na ovom topiku uzgred pomenuli serijal The Private Eye, njihovu kolaboraciju kojom je lansiran i sajt/ inicijativa Panel Syndicate i to je bio izvanredan, ali IZVANREDAN naučnofantastični/ sajberpank strip koji je podsetio kako ponekad kreativni ljudi umeju da budu izvrsni u onome što rade kada nisu omeđeni sistemom koji je prevashodno orijentisan na profit. Panel Syndicate je krenuo i kao eksperiment gde će dvojica profesionalaca koji inače rade sa normalnim ugovorima i proizvode stripove za klasične distributivne sisteme, sada probati nešto novo, dajući svoje stripove za daunloud bez ikakvog baktanja oko licenciranja, pa još u zamenu za bilo koju sumu novca koju ste spremni da platite.

Jasnije: The Private Eye ne samo da je bio fenomenalan strip nego ste svaku njegovu epizodu mogli kupiti za bukvalno jedan cent u digitalnoj formi, slobodno je daunloudovati i kopirati na koliko god hoćete naprava. Martin i Vaughan se uopšte nisu baktali razmišljanjem o pirateriji a kvalitet stripa (i svakako, njihova reputacija) odradili su svoje pa je nekoliko godina kasnije Panel Syndicate platforma na kojoj i drugi ljudi objavljuju stripove po istom sistemu (ove godine je hit Umami Kena Niimure – pozabavićemo se njime u dogledno vreme, nadam se) i mada se tu niko nije obogatio, reklo bi se da stvari funkcionišu.

Elem, Barrier je drugi serijal koga su Martin i Vaughan objavili putem Panel Syndicate i u pitanju je naizgled značajno manje komplikovan projekat od The Private Eye – svega pet epizoda, prilično strejt priča – ali je izlazio bogami skoro godinu i po dana, dok su se autori rvali sa mnogim drugim profesionalnim obavezama. Ipak, ovo ne znači da je Barrier manje zanimljiv ili lošiji strip i, čak, u neku ruku, pričamo o stripu koji je sa protokom vremena sve više i više dobijao na aktuelnosti onako kako je stvarni život sve više krenuo da zaoštrava tenzije vezane za prisilne, ilegalne ili nagle migracije stanovništva. Otud, kad je prva epizoda Barrier u štampanoj foprmi izašla za Image ovog Maja, po internetu su odmah krenuli da niču think pieceovi o tome šta strip ima da kaže na temu migranata i zašto je važno da ga čitate, pa… da damo i mi naše dve pare.

Smešna stvar u vezi sa ovim stripom je, naravno, to  što on zapravo ne želi ništa eksplicitno da KAŽE o migracijama, a što ga ne čini manje važnim za čitanje. Barrier je strip koji stvari prikazuje, mnogo više nego što o njima priča i ako u čitanje krećete sa ambicijom da prisustvujete raspravi o etičnosti migracija i odgovora na njih sa ove ili one strane ove ili one granice, da vidite teze i antiteze – odmah da vam kažemo da od toga nema ništa. Barrier ne nudi odgovore na ovu kompleksnu tematiku ali, još bitnije: Barrier čak ni ne postavlja pitanje.

Umesto toga Barrier pokazuje, vrlo plastično, šta znači biti na mestu na kome niste rođeni, gde ne poznajete nikoga, gde ne znate kulturu, gde, fundamentalno, ne razumete ni jezik, a onda to pokazivanje samo ponovi na nekoliko nivoa, dobro ga osvetli iz nekoliko uglova i ostavi čitaoca da sam o tome kontemplira nakon poslednje epizode, skoro sigurno sa prilično velikom knedlom u grlu i emotivnim teretom na plećima.

No, Vaughan i Martin su pre svega pripovedači i Barrier je pre svega priča, dakle, ne serija polaroida ili nekakav kvazidokumentarac bez zapleta i radnje, tako da ovde imamo vrlo intenzivnu, dinamičnu storiju koja kreće iz – pogađate – Teksasa i prikazuje sa jedne strane muke lokalne farmerke Liddy koja ima sasvim opipljiv razlog da se brine da li meksički gangovi koji se bave švercom narkotika i ljudi preko grane nameravaju da njenu zemlju učine delom svoje rute, a sa druge strane muke migranta iz Hondurasa, Oskara, koji je rešio da odjebe sranje u svojoj zemlji – za koje je, delom, odgovorna i Amerika – i potraži sreću u baš toj Americi gde ima poznanike i rodbinu i gde se nada da uređuje nečiju baštu i, kao ilegalac, ipak živi sigurnije i bolje nego kod kuće.

Iako su ovo praktično klišei u raspravi o migracijama na potezu Latinska Amerika-SAD, Vaughan njima rukuje sa puno pažnje uspevajući da bez mnogo popovanja prikaže da su stvari na svim stranama složene – od polulegalnih milicija na američkoj strani koje love migrante što trče preko grane pa do toga da u Hondurasu mnogi, ako mogu, školuju decu sa eksplicitnom namerom da ih u nekom momentu nasele u SAD. Situacija u Oskarovom okruženju u Hondurasu je prikazana ekstremno brutalno – na granici eksploatacije – ali Vaughan sa ovim ide prema poenti koja se udara u poslednjoj epizodi i koja nije prenaglašena: razlika između dvoje protagonista, od kojih oboje imaju prilično teške recentne prošlosti je prikazana suptilno, bez gnjavaže sa objašnjavanjem, tako da se ipak jasno vidi zbog čega nečiji depresivni pakao deluje kao maltene raj za nekog ko beži iz malo razrađenijeg pakla.

Opet, ovim se ne stavlja tačka na rasprave o migraciji, niti se pravi konačna poenta o tome ko bi kako trebalo da se politički postavi. Vaughan i Martin samo pomeraju kameru i pokazuju da sa promenjenom perspektivom nužno dolazi i promena u razmišljanju – barem ako ste misleće biće – i strip ima finale koje može da zadeluje ekstremno cinično ali je istovremeno i veoma humanizovano, prikazujući plastično nemoć i nerazumevanje kao sastavne delove migrantskog iskustva.

Ovo je i na neki način metatema čitavog serijala koji, u sasvim klasičnoj naučnofantastičnoj tradiciji, zapravo prati priču o vanzemaljcima koji otimaju Zemljane i ispituju ih na svom kosmičkom brodu. Vaughan ovde ponovo uzima jedan žanrovski kliše koji se danas maltene isključivo koristi u parodičnom tonu i daje mu infuziju humanog tako da dobijamo veoma dobar prikaz prvog kontakta, konfuzije, nemoći, nerazumevanja, i, pri kraju stripa i vrlo kratak uvid u motive vanzemaljaca koji se, naravno, tematski uklapaju u čitav zaplet.

Sve ovo je pripovedano u vrlo brzom tempu i mada je strip izlazio jako dugo, za njegovo čitanje čoveku ne treba više od pola sata, pogotovo što se mnogo toga prikazuje slikama umesto tekstom (čitava treća epizoda je bez reči) a onda, i kad teksta ima, polovina je na španskom.

Vaughan i Martin su se ovde malo i kockali, naravno, jer je pitanje koliko je čitalaca spremno da strip čita uz google translate – ali ovo čini i da Barrier svoju poentu isporučuje još efektnije. Iako je jezik sredstvo sporazumevanja, on je ovde i, jelte, titularna BARIJERA (Liddy ne govori španski a Oscar ne zna engleski) i na kraju dana se glavne poente ne dobijaju kroz jezik. Likovi u sebi moraju da pronađu nešto dublje od prostih verbalnih apstrakcija da bi se podsetili svoje ljudskosti, da bi, jelte, prešli barijeru a, ponovo, finale poslednje epizode majstorski priziva koncept nove barijere koja dolazi nakon što (mislite da) ste uspešno prešli granicu.

Španac Marcos Martin je, naravno, majstorčina visokog ranga i mada je iza sebe ostavio velikog traga i u američkom superherojskom stripu (prošle nedelje se vratio Spajdermenu za poslednju Slottovu epizodu, kako je i obećao pre nekoliko godina), Barrier podseća koliko je on tek dobar kada radi za svoj groš. Za razliku od The Private Eye koji je bio visokodizajniran strip i imao gomilu tehnologije, odeće, ukrasa , Barrier se, u skladu sa pričom o ljudima na ivici očaja mnogo više bavi telima (Liddy je potpuno gola dobar deo radnje), ljudskim, ali i vanzemaljskim i ovde imamo neke od najimpresivnije urađenih tuđina u novijoj istoriji. Naprosto, Martin ne samo da je fenomenalan u osmišljavanju vanzemaljske biologije već onda jednako autoritativno uspeva da natera ta nezamisliva tela u kretanje i transformacije, održavajući sve vreme visoki tempo pripovedanja i moćnu energiju koja ide uz priču o tuđinskoj otmici Zemljana. Vicenteova ga, naravno, prati u stopu i osvetljava enterijer vanzemaljskog plovila na bizarne, impresivne načine.

Barrier nije „veliki“ strip – pre svega jer je prilično kratak a zatim i jer, kako rekosmo, niti pokušava da da odgovore, niti se zapravo bavi makar postavljanjem važnih pitanja. Ali jeste važan strip jer uspeva da u beskrajnu raspravu o migraciji koju, čini se, u ovom trenutku vodimo svi na svim delovima planete, udene nekoliko slika i priča koje je ogoljuju do same srži i rezoniraju jednom fundamentalno ljudskom frekvencijom, podsećajući na univerzalno u momentu kada se svi nekako refleksno zatvaraju u „svoje“. A to jeste značajno i, na kraju krajeva, jeste jedan od čestih motiva u klasičnoj naučnoj fantastici. Pa vi vidite.

Drugi strip koga bih danas da pomenem je Motherlands koji je upravo šestom epizodom završio sa izlaženjem i, ako sam pre neki dan pričao o tome da Vertigo u toj nekoj svojoj poznoj fazi kuburi sa identitetom, Motherlands je odličan pokazni primer. Srećom, Motherlands je i odličan strip pa smo tako na dobitku po dva osnova.

Motherlands je zapravo strip za koga bi takoreći najprirodnije bilo da je izašao za Image: radili su ga Britanci, u pitanju je visokoestetizovana akciona eksploatacija u izrazito žanrovskom, palpi naučnofantastičnom ruhu, a u kaleidoskopski šarenom crtežu sve pršti od sisa, lasera i robota. No, pravila, očigledno nema, i ovaj miniserijal je izašao za Vertigo a njegov scenarista, Si Spurrier me još jednom podsetio zašto ga toliko volim.

Spurrier, rekosmo nedavno, u poslednje vreme izbacuje gomile novih stripova, ispaljujući razne ideje na različite strane, sa očiglednom ambicijom da, ako neke od tih ideja prođu kod publike, one budu razrađene u duže, tekuće serijale. Motherlands je zbog toga posebno zanimljiv jer, iako se radi o priči natrpanoj svežim idejama i naučnofantastičnim konceptima koje bi drugi cedili decenijama, potpuno je jasno da je ovo one-and-done priča koja neće imati nastavak.

A to je zato što je ovo, uprkos zaista nadmoćno bogatom cunamiju kreativnosti uloženom u osmišljavanje sveta, pre svega priča o likovima. I meni je to toliko prijalo da sam svestan da možda pomalo i prehvaljujem Motherlands. Naravno da se ovo neće svakome dopasti onoliko koliko se dopalo meni, ali, opet, poslednjih meseci sam više puta pisao o stripovima koji su očevidno utemeljeni na svojm idejama i konceptima, a da njihovi likovi treba da budu samo uslužne alatke kako bi se priča terala dalje, te da ne treba da očekujemo da ćemo u njima videti nekakve uverljive unutarnje drame, ili, čak, ogledalo u kome ćemo prepoznati sebe. Zato je Motherlands takvo osveženje – njegov svet je VEOMA naučnofantastičan i, jelte, fantastično zanimljiv, ali se priča tvrdo i beskompromisno bavi VEOMA nesavršenim ljudima koji u sasvim bizarnom sledu događaja treba da jedni u drugima pronađu, jelte, iskru humanosti neukaljanu nagomilanim životnim iskustvom (mahom lošim, da bude jasno), te na osnovu toga prođu kroz nekakvu katarzu i na drugu stranu izađu kao plemenitije osobe.

Motherlands je, sa jedne strane, priča o lovcima na ucene: u ovom svetu glavni „naučnofantastični“ motiv, da ne kažem novum, se tiče otkrića postojanja paralelnih univerzuma i tehnologije za putovanje između njih. Ovo omogućava neviđeni, praktično neograničeni, razvoj – naučni i ekonomski – ali i podrazumeva da kriminalci beže između paralelnih svetova i kriju se u alternativnim realnostima. Glavna junakinja, Tabitha, je profesionalni lovac na ucenjene begunce i, u skladu sa žanrovskim tropima, veoma, veoma nedovršena osoba. Spurrier ovde igra za sve pare i ne pokazuje nam tek simpatičnu antiheroinu koja ispaljuje kul uanlajnere a sa sobom nosi i malo psihološkog bagaža, već dobijamo u fulu sjebanu osobu koja svoj odnos sa porodicom – priznajem, dosta nezgodnom porodicom – nikada nije razrešila i to joj je temeljito razorilo život.

A, sa druge strane, Motherlands je priča o šoubiznisu i, čak, reality televiziji, eksploataciji „zvezdica“ za zabavu puka koji ima mnogo slobodnog vremena, i tome kako selebritiji postaju ne samo saučesnici u nominalno glamuroznom ali istorijski sve toksičnijem poslovnom poduhvatu, već i, na kraju, svoji sopstveni tamničari u lajfstajlu koji je sastavljen praktično od čiste adikcije a ljudi koji nikada nisu imali stvaran, „pošten“ posao će sve učiniti za još jedan (simbolički) fiks.

Spurrier majstorski sudara ova dva koncepta dok se uz škripanje, varnice i protest ne stope u jednu priču i pokazuje nam autentičnu porodičnu dramu u kojoj niko, na kraju dana, nije zaista u pravu. Ako iz svega treba da se nauče lekcije, one su da prostih odgovora i brzih rešenja nema, da ljudi greše, ponekada i decenijama ali da je grešiti, na kraju krajeva ljudski, i da se neke od najvećih grešaka ikada čine iz najplemenitijih pobuda.

Što sad zvuči vrlo emo, ali Motherlands je anything but. Ovo jeste priča prevashodno o dve žene koje jedna drugu tvrdoglavo ne razumeju čitav život, o decenijskom (sasvim zarađenom) resantimanu, i o konačnom prepoznavanju onog što ih povezuje, ujedinjuje, pa na kraju i donekle iskupljuje, ali ovo je priča u kojoj debele žene u nadrkanim egzoskeletima uništavaju odrede robota-ubica i kloniranih plaćenika, u kojoj se termin „orgazmatron“ ne pominje ali U FULU dobijamo scenu koja bi to korišćenje u fulu opravdala, u kojoj patuljak-asasin biva proboden kašikom a ta ista kašika u narednoj epizodi odigra ključnu ulogu kako bi naše (anti)junakinje pretekle i mogle da se bore i narednog dana, ovo je priča prepuna zlovoljnih ljudi kojima je svaka treća reč psovka, ali to ih nekako čini prirodnijim i bližim čitaocu.

Naravno, treba da imate inklinacije ka ovakvom štivu: sve je to natrpano technobabble žargonom i prenadrkanom tehnologijom, likovi su prepuni „etitjuda“, mahanje pištoljima i objašnjavanje pesnicama je stalno na meniju, ali Spurrier dobro zna šta radi i Motherlands nije tek pastiš nekakvog Image stripa iz devedesetih godina. Ovo je, umesto toga, jedna zapravo dirljiva priča o odnosu dve žene koje ne žele da priznaju koliko su slične (ili makar koliko se njihove polomljenosti međusobno dopunjuju), ali nošena uraganskom akcijom i jakim individualnim glasovima. Spurrier je ponovo u formi po pitanju teksta pa su dijalozi intenzivni, sočni i zabavni za čitanje a iako strip u šest epizoda kao da ima i malo suviše stranica za relativno lagan zaplet koji mu je dodeljen, prema kraju se radnja zapravo vrlo zadovoljavajuće razvije i dobijemo i preokrete koje nismo očekivali a koji se perfektno uklapaju uz poente.

Crtež Rachael Stott (koju ste već upoznali ako ste čitali IDW-ove Star Trek i Planet of the Apes stripove, ali i Doktora Whoa) je u ogromnoj meri zaslužan za anarhičnu energiju i usijani intenzitet Motherlands. Iako strip očigledno jeste inspirisan jeftinim, palpi akcionim avanturama vremena prošlih, ovo nije i jeftin, na briznu nacrtan rad. Naprotiv, Stottova se ljudski potrudila oko dizajna i futuristički svetovi u kojima se radnja odvija su veoma upečatljivi i distinktni, a oprema koju glavna junakinja koristi deluje „stvarno“ i sugeriše da je sklapana iz mnogo individualno nabavljanih delova, dajući nam tako i element karakterizacije. No, ovo je brz, akcioni strip u prvom redu pa je važno istaći da je Stottova ta koja mu nameće vratolomni tempo, ubrizgavajući energiju i napetost i u „mirne“ scene, a onda apsolutno eksplodirajući kada do akcije dođe. Plus, protagonistkinja je u ovom stripu prava retkost: ne samo da je lezbejka koja nosi kratku kosu već je i njen fizikus sasvim nekonvencionalan za akcioni, nominalno američki strip: Tabitha umesto atletske građe ili raskošnih oblina ima telo koje je mnogo „krupnije“ od bilo čega što ste navikli da gledate kod velikih izdavača čak i u stripovima koje crtaju žene, a da ona, opet, nije prosto „gojazna“. Impresioniran sam. Na sve to, Felipe Sobreiro na dužnostima kolorisanja dopunjava užurbani, detaljni crtež jakim bojama koje prirodno sugerišu palpoidni, futuristički mizanscen i sve te neprebrojne mogućnosti što idu uz paralelne svetove.

Motherlands je strip koji se samo pravi da je prost i prosto zabavan a u stvari je pametan i koristi raskošnu žanrovsku paletu da se pozabavi sasvim ljudskim, običnom svetu bliskim temama, pa još i da kaže koju o opštije društvenim problemima, sve to uz mnogo psovki, akcije i egzotičnih prizora. U nekom mom romantičnom viđenju sopstvene prošlosti i mladosti, svi su stripovi nekada bili ovakvi. Naravno, verovatno nisu, ali Motherlands svejedno od mene ima preporuke za to kako se ne stidi žanra (naprotiv!) ali ni toga da u okviru žanra bude osoben i ide svojim putem, pa još na sve to da priča zaokruženu priču bez tizovanja mogućih nastavaka i spinofova. U današnjoj strip-produkciji ovo je retkost kakvu valja prepoznati i negovati.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 29-06-2018

Posted in metal with tags on 29 juna, 2018 by mehmetkrljic

E, pa, poslednji je Petak u mesecu. I to je neko dostignuće, ne? Tako da, ako nema glasova protiv, ili uzdržanih, da krenemo sa ovonedeljnim pregledom metala koji možete, ne morate, ali bi bilo dobro da slušate…

Neka ova nedelja počne kako je prošla završila, to jest sa dobrim blek metalom. Na primer, Craft ima novi album…

Šveđani su svoje brojne fanove pustili da čekaju punih sedam godina i vratili se pločom koja je izrazito sveža i ekspresivna. Naravno, nije to sad za svakoga jer mnogi i dalje lamentiraju što se bend ne vraća svom izvornom zvuku, ali za moje uši nema nikakve sumnje da je White Noise and Black Metal ploča prepuna interesantnih ideja ali i jedne sveobuhvatne konzistentne filozofije koja te različite ideje lepo usmerava tako da actually ne dobijamo titularni „beli šum“već prilično osoben i kvalitetan blek metal. Bend ovde koketira i sa malo širim spektrom metala nego što je tradicionalni blekeraj, mada time ne želim da kažem da je ovo sad nekakav blekend rokenrol album. Ali jeste osvežavajuće čuti te dobro osmišljene i spretno udenute promene tempa i raspoloženja, te gestove koji bi pristajali i „urbanijim“ formama metala nego što je ovaj pagansko-okultni žanr. Ipak, Craft se drže svoje linije i ne gube identitet štagod da rade, pa je, uz solidnu produkciju ovo jedan eminentno slušljiv i prijatan paket sa kojim vredi započeti ovaj kišni vikend:

https://youtu.be/MiCLnDDZ4w0

Ostanimo u Skandinaviji, za potrebe novog EP-ja finskog benda Curse Upon a Prayer. Finci nisu neki početnici, zapravo iza sebe imaju već dva albuma, a The Three Woes je jedan siguran, mada ne sad nešto izrazito originalan primerak skandinavske blek škole u kojoj se žestina i intenzitet prirodno pakuju uz epsku širinu i, eh, lirsku melanholiju. Pesma koja EP otvara, Let Thy Kingdom Come je školski primer kako se kombinuju brzina i emocija sa jako lepim i setnim melodijama koje se prosipaju preko blastbitova, sve u jednoj hiperenergičnoj ali i nežnoj aproprijaciji valcera. I ostale dve pesme su jednako vešto sklopljene i ovo je EP čija produkcija samo u nijansama sugeriše da ovo nije bend iz prve lige, a što mu opet samo daje dodatni sloj patine. Vrlo prijatno:

https://curseuponaprayer.bandcamp.com/album/the-three-woes

Dobili smo i debi EP pravoslavne satanističke braće iz atinskog benda Eriphion i ovo je vrlo solidan reprezent tradicionalno jake grčke blek metal škole. Grci imaju malčice siroviju produkciju ali sve je to tvrdo i utegnuto i za nijansu grublji zvuk doprinosi mračnoj i pretećoj atmosferi koju ovaj EP očigledno gađa. Iako muzika isprva deluje kao da će se oslanjati isključivo na brzinu i udaranje, EP zapravo ima dosta sporih i melanholičnih delova pa je ovo nešto što se može preporučiti i za (metalske) igranke:

https://eriphion.bandcamp.com/releases

Jednako, ako ne i više atmosferičan je i album The Futile Fires of Man dablinskog benda Slidhr. Naravno, Slidhr je nordijski a ne keltski pojam, no, dobro, svakako možemo praštati Ircima što se za potrebe umetnosti pretvaraju da su Skandinavci, pogotovo jer bend već duže vreme i deluje sa Islanda, nesumnjivo da bi bio bliže i napajao se autentičnim blek metral izvorima. Njihov drugi album je vrlo pristojno sklopljena komadeška mračnog, zaista skandinavskizvučećeg bleka, sa mnogo atmosfere ali i sa mnogo poštenog rada „na mišiće“. Slidhr paze da imaju i upečatljive teme, ali se primećuje ozbiljan trud oko aranžmana. Sve te promene ritma, ali uz pažljivo očuvanje tempa obogaćuju i produbljuju muziku i na za mene dobrodošao način postižu da im pesme budu hipnotičke radije nego monotone. Odličan album, tvrde, ubedljive produkcije i dobrog omota:

https://slidhr.bandcamp.com/album/the-futile-fires-of-man

Kako to već redom ide, sada bi trebalo da prestavimo stoner/ sludge/ psychedelic/ doom stranu ulice, ali da budem iskren, ni jedan od albuma koje sam čuo u ovom periodu nije me nešto impresionirao. Mislim, bilo je tu pristojnog hard roka ovog i svemirske psihodelije one, ali ništa dovoljno originalno ili ubedljivo da bih ga ovde preporučivao sa suzama u očima.

Osim (pretpostavljem debi) EP-ja benda iz Ohaja po imenu Boghaunter koji ni sam ne UMIRE od originalnosti ali zrači personalitijem i iskrenošću koja se, da ne bude sumnje, jako sudara sa naivnošću. Ali opet, doom metal i jeste muzika koja grandioznošću i hinjenom epikom zaklanja tešku emotivnu bol pa su Boghaunter na Writheu sasvim na liniji koja meni prija. Sve je tu što treba: spor tempo, teški ritmovi, uplakane solo gitare koje kao najiskusnije panonske tambure prate dostojanstvene heavy rifčine, te pevanje koje je izmučena i bolna vriska. Upakovano u dobru, mada za nijansu prečistu produkciju, ovo se kreće polako i sigurno i ide na sasvbim dobro mesto pa ga od sveg srca preporučujem.

Iz nekog razloga na bandcampu nema ceo EP, pa evo JuTjuba:

https://www.youtube.com/watch?v=Ewi5E-SYMpg

Iz nekog drugog nekog razloga vraćamo se ponovo blek metalu  :lol: :lol: :lol:  No, ovog puta idemo u Njujork i to na onaj deo scene kojim dominiraju avangardisti koji su se pronašli u blek metalu. Kralice smo već pominjali a bendu Anicon imamo njihovog bubnjara, kao i članove drugih ekipa poput Techgrinder, Yellow Eyes i Pyrolatrous i Anicon na svom drugom albumu (uz brdo EP i split izdanja) nude izvanredno slušljiv njujorški avangardni blek metal koji izvrsno demonstrira kreativnu snagu čitave scene.

Ono što hoću da kažem je da je ovo brza, agresivna ploča koja koristi mnoge blek metalske tehnike, ali ne zvuči kao pokušaj imitiranja skandinavskih preldožaka, niti, ako već pričamo, drugih njujorških bendova sličnog usmerenja. Anicon imaju svoj zvuk (koji je, da pohvalim, prilično nabasovan) i njime ne pokušavaju da zvuče kao opaki satanisti ili uplakani tinejdžeri na ivici suicida, a opet se tu provlače svi ti poznati elementi – tremolo rifovi, agresivan trešerski bubanj, sirovo pevanje… Ima ovde mnogo lepih melodija ali i stalnih iznenađenja u harmonskom i ritmičkom domenu mada bend nikada ne zvuči kao da eksperimentiše da bi video šta će da se desi već su kompleksni aranžmani u službi jasno definisanog izraza. Vrlo dobra ploča:

https://anicon.bandcamp.com/album/entropy-mantra

Izašao je i prvi pravi album kalifornijskih death/grindera DeathgraVe i to je jedna, pa ne baš perfektna, ne možda ni impresivna ali svakako korektna kombinacija blastbitova, kreveljenja, težine, uz nešto atmosfere i iznenađujuću količinu gitarskog rada koji izlazi daleko izvan granica onog što je normalno za death ili grind (slušajte This is what you get Pt. 2). To ih zapravo i vadi jer ostatak muzike je, da opet kažem, korektan, ali nije da nismo sve to čuli još pre trideset godina. U svakom slučaju, ta kombinacija praktično godfleshovskih gitarskih pejsaža i grčevitog deathgrinda, producirana tvrdo i ubedljivo je meni simpatična pa album nudim na slušanje:

https://deathgrave.bandcamp.com/album/so-real-its-now

Da završimo za danas čistim grindcoreom (dakle, pankom u metalnom ruhu). Argentinski System Destroyer su toliko obični u svom imitiranju trideset godina starih grajndkor tropa da je meni to neizmerno simpatično. Grindcore je sa decenijama dobio na zrelosti i organskom aranžiranju ali jeste izubio deo uzbuđenja koji je išao uz pesme koje su sklapane prakitčno na silu i u kojima su blastbitovi praktično bili džoker koji rešava sve. System Destroyer sve to vraćaju na velika vrata i ovo je album za odvrtanje do daske i šutku, ne za mnogo filozofiranja:

https://systemdestroyer.bandcamp.com/album/dying

Pročitani stripovi: Unholy Grail, The Goddamned, Unfollow i East of West

Posted in Stripovi with tags , , , , , , , , , , on 27 juna, 2018 by mehmetkrljic

Danas bih se osvrnuo na neke stripove koji nisu svi sasvim sveži, ali mislim da zavređuju pažnju. O nekima smo već pričali, ali zaslužuju da se na njih podseti. O nekima nismo, a hteli smo (barem ja), tako da je sada prilika. U svakom slučaju, danas ništa superheroji, samo horor, alegorijska mitološko-religiozna fantastika, naučna fantastika (socijalna) i naučna fantastika (alternativnoistorijsko-vestern-samurajskog tipa). Kažu da je svaka dijeta dobra ako je raznovrsna.

Prvi na redu je Unholy Grail, petodelni miniserijal Aftershock Comics od prošle godine, koji mi je tek ovog vikenda stigao na red za čitanje. Naravno, to je svinjski s moje strane jer je scenarista ovog stripa iskusni Cullen Bunn, koga inače rutinski hvalim a koji se manje-više specijalizovao za razne pristupe hororu, ali, važnije, jer je crtač naš Mirko Čolak i nije lepo od mene što smo već pregazili polovinu naredne godine pre nego što sam ovom stripu dao svoj sil ov apruval.

A Unholy Grail ga definitivno dobija. Bunn je izuzetno prolifičan frilenser koji pored nekoliko tekućih stvari koje piše za Marvel (X-Men Blue, a uskoro i Asgardians of the Universe…) uvek ima u vatri još poneko gvožđe. Njegov horor serijal Harrow County za Dark Horse se upravo ovih dana završava, a on je širem čitateljstvu i postao poznat sa horor-vesternom The Sixth Gun za Oni Press pa nije bilo neko iznenađenje videti da je i Unholy Grail horor-intoniran Intrigantnost koncepta je postala jasna kada smo videli da nije u pitanju League of Legends fan fiction, već interpretacija mita o Kralju Arturu, Kamelotu i Vitezovima Okruglog stola, samo uz dodate dve-tri kašičice Lovecrafta.

