Strip: Lepe naslovnice: Love & Rockets

Evo nekih naslovnica dugovečnog (meta)serijala Love & Rockets braće Hernandez. O ovom stripu bi moglo mnogo da se piše, ali niti je ovo topik za to niti imamo vremena. Dovoljno je reći da je u pitanju jedna od dragocenosti američkog strip-medijuma, ta neka beskrajno važna karika između „comix“ pokreta šezdesetih i sedamdesetih i savremenijeg nezavisnog stvaralaštva po modelu Daniela Clowesa ili Terryja Moorea. Braća Hernandez su na scenu donela (a i danas donose) stripove koji su imali zavodljiv omjer ličnog i naturalističkog sa jedne strane, a onda divlje imaginativnog i neretko bizarnog sa druge, kombinujući skoro pa ispovedni, dokumentaristički ton i naglašeno žanrovski izraz. Pritom, kako ti ljudi dobro crtaju! Prve tri naslovne koje ovde kačim su iz Fantagraphicsovih kolekcija koje su publikovane krajem prošle i u ovoj deceniji, a posle sam povadio neke naslovnice iz kolekcije naslovnica objavljene isto za Fantagraphics pre pet godina. Ova potonja je pravo blago i jedan od najbezbednijih poklona koje nekom možete da kupite za rođendan. Uzgred, iako svi kad se pomenu braća Hernandez pomislimo na Gilberta i Jaimea jer su oni napisali i nacrtali skoro sve što spada u Love & Rockets, treba primetiti i kako treći brat, Mario, sjajno crta naslovnice.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 01-09-2018

Iako sa zakašnenjem izazvanim objektivnim okolnostima (neke su opet veterinarskog tipa a neke su… mađarskog tipa), i ove nedelje nećemo propustiti da se pozabavimo metalom, onako kako nalažu tradicija i zdrav razum. Nadamo se da će cenjeni auditorijum imati razumevanja za fleksibilnu satnicu koju smo sebi dopustili.

OK, prvi na redu su , po običaju, blek metalci, najcrnja, najružnija strana metala, a prvi među njima – a neću reći „među jednakima“ jer oni to nisu – su Belgijanci Cultor Noctis. Mračno ime, mračne misli, ali izvrsna muzika. Cultor Noctis su nov bend, sa prvim demo snimkom urađenim prošle godine, a Demiurg im je drugi EP. Iako je ovo bend koji tek treba da snimi prvi album, mislim da neću preterati ako kažem da bi taj album mogao da bude instant-klasik jer je Demiurg ozbiljan komad strave i mračnjaštva. Sviđa mi se kada bend očigledno ima IDENTITET i ideju šta želi sa svojim zvukom, kada ne asociraju odmah na neki drugi bend i kada im je muzika srazmerno jednostavna ali jednovremeno ubitačna. Cultor Noctis na Demiurgu valjaju izuzetno proste pesme sa prostim smenama akorda i prostim ritmovima, ali sve to zvuči kao orkovska vojska u maršu, podsticana vrištećim glasovima benšija, opasno, odlučno i tvrdo. Ovde nema viškova i ukrasa, a kavernozna produkcija savršeno paše ovoj mračnoj muzici. Još i bend kaže da su se inspirisali Williamom Blakeom za ovo izdanje, pa nema razloga da ga ljudi od ukusa zaobiđu. Hajli rekomendid:

https://cultornoctis.bandcamp.com/album/demiurg

Sledeća na redu je Šveđanka Dagny Susanne i njen one-woman projekat Nachtlieder. Vredna muzičarka iz Gotenburga je za poslednjih pola decenije naređala tri albuma i Lynx, izašao ove nedelje za Nigredo Records je vrlodobro svedočanstvo o njenom sazrevanju kao muzičara i umetnika. Nachtlieder na Lynxy isporučuje vrlo siguran, ubedljiv metal sa svim potrebnim blek metal kredencijalima (brzina, agresija, preciznost), ali uz opipljivo ličan pečat u harmonijama, bubnjarskim aranžmanima, pevanju. Rezultat je da je Lynx ploča koja prijatno iznenađuje na svakom koraku svežim idejama. Ne kažem nužno da su sve ideje koje Susanne ima jednako sjajne, ali ima ih dovoljno, i izbacivane su sa puno ubedljivosti, da album u celini stoji stameno i odaje utisak ličnog, životnog iskaza, ne samo pukog sviranja žanra. Zamerke, ako ih mora biti, a mora, idu na povremeno previše „mehaničko“ programiranje bubnjeva kao i na produkciju koja je snažna ali joj fali malo topline (pogotovo su vokali sakriveni iza efekata i spušteni u miks), no to su detaljčići, i Lynx je u celini vrlo preporučljiva ploča:

https://nachtlieder.bandcamp.com/album/lynx

Za malo osećajnije dušice tu je novi singl (ili barem EP sa samo dve pesme) britanskih Thy Dying Light. Ovaj dvojac radi od 2016. godine, marljivo izbacujući demo snimke i EP-jeve. I oni još uvek čekaju svoj prvi pravi album, ali dok se to ne desi, zgodno je da isprobate ove kraće zalogaje da vidite da li vam se njihova muzika uopšte dopada. Meni je ovo na granici prihvatljivog. Thy Dying Light su sirovi i snažni, u skladu sa očekivanjima koja imam od andergraund metala i sa te strane je sve u najboljem redu, kao i u domenu sviračkih kompetencija i produkcije. No, pesme su im, za moj ukus, prečesto premelodične i, neću da kažem „popi“ ali je očigledno da im je draže da naprave pevljivu melodiju nego da me sruše na patos olujom distorzije. Naravno, ovde više pričamo o mojoj uskogrudosti i teško evoluirajućem ukusu, a manje o njihovim nekim objektivnim nedostacima, pa ako vam se čini da je gornji opis primaljiv, navalite. Cold in Death ima samo dve pesme i nije preterana vremenska investicija čak i da vam se ne dopadne:

https://deathkvltproductions.bandcamp.com/album/cold-in-death

Izašao je i novi, peti, album norveškog dvojca Iskald. U više od deset godina rada ovog benda dobili smo solidan opus „pametnijeg“ blek metala, dakle, muzike koja se ne oslanja samo na sirovost, brzinu i hladnoću, već koja ima složenije aranžmane, veći dinamički opseg i ambiciju da govori različitim glasovima. A ipak, Iskald (što u prevodu na srpskohrvatski znači „ledeno hladno“, jelte) nikada nisu bili u opasnosti da zazvuče kao da napuštaju blek metal obor ne bi li se umilili nekoj drugoj publici. Innhøstinga je album vrlo sigurnih aranžmana i adekvatne, zrele produkcije koji odmereno i bez siledžijstva zavodi pametno napisanim pesmama, zanimljivim temama i postepenim razvijanjem ideja. Ne tvrdim da Iskald zvuče kao Emperor, stari Enslaved ili Satyricon, ali u njihovoj muzici nalazim istu ambiciju da se blek metal izvuče iz uskog „kvlt“ okvira i da se prepozna kako je stvar u stavu i filozofiji a ne u garažnom zvuku i podrumskoj produkciji . Prijatna i odmerena ploča:

https://iskald.bandcamp.com/album/innhostinga

Na stonerskoj strani ulice izašao je novi album losanđeleskog benda Ancestors. Između ovog albuma, Suspended in Reflections, i prethodnog (In Dreams and Time) prošlo je punih šest godina i sa tim vremenom koje je proteklo, rekao bih da se lepo čuje da je bend sačuvao svoj prepoznatljivi zvuk, ali ga je dodatno izbrusio & rafinirao. Taj zvuk nije nužno ni stoner ni metal, da se mi razumemo, ovo je spora, prilično masivna ali i prilično nežna muzika koja barem jednako duguje post roku koliko i stoneru i više je zanima atmosfera nego gruv, više melodija nego težina itd. Ali je prilično dobra, produkcija na ovom albumu je primetno bolja i usklađenija sa vizijom koju bend ima, nego što je to bio slučaj na prošloj ploči, a kompozicije se razvijaju polako, organski i ubedljivo u te neke svoje atmosferične, lepe freske. Ancestors nisu baš 100% po mom ukusu, suviše kod njih ima momenata u kojima pomislim na Pink Flojd bez Rodžera Votersa ili na neke bendove koji su imitirali Kranky bendove prte 15-20 godina, ali opet, ne mogu da kažem da ovo nije dobro, na momente i odlično i da nekom manje ograničenom od mene neće potpuno ulepšati dan:

https://ancestorsla.bandcamp.com/album/suspended-in-reflections

Za nešto tradicionalnije, tu su brazilski Mayash sa svojim prvim dugosvirajućim izdanjem Naim i to je jedna vrlo opuštena i prijatna ploča starinskog stonera i odmerene psihodelije koja se ne stidi da povremeno sasvim strasno zakoketira i sa (ritmom i) bluzom, ne bismo li se prisetili gde koreni ove muzike odvajkada leže. Mayash neće nikome promeniti život (bar mi se ne čini da hoće) i njihova muzika je mnogo više prijatna i namenjena podizanju raspoloženja nego izazivanju revolucija i otkrovenja, ali i to je sasvim u redu a kada se svira sa vrlo pristojnim nivoom kompetencije i nudi razumno zabavan album, verujem da tu mnogo zamerki ne treba da bude:

https://youtu.be/5e7G2q09rJA

Da mrdnemo dalje od stonera, i malo dalje od metala, tu su nam Kraków sa svojim albumom minus. Da, da, tako je napisano – malim početnim slovom – a što svakog poštenog čoveka treba odmah da natera da se ako ne baš maši za pištolj, a ono da se zabrine da će da se podvrgne slušanju nečeg nepristojno pretencioznog. Još kad znamo da je bend iz Bergena, u Norveškoj, jelte, a ne iz Krakova u Poljskoj, stvari deluju kao da im nema spasa. No, Kraków su zapravo prilično dobri a argument u prilog tome je da je i moja supruga, nakon što je čula prvih tridesetak sekundi pitala „šta je ovo?“ uz komentar da su dosta dobri. Kraków zbilja nisu rđavi. Njihova muzika jeste neki solidno pretenciozni post-metal sa dosta atmosfere i emocija kakve bih ja inače izbegavao, ali Norvežani ovo provlače uz priličnu količinu  elegancije i, možda važnije, dosta znoja i glasne svirke koja podseća da „post-metal“ ne mora da bude beskrvan ili dosadan da bi bio pravoveran. Opet, ovo je i zaista dovoljno emotivno i muzički raznovrsno da se svidi mnogo širem dijapazonu slušalaca nego što je nekakav hevimetal masiv, pa u punoj meri sugerišem slušanje svakome ko voli malčice hermetičniju gitarsku muziku sa dosta meditativnih elemenata ali ipak i sveprisutnim jezgrom težeg roka koje album sigurno gura unapred sve vreme:

https://krakow.bandcamp.com/album/minus

I, da se mrdnemo još malo dalje od metala, ali bliže bučnoj, distorziranoj, BESNOJ muzici, tu nam je novi album kanadskog trija KEN Mode pod nazivom Loved i ovo je jedna vrlo prijatna ploča. Ako vam se sviđa da vam bude neprijatno, naravno.

KEN Mode su ono što bi se pre 30 godina zvalo „noise“ bendom, žestok, distorziran power trio na tragu svega što vam padne na pamet, od ranih Mudhoney, do ranih Zeni Geva, bend koji se kreće na sasvim starinskoj transverzali gitara-bas-bubnjevi-pevanje, ali sve to radi izrazito agresivno i moćno. Loved je ploča koja mene, čak,  malko podseća na starije albume Today is the Day jer odiše istim dahom gneva, jedva kontrolisanog besa koji bi, da nije utočen u muziku i time nekako disciplinovan, verovatno imao mnogo destruktivnije posledice. Ovako, KEN Mode se mogu pohvaliti jednom moćnom, bučnom pločom tvrdih, udaračkih ritmova i razuzdanih gitara, sve ukroćeno bolesnim harmonijama i jednostavnim gruvom  a što sve krunišu očajnički odvrištani vokali. Nisu KEN Mode posebno originalni sa ovom pločom, pogotovo što je ona neka vrsta povratka starom usmerenju posle prethodnog albuma, Success, koji je malko koketirao sa hermetičnim bluzom. Iako je Success za mene bio interesantna digresija i zanimljiv iskorak u pravcu koji posle Pussy Galore nije istraživalo dovoljno bendova (Oblivians su, recimo, jedan od njih), moram da kažem da je Loved bez ostatka moćna i ubedljiva ploča čiji je jedini „problem“, ako je to problem, što bi prirodnije bilo da je izašla 1993. nego 2018 godine. Al nije TO valjda problem?

https://kenmode.bandcamp.com/album/loved

U povratku pravom metalu slećemo direktno u doom favelu da poslušamo novi album benda Thou iz Baton Ruža u Luizijani. Čvrsto vezani za njuorleanšku andergraund scenu, Thou sviraju spor, težak, mučan i emotivan doom metal, baš onako kako ga zamišljamo dok uveče padamo u san i najnoviji album, Magus (tek četvrti, ali pored BRDA EP-jeva) isporučuje sve ono što vam treba od ovakve muzike.

Magus nije ploča za žurke ili za uzgredno slušanje. Njeni su je autori očigledno zamislili kao hermetičan ali i ekspresivan put kroz mračnije delove ljucke psihe, odlučujući se za standardni doom arsenal – spore i teške ritmove, mnogo ponavljajućih rifova i generalnu atmosferu melanholije koja je regulisana jako distorziranim gitarama i načelno agresivnim zvukom (podcrtanim vrištećim vokalima).

