Strip: Drage naslovne strane: Ms. Marvel: Greg Horn, Sana Takeda, Joelle Jones, Rachelle Rosenberg, Nelson Blake, David Lopez

Da iskoristimo priču o naslovnicama da ilustrujemo (!) taj neki Marvelov prelazak iz „normalnog“ izdavača u tu neku savremenu „SJW“ formu koja je se jedne strane hvaljena na ime diverziteta ‘n’ reprezentacije, a sa druge napadana zbog priklanjanja teroru političke korektnosti i uništavanja tradicionalnih vrednosti na ime brzog udvaranja feminstkinjama i drugim modernim stegonošama borbe za uklanjanje belog strejt muškarca sa pozicije difolt protagoniste popularne kulture.

Ja, kao – već napomenuto – star čovek, sasvim lako mogu da vidim obe strane i da shvatim i zašto se neko plaši kad vidi kako se kultura oko njega menja i sve što je smatrao za nedodirljive vrednosti biva propitivano i neretko bez dobrog obrazloženja proglašavano za zastarelo i nepoželjno, ali i zašto neko oseća ogromno olakšanje i, dakako, oduševljenje kada vidi da se stereotipi sklanjaju u stranu za račun nečeg što predlaže drugačiju perspektivu. Ponovo, naravno da nije svaka promena po definiciji pozitivna, uvek treba stvari ocenjivati pojedinačno, od slučaja do slučaja, kao što ni sve što je dugo trajalo nije po definiciji dobro i nedodirljivo. Nadam se da se tu razumemo.

Ali da bismo ilustrovali zašto je promena nekada potentna i osnažujuća, uporedimo naslovne strane serijala Ms. Marvel iz 2006. godine sa naslovnim stranama serijala Ms. Marvel iz 2016. godine. Naravno, oba serijala su masivnija (ovaj prvi je trajao do 2010. godine, ovaj drugi počeo 2014. i i dalje traje) ali namerno uzimam raspon od približno deset godina da pokažem kontrast.

Jer, razlike su ogromne. Serijal iz 2006. u glavnoj ulozi ima Carol Danvers, tradicionalni Marvelov lik Ms. Marvel, ženu koja je u neku ruku feministička ikona, jedan od najmoćnijih likova u aktuelnom Marvelu (a koja danas i nosi ime Captain Marvel) i pisao ga je Brian Reed koji ne samo da je napravio dobar serijal nego je i sasvim na liniji te neke politike emancipacije i ravnopravnosti koju vezujemo za „SJW“ krilo industrije. Ali, ove naslovne strane koje je radio Greg Horn su, kad sam im se sada, posle 12  godina vratio, skoro šokantno eksploatativne. Da ne bude zabune, pošto sam ja nominalno heteroseksualan muškarac, u meni one izazivaju sasvim prijatnu nagonsku reakciju ali na intelektualnom planu prva pomisao je „Pobogu, ovakva naslovna strana danas ne bi mogla da se pojavi na Marvelovom stripu!“ A opet pričamo o nečem iz prošle decenije, ne o nečem iz šezdesetih.

Greg Horn je Ms. Marvel crtao onako kako je ona crtana godinama, samo je njegova tehnika još više naglasila njene ekstremne obline, frizuru supermodela, prenaglašene usne, vitke, mišićave udove i California-bimbo-spray-tan. Nema mnogo konfuzije ovde, Ms. Marvel u stripu jeste inteligentna, preduzimljiva, moćna žena koja donosi važne odluke, štiti slabije i bori se protiv nepravde, ali Ms. Marvel na naslovnim stranama je kostimirani seks-objekat mnogo bliži WWE rvačicama kada prestanu da se bave rvanjem i krenu sa turnejama po lasvegaskovskim striptiz barovima nego, jelte, Supermenu. Naslovna strana devetnastog broja na kojoj se Tigra i Ms. Marvel bore na tlu praktično izgleda kao promo-poster za veče starog dobrog mud-wrestlinga sa kostimiranom temom. Naravno, Tigra je jednako snažno seksualizovana – njen kostim je bikini – ali ona je zahvaljujući svojoj osnovnoj temi ipak u suštini furry pa bi se moglo reći da je u njenom slučaju možda reč o reprezentaciji jedne manjine, ali treba i primetiti kako se kostim Carol Danvers (koga nije dizajnirao Horn, da ne bude zabune) praktično sastoji od jednodelnog kupaćeg kostima, samodržećih čarapa, (bespotrebne) crvene marame oko kukova kakvu bi nosila neka egzotična plesačica i operskih rukavica. Sad, ja naravno apsolutno prepoznajem i pozdravljam činjenicu da su mnogi superheroji dizajnirani da budu fetišistički artefakti, nikako ne mislim da od njihove seksualizacije treba bežati ili se nje gaditi, naprotiv, mislim da je ona važan mada uglavnom neizgovoren deo superherojštine generalno, ali nema sumnje u to da je kontrast između onog što Ms. Marvel u ovom stripu predstavlja kroz svoje činove i onoga kako je naslovne strane prikazuju dramatično veliki i da ne treba biti previše iznenađen ako čujete da pogled na ovakve naslovne strane od čitanja stripa odbija devojke, žene i slične profile čitalaca koji bi možda zapravo samim stripom bili u dobroj meri zadovoljni. Da ne bude da je tu Greg Horn jedini kriv, da je šovinistička svinja, itd., poslednja naslovna, za broj 45 je urađena od strane Sane Takede, dakle, 1) žene, 2) Japanke i 3) crtačice koju smo hvalili do neba za suptilni rad na serijalu Monstress što znači da naprosto pričamo da je pre deset godina ovo bila norma:

E, a onda, s druge strane, u novom Ms. Marvel glavna junakinja je pakistanska tinejdžerka, imigrant u islamskoj dijaspori u Nju Džersiju, Kamala Khan, cura koja je odrasla ložeći se na Carol Danvers, pišući Avengers fan-fiction i igrajući MMO igre na internetu. Već sam detaljnije pisao o ovom serijalu na topiku o tome šta čitamo pa ovde samo da sažmemo:

G. Willow Wilson je sa ovim serijalom uspela da postigne ono što je Marvel generalno želeo sa novom generacijom heroja – da kreira lik koji je smisleno vezan za decenijski legat i ikone ali koji je savremen, životan i relatabilan za savremenu omladinu koju Marvel želi da privuče stripu. Notabilno, ne samo belu, strejt, mušku WASP omladinu i Ms. Marvel je praktično udžbenički primer kako možete da uzmete klasičan superherojski strip (dakle, Loki, Wolverine, tuče sa negativcima u kanalizaciji, the whole nine yards) i u njega unesete svu silu „diverziteta“ i „reprezentacije“ i da to leži sasvim organski. Ms. Marvel je stip u kome se islam partikularno ali i religija generalno humanizuju i pokazuju u toj nekoj pozitivnoj formi koja daje koheziju (manjinskoj) zajednici (nota bene: sama Kamala zapravo nije religiozna), u kome se „braon“ imigranti i njihova kultura prikazuju bez patronizirajućeg zaslađivanja ali sa osvežavajućim razumevanjem njihove bogate folklorne tradicije. Tu su i seksualne manjine i feminizam i sve ono čega se „tradicionalna“ publika navodno gadi ali sve uvezano izuzetno elegantno i bez „propagandne“ trapavosti tako da strip odiše životom i pozitivnošću i svoju didaktičnost provlači neosetno.

E, sad, naslovne strane to generalno vrlodobro posreduju. Počev od Kamalinog kostima, koji ne beži od ženstvenosti ali sugeriše praktičnost i omažira kostim Carol Danvers (naravno i sama Carol danas nosi mnogo praktičniji kostim koji vidite na naslovnoj broja 9), nova Ms. Marvel deluje znatno bolje utemeljeno u savremeni trenutak i mentalitet hipotetičkih tinejdžerki koje bi čitale ovaj strip. Sama Kamala je, pominjao sam to u onom tekstu, sa svojim setom moći koji podrazumeva uvećanje delova tela – prevashodno udova – praktično hodajući simbol puberteta i kao takva uspeva da istovremeno komunicira i narastajuću moć ali i nezgrapnost, navikavanje na novo, rastuće telo i proporcije (videti naslovnu broja 4, David Lopez). Ona je neko ko je zreo jer mnogo čita i ima mnogo socijalnih interakcija – kao što gikovi među današnjim tinejdžerima umeju da budu – ali je i klinka koja ima sasvim proste, naivne emotivne reakcije (videti br.9, Cameron Stewart).  Konačno, br. 13 je demonstracija da možete imati sasvim očigledno seksualizovan tinejdž ženski lik na naslovnoj strani a da to ne deluje kao eksploatacija već da deluje oslobađajuće, sasvim u skladu sa tim da mlada žena otkriva u sebi snagu koja počiva na, između ostalog, i erotizmu. Ovu naslovnu radile su – neiznenađujuće – žene: Joelle Jones i Rachelle Rosenberg. Rosenbergova je sa Nelsonom Blakeom Drugim radila i broj 16 koji podseća na „klasičnije“ akcione naslovne strane kakve danas prilično upadljivo nedostaju superherojskom stripu (čime hoću da kažem da i najizrazitije „SJW“ orijentisani superherojski serijali umeju da budu do vrha ispunjeni poštovanjem za tradiciju i rade na njenom oživljavanju):

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 25-08-2018

Da probamo onda da prođemo kroz deo onoga što je metal imao da ponudi u poslednje dve nedelje. Neće biti lako ali kad je nama bilo lako?

