Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 10-08-2018

Brzo prođe još jedna nedelja, ali ne žalimo se, kad je Petak i dan za metal, sve nekako izgleda malo bolje.

U današnjem izdanju, nažalost, moramo da se osvrnemo i na jednu smrt koja nam je promakla a desila se još početom prošlog meseca. Iako su YouTube komentari obično pouzdan izvor svežih vesti o preminulim muzičarima, ispostavilo se da sam poslednjih nedelja gledao samo videe Malevolent Creation na kojima Brett nije pevao pa i nije bilo „RIP Brett Hoffmann“ komentara na njima.

Brett je umro 7. Jula, na dan, jelte, ustanka naroda Srbije u drugom svetskom ratu, u svojoj pedesetprvoj godini, izgubivši bitku sa rakom debelog creva (još jedno podsećanje na značaj konzumiranja hrane koja sadrži mnogo vlakana) a iza sebe je ostavio puno gluposti koje su Malevolent Creation pravili i sa i bez njega, ali i neke od najboljih, najklasičnijih metal kreacija ikada. Malevolentnih i onih drugih. Voleo sam Brettov stil pevanja koji je bežao od standardnog death metal opsega, bio razgovetniji i uklapao se sa muzikom benda koja je uvek bila podsećanje na veze između thrash i death škola. I tekstovi su mu na ranijim albumima bili dosta dobri a mada sam ga oštro kritikovao i zbog tekstova na kasnijim pločama, ali i zbog pevanja koje se na nekim albumima pretvorilo maltene u karikaturu, ovde je važno setiti se: 1) Da je Brett svejedno uvek imao harizmu i prezentnost jednog iskonskog hevimetal/ rok pevača (gotovo uvek na bini u farmerkama i raskopčanoj košulji, ni po tome se nije uklapao u stereotipni izgled death metal muzičara), ali i 2) Da je poslednji album koji je uradio sa Malevolent Creation, Dead Man’s Path, bio iznenađujuće ubitačan, sa nekim od najboljih Brettovih izvođenja u karijeri.

Nakon svega, Brett je iz benda otišao, kao i svi ostali sem Phila, i do pred smrt radio sa novim projektom Fire for Effect koji je obećavao:

https://www.youtube.com/watch?v=YTb9apBBi0I

Nek počiva u miru, kad je već za života bio lud, a u svrhu podsećanja, evo snimka sa njihovog jedinog beogradskog koncerta od pre šest godina:

https://youtu.be/uCm5ODIhM8Y

A pošto je taj snimak smeće (a ja i dalje koristim isti telefon!!!) evo i nečeg ipak lepšeg sa iste turneje:

https://youtu.be/l4JiGH-MYVI

Onda snimak sa turneje sa poslednjeg albuma gde Brett UBIJA:

https://youtu.be/sRLjZVoh7nY

I, evo konačno i videa koji sam već kačio ali.. vredi:

https://youtu.be/-FL0yOVXSdY

 

Dobro, u nešto prijatnijim vestima, dobili smo privjue za neke albume koji uskoro izlaze a pošto se radi o bendovima koje ja u principu volim, red je da ih pomenemo:

Dobro, Behemoth nešto ne volim naročito, uvek sam ih doživljavao kao isuviše „mejnstrim“ blek metal za decu i omladinu, ali iako se to nije promenilo, ovaj simpatični spot i povratak nešto pravovernijem blek metalu su mi izmamili osmejak:

https://youtu.be/_GYMGlVJJro

Onda, odmah posle toga, prva pesma koju čujem sa uveliko najavljivanog novog albuma Aborted. Ovi Belgijanci imaju iznenađujuće uredan i konzistentno kvalitetan autput već dve decenije i verujem da će TerrorVision kada izađe u Septembru samo potvrditi da se radi o death metalu A-klase. Aborted su odavno prestali da inoviraju ali njihov kvalitet je ionako uvek bio ne u tome da probijaju granice nego da isporučuju dinamičan, visokoispoliran death metal velike brzine i oštrine koga za mene samo malo kvari prenapucan mastering njihovih izdanja. Iz ovog videa bi se reklo da je sve to u paketu neokrnjeno:

https://youtu.be/JzgSeeLbFls

Na kraju, dobili smo i drugu pesmu sa veoma nestrpljivo očekivanog novog albuma Pig Destroyer (posle čak šest godina!!!!). Army of Cops koja je izašla pre mesec dana je bila… okej. Klasičan Pig Destroyer gruv i sve što treba, ali neobičan izbor za, jelte, prvi singl. E, pa, The Torture Fields iz mor lajk it, sa inventivnijim Scottovim sviranjem i hermetičnijim ali i konfrontativnijim aranžmanom. Ako se album bude kretao između ovde dve pesme, biću prilično zadovoljan:

https://youtu.be/uJ5HxdNlpMk

https://youtu.be/ZDn084oMsL4

 

Od blek metala nije izašlo bogznašta zanimljivo protekle nedelje (rekao bih da je sredina leta po definiciji mrtva sezona za muziku koja se bavi hladnoćom i sve to, ali delovalo bi kao očajna igra reči), pa prelazimo odmah u sludge/ doom/ stoner vode.

A tamo nas čeka debi album njemačkog sastava Stonerhead, ingeniozno nazvan Fuzztronauten.

Dobro, ne verujem da je bilo ikakve sumnje u to kakvu muziku bend koji se zove, jelte, Stonerhead, može da svira, pa da potvrdim da je ovo muzika sasvim zadrto na liniji Pentagrama, St. Vitusa i, naravno Sabata, sa modernom produkcijom u kojoj bubnjevi jesu možda mrvicu previše „plastični“ (bas-bubnju ne bi škodilo malko više basa a malčice manje definicije, kao, uostalom i nekim drugim elementima seta) ali to je sitan detalj u jednoj raskošno isfaziranoj, moćnoj zvučnoj slici koja čoveka obuhvati sa svih strana i utapa ga u prijatnom, distrziranom moru težine i sporine. Stonerhead cepaju pesme od po deset minuta i najveća zamerka koju na njih imam je to da su potpuno neoriginalni i očigledno sasvim programski usmereni da budu stoner-metal-101 tip benda. I što i nije mala zamerka, ali kako album u drugoj polovini donosi neka iznenađenja a i vrućine su i razumno je da mnogi žele samo da zapale džok/ otvore pivo/ ili se samo izvale ispod drveta i slušaju spori, fazirani gruv, tu zamerku za sada ne treba shvatati preozbiljno. Lepa ploča:

https://stonerhead.bandcamp.com/album/fuzztronauten

U sličnom ali ipak osobenom tonu nam stiže i novi King Weed, album kojim Francuzi nastavljaju obrađivanje tema sa svog debi albuma Smoking Land. Smoking Land II je okićen gotovo identičnim omotom ali je u pitanju ipak za korak ili dva zrelija ploča(mada je i razmak između albuma bio samo malo jači od godinu dana). Prvi Smoking Land je umeo da malčice vuče noge u onome što je radio, tizujući nam stalno krešenda koja su odlagana u beskraj – što i nije retkost kod instrumentalnog stoner roka – a drugi kao da je malčice ekonomičniji u aranžiranju i uspeva da dinamičke ekstreme isposreduje malo prirodnije. I dalje ćete me čuti da gunđam na većinu instrumentalnog stoner roka, ali King Weed, iako nisu nekakav vrhunski VRHUNSKI bend, uspevaju malo da me odobrovolje…

https://kingweed.bandcamp.com/album/smoking-land-part-ii-2

U nedelju izlazi i novi EP Indijanopoližana Brother O’ Brother i ovo je tipično ubedljiv fuzz’n’roll, miris znojave garaže i hajvej panka sa metalnim elementima samo u domenu teške produkcije. Mislim, ovo je TOLIKO teško da čak i kada Brother O Brother sviraju čist bluz (Howlelujah), to zvuči kao metal, tako da, od mene sve preporuke. Da su sad osamdesete/ rane devedesete, ovaj bend bi ladno mogao da svira turneje sa Jesus Lizard pa bi, po asocijaciji i Yow i ekipa bili smatrani metal bendom, kako je uvek i trebalo da bude  :lol: :lol:  Elem, Brother O’ Brother su JAKO dobri i Monster Truck je ploča vredna vaše pažnje iz sve snage. Nema je još na bandcampu, pa evo JuTjub:

https://youtu.be/GIFsld0s11g

I, kad već pominjem Jesus Lizard, evo iz njihovog Teksasa drugog albuma benda Ripis, pod nazivom Shadow Dies in Morning Light. Naravno, taj naziv albuma ukazuje da je ovo doom metal, radije nego stoner i kada čujete kako basista i pevač Blake DeWitt skoro do karikature tužno nariče, možda ćete se malo i nasmejati. Ali Ripis, iako na momente zaista deluju pomalo nedopečeno, ipak sviraju doom metal koji je iskren i iz srca, i kada nema pevanja muzika je, ako ne superoriginalna, a ono barem prijatno generička. Naravno, gore kukam na instrumentalni stoner, sad se žalim da mi smeta pevanje u doomu, teško mi je ugoditi, ali probajte da momcima date šansu:

https://ripis.bandcamp.com/album/shadow-dies-in-morning-light

Svejedno, pored Brother O’ Brother, za mene je album nedelje iz ove oblasti sporog i teškog metala verovatno novi Skincarver, ploča pod nazivom Shades of a Shallow Grave. Ne da su ovi likovi iz Zapadne Virdžinije i sami nešto preoriginalni, ali meni se njihov užasno konfrontativni, a lo-fi pristup tom nekom sludge metalu zapravo jako dopada. Kod Skincarver nema mesta za neke tanane emocije i poigravanje sa dinamikom, cela ploča je brutalno prebijanje čiji se srednji tempo ‘n’ mikrofonija ni ne može nazvati gruvom već na ime toga da očigledno nije namenjen plesanju nego samopovređivanju. Čak i malko podrumskija produkcija (slušajte kako doboš zvoni) im zapravo ide na ruku sa distorzijom koja je naprosto drska i opštom atmosferom koja se nalazi negde između, recimo, Skin Chamber i Man is the Bastard. A ovo nisu imena koja ja potežem olako, molićulepo. Skincarver su brutalni na način koji će ih zanavek osuditi na tavorenje u dubokom andergraundu, ali zato su mi i simpatični. Odvaliti:

https://skincarver.bandcamp.com/album/shades-of-a-shallow-grave

Dobro, nije da baš uopšte nije bilo zanimljivih blek metal izdanja ovih dana, mada uglavnom po ivicama žanra. Jedno od njih je novi album kanadskog benda Finnr’s Cane a pod sugestivnim nazivom – Elegy. I sad, Kanada, zemlja ladnoće i izolacije, sigurno sam već negde primetio kako deluje kao da pričamo o terenu na kome po definiciji treba da raste pravoveran blek metal, ali Finnr’s Cane su što se kaže eniting bat. Elegy, njihova treća ploča od blek metala zajmi samo elemente – miks koji favorizuje srednje frekvencije i zvučnu dinamiku koja uspeva da umakne opresivnom DRC masteringu, te pevanje koje na momente ulazi u „očekivan“ blek metal opseg – ali koja, potpuno u skladu sa naslovom, ide najpre na posredovanje atmosfere i osećaja a mnogo se manje zanima obožavanjem Satane i konfrontacijom. Elegy je iznenađujuće prijatna i svečana ploča koja uspeva da venča doom metal sa black metalom i sve premaže sa malo post-metal laka a da to sve ne zazvuči pretenciozno i namešteno nego da zaista osećate tu elegiju i prepuštate se moći spore (uglavnom), teške (uvek), ali ne i agresivne muzike koja shvata da kad se srce cepa a duša oće dumre, glasan, dostojanstven metal može da bude najbolji lek. Za mene jako, jako dobra ploča koja zahvata širtok segment potencijalne publike i ne razočarava ga:

https://finnrs-cane.bandcamp.com/album/elegy

Nego, da skrenem odmah u sasvim drugu stranu, mislim, SASVIM drugu, izašao je novi solo album Daniela Snydera koga, jelte, svi znamo kao Deeja Snydera, pevača Twisted Sister, jednog od ključnih američkih hevi metal bendova osamdesetih (mada prepoznatih u mejnstrimu tek sa devedesetima). Snyder je, uprkos uvek bizarnom vizuelnom imidžu, zapravo promišljen i artukulisan lik koji je vrlo razumno u američkom kongresu parirao stegonošama moralne panike što ju je osamdesetih predvodila supruga Ala Gorea, Tipper, boreći se za metal, rok i generalno popularnu kulturu onako kako bismo mi, njeni potrošači i ljubitelji, samo mogli da poželimo.

