Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 23-06-2018

E, pa, ako smo preboleli tragičan i nezaslužen poraz od Ujedinjenih Švajcarskih Imigranata, onda da rane vidamo metalom. Mislim, lekovit je, zar ne?

Krenimo sa blek metalom, kao i obično, ali, NE kao i obično, krenimo iz… Irana???

Forelunar su malčice „garažniji“ i mekši atmosferični blek metal bend nego što bih ja možda uobičajeno predstavljao u ovim predstavljanjima i njihov debi EP Wine and the Limerent produkcijski zvuči pre kao demo nego kao nešto što biste smatrali „pravim“ izdanjem, ali opet, kod ove vrste muzike autentičnost ili makar dobra predstava autentičnosti često znaju da trijumfuju nad svim ostalim. Teheranski dvojac (od kojeg je ženska polovina zadužena samo za dizajn, a muška radi muziku, tekstove i produkciju) sigurno ne može da se pohvali nekakvim vrhunskim studijskim zvukom niti složenim aranžmanima, ali može da kaže da je napravio emotivan, čak i naglašeno naivan snimak od dve pesme koji uspelo hvata za srce svojim bubblegum-goth pristupom mračnoj, zamišljenoj, pomalo i meditativnoj muzici. Ovo nije blek metal koji grize i bije se nego onaj koji zamišljen stoji na ivici i gleda u ambis dok se na nebu skupljaju oblaci a u pozadini čuju horovi. Dakle, što bi rekla Lilita, hipsteraj, ali opet, meni pozitivan i drag. Da imam decu, nekako bih zamišljao da bi ona ovakvu muziku pravila ili slušala, pa je i meni sve to simpatično:

https://forelunar.bandcamp.com/releases

Odmah, i bez gubljenja koraka nastavljamo u niskom ključu i prebacujemo se u Švedsku (zlobnici bi rekli da između Švedske i Irana ionako ima sve manje razlike), za takođe debi EP melodičnog blek metal benda Blood Worship.

Naravno, Švedi MOGU da se pohvale mnogo boljom produkcijom za svoj prvi izlazak u javnost, ali ima tu i određenih negativnih strana, kao što je, na primer, da je kod Iranaca sobni kvalitet snimka zapravo radio u korist kompletnog ugođaja pa je i njihova ritam-mašina zvučala sasvim nenametljivo i „organski“. Kod Blood Worship povremeno zabode uši ona klasična ravna dinamika koju vezujemo za semplovane bubnjeve (i koje pažljiviji ljudi u miksu malo ispeglaju), a ovo se zapravo čuje prevashodno zato što je ostatak muzike snimljen jako lepo i ne pati od nedostatka dinamike.

Al to su sitnice koje primećuje i zamera samo mator i džangrizav čovek. Ako to prenebregnemo, meni se ovaj EP jako dopada jer su Blood Worship ponudili vrlo lepe pesme, zasnovane na zaraznim melodijama i dobrom gruvu. Naravno, ja se inače mnogo više priklanjam blek metalu koji forsira brzinu i agresivnost, ali kada neko ume da napravi pesmu koja ovako prirodno „diše“ na svojim melodijskim linijama i oko njih ume da izgradi kompoziciju koja se razvija naizgled sama od sebe, to treba primetiti i pozdraviti. Pesma koja otvara EP je zapravo vrlo hitoidna sa svojim stalnim vraćanjima valceru i umešnim uvaljivanjem blastbitova da se začini čorba a i ostatak snimka se može pohvaliti odličnim kombinovanjima ritmova i melodijama koje nećete moći da izbacite iz glave dugo vremena. Ako volite bend Astrophobos, značiće vam i podatak da je Blood Worship praktično solo-sajd-projekat njihovog gitariste Martina Anderssona, pa vi vidite. Ovo je ploča koju vredi platiti novcem, a na internetu je dobijamo sasvim besplatno. U takvom vremenu živimo!

https://bloodworship.bandcamp.com/releases

I, danas me nešto hoće taj neki andergraund/ sobni blek metal pa onda i preskačem neke malo jače producirane i poznatije bendove koji me ostavljaju relativno hladnim, da bih skrenuo pažnju na drugi album moskovskih Kralnholm pod nazivom Granting Death.