U blek metalnoj ponudi prvi je mini-LP koji je izašao još početkom Jula ali kako je tek sad stigao na red, a radi se o dobrom bendu kome je ovo pritom prvo duže izdanje (imali su zimus jedan singl sa dve pesme), sasvim je u redu da ih pomenemo. Bend se zove Divine Ecstasy i iz Detroita je, i, ako smem da kažem, od Detroita ne očekujemo ovako tr00 blek metal. Naravno, očigledno je da su razmere urbanog pustošenja koje je zahvatilo ovaj severni grad rezultirale i razvojem muzike koja zvuči kao da bi prirodnije došla sa neke skandinavske ledene poljane ili iz četinarske šume, no – Detroit. Divine Ecstasy zvuče izrazito autentično – ako se apstrahuje da podsećaju mnogo više na norvešku nego na američku scenu – i imaju malo šmeka demo scene, delom zbog skromnije produkcije, delom zbog naivnjikavih izvedbi. Ali ovo ne treba mešati sa nekompetencijom, ovo je odlična ploča za svakog ko voli sirovi blek metal stare škole koji nije samo puki angst nego u njemu ima malo i filozofije:

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/divine-ecstasy-strange-passions

Onda iz takođe prve polovine Jula, al opet vredno pažnje, prvi album jednočlanog londonskog projekta Qafsiel pod nazivom The Trve Beast. Jasno je već iz naziva da ovo nije neka priča o ljudskim emocijama i ljubavi, već antiteistički gnijev, ali vredi ukazati da muzika zapravo pravi mnogo napora da bude daleko suptilnija od svoje temastske osnove i Qafsiel je u stvari sasvim pristojan komad avangardog blek metala koji ne preteruje sa avangardom ali se trudi oko aranžmana. Ima ovde raznih interesatnih instrumentalnih ukrasa i igranja sa tempom, ali meni je najvažnije da je u osnovi ovo zdrava muzika koju nose zdrave gitarske teme i rifovi i sigurni bubnjevi (koje je odsvirao drugi čovek – Caliban) i mada ne pričamo o nekom novo klasiku, mislim da je ovo lep spoj „starinskog“ gneva i savremene atomsferičnosti:

https://qafsiel.bandcamp.com/releases

A iz Holandije stižu Hellewijt sa svbojim drugim demom (Leviathan Anno 1666) i ovo je sasvim iskren i ispravan sirovi blek metal – izdat na kaseti! – koji lepo plasira tu neku agresiju koju ima kroz ukusne gitarske teme i produkciju koja svojom neupeglanošću samo podcrtava autentičnost svirke. Pevač je verovatno u prvom trenutku najupečatljiviji deo benda jer ume da ispusti neke zaista bolne krike, ali bend je generalno veoma pristojan u celini i ovo ću slušati radije nego veliki deo upeglanog & ulickanog modernog blek metala koji danas imamo u ponudi. Možda ste i vi kao ja, pa:

https://youtu.be/Z6YHti6Leoc

Italijani Profezia  vraćaju se sa svojim trećim albumom i ovo je do sada njihovo najambicioznije sočinjenije, i dalje sirov i pravoveran metal koji pritom neštedimice zajmi i od drugih formi muzike (u pres rilizu se pominju opera i darkwave, mada ima tu svakojakog baroka i malo narodnjaka) da bi isporučlio sopstvenu i autentičnu viziju koja je, moram da priznam, zanimljiva. Dopada mi se što ovo uprkos violinama i svakojakim drugim instrumentima, nije preproducirano i zadržava blek metal čvrstinu i sirovost a da opet gleda da nadgradi osnovu gde god je to moguće. Zanimljiva ploča simpatičnog naziva Dodekaprofeton:

https://moribundrecords.bandcamp.com/album/dodekaprofeton

Norveški Gjendød su izdali kompilaciju svojih demo snimaka za Hellthrasher i ako kažem da album traje tačno 66 minuta i 6 sekundi mogli biste da pomislite da je ovim mladićima važnija forma nego suština.

