Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 01-06-2018

Petak je, vrućina je a Pingvin se vratio i piše o fašizmu – iz nekog razloga – što su sve znaci da je vreme za metal.

Kao i obično, prvo novosti iz blek metala a danas možemo da započnemo vrlodobrim petim albumom norveškog projekta Djevel, pod nazivom Blant Svarte Graner, a što ako je verovati guglu znači „Među crnim krušlkama“. Nek me ispravi ko bolje zna norveški ili neka šuti zauvijek.

Elem, Djevel su svojevrsna supergrupa, sastvaljena od članova raznih bendova i projekata (Enslaved, između ostalog) i na svom petom albumu i dalje se drže vrlo tradicionalnog norveškog zvuka. To znači da i na ovoj ploči imate gomilu zanimljivih folki tema isporučenih ponekad i putem akustične gitare, ali i kada se udara po distorziji Djevel su prepoznatljivi po meditativnim, setno melodičnim „vikinškim“ motivima.

Ima na ovom albumu ozbiljnog krljanja ali je preovlađujući tempo onaj srednji, narodnjački kakav ja po intuiciji vezujem za stare norveške blek metal bendove i mada Djevel nikada ne postanu ful metal Isengard, ima tu nagoveštaja iste te atmosfere stare nordijske poetike i to meni vrlo prija. Ovo je, kad smo već kod toga, vrlo svedena ploča, bez kojekakvih egzotičnih instrumenata ili prenakićenih aranžmana pa ko sebe nalazi u ovakvoj, pristojnoj i pomalo meditativnoj muzici, može da se nauživa:

https://youtu.be/22LCfilcrH8

Na nekoj slovenskoj strani sveta, dobili smo reizdanje demoa i debi albuma ruske grupe Forest iz 1994. i 1996 godine, sve spakovano na jedan CD. I sad, nije ovo nužno neki izgubljen klasik ali Forest su zanimljivi predstavnici ruskog blek metala sa svim ekstremnim (i, ponekad sasvim problematičnim) idejama koje ova scena sa sobom nosi. Za njihovu istoriju vezani su razni lomovi, razilaženja i ideološka skretanja, a reizdanja nekih njihovih albuma bend je smatrao piraterijom, tako da je ovaj demo i prvi album zapravo dugo očekvano oficijelno (re)izdanje od strane benda.

Ne treba tražiti nekakvu veliku sofisticiranost ovde, Forest je brutalan i jednostavan bend sa vrlo prostim prilazom pesmama i mada za moj ukus nemaju onu savršenost u jednostavnosti koju vezujem za najbolje skandinavske bendove ovog usmerenja, opet, ne može se reći ni da iz njihove muzike ne prozire ta neka autentičnost i posvećenost. Naravno, imati na umu da je ovo stara muzika, iz vremena kada se zemlja u kojoj je pravljena raspadala po šavovima a da su i autori bili na vrlo čudnim koordinatama u svojim glavama, pa da je sav taj brutalni blek, presecan „duhovnim“ izletima, jedna od interesantnih refleksija vremena…

https://derschwarzetod.bandcamp.com/album/forest

Izlazimo za sada iz blek metala i ulećemo pravo u stoner, ali u onaj najdublji, najteži. Naime, već nekoliko nedelja šutim, a govorio bih, o novom albumu kultne grupe Sleep. Razlog što šutim je to što sam se sve vreme nadao da će album u nekoj kolko-tolko legalnoj formi da se pojavi na internetu kako bih mogao da ga ovde ponudim za udobno slušanje. Ipak, nije, pa onda dole ostavljam link za plejlistu koja će donekle da ilustruje o čemu pričamo, a u međuvremenu, moram da kriknem od sreće: NOVI SLEEP!

Sleep su bend koji je praktično definisao stoner metal za nove generacije, uzimajući za osnovu, naravno, Blek Sabat a onda rastežući tu osnovu u svim pravcima dok nije poprimila interesantno apstraktnu formu. Sleep je bend koji je sporu, tešku, drogiranu muziku kodifikovao za modernog slušaoca bez previše namigivanja i zaklanjanja iza umetničkih slika – na kraju krajeva njihov se ključni album zove ni manje ni više nego – Dopesmoker.

I Dopesmoker, snimljen još u prošlom veku, je do pre par nedelja bio i poslednje što je Sleep uradio u studiju. Bend je u međuvremenu kocnertirao ali se za potrebe snimanja rastočio u nekoliko veoma interesantnih frakcija, od „komercijalnijeg“ stonera u vidu popularnih High on fire, pa do duhovnog i vrlo asketskog Om. Zašto su se baš ove godine, posle devetnaest prošlih leta, rešili da izbace novi album, ne umem da tačno kažem, ali činjenica da je album izašao baš na dvadeseti April (ako ne znate zašto se ovaj datum povezuje sa pušenjem kanabisa, volim vas jer ste nevina duša, prenežna za ovaj svet) je stejtment sama za sebe.

Elem, album The Sciences je definitivno i stejtment kao takav jer smo dobili TAČNO ono kako bi Sleep u 2018. godini trebalo da zvuči. Ovo nije ploča koja pokušava da sa trona skine onostrani Jerusalem/ Dopesmoker i dobijamo podelu na distinktne pesme slične onome što smo imali na Holy Mountain, ali je težina, sporost i generalni stav jasan produžetak Dopesmokera.

The Sciences je užasno teška ploča u smislu volumena zvuka, ali užasno laka za slušanje ako volite Sleep jer dobijamo sve što treba da dobijemo: glacijalni tempo, moćne, poput brega velike rifove i Cisnerosovo još uvek uzdržano, takoreći kilavo pevanje. The Sciences živi i, jelte, umire, na snazi tih rifova i ubedljivosti tog tempa i ovo je ploča koja uredno i uspešno još jednom uspeva da mi (meni, strejteru) proda hipnotički prostor u kome mogu da uživam osećajući se bezbedno kao beba u majčinoj utrobi a da pritom mogu sasvim sporo i da tresem glavom.

Naravno, bend je posle 19 godina diskografskog odsustva sasvim svestan kako je slavljenje marihuane pomalo i smešna rabota pa je ploča u određenoj meri i parodična, ali uvek sa dobromanerne pozicije a što kulminira u naslovu pretposlednje pesme (Giza Butler).

Sleep su se vratili. Da li će ponovo da prave pauzu od dve decenije pre snimanja nove ploče ne znamo, ali The Sciences je obavezno štivo za ovu godinu.

https://www.youtube.com/watch?v=44UlGuXXYFM&list=PLBzBwYhHpqLIuttM1lh-Azmvz8lBQzm92

Ok, idemo onda dalje u stoner smeru, pa dokle stignemo…

Mr. Bison su bend iz Italije koji je možda i suviše „normalan“ za moj ukus. Ovim hoću da kažem da je njihov stoner/ desert rock oblikovan da bude distorziran, prštav i težak a da opet ima i mnogo gruva i da je sve to, čini se, prihvatljivo i slušljivo i „običnom“ svetu. Možda su mi se samo kriterijumi resetovali posle vraćanja Sleepu, naravno, ali Mr. Bison je bend koji meni lično prija ali ne ide daleko preko tog prijanja u nekakvu transcendenciju. Srećom, nisam ja mera svih stvari pa mislim da je ljudski ponuditi njihov drugi album, Holy Oak, na slušanje sagitaškom auditorijumu jer je, na pažljivo slušanje, ovo jedna vrlo jaka ploča. Italijani su, jelte, majstori gruva, gitare se krčkaju u wah-wah i fuzz kotlu (primetiti da bend nema bas gitaru), bubnjevi divljaju, ali teško i plesno, pevač je bezobrazan baš kako treba i ovo je, uz već izrečenu zagradu da je suviše normalno, jedna vrlo, vrlo jaka desert rock ploča koja na ovaj vreli Petak legne ko budali šamar. Poslušajte:

https://mrbison.bandcamp.com/album/holy-oak

Za nešto više ’70s gruva i nešto malo manje težine, tu su Friendship iz Norveške, opak, okretan power-trio koji isporučuje jak, lepljiv i zarazan rokenrol koji sa metalom nema preterano mnogo dodirnih tačaka, ali opet, mislim da je ovo muzika za metalce od staža u kojoj se može uživati.

Ovim hoću da kažem da su Friendship zapravo na tragu proto-metal bendova poput Experience ili, dakako Blue Cheer, sa svojim psihodeličnim gruvom i da je to normalna i poželjna dijeta za svakog metalca, pogotovo jer je muzika i produkcijski i izvođački IZVANREDNA sa prvo zvukom koji će vas uhapsiti a onda i izvrsno aranžiranim, organskim pesmama koje pomeraju i guzu i, jelte, mozak. Pa još imaju ženu koja svira a ne peva, a peva im bubnjar. E, pa ako to nije dovoljno da vas zainteresuje, mnogo ste blazirani:

https://youtu.be/XNZH4UOin3g

Povratak u Italiju za potrebe drugog albuma benda Haunted koji se zove Dayburner i, oooooohhhh, ovo je meni baš prijalo.

Haunted, naravno, nemaju veze sa švedskim The Haunted, i zapravo su u određenom smislu spinof sicilijanskih kultnih trešera Schizo, ali muzički, ovo je izuzetno prijatan doom/ stoner metal koji ima sav bleksabatovski kul gruv ali ga venčava sa depresivnim, pomalo očajnim harmonijama i pevanjem iz drugog plana koje isporučuje Christina Cimmiri. I to jako lepo funkcioniše. Dayburner nije ni najsporija ni najdepresivnija ploča koja je izašla u Maju, ali je spoj težine i pažljivo kanalisane mučnine, bez mnogo palamuđenja i visokih koncepata, samo uz oslonac na jake gitare i ubedljive bubnjeve, pa još uz to očajničko pevanje, taj je spoj, dakle, dobitna kombinacija. Pravi andergraund metal bend po ukusu probirljivijeg slušaoca:

https://haunteditaly.bandcamp.com/album/dayburner

I, ne znam što sam se danas toliko zapalio za Italijane, ali evo i trećeg moćnog stoner albuma iz ove države za danas. I ovaj album je, ako smem da kažem, obavezna lektira.

Bend se zove Black Rainbows, što je inspirisano ime (i uostalom asocira na dva benda u kojima je pevao pokojni RJD, bog metala) i njihova je profesija jako izfazirani, psihodelični hevi rok po uzoru na vesele sedamdesete, ali sa težinom u produkciji koju su ovoj muzici donele stonerske devedesete. I, jebiga, ne mogu da sad mnogo filozofiram, ovo je odlično, Black Rainbows znaju šta je dobar gruv, znaju kako da zvuče mladalački bezobrazno a da ne deluju pozerski, i ovo je psihodelični rok od one užurbane, bučne vrste, kakav znaju da sviraju samo ljudi u kojima narkotici bude kreativnu agresiju. Pandemonium je ko zna koje izdanje po redu za ove uposlene Rimljane i ne mogu da preteram sa preporukama ovog albuma koji u nekim svojim momentima legitimno izaziva ježenje i ozbiljna poređenja sa Black Sabbath (recimo u Grindstone). Plus, ovo je tako dobro producirano, sa prštećim činelama i bas gitarom koja trese kuću, sa pevačem zarobljenim u idealnoj kombinaciji reverba i ekvilajzera da je legitimno reći da bih uživao čak i da pesme nisu ovako dobre. Ali jesu. Biser!!!!!!!!

https://blackrainbows.bandcamp.com/album/black-rainbows-pandaemonium

Dobro, dosta smo stounovali za danas, da vidimo šta se nudi na polju… blackened rock’n’rolla?

Ja sam bio ubeđen da sam o novom albumu portlandskog blek metal benda Uada već pisao, ali pretraga ovog topika me uverava da nisam tako da… ako se ispostavi da samo preživljavam šlog, praštajte.

Elem, Cult of the Dying Sun je jedna od onih ploča koje nisu nužno svih 100% moja šolja čaja, ali u kojoj čujem dovoljno zanimljivih stvari da bih mogao da je legitimno preporučim manje lošim ljudima od sebe. Elem, Uada su sa svojim debi albumom pre par godina podigli dosta prašine kombinujući blekmetalske žanrovske konstante (promuklo vrištanje, blastbitovi, tremolo rifovi) sa malo nežnijeg, emotivnijeg šmeka. Cult of the Dying Sun sigurno nastavlja ovim putem, razigravajući se bez stida kroz ajronmejdnovske harmonijske pasaže a onda usporavajući do ubedljivog, prkosnog srednjeg tempa gde uz razlaganja dobijamo manifest za publiku kojoj bi pravoverni blek metalski haos bio prenadrkana ponuda. Nisam siguran da je ispravno Uadu trpati u blackened r’n’r kamp, ali nisu ni sasvim daleko, no nije toliko bitno žanrovsko određenje koliko utisak da je ovo album vrlo promišljenih kompozicija koje, da ne bude zabune, možda na kraju ispadaju skoro pa previše promišljene za moj ukus i fali im mrvica blek metal ekscesa da bi bile sasvim za mene. Opet, eksces je ovde svakako to povremeno nepraštajuće skretanje u pop-smeru posle junačkog udaranja u blastbitove i Uada svakako dobro znaju šta rade. Isprobajte:

https://uada.bandcamp.com/album/cult-of-a-dying-sun

OK, idemo sad na drugu poluloptu, za potrebe trećeg albuma melburnskog benda Nocturnal Graves, koji se jednostavno i elegantno zove Titan.

Za slučaj da se niste skorije preslišavali o australijskom metalu, recimo da su Nocturnal Graves jedan ozbiljno posvećen blackened death metal bend a koji je za potrebe ove ploče, nastajale pola decenije, ne samo potpisao za Season of Mist nego i odlučio da svoj nepraštajući rafalni pristup pesmama preseče sa malo atmosferičnosti.

I meni to prilično radi posao. Neću sad da insistiram da se Nocturnal Graves kače na Portal/ Impetiuous Ritual bendvegn, ali primećujem interesantne prazne prostore i kavernozne pasaže u njihovom paklenom treširanju. Problem ovog albuma može da bude u očekivanjima jer on nije tako uniformno pržački kao prethodne ploče ovog benda, ali meni se ovo u ovom trenutku prilično dopada jer su pesme pristojno aranžirane i album sadrži dovoljno krljanja za moje potrebe, a ukrštanja sa atmosferičnijim elementima su ispala prilično zdravo. Nocturnal Gravesima najviše mogu da zamerim pevanje koje je možda za nijansu premonotono u odnosu na muziku, ali može biti da to i samo ja sad tražim dlaku u jajetu. Dobro je ovo:

https://nocturnalgravessom.bandcamp.com/album/titan

I završićemo čudnom preporukom ali eto, ponovo smo u Italiji, ovog puta da ukažemo na death metal u izvođenju benda Kenòs. Ovaj je album na neki način paradigma svega pogrešnog što Italijani ubacuju u svoj death metal, ali, možda i neobjašnjivo, ima dovoljno zanimljivih detalja i momenata da bih ga preporučio za barem jedno slušanje.

Dakle, problem sa albumom Pest je što Kenòs svopj brutalni death metal pakuju u produkciju koja ga skoro u potpunosti dezidentifikuje, sa masteringom koji muziku presuje u ravnu crtu u kojoj i bubnjarski rafali i crtanofilmovski dubok vokal posle izvesnog vremena postaju ništa više do zamorni. A ovo je šteta jer Kenòs se trude da u svoje pesme ubace interesantne gitarske zaplete i rasplete i onda sve filuju inspirisanim vinjetama u kojima, bogami, ima i sintisajzera. Rezultat je neujednačena ali, zahvaljujući masteringu i monotona mućkalica brutalnog death metala, malko neoklasike i stidljivog eksperimentisanja. Opet, kakvo đubre od death metala svake nedelje u prolazu čovek čuje, Kenòs svakako zaslužuju da im se posveti nekoliko minuta pažnje:

https://kenos.bandcamp.com/album/pest

3 mišljenja na “Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 01-06-2018

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s