Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 13-07-2018

E, pa da vidimo i šta smo za danas spremili, mada prethodno samo još jedan link od prošle nedelje:

https://svartkonst666.bandcamp.com/album/devils-blood

E, tako, onda, da vidimo kako na Petak trinaesti (ponovo!) metal može da nam ulepša dan.

Naravno, po tradiciji, krećemo od blek metala i nemačkog benda Firtan koji za svoj drugi album veli da se inspirisao „avangardnim intelektualcima“ poput Ničea i Lavkrafta. Demz fajting vrds što bi se reklo kod nas na selu, i nalazim da su Firtan malo isuviše tryhard za moj ukus, ali opet, starost donosi mnoge stvari ali ne i strpljenje vezano za konzumaciju popularne kulture, pa sam spreman da tu malo dam popusta. Ono što Firtan nude je jedna smeša modernih metalskih zahvata, sa podosta naklona post-metalu i tako tim nekim „intelektualnijim“ formama, pa ovo nije puko paganisanje i obožavanje satane (ako toga uopšte i ima!) nego ambiciozno aranžirana muzika puna ritmičkih promena, iznenadnih upada melodičnih vokala, klavira, dinamički naglašeno raznovrsna, sa tišim i glasnijim momentima potpuno u neskladu sa nečim što bismo nazvali klasičnim blekmetalskim napadačkim nastupom. I mislim da ovo ima dosta potencijala da zaživi u omladini i pored toga što je meni malčice pretenciozno i što mi je miks za nijansu preglasan – a što malčice unazađuje tu njihovu inače dinamički raznovrsnu svirku. No, dobro, Firtan su deo te neke novije blek metal filozofije u koju, uslovno rečeno, spada svašta, od Harakiri for the Sky pa do Wolves in the Throne Room i lepo je videti kuda sve ovaj pravac može da ode. Plus, izdati album na Petak trinaesti je prilično kul:

https://firtan.bandcamp.com/album/okeanos

Pošto svake nedelje moramo da imamo barem po jedan one-man-band projekat u blek metalskoj ponudi, ove nedelje je to prvi album projekta Blurr Thrower, a pod nazivom Les Avatars du Vide.

Po nazivu izdanja već nagađate da je ovo francuski projekat (tačno!) dok naziv benda sugeriše da će ovo biti… er… loše producirana parodija na klasični birmingemski death metal sastav Bolt Thrower. Pa… negde smo na pola puta.

Šalim se, ovo jeste sobna produkcija, ali spada u njen bolji deo i najgora stvar koju mogu da kažem na zvuk i miks ovog albuma je da su bubnjevi suviše robotski. Što, opet, u muzici koja insistira na ovoliko hipnotičkog ponavljanja zapravo nije toliki problem. Les Avatars du Vide nije vrhunski miksovan album, ali ume da upotrebi te svoje tanušne gitarice, kutijaste bubnjeve i digitalne efekte da isporuči solidno ubedljiv zvuk. Koji je, što je važno, pogodan za muziku koja je spakovana u dve dugačke (više od 18 i više od 17 minuta) pesme setnih melodija sviranih preko sumanuto brzih ritmova i jedva čujnog vrištanja u pozadini. Autor se poziva na old school blek metal i zaista je legitimno reći da ovo nije standardni „atmosferični“ blek metal druge decenije 21. veka, ali kogod da ovde traži atmosferu i melodiju, naći će ih u velikim količinama sve to odsvirano preko čvrstih, snažnih matrica. Opet, ako tražite rifove, varijacije u tempu i dinamičke promene, ovo nije ploča za vas. Blurr Thrower je mnogo zainteresovaniji da bude talas koji vas cele prekriva nego da izigrava zabavu za vaše popodne. Takoreći mala noćna muzika:

https://blurrthrower.bandcamp.com/releases

Za nešto više upmarket, ali i dalje tr00 i brutalnu ponudu, tu nam je treći album kultnih nizozemskih Blutvial. Prošlo je sedam godina od drugog albuma i pet od poslednjeg EP-ja i reklo bi se da je bend imao problema da sastavi pun lajnap za ovu ploču (koja je pritom snimana u komadima i producirana putem pošte ako dobro tumačim napisano), ali se to po muzici ne da primetiti. Mysteries of Earth je punokrvan sirovi, brutalni blek metal sprint od sat vremena opake svirke, jake mikrofonije, zapaljivih rifova (ko ne dobije želju da se šutira na Black Science oficijalno je neoromantičar), pevača koji zvuči kao da se pola vremena bori za život (i za to da se u miksu čuje od naloženih gitara i rafalnih bubnjeva) i generalno opake i uzavrele atmosfere. Lepo je podsetiti se da ima kompetentnih blek metal bendova koji ne osećaju potrebu da traže te neke postmetalske harmonije da bi isporučili svoj maksimum, pa im je muzika istovremeno utemeljena u tradiciji ali ne generička. Blutvial su, sasvim moguće, isporučili ploču meseca, a tek smo na polovini:

https://heidenshart.bandcamp.com/album/mysteries-of-earth

I na ovo se vrlo prirodno nadovezuje novi EP čeških veterana Stíny Plamenů koji je skoro pa jednako beskompromisan. Stíny Plamenů  već dve decenije ne jebu živu silu, pevaju na češkom (neretko o kanalizaciji) i prže iz sve snage. 20 Let Kanalizačních Zmetků je izdanje kojim se obeležava ovaj lep jubilej i ovo je sigurno, nepraštajuće napisana, odsvirana i isproducirana ploča odličnih pesama koje znaju kako da mešaju agresiju sa melodijom ali i melanholičnim sentimentom, bez upadanja u patetike i smaranja. Svaka čast i neka potraju još dve decenije, najmanje:

https://stinyplamenu.bandcamp.com/album/20-let-kanaliza-n-ch-zmetk

 

Na stonerskoj i dumičnoj strani ovonedeljne ponude krećemo sa debi albumom pariskih Red Sun Atacama koji je težak, ali TEŽAK, nafazirani stoner rok sa desert naklonima koji bi mogao da bude i radio-friendly, samo da nije OVOLIKO težak i izfaziran.

Ozbiljno, Licancabur je ploča seksi rifova i pevača sa dosta harizme koja pritom hita unapred vrlo solidnim tempom pokazujući da njeni autori nisu toliki dopeheadovi da bi zaboravili kako uz rokenrol treba i da se igra a ne samo da se kljuca. Zato u ovih 35 minuta imamo ne mnogo originalnu, ali visokoenergetsku muziku koja se jednako ubedljivo vozi na kvalitetu songrajtinga i izvedbe, kao i na monstruoznom miksu koji je vuče duboko u andergraund, uprkos svim njenim skoro pa mejnstrim potencijalima. Stvarno je lepo čuti nešto ovako u 2018. godini, uživati u svom tom in jo fejs stavu i miksu koji ne smara sa nekakvim digitalnim mudrijanjem nego obara na pod iz sve snage. Visoko preporučljivo!!!!!!!!

https://elsolrojodeatacama.bandcamp.com/album/licancabur

Evo sad par starijih izdanja koja su nam promakla kad je trebalo pa na njih skrećemo pažnju sad kad je sezona letnjih, jelte, odmora, pošto će u nju perfektno da sednu.

Prvo BRUTALNI novi album sastava Tons iz Torina. Ovi Italijani su znali šta rade kada su se nazvali po, jelte, meri za masu, pošto im je muzika masivna. Ni doom, ni stoner, njihov bih novi album (izašao u Aprilu), izvrsno nazvan Filthy Flowers of Doom, nazvao pravim sludge remek-delom jer isporučuje tešku, masivnu, sporu a opet nervoznu, pa i uznemirujuću muziku za ljude koji kad cimnu iz bonga ne krenu samo da paranoišu nego i vade utoke.

Dobro, i za normalne ljude, samo pokušavam da ukažem da ovo nije stonerska meditativna, hipi muzika nego zajeban, mučan (ali na dobar način) drogeraški metal sa pevačem koji sve vreme vrišti i boli ga kurac da imitira Ozija i ostatkom benda koji se takmiči ko će da bude glasniji. Sve to je spakovano uz solidnu količinu pristojnih rifova i u miks koji praktično boli koliko je napucan, ali sa dovoljno pažnje da muzika deluje prostrano i opasno a ne da odbija preteranom kompaktnošću. Vrlo lepa ploča:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/tons-filthy-flowers-of-doom

Onda, iz maja, tu je debi album helsinških Keiser koji se zove prosto 1st Sound. Finci ovde opasno čukaju provajdujući malo faza, malo flendžera i old skul psihodelije, u pesmama koje su u suštini prilično keči dezert-rok sa superniskim štimom i veoma teškim zvukom. Nije ovo uvek 100% moja šolja čaja jer ima možda previsok procenat „komercijalnih“ refrena u odnosu na napržene psihodelične bridževe ali, nadamo se da razumete da ovde pričamo o nijansama. A i ja sam perverzan, ni to ne treba zaboraviti. Keiser se, nema u to sumnje, vrlo ozbiljno trude da zadovolje i drogiranije i treznije među nama pa ako album i nema sasvim konzistentnu filozofiju, barem ni jednog momenta nije dosadan:

https://kaiserfuzz.bandcamp.com/album/1st-sound

E, al onda tu je i nedelju dana star i zanimljiv debi album londonskih Lowen.

Kada bend sebe označi kao „progresivni doom“, tu se, jelte, mnogi među nama hvataju za pištolj i, svakako, ovo nije normalan dum metal već bend koji se trudi da malko reinventuje matricu. Neki elementi muzike su tu svakako malo problematičniji nego neki drugi, poput miksa koji sve pakuje u vrlo klaustrofobičan prostor gde se napržene gitare suviše pritiskaju i skoro urušavaju pod kompresijom, dok bubnjevi i pevanje izleću u prvi plan, ali opet, Lowen su konfrontativni i treba im dati šansu.

Jer, ovo je doom metal koji jeste težak, prljav i distorziran ali koji ima i pevačicu čija je izvedba, znate već, anđeoska. Nina Saeidi malo peva i na Farsiju, čisto da zaseni prostotu i bendu doda malo te ritualne/ out of the box patine ali zvuči to na momente prilično dobro.

Na druge momente zvuči sasvim neusklađeno i Lowen su, pošteno je reći, eksperiment koji teče. Pesme su dugačke, kako to doom metalu i dolikuje ali lagao bih kad ne bih rekao da ovde ima momenata kada stalno ponavljanje postane upadljivo i čovek se zapita kada će se nešto promeniti.

I promeni se, da ne budemo nepošteni, no Lowen su svakako bend koji, ako potraje, ima dosta mesta da rafinira zvuk i sazri. Čime neću da kažem da ovo nije zanimljivo za slušanje već sada. Ovo je svakako ploča koja dosta toga pokušava i draža mi je smelost i ambicija koje Lowen pokazuju od još jednog generičkog doom uratka koji bi isporučio neki drugi bend. Pa poslušajte:

https://lowen.bandcamp.com/album/a-crypt-in-the-stars

E, da, novi Immortal je izašao još prošle nedelje, ali tada to nigde nije imalo legalno da se čuje pa sam se pravio da se ništa nije desilo. Ni za ovaj JuTjub rip nisam siguran koliko će izdržati, ali Immortal su snimili… iznenađujuće dobru ploču pa vredi na nju ukazati.

Iznenađenje nije zato što mislim da ova klasična norveška ekipa nikada nije valjala (dalekobilo) već zato što je ovo prvi album benda snimljen još od 2009. godine ali i prvi napravljen posle odlaska njihovog pevača i gitariste po, jelte, imenu Abbath Doom Occulta još 2015. godine. Anticipacija ovog albuma bila je ogromna, mnogi su bili ubeđeni da to ništa neće valjati jer je, valjda, Abbath odneo sav talenat iz benda, ali, ispostavilo se da preostala dva člana, uz pomoć studijskog majstora Petera Tagtgrena iz švedskog deat metal benda Hypocrisy (koji je ovde i odsvirao bas) zapravo imaju šta da kažu.

Naravno, Nothern Chaos Gods je album na kome se u svakoj sekundi čuje da se Immortal trude da dokažu da im Abbath ne treba ali to je njegov pozitivan kvalitet. Hteli su, kažu, da album bude „grim, dark and cold as possible“ i cilj je u dobroj meri postignut. Naravno, Immortal nikada nisu bili hermetičan bend, naprotiv, kod njih je uvek bilo mnogo emocija i ekspresivnosti pa i Northern Chaos Gods dobro balansira tu hladnoću i grimdarkness sa razuzdanom, izražajnom svirkom. Aranžmani su lepo odmereni da pašu relativno dugačkim pesmama ali da ne deluju prekomplikovano već da podcrtavaju osnovne teme svake od kompozicija. I to je zaista kvalitet ovog albuma, jedna zrelost koja znači da ne pravite ni komplikovane ni jednostavne pesme, već pesme baš kako treba da iznesu svoju osnovnu ideju.

Tagtgren se, sa strane miksa odlučio za ukusno odmeren, hrskav zvuk u kome se sve solidno čuje a da je opet upakovano u jedan strimlajnovan, jak saund na granici brickwalla, ali još uvek sa prave strane. Ploča ne samo zavidne zrelosti nego i zavidne svesti o tome da blek metal može da pravi i hitove bez kompromisa i krosoveraja sa drugim žanrovima. Majstorski.

https://youtu.be/4g3td0hsNpc

OK, idemo sad u Njemačku za potrebe slušanja simpatičnog ako već ne esencijalnog novog albuma thrash metal benda Antipeewee. Iz imena benda je već jasno da ovo nije neki preterano mračan i zao projekat, ali Antipeewee su zapravo vrlo solidan izdanak nemačke thrash škole sa očiglednim ambicijama da se zvučno naslone na američku tradiciju i velike bendove iz osamdesetih poput Sacred Reich, Death Angel, pa i Overkill. I, dobro, sve je to vrlo derivativno i predvidivo, ali svirano sa mnogo očigledne ljubavi i šarma. U eri kada je thrash metal uglavnom preproduciran i preterano predvidiv, Antipeewee zvuče pozitivno vitalno i sa taman toliko old school patine da čovek ne može da se ne smeši dok ih sluša. Plus imaju ženu u postavi koja ne peva nego svira opaku solo gitaru. Probajte:

https://antipeewee.bandcamp.com/album/infected-by-evil

Za još više retro-intoniranu ponudu, tu je drugi album švedskih Armory koji je impresivno i sračunato naivna komadeška spid/ treš metala koji kao da je nekim teleportom stigao sa polovine osamdesetih u 2018. godinu.

Kad kažem „naivno“ ne mislim da je ovo prosta ili glupa muzika koliko da je ova kombinacija nesputane melodije, razigranih solaža i brze svirke  u ono vreme zvučala novo ali je u međuvremenu postala isuviše starinska da bi više od nekoliko dugovečnih bendova umelo da je nosi kako treba. Ali Armory imaju štofa i The Search je ploča koja, kako rekoh, sračunato ide na rezurekciju formule koju su čak i osamdesetih uspešno trošili samo neki bendovi, i uglavnom uspeva da opravda ovaj pristup.

Armory mogu da se uporede sa Agent Steel, naravno, ali ovo nije „čist“ spid metal i zapravo mislim da je legitimno reći da Šveđani idu više na kanalisanje progresivnijih tendencija iz onog vremena, od nemačkih Death Row pa do velikih, nikada dovoljno prepoznatih Holy Terror. I The Search je ploča stalno sjajnih i zanimljivih gitara, odličnih melodija i prepuna hrskave energije koja, ponovo, na momente osvaja čistom svojom iskrenošću i naivnom ljubavlju ka tim nekim klasičnim epskim strategijama starog metala (slušajte refren pesme Hyperion). Pored svega, produkcijski, ovo actually zvuči kao da je snimljeno pre više od trideset godina sa minimumom masteringa, čime se vrcava priroda ove muzike još više podcrtava. Naravno, ako nemate godina kao ja, verovatno vas sve ovo neće toliko oduševljavati, ali Armory su odlični i treba da im date šansu:

https://armory417.bandcamp.com/album/the-search

U savremenijoj, ali i nestašnijoj ponudi, zadovoljstvo nam je da izvestimo da je južnoafrički projekat XAVLEGBMAOFFFASSSSITIMIWOAMNDUTROABCWAPWAEIIPPOHFFFX izdao svoj drugi album, ispravno nazvan Gore 2.0.

Ako po imenu benda (koje je naravno, skraćenica za Acidic Vaginal Liquid Explosion Generated By Mass Amounts Of Filthy Fecal Fisting And Sadistic Septic Syphilic Sodomy Inside The Infected Maggot Infested Womb Of A Molested Nun Dying Under The Roof Of A Burning Church While A Priest Watches And Ejaculates In Immense Perverse Pleasure Over His First Fresh Fetus) slutite da je ovo neka zajebancija, naravno da ste u pravu, ali, za razliku od ranih Anal Cunt ili kultnog austrijskog projekta Stench of Corpse, XAVLEGBMAOFFFASSSSITIMIWOAMNDUTROABCWAPWAEIIPPOHFFFX  su bend koji pored sve te edgelord poze koju bržljivo gaji, ipak ima svesti i ambicije da ponudi i prilično supstancijalnu muziku.

Naravno, supstancijalnu u svom kontekstu. Gore 2.0 nije grindcore album, ali ima 23 pesme. E, sad, to što to traje duže od sat vremena, znači i da pesme nisu nužno kratke i jezgrovite kako bi čovek očekivao ali ovi Durbancvci se zapravo trude da spoje blastbitove, smisleno teške i jake moš-partove i dovoljno keči refrene da budu bliski i grindcore i moshcore publici i da istovremeno budu i šaljivdžije, i promoteri kanabisa i da imaju i pig skvilove i inhale vokale i pesme koje su očigledno inspirisane horo filmovima, ali onda i politikom i… pa, sve zapravo vuče na jedan klasičan andergraund metal pristup koji je u izvedbi ovog benda brutalan i zabavan u dovoljnoj meri da album možda nećete slušati ceo iz cuga ali koji će vam na momente izmamiti legitimne osmehe (Surfs up Goths, na primer) ali i dati mnogo povoda za šutku:

https://xavlegbmaofffassssitimiwoamndutroabcwapwaeiippohfffx.bandcamp.com/album/gore-20

Ima još zanimljivih albuja koji se pojavluju danas ali moraćemo da ih ostavimo za naredni tjedan kada budu legalno dostupni za slušanje na internetu. U međuvremenu, a za finale našeg današnjeg javljanja, izašla je nova Obscura i…

…pa, nije neko VELIKO iznenađenje da je uobičajeno sjajni tech-death sastav iz Minhena izbacio još jednu vrlo dobru ploču.

Sad, naravno, tech-death je poslednjih godina dosegao neke vrtoglave visine sa sve perverznijim i komplikovanijim albumima, pretačući se i u deathcore i generalno signalizirajući da je u fazi visoke dekadencije. No, naša nemačka braća – sećam se kad je pevač na njihovom drugom nastupu u beogradu nabrajao reči koje je zapamtio i, praktično sve su bil epsovke – sa albumom Diluvium naizgled bez mnog napora demonstriraju zašto su već godinama na čelu čopora i zašto će tu još jedno vreme ostati.
Jer, naravno, u muzici i inače opsednutoj tehnikom i kompjuterski preciznim izvedbama, snimiti sledeću tech death ploču je praktično trka u naoružanju, orgija digitalnog editovanja i picanjenja svakog najsitnijeg detalja do mera kada se, ne tako retko, pogled na šumu sasvim izgubi od tog silnog dvreća. Misli, ja sam prvo koji prevrne očima kad vidi da neki bend sebe opisuje kao tech-death pa je onda i popriličan kompliment ako kažem da su Obscura naovom albumu uspeli da pogode ne zlatnu nego platinastu sredinu između visoke progresive (sa sve fretless bass temama i autotjunovanim sub-Cynic refrenima) i samo dobrog i dinamičnog death metala.

Ima ovde, naravno, raznog sadržaja, neobičnih ritmova, praktično simfonijskih pasaža i mnogo, mnogo petljanja po žicama i kožama, ali Obscura uglavnom održava visok tempo ne samo svirke već i ideja, podsećajući – a ovo je već IZUZETNA pohvala od mene – na zlatne dane pokojnog Čaka i grupe Death kada je ekipa sa flroide transcendirala tehniku i zaista se bavilA muzikom.

Obscuru i na ovom albumu sasvim malčice sputava isuviše suv miks. Mislim, on je dobar utoliko što se sve čuje tako dobro a ima zaista svašta da se čuje, ali ovo je death metal i samo malčice dodatne masnoće ne bi ni malo škodilo. Ipak, to su detaljčići, ovo je u globalu odličan album užurbane, zaposlene metal svirke koja voli melodiju i keči teme ali ne zaboravlja da zaprži koliko je potrebno da se ne zaturi death kredibilitet. Svaka čast:

https://obscura.bandcamp.com/album/diluvium

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s