Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 03-08-2018

Ako smo svi manje-više završili svoje obaveze za ovaj radni tjedan, onda imamo prijatnu dužnost da se sada malo bavimo metalom, n’est-ce pas?

Ima ove nedelje lepih stvari, a krećemo, kao i obično, iz najcrnjeg dela spektra, onog u kome se klanjaju nečastivom. Mada, da budemo iskreni, ove nedelje imamo bendove koji blek metal uzimaju tek kao polazište sa kog smišljaju neke nove marifetluke, a nečastivi im, deluje, nije visoko na listi prioriteta.

Uzmimo recimo australijsku momčad Cancer. Mlad je ovo bend, postoji tek oko dve godine (što verovatno i objašnjava da nisu imali pojma, uprkos internetu koji im stoji razastrt pod nosom, da je već postojao prilično poznat britanski death metal bend Cancer), ali njihova intepretacija blek metalskih tropa, na ovom, prvom albumu koji su snimili je uzbudljiva i, ako se apstrahuje koliko je hermetična i zvučno ogavna – zapravo veoma privlačna. Cancer na albumu Into the Heartless Silence donose za mene vrlo osvežavajuću smešu tog nekog emotivnijeg, depresivnog blek metala i onog nekog malo klasičnijeg blek metala ogrezlog u zlu i agresiji. Hoću da kažem, izdavač ovo opisuje kao „post depressive black metal“ i znam da to sad zvuči kao šegačenje, ali činjenica je da ovo nije standardni depra fazon, već da je kvalitetno promešan sa tim nekim sirovijim blek metal potezima, a u sve se meša i mala ali esencijalna količina (post)pankerskog senzibiliteta za finalni produkt koji godi ušima i duši. Miks je malkice mutan, što je šteta pogotovo zbog nekih ambicioznijih harmonskih momenata koje pevač izvodi, ali to sa druge strane doprinosi toj depresivnoj atmosferi koju bend očigledno traži. Mastering je ipak prekomprimovao snimak, ali sve to ne kvari stvar u nekoj nepodnošljivoj meri. Lepa ploča:

https://throatsproductions.bandcamp.com/album/into-the-heartless-silence

Kad smo već kod mutnijih mikseva koji ne uspevaju da supstancijalno pokvare uživanje u muzici, dvojac iz Osla Kvalvaag (pitam se da li im je ime nastalo pod uticajem Dark Souls???) izbacio je svoj treći album i ovo je nekih 40 minuta vrlo dostojnog predstavljanja norveške scene. Seid, kako se ploča zove, je, u skladu sa reputacijom benda i dalje „simfonijski blek metal“, ali, takođe u skladu sa reputacijom benda, ova pompezna etiketa znači samo da se izvan granica „normalne“ blek metal svirke ide sa smislom, kada to ima umetničko opravdanje i u sklopu kompozicija koje imaju jasnu pripovednu logiku a nisu nastajale kao stilske vežbe iz upošljavanja svih članova simfonijskog orkestra.

Da bude jasno, nema ovde stvarno simfonijskog orkestra, Kvalvaag uglavnom koriste prilično svedene sintisajzerske aranžmane da prodube svoje kompozicije tako da je u osnovi i dalje zdrav, mišićav i ubedljiv blek metal koji sasvim lepo podnosi mahnito udaranje po dirkama i te neke sinti gudače i folkerska pevanja. Ponovo, miks je dosta taman i komprimovan i kod nekog drugog benda bi bila grehota da se sva ta simfonijska širina zatrpava kanonadom bubnjeva, ali Kvalvaag su, čini mi se, postigli sasvim zdrav balans i isporučuju ekonomičnu ploču koja ne osvaja nekim neočekivanim vrhuncima u domenu rifova ili tema (mada ima zabavnih solaža na gitari), ali se pošteno drži sve vreme i uspešno čoveku prenosi atmosferu i narativ zbog kojih je nastala:

https://dusktone.bandcamp.com/album/seid

U novostima iz zajednice jednočlanih blek metal bendova, stigao je i prvi album praškog projekta Infernal Cult. Dobro, nije baš „stigao“, ovo će tek od Septembra biti dostupno za kupovinu i daunloud, ali se momak potrudio da album makar ispromoviše preko našeg omiljenog blek metal kanala na JuTjubu, pa je legitimno da kažemo da je ovo prijatna i slušljiva ploča one-man-black-metala koja nikako ne izlazi izvan uobičajenih ograničenja koja prate ovakvu postavku – dakle, manjak editovanja, višak self-indulgencije, polupodrumska produkcija – ali uspeva da se izvuče na prsoneliti i jednu uverenost sa kojom se plasira. Martjern je čovek koji ne pokušava da probije granice žanra i donese nešto novo u blek metal sferu, ali koji se vrlo dobro, prirodno snalazi unutar njegovih stilističkih granica i daje ploču koja vrlo lepo teče i uljuljkuje slušaoca u taj neki osećaj familijarnosti i sigurnosti. Plus, to vrištanje! Prijatna kombinacija sirovosti i šugejz emocije:

https://www.youtube.com/watch?v=N0guS0-WW_Y

E, dobro posle svih tih proširenja žanra, post-ovoga i depresiv-onoga, red je da se dotaknemo i nečeg sasvim staroškolskog. Švedski trojac Onda Makter (u prevodu „Zle sile“) je izbacio svoj debi album i to je jedno raskalašno slavlje gitara koje prže iz sve snage, brutalnih blastbitova i životinjskog pevanja. Nije ovo old school u toj meri da nema interesantnih harmonskih rešenja i razrađenih aranžmana, ali jeste muzika koja u prvom redu plasira bes i ide na najagresivniju moguću igru od prve pesme. Opet, već druga pesma kreće sa klavirskom temom pa ne želim da se misli da su Onda Makter nekakvi nesofisticirani divljaci, naprotiv, ovo je vrlo raznovrstan blek metal sa promišljenim aranžiranjem i ambicioznim pesmama, ali koji pritom nikada ne zaboravlja na tu buntovnu, ustaničku energiju koja ga je nekada davno porodila. Pa još pevanje na šveskom! Prijatno:

https://folkvangrrecords.bandcamp.com/album/mardro-mmars-va-rsta-ma-nsklighet

A iz srca Bavarske (dobro, iz Minhena) stiže nam i drugi album jednočlanog projekta Bonjour Tristesse i to je, da se odmah nastavimo na temu izlaska iz strogih okvira žanra, vrlo lepo odsvirana i producirana ploča savremenog, depresivnog ali žestokog (post) blek metala koja godi da se čuje a uz nju možete i da pišete neku tužnu poeziju. Nathanael, jedini član ovog benda je svakako svirepi hipster, mislim pogledajte mu bradu na fotki na Metal Archives, ali ume da spremi muziku koja hipsteraj iznosi na razinu izvrsnosti kombinujući te neke dirljive, prozračne melodije sa zaista intenzivnim prženjem. Na moju blagu frustraciju, posle ubitačnog otvaranja sa naslovnom Your Ultimate Urban Nightmare, ostatak albuma je generalno sporiji i zamišljeniji, više oslonjen na atmosferu, meditativne recitacije, prebiranja po klaviru i melanholične atmosfere nego na krljačinu ali dobro, nisam ja mera baš svih stvari i mislim da ovo vredi da se čuje. Naravno, sva ta angažovana poetika je na granici parodije, ali valjda smo do sada prevazišli čuđenje nad tim da je metal skoro uvek na granici parodije??