Naravno, danas je u popularnoj kulturi, pogotovo u produkcijski srazmerno jeftinim medijumima (strip, literatura) ukrštanje različitih motiva, istorijskih epoha, žanrova, baba end žaba, praktično pravilo, no Bunn i Čolak su Unholy Grailu pristupili sa sasvim ozbiljnim namerama, bez proverbijalnog jezika-u-obrazu pa su i rezultati prilično dobri. Naime, Unholy Grail je strip koji uspon Kralja Artura, njegovo ujedinjavanje do tada sitnih, rascepkanih kraljevstava, kreiranje Okruglog stola kao neksusa vrline i plemenitosti koju će Albion ubuduće baštiniti, venčanje sa Ginevrom* i potragu za Svetim gralom, dakle, sve te neke značajke britanskog folklora, uokviruje kao mračnu igru iza koje stoji čarobnjak Merlin, a koji ima sasvim demonsku agendu, uzimajući u obzir da je, to nam prva epizoda eksplicitno pokazuje, u pitanju zaista demon koji samo nosi ljudsku kožu.

* Stariji čovek, starije transkripcije, jelte

Ono što u Unholy Grail smatram vrednim hvale je Bunnovo pažljivo odmeravanje koliko treba da se ode u „osveženju“ folklora. Pored demonskog Merlina tu  je još i Gospa od jezera transformisana u lavkraftosvki košmar, ali ovo su praktično jedina dva drastično izmenjena motiva u odnosu na folklorne verzije, a koje zatim radnja stripa dosledno i sigurno ispituje, pokazujući kako mnogi elementi mita o Arturu sasvim prirodno poprimaju mračne, preteće tonove kada se stave u ovakav kontekst.

Bunn svakako prepoznaje da mit o Arturu ni u najvedrijim interpretacijama nije bio nekakva optimistična herojska saga, već priča o sili koja se samo pravi da boga moli, prljavim strastima, preljubi, nesrećnim brakovima i plemenitom – mada mahom uzaludnom – naporu da se u očaju pronađe transcendencija, pa je njegovo pripovedanje u Unholy Grail zapravo vrlo uzdržano od senzacionalističkih gestova. Uostalom, živimo u vremenu kada je Game of Thrones na televiziji sasvim normalizovao „srednjevekovnu eksploataciju“ kao pristup koga se ne stide ni ozbiljni autori, tako da Unholy Grail deluje kao osveženje time što svoje protagoniste tretira kao „prave“ osobe, dakle, sklone i greškama ali i skoro naivnom žrtvovanju za svoje ideale, ali ne insistira na pornografskom nasilju i seksu.

Da ne bude zabune, seksa i nasilja ima – obilno – ali ovo je strip koji se prevashodno vozi na opštoj atmosferi beznađa i propadanja u kojoj gledamo kako dobri ljudi i žene – niko od njih bezgrešan, da ne bude zabune – igraju uloge koje im je mit namenio i pokušavaju da sačuvaju i zrno ljudskog u sebi i ostave budućnosti u amanet nekakvu ideju plemenitosti.

I dobro to funkcioniše, Bunn koristi, za mene rizičnu, tehniku pripovedanja iz perspektive sveznajućeg (i prilično nametljivog) pripovedača, pa mu ovo omogućava i da mnoge delove priče prepriča a likove nam „objasni“ bez potrebe da samo vidimo kakvi su, ali mu to ovom prilikom prolazi, delom jer dobro pazi na ton koji uspeva da bude kvazipoetski tačno do one mere da ne bude iritantan, a delom jer je generalna struktura priče očigledno pažljivo osmišljena pa kroz vremenske skokove (i flešbekove) dobijamo uvide u najvažnije događaje u životu protagonista a da to sve deluje prirodno i dosledno.

Rezultat je i da su likovi dosta ubedljivi i u čitaocu izazivaju empatiju, čak i kada su neki od njih naizgled predodređeni da budu negativci (Morgana le Fay sa za ovu priliku originalnim origin storyjem koji se, opet, odlično uklapa uz ostatak zapleta) i Bunn uspeva da nam servira i minijaturnu sub-šekspirovsku tragediju koja se prirodno razvija među likovima, da je nalepi na širu političku pozadinu, a opet sve podvuče onostranom horor-komponentom koja samo pojačava taj tragički ukus, bez miniranja humanih osnova likova i njihovih odnosa, a koji su tako bitni za ispravno konzumiranje ove priče.

Mirko Čolak, mnogima ovde poznat i kao Džontra, te kao crtač Milanovog superherojskog stripa faktor 4, ima već solidnu internacionalnu karijeru, kako za Francuze, tako i za Amerikance. Unholy Grail je, ako smem da kažem, njegov najbolji do sada objavljeni rad na američkom tržištu i demonstracija ne samo toga kako dobro Džontrin crtež može da ispadne kada ima uz sebe dobrog koloristu, već i toga koliko je on dramatično napredovao.

Ovo je, naime, jako dobro nacrtan strip, sa perfektnim pripovedanjem u kome Čolak ne samo u stopu prati Bunnov skript već ga mnogim elementima proširuje i produbljuje, dajući likovima suptilnu facijalnu mimiku, pomerajući kameru da se postigne izvrsna dinamika u inače statičnim scenama, pazeći na ton na svakom koraku. Kada crta čudovišta, to je, naravno, uspešno, kad treba da se prikaže mačevanje i borba, i to je sjajno, ali generalni prikaz Kamelota i njegove okoline onog vremena, pa još uz taj savršeno pogođeni ton zle kobi koja se nadvija nad dvorom i njegovim pripadnicima – to mu je, za moj groš, najjači element naprosto jer stripu daje crtu dostojanstvenosti, pažljivo odmerene melanholije, bežeći od prenaglašenog horora i „očiglednog“ zla. Unholy Grail je priča o zlu koje je dobro ušuškano u najintimnije delove ličnosti i poznatog okruženja i koje ne mora da mnogo radi da bi ljude gurnulo na putanju sa koje nema povratka, pa je i crtež savršeno ugođen sa ovim sentimentom svojim vrlo pametno doziranim prikazivanjem „normalnih“ ljudi u vremenu koje postaje sve gore i gore. Maria Santaolalla je po profesiji turizmolog, jelte, ali, na našu i Džontrinu sreću, hleb zarađuje kolorisanjem stripova za američke izdavače i ako je niste već zapazili po blistavom radu na IDWovom Back to the Future ili Aftershockovom Fujitsu, Unholy Grail bi mogao da vas obori s nogu. Santaolalla nam servira bogat i intenzivan kolor koji ne samo da prirodno leži uz Mirkove detaljne ali pročišćene crteže već je i u ogromnoj meri zaslužan za pomenuti melanholični ton stripa koji svoju tragičku poentu nosi sa tihim dostojanstvom. Sve u svemu, vrlo pristojna ponuda od Aftershock Comics, Cullen Bunn sa uspelim narativnim eksperimentom i sigurna tri boda u gostima za Džontru i Santaolallu. Kako se ista ekipa okupila i za novi Aftershockov serijal – Brothers Dracul – čiji treći broj izlazi ovog tjedna, usudiću se da kažem da ga na neviđeno preporučujem.

O sledećem stripu smo već pričali pa ne bih mnogo da smaram, ali možda je znakovito videti da se radi o miniserijalu od pet epizoda koji je počeo sa izlaženjem još potkraj 2015. godine a koga sam tek ovih dana uspešno dočitao. U pitanju je The Goddamned Jasona Aarona i Rajka Miloševića Gere i brza pretraga p o ovom topiku podseća da su se i drug Neomeđeni i nikada prežaljeni drug Zosko prilično pozitivno izjasnili o njemu. Reda radi, valjalo bi da malo kontriram, ali neka bude jasno da moja kritika dolazi iz pozicije velike ljubavi.

Jer, valjda se zna da sam Aaronov i Gerin Scalped izuzetno volio i da sam spreman da ga, evo, danas, iz ove istorijske perspektive, možda proglasim i poslednjim velikim Vertigovim radom, tako da je ponovno ujedinjenje ove ekipe na Image Comicsu u meni, neiznenađujuće, izazvalo prilično solidno vlaženje.

I, The Goddamned nije loš strip, da tu ne bude zabune, ali jeste strip koji pokušava da se nametne na mišiće, računajući da osnovni koncept plus bučna realizacija mogu da zamažu kartonski tanke likove i vrlo izlizan zaplet do mere kada će čitalac završiti čitanje više zadovoljan nego nezadovoljan. I ja sam, sasvim sigurno, više zadovoljan nego nezadovoljan pošto The Goddamned isporučuje na nekoliko polja koja su meni značajna, ali nisam zadovoljen u toj meri da ne bih imao ozbiljne i legitimne zamerke.

The Goddamned je najavljivan kao „biblijski noar“ što je simpatična sintagmica, ali za potrebe još bližeg pojašnjenja recimo da je ovo priča o Adamovom sinu Kainu, ali kao kad bi Kain bio Konan. Na steroidima. Sa ukucanim čitovima za god mode. Plus, sve dijaloge je lekturisao trinaestogodišnjak sa turetovim sindromom.

Što je sve, razumeću, u neku ruku i povod da se obe ruke podignu visoko u vazduh i uzvikne jedno oduševljeno „fak, jea“, ali sa druge strane, Aaron je autor koji je veoma sposoban da piše nijansirane, suptilne priče koje „dišu“ i kada nemaju puno teksta (pogotovo ako ima Geru na crtačkim dužnostima pa se mnogo toga može izraziti i bez reči) i svoje poente saopštavaju pažljivo, kroz podtekst, puštajući likove da rade, čak i kad rade suprotno od onog što pričaju. Naravno, kad istovremeno pišete pola Marvelove mesečne produkcije i imate još jedan tekući serijal na Imageu (na ovom topiku već hvaljeni Southern Bastards), razumljivo je da vam neće svaki rad biti taj neki suptilni i nijansirani strip, pa je The Goddamned upravo antiteza ovog pristupa, strip koji svoje poente ne čuva za podtekst nego ih, bogami, ispisuje u samom tekstu, fontom veličine 72 a onda ponavlja iz epizode u epizodu, za svaki slučaj, da ih neko, nedobog, ne propusti.

Već sam pominjao da je Aaron jedan od najreligioznijih autora u savremenom američkom stripu (a vi mislili G. Willow Wilson jer nema ni jedne njene slike na kojoj joj se vidi kosa na internetu? Jesam u pravu?) i da njegovi stripovi vrlo često preispituju odnos između Boga i njegovih vernih, na načine sasvim konzistentne sa činjenicom da je Aaron vaspitavan kao baptist koji je docnije u životu napustio veru, ali očigledno i dalje pokušava da razreši svoj stav ka Bogu. The Goddamned je smešten u vreme između izgona iz raja i velikog potopa i on nije toliko kritika starozavetnog Boga koliko jedan otvoreni obračun sa apsolutnim autoritetom oličenim u figuri tvorca koja je svojim kreacijama ponudila slobodu, ali uz uslove koji su je učinili, pa, tek – uslovnom slobodom, jelte. Aaron se ne bavi kasnijim razvojem hrišćanske misli i bogom ljubavi i praštanja oličenim u Hristu i njegov Bog ovde je nemi, odsutni otac koji pušta svoju decu da jedna drugoj rade najnezamislivije gadosti na Zemlji koja grca u nemaštini i – bukvalno – blatu i gomnima, sve u činu te neke vrhunski narcisoidne uvređenosti kakvu samo autoritet nenaviknut na to da ga iko ikada dovede u pitanje ume da ispolji.

I sad je to jedna zastrašujuća, nihilistička vizija kasnog neolita/ ranog gvozdenog doba u kome vlada isključivo zakon jačeg, u kome se otima, proždire, ubija i siluje, u kome caruju kanibalizam, ropstvo i lokalne siledžije kojima je mučenje oponenata najbliža stvar političkom stavu koju imaju a ovakvim svetom već duže od jednog i po milenijuma hoda prvi ubica, Kain, u potrazi za nekim ko bi mogao da ga ubije i time ga oslobodi mučenja na planeti na koju je – krivicom svojih roditelja – osuđen još pre nego što se rodio.

Dobra je to postavka i Kainova potraga za Nefilimima – potomstvom anđela i smrtnih ljudi – a za koje jedino veruje da ga mogu ubiti je solidan motiv koji kvalitetno opravdava izrazitu nezainteresovanost protagoniste za muke onih koje oko sebe sreće i strip uspeva da iskombinuje motive samurajskog filma i vesterna iz šezdeseth i sedamdesetih sa zapletom koji je predvidiv ali na onaj prijatan način tako da čitalac uglavnom zna šta će se desiti i može na miru da uživa u likovima i njihovim interakcijama.

No, kod likova Aaron zapravo najviše i zaškripi. „Noar“ svakako znači da ćemo imati posla sa predefinisanim kategorijama likova, i Aaron je suviše dobar zanatlija da ne bi svakom od njih dao i jasno definisane motivacije, ali ono što su mnogi zamerili stripu, a ja to shvatam, je ta ujednačenost prenaglašeno nihilističkog tona kojim svi pričaju.

Ovo je strip PREPUN psovanja ali kritika koju to treba da izazove ne tiče se zamerki na skarednost već mnogo više toga da Aaron kao da volumenom pokušava da zakloni nedostatak supstancijalnijih dijaloških razmena. Svi likovi jedni drugima jebu majku sve vreme, koristeći psovke koje su sasvim savremene po tonu, (a što je okej sa te neke žanrovske strane), i nedostatak kontrasta, odbijanje autora da makar zamisli postojanje zajednica koje su izgrađene na nečem drugom nego što je gola, neuvijena sila zaslužno je za taj neki osećaj jednodimenzionalnosti ovog stripa. Noje, koji je zapravo najzaslužniji za ekonomsko pustošenje okruženja jer koristi sve resurse da bi sagradio svoju (b)arku, služi kao primarni negativac ove priče – u odsustvu, jelte, Boga kao stvarnog final bossa koga Aaron verovatno čuva za eventualne nastavke – ima potencijal da bude nešto nijansiraniji kao lik, da prikaže nekakvu dilemu u tome da li sila, kolikogod nepravedna bila, u perspektivi vodi do neke društvene evolucije, ali Aaron se ovim naposletku ne bavi i samo ga predstavlja kao sadistu i religioznog zilota sa malko boljom administracijom.

Dakle, sa te strane strip ne zadovoljava do kraja jer se, kako rekosmo, ne bavi kritikom koliko se Aaron svađa sa sopstvenim (nominalno napuštenim) verskim osećanjima, ali ovo je svejedno sigurno vođena priča u kojoj imamo užasno blaziranog, ali opet dragog glavnog junaka i nekoliko preokreta u naoko sporednim pričama koji su emotivno intenzivni. Meni se ne dopada što Aaron sa ovim preokretima ide na najlakša, najmanje suptilna rešenja, insistirajući na nihilizmu i jednostavnim poentama („vidite kako su ljudi odvratna bića kad nema ko da ih pazi, VIDITE!!!“), ali ima tu određene efektnosti.

Gerin crtež je, naravno, vema zaslužan za najveći deo efektnosti koju The Goddamned postiže, mislim, on i kad crta lepe ljude to uvek bude malko mračno, a strip u kome sve treba da bude groteskno izopačeno, zlo i nasilno je strip u kome on blista. Ugaženo blato, logori okruženi naoštrenim koljem (na neko od njih su nataknute i glave), obroci koji se velikim delom sastoje od kostiju – sve ovo su elementi sveta koji je beznadežno zaronjen u kal Božijeg prezira i Gera nam ga maestralno dočarava i pre nego što krenu (brojne) akcione scene u kojima se oštrim sečivima probadaju grkljani, sekirama seku udovi i čekićima razbijaju glave. Ovo je mračan strip pa je i Gerin crtež debelo istuširan a kolorna paleta koju koristi Giulia Brusco je još tamnija od onog što je iskusna koloristkinja radila na Scalped. Rezultat je da ovo nije vizuelno „lep“ strip već baš onako gadan i opak strip kakav mu je i scenario.

Pa, kome sve to zvuči dobro, obradovaće ga da zna da je drugi tom u pripremi i da se ista ekipa okupila oko njega. Čekaćemo!

U međuvremenu, pročitao sam i svih osamnaest brojeva serijala Unfollow koji je za Vertigo izlazio od pozne 2015. godine pa do polovine prošle i, kako Vertigo trenutno prolazi kroz ozbiljne kadrovske i konceptualne promene, sa planom da se zaistinski relansira na jesen sa novih sedam serijala, moram da kažem da je Unfollow na mene delovao kao dostojan ispraćaj „starog“ Vertiga u istoriju. Mnogo dostojniji nego što sam se nadao.

Jer, kako sam već mnogo puta i ovde pominjao, Vertigo je poslednjih godina definitivno izgubio identitet, a pomalo i kompas. I ovde je u velikoj meri problem ležao na urednicima koji verovatno nisu imali ni  budžete ni jasne kreativne smernice od strane izdavača pa se najmanje pet poslednjih godina ovaj nekada vodeći imprint za stripove namenjene „zrelijoj“ publici sveo na „objavićemo štagod da Image nije imao vremena ili volje da objavi“.

Mislim, sad to zvuči odvratno cinično, evo, izvinjavam se, ali nikako nisam prvi (pa čak ni prvi na ovom topiku) koji je izrekao to da je Image danas ono što je Vertigo po prirodi stvari bio prvih deset-petnaest godina: mesto da kreatori budu kreativni onako kako ne mogu kad rade superherojske stripove ali i mesto na kome im uredničko-izdavački aparat ozbiljne firme pruža podršku o kakvoj ne bi mogli da sanjaju u „nezavisnijem“ krilu industrije. Naravno, objavljuje Image i svu silu slabih, loše uređenih stripova, ali imaju dovoljno toga čime se mogu podičiti kako se njihova vodeća pozicija ne bi dovodila u pitanje.

A Vertigo? Kod njih je situacija praktično obrnuta, sa tek retkim primerima stripova istinski vrednih pažnje u bujici radova koji drže određeni tehnički nivo ali vidno pate od pomanjkanja identiteta i jasne svrhe. Ponovo, skloniji sam da ovde gunđam na urednički rad nego da se obrušim na same autore jer mnogi Vertigo stripovi koje sam poslednjih godina čitao pokazivali su slične simptome i delovali kao da je autor doneo pič, a urednik mu pustio da se s njim snalazi kako ume, bez kreativnih sugestija i podrške, pa su finalni produkti bili mlaki stripovi zasnovani na zanimljivim ali nedostatno razrađenim idejama.

E, zato – Unfollow. Kada sam video da je ovde urednica bila Ellie Pyle, žena koja je urednički zanat pekla pored Stephena Wackera na Amazing Spider-manu, zainteresovano sam podigao obrvu i zapitao se da li je njen no-nonsense pristup pomogao da se ovaj serijal izdvoji iz Vertigo proseka. I, znate šta, čini se da jeste.

Velšanin Rob Williams je veoma iskusan scenarista koji je posle brojnih radova za ostrvski 2000 AD i strpljiv rovovski rat u Marvelu na raznoraznim sporednim miniserijalima i one-shotovima, konačno na američko tržište stao sa obe noge pre par godina, i to u DC-ju. Već smo na ovom topiku pohvalili njegov Martian Manhunter i Suicide Squad, a Unfollow je njegov autorski rad sa (najvećim delom) crtačem Mikeom Dowlingom kojim se prikazuje i kao vrlo potentan autor spreman da piše i za tu neku snobovsku publiku kojoj su superherojski stripovi i Judge Dredd suviše detinjasti.

Već po imenu se, jelte, naslućuje da je Unfollow rad koji se bavi analiziranjem fenomena društvenih mreža izniklih oko internet-tehnologije u poslednjih deceniju i kusur, a Williams postiže iznenađujuće efektan rani gol time što svoj strip osmišljava kao kombinaciju visokotehnološkog trilera i socijalnog eksperimenta, pa je tako blurb „Social Network meets Battle Royale“ zapravo vrlo dobar sažetak atraktivnosti Unfollow.

Unfollow je, reći ćemo pošto je ovo ipak forum posvećen fantastici, i neka vrsta „meke“ naučne fantastike ili, čak, ako hoćete, vrlo meke alternativne istorije jer se dešava u svetu koji je praktično isti kao naš sa sve Kanyem Westom koji trenduje na društvenim mrežama, jedino što je glavna društvena mreža na internetu „Headspace“. Njegov osnivač, Larry Ferrell je klasičan Silicon Valley skorojević – autistični tehnološki obrazovani klinac koji je preko noći zaradio milijarde jer ga je usralo da nabode disruptivnu tehnologiju koju je prihvatila kritična većina potrošača i koji sada, kad je na vrhu sveta, počinje da propituje egzistencijalne postulate ljudskosti i želi da pronikne u nutrinu ljudske duše.

Da bi priča bila zanimljivija, a Williams je vrlo vešt u ovome, Ferrell umire od raka i rešava da ostavi čitavo svoje bogatstvo (od preko osamnaest milijardi dolara) ravnomerno raspoređeno među 140 nasumično izabranih korisnika njegove aplikacije za mobilne telefone. No da bi eksperiment imao ekstra-kik: ukoliko iko od srećnih dobitnika premine – ili pogine – njegov deo se dalje raspoređuje na sve preživele, uvećavajući tako svačiju dobit.

I ovo su osnove za uzbudljiv triler u kome se ljudska priroda istražuje kroz praćenje nekoliko likova sa liste od (inicijalnih) 140 osoba a radnja postaje sve bizarnije zaoštrena kako se broj živih dobitnika smanjuje. Battle Royale kao zaplet je nešto što vezujemo za istoimenu mangu (mada je danas to i osnova najpopularnijeg podžanra video-igara na zapadu) i Unfollow postiže dosta kilometraže iz ovakve svoje postavke.

Naravno, postavka je ipak samo polazište i Unfollow je, takođe, dobar strip jer uspeva da nam proda nekoliko interesantnih likova čije priče paralelno pratimo kroz sve opasniju i krvaviju naraciju. Kako je aplikacija dobitnike birala nasumično tako i mi gledamo kako se sa celim zapletom nose sitni kriminalci iz geta, bogate naslednice loših roditelja koje su se u nastupu prkosa odrekle bogatstva, nagrađivani autori bestselera, religiozni fanatici… Unfollow ove likove povezuje, daje im konfuznu situaciju u kojoj se nalaze, ali i uspeva da im podari dovoljno jasne motivacije da rade to što rade kako bi strip u svakom momentu imao razumljiv smer u kome se kreće i tu neku inerciju logike koja ga nosi, bez obzira što većina likova nije ni logična, a bogami ni racionalna.

Što je opet, sasvim u skladu sa idejom da društvene mreže mnogi danas implicitno tretiraju kao RPG, igru u kojoj igrate fiktivnu ulogu, i ne povezuju ih intuitivno sa svojim „pravim“ životom, pa je tako i ponašanje likova koji su eksplicitno postavljeni u igru – doduše sa pravim ulozima – prihvatljivo i interesantno za praćenje. Williams eksperimentiše sa reakcijama svojih likova, pokazuje ih kako rade i nelogične, protivrečne stvari, kako nalaze rešenja koja su iznenađujuća i za njih same (jedan od njih kreira i novu religiju koja do treće trećine stripa pokorava i nekoliko država), sve u tom nekom čvorištu bazičnih ljudskih instinkta i hiperubrzane trke za preživljavanje koju teraju ogromna novčana sredstva i dobrovoljni panoptikon društvenih mreža.

Williams je i vrlo dobar u tranzicijama, puštajući „oko kamere“ da u oportunim trenucima prelazi bez napora na sasvim drugu stranu sveta prateći svoje protagoniste u skokovima i kroz značajne, dramatične scene, a blagi začin svemu daje odmereno dozirana komponenta psihodeličnog i okultnog koja strip ne odvlači u smeru „prave“ fantastike ali mu dodaje taj element opasnosti podsećajući da se pravila menjaju u hodu i da niko ne treba da misli da ih do kraja razume.

Unfollow je dakle prilično dobar ali ima barem dve stvari na koje treba upozoriti. Jedna je možda manje značajna i tiče se klišeizirane karakterizacije ruskih kriminalaca koji zauzimaju jedan deo kasta. Mislim, Williams i njih solidno zabavno piše i imaju oni neke svoje nijanse, ali je za osnovu uzet taj neki praktično rasistički stereotip o Rusima/ istočnjacima pa ovo napominjem jer bi nekog osetljivog svaako moglo da nažulja. Druga stvar je da je ovo strip koji je delovao kao da će mu trebati barem pedesetak epizoda da odradi sve svoje poente ali da se završio sa osamnaestom. I kraj je zadovoljavajući i prirodan koliko je to potrebno, sa prostom ali snažnom poentom kojom se upisuje u svest čitaoca, ali ovde treba imati na umu da je Williams i u intervjuima naglašavao koliko je značajno imati pripremljen kraj i pre nego što do njega stignete, pa mi to sugeriše da je Unfollow kao, recimo, Outlaw Nation početkom stoleća, još jedan od onih Vertigo serijala koji su imali mnogo veće ambicije nego što im je prodaja dopustila da ih realizuju. Opet, ovde treba pohvaliti Vertigo što se do kraja serijala uopšte stiglo, ali svakako se primećuje da postoje određeni skokovi u vremenu i razvoj likova koji se događa u elipsi, da se priče nekih od likova završavaju bez eksplicitnih zaključaka itd. Ovo jeste realnost strip-industrije, naravno, ali vredi napomenuti jer se radi o inače veoma elegantnom i pametnom stripu koji deluje kao da nije razvio svoj puni potencijal.

Mike Dowling je izvrstan crtač sa bogatim 2000 AD iskustvom ali i radom za Titan Comics. Unfollow ga prikazuje kao veoma izgrađenog pripovedača koji ume da dinamizuje mirne scene i isporuči ikoničke slike koje bi praktično mogle da budu posteri a da to ne naruši tempo pripovedanja. Dowling radi i vrlo dobru karakterizaciju a u armiji pomoćnih crtača koji rade po neku epizodu, za jednu se pojavljuje i Gera i, pa… ovo svakako treba da pročitate. Ellie Pyle je posle svega otišla u Riot Games jer su, čini se sve pare na svetu trenutno usmerene na League of Legends, a Vertigo, rekosmo već, ove godine treba da dobije novi identitet i smisao. Da li će novih sedam serijala koji kreću s jeseni povratiti stari sjaj ovom imprintu? To ne umem da kažem – neki od autora su sjajni, neki tek treba da se dokažu, ali Vertigo danas ima konkurenciju i u kući od strane nekoliko drugih linija, uključujući Young Animal, ali i, ironično – sam Sandman Universe. Pa ćemo videti kako će izgledati „borba“ Vertiga protiv čoveka i stripa koji je Vertigu praktično napravio. Poslednji put kada je Vertigo delovao kao da ima jasnu viziju bilo je u vreme Vertigo Crime inicijative, ali treba biti optimista. Unfollow mi je ulio dašak optimizma i podsetio na šta sve to može da liči kada svako radi svoj posao, pa ga od sveg srca preporučujem.

Konačno, recimo reč-dve o serijalu koji izlazi već pola decenije a za koga se ja stalno nekako nadam da će mi dati „prirodan“ šlagvort da ga ovde obradim. To se, naravno, ne dešava, pa onda, evo, posle tridesetsedme epizode koja je izašla pre nekoliko nedelja, da se bez posebnog povoda osvrnemo na Imageov strip pod naslovom East of West.

East of West je, naravno, glavni posao kojim se Jonathan Hickman bavi nakon svog odlaska iz Marvela, započet još dok je tamo bio glavni arhitekta Marvelove najveće kreativne tranzicije  u poslednjoj deceniji, i trenutno je to najdugovečniji serijal koga je scenarista uradio za Image. Na drugom mestu je polukomični The Manhattan Projects koji je stao negde u 2016. godini a pored East of West trenutno Hickman za Image radi i još dva serijala (The Dying and the Dead i Black Monday Murders) i ako ste Hickmanov ljubitelj, sigurno ste se naučili drevnoj disciplini beskrajnog strpljenja.

Jer, mislim, kao i East of West, ni jedan od ovih serijala ne izlazi ni u čemu što bi se makar približno dalo nazvati mesečnim tempom, ali kod East of West je ovaj problem možda najvidljiviji jer on ima najdužu, najkompleksniju priču od svih. Priču kojoj se za sada kraj ne nazire, a početak je već podaleko u našoj kolektivnoj prošlosti pa kad se na to još doda da East of West nema distinktne „priče“ niti narativne lukove može da se kaže da je ovo jedan od retkih primera „pravog“ grafičkog romana, dakle, jedne priče sa mnogo rukavaca ali ne segmentirane u prirodne celine, te da je to jedna od velikih prednosti East of West, ako strip posmatramo iz neke istorijske perspektive.

Ali, razume se, i jedna od njegovih najgrđih mana ako ga čitate ovde i sada, čekajući svaku narednu epizodu ko ozebo sunce. East of West je strip sa gomilom interesantnih, ikoničkih likova koji tokom radnje prolaze kroz dramatične, značajne promene i strip sa komplikovanim zapletom zasnovanim delom na alternativnoj istoriji, delom na mitologiji, delom na eshatološkom proročanstvu, ali kada epizode dolaze u ovako nepravilnim vremenskim razmacima skoro da ste u napasti da svaki put čitate sve od početka da biste bili sasvim u toku sa radnjom.

