Dobro, imamo li danas vremena i za kratke osvrte (i preporuke) za još dva stripa? Imamo. To su, štaviše, naučnofantastični stripovi takoreći starog kova, pa sam time srećniji da o njima kažem nekoliko reči!
No, pre toga jedan kratak reklamni blok: zimus sam na ovom mestu oduševljeno pisao i fanbojevski penio o stripu Kill or be Killed Eda Brubakera i Seana Philipsa. Samo hoću da informišem javnost da se serijal ove nedelje završio dvadesetim brojem, da je finale ispalo izvrsno i na vrlo zadovoljavajući način zaokružilo jednu odličnu priču, da je Brubaker priopćio da je u najavi i film po ovom stripu (u režiji Chada Stahelskog koji je režirao John Wick), kao i da je u pogovoru za poslenju epizodu scenarista otvoreno potvrdio moju tezu da je Kill or be Killed započet kao omaž Spajdermen stripovima iz sedamdesetih godina. Dakle, ako do sada to niste čitali, prava je prilika da grešku ispravite.
OK, posle najlepših srpskih reklama, da se odmah pospem pepelom što o stripu Barrier pišem tek sada. Mada postoji NEKAKVO opravdanje u tome da je njegova papirna verzija tej pre nekoliko nedelja krenula sa izlaženjem. Ipak, kako sam ja danas „digitalna verzija prvo, papir tek kad se utvrdi da je ovo vredno posedovanja“ tip ličnosti, zaista je malo postiđujuće da o serijalu koji je zaključen pre oko godinu dana petim brojem nisam pisao ranije pogotovo jer je u pitanju autorski kombo kome bih uvek na neviđeno dao pare, pravo prvenstva u prvoj bračnoj noći i svoje prvorođeno dete, ako treba.
Dobro, hiperbolišem malo, ali Brian K. Vaughan i Marcos Martin (dopunjeni Martinovom životnom saputnicom Muntsom Vicente) su ljudi koji su do sada nesumnjivo prikazali da kad rade zajedno, pa još kad rade sami za sebe – tu nastaju vredne stvari. Već smo pre neku godinu na ovom topiku uzgred pomenuli serijal The Private Eye, njihovu kolaboraciju kojom je lansiran i sajt/ inicijativa Panel Syndicate i to je bio izvanredan, ali IZVANREDAN naučnofantastični/ sajberpank strip koji je podsetio kako ponekad kreativni ljudi umeju da budu izvrsni u onome što rade kada nisu omeđeni sistemom koji je prevashodno orijentisan na profit. Panel Syndicate je krenuo i kao eksperiment gde će dvojica profesionalaca koji inače rade sa normalnim ugovorima i proizvode stripove za klasične distributivne sisteme, sada probati nešto novo, dajući svoje stripove za daunloud bez ikakvog baktanja oko licenciranja, pa još u zamenu za bilo koju sumu novca koju ste spremni da platite.
Jasnije: The Private Eye ne samo da je bio fenomenalan strip nego ste svaku njegovu epizodu mogli kupiti za bukvalno jedan cent u digitalnoj formi, slobodno je daunloudovati i kopirati na koliko god hoćete naprava. Martin i Vaughan se uopšte nisu baktali razmišljanjem o pirateriji a kvalitet stripa (i svakako, njihova reputacija) odradili su svoje pa je nekoliko godina kasnije Panel Syndicate platforma na kojoj i drugi ljudi objavljuju stripove po istom sistemu (ove godine je hit Umami Kena Niimure – pozabavićemo se njime u dogledno vreme, nadam se) i mada se tu niko nije obogatio, reklo bi se da stvari funkcionišu.
Elem, Barrier je drugi serijal koga su Martin i Vaughan objavili putem Panel Syndicate i u pitanju je naizgled značajno manje komplikovan projekat od The Private Eye – svega pet epizoda, prilično strejt priča – ali je izlazio bogami skoro godinu i po dana, dok su se autori rvali sa mnogim drugim profesionalnim obavezama. Ipak, ovo ne znači da je Barrier manje zanimljiv ili lošiji strip i, čak, u neku ruku, pričamo o stripu koji je sa protokom vremena sve više i više dobijao na aktuelnosti onako kako je stvarni život sve više krenuo da zaoštrava tenzije vezane za prisilne, ilegalne ili nagle migracije stanovništva. Otud, kad je prva epizoda Barrier u štampanoj foprmi izašla za Image ovog Maja, po internetu su odmah krenuli da niču think pieceovi o tome šta strip ima da kaže na temu migranata i zašto je važno da ga čitate, pa… da damo i mi naše dve pare.
Smešna stvar u vezi sa ovim stripom je, naravno, to što on zapravo ne želi ništa eksplicitno da KAŽE o migracijama, a što ga ne čini manje važnim za čitanje. Barrier je strip koji stvari prikazuje, mnogo više nego što o njima priča i ako u čitanje krećete sa ambicijom da prisustvujete raspravi o etičnosti migracija i odgovora na njih sa ove ili one strane ove ili one granice, da vidite teze i antiteze – odmah da vam kažemo da od toga nema ništa. Barrier ne nudi odgovore na ovu kompleksnu tematiku ali, još bitnije: Barrier čak ni ne postavlja pitanje.
Umesto toga Barrier pokazuje, vrlo plastično, šta znači biti na mestu na kome niste rođeni, gde ne poznajete nikoga, gde ne znate kulturu, gde, fundamentalno, ne razumete ni jezik, a onda to pokazivanje samo ponovi na nekoliko nivoa, dobro ga osvetli iz nekoliko uglova i ostavi čitaoca da sam o tome kontemplira nakon poslednje epizode, skoro sigurno sa prilično velikom knedlom u grlu i emotivnim teretom na plećima.
No, Vaughan i Martin su pre svega pripovedači i Barrier je pre svega priča, dakle, ne serija polaroida ili nekakav kvazidokumentarac bez zapleta i radnje, tako da ovde imamo vrlo intenzivnu, dinamičnu storiju koja kreće iz – pogađate – Teksasa i prikazuje sa jedne strane muke lokalne farmerke Liddy koja ima sasvim opipljiv razlog da se brine da li meksički gangovi koji se bave švercom narkotika i ljudi preko grane nameravaju da njenu zemlju učine delom svoje rute, a sa druge strane muke migranta iz Hondurasa, Oskara, koji je rešio da odjebe sranje u svojoj zemlji – za koje je, delom, odgovorna i Amerika – i potraži sreću u baš toj Americi gde ima poznanike i rodbinu i gde se nada da uređuje nečiju baštu i, kao ilegalac, ipak živi sigurnije i bolje nego kod kuće.
Iako su ovo praktično klišei u raspravi o migracijama na potezu Latinska Amerika-SAD, Vaughan njima rukuje sa puno pažnje uspevajući da bez mnogo popovanja prikaže da su stvari na svim stranama složene – od polulegalnih milicija na američkoj strani koje love migrante što trče preko grane pa do toga da u Hondurasu mnogi, ako mogu, školuju decu sa eksplicitnom namerom da ih u nekom momentu nasele u SAD. Situacija u Oskarovom okruženju u Hondurasu je prikazana ekstremno brutalno – na granici eksploatacije – ali Vaughan sa ovim ide prema poenti koja se udara u poslednjoj epizodi i koja nije prenaglašena: razlika između dvoje protagonista, od kojih oboje imaju prilično teške recentne prošlosti je prikazana suptilno, bez gnjavaže sa objašnjavanjem, tako da se ipak jasno vidi zbog čega nečiji depresivni pakao deluje kao maltene raj za nekog ko beži iz malo razrađenijeg pakla.
Opet, ovim se ne stavlja tačka na rasprave o migraciji, niti se pravi konačna poenta o tome ko bi kako trebalo da se politički postavi. Vaughan i Martin samo pomeraju kameru i pokazuju da sa promenjenom perspektivom nužno dolazi i promena u razmišljanju – barem ako ste misleće biće – i strip ima finale koje može da zadeluje ekstremno cinično ali je istovremeno i veoma humanizovano, prikazujući plastično nemoć i nerazumevanje kao sastavne delove migrantskog iskustva.
Ovo je i na neki način metatema čitavog serijala koji, u sasvim klasičnoj naučnofantastičnoj tradiciji, zapravo prati priču o vanzemaljcima koji otimaju Zemljane i ispituju ih na svom kosmičkom brodu. Vaughan ovde ponovo uzima jedan žanrovski kliše koji se danas maltene isključivo koristi u parodičnom tonu i daje mu infuziju humanog tako da dobijamo veoma dobar prikaz prvog kontakta, konfuzije, nemoći, nerazumevanja, i, pri kraju stripa i vrlo kratak uvid u motive vanzemaljaca koji se, naravno, tematski uklapaju u čitav zaplet.
Sve ovo je pripovedano u vrlo brzom tempu i mada je strip izlazio jako dugo, za njegovo čitanje čoveku ne treba više od pola sata, pogotovo što se mnogo toga prikazuje slikama umesto tekstom (čitava treća epizoda je bez reči) a onda, i kad teksta ima, polovina je na španskom.
Vaughan i Martin su se ovde malo i kockali, naravno, jer je pitanje koliko je čitalaca spremno da strip čita uz google translate – ali ovo čini i da Barrier svoju poentu isporučuje još efektnije. Iako je jezik sredstvo sporazumevanja, on je ovde i, jelte, titularna BARIJERA (Liddy ne govori španski a Oscar ne zna engleski) i na kraju dana se glavne poente ne dobijaju kroz jezik. Likovi u sebi moraju da pronađu nešto dublje od prostih verbalnih apstrakcija da bi se podsetili svoje ljudskosti, da bi, jelte, prešli barijeru a, ponovo, finale poslednje epizode majstorski priziva koncept nove barijere koja dolazi nakon što (mislite da) ste uspešno prešli granicu.
Španac Marcos Martin je, naravno, majstorčina visokog ranga i mada je iza sebe ostavio velikog traga i u američkom superherojskom stripu (prošle nedelje se vratio Spajdermenu za poslednju Slottovu epizodu, kako je i obećao pre nekoliko godina), Barrier podseća koliko je on tek dobar kada radi za svoj groš. Za razliku od The Private Eye koji je bio visokodizajniran strip i imao gomilu tehnologije, odeće, ukrasa , Barrier se, u skladu sa pričom o ljudima na ivici očaja mnogo više bavi telima (Liddy je potpuno gola dobar deo radnje), ljudskim, ali i vanzemaljskim i ovde imamo neke od najimpresivnije urađenih tuđina u novijoj istoriji. Naprosto, Martin ne samo da je fenomenalan u osmišljavanju vanzemaljske biologije već onda jednako autoritativno uspeva da natera ta nezamisliva tela u kretanje i transformacije, održavajući sve vreme visoki tempo pripovedanja i moćnu energiju koja ide uz priču o tuđinskoj otmici Zemljana. Vicenteova ga, naravno, prati u stopu i osvetljava enterijer vanzemaljskog plovila na bizarne, impresivne načine.
Barrier nije „veliki“ strip – pre svega jer je prilično kratak a zatim i jer, kako rekosmo, niti pokušava da da odgovore, niti se zapravo bavi makar postavljanjem važnih pitanja. Ali jeste važan strip jer uspeva da u beskrajnu raspravu o migraciji koju, čini se, u ovom trenutku vodimo svi na svim delovima planete, udene nekoliko slika i priča koje je ogoljuju do same srži i rezoniraju jednom fundamentalno ljudskom frekvencijom, podsećajući na univerzalno u momentu kada se svi nekako refleksno zatvaraju u „svoje“. A to jeste značajno i, na kraju krajeva, jeste jedan od čestih motiva u klasičnoj naučnoj fantastici. Pa vi vidite.
Drugi strip koga bih danas da pomenem je Motherlands koji je upravo šestom epizodom završio sa izlaženjem i, ako sam pre neki dan pričao o tome da Vertigo u toj nekoj svojoj poznoj fazi kuburi sa identitetom, Motherlands je odličan pokazni primer. Srećom, Motherlands je i odličan strip pa smo tako na dobitku po dva osnova.
Motherlands je zapravo strip za koga bi takoreći najprirodnije bilo da je izašao za Image: radili su ga Britanci, u pitanju je visokoestetizovana akciona eksploatacija u izrazito žanrovskom, palpi naučnofantastičnom ruhu, a u kaleidoskopski šarenom crtežu sve pršti od sisa, lasera i robota. No, pravila, očigledno nema, i ovaj miniserijal je izašao za Vertigo a njegov scenarista, Si Spurrier me još jednom podsetio zašto ga toliko volim.
Spurrier, rekosmo nedavno, u poslednje vreme izbacuje gomile novih stripova, ispaljujući razne ideje na različite strane, sa očiglednom ambicijom da, ako neke od tih ideja prođu kod publike, one budu razrađene u duže, tekuće serijale. Motherlands je zbog toga posebno zanimljiv jer, iako se radi o priči natrpanoj svežim idejama i naučnofantastičnim konceptima koje bi drugi cedili decenijama, potpuno je jasno da je ovo one-and-done priča koja neće imati nastavak.
A to je zato što je ovo, uprkos zaista nadmoćno bogatom cunamiju kreativnosti uloženom u osmišljavanje sveta, pre svega priča o likovima. I meni je to toliko prijalo da sam svestan da možda pomalo i prehvaljujem Motherlands. Naravno da se ovo neće svakome dopasti onoliko koliko se dopalo meni, ali, opet, poslednjih meseci sam više puta pisao o stripovima koji su očevidno utemeljeni na svojm idejama i konceptima, a da njihovi likovi treba da budu samo uslužne alatke kako bi se priča terala dalje, te da ne treba da očekujemo da ćemo u njima videti nekakve uverljive unutarnje drame, ili, čak, ogledalo u kome ćemo prepoznati sebe. Zato je Motherlands takvo osveženje – njegov svet je VEOMA naučnofantastičan i, jelte, fantastično zanimljiv, ali se priča tvrdo i beskompromisno bavi VEOMA nesavršenim ljudima koji u sasvim bizarnom sledu događaja treba da jedni u drugima pronađu, jelte, iskru humanosti neukaljanu nagomilanim životnim iskustvom (mahom lošim, da bude jasno), te na osnovu toga prođu kroz nekakvu katarzu i na drugu stranu izađu kao plemenitije osobe.
Motherlands je, sa jedne strane, priča o lovcima na ucene: u ovom svetu glavni „naučnofantastični“ motiv, da ne kažem novum, se tiče otkrića postojanja paralelnih univerzuma i tehnologije za putovanje između njih. Ovo omogućava neviđeni, praktično neograničeni, razvoj – naučni i ekonomski – ali i podrazumeva da kriminalci beže između paralelnih svetova i kriju se u alternativnim realnostima. Glavna junakinja, Tabitha, je profesionalni lovac na ucenjene begunce i, u skladu sa žanrovskim tropima, veoma, veoma nedovršena osoba. Spurrier ovde igra za sve pare i ne pokazuje nam tek simpatičnu antiheroinu koja ispaljuje kul uanlajnere a sa sobom nosi i malo psihološkog bagaža, već dobijamo u fulu sjebanu osobu koja svoj odnos sa porodicom – priznajem, dosta nezgodnom porodicom – nikada nije razrešila i to joj je temeljito razorilo život.
A, sa druge strane, Motherlands je priča o šoubiznisu i, čak, reality televiziji, eksploataciji „zvezdica“ za zabavu puka koji ima mnogo slobodnog vremena, i tome kako selebritiji postaju ne samo saučesnici u nominalno glamuroznom ali istorijski sve toksičnijem poslovnom poduhvatu, već i, na kraju, svoji sopstveni tamničari u lajfstajlu koji je sastavljen praktično od čiste adikcije a ljudi koji nikada nisu imali stvaran, „pošten“ posao će sve učiniti za još jedan (simbolički) fiks.
Spurrier majstorski sudara ova dva koncepta dok se uz škripanje, varnice i protest ne stope u jednu priču i pokazuje nam autentičnu porodičnu dramu u kojoj niko, na kraju dana, nije zaista u pravu. Ako iz svega treba da se nauče lekcije, one su da prostih odgovora i brzih rešenja nema, da ljudi greše, ponekada i decenijama ali da je grešiti, na kraju krajeva ljudski, i da se neke od najvećih grešaka ikada čine iz najplemenitijih pobuda.
Što sad zvuči vrlo emo, ali Motherlands je anything but. Ovo jeste priča prevashodno o dve žene koje jedna drugu tvrdoglavo ne razumeju čitav život, o decenijskom (sasvim zarađenom) resantimanu, i o konačnom prepoznavanju onog što ih povezuje, ujedinjuje, pa na kraju i donekle iskupljuje, ali ovo je priča u kojoj debele žene u nadrkanim egzoskeletima uništavaju odrede robota-ubica i kloniranih plaćenika, u kojoj se termin „orgazmatron“ ne pominje ali U FULU dobijamo scenu koja bi to korišćenje u fulu opravdala, u kojoj patuljak-asasin biva proboden kašikom a ta ista kašika u narednoj epizodi odigra ključnu ulogu kako bi naše (anti)junakinje pretekle i mogle da se bore i narednog dana, ovo je priča prepuna zlovoljnih ljudi kojima je svaka treća reč psovka, ali to ih nekako čini prirodnijim i bližim čitaocu.
Naravno, treba da imate inklinacije ka ovakvom štivu: sve je to natrpano technobabble žargonom i prenadrkanom tehnologijom, likovi su prepuni „etitjuda“, mahanje pištoljima i objašnjavanje pesnicama je stalno na meniju, ali Spurrier dobro zna šta radi i Motherlands nije tek pastiš nekakvog Image stripa iz devedesetih godina. Ovo je, umesto toga, jedna zapravo dirljiva priča o odnosu dve žene koje ne žele da priznaju koliko su slične (ili makar koliko se njihove polomljenosti međusobno dopunjuju), ali nošena uraganskom akcijom i jakim individualnim glasovima. Spurrier je ponovo u formi po pitanju teksta pa su dijalozi intenzivni, sočni i zabavni za čitanje a iako strip u šest epizoda kao da ima i malo suviše stranica za relativno lagan zaplet koji mu je dodeljen, prema kraju se radnja zapravo vrlo zadovoljavajuće razvije i dobijemo i preokrete koje nismo očekivali a koji se perfektno uklapaju uz poente.
Crtež Rachael Stott (koju ste već upoznali ako ste čitali IDW-ove Star Trek i Planet of the Apes stripove, ali i Doktora Whoa) je u ogromnoj meri zaslužan za anarhičnu energiju i usijani intenzitet Motherlands. Iako strip očigledno jeste inspirisan jeftinim, palpi akcionim avanturama vremena prošlih, ovo nije i jeftin, na briznu nacrtan rad. Naprotiv, Stottova se ljudski potrudila oko dizajna i futuristički svetovi u kojima se radnja odvija su veoma upečatljivi i distinktni, a oprema koju glavna junakinja koristi deluje „stvarno“ i sugeriše da je sklapana iz mnogo individualno nabavljanih delova, dajući nam tako i element karakterizacije. No, ovo je brz, akcioni strip u prvom redu pa je važno istaći da je Stottova ta koja mu nameće vratolomni tempo, ubrizgavajući energiju i napetost i u „mirne“ scene, a onda apsolutno eksplodirajući kada do akcije dođe. Plus, protagonistkinja je u ovom stripu prava retkost: ne samo da je lezbejka koja nosi kratku kosu već je i njen fizikus sasvim nekonvencionalan za akcioni, nominalno američki strip: Tabitha umesto atletske građe ili raskošnih oblina ima telo koje je mnogo „krupnije“ od bilo čega što ste navikli da gledate kod velikih izdavača čak i u stripovima koje crtaju žene, a da ona, opet, nije prosto „gojazna“. Impresioniran sam. Na sve to, Felipe Sobreiro na dužnostima kolorisanja dopunjava užurbani, detaljni crtež jakim bojama koje prirodno sugerišu palpoidni, futuristički mizanscen i sve te neprebrojne mogućnosti što idu uz paralelne svetove.
Motherlands je strip koji se samo pravi da je prost i prosto zabavan a u stvari je pametan i koristi raskošnu žanrovsku paletu da se pozabavi sasvim ljudskim, običnom svetu bliskim temama, pa još i da kaže koju o opštije društvenim problemima, sve to uz mnogo psovki, akcije i egzotičnih prizora. U nekom mom romantičnom viđenju sopstvene prošlosti i mladosti, svi su stripovi nekada bili ovakvi. Naravno, verovatno nisu, ali Motherlands svejedno od mene ima preporuke za to kako se ne stidi žanra (naprotiv!) ali ni toga da u okviru žanra bude osoben i ide svojim putem, pa još na sve to da priča zaokruženu priču bez tizovanja mogućih nastavaka i spinofova. U današnjoj strip-produkciji ovo je retkost kakvu valja prepoznati i negovati.
