Strip: Drage naslovne strane: Ms. Marvel: Greg Horn, Sana Takeda, Joelle Jones, Rachelle Rosenberg, Nelson Blake, David Lopez

Da iskoristimo priču o naslovnicama da ilustrujemo (!) taj neki Marvelov prelazak iz „normalnog“ izdavača u tu neku savremenu „SJW“ formu koja je se jedne strane hvaljena na ime diverziteta ‘n’ reprezentacije, a sa druge napadana zbog priklanjanja teroru političke korektnosti i uništavanja tradicionalnih vrednosti na ime brzog udvaranja feminstkinjama i drugim modernim stegonošama borbe za uklanjanje belog strejt muškarca sa pozicije difolt protagoniste popularne kulture.

Ja, kao – već napomenuto – star čovek, sasvim lako mogu da vidim obe strane i da shvatim i zašto se neko plaši kad vidi kako se kultura oko njega menja i sve što je smatrao za nedodirljive vrednosti biva propitivano i neretko bez dobrog obrazloženja proglašavano za zastarelo i nepoželjno, ali i zašto neko oseća ogromno olakšanje i, dakako, oduševljenje kada vidi da se stereotipi sklanjaju u stranu za račun nečeg što predlaže drugačiju perspektivu. Ponovo, naravno da nije svaka promena po definiciji pozitivna, uvek treba stvari ocenjivati pojedinačno, od slučaja do slučaja, kao što ni sve što je dugo trajalo nije po definiciji dobro i nedodirljivo. Nadam se da se tu razumemo.

Ali da bismo ilustrovali zašto je promena nekada potentna i osnažujuća, uporedimo naslovne strane serijala Ms. Marvel iz 2006. godine sa naslovnim stranama serijala Ms. Marvel iz 2016. godine. Naravno, oba serijala su masivnija (ovaj prvi je trajao do 2010. godine, ovaj drugi počeo 2014. i i dalje traje) ali namerno uzimam raspon od približno deset godina da pokažem kontrast.

Jer, razlike su ogromne. Serijal iz 2006. u glavnoj ulozi ima Carol Danvers, tradicionalni Marvelov lik Ms. Marvel, ženu koja je u neku ruku feministička ikona, jedan od najmoćnijih likova u aktuelnom Marvelu (a koja danas i nosi ime Captain Marvel) i pisao ga je Brian Reed koji ne samo da je napravio dobar serijal nego je i sasvim na liniji te neke politike emancipacije i ravnopravnosti koju vezujemo za „SJW“ krilo industrije. Ali, ove naslovne strane koje je radio Greg Horn su, kad sam im se sada, posle 12  godina vratio, skoro šokantno eksploatativne. Da ne bude zabune, pošto sam ja nominalno heteroseksualan muškarac, u meni one izazivaju sasvim prijatnu nagonsku reakciju ali na intelektualnom planu prva pomisao je „Pobogu, ovakva naslovna strana danas ne bi mogla da se pojavi na Marvelovom stripu!“ A opet pričamo o nečem iz prošle decenije, ne o nečem iz šezdesetih.

Greg Horn je Ms. Marvel crtao onako kako je ona crtana godinama, samo je njegova tehnika još više naglasila njene ekstremne obline, frizuru supermodela, prenaglašene usne, vitke, mišićave udove i California-bimbo-spray-tan. Nema mnogo konfuzije ovde, Ms. Marvel u stripu jeste inteligentna, preduzimljiva, moćna žena koja donosi važne odluke, štiti slabije i bori se protiv nepravde, ali Ms. Marvel na naslovnim stranama je kostimirani seks-objekat mnogo bliži WWE rvačicama kada prestanu da se bave rvanjem i krenu sa turnejama po lasvegaskovskim striptiz barovima nego, jelte, Supermenu. Naslovna strana devetnastog broja na kojoj se Tigra i Ms. Marvel bore na tlu praktično izgleda kao promo-poster za veče starog dobrog mud-wrestlinga sa kostimiranom temom. Naravno, Tigra je jednako snažno seksualizovana – njen kostim je bikini – ali ona je zahvaljujući svojoj osnovnoj temi ipak u suštini furry pa bi se moglo reći da je u njenom slučaju možda reč o reprezentaciji jedne manjine, ali treba i primetiti kako se kostim Carol Danvers (koga nije dizajnirao Horn, da ne bude zabune) praktično sastoji od jednodelnog kupaćeg kostima, samodržećih čarapa, (bespotrebne) crvene marame oko kukova kakvu bi nosila neka egzotična plesačica i operskih rukavica. Sad, ja naravno apsolutno prepoznajem i pozdravljam činjenicu da su mnogi superheroji dizajnirani da budu fetišistički artefakti, nikako ne mislim da od njihove seksualizacije treba bežati ili se nje gaditi, naprotiv, mislim da je ona važan mada uglavnom neizgovoren deo superherojštine generalno, ali nema sumnje u to da je kontrast između onog što Ms. Marvel u ovom stripu predstavlja kroz svoje činove i onoga kako je naslovne strane prikazuju dramatično veliki i da ne treba biti previše iznenađen ako čujete da pogled na ovakve naslovne strane od čitanja stripa odbija devojke, žene i slične profile čitalaca koji bi možda zapravo samim stripom bili u dobroj meri zadovoljni. Da ne bude da je tu Greg Horn jedini kriv, da je šovinistička svinja, itd., poslednja naslovna, za broj 45 je urađena od strane Sane Takede, dakle, 1) žene, 2) Japanke i 3) crtačice koju smo hvalili do neba za suptilni rad na serijalu Monstress što znači da naprosto pričamo da je pre deset godina ovo bila norma:

E, a onda, s druge strane, u novom Ms. Marvel glavna junakinja je pakistanska tinejdžerka, imigrant u islamskoj dijaspori u Nju Džersiju, Kamala Khan, cura koja je odrasla ložeći se na Carol Danvers, pišući Avengers fan-fiction i igrajući MMO igre na internetu. Već sam detaljnije pisao o ovom serijalu na topiku o tome šta čitamo pa ovde samo da sažmemo:

G. Willow Wilson je sa ovim serijalom uspela da postigne ono što je Marvel generalno želeo sa novom generacijom heroja – da kreira lik koji je smisleno vezan za decenijski legat i ikone ali koji je savremen, životan i relatabilan za savremenu omladinu koju Marvel želi da privuče stripu. Notabilno, ne samo belu, strejt, mušku WASP omladinu i Ms. Marvel je praktično udžbenički primer kako možete da uzmete klasičan superherojski strip (dakle, Loki, Wolverine, tuče sa negativcima u kanalizaciji, the whole nine yards) i u njega unesete svu silu „diverziteta“ i „reprezentacije“ i da to leži sasvim organski. Ms. Marvel je stip u kome se islam partikularno ali i religija generalno humanizuju i pokazuju u toj nekoj pozitivnoj formi koja daje koheziju (manjinskoj) zajednici (nota bene: sama Kamala zapravo nije religiozna), u kome se „braon“ imigranti i njihova kultura prikazuju bez patronizirajućeg zaslađivanja ali sa osvežavajućim razumevanjem njihove bogate folklorne tradicije. Tu su i seksualne manjine i feminizam i sve ono čega se „tradicionalna“ publika navodno gadi ali sve uvezano izuzetno elegantno i bez „propagandne“ trapavosti tako da strip odiše životom i pozitivnošću i svoju didaktičnost provlači neosetno.

E, sad, naslovne strane to generalno vrlodobro posreduju. Počev od Kamalinog kostima, koji ne beži od ženstvenosti ali sugeriše praktičnost i omažira kostim Carol Danvers (naravno i sama Carol danas nosi mnogo praktičniji kostim koji vidite na naslovnoj broja 9), nova Ms. Marvel deluje znatno bolje utemeljeno u savremeni trenutak i mentalitet hipotetičkih tinejdžerki koje bi čitale ovaj strip. Sama Kamala je, pominjao sam to u onom tekstu, sa svojim setom moći koji podrazumeva uvećanje delova tela – prevashodno udova – praktično hodajući simbol puberteta i kao takva uspeva da istovremeno komunicira i narastajuću moć ali i nezgrapnost, navikavanje na novo, rastuće telo i proporcije (videti naslovnu broja 4, David Lopez). Ona je neko ko je zreo jer mnogo čita i ima mnogo socijalnih interakcija – kao što gikovi među današnjim tinejdžerima umeju da budu – ali je i klinka koja ima sasvim proste, naivne emotivne reakcije (videti br.9, Cameron Stewart).  Konačno, br. 13 je demonstracija da možete imati sasvim očigledno seksualizovan tinejdž ženski lik na naslovnoj strani a da to ne deluje kao eksploatacija već da deluje oslobađajuće, sasvim u skladu sa tim da mlada žena otkriva u sebi snagu koja počiva na, između ostalog, i erotizmu. Ovu naslovnu radile su – neiznenađujuće – žene: Joelle Jones i Rachelle Rosenberg. Rosenbergova je sa Nelsonom Blakeom Drugim radila i broj 16 koji podseća na „klasičnije“ akcione naslovne strane kakve danas prilično upadljivo nedostaju superherojskom stripu (čime hoću da kažem da i najizrazitije „SJW“ orijentisani superherojski serijali umeju da budu do vrha ispunjeni poštovanjem za tradiciju i rade na njenom oživljavanju):

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 25-08-2018

Da probamo onda da prođemo kroz deo onoga što je metal imao da ponudi u poslednje dve nedelje. Neće biti lako ali kad je nama bilo lako?