Snyder je i odličan heavy metal pevač bogatog, sonornog glasa koga koristi kao moćan harmonski instrument i u tom smislu mi je prilično zadovoljstvo da kažem da je For the Love of Metal, album izašao pre par dana za Napalm, prilično dobra ploča. Napravljen kao neka vrsta antologije, gde su autori iz raznih metal bendova napisali pesme posebno za Deeja, For the Love of Metal ne pleni nekom velikom originalnošću ili svežom vizijom, ali isporučuje porciju vrlo pristojnih, udaračkih metal pesama koje su pisali članovi Lamb of God, Arch Enemy, Toxic Holocaust itd. Ovo su uglavnom bendovi čije radove ne bih svojevoljno trošio, ali jedinstveni Snyderov vokal mi je dovoljan da pesme izdigne iznad njihove, objektivno, sasvim srednjaške kategorije i unapredi u razinu albuma koji vredi poslušati. Nemam pojma kako ovo još nije skinuto sa JuTjuba, ali evo za sada ga ima:

https://youtu.be/WbDKa8G83ms

Nastavljamo sa leftfild blek/ dum metalom a u formi novog izdanja finskih Khanus. Već sam ovde kačio neke stvari koje je izdao I, Voidhanger, i Khanus sa albumom Flammarion nastavljaju ugodnu tradiciju bizarnog, eksperimentalnog blek metala koji se ne zamara time da li je dovoljno „tr00“ ili „kvlt“ već uzima od žanra šta mu se dopada, meša ga sa drugim žanrovskim elementima, odlazi i izvan žanra, i sve isporučuje sa teatralnom zadovoljstvom dostojnim najboljih kabaretskih izvođača. Flammarion je ploča fantastičnih – skoro karikaturalnih – vokala, gotovo cirkuskih melodija, vrlo tamne, ali ne i siromašne produkcije i jedne odanosti mračnom i skurilnom koja daleko nadmašuje inače agresivnije kolege iz raznih delova Skandinavije i sveta. Blek metal je uvek imao konfrontativnu dimenziju a Khanus su u stanju da u toj dimenziji nađu nove dimenzije. Pasvakačast!

https://khanus.bandcamp.com/album/flammarion

Bilo je tu i nekog melodičnog death metala ovog i atmosferičlnog blek metala onog, ali sve to nedovoljno ubedljivo da bih vas smarao. Zato su tu Mongrel’s Cross iz Australije koji na novom albumu potvrđuju svoju posvećenost kombinovanju blek i treš metala u ukusne pesme zasnovane na mnogo užurbanog gitatskog rada i upečatljivim rifovima. Nije album Psalter of the Dragon Court sad neki novi klasik i imao bih štošta da mu zamerim – pre svega relativno nemaštovito pevanje – ali ima ovde vrlo, VRLO dobrih gitarskih ideja i solaža pa me to užasno odobrovoljilo. Mongrel’s Cross pokazuju kako jedan element muzike možda nije dovoljan da je potpuno spase ali jeste dovoljan da je izvuče iz ponora nezanimljivog, oplemeni, osovi na noge i da joj šansu da se bori. Prilično lepo.

https://mongrelscross.bandcamp.com/album/psalter-of-the-royal-dragon-court

Završavamo sa Čielancima Invocation Spells koji ove nedelje ne osvajaju nagradu za modernost ili inovativnost ali svakako zvuče najgladnije i najnadrkanije od svih. I ovo je blek metal koji se sudara sa treš metalom na nekoj zabitoj raskrsnici, ali za razliku od goreopisanih Australaca, latinoamerička braća su okrenuta primitivnijem izrazu i sugerišu old skool estetiku u svojoj muzici. Ovo ne znači da su im pesme glupe, koliko da su brutalne na jedan iskalkulisano primitivan način u kome ima tačno onoliko pankeraja koliko je andergraund metal vazda voleo da prisvoji i pretvori ga u antidot za preterano stilizovanu, „fentezi“ muziku. Invocation Spells nisu ni najbrži ni najteži, ni najdistorziraniji bend koga danas pominjemo ali njihova muzika zvuli „realno“ i manje razdvojeno od sveta od svega drugog što sam danas pomenuo, a to nije zanemarljivo. Još se i album zove Spread Cruelty in the Abyss. Pa to je neodoljivo:

https://invocationspells.bandcamp.com/album/spread-cruelty-in-the-abyss