Nije baš tako, Skygger fra dødsriket je album klasičnog norveškog blek metala sa podrumskom produkcijom u kojoj se, gle iznenađenja, bas-gitara čuje nekarakteristično odlično za ovu muziku, a K i KK, kako se zovu članovi, uz puno znojenja isporučuju svirku koja je, ne može im se to poreći, sasvim autentična. Međutim, njena najveća mana je ono što joj je i najveća vrlina, a to je vernost predlošcima iz devedesetih koja ide do toga da povremeno zaboravljate da ovo što slušate nije rani Ulver ili Dødheimsgard nego nov bend sa pesmama snimljenim između 2016. i 2017. godine. E, sad, možda će vam ta staromodnost smetati, a možda će vam i prijati, kako god bilo, Gjendød tačno znaju šta hoće od svoje muzike i ona tačno to daje, pa poslušajte:

https://hellthrasherproductions.bandcamp.com/album/skygger-fra-d-dsriket

Preskočio sam tonu nekih raznih atmosferičara i sličnih bendova jer mi nešto nisu legli, da bih ukazao na debi EP finskih Infernarium koji je sirov, agresivna, težak, brutalan ali ne i glup, baš kako dobar blek metal i treba da bude. 2018. godine su Finci isporučili toliko dobrih blek metal izdanja da postoji opravdana zebnja da će da preuzmu primat u Skandinaviji a šta ćemo onda da radimo? Elem, Pimeän Hohto je vrlo ubedljiv debi, sa dosta pažnje posvećene autentičnom izrazu i bežanju od stereotipa žanra a da se opet očuva zdrava blek metal osnova. Impresivno:

https://infernarium.bandcamp.com/releases

Tu je i nemački Aether sa vrlo soliidnim albumom Ego Vitium Sum koji od nepodeljenih preporuka razdvaja samo prilično problematična kombinacija miksa i masteringa. Naime, ovo je jako zdrav blek metal sa depresivnim naklonom (slušajte te vokale!!!) ali i sa puno kvalitetne svirke koja je spakovana u jednostavne i efektne aranžmane što na najbolji način koriste kombinaciju melanholičnih gitara i pržeće ritam sekcije. Kad na to dođe još to pevanje koje zvuči kao da nekakav pas iz pakla oplakuje svoju sudbinu, ov je vrlo blizu remek-dela, ali onda je ceo snimak ispresovan u mutnu, jedva čujnu crtu i tako ovaj album zvuči MNOGO hermetičnije nego što u suštini jeste. Ako možete da se usredsredite i prenebregnete problematičan miks i mastering, ovo je ploča za uživanje:

https://aetherbm.bandcamp.com/album/ego-vitium-sum

 

Od stonera bismo za danas izdvojili novi projekat Jeffa Haywarda koga matoriji među nama pamte kao čoveka iza sludge veterana Grief a još matoriji među nama i kao člana američkih crustcore legendi Disrupt. Z/28 je njegov novi bend i on ga opisuje kao „Kyuss obrađuje AC/DC“, ili „krasti verzija Kiss“. To nije nužno baš sasvim moja šolja čaja (znam, čudno je da nikad nisam voleo Kyuss), ali mora se priznati da na ovu vrućinu ovaj bučni, sirovi desert-rock ume da lepo legne. Delimično tajna je u sirovoj, ali moćnoj produkciji koja muzici daje puno energije, sa tim prštećim činelama, brutalno distorziranim gitarama i basčinom koja stvari nosi u sigurnim rukama, ali delom je i stvar u tome da su ovo dobre pesme koje ne zalaze predaleko u desert-rock stilizacije i drže se moćnog, tvrdogh gruva koji jako, jako prija. Mislim, slušajte Angst – ovo je pesma koja ima svu energiju nečeg što bi svirali tinejdžeri ali zrelost koja dolazi kad tako nešto sviraju sredovečne osobe. Iznenađujuć spoj zrelosti i proste, nagonske, rokerske svirke, ploča za uživanje:

https://fuzzdoomrecords.bandcamp.com/album/nobody-rides-for-free

U sličnom je maniru i album Smooth Orbit benda Spacetrucker i ovde dobijamo težak, agresivan stoner rock koji na momente gotovo da prelazi u industrial koji kao da je ispao iz kuhinja Justina Broadricka (čuti minijaturu Breach). Ovi momci iz Sent Luisa u sebi imaju dosta DNK ranog grungea koji se, uostalom, oduvek prirodno graničio sa stonerom i sirova produkcija samo pomaže da se njihove sasvim predivide pesme lepo plasiraju u vaše uši. Nikakvo otkrovenje ali valjan album:

https://spctrckr.bandcamp.com/album/smooth-orbit

Tu je onda debi album benda Psilocibina iz Rio De Žaneira i ako iz naziva benda i albuma (koji je isti kao naziv benda) nije jasno da se ovde manje radi o distorziranim pušačima konoplje a više o psihodeličarima koji će rado zahvatiti u bluz sa sve slajd gitarama, ali onda i upasti u skoro pa džez gruv i da je sve to instrumentalno i vrlo ’70s i zdravo i primamljivo, onda ne znam – ne kapirate vi ta imena bendova, očigledno. Brazilci su podaleko od metala, da se razumemo, ali mislim da je ovo svejedno muzika za metalce jer koji metalac ne voli Hendriksa, Cream, Blue Cheer i slične pojave? Samo neki ograničeni metalac, jasno, a takve moramo malo i da obrazujemo ovde.Dakle, Psilocibina, veoma dinamična, veoma dobra ploča:

https://psilocibina.bandcamp.com/album/psilocibina

Da nastavimo turneju po Južnoj Americi podstiče nas novi album čileanskih faz-rokera Demonauta pod nazivom Temaukel, the spirit before time. Čileanci znaju šta rade i ovo je vrlo siguran, teško isfaziran i jako nabasovan hard rok sa korenima u sedamdesetima i izrazitim mirisom meri džejn u vazduhu. Moram da kažem da je album možda za nijansu suviše nabasovan i distorziran što zvuči kao svetogrđe ali poslušajte sami i prosudite, kada se popale distorzije, tako gitare gotovo da nestanu iz miksa. No, dobro, to su sitnice, ovo je album kome je očigledno veoma žao što nije nastao sedamdesetih godina prošlog veka (videti omot) ali koji ne zvuči zastarelo ni na jedan način i koji i sam priziva psilocibin u nazivu jedne od pesama. Teško, sporo, zanosno:

https://demonauta.bandcamp.com/album/temaukel-the-spirit-before-time

A kome jošđ nije dosta težine, sporine i drogine, tu je luizijanski Forming the Void sa trećim albumom pod nazivom Rift i ovo je jedna pravoverna i veoma lepa orgija teških, psihodeličnih rifova, džinovskih bubnjeva i vrlo dobro pogođenog pevanja. Forming the Void kombinuju kvalitetan, sveden sludge metal sa blagim doom prelivima koji njihovoj muzici daju određenu mistiku i dostojanstvo što ih izdvaja od kolega koje ovde uglavnom slušamo. Ovo je ploča, ako tako mogu da kažem, u kojoj može da se pronađe i gotik tinejdžerka dok piše poeziju u svoj dnevnik a da u istoj* jednako uživamo i mi, surovi muškarci:

https://formingthevoid.bandcamp.com/album/rift

*ploči, ne tinejdžerci, ne loži se

Pensilvanijski bend Grass, u međuvremenu, posle tri godine sviranja koncerata na kojima su kalili veštine i tesali pesme, izbacuje debi album Get in the Van i ovo je četrdeset minuta očajno produciranog ali zaraznog faz-roka. Ponovo, nema ovo veze s metalom ali jake distorzije, napičeni bubnjevi i nonstop soliranje, sve sa zdravom ritam i bluz osnovom – to su sve sastojci muzike koju metalac rado sluša. Meni se ovo jako dopada jer zvuči istovremeno i zrelo, rasvirano, ali i spontano i jedino ne razumem da bend iz Amerike u 2018. godini izbacuje album koji zvuči kao da je snimljen na kasetofonu jeboihbog…

https://grassbandpa.bandcamp.com/album/get-in-the-van

Za kraj stonerske sekcije, debi album australskih Jack Harlon &The Dead Crows a koji svoju muziku opisuju kao „psihodelični dum“. Albumu, koji se odaziva na Hymns, je, reklo bi se konmceptualna ploča koja pripoveda o životu drogiranog zapadnjačkog odmetnika Jacka Harlona i zapravo je u pitanju vrlo ukusna kombinacija sporih gruvova, malko južnjačkog gitarisanja i solidno distorzirane psihodelije. Meni ovo prilično prija, čak više nego što sam očekivao i mislim da je najveći problem malo hermetičan miks ali koji, s druge strane i doprinosi tom udrogiranom štimungu koji bend očigledno juri. Iznenađujuće prijatna ploča sa početka Jula kojoj se vredi vratiti:

https://jackharlon-dawsonthedeadcrows.bandcamp.com/album/hymns