U blek metalnoj ponudi prvi je mini-LP koji je izašao još početkom Jula ali kako je tek sad stigao na red, a radi se o dobrom bendu kome je ovo pritom prvo duže izdanje (imali su zimus jedan singl sa dve pesme), sasvim je u redu da ih pomenemo. Bend se zove Divine Ecstasy i iz Detroita je, i, ako smem da kažem, od Detroita ne očekujemo ovako tr00 blek metal. Naravno, očigledno je da su razmere urbanog pustošenja koje je zahvatilo ovaj severni grad rezultirale i razvojem muzike koja zvuči kao da bi prirodnije došla sa neke skandinavske ledene poljane ili iz četinarske šume, no – Detroit. Divine Ecstasy zvuče izrazito autentično – ako se apstrahuje da podsećaju mnogo više na norvešku nego na američku scenu – i imaju malo šmeka demo scene, delom zbog skromnije produkcije, delom zbog naivnjikavih izvedbi. Ali ovo ne treba mešati sa nekompetencijom, ovo je odlična ploča za svakog ko voli sirovi blek metal stare škole koji nije samo puki angst nego u njemu ima malo i filozofije:

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/divine-ecstasy-strange-passions

Onda iz takođe prve polovine Jula, al opet vredno pažnje, prvi album jednočlanog londonskog projekta Qafsiel pod nazivom The Trve Beast. Jasno je već iz naziva da ovo nije neka priča o ljudskim emocijama i ljubavi, već antiteistički gnijev, ali vredi ukazati da muzika zapravo pravi mnogo napora da bude daleko suptilnija od svoje temastske osnove i Qafsiel je u stvari sasvim pristojan komad avangardog blek metala koji ne preteruje sa avangardom ali se trudi oko aranžmana. Ima ovde raznih interesatnih instrumentalnih ukrasa i igranja sa tempom, ali meni je najvažnije da je u osnovi ovo zdrava muzika koju nose zdrave gitarske teme i rifovi i sigurni bubnjevi (koje je odsvirao drugi čovek – Caliban) i mada ne pričamo o nekom novo klasiku, mislim da je ovo lep spoj „starinskog“ gneva i savremene atomsferičnosti:

https://qafsiel.bandcamp.com/releases

A iz Holandije stižu Hellewijt sa svbojim drugim demom (Leviathan Anno 1666) i ovo je sasvim iskren i ispravan sirovi blek metal – izdat na kaseti! – koji lepo plasira tu neku agresiju koju ima kroz ukusne gitarske teme i produkciju koja svojom neupeglanošću samo podcrtava autentičnost svirke. Pevač je verovatno u prvom trenutku najupečatljiviji deo benda jer ume da ispusti neke zaista bolne krike, ali bend je generalno veoma pristojan u celini i ovo ću slušati radije nego veliki deo upeglanog & ulickanog modernog blek metala koji danas imamo u ponudi. Možda ste i vi kao ja, pa:

https://youtu.be/Z6YHti6Leoc

Italijani Profezia  vraćaju se sa svojim trećim albumom i ovo je do sada njihovo najambicioznije sočinjenije, i dalje sirov i pravoveran metal koji pritom neštedimice zajmi i od drugih formi muzike (u pres rilizu se pominju opera i darkwave, mada ima tu svakojakog baroka i malo narodnjaka) da bi isporučlio sopstvenu i autentičnu viziju koja je, moram da priznam, zanimljiva. Dopada mi se što ovo uprkos violinama i svakojakim drugim instrumentima, nije preproducirano i zadržava blek metal čvrstinu i sirovost a da opet gleda da nadgradi osnovu gde god je to moguće. Zanimljiva ploča simpatičnog naziva Dodekaprofeton:

https://moribundrecords.bandcamp.com/album/dodekaprofeton

Norveški Gjendød su izdali kompilaciju svojih demo snimaka za Hellthrasher i ako kažem da album traje tačno 66 minuta i 6 sekundi mogli biste da pomislite da je ovim mladićima važnija forma nego suština.

Nije baš tako, Skygger fra dødsriket je album klasičnog norveškog blek metala sa podrumskom produkcijom u kojoj se, gle iznenađenja, bas-gitara čuje nekarakteristično odlično za ovu muziku, a K i KK, kako se zovu članovi, uz puno znojenja isporučuju svirku koja je, ne može im se to poreći, sasvim autentična. Međutim, njena najveća mana je ono što joj je i najveća vrlina, a to je vernost predlošcima iz devedesetih koja ide do toga da povremeno zaboravljate da ovo što slušate nije rani Ulver ili Dødheimsgard nego nov bend sa pesmama snimljenim između 2016. i 2017. godine. E, sad, možda će vam ta staromodnost smetati, a možda će vam i prijati, kako god bilo, Gjendød tačno znaju šta hoće od svoje muzike i ona tačno to daje, pa poslušajte:

https://hellthrasherproductions.bandcamp.com/album/skygger-fra-d-dsriket

Preskočio sam tonu nekih raznih atmosferičara i sličnih bendova jer mi nešto nisu legli, da bih ukazao na debi EP finskih Infernarium koji je sirov, agresivna, težak, brutalan ali ne i glup, baš kako dobar blek metal i treba da bude. 2018. godine su Finci isporučili toliko dobrih blek metal izdanja da postoji opravdana zebnja da će da preuzmu primat u Skandinaviji a šta ćemo onda da radimo? Elem, Pimeän Hohto je vrlo ubedljiv debi, sa dosta pažnje posvećene autentičnom izrazu i bežanju od stereotipa žanra a da se opet očuva zdrava blek metal osnova. Impresivno:

https://infernarium.bandcamp.com/releases

Tu je i nemački Aether sa vrlo soliidnim albumom Ego Vitium Sum koji od nepodeljenih preporuka razdvaja samo prilično problematična kombinacija miksa i masteringa. Naime, ovo je jako zdrav blek metal sa depresivnim naklonom (slušajte te vokale!!!) ali i sa puno kvalitetne svirke koja je spakovana u jednostavne i efektne aranžmane što na najbolji način koriste kombinaciju melanholičnih gitara i pržeće ritam sekcije. Kad na to dođe još to pevanje koje zvuči kao da nekakav pas iz pakla oplakuje svoju sudbinu, ov je vrlo blizu remek-dela, ali onda je ceo snimak ispresovan u mutnu, jedva čujnu crtu i tako ovaj album zvuči MNOGO hermetičnije nego što u suštini jeste. Ako možete da se usredsredite i prenebregnete problematičan miks i mastering, ovo je ploča za uživanje:

https://aetherbm.bandcamp.com/album/ego-vitium-sum

 

Od stonera bismo za danas izdvojili novi projekat Jeffa Haywarda koga matoriji među nama pamte kao čoveka iza sludge veterana Grief a još matoriji među nama i kao člana američkih crustcore legendi Disrupt. Z/28 je njegov novi bend i on ga opisuje kao „Kyuss obrađuje AC/DC“, ili „krasti verzija Kiss“. To nije nužno baš sasvim moja šolja čaja (znam, čudno je da nikad nisam voleo Kyuss), ali mora se priznati da na ovu vrućinu ovaj bučni, sirovi desert-rock ume da lepo legne. Delimično tajna je u sirovoj, ali moćnoj produkciji koja muzici daje puno energije, sa tim prštećim činelama, brutalno distorziranim gitarama i basčinom koja stvari nosi u sigurnim rukama, ali delom je i stvar u tome da su ovo dobre pesme koje ne zalaze predaleko u desert-rock stilizacije i drže se moćnog, tvrdogh gruva koji jako, jako prija. Mislim, slušajte Angst – ovo je pesma koja ima svu energiju nečeg što bi svirali tinejdžeri ali zrelost koja dolazi kad tako nešto sviraju sredovečne osobe. Iznenađujuć spoj zrelosti i proste, nagonske, rokerske svirke, ploča za uživanje:

https://fuzzdoomrecords.bandcamp.com/album/nobody-rides-for-free

U sličnom je maniru i album Smooth Orbit benda Spacetrucker i ovde dobijamo težak, agresivan stoner rock koji na momente gotovo da prelazi u industrial koji kao da je ispao iz kuhinja Justina Broadricka (čuti minijaturu Breach). Ovi momci iz Sent Luisa u sebi imaju dosta DNK ranog grungea koji se, uostalom, oduvek prirodno graničio sa stonerom i sirova produkcija samo pomaže da se njihove sasvim predivide pesme lepo plasiraju u vaše uši. Nikakvo otkrovenje ali valjan album:

https://spctrckr.bandcamp.com/album/smooth-orbit

Tu je onda debi album benda Psilocibina iz Rio De Žaneira i ako iz naziva benda i albuma (koji je isti kao naziv benda) nije jasno da se ovde manje radi o distorziranim pušačima konoplje a više o psihodeličarima koji će rado zahvatiti u bluz sa sve slajd gitarama, ali onda i upasti u skoro pa džez gruv i da je sve to instrumentalno i vrlo ’70s i zdravo i primamljivo, onda ne znam – ne kapirate vi ta imena bendova, očigledno. Brazilci su podaleko od metala, da se razumemo, ali mislim da je ovo svejedno muzika za metalce jer koji metalac ne voli Hendriksa, Cream, Blue Cheer i slične pojave? Samo neki ograničeni metalac, jasno, a takve moramo malo i da obrazujemo ovde.Dakle, Psilocibina, veoma dinamična, veoma dobra ploča:

https://psilocibina.bandcamp.com/album/psilocibina

Da nastavimo turneju po Južnoj Americi podstiče nas novi album čileanskih faz-rokera Demonauta pod nazivom Temaukel, the spirit before time. Čileanci znaju šta rade i ovo je vrlo siguran, teško isfaziran i jako nabasovan hard rok sa korenima u sedamdesetima i izrazitim mirisom meri džejn u vazduhu. Moram da kažem da je album možda za nijansu suviše nabasovan i distorziran što zvuči kao svetogrđe ali poslušajte sami i prosudite, kada se popale distorzije, tako gitare gotovo da nestanu iz miksa. No, dobro, to su sitnice, ovo je album kome je očigledno veoma žao što nije nastao sedamdesetih godina prošlog veka (videti omot) ali koji ne zvuči zastarelo ni na jedan način i koji i sam priziva psilocibin u nazivu jedne od pesama. Teško, sporo, zanosno:

https://demonauta.bandcamp.com/album/temaukel-the-spirit-before-time

A kome jošđ nije dosta težine, sporine i drogine, tu je luizijanski Forming the Void sa trećim albumom pod nazivom Rift i ovo je jedna pravoverna i veoma lepa orgija teških, psihodeličnih rifova, džinovskih bubnjeva i vrlo dobro pogođenog pevanja. Forming the Void kombinuju kvalitetan, sveden sludge metal sa blagim doom prelivima koji njihovoj muzici daju određenu mistiku i dostojanstvo što ih izdvaja od kolega koje ovde uglavnom slušamo. Ovo je ploča, ako tako mogu da kažem, u kojoj može da se pronađe i gotik tinejdžerka dok piše poeziju u svoj dnevnik a da u istoj* jednako uživamo i mi, surovi muškarci:

https://formingthevoid.bandcamp.com/album/rift

*ploči, ne tinejdžerci, ne loži se

Pensilvanijski bend Grass, u međuvremenu, posle tri godine sviranja koncerata na kojima su kalili veštine i tesali pesme, izbacuje debi album Get in the Van i ovo je četrdeset minuta očajno produciranog ali zaraznog faz-roka. Ponovo, nema ovo veze s metalom ali jake distorzije, napičeni bubnjevi i nonstop soliranje, sve sa zdravom ritam i bluz osnovom – to su sve sastojci muzike koju metalac rado sluša. Meni se ovo jako dopada jer zvuči istovremeno i zrelo, rasvirano, ali i spontano i jedino ne razumem da bend iz Amerike u 2018. godini izbacuje album koji zvuči kao da je snimljen na kasetofonu jeboihbog…

https://grassbandpa.bandcamp.com/album/get-in-the-van

Za kraj stonerske sekcije, debi album australskih Jack Harlon &The Dead Crows a koji svoju muziku opisuju kao „psihodelični dum“. Albumu, koji se odaziva na Hymns, je, reklo bi se konmceptualna ploča koja pripoveda o životu drogiranog zapadnjačkog odmetnika Jacka Harlona i zapravo je u pitanju vrlo ukusna kombinacija sporih gruvova, malko južnjačkog gitarisanja i solidno distorzirane psihodelije. Meni ovo prilično prija, čak više nego što sam očekivao i mislim da je najveći problem malo hermetičan miks ali koji, s druge strane i doprinosi tom udrogiranom štimungu koji bend očigledno juri. Iznenađujuće prijatna ploča sa početka Jula kojoj se vredi vratiti:

https://jackharlon-dawsonthedeadcrows.bandcamp.com/album/hymns

Strip: Drage naslovne strane: Jim Aparo

Ah, Džim Aparo, jedini bog kome bih podigao crkvu kad bih imao mnogo para.

Aparo je sedamdesetih MNOGO crtao Betmena i kada pomislim na betmena meni je pred očima upravo njegov Betmen. Evo nekoliko naslovnica za The Brave and the Bold – timski serijal u kome je u to vreme Betmen uparivan sa drugim herojem u svakom broju. Nisu to esencijalne priče ali jesu zabavne a Aparo sa ovim naslovnicama takođe pokazuje da nije bio ni tako tehnički savršen kao Romita (pogledati besmisleu putanju udraca nogom na broju 127) ni tako perfektan u kompozicijama kao Kane, ali da mu skoro nije bilo premca u dinamičnosti i moćnosti akcije (takođe, primetiti da je Betmen na praktično svakoj od ovih naslovnica, a izabrao sam ih praktično nasumično jer sa Aparom nema potrebe da se bira, da je, dakle, Betmen, na svakoj u podređenom položaju):

Strip: Drage naslovne strane: Gil Kane, John Romita

Evo nekoliko naslovnica iz, za mene, zlatnog doba Spajdermena.

