S obzirom na hladnoću i pustoš, Kanada bi trebalo da bude zemlja blek metala, barem kolko i Norveška i Poljska a bend Spectral Wound iz Montreala svojim drugim albumom, Infernal Decadence, daje jak argument da se ovo razmotri na najvišim instancama.
Infernal Decadence nije preterano originalna ploča, ali jeste jedan pržački, agresivni, prijatno razmazani blek metal koji ne izmišlja nikakve nove fore u ovom žanru nego se drži oprobane „svi u napad“ formule, sa pesmama koje počivaju na ideji da je dobar rif para vredan a da onda ispod njega možete da sipate relativno monotone, superbrze, treš ritmove i da provučete i pevača koji vrišti bez mnogo varijacije i da sve to ne ispada ni malo dosadno, već naprotiv, hipnotički zavodljivo. I u pravu su, ovaj album uspešno poentira na kombinaciji ekspresivnosti koju nose gitare i disciplinovane monotonije koju rabe aranžmani, sa miksom koji je prilično prostran ali koga je onda stari majstor Džim Plotkin u masteringu ekspertski spakovao u jedan kondenzovan udarac pesnicom u lice koji traje nešto više od pola sata i ne zloupotrebljava gostoprimstvo. Spectral Wound su primer sazrelog, u sebe sigurnog blek metala koji ne mora da se poigrava sa definicijama žanra i nateže u raznim krosover smerovima, pošto ono osnovno što radi – radi jako dobro. Davno nismo ovako jako uleteli u vikend.
https://spectralwound.bandcamp.com/album/infernal-decadence
Sledeći na redu su Endeathed iz Bogote i čovek bi na osnovu simpatično glupog imena benda očekivao i priglupu, eventualno simpatičnu muziku, no, Kolumbijci na svom debi EP-u prijatno iznenađuju kombinacijom blekeraja i thrash/ punka koja me je prenula iz letargije i podsetila na, možda, neke faze Impaled Nazarene. Nije ovo sjajna ploča ali ima interesantno spakovan miks koji forsira bas-gitaru, što je u blek metalu ređe od proslave božića, a neke pesme su legitimno odlične (poput recimo Devouring the Light). U svakom slučaju, Endeathed se izdvajaju iz „i ja sviram blekmetal i štujem satanu“ čopora svojim posebnim zvukom i pristupom pesmama koje su možda malo prijateljskije prema „običnom“ slušaocu od blek metal proseka, pa ih preporučujem:
https://www.youtube.com/watch?v=Hqop46uiikY
Probijao sam se ove nedelje kroz gomile melanholičnih, eksperimentalnih i narodnjačkih blek metal albuma da izaberem samo najbolje za ponudu ovog Petka, i u tom smislu je novi album naših mađarskih komšija Sear Bliss prilično vredan pažnje. Sear Bliss svakako nisu blek metal čistunci već ljudi koji, evo više od dvadeset godina eksperimentišu sa formom, pa je tako i Letters from the Edge, njihov osmi album, zapravo vrlo elegantan u svojoj kombinaciji emotivnih harmonija i praktično powermetalskih kvazisimfonijskih aranžmanskih ambicija. Nije to za svakoga i razumeću ako Sear Bliss doživite kao suviše patetične ili pretenciozne, ali treba ovde prepoznati jednu veteransku ruku na delu i ispoštovati njihovo dosledno poigravanje sa atmosferom i dinamikom. Jedino moram da se potužim na produkciju koja je suviše ravna imajući u vidu kakve sve bend zaokrete pravi u aranžmanima. Ipak, ovo svakako kušati:
https://searblisshhr.bandcamp.com/album/letters-from-the-edge
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/killer-boogie-acid-cream
Nešto manje razuzdano ali ne manje retro zvuči drugi album njemačkih Pretty Lightning (koji je izašao još u Novembru, ali nemojmo biti dogmate!!!!!). Na njemu ovaj sarbrikenski dvojac uredno donosi izrazito ’70s orijentisanu psihodeliju sa elementima Velveta, Dream Syndicatea, pa onda i gomile klasičnog krautroka, ali i one pankerskije strane spektra, pa tu ima i acid punka, ali bogami i popičnijih pesama koje, s druge strane, imaju najavangardnije ambicije (slušajte Tangerine Steam!!!). Meni sve to jako leži, i pevanje kroz telefon, i manipulacije trakama, i moćni, drogirani spejs rifovi ispod kojih piče analogni laseri… Pretty Lightning je bend koji verovatno očajno pati što se nije rodio bar 20-30 godina ranije, ali za dobru psihodeliju očigledno nikada nije kasno. Nije ovo metal, ali metalci će ovo znati da cene. Odlična ploča, prepuna detalja koje vredi istraživati u ponovljenim slušanjima. I, mislim, još se i album zove The Rhythm of Ooze!!!!!!
