I, razume se, kad se priča o crtačima na Daredevilu, ne može se zaobići Aleks Maleev, bugarski ilustrator koji je zajedno sa Bendisom odradio nekolikogodišnju smenu na Daredevilu koja se i danas smatra definišućom za ovaj lik najmanje u meri u kojoj je to bio i Millerov rad. Što je i u redu jer je smeša noara i naturalizma sa dosta elemenata psihološkog romana bilo ono što je Miller u ovaj strip uveo, a Bendis i Maleev ga majstorski razadili.
Inače je zanimljivo kako je uopšte i došlo do toga da dvojica relativno nepoznatih muškaraca dobiju da rade DD. Ne zaboravimo da su pre ovoga Daredevila pisale holivudske veličine poput Kevina Smitha i Boba Galea, a da je, pošto su stvari uprkos svemu išle u nezadovoljavajućem smeru (mada je Galeov kratki rad meni bio odličan) Quesada onda dobio odrešene ruke da dovede gomilu indi kreatora i „artizira“ strip ne bi li dopro do nove publike. David Mack je možda bio i previše „arti“ za Daredevila (pogotovo posle Quesadinog crteža za vreme Smitha), njegov rad je bio impresivan ali lepši za gledanje nego za čitanje, ali Mack je onda doveo svog drugara, do tada relativno nepoznatog autora krimi-stripova da piše Daredevila dok ga je on i dalje crtao, na probu. Taj drugar je bio Brian Bendis i nekoliko meseci kasnije, Mack je otišao da radi druge stvari, Bendis je dobio Maleeva da sa njim sarađuje, strip je dobio sa jedne strane vrlo kriminalističku/ noar dimenziju a crtež, iako i dalje veoma arti, je bio više pripovedački disciplinovan nego za Mackova vakta. Naravno, kad vidimo kako Maleev danas crta jasno nam je da je i on u fazonu „bože,šta su oni mene puštali da radim u ono vreme“ jer mu je stil danas mnogo manje statičan i „slikarski“, mnogo više „stripovski“, ali opet, bilo je mnogo, mnogo lepote u tom originalnom DD serijalu koji su radili i ove naslovnice su svedočanstvo. Matt Hollingsworth je na koloru dao doprinos koji naposto ne može da se prenaglasi. Prelepo.
Sve naslovnice su iz kolekcija izašlih krajem prošle i početkom ove decenije:
‚