Prvo je iz nešto starijeg perioda, broj 103 Amazing Spider-man, iz 1971. godine. Ovo je načelno vreme kad je strip još pisao Lee a crtao Romita, ali ovu priču je napisao Roy Thomas a nacrtao legendarni Gil Kane i kod nas je bila objavljena u Eks Almanahu i predstavlja zanimljivu tangentu u Spajdermen biografiji. Hoću da kažem, Spajdermen je u ono vreme bio prevashodno definisan kao urbani heroj – ulice, soliteri, borba sa protivnicima koji su manje-više kriminalci (mada je i on imao povremeni susret sa vanzemaljcima, naravno, i natprirodne neprijatelje), a ova priča je pastiš džungla-eksploatacije koja je u stripu i na filmu bila popularna još od tridesetih godina. Tomas ubacuje očekivane trope, džunlgu, čudovište, mladu ženu u opasnosti, plemenitog belca koji džunglom vlada, ali uspeva da to odradi prilično elegantno i ne odluta predaleko od sapunice karakteristične za Spajdermena. Kaneova naslovna strana, naravno, perfektno hvata vajb stripa:

E, onda stižemo u 1974. godinu i  period kad je serijal preuzeo da crta Ross Andru. No, naslovna strana koju vidite ispod je ipak delo Johna Romite koji je Andruu predao strip na staranje ali se još malo zadržao na naslovnicama. Meni je ovo remek-delo kompozicije i „najavljivanja“ čega sve unutra ima:

Romita je na dužnostima naslovnice i za broj 147 iz 1975. godine gde je klon-saga već u toku. Ova naslovna bila je i na Eks Almanahu i dan-danas mi je genijalna, sa scenom koja je istovremeno potpuno naturalistička (zgrade, vozila, policajci) a onda su na njoj i jarko obojene kostimirane figure koje se bore. Ništa drugo mi nije jače sugerisalo tu neku tanku liniju koja razdvaja „naš“ svet od sveta superheroja:

Za broj 150 Arči Gudvin je napisao priču u kojoj Spajdermen mora da sam shvati šta čoveka razdvaja od klona a to se dešava kroz jednu paklenu noć u kojoj se on susreće sa nekim starim neprijateljima i shvata ko je njegova prava ljubav. Naslovna strana u izradi opet Gila Kanea je, naravno perfektna:

I posle toga opet Romita u narednom broju i ovde nema šta da se priča, ovoje naprosto majstorstvo:

Strip: Drage naslovne strane: Al Milgrom, Keith Pollard, Klaus Janson, Paul Gulacy, Bob Larkin

Master of Kung Fu je serijal sa verovatno najjačim ’70s vajbom koga u ovom trenutku mogu da se setim i mada su naslovne strane ovog magazina često umele da budu u tehničkom smislu nesavršene (proporcije, izrazi lica, nemoguća anatomija…), najbolji primerci su uvek nepogrešivo nosili eksplozivnost akcije i dah egzotičnosti koji je i trebalo da nam proda ovakav strip. Na primer ova naslovna koju je Al Milgrom (sa Klausom Jansonom na tušu) uradio za broj 23 iz 1974. godine. Mislim, Šang Či ne samo da na ovoj naslovnoj strani pada unazad kroz ogradu koja se lomi i u tom padu po jednom rukom nokautira po jednog ćaletovog siledžiju, nego ga u vodi u koju će pasti čeka i gladan krokodil. Kako, KAKO da ovako nešto ne poželite da progutate u jednom dahu?

Samo dva broja kasnije, Keith Pollard crta fantastičan Yoko-Tobi-Geri od koga se lomi i solidnoizgledajući kameni stub, tu je i nunčaku, ali i oskudno obučena žena. Mislim, šta JOŠ bi iko mogao da poželi u 1975. godini?

Pa onda još par brojeva kasnije, Paul Gulacy. Kada sam prvi put video Razor Fista imao sam manje od deset godina i bogami sam bio impresioniran nasilnikom koji nosi gimnastičarski triko a umesto šaka ima mačeve. Ovaj broj MOKF je njegovo prvo pojavljivanje u stripovima:

A kad su počele osamdesete, promenio se i, jelte, vajb. Marvel je uvek ganjao popularne trendove, pa je sedamdesetih to bio kung fu jer su Green Hornet i Kung Fu bile popularne serije na televiziji, a početkom osamdesetih, sa solidnim zakašnjenjenm bacili su se na disko  :lol:  Ovo je rezultiralo nekim bizarnim negativcima (Hypno Hustler, jelte), ali i iznenađujuće sjajnim serijalom o disko pevačici Alison Bler koja je pritom i mutant. Dazzler je bio iznenađujuće uspeo spoj dobre sapunice sa prilično ubedljivim karakterima i potpuno over the top superherojske akcije (Dazzler već u prvoj godini karijere sarađuje sa Galaktusom i ide u crnu rupu da nađe odbeglog Teraksa…), a njen dizajn mi je uvek bio sjajan i žalio sam što ga u novijim inkarnacijama nema. Elem, naslovna strana prvog broja, od strane Boba Larkina. Bila bi još bolja bez portretića superheroja po njoj, ali valjda se moralo:

Strip: Drage naslovne strane: Clint Langley, Bill Sienkiewicz, Mark Bagley, Andrew Hennessy, Jay David Ramos, Duncan Fegredo

I još nekoliko primera novih (well, novijih) a meni odličnih naslovnica.