https://prettylightning.bandcamp.com/album/the-rhythm-of-ooze
Dobro, idemo u potpuno drugu stranu sada, ništa stoner, ništa psihodelija, ništa dum, nego samo treš metal stare škole. Infrared su Kanađani i mada im je ovo tek drugi album, imaju zapravo popriličnu količinu godina jer su sa svirkom počeli još osamdesetih godina. Sačuvaj bože, al, opet, lepo je znati da nisam najgori od sve dece. Elem, Infrared ne sviraju treš metal sasvim po mom ukusu, jer je ovo uglavnom srednjetempaška ploča podugačkih pesama, sa melodičnim pevanjem i preteranim solažama, ali opet, treba ponekad čovek i da izađe malo iz svoje zone komfora i makar na jedno slušanje Infrared imaju da ponude i dobre rifove i pokažu da su dobro proučili lekcije koje su za sobom ostavili klasični albumi Metalike, Testamenta, Megadetha pa i, recimo, Exodusa ili Intrudera. Hoću da kažem, ovo je zanimljiva ploča, barem meni koji najviše volim pravolinijski treš sa dobrim rifovima (Bloodcum su za mene otprilike idealna formula), na ime svoje dinamičke suptilnosti i dobre rifaže. Poslušajte:
https://filiinigrantiuminfernalium.bandcamp.com/album/h-stia-2
Finski Sadistik Forest sa debi albumom Morbid Majesties, pak, nude osvežavajuće jednostavan ali nikako glup death metal koji od blek metala uzima taj neki hipnotički pristup kompziciji ali sve pakuje u teški, masivni zvuk koji na najbolji način podseća na zlatne godine skandinavske death metal ponude. Dakle, Sadistik Forest veoma dobro kapiraju da nema potrebe da smaraju sa aranžmanima i da je konstantni napad najbolja odbrana – ali i najbolji napad. Ovo su, po toj formuli, pesme koje sve vreme idu napred, nošene jednostavnim ali moćnim rifovima, neandertalskim pevanjem koje presecaju bolni, promukli vrisci, tvrdim rifčinama, povremenim mesarski jakim blastbitom, a uz sve to se provuče po koji blekmetalski pasaž čiste hipnoze. Nažalost, nije svaka pesma sa albuma na bandcampu, ali i ovo što ima je vrlo vredno slušanja za svakog ko voli da ga muzika obgrli i ponese, a da pritom i bude malo dublja po frekvencijama. Prijatno:
https://sadistikforest.bandcamp.com/
Italijanski Abhor se vraća sa svojim SEDMIM albumom i ovo je sada već očekivana satanistička ponuda ritualno intoniranog blek metala koja prija srcu i duši, sem, naravno, ako vam ne vređa religijska osećanja. Abhor, da bude jasno, propisno prže u gitare i udaraju u bunjeve i ritualizam njihove muzike je mahom u tome da je ona srednjeg tempa sa zapaljivim temama, bizarnom kombinacijom vrištanja i zapevanja i puno ponavljanja. Meni to prija mada poštujem da bi ovo nekome bila i superiorno dosadna ploča. Ali Abhor, barem mene, uspevaju da pridobiju rifovima i temama (slušajte početak Engraved Formulas i recite mi da vas ne tera u metanisanje i ponavljanje ritualnih napeva na jeziku koji ne poznajete) koje se ponavljaju, potpuno uverene u svoju ozbiljnost i metafizičku težinu. Retki su bendovi koji ovako nešto umeju da izguraju, pogotovo uz pomalo lo-fi zvuk koji Abhor rabe tako da tim pre moram da ih preporučim. Kad još čujete i primereno bleksabatovske momente (kao što je početak Demons Forged from the Smoke) nećete moći da odolite:
http://listen.20buckspin.com/album/manor-of-infinite-forms
I, srećan sam što ove nedelje možemo da ponudimo JOŠ kvalitetnog death metala. Thorium dolaze iz Danske i pored toga što im je već samo ime METAL, oni su i neobičan bend/ projekat koji kombinuje muzičare i uticaje i u suštini je u pitanju neka vrsta privatnog projekta Michaela Andersena uz pomoć prijatelja. Ali muzički, ovo je sjajan old-school death metal koji ne zvuči retro već raspoloženo i razobadano, sa jakim rifovima, epskim (EPSKIM!!!) temama i nezaustavljivim kretanjem unapred. Nema ovde previše novog ili originalnog, sve ste ovo već čuli ako ste slušali Morbid Angele, Decidiee, Massacree itd. ali je napisano i odsvirano ubedljivo i sa osećajem, a produkcija pogađa zlatnu sredinu između kvaliteta i andegraund hardkora, sa jako masivnim zvukom u finalnom produktu tako da ovu ploču mogu da preporučim bez mnogo razmišljanja:
Da malo usporimo sa bostonskim doom metal bendom Lesser Glow. Ove nedelje sam slušao više sporih, atmosferičnih, melanholičnih post-metal albuma koji su bili slušlljivi ali namene nisu ostavili dovoljno jak utisak da ih prrporučim. Ruined se od njih razlikuje jer iako koristi mnogo istih tehnika – vokale koji su malo melodični, malo ekspresivno vriskavi, spor, epski tempo, uzvitlane gitare, težinu i prostor – on deluje lično i proživljeno. Lesser Glow pritom i ne gađaju tu neku post-metal metu, rekao bih, i sasvim se ugodno osećaju u doom fioci, osim što ne misle da doom metal podrazumeva besomučno kopiranje Sabata ili, već, Pentagrama… Ima ovde očiglednih dugovanja sabatima, naravno, ali je muzika sasvim lična i moćna na jedan ubedljiv način koji svedoči o naslušanosti, a možda najimpresivnija je ta neka kinematičnost pesama koje deluju kao mini-filmovi i zaokruženi narativi sa usponima i padovima i zaokretima, iako se retko napušta ujednačeni, posmrtnomarševski tempo i agresivna težina. Poslušati:
Izašao je novi Fukpig, pod sugestivnim nazivom Bastards i ovo je, za moj račun, njihovo do sada najbolje izdanje. Fukpig su mi uvek nekako ispadali bolji kao koncept nego kao sama muzika, uzimajući za osnovu isti koktel blek metala, industrije i panka koji uspešno rabe starija braća iz Anaal Nathrakh, ali onda stavljajući akcente malo drugačije tako da pank bude u prvom planu. Odlična zamisao, ali, do sada je to meni proizvodilo nedovoljno dobre pesme. Nije ni Bastards sad neko remek-delo songrajtinga, ali sam se uz njega solidno dobro provodio ovih dana. Delom jer su se Fukpig zaista malko istesali u komponovanju i ponudili nekoliko interesantnih varijacija na ipak ultimativno vrlo monotoni d-beat koji im je u osnovi zvuka, sa malčice efektnijim ulascima u blekmetalski ekspresionizam tako da se ta neka osnovna pank-poruka još efektnije provuče. Delom jer je bes koji je u korenu ove muzike temperiran jedva primetnim nijansama melanholije i to je lepo oplemenjuje. Evo ih:
https://fukpig.bandcamp.com/album/bastards
Završićemo jednim SOLIDNIM komadom grajndkora koji nam stiže iz postojbine ovog lepog žanra – Velike Britanije. Vristolski Human Cull ne gube vreme i na svoj ja i ne znam koji po redu album pakuju osamnaest pesama u jedva nešto više od osamnaest minuta. Naravno, grajndkor je poznat po kratkim pesmama, ali Human Kull imaju i zanatsku veštinu koja dopunjava poznavanje žanra pa je ovo osamnaest minuta vrlo prijemčivog grajnda koji ima sve što ovaj žanr čini najboljim: puno eksplozivnih blastova, gitarskih avantura, ubrzanog d-beat prženja, ali i gomilu gruvi mošpartova u kojima se publika, polomljena od šutiranja malo odmara uz zombi-plesanje u pitu. Pritom, Human Cull osvežavaju time što koriste klasični duboki grind vokal bez previše korišćenja danas uglavnom preovlađujućih midl i haj vriskova, što im daje patinu koju moje stare uši veoma cene. Efikasna i prijatna ploča:
