Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 20-07-2018

E, pa, da i ovog lenjog Petka provrtimo malo metala, da vidimo šta se sluša, šta se svira, ljubi li se nečastivi u stražnjicu…

Ovo poslednje je svakako obaveza i znak raspoznavanja za blek metalce, ali, evo, da priznam, ove nedelje je ponuda iz te oblasti iznenađujuće kilava. Mislim, izašla je masa albuma, ali to meni sve nekako zvučalo osrednje, neoriginalno, korektno ali predaleko od bilo čega što bi u meni probudilo ikakvu emociju. Nije isključeno da je to zato što sam ove nedelje na odmoru pa drugačije čujem muziku, drugačije kušam hranu itd., ali šta god da je razlog, prvo blek metal izdanje tokom ove nedelje koje je u meni izmamilo jaču reakciju od te neke staračke namrštenosti i sleganja ramenima, zapravo i nije pravo izdanje već – demo.

Bavarski jednočlani projekat Schyach je toliko tr00 da nema čak ni bandcamp stranicu tako da, da nema JuTjuba, za ovaj bismo demo morali da se oslanjamo na poštu i kasetofone, kao nekad. No, JuTjuba ima i Grànndla je nekih 25 minuta vrlo pristojnog sirovog blek metala koji ne preteruje sa pokušajima da bude „tr00est“ ili „rawest“ ikada već se sastoji od četiri dugačke pesme što idu unapred sigurnim korakom, demonstrirajući viziju i samouverenost. Ta vizija, svakako, ne uključuje neke složene aranžmane ili dovitljive produkcijske momente (doduše, poslušajte početak treće pesme: blek metal, jasno je, može da bude i šaljiv) ali uključuje beskompromisnu vožnju izvedenu sasvim pravoverno i na tragu velikana žanra. Augsburžanin Gråin, jedini član ovog sastava (aktivan u još milion drugih u isto vreme) je opsednut bavarskom kulturom i istorijom (sve pesme su na bavarskom dijalektu koji, slutim, ni regularni Nemci baš ne razumeju) i u muzici se čuje ta neka monoidejistička fokusiranost koja mu dopušta da proizvodi jednostavne ali ubedljive pesme kojima ni podrumska produkcija ne smeta. Daleko od otkrovenja, ali osvežilo mi je ovu nedelju:

https://youtu.be/IAIt0zgEWFo

Sledeći osvežavajući uradak stiže nam iz dalekog i prijateljskog Singapura i… ja volim metal iz jugoistočne Azije. Ne sad da tamo čujem previše originalnosti ali bendovi koji su dobri su veoma dobri u tom nekom nou-bulšit smislu, pržeći dobar metal (grajndkor itd.) bez previše filozofiranja, ali se hvatajući oprobanih formula koje u njihovim rukama zvuče iskreno i potentno. Infernal Execrator na svom drugom albumu ovo demonstriraju uz mnogo štofa nudeći nam zao i zarazan blackened death metal koji ima sve što je, jelte, doktor prepisao: hororične introe, skoro vodviljski osećaj za dramu, blek metalsko nabadanje na ivici panka ali i death metalsku disciplinu koja uvezuje Obsolete Ordinance (kakav naziv albuma!!!) u jednu zrelu i kvalitetnu celinu. Sve se kruniše vrlo dobrom produkcijom koja je bučna i teška i izvrsno pristaje ovoj nervoznoj, nadrkanoj muzici. Odlična ploča i odličan omot, a izlazak se dešava sledećeg Petka:

https://pulverised.bandcamp.com/album/obsolete-ordinance

Treća solidna stvar stiže u formi debi EP-ja poljskog dvojca Terrestrial Hospice koji je izašao pre par nedelja i nosi naziv Universal Hate Speech i, za slučaj da vas naziv izdanja nije uputio u to kako ovo zvuči, recimo da bend svoju muziku obeležava sledećim teglajnom: grim, hateful and nihilistic black metal. Molim lepo, tako da se ne iznenadite što je prva pesma, Celebrate (the Last Days of Sunshine) jedna proslava buke, agresivnosti i brutalne distorzije. Terrestrial Hospice nisu imitatori klasičnih blek metal bendova na koje po nivou agresije podsećaju, i njihove pesme zapravo imaju prilično interesantne, organske aranžmane koji ne dopuštaju da se apsolutno napadački stav sa kojim bend nastupa izmetne u dosadnu i monotonu muziku. Naravno, ovo je krvoločan blek metal pa je i sva muzika varijacija na ovu osnovnu temu ali… prija to. Malo tamna produkcija koja doduše pristaje ovoj ni malo veseloj muzici:
https://helterskelterproductions.bandcamp.com/album/universal-hate-speech

 

Što se stonera tiče, dobili smo debi album norveškog power-trija Saint Karloff i ovo je takođe ono što je doktor prepisao, pod uslovom da se radi o nekakvom sumnjivom doktoru koji preferira alternativnu medicinu, da ne kažem herbalnu terapiju. All Heed the Black God je naslov albuma koji zvuči mračno i metalski, ali čim čujete singl koji album otvara, izrazito bleksabatovski Ghost Smoker, pomislićete da je „crni bog“ o kome se ovde priča verovatnije skank nego Ktulu.

Saint Karloff nisu ni malo originalni i ovakvih bendova, teških, psihodeličnih, isfaziranih i na momente zarazno melodičnih, ima mali milion svuda oko nas ali ovaj album se izdvaja interesantnim dinamičkim talasanjem koje obezbeđuje da se većinu vremena održava ta neka stonerska, heavy, inercija potrebna metal muzici, ali i da ima dobih i interesantnih diverzija na sve strane (čuti, recimo, akustični interludij Ganymedes). Naravno, imitiranje Black Sabbath je danas žanr za sebe ali Saint Karloff uspevaju da u prolazu dokače i druge senzibilitete onog vremena (Dark Sun skoro da bi mogla biti Cream pesma samo da je umesto Kleptona u tom Bendu gitaru svirao Ajomi, da je bubnjeve svirao Ward umesto Bakera i da je bas pržio Gizer umesto Brusa…) i sve je to odrađeno sa vrlo dobrim osećajem za ponavljanje koje kontekstualizuje sasvim radio-friendly rifove da im da jednu pristojno ritualističku konotaciju. Dobra, zanimljiva ploča koja čuva gruv sve vreme ali se ne stidi i blago eksperimentalnih skretanja unutar tog gruva. Za više, što se kaže, slušanja:

https://saintkarloff.bandcamp.com/album/all-heed-the-black-god

Na sličnoj liniji su Nijemci Goat Explosion, lajpciški četverac čiji debi album Rumors of Man (izašao prošle nedelje, ako je verovati Bandcampu) drži tvrdu bleksabatovsku liniju, samo što tu liniju pomera možda koju godinu unapred, ka osamdesetima. Hoću reći, većina „mejnstrim“stoneraša se trudi da zvuči kao Sabat sa prva četiri albuma, dok Goat Explosion svojim blagim zanošenjem ka epici podsećaju da je i posle toga bilo muzike u Sabat kampu. Ne da je ovo sad neko kloniranje RJD faze velikih prethodnika, samo primećujem da se kod Lajpcižana čuje mrvica više „pravog“ hevi metala nego kod prosečnih stonera.

Ali nisu sad to neke dramatične razlike, Goat Explosion se drže dobrog gruva i njihove malo zamišljene harmonije i malo prenaglašeno uplakani pevač su dobrodošla diferencija specifika koja ih razdvaja od JAFBSC* krda i muziku im čini memorabilnijom, ako ne nužno automatski boljom.

Svejedno, ima ovde odličnih momenata, a teška, mada za moj ukus i previše prštava, produkcija pristojno servira muziku koja će vam se bez sumnje dopasti. Bend iz nekog razloga još nije pustio da im se pesme čuju na Bandcampu (ali ne sumnjam da hoće), pa ostavljam i JuTjub link:
https://thetrvegoatexplosion.bandcamp.com/album/rumors-of-man
https://youtu.be/JqSNQXiFFSU

*just another fucking Black Sabbath clone, naravno

Treća dobra stvar nam stiže iz Vroclava gde moćni trio Spaceslug izbacuje svoj treći album Eye the Tide. Spaceslug su očigledno ekipa koja puca od ambicije jer im je ovo treći album u tri godine i mada im je formula jasna, prepoznatljiva i bez previše varijacija, čini se da u njoj ima dovoljno svežine i snage da se to i iznese. Eye the Tide je malko više naklonjen „doom“ strani spektra i ima određenu meditativnu dimenziju, mada, naravno, hitam da ukažem da je ovo svejedno ploča puna dobrog gruva i nateraće vas u lomatanje bez po muke. No, Spaceslug imaju interesantne solaže koje izlaze izvan bluz osnove i rifovi su im ništa manje nego epski, pa kad se na to još namesti višeglasno pevanje, maltene pojanje, može se reći da bend ima izrazito originalan zvuk. Neke od pesama (Eternal Monuments, recimo) vole i da odu izvan klasične gruv postavke, ali očuvavaju emotivni i epski ton ostatka ploče pa su i kasnija iznenađenja u vidu odlazaka u ekstremnije zvuke ali i skoro postmetalske meditacije dobrodošla i odlično se uklapaju. Produkcija kako treba, jaka, bogata ali dovoljno suva da se muzika ne pogubi u efektima:

https://spaceslug.bandcamp.com/album/eye-the-tide

Porcija vrlo solidnog death metala stiže nam ovog tjedna iz prijateljske (naravno!) Turske, sa prvim albumom sastava Burial Invocation koji se zove – Abiogenesis. Slatko!

Elem, Turci nisu izmislili toplu vodu sa ovom pločom, da to odmah kažemo, ali ovo je vrlo razrađen i zreo death metal solidno stare škole koji se trudi da od devedesetih uzme ono što je bilo dobro i nadgradi ga na smislene načine, bez gubljenja u nekakvim trkanjima da se bude najbrži, najbrutalniji ili već štogod drugo „naj“. I ovo je u tom smislu ploča dugačkih pesama u kojima imate dosta dobrih podsećanja da samo zato što se muzika zove death metal i instrumenti su naštimovani u D, to ne znači da ovde nema melodija i solidne količine meditativnijih momenata. To s druge strane, takođe, ne znači da ovo nije propisan death metal, naprotiv – sve što treba ima, puno duplih bas bubnjeva, blastbitova, krvoločnog soliranja – ali su pesme pravljene sa očiglednim ambicijama da budu kompleksniji narativi koji će standardni death metal alat koristiti u plemenite svrhe.

Koje zamerke se mogu dati? Za početak, pevanje je naprosto premonotono i u muzici koja je sve samo ne monotona štrči svojom „eh ne znam šta bih više od ovoga“ bezidejnošću. Ne da to previše kvari ove dobre aranžmane ali jeste nešto što automatski bendu oduzima na harizmi. Drugi kritikovanja vredan element ploće je produkcija koja je prenaglašeno nabasovana i zamračena tako da se mnogo jako dobrog sviračkog rada čuje zapravo samo ako se svesno usredsredite. Ponovo, ovo nije dilbrejker, ali jeste vredno oduzimanja par poena od albuma koji bi inače mogao da ima i nekakav status modernog, eh, ne baš klasika ali dobrog pretendenta.

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/abiogenesis

Na brzinu se vraćamo blek metalu za potrebe novog albuma prilično melodičnog i emotivnog benda Oubliette iz – Tenesija.

Ovaj bend, inače, predvode muž i žena Mike i Emily Low i dok Mike piše većinu muzike, Emily je peva i ovo… pa, znam da je sad očigledno da to kažem, ali ovo muzici daje jednu intimnu notu koja joj dobro služi. Oubliette je sastav sa tri gitare u postavi i epska širina njihovih emotivnih melodija je svakako dobro podvučena međuigrom ova tri instrumenta, što onda odlično paše uz kompozicije koje se drže tvrde blek metalske linije sa rafalnim bubnjevima i glasnim zakivanjem. No, pomenuta intimna nota se prepoznaje u mnogo iznenađujuće mirnih i nežnih pasaža koji se nadovezuju na ta emotivna ali ipak prebijanja i Oubliette legitimno mogu da kažu da unutar blek metala nalaze sasvim autonomnu zonu u kojoj ima mesta za čitav spektar emocija i zvukova. Emily je pritom kadra i da nežno zapeva kad je potrebno, čime njeni užasni krici na većini pesama imaju još veću emotivnu težinu. Zanimljiva ploča koja se uspešno spasava klizanja u (previše) patetike:

https://oubliette.bandcamp.com/album/the-passage

A dok čekamo novi Pig Destroyer (biće najesen!!!), poslužiće i Secret Cutter, bend iz Vitlejema u – Pensilvaniji – koji na svom drugom albumu sasvim ubedljivo nabadaju tu svoju kombinaciju gruva i agresivnosti, teške emocije i tupe, nemilosrdne muzike.