https://bonjourtristesselfr.bandcamp.com/album/your-ultimate-urban-nightmare

Da zaključimo ovaj post sa ultimativnim izvan-granica-žanra-ali-jebiga-ipak-odličnim albumom za ovu nedelju, jer je izašao novi, četvrti album sanfranciskanskih Deafheaven. Jeste Bay Area poznata po ekstremnom metalu, ali poznata je i po hipicima i umetnicima iz raznih weird podpravaca i Deafheaven na novoj ploči samo zaoštravaju svoj skoro shizofreni amalgam žanrova u kome se stvari koje ne bi trebalo da zajedno funkcionišu ipak nekako spajaju tako da tvore doslednu i primamljivu celinu. Deafheaven od sebe odbijaju blek metal etiketu, što je pošteno jer se oni po senzibilitetu svakako ne uklapaju čak i u najproširenije definicije blek metala u koje bismo ubrajali razne njujorške projekte koje često na ovim stranama pominjemo, ali Deafheaven, opet, bez ikakve sumnje uzimaju od blek metala ono što im treba, onda to mešaju sa vrlo indi senzibilitetom, pa preko svega nalepe debeo sloj postrokerskih gitarskih i klavirskih meditacija i rezultat je – Ordinary Corrupt Human Love.

Da se razumemo, ovo je često samo na korak od nepodnošljivog umiranja u emocijama i nežnosti – slušajte Night People koja bi bez problema mogla da bude na sledećem albumu Mountain Goats, recimo – ali Deafheaven ovaj korak uspevaju da ne naprave, držeći se sa prave strane ograde i uspelo mešajući postrokerski plink-plonk senzibilitet sa pržećim duplim kikdramovima, pevačem koji pored lepih melodija ume i da pošteno odere grlo blek metalskim režanjem i generalnom metalskom pompeznošću koja dobro paše uz sav taj indi-šugejz pristup. Nije ovo ploča za svakoga, pa ni za mene kada sam u nekakvim raspoloženjima, ali to ne znači da nije dobra i zanimljiva u toj svojoj apsurdnoj ambiciji da bude na ničijoj zemlji i peva tu svoju pesmu:

https://deafheavens.bandcamp.com/album/ordinary-corrupt-human-love

Za stonersku porciju danas idemo daleko u vremenu ali blisko u prostoru. Naime album Invocation of High Wizard izašao je još u Februaru tekuće godine, ali je u pitanju debi smedervskog trojca Madvro pa mi se, nadam se, može praštati pomalo okasnelo izveštavanje. Pogotovo jer je ovo odlična stoner/ doom ploča!

Ne i preterano originalna, Madvro se ne cimaju preterano oko nekakvih novotarija i mnogo su fokusiraniji na isporučivanje ubedljivog, u dobar gruv zaronjenog metal zvuka koji nosi sa sobom odjeke Sabata i Wizarda ali zvuči dovoljno moderno i ne bi se dao nazvati imitacijom. Možda će nekome smetati što su ovakve ploče čuli već hiljadu puta, ne branim, Madvro koriste uglavnom oprobane fore, efekte na vokalima ili gitarama koje su pre njih testirali mnogi velikani žanra, ali opet, kako im se muzika svakako zasniva na ukljuljkivanju slušaoca u gruv, onda ne smeta preterano što je sve to poznato, familijarno i, ako baš želite da budete neprijatni, blago generički. Meni to sve nije problem i prija mi što Smederevci kapiraju suštinu ove muzike – težinu i energiju isporučene uz veliku disciplinu – i zamerke mi se prevashodno odnose na pojedine elemente: pevanje Ivana Janjića* je moglo da bude izmiksovano malo avanturističkije, uz možda smeliju upotrebu efekata jer je ovako često u opasnosti da zazvuči nejako pored nadrkane muzike, a povremeno agresivan digitalni editing iako svirku čini urednijom, možda malo oduzima na gruvu. No, to su sitnice, ovo je vrlo prijatna ploča koju mogu da preporučim bez mnogo rezervi svakome ko bi da sluša nešto sporo i teško ali poletno i energično:

* I bubnjar je Janjić – ovo je neka Harvesterova rodbina?

https://madvro.bandcamp.com/releases

Za nešto još žešće, a i dalje teško end sporo end drogirano, tu je novi album benda Sandrider iz Sijetla. I sad, ovo je zanimljiva situacija jer ovo je em bend iz srca grandža, em se i identifikuje sa grandž zvukom (skoro trideset godina nakon što je taj zvuk bio, jelte, inovativan end revolucionaran) a da meni, koji nisam baš neki grandžer nikada bio, to zvuči ugodno i želim da ga preporučim.