Dobra vest je da je ovo strip koji se teško prepričava ali se lako čita. Hickman je pošteno zakomplikovao radnju i odnose među likovima, a u srž priče utkao vrtoglavu ambiciju da se bavi i starim i novim mitovima u isto vreme, sve to kombinujući sa smelim naučnofantastičnim motivima, ali je na nivou pripovedanja ovo iznenađujuće pitak strip. Vidi se tu jedna iskusna ruka čoveka koji se tesao pisanjem miliona slova pod raznim urednicima pa ma koliko da je East of West prosto drzak sa svojim političkim, religijskim, mističkim i drugim konceptima, ni u jednom trenutku nemate osećaj da je strip opterećen ekspozicijom ili da nacrtane table grcaju pod teretom previše teksta. I ovo je velika stvar, pogotovo za strip gde praktično ne postoje „normalni“ likovi već je svako po nečemu poseban i unikatan.

Ovde je Hickman, mislim, dobro prepoznao sopstvena ograničenja i sopstvene jake strane. Njegovi stari stripovi su pokazali da je on mnogo više čovek ideja i koncepata nego čovek emocija i suptilne karakterizacije te da najbolje funkcioniše kad stavlja likove sa jasnim, jako istesanim simbolikama u divlje inventivne zaplete (pročitajte njegov Ultimates, recimo). Otud je East of West ispunjen ikoničkim likovima koji se perfektno uklapaju u zaplet zasnovan na religijskom proročanstvu o apokalipsi i niko od njih nema „normalan“ život sa nama bliskim problemima. Deluje kao nešto sa čime je teško identifikovati se ali Hickman je zaista perfektan u tome kako uparuje ikoničnost likova sa njihovim funkcijama u svetu koji je i sam prožet simbolikom pa se ovde uopšte ne naleće na inače uobičajen problem da sebe posle trista pročitanih strana uhvatite kako vas apsolutno boli dupe i za svet koji ne deluje „stvarno“ i za likove koji uopšte nemaju ljudske motivacije i emocije nego samo deklamuju „značajne“ monologe.

Hickman se trudi da likove motiviše i običnim ljudskim idejama i emocijama – jednog od glavnih likova isprva kroz radnju goni želja da osveti ženu i sina sasvim eksplicitno prepisana iz italijanskih vesterna od pre pola veka – ali mu je sada već valjda jasno da on tim stvarima ne rukuje savršeno, pa uspeva da onda svaki put kada se pojave „normalne“ emocije, podseti da su ovo ipak prevashodno figure na tabli gde se igra partija čiji je ulog sudbina čitavog sveta, predviđena apokaliptičnim proročanstvom i da je svačija prevashodna motivacija upravo da se na neki način postavi prema kraju sveta koji, reklo bi se neumitno dolazi. A kako pričamo o moćnim ljudima – ratnicima, lovcima, političarima, misticima – i njihovo postavljanje naspram ovog koncepta ima reperkusije koji odjekuju po čitavom svetu.

Svet je, takođe, lik za sebe jer Hickman u činu nezauzdane naučnofantastične kreacije nudi alternativnu istoriju u kojoj se američki građanski rat nikada nije završio, onda je početkom dvadesetog veka na Zemlju zviznula kometa koja je malko poremetila dalji tehnološki i društveni razvoj i onda, polovinom dvadesetprvog veka na mestu gde bi danas bile Sjedinjene američke države imamo sedam država sa različitim nacionalnim sastavom i društvenim uređenjima koje povezuju ratovi, ekonomska međuzavisnost i religija. Na sve to, Zemljom hodaju i tri jahača apokalipse – tako je, tri, plus hodaju umesto da jašu, a čevtri među njima je, hajde da kažemo, napustio svoje radno mesto i „gone native“ i danas je zainteresovan za zaustavljanje kraja sveta mnogo više nego za njegovo izvođenje.

East of West je, dakle, delom Zelaznijev Gospodar svetlosti, delom futuristički špageti-vestern, delom samurajski strip na američkom kontinentu, delom bogami i Mebijus i ovo je jedan od najinventivnijih, najkreativnijih serijala koji u Americi u ovom trenutk izlaze. Hickman uspeva – ne znam da objasnim kako – da stalno uvodi nove apsurdno ambiciozne ideje i koncepte, nadograđuje ih na već opasno komplikovan model sveta sa kojim je krenuo, da skreće i u čistu mitološku fantastiku i u ratni strip, sajberpank i socijalnu fantastiku, da proširuje mističke i religijske ideje naizgled kada mu se ćefne, a da ništa od toga ne deluje suvišno, da nema redundantnih motiva koji su tu samo zarad malo farbanja, već da za sve imate utisak da je važno i da će se do kraja priče realizovati u fulu.

S druge strane, cena svog tog izobilja dobro plasiranih ideja je da nemate pojma kuda strip ide, niti ikakav osećaj o tome jesmo li na kulminaciji, ili u preokretu, ili, a što je posebno zastrašujuća ideja, možda još uvek, posle pet godina, čitamo uvod iza koga će glavna radnja tek uslediti. East of West svojim odbijanjem da odvoji radnju u distinktne priče – kako je to standard u tekućim serijalima već decenijama – zaista ostavlja utisak „romana“ ali s druge strane i ostavlja utisak da bi redosled pripovedanja mogao maltene biti i bilo koji drugi. Hoću da kažem, često se dešava da scene samo hronološki slede jedna iza druge, bez jasne kauzalne povezanosti i to povremeno pravi problem jer imate utisak da je SVE podjednako značajno i da SVE morate u isto vreme držati u glavi kako biste bili spremni za pančlajn koji može da dođe i davdeset epizoda kasnije i potpuno ćete ga propustiti ako niste odradili domaći.

To je ujedno i najgora stvar koju mogu da kažem za East of West pa, pod uslovom da ovo jednom actually stigne do kraja i da čovek može da sedne da ga čita u neprekinutom kontinuitetu od početka do kraja, a tu će ta lakoća čitanja koju gore pominjem biti velika prednost, može da se ispostavi da ovo nije nikakav problem. Što znači da imamo posla sa stvarno dobrim stripom.

Još više jer je crtež Nicka Dragotte FENOMENALAN. Dragotta je odradio nezamislivo veliku gomilu superherojskih radova i za Marvel i za DC tokom svoje duge karijere ali mislim da je tek sa East of West zaista dobio priliku da pokaže koliko je svestran i koliko karaktera ume da unese u crtež. East of West je strip koji ima distinktnost sveta i njegovih raznih kutaka koju valja izraziti posebnim tonom, arhitekturom, dizajnom, a Dragotta ovde blista dodirujući u pojedinim momentima i genij jednog Mebijusa. S druge strane, akcija – a ima je dosta, nije ovo strip u kome se samo verglaju monolozi – je kad je to ptrebno ubitačno visceralna sa praktično manga energijom koja šiba sa stranica, a onda kada je TO potrebno, dobijamo pun kinematski tretman sa maltene slow motion detaljisanjem kakvo biste očekivali od nekakvog adepta Geofa Darrowa. A onda, s druge strane, to kako Dragotta ovaploćuje tu ikoničnost kojom likovi moraju da zrače – to je pravo majstorstvo, od mršavog, belog revolveraša, preko Indijanca koji je istovremeno vuk, pa do strelca koji pogađa svoje mete sa više desetina kilometara, Dragotta kreira likove koji svi redom mogu da idu na poster, a onda ih bez napora animira i daje im da nose čitave spektre emocija kakve skoro da nismo očekivali od Hickmanovog stripa. Pa onda, životinje, vozila (i njihova kombinacija), pa onda demoni i čudovišta, pa urbani krajolici, pa puške, oklopi, kompjuteri. Možda najznačajnije, East of West je strip koji uprkos superozbiljnom, pretencioznom zapletu ima dovoljno svesti da se povremeno samoolakša dobro odmerenim humorom a ovde je Dragottin crtež jednako potentno oruđe kao i Hickmanovi iznenađujuće efikasni dijalozi.

Sve u svemu, East of West je jedan od najboljih primera kuda savremeni američki strip može da se zaputi kada se steknu uslovi: pedigrirani autori plus etabliran izdavač koji veruje u kreativnu slobodu, plus publika koja mu je verna i kada postaje jasno da je praćenje East of West dugoročan ulog čija će isplata doći tek posle mnogo, mnogo godina. Nije ovo strip koji ćete uzeti u ruke da se malo razonodite, jer, da budemo realni, ništa vam neće biti jasno ako ne krenete od početka, ali on istrajnoj publici nudi sa svakim brojem pitak i agresivno kreativan sadržaj. Ne znamo kuda sve to na kraju treba da stigne, ali za sada je vožnja više nego zanimljiva.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 23-06-2018

Posted in metal with tags on 23 juna, 2018 by mehmetkrljic

E, pa, ako smo preboleli tragičan i nezaslužen poraz od Ujedinjenih Švajcarskih Imigranata, onda da rane vidamo metalom. Mislim, lekovit je, zar ne?

Krenimo sa blek metalom, kao i obično, ali, NE kao i obično, krenimo iz… Irana???

Forelunar su malčice „garažniji“ i mekši atmosferični blek metal bend nego što bih ja možda uobičajeno predstavljao u ovim predstavljanjima i njihov debi EP Wine and the Limerent produkcijski zvuči pre kao demo nego kao nešto što biste smatrali „pravim“ izdanjem, ali opet, kod ove vrste muzike autentičnost ili makar dobra predstava autentičnosti često znaju da trijumfuju nad svim ostalim. Teheranski dvojac (od kojeg je ženska polovina zadužena samo za dizajn, a muška radi muziku, tekstove i produkciju) sigurno ne može da se pohvali nekakvim vrhunskim studijskim zvukom niti složenim aranžmanima, ali može da kaže da je napravio emotivan, čak i naglašeno naivan snimak od dve pesme koji uspelo hvata za srce svojim bubblegum-goth pristupom mračnoj, zamišljenoj, pomalo i meditativnoj muzici. Ovo nije blek metal koji grize i bije se nego onaj koji zamišljen stoji na ivici i gleda u ambis dok se na nebu skupljaju oblaci a u pozadini čuju horovi. Dakle, što bi rekla Lilita, hipsteraj, ali opet, meni pozitivan i drag. Da imam decu, nekako bih zamišljao da bi ona ovakvu muziku pravila ili slušala, pa je i meni sve to simpatično:

https://forelunar.bandcamp.com/releases

Odmah, i bez gubljenja koraka nastavljamo u niskom ključu i prebacujemo se u Švedsku (zlobnici bi rekli da između Švedske i Irana ionako ima sve manje razlike), za takođe debi EP melodičnog blek metal benda Blood Worship.

Naravno, Švedi MOGU da se pohvale mnogo boljom produkcijom za svoj prvi izlazak u javnost, ali ima tu i određenih negativnih strana, kao što je, na primer, da je kod Iranaca sobni kvalitet snimka zapravo radio u korist kompletnog ugođaja pa je i njihova ritam-mašina zvučala sasvim nenametljivo i „organski“. Kod Blood Worship povremeno zabode uši ona klasična ravna dinamika koju vezujemo za semplovane bubnjeve (i koje pažljiviji ljudi u miksu malo ispeglaju), a ovo se zapravo čuje prevashodno zato što je ostatak muzike snimljen jako lepo i ne pati od nedostatka dinamike.

Al to su sitnice koje primećuje i zamera samo mator i džangrizav čovek. Ako to prenebregnemo, meni se ovaj EP jako dopada jer su Blood Worship ponudili vrlo lepe pesme, zasnovane na zaraznim melodijama i dobrom gruvu. Naravno, ja se inače mnogo više priklanjam blek metalu koji forsira brzinu i agresivnost, ali kada neko ume da napravi pesmu koja ovako prirodno „diše“ na svojim melodijskim linijama i oko njih ume da izgradi kompoziciju koja se razvija naizgled sama od sebe, to treba primetiti i pozdraviti. Pesma koja otvara EP je zapravo vrlo hitoidna sa svojim stalnim vraćanjima valceru i umešnim uvaljivanjem blastbitova da se začini čorba a i ostatak snimka se može pohvaliti odličnim kombinovanjima ritmova i melodijama koje nećete moći da izbacite iz glave dugo vremena. Ako volite bend Astrophobos, značiće vam i podatak da je Blood Worship praktično solo-sajd-projekat njihovog gitariste Martina Anderssona, pa vi vidite. Ovo je ploča koju vredi platiti novcem, a na internetu je dobijamo sasvim besplatno. U takvom vremenu živimo!

https://bloodworship.bandcamp.com/releases

I, danas me nešto hoće taj neki andergraund/ sobni blek metal pa onda i preskačem neke malo jače producirane i poznatije bendove koji me ostavljaju relativno hladnim, da bih skrenuo pažnju na drugi album moskovskih Kralnholm pod nazivom Granting Death.

Ponovo, ovo je relativno mlad bend (mada svakako stariji od gornja dva) i njihova muzika ne osvaja ni tehničkom ekspertizom ni nekakvom specijalnom inovacijom već pre svega tom nekom sirovom emocijom koju isporučuje. Kralnholm su opet primer kako malo musavija produkcija ume muzici da pomogne umesto da je obesnaži i njihove kompozicije, koje jako igraju na kartu atmosfere i namerne monotonije profitiraju od miksa koji im daje jedan hipnotički, snoliki kvalitet. Možda ovo ne deluje kao idealan saundtrak za početak leta sa svojom tamnom, ledenom atmosferom, ali opet – u blek metalu je UVEK zima a i ovo je zima ispunjena strašću i očajem i dobro dođe da se kontrastira sa vrućinama koje sigurno uskoro nastupaju. Bonus: iako su naslovi pesama na engleskom, pevanje je na ruskom a što svakako dobro dođe.

https://krahnholm.bandcamp.com/album/granting-death

 

Nećemo se još prešaltovati na stoner traku današnje vožnje jer želim da predstavim i, doduše pretenciozni ali simpatični, split album dva evropska blek metal projekta.

Radi se o bendovima Ancient Moon (članovi su iz Italije, Belgije i Švicarske) i Prosternatur (za koje samo znamo da su iz „Evrope“) i ploči koja je prepuna introa, autroa i kojekakvih specijalnih efekata koji treba da naprave atmosferu i, mada, već rekoh, sve to ume da zazvuči nemilosrdno pretenciozno, ovo je meni svejedno dobra i zanimljiva ponuda avangardnog blek metala koji se nalazi na dobroj sredini između sirovih korena i danas popularnih šugejzerskih depresivaca. Oba benda imaju interesovanja za ritualistički pristup muzici i umeju da ozbiljno sagrade dramu u svojim kompozicijama, držeći se, opet, tvrde blek metal linije, bez mnogo lutanja van granica žanra i ukrštanja sa drugim formama. Ponekad mislim da bi neki od najvećih kompozitora akademske avangarde prošlog veka verovatno pravili ovakvu muziku da su se rodili nešto kasnije jer i Ancient Moon i Prosternatur iako nedvojbeno imaju „pop“ element u svojoj muzici, imaju i tu težnju ka apstraktnom koju vezujemo za najbezobraznije muzičke pustolove sa bilo koje strane granice:

https://prosternatur.bandcamp.com/album/secretum-secretorum

OK, idemo na stoner, pošto se posle ionako vraćamo blek metalu (mislim, izašo novi Marduk i sve to, jelte), tako da za početak predstavljamo prvi album kopenhagenškog The Sledge, ekipe koja je praktično izrasla iz benda Hjortene i koja zadržava jako faziran, gruvi pristup rok muzici, sa sve trudom da se album (ne računajući pevanje) snimi uživo u studiju kako bi se zadržao sirovi gruv na kome ova muzika živi end umire.

I, da ne bude nejasno, dobro je ovo. Muzika je nadrkana, znojava, gruvi, vidi se da ovo nisu snimali muzičari koji sede sa slušalicama na ušima i vraćaju snimak šesnaest puta dok ne nabodu svaku notu savršeno, već likovi koji tresu glavama i gledaju jedni druge kao da bi se jebali dok sviraju. Paradoksalno, vokali koji su, jelte, kasnije nasnimavani, onda zvuče nekako i najkilavije i najmanje ubedljivo, ali s druge strane, zato je i dobro da ih nema mnogo i da muzika može da se vozi pre svega na teškim, distorziranim rifčinama i udaračkim ritmovima. Opet, ima mesta i za pesme koje su manje distorzirane (i melodičnije), ali i za nervozne udarače poput „Like Shit“. Nije ovo najbolji fuzz-rock/ stoner album koji sam čuo ove godine, ali ima odličan zvuk i srce na pravom mestu i vredi mu dati šansu:

https://thesledgeband.bandcamp.com/releases

A za još fuzza, tu su kvebečki Cleõphüzz čiji je debi EP naslovljen Wizard of Phuzz, čisto da ne bude baš nikakve zabune u vezi toga šta im je u muzici najprioritetnije. Da se razumemo, ovde odlazimo par koraka od metala jer su ovi Kanađani suviše izbluzirani (i izdrogirani) da bi se lako uklopili u ljudske predstave o metalu, ali opet, ovde smo i da rušimo ljudske predstave o metalu, pa vredi odvojiti uvo za ovaj sirov, težak, gruvi komad distorziranog space rocka koji hvata na zajeban ritam i prljave gitare ali vas posle dočeka i sa sitarom i violončelom, baš kad pomislite da ste ih izvalili i pročitali 100%. Volim ovakva debi izdanja gde bend umesto jednog jasnog stejtmenta izruči čitavu hrpu ideja a svaka od njih deluje kao da bi mogla da bude seme čitave njihove karijere, pošto su svirane sa apsolutnim ubeđenjem da mora ovako i nikako drugačije. Tako da ovde imate i skoro pravoverni Blek Sabat (slušajte poslednju pesmu) a i kvazinarodnjačenje u Half Moon Ritual i sve je to zapravo sjajno. Bonus: bend nema bas gitaru, a to se uopšte ne oseća:

https://cleophuzz.bandcamp.com/releases

U daljoj (manje-više) stoner ponudi, tu je merilendski Thought Eater, genijalni, visoko originalni instrumentalni projekat koji venčava avangardnu, math rock formulu sa stoner prljavštinom, bez pevanja ili ičega što bi skrenulo pažnju sa činjenice da je ovo vrhunski nrdovska muzika koja se trudi da opčini, zbuni i zavede svojim „let’s not play rhythm, let’s play logarithm“ pristupom. I, sad, to je uvek mač sa dve oštrice (inače bi bila u pitanju, jelte, sablja) jer ja sam čovek rasute pažnje i kada bend misli da je „menjaj sve na svakih pet sekundi“ dobitna kombinacija, za mene je to neretko najdosadnija muzika na svetu. Ali Thought Eater ipak nisu izgubljeni u svom matematičarenju i njihova muzika, mada ambiciozno komponovana, ipak samu sebe dovoljno razume da bi imala gruv i unutarnju logiku, pa je album Bones in the Fire zapravo odlična, vrlo zadovoljavajuća ploča kompozicija koje izvrsno funkcionišu kao narativi a POVRH toga zavode i već na ravni čistog zvuka.
U mnogome ovde pomaže dvanaestožičana bas gitara koju svira Darin Tambascio, i, naravno da to zvuči skoro kao nekakav prog-rok iz vica (brate on tako svira da mu nisu dosta četri žice, moradimadvanest!!!!!!!!), ali uveravam vas da nije. Tambascio je ozbiljan muzičar (imate na Saundklaudu MASU njegove muzike pa slušajte) čija gitara na ovom albumu ima ne bez razloga ulogu vezivnog tkiva čitavog benda i svojim masnim, distorziranim zvukom postavlja podlogu na kojoj se razigravaju bubnjevi i ostale gitare. Sve to zvuči „živo“ i organski i ima snagu a da ne deluje studijski prepeglano, uz puno očuvanje spontanosti koja je jako bitna kad hoćete da progrokerišete a da ipak ostanete dovoljno, jelte, „pank“. Svašta sam ovde napisao, a dovoljno je da album pustite pa ćete shvatiti šta hoću da kažem:

https://grimoirerecords.bandcamp.com/album/bones-in-the-fire

OK, idemo nazad na blek metal, i, o istom trošku u Kaliforniju, u suncem okupani Ouklend, da bismo sa novim albumom benda Abstracter iskusili najveću, najhladniju tminu ove nedelje. Cinereous Incarnate je ploča sa kojom ova ekipa nastavlja još dublje u smeru apokaliptične, beznadne muzike koja od blek metala uzima sirovost, od dum metala očaj, a od death metala primalnu, brutalnu energiju. Problem je što su Abstracter već godinama u manje-više istom stavu i muzici pristupaju isto pa će nekome ovo biti i malo „more of the same“ zvuka, ali opet, mislim da to zavisi i od trenutnog raspoloženja. Meni se dopada ovaj blur-core koji ubedljivo spaja blek i dum metal i ne pravi se da je nešto veće i pametnije od onog što treba da bude. Naime, ovo je pećina odjeka i abrazivnih tekstura a nikako „pametan“ metal album sa zanimljivim rifovima i nekakvim ritmičkim vragolijama pa ga i treba konzumirati kao dozu nihilizma posle koje ćete se osećati… pa, možda ne bolje, ali ćete se osećati. Poslušajte:

https://abstracter.bandcamp.com/album/cinereous-incarnate

Za ritmičke vragolije i zanimljive rifove ćete blagoizvoleti da se obratite vašingtonskom bendu Hoth čiji treći album Astral Necromancy sigurnim putem nastavlja da isporučuje blek metal pun melodija (slušajte gitarske teme na Vengeance, pa ovo je nrdovanje skoro Blind Guardian kalibra) ali i atmosfere. Hoth su, razumemo se, bend koji je za svoju centralnu temu uzeo Star Wars ali njihov pristup ovom materijalu je prilično apstraktan i, da nema tog imena benda, teško da bi vam na prvo (ili deseto) slušanje, na um pao baš Luk Skajvoker. Svejedno, muzika ima potrebnu dozu epike a konstantna skretanja gitare u pravcu power metala i klasičnog metala joj daju izvesnu „žanrvosku“ dimenziju koja je na interesantan i simpatičan način izdvaja iz ostatka aktuelne blek metal ponude. Ono što svakako malo žulja uši je miks koji, doduše ima poprilično širine i prostora ali bubnjevi u njemu zvuče isuviše suvo i ravno (pogotovo jer su i izuzetno ravno svirani), naročito u kontrastu sa herojski raznolikim gitarama. No, to su detalji, a celina je prilično zanimljiva:

https://hothmusic.bandcamp.com/album/astral-necromancy

U daljim blek metal vestima, tu je i drugi album danskog benda Gutter Instinct a koji je prijatna, mada ne revolucionarna, smrdljiva i gadna gomila blackened death metala. Heirs of Sisyphus je ploča koja ima jednu problematičnu crtu a to je da bend misli da su mu teme mnogo pametnije nego što jesu pa pesme traju zapravo predugo, razrađujući relativno jednostavne rifove i melodije, ali opet, ima to svog šmeka. Meni uvek lepo legne kad je nešto ovako sirovo i ubeđeno da ne sme da pusti ni tračak svetla u zvuk koji je dosledno mračan, leden i ispunjen testerišućim gitarama i pržećim bubnjevima. Miks je džombast i neispeglan i sve zvuči kao da je snimano u pećini, a što muzici zapravo pomaže i dodaje joj malo dinamike koja bi se verovatno izgubila u nekom skupljem studiju, pa uz brutalno neandertalsko pevanje i stalno insistiranje na dramatipčnim tremolo rifovima, ovo ispadne ploča koju je vrlo prijatno trošiti, makar uz neki lagani fizički ili intelektualni rad:

https://pulverised.bandcamp.com/album/heirs-of-sisyphus

Da se osvrnemo i u pravcu „čistog“ death metala, priliku nam pruža drugi album portlandskih Ritual Necromancy i ovo je ploča samo za pripremljenu publiku koja ceni sitan rifaški rad i brutalno zatrpavanje bubnjevima više nego melodije i razgovetnost. Ritual Necromancy su svakako potekli iz škole njujorških Incantation i u njihovom zvuku imamo istu naklonjenost hipnotičkom potčinjavanju slušaoca muzici koja se ponavlja i uvrće sama u sebe dok se ne pretvori u psihodeličnu smešu rifova koji kao da se gube u nekoj pećini-bez-kraja i ritmova koji su u najboljem slučaju fizički nasrtaj, a možda i pokušaj ubistva.

Ovo, dakle, nije death metal koji hvata na pamet i ukrštanja sa džezom nego pravoverno đavolsko muziciranje uronjeno duboko u htonske vode kolektivne podsvesti i sklono izazivanju užasa po svaku cenu (mislim, vidite samo taj omot). Nekome će biti neslušljivo, toga sam potpuno svestan, ali ako ste do sada prepoznali da vas makar teoretski interesuje ta neka blur-core strana savremenog death metala, Ritual Necromancy su bend koji može da posluži kao odličan gateway drug:

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/disinterred-horror

Inače, ko me zna, zna da mi je švedski merciless uvek bio slaba tačka. Voleo sam njihov prvi album koji je nastajao na prelasku iz decenije u deceniju i u osetljivom momentu evolucije ekstremnog metala gde su se thrash, death i black metal ukrštali na zanimljive načine i porodili ploču skoro neuporedive energije i agresije. Elem, Dreadful Fate (nazvan po jednoj od pesama sa prvog albuma Merciless, naravno) je nastao nakon što je basista Merciless, Fredrik Karlen (poznat i kao Total Destruction) konačno izašao iz ovog malo-radi-malo-ne-radi benda i sa ortacima osnovao novi bend koji zvuli – identično kao Merciless.

I dobra vest je da je ovo praktično Merciless V2, nastavak iste priče istim sredstvimam bez gubljenja koraka ili ikakve nepotrebne, suvišne filozofije. Debi album Dreadful Fate, nazvan prosto Vengeance je 26 minuta apsolutnog thrash prebijanja bez ambicija da se tu kao sad nešto kontemplira, da se stvara nekakva atmosfera, ili nedobog, da se istražuju granice žanra. Naravno, nema ovo jedinstveni mladalački očaj kakav je debi album Mercilessa izgurao za prsa ispred konkurencije, ali dobro, nemoj da budemo grabežljivi, ovo je brza, surova, zabavna ploča jakih rifova, konstantno udaračkog ritma i produkcije koja odiše standardnom švedskom težinom i čak ni ne smeta malo prenagašena kompresija u finalnom masteru jer ovo nije muzika nekakvih nijansi i detalja nego granitni zid zvuka koji pokorava i ne da vam da dišete sve do samog kraja. Fino! Jedino je šteta što ploče nema legalno da se čuje na internetu pa vas ostavljam samo sa ovom liustracijom:

https://youtu.be/Iw32SVDlX4c

Davea Ingrama smo već pre par nedelja pominjali na ime albuma Tides of Blood grupe Just Before Dawn, ali evo ga ponovo, i to ponovo u dobrom skandinavskom društvu, a za potrebe novog albuma projekta Down Among the Dead Man. Da se razumemo, i Ingram i Rogga Johansson koji u ovom bendu svira skoro sve instrumente, su ljudi sa velikim iskustvom i karijerama koje im dopupštaju da prave ogromnu količinu muzike u kratkom vremenskom periodu i da to sve zvuči u najmanju ruku korektno pa od novog Down Among the Dead Man ne treba očekivati sad nekakvu revoluciju ili iskaz koji će promeniti sve, jer …And You Will Obey Me to nikako nije. Ono što ovaj album jeste je prijatan, udoban ogledni primer za kombinovanje švedskog death metala (uvek više zasnovanog na težini i melodijama nego na brzini i komplikovanosti) i krasti panka koji ima keči refrene, zarazne rifove i odlično snimljene d-beatove. Čak i ako generalno ne slušate d-beat ili švedski death metal nije uopšte nemoguće da vam se dopadne ova dobro smućkana kombinacija koja hvata na proste ali zapaljive teme i ima tempo taman takav da pokreće a ne iznuruje. Sve spakovano u za Švedsku standardnu tešku, predrkanu produkciju koja ovakvoj muzici prirodno odgovara. Jedina šteta je što bandcamp strana ne sadrži sve pesme sa albuma ali ima ih dovoljno za dobru ilustraciju:

https://downamongthedeadmen.bandcamp.com/

I, pre nego što pređemo na dva glavna obroka za ovu nedelju, još samo malo da se zadržimo u d-beat/ pank vodama, jer su finski Unborn Generation izdali svoj šesti album, Vøid. Finci svoju muziku inače opisuju kao „grind’n’roll“ što je simpatičan amalgam mada, naravno, ne mora ništa da znači. Hoću da kažem, siguran sam da ovaj album jednako prija i ekipi koja voli da čuje kako se mešaju krast pank i blek metal, kao i onima koji vole emotivniji hardkor ali vole da čuju i blastbit i Unborn Generation svakako isporučuju. Ovde se dobija 13 pesama u 33 minuta i muzika, iako ima te neke emotivnije i, gulp, melodičnije delove, bogami većinu vremena gazi svoim snagom i ne brine se da li će biti pogrešno shvaćena. Ima tu i lepih momenata u samom domenu zvuka, recimo kako bas-gitara zvuči masivno i preteće, mada je u totalu miks dosta mutan. Opet, to doprinosi „pank“ štimungu ovog albuma koji ipak ima i dovoljno metal elemenata da zadovolji i čistunce. Pošto bend iz nekog razloga nije na svoj Bandcamp stavio ovaj album, evo ga ceo na JuTjubu:

https://youtu.be/broU-xnfw7o

E, dobro, onda, idemo na glavna jela. Dakle, Marduk su izdali svoj četrnaesti studijski album i…

…znate šta, za bend koji je sa jedne strane neumereno obožavan, sa druge nemilosrdno osporavan skoro tri decenije, ovo je ubitačna četrnaesta ploča.