Pominjanje Pig Destroyer nije slučajno, ne samo zato što i ovaj bend nema bas gitaru, već i što je generalna estetika, reklo bi se, dosta inspirisana  velikanima iz Virdžinije – slušajte to bolno pevanje od kog puca guša, te NEVEROVATNO teške rifove koji padaju kao nakovnji iz Božije, jelte, kovačnice – ali Secret Cutter nisu klon i njihova muzika ima za nijansu veći naklon gruvu nego što je slučaj sa Pig Destroyer, malo je više nagnuta na stranu sludge estetike, ponavljanja i hipnoze i nema toliko česte i tako radikalne promene smera.

Što zapravo sasvim dobro zvuči. Secret Cutter nisu bend sa puno trikova u svojem šeširu, većinu njihovih ideja ćete čuti već u prve tri-četiri pesme ali ovo su uglavnom ekonomično aranžirane kompozicije i čak ni produkcija izmasterovana do najstrašnijeg brickwalla ne uspeva da pokvari ovu moćnu, agresivnu, emotivnu muziku:

https://secretcutter.bandcamp.com/album/quantum-eraser

Izašao je i novi Skeletonwitch i… kolika je drama na internetu bila u očekivanju ovog albuma, rekao bih da su se fanovi solidno udali. Meni oni nikada nisu bili neki omiljeni blek metal bend, znate već, skloniji sam nečem prostijem i glupljem kada je ova muzika u pitnaju, ali Devouring Radiant Light je uprkos solidnoj količini pretencioznosti u svakom elementu albuma, od produkcije, preko izvedbi pa do tema, zapravo vrlo zdrava ploča. Skeletonwitch su svoj zvuk, rekao bih prirodno, skrenuli malčice u smeru blackened rock’n’rolla sa nekim momentima koji bi skoro mogli da idu na televizuju bez izmena. Naravno, okruženi su pametnim aranžmanima i pravovernim blek metalskim prženjem, pa je sve to kontekstualizovano kako treba za slušaoca koji je probirljiv i ima iza sebe određenu kilometražu. Dobra je ovo ploča koja pokazuje da blek metal može i da odstupi korak nazad, osvrne se malo oko sebe, bude i malo ranjiv pa i, eh, zabavan, i da opet ne izgubi na ubedljivosti. Skoro da bih se usudio da kažem da je ovo ploča nedelje!!!!

https://skeletonwitch.bandcamp.com/album/devouring-radiant-light

Zzavršićemo za danas debi albumom oregonskog sastava Khorada, nastalog nakon raspada Agalloch i Giant Squid i mada je muzika koju Khorada provlači očekivano duboka, rekao bih da su Aaron John Gregory i ortaci sa ovim bendom pronašli prirodan način da nadgrade Giant Squid legat ali da to ne bude puko nastavljanje džajantskvidašenja drugim sredstvima.

Hoću da kažem da je Khorada zapravo manje intenzivno progresivna od Giant Squid, više okrenuta gruvu i sladži zvuku, čime se sve interesantne harmonije i emotivni momenti muzike zapravo još bolje ističu. Salt, kako se album zove, je nekako istovremeno naivniji i više lo-fi od onoga što su Giant Squid radili, ali i sa druge strane zreliji i pročišćeniji u svojoj viziji. Naravno, ne tvrdim da ovo u srcu treba da vam zameni Giant Squid, ali je Salt svakako zanimljiva i emotivna ploča koju meni kvari miks – sve zvuči kao da ga slušate iz druge sobe – ali ne dovoljno da je ne bih od srca preporučio:

https://khorada.bandcamp.com/album/salt