Prva je za prvi broj relansiranog Guardians of the Galaxy iz 2009 godine. U to vreme Marvel još nije ni znao da će film rađen po motivima stripa za koju godinu biti megahit, i to utemeljen upravo na ovoj inkarnaciji tima koju su pisali Dan Abnett i Andy Lanning, ali je fakat da je uredništvo posle vrlo uspelog Annihilationa dalo dvojici Britanaca (koji su ne malo doprineli tom uspehu) dosta prostora da rade šta hoće. Naslovne je radio Clint Langley, takođe Britanac iskaljen crtajući za 2000 AD i veliki broj njih bih ja odmah stavio na zid. Ova varijanta, bez logotipa je iz kolekcije i prilično uspelo sugeriše akciju i dinamiku koje su karakterisale ovaj strip:

Bill Sienkiewicz (da, opet) je uradio nekoliko naslovnica za aktuelni Deathstroke serijal (o kome smo onomad pisali na drugom topiku), i sve su izvrsne, ali ovu sam odabrao jer uspeva da istovremeno bude blago komična a da opet bez greške nosi Sjenkjevičev artistički senzibilitet, a što se opet uklapa uz Priestov nadahnuti rad na stripu:

Aktuelni Scarlet Spider serijal je interesantna antiherojska priča iz pera Petera Davida koju crta (najvećma) odlični Irac Will Sliney, ali ova naslovna koju su radila trojica (Mark Bagley, naravno, Andrew Hennessy i Jay David Ramos) je meni tako dobra… Vrlo klasičan ’70s senzibilitet sa junakom koji je povređen, u parteru i očigledno nebranom grožđu, i sa pretećim negativcem koji se sprema da ga dokrajči, a opet sve urađeno savremenim tehnikama senčenja i kolorisanja. Meni sjajno:

I da ipak malo pobegnemo od superheroja, valja se, evo nečeg iz Dark Horse/ Minjoline kuhinje. Moj kum se inače često vajka da Minjola umesto da crta, u čemu je nenadmašan, u poslednje vreme uglavnom piše, u čemu nije jednako sjajan, i to je okej, ali mora se priznati da za sve te svoje Dark Horse proizvode, Minjola makar bira izvanredne saradnike koji razumeju njegovu estetiku i isporučuju adekvatan crtež. Ovu naslovnu stranu radio je Duncan Fegredo, Britanac sa dosta iskustva sa Hellboyjem, pa nije ni čudo što ovo ovako dobro izgleda:

Strip: Drage naslovne strane: Sean Philips i John McCrea

Da opet ne ispadne da su naslovne valjale samo u stripovima starijim od 30 godina, red je da dokačimo i nešto novije. Već sam mnogo puta nesnosno trubio o serijalu Sleeper za Wildstorm i koliko je to dobro blablabla, a njegove naslovne strane su meni teški (neo) klasici. Naravno, iz njih se vidi da bi Brubaker i Philips da rade klasičan krimi/ noar a da superherojština plaća račune ali Sleeper je zato i tako dobar jer uspešno spaja dve estetike i daje nešto nabijeno novom energijom:

A devedesetih, dok je Marvel implodirao pod teretom mnogo loših uredničko-izdavačkih odluka, DC je imao njuha da objavljuje irsku superherojsku satiru u formi Hitmana. John McCrea je prilično neuredan crtač ali njegova nervozna energija je bila primerena za ovaj strip, plus, nekoliko naslovnica koje je uradio su apsolutno izvrsne. Na primer:

Strip: Drage naslovne strane: Jackson „Butch“ Guice, Dick Giordano, Carmine Infantino

Vraćamo se malo Doktoru Strejndžu. Ovo je iz trećeg serijala, koji je počeo krajem osamdesetih (kasnije, u devedesetima, pisao ga je jedno vreme i Warren Ellis), a ovo je naslovna petog broja iz 1989. godine, koju je radio tadašnji crtač, Jackson Guice. Naravno, motiv naslovne je očigledno muškošovinistički wish fulfillment, a što je u skladu i sa crtežom u samom stripu (unutra je Strejndž crtan kao krupan, mišićav, alfa muškarac) ali kompozicija i osvetljenje su mi odlični:

Evo, dalje nečeg iz 1980. godine. Dick Giordano se taman vratio u DC i počeo svoje urednikovanje ali imao je vremena i da radi naslovne strane, pa i cele epizode tu i tamo. Legija Superheroja je u to vreme bila pod Lenom Weinom i ova naslovna strana je, mislim, sjajan primer kako je taj strip nastojao da naslovnicom praktično da ne samo osnovu zapleta epizode (skoro sve naslovnice iz tog perioda su bile rađene kao scene iz samog stripa) već i atmosferu i dinamiku koje nas unutra čekaju:

Pa onda da se bacimo još više u prošlost sa ovom naslovnicom Detective Comics broj 330 iz 1964. godine. Ovo je bio period kad je superherojski strip već počeo ozbiljno da se menja, srebrno doba je dobilo šut u dupe revolucionarnim radom Stana Leeja i Marvela pa je i DC reagovao i u ovoj epizodi, jelte, Betmen, sudeći po naslovnoj strani postaje prognanik, omražen od strane celog Gotama i svojih najbližih saradnika (naravno, posle saznajemo da je to bila samo forma specijalnog rata kroz korišćenje posebne droge od strane lica koja su kršila zakon a danas bismo ih nazvali teroristima…). Enivej, naslovna je sjajna, vrlo evokativna, a radio ju je legendarni Carmine Infantino. DC poslednjih godina objavljuje zaista neprocenjivo vredne kolekcije radova nekih ključnih autora u prilično luksuznim edicijama i mnogo mi je drago da danas možete da kupite Infantinove ili Aparove Betmene i divite se klasičnom crtežu u printovima dobrog kvaliteta:

I povratak u osamdesete, ponovo sa Jacksonom Guiceom, ovog puta 1987. godina i DC, naslovna strana novog Flash serijala koji je bio značajan jer je dolazio nakon Crisis on Infinite Earths u kome je dotadašnji Flash, Barry Allen, junački položio život za otadžbinu multiverzum i sa novim serijalom uveden je Wally West kao novi Flash. To je bila prilično riskantna odluka za ono vreme i Guiceova naslovna strana je očigledno imala zadatak da komunicira optimizam, energiju, brzinu i herojski senzibilitet koje će novi serijal doneti. Nepotrebno reći, Guice je više nego isporučio:

Strip: Drage naslovne strane: Andrea Sorrentino i Mike Deodato Junior – Old Man Logan

Andrea Sorrentino je za moj ukus više ilustrator nego strip-crtač, to jest, crtež mu je fantastičan ali pripovedanje mu nije nužno baš najjača strana, tako da je IDEALAN za naslovne strane. Na Lemireovom Old Man Loganu je prvo bio glavni crtač a posle je radio samo naslovne i tu je stvarno bilo apsolutnih bisera:

I iz istog serijala, malo kasnije, kad je crtež preuzeo MDJ.

Strip: Drage naslovne strane: Frank Brunner, Jim Starlin, Bill Sienkiewicz

Kad je Ditko umro onomad, pominjali smo ga kao čoveka koji je Doktoru Strejndžu udahnuo taj element psihodeličnosti i halucinantnosti, ali naravno, nije Ditko jedini fenomenalan crtač koji je radio Doktora. Sedamdesetih ga je crtao i Frank Brunner koji je zaslužan za ovu genijalnu naslovnu stranu:

Kad sam kao klinac u sedamdesetima počinjao da čitam stripove ovakvi prizori su bili skoro prejaki da se izdrži  :lol:

A ove naslovne sam se setio jer je bila stavljena na kraj drugog stripa koji sam gledao, kao reklama. A taj drugi strip je Warlock, drugi serijal, druga epizoda, iz osamdesetih, a što je radio, naravno, Jim Starlin (uzgred, Brunner i Starlin su rođeni iste godine, 1949., očigledno odlična sezona za crtače). Starlin je i inače dobar crtač ali naslovne strane za ovaj serijal su mu SPEKTAKULARNE, pogotovo u ovim special edition verzijama. Mislim, ovo izgleda skoro kao diorama:

I sad nešto iz 1984. godine. Verovatno sam već negde pominjao kako je meni Claremontov Uncanny X-Men bio fenomenalan, ali kako je, kad je kreirao New Mutants to bilo skoro pa još bolje jer je imao potpunu(ish) slobodu da kreira svoje likove i priče. Ali kad je Bill Sienkiewicz počeo da ga crta (kako je i Ridiculus gore ukazao), to je postalo potpuno transcendentno. Sienkiewicz ne samo što je jedan od najboljih, najosobenijih crtača ikad u superherojskom stripu nego je i sjajan lik inače, a u New Mutants je kreirao neke od najupečatljivijih primera dizajna u superherojskom stripu uopšte. Na primer to kako je crtao Warlocka, (koji nije onaj Warlock odozgo).

No, njegova naslovna za broj 19 na kojoj se prikazuje Demonski medved, to je fenomenalno, te proporcije, ta dinamika:

Poređenja radi evo slike iz prethodnog broja (u kome je, uzgred, Warlock prvi put prikazan) koja je možda još bolja: