Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 29-06-2018

E, pa, poslednji je Petak u mesecu. I to je neko dostignuće, ne? Tako da, ako nema glasova protiv, ili uzdržanih, da krenemo sa ovonedeljnim pregledom metala koji možete, ne morate, ali bi bilo dobro da slušate…

Neka ova nedelja počne kako je prošla završila, to jest sa dobrim blek metalom. Na primer, Craft ima novi album…

Šveđani su svoje brojne fanove pustili da čekaju punih sedam godina i vratili se pločom koja je izrazito sveža i ekspresivna. Naravno, nije to sad za svakoga jer mnogi i dalje lamentiraju što se bend ne vraća svom izvornom zvuku, ali za moje uši nema nikakve sumnje da je White Noise and Black Metal ploča prepuna interesantnih ideja ali i jedne sveobuhvatne konzistentne filozofije koja te različite ideje lepo usmerava tako da actually ne dobijamo titularni „beli šum“već prilično osoben i kvalitetan blek metal. Bend ovde koketira i sa malo širim spektrom metala nego što je tradicionalni blekeraj, mada time ne želim da kažem da je ovo sad nekakav blekend rokenrol album. Ali jeste osvežavajuće čuti te dobro osmišljene i spretno udenute promene tempa i raspoloženja, te gestove koji bi pristajali i „urbanijim“ formama metala nego što je ovaj pagansko-okultni žanr. Ipak, Craft se drže svoje linije i ne gube identitet štagod da rade, pa je, uz solidnu produkciju ovo jedan eminentno slušljiv i prijatan paket sa kojim vredi započeti ovaj kišni vikend:

https://youtu.be/MiCLnDDZ4w0

Ostanimo u Skandinaviji, za potrebe novog EP-ja finskog benda Curse Upon a Prayer. Finci nisu neki početnici, zapravo iza sebe imaju već dva albuma, a The Three Woes je jedan siguran, mada ne sad nešto izrazito originalan primerak skandinavske blek škole u kojoj se žestina i intenzitet prirodno pakuju uz epsku širinu i, eh, lirsku melanholiju. Pesma koja EP otvara, Let Thy Kingdom Come je školski primer kako se kombinuju brzina i emocija sa jako lepim i setnim melodijama koje se prosipaju preko blastbitova, sve u jednoj hiperenergičnoj ali i nežnoj aproprijaciji valcera. I ostale dve pesme su jednako vešto sklopljene i ovo je EP čija produkcija samo u nijansama sugeriše da ovo nije bend iz prve lige, a što mu opet samo daje dodatni sloj patine. Vrlo prijatno:

https://curseuponaprayer.bandcamp.com/album/the-three-woes

Dobili smo i debi EP pravoslavne satanističke braće iz atinskog benda Eriphion i ovo je vrlo solidan reprezent tradicionalno jake grčke blek metal škole. Grci imaju malčice siroviju produkciju ali sve je to tvrdo i utegnuto i za nijansu grublji zvuk doprinosi mračnoj i pretećoj atmosferi koju ovaj EP očigledno gađa. Iako muzika isprva deluje kao da će se oslanjati isključivo na brzinu i udaranje, EP zapravo ima dosta sporih i melanholičnih delova pa je ovo nešto što se može preporučiti i za (metalske) igranke:

https://eriphion.bandcamp.com/releases

Jednako, ako ne i više atmosferičan je i album The Futile Fires of Man dablinskog benda Slidhr. Naravno, Slidhr je nordijski a ne keltski pojam, no, dobro, svakako možemo praštati Ircima što se za potrebe umetnosti pretvaraju da su Skandinavci, pogotovo jer bend već duže vreme i deluje sa Islanda, nesumnjivo da bi bio bliže i napajao se autentičnim blek metral izvorima. Njihov drugi album je vrlo pristojno sklopljena komadeška mračnog, zaista skandinavskizvučećeg bleka, sa mnogo atmosfere ali i sa mnogo poštenog rada „na mišiće“. Slidhr paze da imaju i upečatljive teme, ali se primećuje ozbiljan trud oko aranžmana. Sve te promene ritma, ali uz pažljivo očuvanje tempa obogaćuju i produbljuju muziku i na za mene dobrodošao način postižu da im pesme budu hipnotičke radije nego monotone. Odličan album, tvrde, ubedljive produkcije i dobrog omota:

https://slidhr.bandcamp.com/album/the-futile-fires-of-man

Kako to već redom ide, sada bi trebalo da prestavimo stoner/ sludge/ psychedelic/ doom stranu ulice, ali da budem iskren, ni jedan od albuma koje sam čuo u ovom periodu nije me nešto impresionirao. Mislim, bilo je tu pristojnog hard roka ovog i svemirske psihodelije one, ali ništa dovoljno originalno ili ubedljivo da bih ga ovde preporučivao sa suzama u očima.

Osim (pretpostavljem debi) EP-ja benda iz Ohaja po imenu Boghaunter koji ni sam ne UMIRE od originalnosti ali zrači personalitijem i iskrenošću koja se, da ne bude sumnje, jako sudara sa naivnošću. Ali opet, doom metal i jeste muzika koja grandioznošću i hinjenom epikom zaklanja tešku emotivnu bol pa su Boghaunter na Writheu sasvim na liniji koja meni prija. Sve je tu što treba: spor tempo, teški ritmovi, uplakane solo gitare koje kao najiskusnije panonske tambure prate dostojanstvene heavy rifčine, te pevanje koje je izmučena i bolna vriska. Upakovano u dobru, mada za nijansu prečistu produkciju, ovo se kreće polako i sigurno i ide na sasvbim dobro mesto pa ga od sveg srca preporučujem.

Iz nekog razloga na bandcampu nema ceo EP, pa evo JuTjuba:

https://www.youtube.com/watch?v=Ewi5E-SYMpg

Iz nekog drugog nekog razloga vraćamo se ponovo blek metalu  :lol: :lol: :lol:  No, ovog puta idemo u Njujork i to na onaj deo scene kojim dominiraju avangardisti koji su se pronašli u blek metalu. Kralice smo već pominjali a bendu Anicon imamo njihovog bubnjara, kao i članove drugih ekipa poput Techgrinder, Yellow Eyes i Pyrolatrous i Anicon na svom drugom albumu (uz brdo EP i split izdanja) nude izvanredno slušljiv njujorški avangardni blek metal koji izvrsno demonstrira kreativnu snagu čitave scene.

Ono što hoću da kažem je da je ovo brza, agresivna ploča koja koristi mnoge blek metalske tehnike, ali ne zvuči kao pokušaj imitiranja skandinavskih preldožaka, niti, ako već pričamo, drugih njujorških bendova sličnog usmerenja. Anicon imaju svoj zvuk (koji je, da pohvalim, prilično nabasovan) i njime ne pokušavaju da zvuče kao opaki satanisti ili uplakani tinejdžeri na ivici suicida, a opet se tu provlače svi ti poznati elementi – tremolo rifovi, agresivan trešerski bubanj, sirovo pevanje… Ima ovde mnogo lepih melodija ali i stalnih iznenađenja u harmonskom i ritmičkom domenu mada bend nikada ne zvuči kao da eksperimentiše da bi video šta će da se desi već su kompleksni aranžmani u službi jasno definisanog izraza. Vrlo dobra ploča:

https://anicon.bandcamp.com/album/entropy-mantra

Izašao je i prvi pravi album kalifornijskih death/grindera DeathgraVe i to je jedna, pa ne baš perfektna, ne možda ni impresivna ali svakako korektna kombinacija blastbitova, kreveljenja, težine, uz nešto atmosfere i iznenađujuću količinu gitarskog rada koji izlazi daleko izvan granica onog što je normalno za death ili grind (slušajte This is what you get Pt. 2). To ih zapravo i vadi jer ostatak muzike je, da opet kažem, korektan, ali nije da nismo sve to čuli još pre trideset godina. U svakom slučaju, ta kombinacija praktično godfleshovskih gitarskih pejsaža i grčevitog deathgrinda, producirana tvrdo i ubedljivo je meni simpatična pa album nudim na slušanje:

https://deathgrave.bandcamp.com/album/so-real-its-now

Da završimo za danas čistim grindcoreom (dakle, pankom u metalnom ruhu). Argentinski System Destroyer su toliko obični u svom imitiranju trideset godina starih grajndkor tropa da je meni to neizmerno simpatično. Grindcore je sa decenijama dobio na zrelosti i organskom aranžiranju ali jeste izubio deo uzbuđenja koji je išao uz pesme koje su sklapane prakitčno na silu i u kojima su blastbitovi praktično bili džoker koji rešava sve. System Destroyer sve to vraćaju na velika vrata i ovo je album za odvrtanje do daske i šutku, ne za mnogo filozofiranja:

https://systemdestroyer.bandcamp.com/album/dying

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s