Fakat je, naime, da sam kad je grandž u pitanju, uvek nekako inklinirao više pankerski inspirisanim bendovima poput Madhanija i Nirvane dok su me Prl Džemovi, Madrlovbonovi pa i Elisinčejnzovi inspirisani hard rokom, uglavnom ostavljali nešto hladnijim i samo podsećali da bih radije slušao njihove uzore (poput Cepelina ili Stepenvulfa, jelte) nego njih lično. E, sad, Saundgarden je tu bio zanimljiv izuzetak jer je bio očigledno u pitanju metal bend koji je sticajem okolnosti upao u grandž ekipu i uspevoa da isporučli najbolje od oba sveta.

Neću da tvrdim da su Sandrider „novi Saundgarden“ ili bili šta slično, već da ukažem da je ovo bend koji nije „stvarno“ stoner ali koji uspeva da iznese i stonersku gudriranost i težinu a da ima i punokrvnu urbanu neurotičnost kakvu su Nirvana ili Madhani umeli da ispucaju pravo u uvo pa ko živ ko mrtav. Mislim, slušajte kako album počinje: sporo i mučno i zajebano sa Hollow, a onda slušajte Industry koja je druga pesma i koju bi Kurt Kobejn iz najboljih dana odvrištao za sve pare i završio pucanjem iz sačmare u vazduh. Da li je ovo metal ili stoner rok je manje važno pitanje od pitanja da li ova teška, moćna muzika može da radi čoveka koji od teške i moćne muzike traži da ga radi i odgovor na ovo drugo pitanje je apsolutno potvrdan sa jakim, glasnim miksom koji pušta i da se čuje dosta interesantnih harmonija a Sandrider skoro da opravdavaju „the best band in the universe“ teglajn koji su sami sebi nalepili na bandcampu. Dakle, za slušanje i metal i nemetal publici, svako će na ovoj ploči, koja se, uzgred, zove vrlo metalski – Armada – naći nešto za sebe:
https://sandrider.bandcamp.com/album/armada

Apsolutni stonerski biser ove nedelje je, pak, debi album londonske postave Black Helium i, ako smem da kažem, znate ono kad vidite ime benda i ime albuma i pomislite „Jebemu, ovo MORA da bude dobro“ i onda to uistinu i bude dobro i vi se posle osećate kao carina – e pa ovo je bend koji se, ponoviću, zove Black Helium a debi album mu se zove Primitive Fuck i, oooh, baš je dobro.

Black Helium su u psihodeličnoj, isfaziranoj oblasti stoner roka sa zvukom koji, svakako, ima u sebi dovoljno Blek Sabata da bi se čovek osećao propisno metalski, ali je, da budemo pošteni, osnova njihove muzike ipak smeštena negde levlje, u smeru Blue Cheera, pa i Hawkwinda. Love the Drugs You Make me Feel Like I’m On je naslov druge pesme i gitara potopljena duboko u reverb koja nosi temu sasvim ubedljivo sugeriše da ne pričamo samo o vutrici i možda nekoj pečurkici nego da se tu lizala i kiselina. Nisu Black Helium, ipak, u punoj meri usmereni na Ozric Tentacles stranu i njihove pesme pre svega drži moćan gruv, distorzirana bas-gitara i fazčina koja kida ritam-gitaru i sva ta prljavština se odlično uklapa uz generalnu atmosferu bezobrazluka i drskosti koja ide uz činjenicu da je ovo debi album verovatno mladih ljudi. Opet, sve je to muzički sasvim dozrelo i ne hvata samo na stav i buku pa mogu da ga preporučim ozbiljnom slušaocu sa inklinacijama ka heavy zvuku i časnoj, DIY psihodeliji:

https://blackheliumband.bandcamp.com/releases

U ovim tjednim osvrtima na metal ja zaista srazmerno retko usmeravam vašu pažnju na prog/ power stranu žanra. Nije tajna da sam skloniji ekstremnijem metalu i bla bla bla, ali nisam ni ja isključiv čovek i radi se samo o tome da power i prog ploče samo moraju da budu vrlo dobre da bi mi zadržale pažnu dovoljno vremena da ih zavolim u dostatnoj meri da budu preporučene. E, pa, novi album kalifornijskih Redemption je takva ploča. Nastali, praktično, kao nastavak cenjenih progeraša Fates Warning, Redemption trenutno popunjavaju mesto na sceni koje je dosta dugo suvereno držao, jelte, Dream Theater a na njega su došli zasluženo jer ovo što sviraju je vrlo dobro. Naravno, progressive metal je varljiva etiketa jer Redemption u suštini obrću fore koje je bar trideset godina slušamo od čitavog spektra izvođača, od fates Warning do Ingvija Malmstina, ali opet, oni to rade sa velikim autoritetom i ova muzika nije „progresivna“ u smislu da nešto ozbiljno unapređuje današnje poglede na metal, ali jeste zrela i ubedljiva nadogradnja klasičnog ’80s metala. Redemption, važno je, ne zvuče retro ni u kom smislu a da opet koriste vrlo klasičan metalski gradivni materijal i, da je ova ploča na neki način mogla da dođe do četrnaestogodišnjeg mene mislim da bi bila jedan od najomiljenijih albuma tog dečaka. Dakle, ne retro, ali klasično u osnovi pa onda zrelo i bez patetike nadograđeno, Redemption su bez sumnje dašak svežeg vazduha za ljude koji iz nedelje u nedelju dolaze na ovaj topik i pitaju se kad ću da preporučim nešto gde ljudi pevaju razumljivo i imaju solaže na klavijaturama. Nema na čemu!

https://redemptionband.bandcamp.com/album/long-nights-journey-into-day

Odmah idemo u sasvim drugu stranu, pa ćemo balansa radi preporučiti jedan death metal album koji, iako ne mogu reći da spada u nekakve vanvremenske klasike, uspeva da me šarmira svojom doslednom ružnoćom. Drawn and Quartered su bend iz, gle čuda, opet Sijetla a koji pomalo vuče na njujoršku blurry školu ove muzike i hipnotičke radove prethodnika kakvi su Immolation i Incantation. Ovo ne treba čitati kao da D&C na bilo koji način imitiraju velike uzore, već kao ukazivanje da ne pričamo o nekakvom kompjuterski preciznom, matematički urednom death zvuku već o mnogo fluidnijoj muzici „glupih“ aranžmana kojoj kavernozna produkcija više pomaže nego što odmaže. Drawn and Quartered brutalnost ne shvataju kao svirepo komprimovan miks niti kao trku u tome ko će do kraja pesme da stigne brže i njihove pesme su mnogo više oslonjene na gruv i atmosferu a da ih opet, povremeno, nose zarazne melodije poput one u Horned Shadows Rise. Ume to veoma da prija, mada treba imati apetit za ovakvu muziku koja je definitivno usmerena na to da monotonošću čoveka hipnotiše i natera ga da, slušajući, istražuje nedosežnu nutrinu sopstvene duše. Meni se to dopada pa se nadam da će i vama:

https://krucyator.bandcamp.com/album/the-one-who-lurks

I onda odmah idemo u drugu drugu stranu da bismo se osladili debi albumom švedskih grajndera Axis of Despair pod nazivom Contempt for Man. Ovaj bend je do sada izbacio samo dva EP-ja, ali švedska u grindcore sferi pored pokojnih Nasum i fenomenalnih Gadget ne mora nikome bogznašta da dokazuje. Axis of Despair tek nemaju šta da dokazuju jer u njima bubnjeve svira Anders Jakobson koji je svirao u Nasumu i, sasvim očekivano, njihov debi je ubedljiv, moćan, brutalan i eksplozivan grindcore koji ima i gruv i filing i brzinu i oštrinu i sve što treba. Mislim, takoreći mi se ne da da objašnjavam: dvadeset pesama, brutalna švedska produkcija, moćne tviči pesme, superiorni blastbitovi, artikulisana agresija, poslastica za svakoga kome se dopadaju Rotten Sound ili koji nikada nisu prežalili Nasum. Udrite:

https://axisofdespairsl.bandcamp.com/releases