I dobro je to, Thou se solidno snalaze u ovakvoj muzici i jedino što mogu da prigovorim je da sve to traje JAKO dugo. Ploča ima rantajm od 75 minuta sa pesmama koje rutinski prebacuju desetominutnu granicu i definitivno morate biti raspoloženi za mnogo ponavljanja da biste na pravi način iskonzumirali ovaj album. No, Thou su osvežavajuće lični i mada im muzika nije nužno MNOGO originalna ona ipak zvuči svežije od brda funeral doom klonova na koje naletite gdegod da mrdnete na JuTjubu. Poslušati:

https://thou.bandcamp.com/album/magus-2

Na suprotnoj strani brzinskog spektra je Vomit the Hate sa svojim drugim albumom Land of the Damned i to je sada već vrlo siguran i kvalitetno isproduciran tech-death koga, da stvari budu simpatičnije, izvodi čoveka komada jedan. Mahdi Riahi, Tunižanin sa trenutnim boravkom u Hamburgu je očigledno superiorno talentovana individua koja pritom posvećeno vežba i njegovo je umeće na svim instrumentima, kao i u produkcijskom delu stvaranja muzike apsolutno van ikakve sumnje.

Sama muzika je onaj teži deo jednačine jer, kako to već i ranije rekosmo, tech-death ima tu prirodnu tendenciju da bude muzika-kao-razmetanje-pred-drugim-muzičarima radije nego muzika-kao-umetnost. Riahi nije nužno na istom nivou kao Obscura koju smo pre nekoliko nedelja ozbiljno ishvalili, ali mislim da se sa ovim albumom nema čega stideti i da demonstrira da i u tech-deathu ima prostora za eleganciju i kompzicijsku ekspresiju koja nije nužno samo prikazivanje navežbanosti.

Drugim rečima, na Land of the Damnded su pesme vrlo dobro napravljene. Naravno, sve je to jako napeto, vidi se želja da se pokaže koliko Riahi sve to može da odsvira brzo a da u te sunovratnehigh-BPM sprinteve uvali i što je više moguće ukrasa i heroizama, ali opet, muzika uspeva da trijumfuje prevashodno suštinom nad tim nekim naglašavanjem forme i mislim da je ovo ploča sasvim pristojne muzike koja je pritom gotovo apsurdno brza i time prija osobama mog mentaliteta:

https://youtu.be/LeDx1MrIbhM

Za kraj, tu su teksaški Infuriate sa svojim brzopoteznim death metalom na istoimenom debi albumu. Ovaj kvartet iz Ostina , odmah da to bude jasno, ne može da se pohvali ikakvom originalnošću, njihova je muzika gotovo kao da ste trenirali AI puštajući mu Morbid Angel, Cannibal Corpse, Monstrosity i slične death metal klasike, pa je siroti konstrukt posle mnogo muljanja i smešnih neuspelih startova konačno nakucao jedan zaista ubedljiv album. Ali opet, da ga jebem, nije death metal muzika u kojoj se samo gleda originalnost i Infuriate nisu originalni niti inovativni, ali meni je ponekad dovoljno i samo to da slušam vrlo kompetentne svirače (pogotovo bubnjara) kako naoko bez napora proleću kroz devet pesama brzog, nadrkanog deatha nošenog prevashodno blastbitovima i trvdim gitarskim rifovima. Sve je ovo, ponoviću, nešto što ste već čuli, ali odrađeno sa zaista prvoklasnim poznavanjem žanra i vladanjem instrumentima, uz produkciju koja je čista, razgovetna i energična. Ponekad je zaista dovoljno samo da budete dobri u tome što radite makar to što radite ne bilo nešto revolucionarno. Infuriate češu svrab koji realno imam i daju mi „običan“ death metal koji mi je svakako redovno potreban u dijeti. Preporučujem ih iz sve snage!!!!!!

https://everlastingspewrecords.bandcamp.com/album/infuriate

Dobro, rekao sam da je Infuriate bio za kraj, ali evo malog bonusa: izašao je novi U.D.O., zove se Steelfactory i ako ste ikada čuli Uda Dirkšnajdera, imate dobru ideju kako ovo zvuči. Steelfactory ima nekoliko vrlo pristojnih, mada sasvim generičkih momenata dobrog hevi metala i osobi mojih godina i mentalnih kapaciteta to je dovoljno za osmeh. Požurite da kliknete jer slutzim da će ovaj video uskoro ispariti sa JuTjuba:

https://youtu.be/fDm_OZsHe4s