Ponovo, ovo je relativno mlad bend (mada svakako stariji od gornja dva) i njihova muzika ne osvaja ni tehničkom ekspertizom ni nekakvom specijalnom inovacijom već pre svega tom nekom sirovom emocijom koju isporučuje. Kralnholm su opet primer kako malo musavija produkcija ume muzici da pomogne umesto da je obesnaži i njihove kompozicije, koje jako igraju na kartu atmosfere i namerne monotonije profitiraju od miksa koji im daje jedan hipnotički, snoliki kvalitet. Možda ovo ne deluje kao idealan saundtrak za početak leta sa svojom tamnom, ledenom atmosferom, ali opet – u blek metalu je UVEK zima a i ovo je zima ispunjena strašću i očajem i dobro dođe da se kontrastira sa vrućinama koje sigurno uskoro nastupaju. Bonus: iako su naslovi pesama na engleskom, pevanje je na ruskom a što svakako dobro dođe.

https://krahnholm.bandcamp.com/album/granting-death

 

Nećemo se još prešaltovati na stoner traku današnje vožnje jer želim da predstavim i, doduše pretenciozni ali simpatični, split album dva evropska blek metal projekta.

Radi se o bendovima Ancient Moon (članovi su iz Italije, Belgije i Švicarske) i Prosternatur (za koje samo znamo da su iz „Evrope“) i ploči koja je prepuna introa, autroa i kojekakvih specijalnih efekata koji treba da naprave atmosferu i, mada, već rekoh, sve to ume da zazvuči nemilosrdno pretenciozno, ovo je meni svejedno dobra i zanimljiva ponuda avangardnog blek metala koji se nalazi na dobroj sredini između sirovih korena i danas popularnih šugejzerskih depresivaca. Oba benda imaju interesovanja za ritualistički pristup muzici i umeju da ozbiljno sagrade dramu u svojim kompozicijama, držeći se, opet, tvrde blek metal linije, bez mnogo lutanja van granica žanra i ukrštanja sa drugim formama. Ponekad mislim da bi neki od najvećih kompozitora akademske avangarde prošlog veka verovatno pravili ovakvu muziku da su se rodili nešto kasnije jer i Ancient Moon i Prosternatur iako nedvojbeno imaju „pop“ element u svojoj muzici, imaju i tu težnju ka apstraktnom koju vezujemo za najbezobraznije muzičke pustolove sa bilo koje strane granice:

https://prosternatur.bandcamp.com/album/secretum-secretorum

OK, idemo na stoner, pošto se posle ionako vraćamo blek metalu (mislim, izašo novi Marduk i sve to, jelte), tako da za početak predstavljamo prvi album kopenhagenškog The Sledge, ekipe koja je praktično izrasla iz benda Hjortene i koja zadržava jako faziran, gruvi pristup rok muzici, sa sve trudom da se album (ne računajući pevanje) snimi uživo u studiju kako bi se zadržao sirovi gruv na kome ova muzika živi end umire.

I, da ne bude nejasno, dobro je ovo. Muzika je nadrkana, znojava, gruvi, vidi se da ovo nisu snimali muzičari koji sede sa slušalicama na ušima i vraćaju snimak šesnaest puta dok ne nabodu svaku notu savršeno, već likovi koji tresu glavama i gledaju jedni druge kao da bi se jebali dok sviraju. Paradoksalno, vokali koji su, jelte, kasnije nasnimavani, onda zvuče nekako i najkilavije i najmanje ubedljivo, ali s druge strane, zato je i dobro da ih nema mnogo i da muzika može da se vozi pre svega na teškim, distorziranim rifčinama i udaračkim ritmovima. Opet, ima mesta i za pesme koje su manje distorzirane (i melodičnije), ali i za nervozne udarače poput „Like Shit“. Nije ovo najbolji fuzz-rock/ stoner album koji sam čuo ove godine, ali ima odličan zvuk i srce na pravom mestu i vredi mu dati šansu:

https://thesledgeband.bandcamp.com/releases

A za još fuzza, tu su kvebečki Cleõphüzz čiji je debi EP naslovljen Wizard of Phuzz, čisto da ne bude baš nikakve zabune u vezi toga šta im je u muzici najprioritetnije. Da se razumemo, ovde odlazimo par koraka od metala jer su ovi Kanađani suviše izbluzirani (i izdrogirani) da bi se lako uklopili u ljudske predstave o metalu, ali opet, ovde smo i da rušimo ljudske predstave o metalu, pa vredi odvojiti uvo za ovaj sirov, težak, gruvi komad distorziranog space rocka koji hvata na zajeban ritam i prljave gitare ali vas posle dočeka i sa sitarom i violončelom, baš kad pomislite da ste ih izvalili i pročitali 100%. Volim ovakva debi izdanja gde bend umesto jednog jasnog stejtmenta izruči čitavu hrpu ideja a svaka od njih deluje kao da bi mogla da bude seme čitave njihove karijere, pošto su svirane sa apsolutnim ubeđenjem da mora ovako i nikako drugačije. Tako da ovde imate i skoro pravoverni Blek Sabat (slušajte poslednju pesmu) a i kvazinarodnjačenje u Half Moon Ritual i sve je to zapravo sjajno. Bonus: bend nema bas gitaru, a to se uopšte ne oseća:

https://cleophuzz.bandcamp.com/releases

U daljoj (manje-više) stoner ponudi, tu je merilendski Thought Eater, genijalni, visoko originalni instrumentalni projekat koji venčava avangardnu, math rock formulu sa stoner prljavštinom, bez pevanja ili ičega što bi skrenulo pažnju sa činjenice da je ovo vrhunski nrdovska muzika koja se trudi da opčini, zbuni i zavede svojim „let’s not play rhythm, let’s play logarithm“ pristupom. I, sad, to je uvek mač sa dve oštrice (inače bi bila u pitanju, jelte, sablja) jer ja sam čovek rasute pažnje i kada bend misli da je „menjaj sve na svakih pet sekundi“ dobitna kombinacija, za mene je to neretko najdosadnija muzika na svetu. Ali Thought Eater ipak nisu izgubljeni u svom matematičarenju i njihova muzika, mada ambiciozno komponovana, ipak samu sebe dovoljno razume da bi imala gruv i unutarnju logiku, pa je album Bones in the Fire zapravo odlična, vrlo zadovoljavajuća ploča kompozicija koje izvrsno funkcionišu kao narativi a POVRH toga zavode i već na ravni čistog zvuka.
U mnogome ovde pomaže dvanaestožičana bas gitara koju svira Darin Tambascio, i, naravno da to zvuči skoro kao nekakav prog-rok iz vica (brate on tako svira da mu nisu dosta četri žice, moradimadvanest!!!!!!!!), ali uveravam vas da nije. Tambascio je ozbiljan muzičar (imate na Saundklaudu MASU njegove muzike pa slušajte) čija gitara na ovom albumu ima ne bez razloga ulogu vezivnog tkiva čitavog benda i svojim masnim, distorziranim zvukom postavlja podlogu na kojoj se razigravaju bubnjevi i ostale gitare. Sve to zvuči „živo“ i organski i ima snagu a da ne deluje studijski prepeglano, uz puno očuvanje spontanosti koja je jako bitna kad hoćete da progrokerišete a da ipak ostanete dovoljno, jelte, „pank“. Svašta sam ovde napisao, a dovoljno je da album pustite pa ćete shvatiti šta hoću da kažem:

https://grimoirerecords.bandcamp.com/album/bones-in-the-fire

OK, idemo nazad na blek metal, i, o istom trošku u Kaliforniju, u suncem okupani Ouklend, da bismo sa novim albumom benda Abstracter iskusili najveću, najhladniju tminu ove nedelje. Cinereous Incarnate je ploča sa kojom ova ekipa nastavlja još dublje u smeru apokaliptične, beznadne muzike koja od blek metala uzima sirovost, od dum metala očaj, a od death metala primalnu, brutalnu energiju. Problem je što su Abstracter već godinama u manje-više istom stavu i muzici pristupaju isto pa će nekome ovo biti i malo „more of the same“ zvuka, ali opet, mislim da to zavisi i od trenutnog raspoloženja. Meni se dopada ovaj blur-core koji ubedljivo spaja blek i dum metal i ne pravi se da je nešto veće i pametnije od onog što treba da bude. Naime, ovo je pećina odjeka i abrazivnih tekstura a nikako „pametan“ metal album sa zanimljivim rifovima i nekakvim ritmičkim vragolijama pa ga i treba konzumirati kao dozu nihilizma posle koje ćete se osećati… pa, možda ne bolje, ali ćete se osećati. Poslušajte:

https://abstracter.bandcamp.com/album/cinereous-incarnate

Za ritmičke vragolije i zanimljive rifove ćete blagoizvoleti da se obratite vašingtonskom bendu Hoth čiji treći album Astral Necromancy sigurnim putem nastavlja da isporučuje blek metal pun melodija (slušajte gitarske teme na Vengeance, pa ovo je nrdovanje skoro Blind Guardian kalibra) ali i atmosfere. Hoth su, razumemo se, bend koji je za svoju centralnu temu uzeo Star Wars ali njihov pristup ovom materijalu je prilično apstraktan i, da nema tog imena benda, teško da bi vam na prvo (ili deseto) slušanje, na um pao baš Luk Skajvoker. Svejedno, muzika ima potrebnu dozu epike a konstantna skretanja gitare u pravcu power metala i klasičnog metala joj daju izvesnu „žanrvosku“ dimenziju koja je na interesantan i simpatičan način izdvaja iz ostatka aktuelne blek metal ponude. Ono što svakako malo žulja uši je miks koji, doduše ima poprilično širine i prostora ali bubnjevi u njemu zvuče isuviše suvo i ravno (pogotovo jer su i izuzetno ravno svirani), naročito u kontrastu sa herojski raznolikim gitarama. No, to su detalji, a celina je prilično zanimljiva:

https://hothmusic.bandcamp.com/album/astral-necromancy

U daljim blek metal vestima, tu je i drugi album danskog benda Gutter Instinct a koji je prijatna, mada ne revolucionarna, smrdljiva i gadna gomila blackened death metala. Heirs of Sisyphus je ploča koja ima jednu problematičnu crtu a to je da bend misli da su mu teme mnogo pametnije nego što jesu pa pesme traju zapravo predugo, razrađujući relativno jednostavne rifove i melodije, ali opet, ima to svog šmeka. Meni uvek lepo legne kad je nešto ovako sirovo i ubeđeno da ne sme da pusti ni tračak svetla u zvuk koji je dosledno mračan, leden i ispunjen testerišućim gitarama i pržećim bubnjevima. Miks je džombast i neispeglan i sve zvuči kao da je snimano u pećini, a što muzici zapravo pomaže i dodaje joj malo dinamike koja bi se verovatno izgubila u nekom skupljem studiju, pa uz brutalno neandertalsko pevanje i stalno insistiranje na dramatipčnim tremolo rifovima, ovo ispadne ploča koju je vrlo prijatno trošiti, makar uz neki lagani fizički ili intelektualni rad:

https://pulverised.bandcamp.com/album/heirs-of-sisyphus

Da se osvrnemo i u pravcu „čistog“ death metala, priliku nam pruža drugi album portlandskih Ritual Necromancy i ovo je ploča samo za pripremljenu publiku koja ceni sitan rifaški rad i brutalno zatrpavanje bubnjevima više nego melodije i razgovetnost. Ritual Necromancy su svakako potekli iz škole njujorških Incantation i u njihovom zvuku imamo istu naklonjenost hipnotičkom potčinjavanju slušaoca muzici koja se ponavlja i uvrće sama u sebe dok se ne pretvori u psihodeličnu smešu rifova koji kao da se gube u nekoj pećini-bez-kraja i ritmova koji su u najboljem slučaju fizički nasrtaj, a možda i pokušaj ubistva.

Ovo, dakle, nije death metal koji hvata na pamet i ukrštanja sa džezom nego pravoverno đavolsko muziciranje uronjeno duboko u htonske vode kolektivne podsvesti i sklono izazivanju užasa po svaku cenu (mislim, vidite samo taj omot). Nekome će biti neslušljivo, toga sam potpuno svestan, ali ako ste do sada prepoznali da vas makar teoretski interesuje ta neka blur-core strana savremenog death metala, Ritual Necromancy su bend koji može da posluži kao odličan gateway drug:

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/disinterred-horror

Inače, ko me zna, zna da mi je švedski merciless uvek bio slaba tačka. Voleo sam njihov prvi album koji je nastajao na prelasku iz decenije u deceniju i u osetljivom momentu evolucije ekstremnog metala gde su se thrash, death i black metal ukrštali na zanimljive načine i porodili ploču skoro neuporedive energije i agresije. Elem, Dreadful Fate (nazvan po jednoj od pesama sa prvog albuma Merciless, naravno) je nastao nakon što je basista Merciless, Fredrik Karlen (poznat i kao Total Destruction) konačno izašao iz ovog malo-radi-malo-ne-radi benda i sa ortacima osnovao novi bend koji zvuli – identično kao Merciless.

I dobra vest je da je ovo praktično Merciless V2, nastavak iste priče istim sredstvimam bez gubljenja koraka ili ikakve nepotrebne, suvišne filozofije. Debi album Dreadful Fate, nazvan prosto Vengeance je 26 minuta apsolutnog thrash prebijanja bez ambicija da se tu kao sad nešto kontemplira, da se stvara nekakva atmosfera, ili nedobog, da se istražuju granice žanra. Naravno, nema ovo jedinstveni mladalački očaj kakav je debi album Mercilessa izgurao za prsa ispred konkurencije, ali dobro, nemoj da budemo grabežljivi, ovo je brza, surova, zabavna ploča jakih rifova, konstantno udaračkog ritma i produkcije koja odiše standardnom švedskom težinom i čak ni ne smeta malo prenagašena kompresija u finalnom masteru jer ovo nije muzika nekakvih nijansi i detalja nego granitni zid zvuka koji pokorava i ne da vam da dišete sve do samog kraja. Fino! Jedino je šteta što ploče nema legalno da se čuje na internetu pa vas ostavljam samo sa ovom liustracijom:

https://youtu.be/Iw32SVDlX4c

Davea Ingrama smo već pre par nedelja pominjali na ime albuma Tides of Blood grupe Just Before Dawn, ali evo ga ponovo, i to ponovo u dobrom skandinavskom društvu, a za potrebe novog albuma projekta Down Among the Dead Man. Da se razumemo, i Ingram i Rogga Johansson koji u ovom bendu svira skoro sve instrumente, su ljudi sa velikim iskustvom i karijerama koje im dopupštaju da prave ogromnu količinu muzike u kratkom vremenskom periodu i da to sve zvuči u najmanju ruku korektno pa od novog Down Among the Dead Man ne treba očekivati sad nekakvu revoluciju ili iskaz koji će promeniti sve, jer …And You Will Obey Me to nikako nije. Ono što ovaj album jeste je prijatan, udoban ogledni primer za kombinovanje švedskog death metala (uvek više zasnovanog na težini i melodijama nego na brzini i komplikovanosti) i krasti panka koji ima keči refrene, zarazne rifove i odlično snimljene d-beatove. Čak i ako generalno ne slušate d-beat ili švedski death metal nije uopšte nemoguće da vam se dopadne ova dobro smućkana kombinacija koja hvata na proste ali zapaljive teme i ima tempo taman takav da pokreće a ne iznuruje. Sve spakovano u za Švedsku standardnu tešku, predrkanu produkciju koja ovakvoj muzici prirodno odgovara. Jedina šteta je što bandcamp strana ne sadrži sve pesme sa albuma ali ima ih dovoljno za dobru ilustraciju:

https://downamongthedeadmen.bandcamp.com/

I, pre nego što pređemo na dva glavna obroka za ovu nedelju, još samo malo da se zadržimo u d-beat/ pank vodama, jer su finski Unborn Generation izdali svoj šesti album, Vøid. Finci svoju muziku inače opisuju kao „grind’n’roll“ što je simpatičan amalgam mada, naravno, ne mora ništa da znači. Hoću da kažem, siguran sam da ovaj album jednako prija i ekipi koja voli da čuje kako se mešaju krast pank i blek metal, kao i onima koji vole emotivniji hardkor ali vole da čuju i blastbit i Unborn Generation svakako isporučuju. Ovde se dobija 13 pesama u 33 minuta i muzika, iako ima te neke emotivnije i, gulp, melodičnije delove, bogami većinu vremena gazi svoim snagom i ne brine se da li će biti pogrešno shvaćena. Ima tu i lepih momenata u samom domenu zvuka, recimo kako bas-gitara zvuči masivno i preteće, mada je u totalu miks dosta mutan. Opet, to doprinosi „pank“ štimungu ovog albuma koji ipak ima i dovoljno metal elemenata da zadovolji i čistunce. Pošto bend iz nekog razloga nije na svoj Bandcamp stavio ovaj album, evo ga ceo na JuTjubu:

https://youtu.be/broU-xnfw7o

E, dobro, onda, idemo na glavna jela. Dakle, Marduk su izdali svoj četrnaesti studijski album i…

…znate šta, za bend koji je sa jedne strane neumereno obožavan, sa druge nemilosrdno osporavan skoro tri decenije, ovo je ubitačna četrnaesta ploča.

Viktoria je album koji nastavlja da podseća da Marduk ne samo da su već jako dugo u igri nego da su u dobroj meri i izmislili ovu igru i da ako iko ima prava da menja pravila u hodu, to su oni. I meni se to dopada, još otkada su sa Plague Angel pokazali da mogu da snime album koji će biti skoro neprekinut blastbit tokom celog trajanja ploče, i da to funkcionše, Šveđani su oscilirali između pokušaja da ponove ovakvu savršenu oluju, i srazmerno ambicioznih nastojanja da se ispitaju druge formule i pristupi. Neki od albuma su naprosto bili dosadni (kako ti strejt albumi, tako i oni eksperimentalniji koji su samo bili sastavljeni od sporih pesama bez mnogo zaista svežih ideja), ali neki su bili iznenađujuće dobri, sa neobičnim zaokretanjima i smelim dodacima žanru.

Viktoria je svakako bliža ovom drugom pristupu i album koji nema problem da počne sa jednim – barem za Marduk – melodičnim, skoro pa blackened rock’n’roll komadom u formi pesme Werewolf, da se nastavi klasičnim Marduk rafalnim prženjem a da posle dobijemo i još sporih, marševskih zahvata kakvi su već na prošlim albumima umeli uspešno da razbiju monotoniju i zazvuče sveže i potentno. Ovde je to Tiger I i mada je sve to na ivici dekadencije, Morgan i drugovi stvari izvode dovoljno dostojanstveno a Mortuus to otpeva primereno teatralno tako da stvari stoje iznenađujuće zdravo.

Tako je i sa ostatkom albuma, Marduk ne idu preterano u tangente i gaženje nekih uspostavljenih granica, ali je dovoljno što pesme umeju malo da promene tempo i iznenade ponekim melodijskim izletom tako da nikada nemate utisak da slušate podgrejanu priču iz prošlih decenija. Pomaže i što bend već četrnaest godina ima jednog od najzanimljivijih pevača, i uopšte, muzičara, na švedskoj blek metal sceni pa je Viktoria album za koji se ne može reći da mu nedostaje strasti ili živosti. Da li je ovo neki novi Marduk klasik? Pa, to bi bile prejake reči, ali za četrnaesti album benda koji je izmenjao milion članova (mislim, Mortuus je njihov četvrti pevač, jelte) i koji je proglašavan kreativno istrošenim još početkom stoleća, Viktoria je ploča koja poštuje svoje nasleđe ali se ne plaši da u njemu, makar minimalno, ali dovoljno inovira. I pošto ovde i dalje imamo neke od najboljih rifova u blek metalu, to je sasvim dosta. Još kad bend ne bi i dalje pokazivao prilično zabrinjavajuć nivo fascinacije wehrmachtom, to bi bilo idealno  :lol:  Naravno da ploče nema na bandcampu, zato evo JuTjub kopije pa dokle potraje:

https://youtu.be/SlTAI1-Wipo

I za kraj, simpatično je izvestiti da je izašao i novi Funeral Mist i da je, kako se i očekuje, prilično vredan slušanja. Naravno, simpatično je upravo zato što gorepomenuti pevač Marduka, Mortuus istovremeno čini i jedinog člana ovog projekta koji postoji već više od dve decenije i uvek isporučuje tvrd, bučan ali i zadovoljavajuće eksperimentalno nastrojen blek metal. Daniel Rosten se, da stvari budu komplikovanije, u ovom projektu ne zove Mortuus već Arioch, a na albumu Hecatomb je odsvirao sve gitare i bio zadužen za sve vokale (ne postoji kredit za bubnjara tako da… ) i ovo je još jedan ubedljiv, beskompromisan iskaz ovog projekta koji je svakako profitirao od pažnje koju je dobio kada je Rosten ušao u Marduk ali mu to nije otupilo oštricu.

Doduše, može se argumentovati da je na Hecatomb Funeral Mist možda do sada najbliži „normalnom“ blek metalu i da haotičnost prethodnih izdanja ustupa pred „profesionalnijim“aranžiranjem, ali to zaista nije neka zamerka kada su pesme ovako dobre i kada se u svakoj čuje za Rostena karakteristična teatralna ekspresivnost, kako u pevanju, tako i u svim drugim isntrumentima. Mislim, slušajte početak Cockatrice, pa to zvuči kao da ste upali naglavačke u neku cirkusku predstavu dok ona sama istovremeno pada u pakao!!!! Ili, kao više volite sporost, Metamorphosis je kao vodvilj koji se odvija u devetom krugu istog tog pakla. Meni je švedski blek metal uvek bio velika ljubav zbog agresivnosti i brzine kojoj ni jedna druga nacionalna scena nije mogla da parira a Funeral Mist je u formulu uvek ubacivao eksperimentalnu komponentu, ne kompromitujući pritom brzinu i agresivnost. Hecatomb je snažan, zreo i uverljiv iskaz koji potvrđuje da Rosten itekako još ima kreativne energije i u njemu se može nesputano uživati i pri prvom slušanju, kad ne znate šta vas sve čeka, ali i u ponovljenim kada naprosto prijaju dobro napisane i odrađene pesme.

https://funeralmist.bandcamp.com/album/hekatomb

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s