Viktoria je album koji nastavlja da podseća da Marduk ne samo da su već jako dugo u igri nego da su u dobroj meri i izmislili ovu igru i da ako iko ima prava da menja pravila u hodu, to su oni. I meni se to dopada, još otkada su sa Plague Angel pokazali da mogu da snime album koji će biti skoro neprekinut blastbit tokom celog trajanja ploče, i da to funkcionše, Šveđani su oscilirali između pokušaja da ponove ovakvu savršenu oluju, i srazmerno ambicioznih nastojanja da se ispitaju druge formule i pristupi. Neki od albuma su naprosto bili dosadni (kako ti strejt albumi, tako i oni eksperimentalniji koji su samo bili sastavljeni od sporih pesama bez mnogo zaista svežih ideja), ali neki su bili iznenađujuće dobri, sa neobičnim zaokretanjima i smelim dodacima žanru.

Viktoria je svakako bliža ovom drugom pristupu i album koji nema problem da počne sa jednim – barem za Marduk – melodičnim, skoro pa blackened rock’n’roll komadom u formi pesme Werewolf, da se nastavi klasičnim Marduk rafalnim prženjem a da posle dobijemo i još sporih, marševskih zahvata kakvi su već na prošlim albumima umeli uspešno da razbiju monotoniju i zazvuče sveže i potentno. Ovde je to Tiger I i mada je sve to na ivici dekadencije, Morgan i drugovi stvari izvode dovoljno dostojanstveno a Mortuus to otpeva primereno teatralno tako da stvari stoje iznenađujuće zdravo.

Tako je i sa ostatkom albuma, Marduk ne idu preterano u tangente i gaženje nekih uspostavljenih granica, ali je dovoljno što pesme umeju malo da promene tempo i iznenade ponekim melodijskim izletom tako da nikada nemate utisak da slušate podgrejanu priču iz prošlih decenija. Pomaže i što bend već četrnaest godina ima jednog od najzanimljivijih pevača, i uopšte, muzičara, na švedskoj blek metal sceni pa je Viktoria album za koji se ne može reći da mu nedostaje strasti ili živosti. Da li je ovo neki novi Marduk klasik? Pa, to bi bile prejake reči, ali za četrnaesti album benda koji je izmenjao milion članova (mislim, Mortuus je njihov četvrti pevač, jelte) i koji je proglašavan kreativno istrošenim još početkom stoleća, Viktoria je ploča koja poštuje svoje nasleđe ali se ne plaši da u njemu, makar minimalno, ali dovoljno inovira. I pošto ovde i dalje imamo neke od najboljih rifova u blek metalu, to je sasvim dosta. Još kad bend ne bi i dalje pokazivao prilično zabrinjavajuć nivo fascinacije wehrmachtom, to bi bilo idealno  :lol:  Naravno da ploče nema na bandcampu, zato evo JuTjub kopije pa dokle potraje:

https://youtu.be/SlTAI1-Wipo

I za kraj, simpatično je izvestiti da je izašao i novi Funeral Mist i da je, kako se i očekuje, prilično vredan slušanja. Naravno, simpatično je upravo zato što gorepomenuti pevač Marduka, Mortuus istovremeno čini i jedinog člana ovog projekta koji postoji već više od dve decenije i uvek isporučuje tvrd, bučan ali i zadovoljavajuće eksperimentalno nastrojen blek metal. Daniel Rosten se, da stvari budu komplikovanije, u ovom projektu ne zove Mortuus već Arioch, a na albumu Hecatomb je odsvirao sve gitare i bio zadužen za sve vokale (ne postoji kredit za bubnjara tako da… ) i ovo je još jedan ubedljiv, beskompromisan iskaz ovog projekta koji je svakako profitirao od pažnje koju je dobio kada je Rosten ušao u Marduk ali mu to nije otupilo oštricu.

Doduše, može se argumentovati da je na Hecatomb Funeral Mist možda do sada najbliži „normalnom“ blek metalu i da haotičnost prethodnih izdanja ustupa pred „profesionalnijim“aranžiranjem, ali to zaista nije neka zamerka kada su pesme ovako dobre i kada se u svakoj čuje za Rostena karakteristična teatralna ekspresivnost, kako u pevanju, tako i u svim drugim isntrumentima. Mislim, slušajte početak Cockatrice, pa to zvuči kao da ste upali naglavačke u neku cirkusku predstavu dok ona sama istovremeno pada u pakao!!!! Ili, kao više volite sporost, Metamorphosis je kao vodvilj koji se odvija u devetom krugu istog tog pakla. Meni je švedski blek metal uvek bio velika ljubav zbog agresivnosti i brzine kojoj ni jedna druga nacionalna scena nije mogla da parira a Funeral Mist je u formulu uvek ubacivao eksperimentalnu komponentu, ne kompromitujući pritom brzinu i agresivnost. Hecatomb je snažan, zreo i uverljiv iskaz koji potvrđuje da Rosten itekako još ima kreativne energije i u njemu se može nesputano uživati i pri prvom slušanju, kad ne znate šta vas sve čeka, ali i u ponovljenim kada naprosto prijaju dobro napisane i odrađene pesme.

https://funeralmist.bandcamp.com/album/hekatomb

Video igre: God of War (2018)

Posted in video igre with tags , , , on 18 juna, 2018 by mehmetkrljic

Još sam prošlog vikenda završio God of War, ali obaveze stisle, pa nikako da ispišem koju impresiju. Ne pomaže ni što je u međuvremenu bio E3 ni što sam odmah posle God of War krenuo da igram Dark Souls Remastered… Realno, žalim se što imam posao PLUS slobodno vreme da ga trošim na ove gluposti. Nezahvalno!

 

God of War je svakako jedna od igara koje će obeležiti ne samo ovu godinu već i, sasvim sigurno, i ovu konzolnu generaciju. Pitanje je, naravno, hoćemo li posle naredne, već najavljene, konzolne generacije, uopšte imati još neku (Ubisoft i EA kao da misle da nećemo i ubiše se od najava svojih striming servisa), ali to pitanje je bilo aktuelno i u vezi sa prošlom tako da… Dovoljno je da kažemo da je Sony tokom poslednje dve i nešto jače decenije sebe uspeo da isprofiliše kao firmu koja shvata da su igre „entertejnment“, ali i da taj entertejnment troši i nešto zrelija publika. Ustežem se da kažem „zahtevnija“ jer to na mnogo načina nije tačno, naprotiv, ali to je verovatno epitet koji bi neki Sonyjev egzekjutiv upotrebio da mu stave pištolj na čelo. Playstation je od početka bio ponuda igračima koji više nisu deca (bar u sopstvenoj glavi) i imperativno forsirao poligone i „realističnu“ grafiku dok su se na Nintendovim i Seginim mašinama još većinski baškarili dvodimenzionalni sprajtovi, a od onda pa do sada se može povući skoro pa čista vertikala koja kulminira u visokobudžetnoj akcionoj igri čija je osnovna tema roditeljstvo i kako u njemu grešiti tako da se napravi najmanja šteta.

 

Već su razni novinari end kolumnisti pisali o tom fenomenu da ljudi koji već dvadeset i više godina prave igre po raznim studijima, danas više nisu napaljena omladina koja spava ispod radnog stola, kupa se u lavabou na poslu i kad ne radi igra LAN igre sa kolegama, već poudavani end poženjeni sredovečni ljudi koji imaju sopstvene klince pa je svaki prekovremeni rad u kancelariji mnogo teže podneti nego nekada, i da se to oseća i u igrama koje oni prave. Sud bi trebalo da utvrdi koliko u ovome ima istine a koliko spekulacije, no nije da primetan broj savremenih AAA naslova nema protagoniste koji su i sami sredovečne osobe sa pogledom na svet atipičnim za klasičan gejmerski eskapizam. Od Johna Marstona iz Red Dead Redemption, preko Michaela De Sante iz GTA V, Joela iz The Last of Us, ali i Nathana Drakea u Uncharted 4, pa do Kratosa u novom God of War imamo nisku muškaraca koji su svi izgubili tu neku, jelte, nevinost mladosti akcionog heroja i suočili se sa nečim većim od sebe samih: porodicom.

 

No, Kratos je tu pogotovo ekstreman primer, evo zašto:

 

God of War je započeo kao Sonyjev Playstation 2 serijal stylish character action naslova, neka vrsta Sonyjevog pokušaja da kreira first party igru koja će parirati Capcomovim i Tecmovim hitovima, ako ne hardkor kompleksnošću onda makar produkcijom kakvu samo first party igre mogu da imaju. I u priličnoj meri ovaj plan je uspeo: prvi God of War malo ko pominje u istom dahu sa Devil May Cry 3 ili Ninja Gaiden (osim da, kao i sam David Jaffe, direktor prvog God of War, kaže da zna da njegova igra nema baš tako dubok borbeni sistem kao Devil May Cry), ali je u pitanju primer snažnog first party naslova sa jakim identitetom i kvalitetnim gejmplejem, koji je uspeo da pogura i neke granice koje su se ticale zrelosti.

 

Ne da je prvi God of War bio izrazito zreo i suptilan u narativu, više je tu po sredi bilo da je Sony omogućio prikazivanje obilnih količina kinematskog nasilja i seksa, ali treba i prepoznati da se igra bavila grčkom mitologijom na možda ne prefinjene načine ali jeste joj prišla sa jednom dekonstruktivnom ambicijom, izlazeći godinu dana pre filma 300 koji je Spartance učinio kulturno prihvatljivim, pa i omiljenim testosteronskim čudovištima.

 

Ključni element, sa te strane, je bio sam lik Kratosa, spartanskog ratnika omiljenog od strane boga rata, Aresa, a čija se priča kroz prvu igru i originalni serijal ticala otrzanja od kontrole Olimpa, prepoznavanju da su bogovi, po formuli o apsolutnoj moći koja apsolutno kvari, zapravo tiranska kasta koja ljude drži u ropstvu i osveti nad olimpijskim božanstvima koja je, do kraja treće igre, poprimila razmere genocida.

 

Kratos, bitno je da se prepozna, nikada nije bio pozitivac. Njegova karakterizacija je uvek počivala na nekontrolisanom besu i ubilačkoj žudnji koja je u potrazi za osvetom usput požnjela i mnoge nedužne živote, a kao osnovna motivacija uvek je služila trauma ubistva čitave njegove porodice koje je, prevaren od strane Aresa, sam počinio.

 

I ovo je značajno imati na umu u kontekstu najnovije igre: Kratos je VEĆ imao porodicu, on je VEĆ bio roditelj, ali je porodicu izgubio slepo slušajući naređenja boga koji mu je darovao moć – a u posebno perverznom pančlajnu, pepeo njegove spaljene porodice je zauvek utisnut u Kratosovu kožu – pa ta činjenica ne samo da kontekstualizuje nastavke, pogotovo God of War III u kome je na programu bilo potpuno istrebljenje grčkog panteona, već i u dobroj meri i ovogodišnji naslov. God of War 2018 nije ribut serijala, već nastavak koji se događa mnogo godina (well, vekova) kasnije i prikazuje Kratosa koji se usuđuje da ponovo ima porodicu.

 

Promena tona koju je uveo Cory Balrog, direktor ove igre (a koji je bio i direktor na God of War 2, najboljem nastavku u serijalu) nije svima legla. Neki od JuTjubera koje gledam su gunđali kako nema baš potrebe da SVAKA Sonyjeva igra sad kopira The Last of Us/ Uncharted matricu i da je šteta da će jedan sumanuto akcioni serijal sad biti pretvoren u slojevitu ljudsku dramu sa svim tim nekim osećanjima i walking sim momentima i ja to naravno razumem. Ali sa druge strane, ovogodišnji God of War je i demonstracija fleksibilnosti i potencijala koje igrački medijum ima u odnosu na druge vizuelne i narativne medijume.

 

Hoću reći, na filmu ili televiziji bi delovalo bizarno da serijal od početka vrlo korenito definisan grčkom mitologijom naprosto premestite u nordijsku – sem ako to ne bi bio nekakav poststrukturalistički eksperiment ili štogod slično – dok God of War ovu tranziciju izvodi iznenađujuće elegantno. O istom trošku igra i radikalno menja ton i pretvara se iz besne, sub-tinejdžerske engsti eksploatacije u zamišljenu dramu u kojoj povremeno stari otac želi da dopre do svog jogunastog sina ali ne uspeva da nađe prave reči pa i gest rukom koji je započeo nikada ne dovršava i sve biva samo nemušta scena pregnantna emocijama kojih je svestan samo igrač, ali ne i njegovi protagonisti.

 

Ova tranzicija je u igrama moguća, ili bar mogućija, nego u drugim medijima jer je ipak „glavni“ sadržaj u God of War – igranje, to neko iskustvo prebivanja u jednom jasno kodifikovanom svetu i ostavljanje dubokog traga u istom i ovde je, možda više nego i u narativnom segmentu igre, vidno to sazrevanje serijala. Pritom, čak i ne želim nužno da sugerišem da je u God of War 2018 dizajn igranja bolji nego u starim igrama – neki elementi God of War 2 ostaju neprevaziđeni u čitavom serijalu – koliko da je celokupna igra dizajnirana zrelije, sa složenijim preplitanjem sistema i zavidnom kontrolom nad nivoima kompleksnosti koje igrač intuitivno odabira kroz svoj prolazak, ali i tempom odvijanja radnje koji je pažljivo odmeren i rezultira intrigantnom i zadovoljavajućom pričom uprkos tome što igrač može u bilo kom trenutku da odabere da se na neodređeno vreme bavi fakultativnim i opcionim sadržajima.

 

A ovih sadržaja ima maltene opresivno mnogo, God of War serijal je imao stidljive tragove RPG žanra od samog svog početka, u smislu otključavanja novih komboa i povećanja skale zdravlja i magije povezanih sa ekonomijom igre, no ovogodišnja igra ima iznenađujuće granularan sistem menadžmenta inventara, apgrejdovanja opreme i atributa likova, prikupljanja materijala i njegove prodaje ili korišćenja u kreiranju novih komada oklopa. Oklop, pritom, ima tri odvojena dela koji se odvojeno apgrejduju (a nošenje tri srodna komada oklopa garantuje dodatne bonuse), a svaki od ovih delova ima i od jednog do tri slota (što se menja kada ih apgrejdujete) u koje mogu da se stavljaju razni „enčantmenti“ koji garantuju širok spekta pasivnih poboljšanja statistika, procentualnog uvećanja otpornosti na elemente itd. Dodatno, držalja Kratosove sekire (koja ima sopstveni put apgrejdovanja, dakle, držalja, kao što sama sekira ima svoj) ima slot za umetanje kristala koji opet daje posebne pogodnosti, od čega je verovatno najkorisniji onaj koji usporava vreme nakon uspešnog izmicanja napadu u poslednjem trenutku, po očiglednom uzoru na Bayonettu. Ako još kažem da i držalja ima mali milion, svaka sa svojim posebnim statistikama (neke se otključavaju posle izvršavanja specijalnih zadataka u igri), postaje jasno da je ovo igra koja se nada da ćete mnogo vremena provesti prevrćući inventar, poredeći statistike i odlučujući kako da opremu doterate da se uklopi sa vašim preferiranim stilom igranja. Taj stil podrazumeva i nekoliko odvojenih drveta veština za različite elemente borbe (na blizinu, na daljinu, praznih ruku, u nastupu gnijeva…) gde je otključavanje novih komboa i poteza vezano za generalni nivo lika koji ste dosegli (a koji je, opet, vezan za određena mesta u priči) ali se plaća akumuliranim iskustvenim poenima… Da li je God of War RPG? Naš dosadašnji, aklamacijom prihvaćeni kriterijum je bio da ako igra ima Orke to je dovoljan uslov da je proglasimo za RPG ali danas bih predložio novi, savremeniji: ako igra ima kao jedan od atributa lika „sreću“, onda je ona RPG.

 

Dakle, God of War je RPG. Idemo dalje.

 

 

S druge strane, God of War je, naravno, pre svega akciona igra iz trećeg lica sa jakim narativnim mišićima i velikim akcentom na borbi i mada jeste potrebno da se obrati pažnja na „build“ glavnog lika i uloži određen napor u razmišljanje o apgrejdovanju, nema ovde govora o tome da možete imati „pogrešan“ ili neadekvatan set sposobnosti za pojedinačne situacije. Atributi i statistike se skoro uniformno odnose na borbu a neprijatelji se, čak i kad menjate nivo težine same igre, samo statistički unapređuju ili unazađuju tako da se na kraju dana ipak najveći deo odgovornosti nalazi u rukama igrača i pobeda u borbi je prevashodno pitanje njegove veštine.

 

Borba u God of War 2018 je vrlo atraktivna, iako je napušten tradicionalni pristup sa fiksiranom kamerom, a Kratos umesto svojih Blades of Chaos (dva mača na dugačkom lancu, koji pritom i gore) koristi pogolemu sekiru Leviathan (čiji je element – u skladu sa nordijskom temom igre – led). Bliža perspektiva i kamera koju igrač kontroliše daju borbi intimnost koja u starim igrama nije postojala a ogromna pažnja posvećena animacijama, pogotovo kod specijalnih poteza i brutalnih završnica, znači da je generalni osećaj jako „mesnat“. Kratosov model već u startu ima fizikus koji sugeriše ne samo snagu već i masu – stari Kratos je bio mišićav ali ipak delovao vitko, dok je „stariji“ Kratos u novoj igri masivan, sa tipom tela koje vezujemo za muškarce koji nisu više u prvoj mladosti. Ne bih ga nazvao „zapuštenim“ ali Kratos definitivno ima „dad bod“ u ovoj igri a što se naravno uklapa u samu temu o roditeljstvu i borbama daje posebnu težinu.

 

Kliše je reći da su borbe inspirisane Dark Soulsom, jer se to sad poteže čim u igri ne možete uzgrednim treptajem očnog kapka da sravnite sa zemljom bataljon protivničkih vojnika, ali God of War svakako pravi napor da borbu produbi. Naravno, obični protivnici su i dalje laki za elminaciju – mada vrlo retko dolazi do „popcorn“ efekta iz starijih igara gde ste velike grupe protivnika poražavali dugačkim neprekinutim kombom bez primanja štete – ali se igra trudi da ih grupiše i kombinuje na interesantne načine kako bi igrač uvek bio na ispitu. Nema ovde darksoulsovskog genija u nadahutom kombinovanju okruženja i sposobnosti neprijatelja da taktiziraju i dobar deo „težine“ borbi sa običnim neprijateljima otpada na to da su ovo kamikaze koje se sve odjednom zaleću na protivnika, bez previše brige za svoje zdravlje, da imaju solidno veliku količinu zdravlja, a igra ih na Kratosa pušta u talasima tako da često ne znate kad će kraj.

 

No, dosta je to solidno napravljeno u smislu da neke kombinacije neprijatelja zaista teraju igrača da promišljeno taktizira, bira protivnike po prioritetu, ponekada se odlućujući i za borbu golim rukama umesto za sečenje sekirom (jer pesnice mnogo brže dovode do ošamućivanja a koje onda omogućava aktiviranje završnice koja, opet, daje solidnu količinu invincibility frameova što su u masovnijim borbama često razlika između života i smrti). Kratos lakše protivnike može da žonglira sekirom u vazduhu, a za one veće su tu specijalni potezi koji oduzimaju više zdravlja i proizvode statusne efekte (promrzli prtivnici su manje pokretljivi, recimo), a tu su, razume se, i area of effect napadi za kontrolu mase. Dalje, blokiranje i pariranje su veoma bitni za borbu, sa prilično dubokim sistemom ripostea i potrebom da se prate napadno kolorisane notifikacije kako biste znali smete li da blokirate ili parirate. Ovo postaje prilično esencijalno u borbama sa najtežim protivnicima u igri, kao što su putnici i valkire koji imaju dugačke skale zdravlja i gomilu snažnih napada od kojih se neki ne mogu prekinuti.

 

God of War nikada ne doseže kompleksnost Bayonette ili Devil May Cry i pogotovo su neki od minibossova iznenađujuće nemaštoviti, sa ponavljanjem nekoliko jednostavnih napada od početka do kraja igre (razne forme „ancienta“ i trolova koje se sve pobeđuju na isti način), ali nikada i ne prestaje da bude zabavan u borbi velikim delom na ime mogućnosti izdavanja komandi Kratosovom sinu, Atreusu, koji ima sopstveno naoružanje i opremu, te drvo veština vezano za korišćenje luka i strele. Atreus se vrlo retko u borbi pretvara u obavezu i uglavnom ne morate paziti na njegovo zdravlje (pošto i nema skalu zdravlja i kada trpi štetu to samo znači da se neko vreme njegove sposobnosti ne mogu koristiti) pa je on suvi dobitak i može se tretirati kao posebno oružje koje, kako apgrejdujete njegove veštine, postaje sve efikasnije u kontroli velikih grupa neprijatelja ali i u borbama sa teškim opcionim neprijateljima. Recimo, borba sa jednom od valkira (koje su sve opcione) je skoro neprelazna ako ne koristite Atreusove strele da prekinete njenu pripremu za area of effect napade koji (praktično?) ne mogu da se izbegnu.

 

Atreusov doprinos u borbi je izvrsno uvezan sa centralnom temom igre o ocu i sinu koji se slabo poznaju ali sada posle smrti supruge i majke nespretno pokušavaju da se zbliže i ovo je jedan od najboljih, kontinuirano duboko zadovoljavajućih elemenata borbenog sistema.

 

Ono gde imam određene kritike na sistem je da je God of War svakako igra koja se trudi da igračima visokog nivoa pruži ozbiljan izazov sa opcionim teškim neprijateljima, opcionim bosfajtovima (valkire) i opcionim arenama u Niflheimu i Muspelheimu od kojih su ove prve polunasumične i predstavljaju blagi naklon roguelike dizajnu a ove druge „ručno“ pravljene i zapravo vrlo nadahnute u kombinovanju protivnika i zahteva koje je potrebno ispuniti da biste pobedili (preživljavanje određenog broja minuta ili ubijanje određenog broja protivnika, borba na ograničenom prostoru itd.), ali da ove borbe otkrivaju određene nekonzistentnosti i neispeglanosti u sistemima. Konkretno, povremeno se više borite protiv kamere nego protiv protivnika, čime neću da kažem da je kamera nužno loša koliko da je očigledno namenjena kinematskom kadriranju borbi protiv pojedinačnih neprijatelja, tokom bosfajtova, tako da – uglavnom opcione – borbe protiv velikih količina teških neprijatelja u isto vreme umeju da pate od nepreglednosti. Naravno, igra se ozbiljno trudi da pomogne davanjem vrlo uslužnih indikatora koji ne samo da ukazuju na smer iz kog napad dolazi već i kog je tipa (beli samo prati poziciju protivnika, crveni znači da je napad započeo, pink da očekujete projektil iz tog smera) ali ovde upadamo u zamku „igranja interfejsa“. Što, da se razumemo, nije neoprostiv grijeh, ponekada naprosto nemate drugu opciju nego da igraču date jasno sažetu, „veštačku“ informaciju, ali upada u oči da igra koja se izvanredno trudi oko svoje kinematičnosti – pominjano je već da se čitava odvija iz jednog kadra – i u tome u ogromnoj meri uspeva da isporuči, u nekim važnim momentima mora da poseže za nedijegetičkim sredstvima… Makar su quick time events instance svedene na minimum!

 

Meni je veći problem bila nedoslednost u dodeljivanju frejmova nepovredivosti od animacije do animacije, a koja počinje da se ozbiljnije primećuje kada igrate na višim nivoima težine i/ ili protiv težih protivnika. Naime, dok neki napadi garantuju nepovredivost Kratosu čim ih aktivirate (videti, recimo, završnice) drugi kače frejmove nepovredivosti tek na poslednji, Kafka bi rekao najposlednjiji, krajičak animacije i ovo je u mnogim situacijama kod mene proizvodilo ozbiljnu konfuziju i još ozbiljniju frustraciju. Ni sam ne znam koliko sam puta izgubio borbe od draugr neprijatelja koji su me ubijali jednim udarcem (realno, borbe koje u tom trenutku u igri nije ni trebalo da igram jer sam bio preniskog nivoa, ali ja sam očajno tvrdoglava osoba u nekim stvarima) zato što sam računao da sam svoj veličanstveni kombo na vreme završio velikim udarcem sekire izvučenim preko glave, a koji je trebalo da se završi još većoim splešovanjem štete i leda svuda ispred Kratosa, samo da bi se neki od draugra lako nakašljao u Spartančevo lice tik pre nego što će mu sekira uroniti u čeoni režanj, time prekinuo čitavu moju animaciju a Kratosa poslao na večni počinak. Ili, bar na počinak u trajanju reloada pozicije (igra inače snima sve vreme i ni ne pokazuje notifikaciju za to, kao da nam govori da o tome ne treba više da brinemo, niko nije lud da gasi konzolu usred igranja, zar ne?).

 

I to se događalo stalno, još više frustrirajuće time da su, s druge strane, frejmovi u kojima oružje protivnika i dalje čini štetu,  u neprijateljskim animacijama, i dalje aktivni iako deluje kao da je protivnik završio animaciju. Konkretno, desilo mi se mnogo puta da spretnim izbegavanjem napada aktiviram usporeno vreme a onda čekam sekund i po pre nego što napadnem kako se ne bih nabo na već potpuno ispruženo oružje, koje zamrznuto stoji  u vazduhu jer je njegov korisnik već završio napad i sprema se da ga privuče sebi, i ipak na kraju poginem jer sam ga dotakao vrhom svog prsta.

 

Ovo deluje kao da sitničarim za sve pare i, svakako, za „normalno“ igranje ovo su detaljčići sa kojima igrač neće imati puno dodira niti će o njima razmišljati. No, Barlog i drugovi su očigledno nameravali da njihova igra zadovolji i high-level igrače, što je plemenita ambicija, a ovakvi detalji su upravo ono što privlači ili odbija igrače visokog nivoa. Dodajmo na to da sa povećavanjem nivoa težine igra samo menja hitpoints/ damage odnose, tako da neprijatelji samo teže udaraju a duže umiru i da neki od njih još u startu imaju, reklo bi se predugačke skale zdravlja pa se borbeni sistem, zapravo prepun opcija i finesa u nekom momentu svede na puki rat iznurivanja. Ponovo, nije ljudski što potežem Dark Souls svaki čas – al kad je trenutno repriziram u remastered formi – i nije da ta igra u New Game + modu nije samo dodavala cifre na već opsceno dugačke skale zdravlja, ali PRAVA težina u Dark Souls dolazi na ime minucioznog pozicioniranja neprijatelja u pažljivo dizajniranom okruženju i davanja neprijateljima taktičkih opcija koje na određenom nivou sugerišu da neki od njih misle o svom opstanku i umeju da kombinuju svoje sa sposobnostima kolega, pa se za God of War svakako mora primetiti da nedostaje ovaj nivo sofisticiranosti.

 

Ali opet, ako ovo i nije najrafiniranije spremljena kulinarska čarolija na svetu, makar je vrlo bogat i hranljiv obrok, pa se u borbi u God of War zaista može dobar deo vremena uživati. Nekada ćete biti frustrirani težinom, nekada će vam biti prelako da sa zemljom sravnite čitave odrede vrištećih baraba, ali veliki deo vremena ćete uživati u raskošnom dijapazonu tehnika i magija koje imate na raspolaganju. Kratos sekiru može da baca (i ona će neke protivnike zamrznuti na mestu kada ih pogodi) i da je priziva natrag u svoje ruke (pri čemu ona i dalje pravi štetu leteći preko bojišta), a što je očigledna aluzija na Torov Mjolnir, on ima štit kojim blokira, parira i napada, u svakom momentu može da pređe i na plemenito šakanje, a tu su i brojni specijalni napadi koji imaju vrlo ozbiljne taktičke implikacije za teže borbe (razlika između normalne i promrzle valkire je više nego supstancijalna). Kada se u to uključi Atreus čije strele daju različite statusne efekte i služe i za kontrolu gomile, koji će i zaskakati protivnike, prekidajući im napade i nameštajući ih za Kratosove silovite kontre, pa još na sve to i on ima sopstvene magijske napade (recimo čopor spiritualnih veprova koji u stampedu pregaze protivnika), jasno je da imamo posla sa vrlo zadovoljavajućim borilačkim jelovnikom.

 

God of War igre su, pak, pored borbe uvek imale i drugu stranu, nazovimo je „logičkom“. Često su to bili prosti kognitivni zadaci, pomeranje blokova, uparivanje srazmerno jednostavnih mehanizama, u jednom poznatom primeru iz GoWIII i igranje sa perspektivom, a God of War 2018 i sam ima nekoliko ovakvih instanci i pored njih korišćenje posebnih strela i sekire da se neka vrata drže otvorenim dok se kroz njih ne prođe, te gomilu kovčega koji se otvaraju tek kada Kratos nađe i polomi tri magične rune negde u bliskom okruženju. Pošto ovaj sadržaj služi samo da se kontroliše tempo odvijanja igre, ne treba ga ocenjivati previše strogo – prvi God of War je izašao u vreme kada su Prince of Persia igre bile megahitovi i u njemu ima proporcionalno više ovakvog sadržaja – ali razumeću ako čovek povremeno izgubi strpljenje što mora piksel po piksel da pregleda prilično detaljne teksture zidova u neodređeno širokom radijusu, ne bi li negde ugledao ušuškanu runu koju onda treba pogoditi sekirom. Možda zanimljiviji su zadaci u kojima su rune na zvonima koja sva tri treba pogoditi sekirom u kratkom vremenskom razmaku, pošto ovo podrazumeva i određenu veštinu ali da su ovo mnogo pametni problemi – nisu, igra ih vezuje za materijale potrebne za apgrejdovanje pa čovek oseća dužnost da ih odradi više nego neko ogromno zadovoljstvo što ih je pravilno odradio. Opet, ima tu par pristojnijih problemčića koji zahtevaju malčice razmišljanja tako da je problem pre u meni: ja bih zaista radije da se vratim borbi i narativu nego da igram sliding blocks igru kakve ne igram ni na svom telefonu, bez obzira što su ovde te miniigre bogato producirane i ilustrovane.

 

 

Ono što takođe može da se primeti je da je dizajn mapa neujednačen. Neke su samo funkcionalne i služe da se stigne od A do B, dok su neke (prevashodno mislim na patuljačke rudnike) mnogo ambicioznije pravljene i zahtevaju dosta „rada“ da se kroz njih prođe, nalazeći načine za otvaranje vrata i aktiviranje prastarih mehanizama liftova. Ovi potonji momenti najviše podsećaju na The Legend of Zelda serijal i navijam da u neizbežnom nastavku Sony ovakve delove uzme kao standard za svaku od celina u igri, pošto borba, narativ i rešavanje zagonetki u njima uspevaju da se međusobno prožmu na najupečatljiviji način a tempo odvijanja je „prirodno“ diktiran njihovom smenom.

 

Opet, da ne ispadne da sam nekakav preoštar kritizer, celokupan dizajn igre jeste impresivan jer, kako već rekoh gore, uspeva da sisteme isprepliće na takav način da i igrač koji je prekjuče prvi put uzeo kontroler u ruke neće biti izgubljen i biće mu jasno šta treba da radi i kuda da ide i na tom „kritičkom putu“ praćnja glavnog narativa neće imati ozbiljnijih prepreka, osim onih dizajniranih da budu izazov (dakle neće mu konfuzija biti prepreka), dok će igrač sa većim prohtevima imati prilike i da se baca u potragu za egzotičnijom opremom, i da otkriva teške borbene izazove, pa i da, banalno, ali opet, zadovoljavajuće kad se ne preteruje, skuplja raznorazne materijale koji doprinose unapređenju oružja i oklopa. Tako je ovo moguće udobno igrati i kao vrlo linearnu akcionu avanturu u kojoj samo sledite narativ i kao otvoreniji (laki) RPG u kome se bavite rafiniranjem svog builda i tražite egzotične izazove. A to, za igru ovog budžeta nije mala stvar.

 

No, ne mislim da će – ponavljam neizbežni – nastavak imati problem sa budžetom, imajući u vidu da je God of War apsolutno razvalio sve rekorde prodajući tri miliona primeraka za svega tri dana, osvajajući srca i publike i kritike i ovde treba istaći koliko su narativ i produkcija tome doprineli.

 

Kako je već na početku istaknuto, God of War 2018 ozbiljno menja ton u odnosu na dosadašnje igre u serijalu, do mere da je ovo „stvarno“ ribut, iako se formalno nastavlja na postojeći kontinuitet i ništa u njemu ne menja. God of War 2018 je u ogromnoj meri informisan „prestige television“ trendom, kreiranjem uozbiljenog, kvalitetno produciranog sadržaja koji pritom prepoznaje da publika ne beži od eksploatacije ako je upakovana u promišljeniju formu. Breaking Bad ili Game of Thrones su kreirali prave tektonske poremećaje umećući seks, drogu, nasilje i strah u procepe „prave“ ljudske drame (ili, već, obrnuto) a God of War vrlo slično, prateći, uostalom za Sony već dokazane modele Uncharted i pogotovo The Last of Us, gleda da nam isporuči i cijepanje trolovskih lubanja bojnom sekirom ali i krhki odnos matorog, krutog oca sa tek propupelim, jogunastim tinejdžerom kome je upravo umrla majka.

 

Neću reći nešto tipa „vi’te dokle su te igre došle kad mogu da se bave OVAKVIM temama“ jer se igre već decenijama bave ovakvim temama – pa igrali ste Silent Hillove, sigurno – ali ću ukazati da Sonyjeve igre i partikularno među njima God of War zaista profitiraju od napora uloženog u kvalitetnije pisanje, dobru glumu i pažljivu režiju/ dizajn. Već sam pominjao scenu u kojoj Atreus impresioniran gleda krajolik koji se podastro pred njima, priseća se majke, a Kratos pokušava da ga zagrli ili da mu barem stavi ruku na rame, pa nemo odustaje, svestan da kod klinca još nije „zaradio“ taj nivo intimnosti, i ona vrlodobro sažima nivo suptilnosti do koga igra povremeno sasvim plemenito uspeva da dobaci.

 

Generalno, priča ovog God of War počinje sporo i svedeno – pogrebom za Kratosovu (drugu) ženu i Atreusovu majku i spremanjem oca i sina koji se jedva poznaju, da krenu na put do najvišeg planinskog vrha kako bi sa njega rasuli pepeo, u poštovanju njene poslednje želje. Ovo je primereno dostojanstven zaplet za priču smeštenu u nordijski mizanscen a igra pažljivo oslikava odnos između dvojice muškaraca prikazivanjem lova na jelena u kome Atreus pokušava da zaradi očevu pohvalu, iako ga se plaši, a Kratos prolazi kroz onaj stadijum žalosti u kome prihvata da ima obavezu koju je do sada ignorisao i da automatsko padanje u vatru svaki put kad stvari nisu po njegovom možda nije najidealniji načn da se dečak vaspitava.

 

Sledećih trideset i kusur sati njihov se odnos kreće predvidivom putanjom, od toga da se muškarci zbližavaju, preživljavajući brojna iskušenja, preko toga da Kratos vidi kako prećutkivane tajne koje kad-tad moraju izaći na videlo, od deteta prave narcisoidnog psihopatu, pa do finala u kome njihov odnos katarzično sazreva, ali svaki korak na ovoj putanji je zabavan i zadovoljavajući. Veoma pomaže što igra nema klasične kinematike pa se i čitava naracija odigrava u (ponekada pseudo)interaktivnoj formi te je i taj razvoj njihovog odnosa utoliko prirodniji, sa opscenim količinama incidentalnog dijaloga koji sjajno farba priču (na primer, Atreus koji će posle borbi nasumično pitati oca je li bio dobar i Kratosovi odgovori koji brzinom klizanja glečera postaju za nijansu manje mrzovoljni i graniče se sa uzdržanim pohvalama).

 

Naravno, dobra gluma je jednako važna kao i dobro ispisan tekst i novi glumac koji igra Kratosa se sjajno snašao u novoj ulozi starog, donekle i konzervativnog „ćaleta“ , a i Atreusov glumac je na mestu, no ovde valja istaći da je ostatak kasta fenomenalan i da su likovi koji se povremeno (ili trajno) druže sa našom dvojicom pustolova vrlo dobro napisani i još bolje odglumljeni. I oni sami imaju svoje karakterne lukove, možda ne toliko kompleksne kao kod dvojice glavnih likova, i svaki od njih uspeva da sjajno odradi deo posla koji mu narativ poverava. Jedini ženski lik u kastu je zapravo jako dobar, uspevajući da istovremeno zrači i majčinske i MILFovske vajbove, a da je u pitanju i osoba koja je preduzimljiva, ključna za dalji razvoj priče i koja NIJE Kratosov novi love interest. Lep het-trik za Sony Santa Monica.

 

Sama priča se, očekivano, razvija od intimne porodične drame u epskiji narativ u kome bogovi i njihove sebične žudnje imaju veliku ulogu i ovo je uspešno utoliko što se intimni element drame nikada ne gubi (u skladu sa tim da je roditeljstvo najvažniji posao), ali  utoliko što se jednostavna poruka priče koju je napisao još Kiki Lesendrić – ne veruj u idole, pa makar imali spomenike isklesane iz čitavih bregova – posreduje kroz iznenađujuće životne likove. Asgardski (i vanirski) bogov i u ovom narativu su impresivno „ljudski“ predstavljeni, više dekadentni soj nekadašnjih velmoža koji vide da se njihova istorijska epoha bliži kraju, nego nekakva transcendentna ekipa, i njihove šeme, spletke i akcije su deo večitog rata u koji su ljudska bića samo protiv svoje volje uhvaćena. Ponovo iznenađujuće, za igru koja se bavi nekim od najkrvavijih, najmučnijih elemenata nordijskog mitosa, God of War mnoge svoje poente uspeva da plasira uz mnogo humora.

 

Ne da je ovo sad neka komedija – naprotiv, finale je primereno tragično i bremenito ozbiljnim emocijama – ali da ima komičnih elemenata, ima ih mnogo. Kratosove i Atreusove interakcije sa dvojicom patuljačkih kovača (od kojih je jedan namrgođeni psovač a drugi neumereni hipohondar) povremeno se pretvaraju u komedijaške skečeve, a pridodavanje boga Mimira kastu (koji, neobjašnjivo, ali u sklopu igre u kojoj svi pričaju engleski sasvim prihvatljivo, priča sa škotskim akcentom) je zaslužno za mnoge momente savršenog filmskog bantera. Mimirove priče o Asgardu i Vanahajmu su i izvor većine pozadinskog narativa, ispričane sa strašću i duhom starog veterana logorskih vatri, a njegova dobacivanja u borbi su mestimično suvo komičarsko zlato.

 

Kada na kraju igre dobijemo veliko otkrovenje (koje smo, naravno, videli sa dvadeset kilometara) i jedno dostojanstveno, neužurbano postavljanje temelja za nastavak, to sve deluje veoma zarađeno. God of War 2018 deluje primereno epski: u njemu srećete bogove koje znate iz mitologije i koji jesu humanizovani ali igra vrlo pazi da ih ne banalizuje pa ih i pušta na kašičicu (Odin i Tor se, da spojlujem, pojavljuju samo u priči), a susreti i interakcije sa Jörmungandrom, „zmijom sveta“ odišu tonom posebnosti. Tamni elfi su manje razrađeni kao ličnosti i služe samo kao neprijatelji, no opšti utisak je zaista da igra pažljivo smešta svoje protagoniste u svet sa dugom i kompleksnom istorijom i dopušta im da ga istražuje po svojoj volji. Na jednom planu ovo je simbolizovano veslanjem u čamcu kojim Kratos i Atreus prelaze mnoge razdaljine u igri, na drugom bifrostom koji im dopušta kretanje između različitih kraljevstava raspoređenh oko drveta sveta Yggdrasilla. Osećaj velike avanture je tu – Atreus čak i mnogo puta u igri kaže da nema potrebe da se žuri sa dovršavanjem glavne misije i da umesto toga mogu jedno vreme da lutaju i traže pustolovine, a što se sjajno uklapa sa simboličkim putovanjem oca i sina na kome zapravo traže jedan drugog i pokušavaju da uspostave balans koji je između njih držala jedna jaka žena.

 

Transformacija Kratosa iz sadističkog ubice koga smo ispratili na kraju God of War III (i pravimo se da God of War: Ascension nikada nije postojao) u čoveka koji pravi vidan napor da sasluša, diskutuje, poduči je uspešna i kada negde u poslednjoj trećini on vrlo zajapurenom Atreusu objašnjava da se nikada ne ubija iz zabave ili obesti, već samo iz krajnje nužde, to deluje ubedljivo uprkos verovatno četvorocifrenom broju žrtava koji je igrač do tog momenta samo u ovoj igri nazidao.

 

Reći da je ovo „muška“ igra deluje redundantno – u njoj muškarci skoro isključivo  interaguju sa muškarcima, jedina žena koja se pojavljuje je veštica, a motivacija za postupke protagonista utemeljena je na mrtvoj majci/ partnerki – ali ovo je i muška igra koja na dosta elegantan način obrađuje i teme muške nesigurnosti, straha, ponosa i gordosti i, bez da natrljava igraču na nos svoje poente, ili, nedobog, da upada u neke „emotivne“ dramske scene sa plakanjem i recitovanjem PRAVIH osećanja. Umesto toga, koliko god da je ona bučna i besna na polju akcije – a servira jednu od najbučnijih i najbješnjih akcija u AAA krajoliku – toliko je njeno priznanje da odrasli muškarci često još uvek treba da odrastu da bi prestali da ZAISTA budu dečaci servirano suptilno, i iz više uglova (pomenuti patuljci-kovači imaju čitav podzaplet koji se takođe ovim bavi na svoj način).

 

Ta besna i bučna akcija je samo deo kinematskog ugođaja God of War 2018 i ovo je, kako bi i bilo očekivano od first party igre firme koja ima najuspešniju konzolu na tržištu u ovoj generaciji, audiovizuelni spektakl prvog reda. God of War je uvek imao jak vizuelni identitet. Ne nužno elegantan, ali svakako jak i prepoznatljiv, a sa  novom igrom i prelaskom iz grčke u nordijsku mitologiju može se reći da su unapređenja nastupila na svim frontovima. I ovde neki neprijatelji ne pate nužno od karaktera, a što se možda i više primeti jer ih načelno igra ne baca u tolikim brojevima na naše junake, ali ponuda je solidno šarolika pa se i među njima nađe po neki koga ćete pamtiti. Za mene su to prevashodno travelleri jer se u njima najviše primeti uticaj – Dark Souls – ali i tamni elfi imaju interesantan vizuelni dizajn.

 

Okruženja, ledena prostranstva i impresivne šume severa Evrope, te začudni predeli drugih kraljevstava (pre svega Alfsheim koji čini šokantan kontrast naturalizmu Midgarda, svojim bojama i arhitekturom) su svakako više nego dovoljna kompenzacija i God of War osvaja i art direkcijom i čistim spektaklom boja  koje koristi. Vreme kada su najskuplje konzolne igre insistirale na smeđoj boji, jureći „realističnost“ grafike je, srećom, za nama a Sonyjevi grafički dizajneri su uspeli da scene prepune divljeg kolorita učine vibrantnim i živim, ne samo „šarenim“.

 

 

I mada je jasno da su na skrinšotovima najimpresivnije te količine detalja na modelima i minuciozne teksture, kao i da sa tehničkog aspekta sa nogu obara svest da igra, kao i prethodne iz serijala, nema vidljivih učitavanja (i, da ponovimo, sva se događa iz jednog kadra, bez napuštanja Kratosa kao sidrišta događaja), te da je frejmrejt iznenađujuće stabilan s obzirom na to koliko se konzola muči da se rashladi od silnog rada, moja najveća pohvala ide za animacije. Koje su, da bude jasno, sad već specijalnost u Sonyjevim studijima, ali posle likova iz Uncharted, The Last of Us, InFamous ili Horizon koji su svi progresivno sve više bili uronjeni u svoje svetove, God of War postavlja nove standarde, ne samo sa detaljčićima kao što je činjenica da likovima ide para iz nosa i usta kada dišu, već, za mene najimpresivnije, sa fantastičnim, mekim tranzicijama između animacija koje čine da sve deluje neverovatno prirodno. Ovako nešto je bilo komparativno lakše postići u Uncharted ili The Last of Us, naslovima nešto sporijeg tempa, bez toliko složenog seta poteza na raspolaganju igraču, a u God of War Kratos na gotovo magične načine prelazi iz jedne animacije u drugu, kao da je sve vreme planirao da baš to uradi, bez obzira što ste ga upravo izvukli iz poslednje faze zadavanja udarca, otkazali ste čitav recovery deo ciklusa i naterali ga da umesto toga parira štitom. Kako su Sonyjevi animatori napravili da ovi prelazi, potpuno pod kontrolom igrača, deluju kao unapred pripremljena animacija, to znaju samo oni, ali ovo valja prepoznati i ceniti. Muzika, iz pera Beara McCrearyja (koga znate iz The Walking Dead ili Galaktike) uspeva da istovremeno deluje autorski ekspresivno (pogotovo glavna tema koju smo čuli na E3-ju pre dve godina prilikom premijernog otkrivanja igre) ali i da se sa dovoljno autoriteta pozove na odgovarajuće folklorne motive (na primer u temi valkira). Ima ovde kompozicija koje se legitimno dadu slušati i izvan igre (recimo The Ninth Realm sa svojim lepršavim violinama i horom), a sve je to udenuto u inače snažan i mesnat audio miks igre koji pored toga što kanališe „tvrdu“ atmosferu, uspeva da bude primereno informativan i kompenzuje povremenu nesposobnost kamere da adekvatno isprati akciju.

 

God of War vrlo verovatno neće biti igra godine za mene – Monster Hunter: World za sada ljubomorno čuva to mesto, a da ne pominjem silne rimejkove i rimastere nekih od mojih najomiljenijih igara svih vremena koji su izašli ove godine – ali će biti visoko u vrhu liste na ime mnogo elemenata: bitne teme, dobre priče i sjajnih likova, kvaliteta produkcije koji trenutno nema premca u konzolnom ili bilo kom drugom svemiru, kvalitetno osmišljene borbe i strukture igre koja dopušta traženje sve većih izazova onako kako igraču to odgovara, u toku ili posle završavanja priče, a sve u prepoznavanju da je, zaista, put u mnogo slučajeva, važniji od destinacije. U tom smislu, ako do sada niste posedovali Playstation 4, pa čak i ako ste stare God of War igre smatrali trešom za neiživljene tinejdžere, ovo je igra koja bi mogla da vam promeni mišljenje po obe stavke. Pa vi vidite.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 15-06-2018

Posted in metal with tags on 15 juna, 2018 by mehmetkrljic
Pošto napolju lije kao iz proverbijalnog kabla, da polijemo i mi iznutra nekom teškometalnom grmljavinom ili tako nekako, jer ipak je Petak a to ne treba olako shvatati! Dakle, mačke su nahranjene, sklonjene na suvo i bezbedno, a mi sada slušamo prvo blek metal, kako je i običaj:

S obzirom na hladnoću i pustoš, Kanada bi trebalo da bude zemlja blek metala, barem kolko i Norveška i Poljska a bend Spectral Wound iz Montreala svojim drugim albumom, Infernal Decadence, daje jak argument da se ovo razmotri na najvišim instancama.

Infernal Decadence nije preterano originalna ploča, ali jeste jedan pržački, agresivni, prijatno razmazani blek metal koji ne izmišlja nikakve nove fore u ovom žanru nego se drži oprobane „svi u napad“ formule, sa pesmama koje počivaju na ideji da je dobar rif para vredan a da onda ispod njega možete da sipate relativno monotone, superbrze, treš ritmove i da provučete i pevača koji vrišti bez mnogo varijacije i da sve to ne ispada ni malo dosadno, već naprotiv, hipnotički zavodljivo. I u pravu su, ovaj album uspešno poentira na kombinaciji ekspresivnosti koju nose gitare i disciplinovane monotonije koju rabe aranžmani, sa miksom koji je prilično prostran ali koga je onda stari majstor Džim Plotkin u masteringu ekspertski spakovao u jedan kondenzovan udarac pesnicom u lice koji traje nešto više od pola sata i ne zloupotrebljava gostoprimstvo. Spectral Wound su primer sazrelog, u sebe sigurnog blek metala koji ne mora da se poigrava sa definicijama žanra i nateže u raznim krosover smerovima, pošto ono osnovno što radi – radi jako dobro. Davno nismo ovako jako uleteli u vikend.

https://spectralwound.bandcamp.com/album/infernal-decadence

Sledeći na redu su Endeathed iz Bogote i čovek bi na osnovu simpatično glupog imena benda očekivao  i priglupu, eventualno simpatičnu muziku, no, Kolumbijci na svom debi EP-u prijatno iznenađuju kombinacijom blekeraja i thrash/ punka koja me je prenula iz letargije i podsetila na, možda, neke faze Impaled Nazarene. Nije ovo sjajna ploča ali ima interesantno spakovan miks koji forsira bas-gitaru, što je u blek metalu ređe od proslave božića, a neke pesme su legitimno odlične (poput recimo Devouring the Light). U svakom slučaju, Endeathed se izdvajaju iz „i ja sviram blekmetal i štujem satanu“ čopora svojim posebnim zvukom i pristupom pesmama koje su možda malo prijateljskije prema „običnom“ slušaocu od blek metal proseka, pa ih preporučujem:

https://www.youtube.com/watch?v=Hqop46uiikY

Probijao sam se ove nedelje kroz gomile melanholičnih, eksperimentalnih i narodnjačkih blek metal albuma da izaberem samo najbolje za ponudu ovog Petka, i u tom smislu je novi album naših mađarskih komšija Sear Bliss prilično vredan pažnje. Sear Bliss svakako nisu blek metal čistunci već ljudi koji, evo više od dvadeset godina eksperimentišu sa formom, pa je tako i Letters from the Edge, njihov osmi album, zapravo vrlo elegantan u svojoj kombinaciji emotivnih harmonija i praktično powermetalskih kvazisimfonijskih aranžmanskih ambicija. Nije to za svakoga i razumeću ako Sear Bliss doživite kao suviše patetične ili pretenciozne, ali treba ovde prepoznati jednu veteransku ruku na delu i ispoštovati njihovo dosledno poigravanje sa atmosferom i dinamikom. Jedino moram da se potužim na produkciju koja je suviše ravna imajući u vidu kakve sve bend zaokrete pravi u aranžmanima. Ipak, ovo svakako kušati:

https://searblisshhr.bandcamp.com/album/letters-from-the-edge

Idemo mi dalje na stoner/ psych stranu ulice a tamo nas čekaju izvrsni Italijani Killer Boogie. Već iz imena je jasno da ova rimska trojka nema nameru da se mršti i izigrava kojekakav misticizam i onostranstvo, već da im je ambicija da isporuče jaku muziku punu gruva, namenjenu mladima da uz nju prže hedove, cimaju nargile, oznojeni plešu u klubovima sumnjivog renomea i šalju jedni drugima lascivne stikere na vajberu. Elem, Killer Boogie su svoj prvi album nazvali Detroit, a ovaj drugi „Acid Cream“ čisto da ne bude apsolutno nikakve zabune u vezi toga šta treba očekivati od njih. Dobro, ova muzika nije striktno metal, ali jeste ono iz čega je metal nastajao a meni je to dovoljno, pogotovo kada čujem ovaj isfazirani, psihodelični zvuk koji sa sobom nosi i moćne, masne rifčine i jaku ritmiku. Da mi je neko rekao da je Acid Cream album sa kraja sedamdesetih možda bih se malo skeptično mrštio i pitao se da li je ovakav mastering tada actually mogao da se napravi, ali da mi je to pušteno na kaseti, bez problema bih progutao priču. Dakle, ko je raso na MC5, Stoogesima, ali i Creamu, Sabbathu i Hendriksu će ovde naći mnogo razloga da odvoji uvo, a pošto je bend toliko retro ne smeta ni što je album izašao još u Martu:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/killer-boogie-acid-cream

Nešto manje razuzdano ali ne manje retro zvuči drugi album njemačkih Pretty Lightning (koji je izašao još u Novembru, ali nemojmo biti dogmate!!!!!). Na njemu ovaj sarbrikenski dvojac uredno donosi izrazito ’70s orijentisanu psihodeliju sa elementima Velveta, Dream Syndicatea, pa onda i gomile klasičnog krautroka, ali i one pankerskije strane spektra, pa tu ima i acid punka, ali bogami i popičnijih pesama koje, s druge strane, imaju najavangardnije ambicije (slušajte Tangerine Steam!!!). Meni sve to jako leži, i pevanje kroz telefon, i manipulacije trakama, i moćni, drogirani spejs rifovi ispod kojih piče analogni laseri… Pretty Lightning je bend koji verovatno očajno pati što se nije rodio bar 20-30 godina ranije, ali za dobru psihodeliju očigledno nikada nije kasno. Nije ovo metal, ali metalci će ovo znati da cene. Odlična ploča, prepuna detalja koje vredi istraživati u ponovljenim slušanjima. I, mislim, još se i album zove The Rhythm of Ooze!!!!!!

https://prettylightning.bandcamp.com/album/the-rhythm-of-ooze

Dobro, idemo u potpuno drugu stranu sada, ništa stoner, ništa psihodelija, ništa dum, nego samo treš metal stare škole. Infrared su Kanađani i mada im je ovo tek drugi album, imaju zapravo popriličnu količinu godina jer su sa svirkom počeli još osamdesetih godina. Sačuvaj bože, al, opet, lepo je znati da nisam najgori od sve dece. Elem, Infrared ne sviraju treš metal sasvim po mom ukusu, jer je ovo uglavnom srednjetempaška ploča podugačkih pesama, sa melodičnim pevanjem i preteranim solažama, ali opet, treba ponekad čovek i da izađe malo iz svoje zone komfora i makar na jedno slušanje Infrared imaju da ponude i dobre rifove i pokažu da su dobro proučili lekcije koje su za sobom ostavili klasični albumi Metalike, Testamenta, Megadetha pa i, recimo, Exodusa ili Intrudera. Hoću da kažem, ovo je zanimljiva ploča, barem meni koji najviše volim pravolinijski treš sa dobrim rifovima (Bloodcum su za mene otprilike idealna formula), na ime svoje dinamičke suptilnosti i dobre rifaže. Poslušajte:

https://infraredmetal.bandcamp.com/album/saviours

Još jedan bend koji je – mada pod drugim imenom – počeo krajem osamdesetih je i lisabonski Filii Nigrantium Infernalium. Njihov novi album, Hostia, poočinje vrlo agresivnom satanističkom proklamacijom/ molitvom na portugalskom a nastavlja se zabavnom i prilično agresivnom kombinacijom spid metala i blek metala, sa blastbitovima, debilno prostim rifovima koji se sviraju jednim prstom koji se nikad ne podiže sa vrata gitare, ali i klasičnijim hevi/ trešmetalskim stilizacijama i pevačem koji osciluje između spid dernjave, stilizovanijih blekmetalskih vrištanja i isforsiranog „melodičnog“ pevanja. Pevanje i jeste možda najkontroverzniji element ove muzike jer za njega neupućena publika neće biti sigurna da li treba da bude parodičan ili ga treba shvatati ozbiljno. To i jeste tajno oružje Filii Nigrantium Infernalium i ovaj album uspeva da isijava skoro autsajderski šarm, provlačeći pritom ludo raznovrsne pesme (slušajte harmonije u Lactancia Pentecostal, pa onda akustične gitare i hevimetalski heroizam u Auto Da Fe, a onda pored njih manje od dva minuta dugačko blek metal prebijanje Smrt/ Nada) i ono što se za njega ne može reći je da je dosadan. Mene su prilično osvojili:

https://filiinigrantiuminfernalium.bandcamp.com/album/h-stia-2

Finski Sadistik Forest sa debi albumom Morbid Majesties, pak, nude osvežavajuće jednostavan ali nikako glup death metal koji od blek metala uzima taj neki hipnotički pristup kompziciji ali sve pakuje u teški, masivni zvuk koji na najbolji način podseća na zlatne godine skandinavske death metal ponude. Dakle, Sadistik Forest veoma dobro kapiraju da nema potrebe da smaraju sa aranžmanima i da je konstantni napad najbolja odbrana – ali i najbolji napad. Ovo su, po toj formuli, pesme koje sve vreme idu napred, nošene jednostavnim ali moćnim rifovima, neandertalskim pevanjem koje presecaju bolni, promukli vrisci, tvrdim rifčinama, povremenim mesarski jakim blastbitom, a uz sve to se provuče po koji blekmetalski pasaž čiste hipnoze. Nažalost, nije svaka pesma sa albuma na bandcampu, ali i ovo što ima je vrlo vredno slušanja za svakog ko voli da ga muzika obgrli i ponese, a da pritom i bude malo dublja po frekvencijama. Prijatno:

https://sadistikforest.bandcamp.com/

Italijanski Abhor se vraća sa svojim SEDMIM albumom i ovo je sada već očekivana satanistička ponuda ritualno intoniranog blek metala koja prija srcu i duši, sem, naravno, ako vam ne vređa religijska osećanja. Abhor, da bude jasno, propisno prže u gitare i udaraju u bunjeve i ritualizam njihove muzike je mahom u tome da je ona srednjeg tempa sa zapaljivim temama, bizarnom kombinacijom vrištanja i zapevanja i puno ponavljanja. Meni to prija mada poštujem da bi ovo nekome bila i superiorno dosadna ploča. Ali Abhor, barem mene, uspevaju da pridobiju rifovima i temama (slušajte početak Engraved Formulas i recite mi da vas ne tera u metanisanje i ponavljanje ritualnih napeva na jeziku koji ne poznajete) koje se ponavljaju, potpuno uverene u svoju ozbiljnost i metafizičku težinu. Retki su bendovi koji ovako nešto umeju da izguraju, pogotovo uz pomalo lo-fi zvuk koji Abhor rabe tako da tim pre moram da ih preporučim. Kad još čujete i primereno bleksabatovske momente (kao što je početak Demons Forged from the Smoke) nećete moći da odolite:

https://youtu.be/17WFAyORzaQ

Kanadski Tomb Mold se vraćaju sa drugim albumom (Manor of Infinite Forms, molimlepo!) i nastavljaju da valjaju svoj teški, preteški, podzemni death metal koji ne malo duguje slavnim prethodnicima poput, recimo njujorških Incantation, ali i Immolation, pa i Evropljanima kao što su Grave ili Pestilence. Dobru sam tu nisku bendova naređao i ne pretendujem da kažem da su Tomb Mold nužno bend za istorijske udžbenike i (naprednije) muzičke škole, ali ovo jeste odličan, atmosferični death metal koji ne komplikuje na tehničkom planu i više ga zanima opšti dojam. A opšti dojam jeste mračan, težak, ali ne i hermetičan, već više onako, zavodljivo, malo i seksi. Dobro, pevanje je veoma monotono i mada mi, primarna ciljna grupa, to tako sasvim volimo, fakat je da će možda odbiti manje iniciranu publiku. Opet, ako vam je nedavni album Incantation samo razgoreo glad za još, Tomb Mold sasvim pristojno uleću u dovoljno srodnu nišu i pošteno se u njoj iskazuju:

http://listen.20buckspin.com/album/manor-of-infinite-forms

I, srećan sam što ove nedelje možemo da ponudimo JOŠ kvalitetnog death metala. Thorium dolaze iz Danske i pored toga što im je već samo ime METAL, oni su i neobičan bend/ projekat koji kombinuje muzičare i uticaje i u suštini je u pitanju neka vrsta privatnog projekta Michaela Andersena uz pomoć prijatelja. Ali muzički, ovo je sjajan old-school death metal koji ne zvuči retro već raspoloženo i razobadano, sa jakim rifovima, epskim (EPSKIM!!!) temama i nezaustavljivim kretanjem unapred. Nema ovde previše novog ili originalnog, sve ste ovo već čuli ako ste slušali Morbid Angele, Decidiee, Massacree itd. ali je napisano i odsvirano ubedljivo i sa osećajem, a produkcija pogađa zlatnu sredinu između kvaliteta i andegraund hardkora, sa jako masivnim zvukom u finalnom produktu tako da ovu ploču mogu da preporučim bez mnogo razmišljanja:

https://youtu.be/ANtGyuDr2jY

Da malo usporimo sa bostonskim doom metal bendom Lesser Glow. Ove nedelje sam slušao više sporih, atmosferičnih, melanholičnih post-metal albuma koji su bili slušlljivi ali namene nisu ostavili dovoljno jak utisak da ih prrporučim. Ruined se od njih razlikuje jer iako koristi mnogo istih tehnika – vokale koji su malo melodični, malo ekspresivno vriskavi, spor, epski tempo, uzvitlane gitare, težinu i prostor – on deluje lično i proživljeno. Lesser Glow pritom i ne gađaju tu neku post-metal metu, rekao bih, i sasvim se ugodno osećaju u doom fioci, osim što ne misle da doom metal podrazumeva besomučno kopiranje Sabata ili, već, Pentagrama… Ima ovde očiglednih dugovanja sabatima, naravno, ali je muzika sasvim lična i moćna na jedan ubedljiv način koji svedoči o naslušanosti, a možda najimpresivnija je ta neka kinematičnost pesama koje deluju kao mini-filmovi i zaokruženi narativi sa usponima i padovima i zaokretima, iako se retko napušta ujednačeni, posmrtnomarševski tempo i agresivna težina. Poslušati:

https://lesserglow.bandcamp.com/releases

Za kraj smo sačuvali – britanski pank.

Izašao je novi Fukpig, pod sugestivnim nazivom Bastards i ovo je, za moj račun, njihovo do sada najbolje izdanje. Fukpig su mi uvek nekako ispadali bolji kao koncept nego kao sama muzika, uzimajući za osnovu isti koktel blek metala, industrije i panka koji uspešno rabe starija braća iz Anaal Nathrakh, ali onda stavljajući akcente malo drugačije tako da pank bude u prvom planu. Odlična zamisao, ali, do sada je to meni proizvodilo nedovoljno dobre pesme. Nije ni Bastards sad neko remek-delo songrajtinga, ali sam se uz njega solidno dobro provodio ovih dana. Delom jer su se Fukpig zaista malko istesali u komponovanju i ponudili nekoliko interesantnih varijacija na ipak ultimativno vrlo monotoni d-beat koji im je u osnovi zvuka, sa malčice efektnijim ulascima u blekmetalski ekspresionizam tako da se ta neka osnovna pank-poruka još efektnije provuče. Delom jer je bes koji je u korenu ove muzike temperiran jedva primetnim nijansama melanholije i to je lepo oplemenjuje. Evo ih:

https://fukpig.bandcamp.com/album/bastards

Završićemo jednim SOLIDNIM komadom grajndkora koji nam stiže iz postojbine ovog lepog žanra – Velike Britanije. Vristolski Human Cull ne gube vreme i na svoj ja i ne znam koji po redu album pakuju osamnaest pesama u jedva nešto više od osamnaest minuta. Naravno, grajndkor je poznat po kratkim pesmama, ali Human Kull imaju i zanatsku veštinu koja dopunjava poznavanje žanra pa je ovo osamnaest minuta vrlo prijemčivog grajnda koji ima sve što ovaj žanr čini najboljim: puno eksplozivnih blastova, gitarskih avantura, ubrzanog d-beat prženja, ali i gomilu gruvi mošpartova u kojima se publika, polomljena od šutiranja malo odmara uz zombi-plesanje u pitu. Pritom, Human Cull osvežavaju time što koriste klasični duboki grind vokal bez previše korišćenja danas uglavnom preovlađujućih midl i haj vriskova, što im daje patinu koju moje stare uši veoma cene. Efikasna i prijatna ploča:

https://humancull.bandcamp.com/album/revenant

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 08-06-2018

Posted in metal with tags on 8 juna, 2018 by mehmetkrljic
Svaki Petak koji dođe je jedna mala pobeda života nad neživotom, pa onda da je i danas proslavimo uz metal!

Kao po običaju, krenimo od blek metala, a šta je bolje za aperitiv od novog seveninč singla danskog benda Angantyr, benda koji se nazvao po prastarom danskom kralju (osmo stoleće, kažu) a počeo kao sintisajzerski projekat koji se brzo izmetnuo u sirov i agresivan blek metal. Odobravamo tu vrstu evolucije, a novi singl je odlična kriška grubog, bučnog, ali ne primitivnog blek metala. Naravno, nema mnogo promena tempa i kojekakvih suptilnosti u aranžmanima, ali i ne treba da bude, Angantyr sviraju muziku koja želi da ostavi osvajački, dominantan utisak i to im svakako polazi za rukom ovim prijatnim melodijama i nepraštajućim tempom, sve to spakovano u sirovu ali kvalitetnu produkciju. Oštro i ljuto kako i treba, jelte:

https://youtu.be/s97Q2pHTdaE

U nešto komercijalnijem maniru su Norvežani Ováte, čiji istoimeni prvenac okuplja članove Gorgoroth i Taake (samo, nadam se bez nacističkih inklinacija kojima su neki članovi tih bendova umeli da budu skloni) i predstavlja neku vrstu midl ov d roud norveškom blek metala. Nije ovo „prava“ komercijala tipa Dimmu Borgir ili čegagod sličnog ali jeste komparativno manje hardkor, jer je zasnovano na prijatnim melodijama i srednjem tempu, sa sve odličnom produkcijom i jednim skoro pa radio-friendly ugođajem. Neće se često desiti da preporučujem ovakve albuma, pa molim da se primeti, a preporučujem ga jer se ovde čuje u poneka zaista odlična gitarska tema koje se ne bi postideli Mejdni iz najboljih dana tako da, isprobajte:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/ov-te

Negde tačno na sredini su Djevekult sa svojim drugim studijskim albumom Når Avgrunnen Åpnes koji pokušava da pomiri raw black metal pristup sa malčice odmerenijim izrazom. Ne da ovde ima „komercijalnih“ ambicija, muzika definitivno isijava andergraund kredenšale, već i prilično čudnim aranžmanima koji često iznenade a ponekada i zbune, ali opet, ovo nije ni „sve vreme napad svom snagom“ pristup klasičnih sirovina, pa možda vredi isprobati. Napominjem da Djevekult u svom bekrajnom eksperimentisanju sa aranžmanima povremeno skliznu maltene u parodiju ali se sve vreme čuje da oni to misle jako ozbiljno tako da… Čudna ploča:

https://djevelkult.bandcamp.com/album/n-r-avgrunnen-pnes

Na stonerskoj strani spektra možemo da ove nedelje počnemo od finskih Boar čiji je novi album, Poseidon, dropovao pre nedelju dana. I Boar, u skladu sa imenom benda koje isijava muževnu energiju, ali i albuma, koje isijava epiku i transcendenciju, nude prijatnih četrdesetak minuta teške, ali plesne i gruvi muzike koja tuče i batina ali očigledno iz najbolje namere. Boar nisu desert rockeri ili bend koji će na komičan način tematizovati narkotike i njihova muzika je „ozbiljna“ i sa dosta štofa, a da je istovremeno i propisno metal, bez ambicije da redefiniše žanr. Poseidon je ploča dobrog gruva i jake produkcije, sa pesmama koje čoveka nose kuda treba da ga nose uz prstohvat rituala i psihodelije ali bez pretencioznosti. Odobravam i savetujem!

https://boar.bandcamp.com/album/poseidon

Značajno manje transcendentni ali nikako manje dobri su Seedy Jeezus, melburnski trio čiji je album Polaris Oblique izašao u Ponedeljak i nudi divan jelovnik starinskog ali vitalnog hevi roka i hevi metala. Mislim, bend je po „današnjim“ standardima blizak i garažnom roku ali gitarisanje Lexa Waterreusa je totalno hevimetal, sa nesputanim soliranjima i temama koje su sedamdesetih i osamdesetih bile zaštitni znak ovog pravca. Ni ostatak benda, bogami, nije za bacanje i Seedy Jeezus umeju da se igraju sa atmosferama i gruvom, isporučujući pravilno „seedy“ muziku koja koristi mnogo starih elemenata ali ne zvuči zastarelo. Nisam im slušao prvi album ali mislim da će i to vredeti da se potraži jer je Polaris Oblique vrlodobar:

https://seedyjeezus.bandcamp.com/album/polaris-oblique

Idemo natrag do Finske za potrebe albuma koji DEFINITIVNO nije metal. Ali ima metalske elemente a u pitanju je prilično dobra ploča tako da je legitimno da se ovde preporuči. Onségen Ensemble su nemoguće pretenciozan bend koji kombinuje esid rok, psihodeliju, stoner, sve u nekakvom prilično filmskom ključu da se kao produkt dobije evokativna i prijatna instrumentalna muzika. I sad, pretenciozno je ovo – pa slušajte te vokale koji se glasaju bez reči – ali opet, đavo ga odnio, i prilično je okej i mada bih voleo da se čuje i malo više naivnosti u zvuku koji se ipak solidno oslanja na nasleđe dece cveća, nije mi ovo neprijatno za slušanje:

https://onsgenensemble.bandcamp.com/album/duel

Da se ne razmekšamo baš sasvim na ovaj sveti Petak, evo nam malo blackened death metala iz Indijanopolisa, ljubaznošću benda Sermos, i kanala Slam Worldwide na JuTjubu. Sermos su na neobičan način iskombinovali black i death metal jer je blackened death obično lozinka za konstantne baraže blastbitova i jednostavne aranžmane, dok je njihova muzika zapravo od death metala preuzela dinamično aranžiranje kompozicija i sklonost sitno seckanim rifovima, ali onda sve bude začinjeno blek metalskim harmonijama i sa malo melanholije. Interesantna kombinacija i uz pevanje koje je vrlo simpatično duboko i grleno, ovo je prijatan spoj stare škole i nekakve možda ne baš inovativne ali sveže tendencije u ekstremnom metalu. A i ima samo tri pesme pa ne može mnogo da smori:

https://www.youtube.com/watch?v=UH4UAh0oZMQ

Nego, baš mi je po ukusu bio i split između njujorških Organ Harvest i takođe njujorkih Cosmic Arson. I jedan i drugi bend ozbiljno i brutalno tuku po death/ grind formama (s tim što jedni sebe opisuju kao „grind/death“ a drugi kao „deathgrind“, pa vi vidite) i ovo su relativno dugačke pesme sa relativno intrigantnim ritmičkim i harmonskim izmišljotinama, ali i sa čistim i urednim blastbitovima i brutalnim pevanjem. Organ Harvest su malčice skloniji gruvu i eksperimentu ali su Cosmic Arson za nijansu apstraktniji i brutalniji. no oba benda se vrlo disciplinovano kreću negde na razmeđi između Pig Destroyer i Immolation, ako smem da se tako razbacujem i ovo mojoj napaćenoj metalskoj duši vrlo prija:

https://upstaterecords.bandcamp.com/album/the-black-market-sessions

Kad smo već kod prijanja, izašao je i novi Gruesome, i, oh, pa, sa ovim bendom dobijate tačno ono što piše na proverbijalnoj konzervi. Ili, u ovom slučaju, šta je nacrtano na omotu.

Hoću reći, crtež Eda Repke na naslovnoj strani ovog albuma je očigledan omaž radovima istog tog Eda Repke iz osamdesetih godina prošlog veka a ako ste posle jednog pogleda pomislili na album Spritual Healing grupe Death, čestitam, setili ste se zašto vam je ime Gruesome poznato.

Gruseome, dakle, nastavljaju bez imalo stida da kopaju po rudniku koji je započeo pre tridesetak godina pokojni Čak Šaldajner i Twisted Prayers nije puki omaž grupi Death već praktično pastiš koji je urađen vrlo ozbiljno, od zvuka, tempa, preko pevanja pa sve do činjenice da neke pesme sasvim eksplicitno kopiraju ritmove i aranžmane od svojih Death predložaka (na primer, naslovna).

Ovoliko obožavalaštvo ne može da bude baš sasvim zdravo, ali rezultat je svejedno vrlo slušljiva, prijatna ploča na kojoj čak gostuje i sam James Murphy za taj neki ekstra detalj na strani autentičnosti. Ipak, Gruesome nisu Death pa i njihovo skoro pa laboratorijsko sintetisanje erzac-Death zvuka nekome može i da zasmeta. No ako niste tako osetljivi i samo biste da slušate odlično odsviran death metal stare škole, produciran dovoljno dobro a dovoljno suvo da ne pokvari taj old skul ugođaj, Twisted Prayers će vam prijati:

https://gruesomedeathmetal.bandcamp.com/album/twisted-prayers

Idemo dalje sa švedskim kvartetom Soliloquium koji se meni, odmah da kažem, ne dopada nešto specijalno ali pokušavam da stvari posmatram sa objektivne strane i ukažem da je njihov novi album, Contemplations, dosta ubedljiva ponuda iz domena  tog nekog malo raspevanijeg doom metala. Soliloquium sebe opisuju kao death/doom band ali da bude jasno, nema ovde baš mnogo death tragova, i Contemplations je prozračna i melodična ploča na tragu Katatonije, Anatheme ili nekih faza Paradise Lost. Dakle, sve to nije, kako rekoh, baš mnogo po mom ukusu ali ne mogu Švedima da poreknem talenat za pisanje pesama koje imaju dosta atmosfere i intenziteta koji ne mora da dolazi na ime glasnoće. Skušajte recimo Streetlights koja je ozbiljna, kinematska drama, a da u njoj čak i nema pevanja. E, sad, to što posle nje ide 22 koju ja ne mogu da slušam jer mi se okreće želudac od njene popične emotivnosti je verovatno više problem u meni nego u njima. U svakom slučaju, ko se našao u goreopisanom, Soliloquium nude dosta materijala za žvakanje:

https://soliloquium.bandcamp.com/album/contemplations

Srećom, izašao je novi Yob pa se i ljudi slični meni (a neki bi rekli – neljudi), imaju čemu radovati. Ova ekipa iz Oregona valja svoj prilično jedinstveni sludge/ doom metal već priličan broj godina a Our Raw Heart podseća da još nisu izgubili smisao za pisanje dugačkih, epskih a opet vrlo ličnih pesama. Štaviše, zvuk benda je sa godinama sazreo pa mi se čini da Yob sada lakše rukuju i metalskim stilizacijama koje su „obavezne“ u njihovoj muzici, ali i lakše izleću iz kalupa kad je to potrebno. Moguće je da je bliski susret sa skoro sigurnom smrću (akutnim divertikulitisom, da budemo precizni) koga je gitarista Mike Scheidt imao  prošlog proleća donekle ofarbao i ovu ploču, ali sigurno je da je ovo ubedljiva, sigurna, moćna ploča dugačkih pesama ali nepokolebljivog, jelte, personalitija u koji se uklapa čak i balada poput The Beauty of Falling Leaves. Slušajte:

https://yobislove.bandcamp.com/album/our-raw-heart

Izašao je i novi Kataklism, ali meni to, eeeehhh, nešto nije po ukusu pa ću ga preskočiti, a umesto njega ponuditi novi The Konsortium pod nazivom Rogaland.

Ovi Norvežani, popunjeni iskusnim članovima 1349, Mayhem,Gorgoroth, Enslaved i Aura Noir imaju savremenu viziju blek metala koja podrazumeva ne samo dobru studijsku produkciju nego i pesme koje od blek metala uzimaju blastbitove, razularen vokal i zvuk gitare ali zatim u lonac dodaju i svašta nešto drugo. Ima tu treš metala, ali i jednog vrlo teatralnog, teatarskog pristupa komponovanju i izvođenju sa multitrekovanim refrenima i iznenađujućim harmonijama. Album i pored sve svoje maltene vodviljske eklektičnosti ostaje tvrd ko kamen sve vreme, što posebno cenim, a pevanje na norveškom je uvek bonus. Sveža, konstantno iznenađujuća metal ploča:

https://agoniarecords.bandcamp.com/album/rogaland

Ok, sad malo stvari koje su više kurioziteti, manje ESENCIJALNI albumi, ali opet, vredni kušanja.

Prvo je tu novi album kanadskog doom metal benda Wilt pod nazivom Ruin. Osim što Wilt na ovom albumu sviraju… depresivni blek metal??? Dobro, valjda je to neka sudbina svog metala da se u nekom momentu sudari sa blek metalom a Wilt su, mora se priznati vrlo dobro odradili tranziciju i ovo je ubedljivo žalosna, melanholična i fražilna muzika. Ruin je album inspirisan romanom Put Kormaka Makartija i pokušava da pošteno izlamentira taj neki sramotni kraj sveta opisan u toj moćnoj knjizi i vidim da fanovima benda to vrlo prija. Meni nije sasvim po ukusu, suviše mi je „programski“ depresivno (plus produkcja mi je kilava) ali poštujem da opet, ja imam previše godina i premalo strpljenja tako da, zbog referenci na Makartija, ovo dobija preporuku za slušanje.

https://wiltmanitoba.bandcamp.com/album/ruin

Drugo, tu je novi album benda Wayfarer iz Kolorada a koji je blek metal inspirisan američkim zapadom. I sad, o ne može da zamisli kako to zvuči, nek ne brine mnogo, nema ovde primetne kaubojštine. Wayferer nude melanholični ali mračni blek metal sa propisnim udaranjem i promuklim vokalima, a kompzicije su im svakako predugačke za ono što u njima rade ali im se ne može zameriti na ambiciji i, uopšte, haj konseptu:

https://wayfarercolorado.bandcamp.com/album/worlds-blood-2

Ali zato evo nečeg što preporučujem iz sve snage, nažalost, uz ogradu da albuma nema na internetu da ga čujete legalno a besplatno, pa ćete se morati oslanjati na pojednačne pesme. Naime, Witchsorrow iz Hempšira su sa Hexenhammer potvrdili svoj status eminentnog člana britanske doom metal premijer lige, bacajući rukavicu u lice i samom Leeju Dorrianu i njegovim aktuelnim i bivšim projektima. I tako, ako volite Cathedral, najmračnije momente Black Sabbath ili mislite da su danas Electric Wizard suviše komercijalan bend, Witchsorrow sa ovom pločom nude idealnu smešu zlog, mračnog metala, teške, masne produkcije i izdrogiranih hardrokerskih rifova. Evo dve pesme za ilustraciju:

https://youtu.be/JS2XeF-iIo4

https://youtu.be/AAObbpI8h-4

Nešto nas danas hoće srednjetempaški blek metal pa je red i da se ukaže na novi album švedskih Skogen. Skuggorna Kallar je njihova najkompaktnija ploča do danas i Skogen su, čini se, rešili da se malo stešu, poizbacuju viškove i ukrase iz svoje muzike, i fokusiraju se na vrlo emotivni, blago folkom dotaknuti blek metal koji ima epsku notu iako se ne davi u nekakvim baroknim aranžmanima i očigledno je vrlo posvećen ličnom i, jelte, unutarnjem. Kako već rekoh, srednji tempo u blek metalu načelno nije moja preferenca ali Skogen znaju šta rade i nude muziku koja traži da se čuje na ime svoje izražajnosti i neposrednosti:

https://skogensweden.bandcamp.com/album/skuggorna-kallar

Završićemo novim albumom pensilvanijskih progresivnih death metalaca Burial in the Sky ali ne zato što je ovo najbolja pločaove nedelje – nije, daleko je od toga – već zato što je ovo jedina ploča ove nedelje koja ima pesmu o Nikoli Tesli. Burial in the Sky su bend koji progresivni death metal shvata istovremeno i previše i nedovoljno ozbiljno. Previše ozbiljno jer se trude iz sve snage da u pesme ubace i saksofone i mandoline i da budu u isto vreme i prog rok sedamdesetih i savremeni death sa blastbitovima i brutalnim vokalom, a nedovoljno jer u mnogo slučajeva ne uspevaju da sve ove elemente povežu na nekakav pametan način pa dobar deo albuma zvuči kao ređanje segmenata koji su mogli da idu i nekim drugim redosledom. Najgore od svega je, ipak pevanje koje je… uh… monotono do uvredljivosti. Ako se čovek na to navikne, ima na ovom albumu sasvim kul momenata koje čovek može da dočeka sa osmehom (recimo saks solo na The Pivotal Flame), pa je vredan makar jednog slušanja:

https://burialintheskytheband.bandcamp.com/album/creatio-et-hominus

Pročitani stripovi: Avengers No Surrender, Justice League No Justice, Abbott, Angelic, Jimmy’s Bastards i The Wild Storm

Posted in Stripovi with tags , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , on 5 juna, 2018 by mehmetkrljic

Proteklih dana sam pročitao solidnu količinu stripova, pa je red da sa Sagitom podelim svoje misli o njima. Nisu to neke duboke misli, ali nisu ni to neki preduboki stripovi – ima tu superherojštine, ima krimića, naučne fantastike i satire… za svakog ponešto.

Za početak je možda najudobnije da prvo obradimo dva superherojska krosovera koji su se desili proteklih nedelja, a koji svaki na svoj način pokazuju da je 2018. godina i kako se sa njom boriti.

Prvi je Marvelov Avengers: No Surrender. Marvel je, na krilima nepodnošljivo uspešnog filma Avengers: Infinity War iskoristio priliku da još jednom renumeriše svoj Avengers strip-serijal i ponovo krene sa brojem jedan. Već sam u više navrata pominjao kako je ovo hladno poslovna i, utlimativno, cinična strategija gde se sada bukvalno sa svakom promenom scenariste kreće od broja jedan, sve uz svest da se prvi brojevi „novih“ serijala prodaju bolje nego sedamnaesti ili petstošezdeseti brojevi istih tih, jelte, serijala. Novi scenarista Avengersa je, znamo već, Jason Aaron kome je očigledno danas namenjena pozicija što ju je do juče zauzimao Bendis, a njegovi Avengersi, koji izlaze dvonedeljno, sa sve Edom McGuinnesssom na olovkama, su do sada izbacili dva broja i sasvim su neuvredljivi, ako već ne revolucionarni.

No, No Surrender je došao pre ovoga i bio, makar nominalno, spektakularna završnica prethodne ere Avengersa u kojoj su različiti timovi – svi sa rečju Avengers u imenu – morali da se ujedine ne bi li Zemlju odbranili od kosmičke, nikad pre viđene, nezamislivo moćne pretnje.

Ako ovo zvuči kao sasvim by-numbers Avengers zaplet – na pravom ste tragu. No Surrender je mnogo više pospremanje inventara nego nekakav ambiciozan umetnički zahvat i prilično sam se iznenadio da je Marvel, posle ipak kratkog vremena koje je prošlo od trijumfalnog Hickmanovog rada na Avengersu i završnice sa Secret Wars, sebi dopustio da naredni Avengers serijal okonča na ovako generički način.

No Surrender, nažalost, više liči na administrativnu proceduru nego na novu, uzbudljivu superherojsku avanturu: ovo je krosover u kome su tri postojeća Avengers serijala – Waidov Avengers, Zubov Uncanny Avengers i Ewingov U.S. Avengers – slepljena u jedan, trojici scenarista je u zadatak stavljeno da zajednički ispišu priču a crtači su menjani kako je bilo najudobnije. Pozitivno je što je novi nastavak izlazio svake naredne nedelje, ali negativno je što se ovo događalo tokom punih šesnaest nedelja. Hoću da kažem: četiri meseca? Šesnaest epizoda? Sa zapletom koji je mogao da iznese, dajbože tri (a Stan Lee ili Roy Thomas bi to spakovali u jednu)? Malko sam se i štipkao na početku da vidim da nisam zaspao pa se probudio u devedesetima kada su krosoveri tako znali da okupiraju trećinu ili polovinu godine i „normalan“ sadržaj stripova oteraju u materinu na taman toliko vremena da odustanete od čitanja serijala.

No Surrender mi je time izazvao flešbekove na neprijatne uspomene poput, eh, recimo, Maximum Carnage, mada je fer reći da ovo nije toliko loše napisan strip koliko je zaista očigledno da su scenaristi morali da se posluže svakim poznatim trikom ne bi li nekako radnju razvukli na čitavih šesnaest nastavaka.

Sam zaplet je bolno generički: dva moćna kosmička bića igraju neku svoju igru preko univerzuma i kroz eone i za najnovije polje na kome bi se igrali biraju planetu Zemlju, koju kidnapuju i prenose u odvojenu dimenziju a onda puštaju svoje timove da se jure po njoj. Avengersi svih boja moraju da se ujedine, odbrane nejač i na kraju smisle kako da Zemlju vrate tamo gde pripada.

Da na stranu stavimo to kako serviranje ovako grandioznog koncepta bez ikakve pripreme očajno pojeftinjuje sam taj koncept (ponovo, videti šta je Hickman sve uradio da nam proda svoje zaplete) i sugeriše nam da ne treba mnogo da se bavimo pričom već da gledamo lepe ljude u kostimima kako se boksuju, važnije je da je serijal Avengers upravo izašao iz prethodnog krosovera sa Championsima u kome je High Evolutionary takođe imao plan da Zemlju kidnapuje i na nju slao svoje čauše da prave haos, pa No Surrender deluje izlizano već u samom startu.

No, pravi problem ovog krosovera je to kako uzima tri serijala sa distinktnim tonom i identitetom i onda ih izpasira u neprepoznatljivu, bezukusnu kašu. I Ewingov U.S. Avengers i, pogotovo, Uncanny Avengers su bili serijali sa sopstvenim raison d’etreom i glasom koji je potpuno utopljen u ovom krosoveru, a, na kraju krajeva, isto se desilo i sa Waidovim Avengers koji je imao dosta zanimljih tema. No Surrender je bledunjava, daleko prerazvučena priča koju kao da su pisali algoritmi, u kojoj ima uzbudljivih ma-jel-Johnny-Storm-stvarno-(opet)-poginuo-jebote i sličnih momenata, ali su oni ubačeni mehanički, bez osećaja da su zarađeni, pa time i bez emotivnog impakta. Karakterizacije likova su tu samo onoliko koliko su scenaristi do ove tačke mogli da ih razviju i mada su i Avengersi i Zemlja sama na teškim iskušenjima, ne očekujte da se to reflektuje u nekakvoj evoluciji likova.

Ključno, ni dobre ideje koje su ovde uvedene nisu na kraju razvijene na impresivan način. Priča počinje uvođenjem novog lika – Voyagera – supermoćne žene za koju se tvrdi da je bila jedna od osnivačica Avengersa, i mada je ovo donekle varijacija na Sentryja i njegovo poreklo, ne mogu da kažem da prvih nekoliko brojeva nije bilo zanimljivo gledati kako se svi likovi ponašaju kao da je znaju još od, jelte, vremena Stana Leeja. No, objašnjenje za ovaj fenomen je onoliko očigledno koliko očekujete i na kraju sasvim nebitno za sam rasplet.

No Surrender je lepo nacrtan, spektakularan superherojski krosover ali u kome je spektakl, nažalost shvaćen prevashodno kao cilj a ne „prirodan“ proizvod datih sastojaka. Ne mogu da kažem da u svakom broju nisam našao bar stranicu ili dve koje su zaslužile da idu na zid – Kim Jacinto, Paco Medina i Pepe Larraz su bez sumnje pošteno zaradili novac koji su dobili za svoje crtačke radove – ali mi je i tužno da priznam da je sve to potrošeno na strip koji u meni nije uspeo da izazove nikakvu emociju. Mislim, ovo je, između ostalog, priča u kojoj se Hulk oživljava a Banner vraća među svoje saveznike (koji su ga, da se ne zaboravi, ubili bez provokacije) a što je i najava za novi, horor intonirani Hulk serijal, a (Living) Lightning izrasta u heroja kojeg svet ne zaslužuje ali mu je potreban, ali sve su ovo elementi jedne, nažalost, neatraktivne, mehanički sklopljene celine kojom je Marvel na dosta mračan i ciničan način zatvorio jedno poglavlje svoje istorije u kome se inače srazmerno uspešno eksperimentisalo sa konceptom Avengersa. Pa, hajde, idemo dalje, možda nam Aaron zaleči rane.

Istovremeno, DC je, u ciglo mesec dana započeo i završio Justice League: No Justice i, mada je i ovo daleko od vrhunskog stripa, pokazao Kući Ideja kako se to radi.

No Justice je, da osvežimo pamćenje, direktan nastavak Dark Nights: Metal o kome smo nedavno pisali, kao i direktan uvod u Justice League serijal koji će pisati Scott Synder. Snyder je u ovom trenutku arhitekta velikog dela onog što se događa u DC univerzumu i No Justice je demonstracija da se sa Metal nije ispucao – barem kad su u pitanju grandiozne ideje. No, možda važnije, No Justice je i demonstracija u DC-ju postojećeg uredničkog (i izdavačkog) osećaja za intenzitet i volumen i time je u meni isposlovao mnogo više dobre volje od Marvelovog prenapuhanog Avengers krosovera.

Gledajmo to ovako: No Justice u osnovi nema preterano pametan zaplet, ali shvata koliko daleko s njim može da ide. Oh, naravno, same ideje u temelju zapleta su moćne: zid koji opasuje poznati univerzum je napukao kao posledica pičvajza tokom Dark Nights: Metal i četiri nezamislivo stara kosmička božanstva se bude iz nekog svog sanjarenja, ne bi li razrešila opkladu sa samog početka postojanja a koja se tiče praktično toga čiji je veći. Ovi su bogovi temeljne sile univerzuma i svaki od njih je manifestacija jednog od apstraktnih koncepata u njegovoj osnovi, ali priča se svodi na to da će na kraju oni pojesti neke planete. Jedna od njih je, eh, Zemlja, naravno, a Brainiac – Supermenov stari neprijatelj – okuplja nevoljne zemaljske (i nezemaljske) heroje (i zločince) ne bi li nekako odbranili kosmos od ove nove pretnje.

Grandiozne ideje su Snyderov zaštitni znak, očigledno, no, sama radnja se, sasvim očekivano, svodi na deljenje heroja u četiri grupe od kojih svaka treba da obavi svoj, nezamislivo teški zadatak, kako bi na kraju, daobog, pravda prevagnula.

Sam naslov serijala, naravno, sugeriše da to neće ići tako lako ali, neiznenađujuće, za to je kriva Amanda Waller koja, pokušajem da obezbedi obaveštajne podatke koji bi Americi dale prednost u, jelte, borbi za spasavanje univerzuma, uspe da poremeti Brainiacov kompleksni plan. Naši junaci sad moraju da improvizuju i…

…i, pa, No Justice je, uprkos grandioznosti zapleta, zapravo kompaktna priča gde se radnja razvija prirodnim putem od tačke A do tačke B pa dalje redom, uz teze, testiranje tih teza, antiteze, peripetije i rasplete koji su prirodni, i laki za razumevanje i praćenje. Mislim, naravno, morate progutati da postoji kosmička magija ova i informatička tehnologija ona, ali Snyder i ostala dva scenarista (uvek pouzdani James Tynion IV i Joshua Williamson) izbegavaju naporne deus ex machina momente i nezarađene preokrete i, zapravo, uspevaju da nam prodaju i par scena koje su legitimno impresivne, sa herojima koji moraju da se suoče i sa zastrašujućim neuspesima, ali i sa nepoznatim posledicama svojih uspeha. Fraza „No Justice“ ovde ne treba da se čita kao patetični vapaj već pre kao relativizujuće upozorenje koje uprkos jasno herojskim potezima i požrtvovanju naših junaka pokazuje da se ne zna jesu li učinili ultimativno dobru stvar za budućnost. Snyder ovde i dosta uspelo tematizuje pitanje superherojske odgovornosti, pokazujući da velika moć, čak i kada ima jasno altruističke naume, ne mora u krajnjem ishodu da donese nešto dobro za sve, a ova je poenta opet napravljena prilično uzdržano, bez pamfletskog mahanja, pa je time i udobnije sela.

Takođe, No Justice je priča o velikom timu superheroja ali se pričanje odvija sa fokusom na svega nekoliko njih. Iznenađujuće ili ne, tek, Beast Boy, Herley Quinn, Lobo, Robin, Flash, Martian Manhunter ili, uh, Starro (!!!) dobijaju isto, pa i više prostora od Supermena, Betmena i Wonder Woman što deluje prijatno i humanizujuće. Naravno, i dalje je to prepuno ekspozicije u dijalozima i „autokarakterizacije“ (tipa „Ne zameri mi što se šalim u trenutku kad univerzum visi o koncu, meni je to neka vrsta odbrambenog mehanizma“), ali No Justice, ključno, ni jednog trenutka ne ostavlja utisak da nam troši vreme i nada se da nećemo da primetimo da se ništa ne događa: ovo je istovremeno i grandiozno spektakularna ali i ekonomična, maltene svedena priča o tome kako se univerzum maltene okončao ali su ga naši ipak spasli. Poslednja epizoda i sama čini greh preočigledne administracije, sa dugačkim epilogom koji postavlja teze za nadolazeći Snyderov Justice League serijal ali i za druge stripove, ali i to je odrađeno prilično bezbolno pa mi čitanje ovog miniserijala nije bilo naporno iskustvo.

Doduše, crtež ima neobičan momenat posrnuća u trećoj epizodi kada inače dobrog Francisa Manapula zameni Riley Rossmo. Rossmo je, da ne bude zabune, prekaljeni veteran sa gomilom rada za DC, Marvel i Image u portfoliju, ali ne samo da je prelazak sa Manapulovog „herojskog“ stila na Rossmov uglasti, grublji, mnogo karikiraniji stil, drastičan, nego je i Rossmo ovo očigledno radio na brzinu pa su neki paneli zbrljani preko prihvatljivih granica.

No, to je cena nedeljnog izlaženja i za DC se barem može reći da su mnogo bolje ocenili koliko je ljudski da se ova priča produžuje i kuda treba da odvede. Bonus: čak i ako ne pratite DC-jev aktuelni roster, No Justice bi trebalo da možete da čitate bez mnogo problema i da se, možda, jedino iznenadite kad čujete da je Luthor sad, eh, heroj?

Pročitao sam i šestodelni miniserijal Angelic koga je za Image napisao prolifični frilenser Simon Spurrier a nacrtao Caspar Wijngaard. Spurrier, kako sam već mnogo puta pominjao, kad hoće onda ume i isporučuje izvanredne stripove sa mnogo duha i identiteta. S druge strane, od nečega se mora živeti, pogotovo kada nemate stalno zaposlenje, pa je za Spurriera u poslednje vreme i karakteristično lansiranje gomile miniserijala za Image, ne bi li se videlo može li nešto od toga da se zapati i izrodi tekući serijal koji bi se dao eksploatisati barem godinu-dve. Angelic je šarmantan postapokaliptični strip kod koga je, to je očigledno, uloženo dosta truda u osmišljavanje i koncipiranje sveta i odnosa različith frakcija u njemu i, da se ne lažemo, osnovna ideja je veoma prijatna. Ali s druge strane, radnja je toliko generička i predvidiva da mi je bio potreban ozbiljan napor volje da stignem do kraja. Kad znamo da Spurrier inače generalno piše sočne i zabavne dijaloge, stvari su još čudnije.

Ili nisu, jer Angelic je strip koji, barem po mom osećaju, vidno pati od toga da je autor smislio koncept sveta a onda priču u njega udenuo pa šta mu bog da, ne zalećući se preterano u osmišljavanje nečeg što bi izlazilo predaleko izvan granica udžbeničke, školske radnje.

Dobro, fakat je i da sam ja star i ogorčen čovek koga je teško impresionirati. Angelic svakako rabi zaplet koji smo mnogo puta videli u naučnoj fantastici ali ako niste toliko blazirani kao ja, verovatno vam to neće baš MNOGO smetati.

U osnovi, Angelic je priča o inteligentnim životinjama koje su nasledile planetu Zemlju nakon konačnog rata što je, čini se, zbrisao ljudsku rasu do poslednje jedinke i mada se u prikazima ovog stripa pominju Životinjska farma i Brežuljak Voteršip, nije ni pogrešno reći da ovaj strip u maloj ali primetnoj meri varira i teze klasičnog kineskog romana iz šesnaestog veka, Putovanje na zapad. Mislim, majmunica u glavnoj ulozi na to ukazuje, a tu su i interesantni religijski tonovi koji se kroz priču provlače.

Jer, Angelic je relativno dobroćudna post-apokalipsa, na prvi pogled, tu su majmunčići sa krilima, leteći delfini, kibernetske mačke i tehnološki napredni morski lavovi ali svet u kome oni žive se postepeno otkriva ne kao nasumična postapokaliptična društvena evolucija nego kao nešto u velikoj meri dizajnirano od strane pokojne ljudske rase.

Spurrier ovo pokazuje postepeno, sledeći buntovnu mladu majmunicu koja ne želi da postane tek još jedna haremska žena vođe svoje zajednice (što podrazumeva i gubljenje krila, te življenje u strogo kontrolisanom okruženju) u potrazi za svetim znanjem koje su za sobom ostavili tvorci, a ratovi između delfina i majmuna, te uloga koju morski lavovi imaju u njima, sve to sa protokom vremena dobija obrise ne toliko nove istorije koja spontano nastaje koliko pažljivo aranžirane drame koja ima sasvim konkretan cilj.

Sad, naravno, ne želim da otkrivam detalje jer užitak u čitanju Angelic u mnogome zavisi od tog nekog gradualnog otkrivanja principa na kojima svet funkcioniše, tek, može da se kaže da Spurrier ovde u tradicionalnom liberalnom stilu ispituje korene religijskih uverenja i portretiše jedinke koje moraju u glavi da prelome svoj dotadašnji odnos sa svetinjama, a preko toga i da izađu na kraj sa idejom toga šta je zapravo svrha njihovog života.

I to su zaista dobre ideje, još bolje oblikovane time što Spurrier kreira nekoliko distinktnih životinjskih zajednica (strogo odeljenih po vrstama, naravno) a koje sve imaju svoje kulture i verske običaje pa su metafore jasne i potentne, no slabija strana ovog stripa je ta već pomenuta sasvim generička radnja, kao i karakterizacija koja je sasvim klišeizirana.

Hoću reći, naravno da su za ovakvu priču potrebni likovi koji nose arhetipska svojstva – protagonista koji je buntovan ali duševan i koji intuitivno shvata da su individualnost i slobodna volja vredniji od zajednice zasnovane na, na kraju krajeva pokazuje se lažnim verskim premisama, te sajdkik koji je zapravo trojanski konj podlih zavereničkih tehnokrata ali koji i sam u nekom momentu prepozna vrlinu u individualizmu i otrzanju dogmi – ali sve se to u ovom stripu odvija sasvim šematski, predvidivo i uz očekivane konflikte i razrešenja. Spurrier, dakle, čini greh prevelikog oslanjanja na žanrovske alatke a tu onda ne pomažu previše zanimljivi distinktni glasovi kojima govore različite životinje.

Zapravo, dalo bi se argumentovati da ti „glasovi“ zapravo dodatno odmažu a to nije jedinstven slučaj sa ovim stripom, primetio sam da mi se relativno često dešava da naučna fantastika čiji protagonisti koriste određeni žargon koji opisuje svet u kome žive zapravo u mnogome gubi na individualnoj karakterizaciji. U njoj prečesto likovi, definisani jezikom koji koriste, postaju samo nosioci kulturoloških vrednosti, bez dovoljno individualnog u sebi, a što je dosta ironično imajući u vidu da se Angelic upravo bavi slavljenjem individualizma i prikazivanjem prelomnih trenutaka u životima likova koji sazrevaju.

Pored toga, priznajem da dok je „majmunski engleski“ kojim majmuni u ovoj igri govore (te jednako „polomljene“ varijante engleskkog kojim pričaju druge životinje) zanimljiv u prvoj, eventualno drugoj epizodi, prema kraju mi je postao tek zamorna barijera jer sam već znao šta koja reč tačno znači (i označava) pa nije više bilo interesantnih otkrovenja a ostale su bebeća sintaksa i afektiranje. Opet, Spurrier je ovde samo bio dosledan ideji da su ovo životinje srazmerno visoke inteligencije ali i sa srazmerno malo znanja no, to samo podseća da su likovi u ovoj priči prevashodno nosioci autorovih teza a mnogo, mnogo manje stvarne jedinke koje stvarno sazrevaju i menjaju se.

(Uzgred pitam se da li je Spurrier na ideju o jeziku došao preuzimajući od Alana Moorea rad na Crossed +100, o kome smo već ovde pisali, a takođe se pitam da li je priča Richarda Lupoffa With The Bentfin Boomer Boys On Little Old New Alabama stara 46 godina ikada prevaziđena u domenu korišćenju jezika kao osnovnog tkiva priče).

Dobro, nešto sam preterano negativan ovde, pa da pređem na crtež koji mogu da ozbiljno pohvalim. Caspar Wijngaard je za Image već radio Limbo sa Danom Wattersom, ali u Angelic je zablistao na ime toga kako je svaka životinjska kultura dobila specifičan i interesantan dizajn, a kombinacije organskog i kibernetskog koje se provlače kroz čitav strip su uniformno impresivne. Wijngaard je vrlo dobar u kadriranju i promenama rakursa da sugeriše atmosferu koja je potrebna pa se otkrića do kojih protagonistkinja dolazi na svojoj misiji „osete“ u čitaocu i na drugim planovima sem na racionalnom. Strip uspeva da bude „sladak“ na vizuelnom planu onako kako to početna premisa od njega zahteva ali su nosioci moći (znanja, lukavstva) prikazani ubedljivo i Wijngaard je bio vrlo dobar izbor za ovu Spurrierovu priču. Jedina zamerka, a koja je sasvim subjektivna, odnosi se na kolornu paletu u kojoj preovlađuju ciklama i til i koja svakako doprinosi atmosferi, ali je za moje oči bila poprilično zamorna.

U globalu, rekao bih da je većina mojih zamerki na ovaj strip subjektivna. Spurrier je odličan scenarista koga ja, pomenuto mnogo puta, jako volim i naprosto mi nije legao njegov pristup ovoj pripovesti. Ako vam deluje kao da su moji problemi uistinu samo moji, verujem da će vam Angelic biti vrlo zanimljiv.

Dobro, idemo dalje, pročitao sam i netom završeni petodelni miniserijal Abbott koga je za Boom! Studios napisao Saladin Ahmed a nacrtao vredni Finac Sami Kivelä i ovo je, žao mi je da prijavim, bilo iznenađujuće neimpresivno iskustvo za mene. A očekivanja su mi bila solidno visoka…

Hoću reći, Abbott je crime/ mystery palpčina smeštena u Detroit početkom sedamdesetih sa nadrkanom mladom crnkinjom u glavnoj ulozi a koja se u gradu što se guši u korupciji end još uvek vitalnom rasizmu bavi istraživačkim novinarstvom, uprkos upozorenjima da će, jelte, najebati i dobronamernom, mada grubom, zaštitničkom odnosu svog urednika, belca al dobrog čoveka. Pa, mislim, kad čujem ovakav pič, takoreći bih polomio nameštaj pentrajući se preko njega, ne bih li što pre dohvatio svesku i bacio se na čitanje.

Dodatno, Saladin Ahmed je u stripove ušao relativno nedavno – pored ovoga on piše i Black Bolt za Marvel koji mi još nije stigao na red ali sam čuo solidno pozitivne kritike – ali je kao autor prozne fantastike poznat Sagiti barem kao osvajač Lokusove nagrade za roman-prvenac od pre neku godinu. Ne da sam ja Throne of the Crescent Moon, jelte, čitao, teško da danas imam živaca/ vremena za serijalizovani fentezi, ali opet, Ahmedova reputacija mi je delovala kao dovoljno dobra da se zatrčim u Abbott ko svinja u polje duleka.

Abbott je, pak, strip kome je falilo malo grublje urednikovanje i koji pati od solidne krize identiteta. Ovo je priča koji počinje upečatljivom scenom urbanog zločina – grupa novinara i zblanutih policajaca gleda odsečenu konjsku glavu na podu policijske štale a naša heroina ulazi kao da je glavna riba u Detroitu i pokazuje da nema apetita da sluša patronizirajuće komentare na rasnoj i/ ili rodnoj osnovi – ali posle toga kao da ne može da se odluči kuda bi da zaista krene. Ahmed na početku dosta forsira socijalnu i rasnu komponentu stripa, pokazuje život urbanih Afroamerikanaca onog vremena (kačeći se tako na svojevrsni thinking-man’s-blaxploitation trend koji smo dobili na televiziji sa The Deuce i Marvelovim Lukeom Cageom) i prikazuje nekoliko različitih osoba koje svaka na svoj način prevazilaze življenje u konstantnoj nepravdi, ali se onda sve poremeti kada strip dobije urban fantasy komponentu.

Ili, da budemo precizni, sve se poremeti za MENE. Ja svakako nisam idealna ciljna grupa za literaturu koja kombinuje naturalizam (pa čak i palpoidni naturalizam) sa onostranim konceptima, nešto se u meni odmah uskopisti i počne da gunđa kako se tu onda žanrovska pravila više ne znaju, kako onostrano sasvim rekontekstualizuje prirodne konflikte i dileme koji dolaze uz „realističniju“ prozu i sve tako. Ne kažem, naravno, da nema takvih dela koja su mi prijala, naprotiv, ali ovakva kombinacija (po mom mišljenju) imperativno zahteva da se pravila igre jasno prikažu, da, ako smem tako da se izrazim, ekonomija postojanja bude jasna kako bi protagonistima bilo jasno koliki su ulozi sa kojima igraju, šta je na kocki a šta treba da žrtvuju, te da bi čitalac onda na to imao korektan emotivni repons. Naravno, ja sam krut čovek i ovo svakako ne važi za nasumučno izabranog drugog čitaoca. Al danas za volanom imate mene i tu sad nema spasa.

Abbott je maltene udžbenički primer nerazrađene fantastike u kojoj se onostrano priziva tek toliko da prepegla rupe u radnji, bez prikazivanja šta je ono zaista, pa čak i bez jasne metafore koju bi ono trebalo da predstavlja. Ljudi obično kažu da horor literatura (film, strip…) nije „pravi“ žanr jer koristi sebi svojstvene elemente ne da proizvede posebnu pripovednu formu već samo zarad atmosfere (ovo je moje mesarsko sažimanje decenijskih rasparva na Sagiti, pa ko hoće da mi zameri, nek navali), ali Abbott zapravo pokazuje kako „loš“ horor zapravo koristi svoje jezovite motive bez osećaja šta oni simbolišu i kako se to uklapa u naše kolektivno nesvesno, dok dobar horor vrlo dobro pogađa simbolike i metapriče bez potrebe da ih racionalno objašnjava.

Kraće rečeno, Abbott se prilično brzo izgubi u zapletu koji se bavi nekakvim demonima, nekakvim đavolima koji iz nekakvih razloga imaju interakcije sa svetom običnih ljudi i njegova priča je prepuna nelogičnih skretanja i isforsiranih dovođenja toka radnje na mesto gde će Ahmed ispisati naredni set-pis, bez vidnog napora da se stvari zapravo povežu kauzalnim sponama koje bi čitalac prepoznao. Protagonistkinja, saznajemo retroaktivno, ima i bivšeg dečka koji je stradao od ruke tih nekih demona i flešbekovi na njihov zajednički život bi trebalo da nam daju emotivno pribežište u stripu koji postaje progresivno sve mračniji (a, da podsetimo započeo je odsečenom konjskom glavom), no, meni je sve ovo delovalo veštački i u koliziji sa inače naturalističkim „dnevnim“ tokom radnje u kome ona ima i bivšeg muža koji je danas policijski inspektor kome se beli panduri iza leđa smeju, sukobe sa upravnim odborom dnevnog lista za koji radi i druge socijalne značajke koje kao da su prenesene iz nekog drugog, boljeg stripa.

Ali, mislim, i nisu, jer Ahmed ovde samo postavlja gomilu teza ali kao da na kraju nema ništa specijalno da kaže o ijednoj od njih: rasna svest, identitet, socijalne tenzije, nadilaženje socijalno-rasne sudbine, sve su ovo koncepti kojih se strip dotakne u hodu ali ih i ostavlja na nivou beleške i nikada se ne vraća da se njima istinski pozabavi što je zapravo bizarno mlitava verzija blaxploitation koncepta.

Delimično ovde je problem u dijalozima koji su vrlo pamfletski i bukvalni i podsetili su me na ono kako su superherojski stripovi trapavo, ali u teoriji dobronamerno sedamdesetih i ranih osamdesetih pokušavali da se bave rasnim i socijalnim pitanjima. Naravno, njih je spasavala žanrovska komponenta i činjenica da je boksovanje sa demonom koji vlada paralelnim kosmosom stajalo naspram tvrde ulične priče o rasizmu ili stigmi invaliditeta je svojom apsurdističkom energijom prevazilazila ovu bukvalnost, no Ahmedovo ukrštanje natrprirodnog horora sa strejt socijalnom kritikom mi nema tu vrstu energije.

A delimično je problem i u tome da Ahmed tekstom zatrpava panele i ne pušta odlinog Kivelu da radi svoj posao. Ovo nije ni tako redak fenomen, da prozni autor, kad krene da radi strip, ne ume da se otkači od proznog moda pisanja pa se tako sve značajno na kraju dešava u dijalozima i titlovima, dok crtač samo odrađuje kulise, ali u Abbottu je to svakako greota jer je Kivelä odličan crtač sa vrlo dobrim pristupem period piece zadatku koji je dobio. Tako se atmosfera i identitet Detroita 1972. godine snažno sugerišu a bez potrebe da se čitalac udara po nosu sa prenaglašenim brčinama, preširokim zvoncarama i predimenzioniranim kragnama, a Kivelä, kada ga Ahmed pusti da radi, itekako ume da pripoveda samo vizuelnim sredstvima i, recimo, početak treće epizode koji je sav u vizuelnoj akciji i sa vrlo malo teksta zapravo donosi vrlo osetan energetski skok i sugeriše da je Abbott mogao da bude značajno jači strip uz malo agresivniji urednički rad. Kolor Jasona Wordiea je takođe solidno pogođen i, usudio bih se da kažem, na tragu onog što Elisabeth Breitweiser radi kada farba Sean Philipsa, tako da je Abbott strip čiji je vizuelni identitet primamljiv, i načelno iznad njegovog generalnog kvaliteta.

Ipak, Abbott ima potencijala i, ponoviću, čini mi se da bi veliki deo zamerki koje imam mogao da bude otklonjen (u nekom budućem stripu) ako bi urednik nežno ali nepokolebljivo Ahmeda naterao da oladi malo s količinom teksta i jasnije prepozna šta njegov strip to hoće da ultimativno kaže. Ovako, dobili smo dobro nacrtan ali u celini polupečen uradak koji, barem, može da posluži i da se pokaže kako ove stvari ne treba raditi.

A, čitajući dijaloge u Abbott sam se na nekoliko mesta zamislio kako im fali samo malčice više spretnosti da budu životni i ubedljivi i kako bi to, na primer, Garth Ennis sjajno umeo da uradi. Možda baš zato sam odmah po svršavanju Abbotta dohvatio da pročitam i serijal Jimmy’s Bastards koji se za koji tjedan završava devetom epizodom a koji je, ako se ne varam, drugi Ennisov uradak za Aftershock Comics. Normalno, sačekao bih da poslednja epizoda izađe pre nego što se uhvatim serijala, ali rezon je bio da se od Ahmedovog pokušaja end neuspeha, čovek najlakše izleči rukom proverenog majstora. Kako u životu to već zna da bude, ni najbolji ratni plan ne preživljava susret sa neprijateljem…

Ne znam da li je legitimno reći da je Garth Ennis u kreativnoj krizi (za šta ga osporavatelji optužuju još od kasnih devedesetih, jelte) ali nakon čitanja Dastardly & Muttley koji je napisao za DC (umesto da mu Geoff Johns ponudi bajoslovnu sumu za još Hitmana…) i sada Jimmy’s Bastards, moram da primetim da moj omiljeni Irac stvari kao da radi na autopilotu, gađajući nas tek poluerektiranom satirom i nadajući se da će obilna količina nasilja, seksa, psovki i generalne političke nekorektnosti maskirati činjenicu da ovi stripovi jedva da imaju nešto da kažu. Dastardly & Muttley je bio bizaran eksces spajanja „realistične“ političke satire sa Hanna-Barbera nadrealizmom i na mnogo nivoa nije zapravo funkcionisao, a Jimmy’s Bastards kao da sebi postavlja nešto lakši zadatak, čime je njegova bledunjava neubedljivost još bolnija.

Naime, Jimmy’s Bastards je Ennisova parodija Jamesa Bonda i kako od Ennisa već očekujete, ona uzima neke od temeljnih žanrovskih elemenata bondovskog mitosa a onda ih izmešta u „realističnije“ okruženje, podvrgava analizi i razotkriva kao, jelte, patološke. Ovaj pristup je dobro radio posao sa superherojima u The Boys a kako je Ennis ipak ostrvljanin, moglo se očekivati da će sa Bondom bez mnogo muke postići ubedljiv rezultat.

Ali nije. Pokazuje se da je napor ipak potreban, čak i kada ste tako dobar scenarista kao Garth Ennis. Jimmy’s Bastards pati od identične prvoloptaške satire koja je mučila i Dastardly & Muttley, samo ovde još teže za zgutati jer je ovaj strip bliži „realizmu“ pa se tako naglašeno bizarni arhineprijatelji ne mogu doživljavati kao stvarni likovi a i sam protagonista je isuviše iskarikiran da bismo zaista proživeli njegovu golgotu.

Golgota o kojoj pričamo odnosi se – ako to iz imena stripa nije bilo jasno – na to kako jednu nepobedivu bondovsku figuru odjednom krene da proganja prošlost, a u vidu dece koju je nehajno posejao tokom decenija svojih tajnoagentaških avantura. Ennis ovde kopira zaplet jednog Wolverine stripa koji je pisao Jason Aaron ali to nije tako strašno. Strašnije je što Jimmy’s Bastards, kao, s jedne strane pokušava da kaže nešto o tome kako nas je pop kultura kondicionirala da idolizujemo psihopate koji ubijaju end jebu, dakle, živote oduzimaju i daju bez ikakve odgovornosti, ali sa druge strane baš i ne zna šta bi o tome rekao pa se strip svodi na relativno nezanimljiv zaplet i radnju krunisanu neuverljivim promenama karaktera protagoniste.

Ennis slobodno poseže za nekim stvarima koje je već radio u svojim starim, boljim stripovima i kombinuje ih za potrebe Jimmy’s Bastards, ali kao što podgrejani ostaci pice od juče nikada nisu isti kao sveža pica (zbog čega ih, uostalom ja uvek jedem hladne), tako i ovde to više ne prolazi. Glavni junak je do apsurda mačoidna figura tajnog agenta sa konzervativnim manirima i ultraliberalnim stavom kad je u pitanju lična odgovornost, narcisoidni psihopata koji, jasno, puca od šarma, ali čija se jezovitost dobro vidi u kontrastu sa najnovijom partnerkom koja mu je dodeljena – mladom tamnoputom obaveštajkom savremenih shvatanja – a koja treba da nam posluži kao reality check ali i humanizujući agens za ovu priču. No, Jimmy Regent nije tek kolko-tolko simpatična budala već i, pomalo neizdrživo, medijum preko koga Ennis u maniru nekakvog twitter edgelorda sipa relativno naslepo ispaljene rafale usmerene na političku korektnost, rodnu politiku i tako te neke stvari. Sasvim je, naravno, okej da ljudi postaju konzervativniji kako godine prolaze i još je više okej da se politička korektnost i politika identiteta satirizuju, kritikuju, i izvrću ruglu kad je to dobro i elegantno odrađeno.

Ali ovo, avaj nije ni elegantno ni dobro odrađeno. Ennis je i u svojim kritikama konzervativnih koncepata ponekad znao da ide daleko ispod granice elegancije, ali je to balansirao zanimljivim, životnim likovima. U Jimmy’s Bastards je kritika sva na prvu loptu i deluje kao da u nju nije uloženo ni malo razmišljanja a likovi su ravni, svedeni na karikature, svi od reda nezanimljivi. Tim pre je centralni preokret u serijalu – a koga neću spojlovati – sasvim nezarađen i time sasvim neuverljiv, a činjenica da dolazi posle jednako nezarađenog i neuverljivog naučnofantastičnog zapleta ga čini još gorim.

Ovaj zaplet, naime, kaže da su zločinci koji rade o glavi Jimmyju uspeli da celokupnoj populaciji Velike britanije zamene biološki pol a što državu pogura u nezamisliv (zapravo, sasvm zamisliv) haos. Utisak je da ovo treba da bude nekakav Ennisov komentar na rodni identitet i sa njim povezano političko delovanje, ali taj komentar nikako da dođe i sve se svodi na ponovljeno postuliranje da će u ovakvoj situaciji ljudi većinu vremena provoditi igrajući se novostečenim polnim organima.

U međuvremenu, Jimmy je promenjen čovek i jedan od najgorih momenata u celokupnom Ennisovom opusu je kako u ovom stripu on uspeva da potpuno pogrešno protumači koncept „safe spacea“, a onda nas iz broja u broj muči sa neubedljivom, „satiričnom“ ali jako plitkom novom karakterizacijom Jimmyja Regenta i radnjom koja nikako da se završi.

Jimmy’s Bastards je primer stripa u kome je plasiranje satirične poente – a koja čak i nije do kraja jasna jer ne znamo šta tačno Ennis kritikuje i šta bi bila alternativa – zaklonilo i karakterizaciju i radnju što se, mislim, Ennisu do sada nikada nije dogodilo. Njegovi likovi su uvek bili trodoimenzionalni a njihove kritike postojećeg stanja su uvek plasirane sa jasnoćom misli i ako se sa njima niste nužno slagali, makar ste ih razumeli. Ovde toga nema.

Srebrni pervaz na tom, jelte, oblaku, je crtež iz pera Russella Brauna, iskusnog profesionalca koji je sa Ennisom već sarađivao (na The Boys, recimo) a koji je odličan i uspeva da i neke od Ennisovih loše plasiranih satiričnih poenti ispegla u solidan vizuelni jelovnik. Braun je sasvim kadar za alanfordovsku grafičku satiru ali mu je crtež i izuzetno dinamičan kada je potrebno (a često je potrebno jer je Jimmy’s Bastards strip sa dosta akcije i krvopljusa) a generalna dinamika i čistota koju ovde prikazuje izuzetno podsećaju na pokojnog Stevea Dillona, što opet sugeriše zašto je on idealan saradnik za Ennisa.

Šteta je, zaista što se ta saradnja ne dešava na nekom boljem scenariju. Jimmy’s Bastards je loš strip, lak za čitanje, ali u krajnjoj liniji bez jasne ideje i sa veoma tankim zapletom na mestu gde treba da mu stoji priča. Braunov crtež (i sjajan kolor koga je u većini epizoda uradio John Kalisz) i generalna Ennisova zanatska korektnost obezbeđuju da ovo nikada nije naporno štivo, ali jeste osramoćujuće slabo u odnosu na reputaciju njegovih autora. Nadamo se boljem od Ennisa.

Konačno, da se malo zaokrenemo ka početku i kažemo i reč-dve o – nominalno superherojskom – serijalu The Wild Storm koga od prošle godine izdaje DC, a koji je i jedan od najzanimljivijih stripova u njihovoj post-Rebirth ponudi.

Naravno, nadao sam se da će biti tako. Wildstorm je nekada bio sinonim za zaista dobre i prilično inteligentne superherojske stripove što su izrasli iz nezavisnog Image duha ali potom zrelost dobili pod DC-jevim patronatom. Dok je Jim Lee bio u stanju da balansira između komercijalnih potreba i umetničkih poriva, oslanjajući se na Warnerov kapital da dovuče neke od najboljih autora u superherojskom poslu, ali im onda i dopuštajući netipično mnogo autorskih sloboda, Wildstorm je bio imprint u kome su se događale najinteresantnije superherojske priče svog doba. Naravno, kapitalizam je došao po svoje pa je imprint gašen, ributovan, spektakularno umoren da bi na kraju tokom New 52 faze DC-jevog izdavaštva, neki njegovi elementi bili utopljeni u glavni tok DC-jevih superherojskih stripova.

No, sa The Wild Storm DC je krenuo prilično mudrom putanjom, ne razmećući se nekakvom prevelikom ambicijom (za sada je ovo samo serijal, sa jednim spinof naslovom, a ne čitav imprint), ali postavljajući prave ljude na pravo mesto. Čime hoću da kažem da su uspeli da Warrena Ellisa dovoljno plate da se vrati nečemu što je jednom već prilično revolucionisao i dozvolili mu da ga ponovo revolucioniše.

Warren Ellis je, pišući za Wildstorm krajem devedesetih godina, maltene pa svojeručno za uši dovukao njihove stripove u fazu zrelosti (uz, naravno, radove Joeya Caseya, Marka Millara, Eda Brubakera, Stevena Seaglea, Jamesa Robinsona, Kurta Busieka…), započinjući time da je preuezo serijal Stormwatch i radikalno mu promenio ton i interesovanja, ubacujući elemente političke kritike i naučne fantastike, a onda nastavljajući kroz The Authority i, naravno, Planetary.

Kroz Stormwatch i njegov nastavak The Authority Ellis je uveo u superherojski strip koncepte koji su znatno radikalizovali njegovu političku ali i naučnu osnovu, oduzimajući mu, doduše, nevinost (koju je, da budemo fer, već bio izgubio kroz radove prethodnih Image/ Wildstorm autora, ali i korporacijske stripove tog vremena), ali mu dajući ozbiljnost koje mu je dobro ležala. Sa Planetary se potrudio i oko metanivoa, artikulišući svoj antagonizam spram „klasične“ superherojšine i slaveći estetiku roto romana, te imaginativnu naučnofantastiku kao zdravije alternative.

Sa The Wild Storm Ellis je dobio priliku da praktično ributuje Wildstorm univerzum i, još zanimljivije, da likove koje je sam kreirao pre dve decenije ponovo izmisli, postavljajući ih u nov kontekst i dajući im nov svet da u njemu rastu.

The Wild Storm je strip u kome se radnja odvija veoma sporo, ali je u pitanju po svemu premium verzija Warrena Ellisa, sa svim njegovim opsesivnim oduševljavanjem radikalnim naučnim konceptima, ali i opipljivim uzbuđenjem što se pruža prilika da se „superherojski“ strip kreira pod uslovima koje Ellis smatra optimalnim. Jer, u suštini, The Wild Storm za sada nije superherojski strip, već visokotehnološki politički triler na rubu antiutopije u kome se koncept supermoćnih jedinki tek pomalja i najavljuje potencijalno radikalne promene u globalnom status kvou.

Originalni Wildstorm stripovi su superherojima oduzeli nevinost ne samo stavljajući ljudima u kostimima u ruke vatreno oružje (to su, uostalom, ti isti autori već uradili u Marvelu nekoliko godina ranije) već i zamišljajući svet opresivne visokotehnološke kulture poznog, jelte, kapitalizma, u kome metaljudi rade za račun vlada i korporacija. The Wild Storm nastaje više od dve decenije kasnije i Ellis pažljivo uokviruje zaplet u kome gledamo tajni rat tri frakcije u svetu što je na prvi pogled identičan našem, sa skupim mobilnim telefonima, tehnološkim mogulima statusa pop-zvezda i mladim, viralnim pop-zvezdama koje koriste tehnologiju da postanu sveprisutne.

Priča se odmotava sporim korakom i interesantno je primetiti da posle trinaest epizoda zapravo još uvek ne može da se kaže da li The Wild Storm ima zaplet koji bi išao dalje od „briljantni umovi smišljaju briljantne stvari koje bi mogle da poremete balans moći na planeti“. Začudo, to meni uopšte ne smeta, verovatno jer je Ellis briljantan u oslikavanju pomenutog tajnog rata tri frakcije na planeti (i, eh, izvan nje) i jer njegovo postepeno odmotavanje istorije koja je dovela do stanja u kome je svet danas ispada jako efektno.

Naravno, pomaže i što su ovo sve zanimljive varijacije na originalne Wildstorm koncepte, mada mislim da nije neophodno da znate ko su i šta su bili Skywatch, International Operations, Henry Bendix ili Jenny Sparks pre dvadeset godina kako biste ovaj strip sa zanimanjem pratili. Upućeni će svakako dobiti dodatno zadovoljstvo u epizodama gde Ellis prikazuje novu Jenny Sparks, novog Doktora, novog Boga Gradova i u tome da je Angela Spica najbliže glavnoj junakinji što ovaj strip ima, ali, ponovo, snaga Ellisovih koncepata i ideja je takva da će i sasvim neupućen čitalac biti zaveden moćnom naučnofantastičnom spekulacijom i tehnološkim, biološkim ali i političkim elementima priče.

Najkraće rečeno, Zemljom, u ovom stripu tajno vladaju dve agencije koje su se potpuno otrgle kontroli državnih i naddržavnih mehanizama što su ih porodile. Jedna kontroliše politiku i ekonomiju na planeti, druga ostatak Sunčevog sistema a od besomučnog rata do obostranog uništenja ih spasava samo komplikovan set sporazuma o nenapadanju i interesnim sferama sklopljenih sedamdesetih godina prošlog veka u očajničkom pokušaju da se prevenira golbalni nuklearni rat. Ove dve agencije, naravno, rade šta hoće, uključujući asasinacije prominentnih figura iz sveta politike ili biznisa, ali jednu takvu asasinaciju, iz čistog altruizma, uspeva da spreči mlada žena i inženjerski genije, koristeći lično napravljen „leteći oklop“. Naravno, svaka agencija misli da je ona druga namerila da joj, mimo sporazuma smrsi konce, pa kreću javna optuuživanja, izvinjenja, i svađe, ali i tajni sukobi, dok treći igrač koji radi iz (još veće) potaje ne uđe na scenu i reši da pomogne svetu da ne ode baš sasvim u materinu.

Sledi dugačka hronika ratovanja softverom, naprednim dronovima i vanzemaljskom tehnologijom, a Ellis ima priliku da ispiše gomilu sjajnih, kinematskih akcionih scena po kojima je postao poznat u ono vreme. Istovremeno, kako rekoh, priča se odmotava izuzetno sporim tempom (još jedna Ellisova navika iz onog doba, jelte, dekompresija), a povremene epizode u kojima viđamo likove koji sa njom nisu očigledno spojeni (ali jesu, kako rekosmo, nove verzija poznatih nam Stormwatch/ The Authority likova) sugerišu da će se tu još mnogo toga dešavati i da će svet u kome se sve dešava proći kroz neke radikalne promene.

Ellisov zaštitni znak – likovi koji su ujedno kul i cinični – je ovde uveliko prisutan. Naravno, treba poštovati i da ovakva kaakterizacija, pogotovo kada se tako dosledno ponavlja, neće biti po svačijem ukusu i da će mnogi čitalac prevrtati očima kada likovi krenu da ispaljuju pitoreskne replike. Ali Ellis ovo radi zaista elegantno, kanališući svoje ogromno iskustvo u dijaloge koji nisu opterećeni prevelikim brojem reči i koji pored karakterizacije nose i veliku količinu informacije. Utoliko, novi Henry Bendix je fenomenalan sa svojim crtanofilmovskim nihilizmom koji ga ipak ne sprečava da bude ubedljiv negativac, nova Angela Spica je sjajna žena kojoj se život okrenuo naglavačke ali ona u svoj konfuziji kroz koju prolazi junački odlučuje da izgradi novi, nova Jenny Sparks i Doktorka su toliko prirodno lezbijke da imate utisak da ništa drugo ne bi ni mogle da budu u ovakvom stripu, a novi Grifter je toliko cool da mu ni ja ne bih oprostio.

Jon Davis-Hunt, Ellisov odabrani crtač za ovaj strip je mene pre nekog vremena oduševio izvrsnim radom na Vertigovom serijalu Clean Room. The Wild Storm je, iznenađujuće, manje atraktivno crtan i manje dinamičan strip – očigledna posledica Ellisovog insistiranja na sporom, metodičnom pripovedanju – ali to ne znači da nije atraktivan ili dinamičan. Davis-Hunt je veoma sposoban da u letu hvata Ellisove bizarne koncepte, kreira manijački kompleksne robotske oklope, pusti likove da se izražavaju samo facijalnom mimikom ili osmisli ludački granularne akcione sekvence, što je uz odličan kolor Stevea Buccelattoa garancija da se zaista postiže kinematski osećaj koji je Ellis praktično patentirao.

S druge strane, danas je televizija u dobroj meri preuzela pozicije koje je film imao krajem devedesetih pa se metodično pripovedanje i fokus rasut na mnogo likova u različitim kampovima svakako može porediti sa ovim pristupom. U svakom slučaju, Ellis deluje kao da zna šta radi, a čak i da ne zna, i da se ovaj serijal nikada ne završi i mi ostanemo držeći u ruci svoju malu ćunu i bezbroj pitanja (da, još uvek sam neutešan zbog Doktora Sleeplessa), već do sada smo dobili vrlo intrigantan i zabavan politički haj-tek triler sa odličnom alternativnom istorijom i mnogo zabavnih omaža klasičnom DC univerzumu. Uskočite u kompoziciju dok je vreme.

Bonus: kad smo već kod DC univerzuma, spinof ovog serijala je takođe tekući serijal The Wild Storm – Michael Cray koji uzima jednog od sporednih likova a onda oko njega gradi gomilu zanimljivih alternativnih DC likova koje ovaj mora da iz određenih razloga ubije i to su mračni ali zabavni, krvavi akcioni trileri sa psihopatskim verzijama Green Arrow, Aquamana ili The Flasha. Sjajni Bryan Hill radi scenario dok crtež odrađuje N. Steven Harris. Probajte i to.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 01-06-2018

Posted in metal with tags on 1 juna, 2018 by mehmetkrljic
Petak je, vrućina je a Pingvin se vratio i piše o fašizmu – iz nekog razloga – što su sve znaci da je vreme za metal.

Kao i obično, prvo novosti iz blek metala a danas možemo da započnemo vrlodobrim petim albumom norveškog projekta Djevel, pod nazivom Blant Svarte Graner, a što ako je verovati guglu znači „Među crnim krušlkama“. Nek me ispravi ko bolje zna norveški ili neka šuti zauvijek.

Elem, Djevel su svojevrsna supergrupa, sastvaljena od članova raznih bendova i projekata (Enslaved, između ostalog) i na svom petom albumu i dalje se drže vrlo tradicionalnog norveškog zvuka. To znači da i na ovoj ploči imate gomilu zanimljivih folki tema isporučenih ponekad i putem akustične gitare, ali i kada se udara po distorziji Djevel su prepoznatljivi po meditativnim, setno melodičnim „vikinškim“ motivima.

Ima na ovom albumu ozbiljnog krljanja ali je preovlađujući tempo onaj srednji, narodnjački kakav ja po intuiciji vezujem za stare norveške blek metal bendove i mada Djevel nikada ne postanu ful metal Isengard, ima tu nagoveštaja iste te atmosfere stare nordijske poetike i to meni vrlo prija. Ovo je, kad smo već kod toga, vrlo svedena ploča, bez kojekakvih egzotičnih instrumenata ili prenakićenih aranžmana pa ko sebe nalazi u ovakvoj, pristojnoj i pomalo meditativnoj muzici, može da se nauživa:

https://youtu.be/22LCfilcrH8

Na nekoj slovenskoj strani sveta, dobili smo reizdanje demoa i debi albuma ruske grupe Forest iz 1994. i 1996 godine, sve spakovano na jedan CD. I sad, nije ovo nužno neki izgubljen klasik ali Forest su zanimljivi predstavnici ruskog blek metala sa svim ekstremnim (i, ponekad sasvim problematičnim) idejama koje ova scena sa sobom nosi. Za njihovu istoriju vezani su razni lomovi, razilaženja i ideološka skretanja, a reizdanja nekih njihovih albuma bend je smatrao piraterijom, tako da je ovaj demo i prvi album zapravo dugo očekvano oficijelno (re)izdanje od strane benda.

Ne treba tražiti nekakvu veliku sofisticiranost ovde, Forest je brutalan i jednostavan bend sa vrlo prostim prilazom pesmama i mada za moj ukus nemaju onu savršenost u jednostavnosti koju vezujem za najbolje skandinavske bendove ovog usmerenja, opet, ne može se reći ni da iz njihove muzike ne prozire ta neka autentičnost i posvećenost. Naravno, imati na umu da je ovo stara muzika, iz vremena kada se zemlja u kojoj je pravljena raspadala po šavovima a da su i autori bili na vrlo čudnim koordinatama u svojim glavama, pa da je sav taj brutalni blek, presecan „duhovnim“ izletima, jedna od interesantnih refleksija vremena…

https://derschwarzetod.bandcamp.com/album/forest

Izlazimo za sada iz blek metala i ulećemo pravo u stoner, ali u onaj najdublji, najteži. Naime, već nekoliko nedelja šutim, a govorio bih, o novom albumu kultne grupe Sleep. Razlog što šutim je to što sam se sve vreme nadao da će album u nekoj kolko-tolko legalnoj formi da se pojavi na internetu kako bih mogao da ga ovde ponudim za udobno slušanje. Ipak, nije, pa onda dole ostavljam link za plejlistu koja će donekle da ilustruje o čemu pričamo, a u međuvremenu, moram da kriknem od sreće: NOVI SLEEP!

Sleep su bend koji je praktično definisao stoner metal za nove generacije, uzimajući za osnovu, naravno, Blek Sabat a onda rastežući tu osnovu u svim pravcima dok nije poprimila interesantno apstraktnu formu. Sleep je bend koji je sporu, tešku, drogiranu muziku kodifikovao za modernog slušaoca bez previše namigivanja i zaklanjanja iza umetničkih slika – na kraju krajeva njihov se ključni album zove ni manje ni više nego – Dopesmoker.

I Dopesmoker, snimljen još u prošlom veku, je do pre par nedelja bio i poslednje što je Sleep uradio u studiju. Bend je u međuvremenu kocnertirao ali se za potrebe snimanja rastočio u nekoliko veoma interesantnih frakcija, od „komercijalnijeg“ stonera u vidu popularnih High on fire, pa do duhovnog i vrlo asketskog Om. Zašto su se baš ove godine, posle devetnaest prošlih leta, rešili da izbace novi album, ne umem da tačno kažem, ali činjenica da je album izašao baš na dvadeseti April (ako ne znate zašto se ovaj datum povezuje sa pušenjem kanabisa, volim vas jer ste nevina duša, prenežna za ovaj svet) je stejtment sama za sebe.

Elem, album The Sciences je definitivno i stejtment kao takav jer smo dobili TAČNO ono kako bi Sleep u 2018. godini trebalo da zvuči. Ovo nije ploča koja pokušava da sa trona skine onostrani Jerusalem/ Dopesmoker i dobijamo podelu na distinktne pesme slične onome što smo imali na Holy Mountain, ali je težina, sporost i generalni stav jasan produžetak Dopesmokera.

The Sciences je užasno teška ploča u smislu volumena zvuka, ali užasno laka za slušanje ako volite Sleep jer dobijamo sve što treba da dobijemo: glacijalni tempo, moćne, poput brega velike rifove i Cisnerosovo još uvek uzdržano, takoreći kilavo pevanje. The Sciences živi i, jelte, umire, na snazi tih rifova i ubedljivosti tog tempa i ovo je ploča koja uredno i uspešno još jednom uspeva da mi (meni, strejteru) proda hipnotički prostor u kome mogu da uživam osećajući se bezbedno kao beba u majčinoj utrobi a da pritom mogu sasvim sporo i da tresem glavom.

Naravno, bend je posle 19 godina diskografskog odsustva sasvim svestan kako je slavljenje marihuane pomalo i smešna rabota pa je ploča u određenoj meri i parodična, ali uvek sa dobromanerne pozicije a što kulminira u naslovu pretposlednje pesme (Giza Butler).

Sleep su se vratili. Da li će ponovo da prave pauzu od dve decenije pre snimanja nove ploče ne znamo, ali The Sciences je obavezno štivo za ovu godinu.

https://www.youtube.com/watch?v=44UlGuXXYFM&list=PLBzBwYhHpqLIuttM1lh-Azmvz8lBQzm92

Ok, idemo onda dalje u stoner smeru, pa dokle stignemo…

Mr. Bison su bend iz Italije koji je možda i suviše „normalan“ za moj ukus. Ovim hoću da kažem da je njihov stoner/ desert rock oblikovan da bude distorziran, prštav i težak a da opet ima i mnogo gruva i da je sve to, čini se, prihvatljivo i slušljivo i „običnom“ svetu. Možda su mi se samo kriterijumi resetovali posle vraćanja Sleepu, naravno, ali Mr. Bison je bend koji meni lično prija ali ne ide daleko preko tog prijanja u nekakvu transcendenciju. Srećom, nisam ja mera svih stvari pa mislim da je ljudski ponuditi njihov drugi album, Holy Oak, na slušanje sagitaškom auditorijumu jer je, na pažljivo slušanje, ovo jedna vrlo jaka ploča. Italijani su, jelte, majstori gruva, gitare se krčkaju u wah-wah i fuzz kotlu (primetiti da bend nema bas gitaru), bubnjevi divljaju, ali teško i plesno, pevač je bezobrazan baš kako treba i ovo je, uz već izrečenu zagradu da je suviše normalno, jedna vrlo, vrlo jaka desert rock ploča koja na ovaj vreli Petak legne ko budali šamar. Poslušajte:

https://mrbison.bandcamp.com/album/holy-oak

Za nešto više ’70s gruva i nešto malo manje težine, tu su Friendship iz Norveške, opak, okretan power-trio koji isporučuje jak, lepljiv i zarazan rokenrol koji sa metalom nema preterano mnogo dodirnih tačaka, ali opet, mislim da je ovo muzika za metalce od staža u kojoj se može uživati.

Ovim hoću da kažem da su Friendship zapravo na tragu proto-metal bendova poput Experience ili, dakako Blue Cheer, sa svojim psihodeličnim gruvom i da je to normalna i poželjna dijeta za svakog metalca, pogotovo jer je muzika i produkcijski i izvođački IZVANREDNA sa prvo zvukom koji će vas uhapsiti a onda i izvrsno aranžiranim, organskim pesmama koje pomeraju i guzu i, jelte, mozak. Pa još imaju ženu koja svira a ne peva, a peva im bubnjar. E, pa ako to nije dovoljno da vas zainteresuje, mnogo ste blazirani:

https://youtu.be/XNZH4UOin3g

Povratak u Italiju za potrebe drugog albuma benda Haunted koji se zove Dayburner i, oooooohhhh, ovo je meni baš prijalo.

Haunted, naravno, nemaju veze sa švedskim The Haunted, i zapravo su u određenom smislu spinof sicilijanskih kultnih trešera Schizo, ali muzički, ovo je izuzetno prijatan doom/ stoner metal koji ima sav bleksabatovski kul gruv ali ga venčava sa depresivnim, pomalo očajnim harmonijama i pevanjem iz drugog plana koje isporučuje Christina Cimmiri. I to jako lepo funkcioniše. Dayburner nije ni najsporija ni najdepresivnija ploča koja je izašla u Maju, ali je spoj težine i pažljivo kanalisane mučnine, bez mnogo palamuđenja i visokih koncepata, samo uz oslonac na jake gitare i ubedljive bubnjeve, pa još uz to očajničko pevanje, taj je spoj, dakle, dobitna kombinacija. Pravi andergraund metal bend po ukusu probirljivijeg slušaoca:

https://haunteditaly.bandcamp.com/album/dayburner

I, ne znam što sam se danas toliko zapalio za Italijane, ali evo i trećeg moćnog stoner albuma iz ove države za danas. I ovaj album je, ako smem da kažem, obavezna lektira.

Bend se zove Black Rainbows, što je inspirisano ime (i uostalom asocira na dva benda u kojima je pevao pokojni RJD, bog metala) i njihova je profesija jako izfazirani, psihodelični hevi rok po uzoru na vesele sedamdesete, ali sa težinom u produkciji koju su ovoj muzici donele stonerske devedesete. I, jebiga, ne mogu da sad mnogo filozofiram, ovo je odlično, Black Rainbows znaju šta je dobar gruv, znaju kako da zvuče mladalački bezobrazno a da ne deluju pozerski, i ovo je psihodelični rok od one užurbane, bučne vrste, kakav znaju da sviraju samo ljudi u kojima narkotici bude kreativnu agresiju. Pandemonium je ko zna koje izdanje po redu za ove uposlene Rimljane i ne mogu da preteram sa preporukama ovog albuma koji u nekim svojim momentima legitimno izaziva ježenje i ozbiljna poređenja sa Black Sabbath (recimo u Grindstone). Plus, ovo je tako dobro producirano, sa prštećim činelama i bas gitarom koja trese kuću, sa pevačem zarobljenim u idealnoj kombinaciji reverba i ekvilajzera da je legitimno reći da bih uživao čak i da pesme nisu ovako dobre. Ali jesu. Biser!!!!!!!!

https://blackrainbows.bandcamp.com/album/black-rainbows-pandaemonium

Dobro, dosta smo stounovali za danas, da vidimo šta se nudi na polju… blackened rock’n’rolla?

Ja sam bio ubeđen da sam o novom albumu portlandskog blek metal benda Uada već pisao, ali pretraga ovog topika me uverava da nisam tako da… ako se ispostavi da samo preživljavam šlog, praštajte.

Elem, Cult of the Dying Sun je jedna od onih ploča koje nisu nužno svih 100% moja šolja čaja, ali u kojoj čujem dovoljno zanimljivih stvari da bih mogao da je legitimno preporučim manje lošim ljudima od sebe. Elem, Uada su sa svojim debi albumom pre par godina podigli dosta prašine kombinujući blekmetalske žanrovske konstante (promuklo vrištanje, blastbitovi, tremolo rifovi) sa malo nežnijeg, emotivnijeg šmeka. Cult of the Dying Sun sigurno nastavlja ovim putem, razigravajući se bez stida kroz ajronmejdnovske harmonijske pasaže a onda usporavajući do ubedljivog, prkosnog srednjeg tempa gde uz razlaganja dobijamo manifest za publiku kojoj bi pravoverni blek metalski haos bio prenadrkana ponuda. Nisam siguran da je ispravno Uadu trpati u blackened r’n’r kamp, ali nisu ni sasvim daleko, no nije toliko bitno žanrovsko određenje koliko utisak da je ovo album vrlo promišljenih kompozicija koje, da ne bude zabune, možda na kraju ispadaju skoro pa previše promišljene za moj ukus i fali im mrvica blek metal ekscesa da bi bile sasvim za mene. Opet, eksces je ovde svakako to povremeno nepraštajuće skretanje u pop-smeru posle junačkog udaranja u blastbitove i Uada svakako dobro znaju šta rade. Isprobajte:

https://uada.bandcamp.com/album/cult-of-a-dying-sun

OK, idemo sad na drugu poluloptu, za potrebe trećeg albuma melburnskog benda Nocturnal Graves, koji se jednostavno i elegantno zove Titan.

Za slučaj da se niste skorije preslišavali o australijskom metalu, recimo da su Nocturnal Graves jedan ozbiljno posvećen blackened death metal bend a koji je za potrebe ove ploče, nastajale pola decenije, ne samo potpisao za Season of Mist nego i odlučio da svoj nepraštajući rafalni pristup pesmama preseče sa malo atmosferičnosti.

I meni to prilično radi posao. Neću sad da insistiram da se Nocturnal Graves kače na Portal/ Impetiuous Ritual bendvegn, ali primećujem interesantne prazne prostore i kavernozne pasaže u njihovom paklenom treširanju. Problem ovog albuma može da bude u očekivanjima jer on nije tako uniformno pržački kao prethodne ploče ovog benda, ali meni se ovo u ovom trenutku prilično dopada jer su pesme pristojno aranžirane i album sadrži dovoljno krljanja za moje potrebe, a ukrštanja sa atmosferičnijim elementima su ispala prilično zdravo. Nocturnal Gravesima najviše mogu da zamerim pevanje koje je možda za nijansu premonotono u odnosu na muziku, ali može biti da to i samo ja sad tražim dlaku u jajetu. Dobro je ovo:

https://nocturnalgravessom.bandcamp.com/album/titan

I završićemo čudnom preporukom ali eto, ponovo smo u Italiji, ovog puta da ukažemo na death metal u izvođenju benda Kenòs. Ovaj je album na neki način paradigma svega pogrešnog što Italijani ubacuju u svoj death metal, ali, možda i neobjašnjivo, ima dovoljno zanimljivih detalja i momenata da bih ga preporučio za barem jedno slušanje.

Dakle, problem sa albumom Pest je što Kenòs svopj brutalni death metal pakuju u produkciju koja ga skoro u potpunosti dezidentifikuje, sa masteringom koji muziku presuje u ravnu crtu u kojoj i bubnjarski rafali i crtanofilmovski dubok vokal posle izvesnog vremena postaju ništa više do zamorni. A ovo je šteta jer Kenòs se trude da u svoje pesme ubace interesantne gitarske zaplete i rasplete i onda sve filuju inspirisanim vinjetama u kojima, bogami, ima i sintisajzera. Rezultat je neujednačena ali, zahvaljujući masteringu i monotona mućkalica brutalnog death metala, malko neoklasike i stidljivog eksperimentisanja. Opet, kakvo đubre od death metala svake nedelje u prolazu čovek čuje, Kenòs svakako zaslužuju da im se posveti nekoliko minuta pažnje:

https://kenos.bandcamp.com/album/pest