E, dobro, pošto smo druge, manje važne, obaveze nekako zamazali da se ne vide, da se onda odamo nesnosnom obožavanju metala!
Za početak – depresivni blek metal iz Ohaja, tačnije iz Sinsinatija. Bend pod nazivom Woeful Echo je, naravno, jednočlani projekat koji je do sada izbacio dva EP-ja i jedan singl sa obradama klasičnih blek metal, er, klasika (po jedna pesma Mayhema i Dark Throne, moliću) i to se sve desilo ranije ove godine. Emptiness je prvi album ovog projekta i mada ima određene simptome koje već po intuiciji vezujemo za jednočlane bendove ovog tipa (blago odsustvo čula za editovanje muzike koje se ispoljava u tome da pesme možda mogu da budu i malo kraće u nekim slučajevima), ovo je u celini vrlo iskreno, direktno i zadovoljavajuće sočinjenije. D., jedini član (članica?) ovog benda nema neke aspiracije da se kurči sa kojekakvim kompleksnim kompozicijama i njegove pesme su mnogo više direktni iskazi, oslonjeni na atmosferu i evo-ti-srce-na-dlanu pristup nego na komplikovanje sa aranžanima.
Ali to vrlo dobro funkcioniše i pesme su poštene i jako brzo ulaze pod kožu ako ste skloni tom nekom namerno monotonom i tužnom blek metalu. No, napominjem da Woeful Echo nije hipsterski blek metal bliži šugejzu nego, jelte, Venomu, i da su njegove pesme žestoke, produkcija prljava ali u celini solidna a pevanje karikirano ali brutalno. Meni se dopada, a možda će i vama. Probajte:
https://woefulecho.bandcamp.com/album/the-emptiness
Iz Njemačke nam stiže drugi album benda Insignium pod nazivom Infamie und Urgewalt – Wenn Altes sich erhebt i to je u najmanju ruku iznenađenje uzevši u obzir da je prvenac izašao još 2005. godine. Šta su ovi Severnorajnci-Vestfalušljani radili sve ove godine nemam pojma, ali ovo je album koji je, iako nije baš blek metal 100% po mom ukusu zapravo simpatično osveženje jer predstavlja, ako tako smem da kažem, mekšu stranu ovog žanra. Insignium imaju apsiracije i ka brzini i žestini ali veliki deo ove ploče otpada na izrazito melodičan i, što da ne, romantičan metal sa puno razlaganja, sentimentalnih gitarskih tema i momentima koji prosto prizivaju scene podignutih ruku i upaljača na koncertima. Sad ja to pravim da zvuči smešnije nego što jeste – blek metal svakako u sebi intrinzično ima taj neki „ajmo ruke gore“ element samo većina bendova svira prebrzo da bi se ovo stvarno osetilo. Insignium to rade sporo i mada su meni na granici slušljivog na trenutke, ne znači da će biti i vama. Ima ovde dosta teatra i nije to neprijatno.
https://insigniumbm.bandcamp.com/album/infamie-und-urgewalt-wenn-altes-sich-erhebt
Evo i još nečeg što nije baš sasvim po mom ukusu ali što opet ne znači da ne zaslužuje preporuku. Volkolun je ruski jednočlani projekat koji je imao jedan album pre pet godina a Path Through the Mist je novi EP izašao početkom Avgusta. Generalno, ovo je blek metal sa folk uticajima i preporučujem ga na slušanje baš zato što mislim da je kombinacija relativno naivno izvedena (na primer, imate surovi srednjetempaški metal a preko njega ide frulica) i da u toj naivi prebiva srce, iskrenost, duša i raison d’etre ovog benda. Волколунь je eksponent te naše slovenske široke duše zarobljenje između ljubavi ka starostavnoij tradiciji i popularnoj kulturi koja stiže sa neprijateljskog zapada i u tom rascepu se rodi i zanimljiva muzika:
https://volkolun.bandcamp.com/album/path-through-the-mist
Iz Nju Meksika stiže novi album, ponovo, jednočlanog projekta Void Ritual i to je, ponovo, jedan vrlo ličan iskaz odsviran u blek metal formi ali veoma prilagođenoj autoru. Daniel Jackson se ne zamara nekakvim programatskim krosoverom i lomljenjem kalupa već samo pravi nešto što je u širokom smislu blek metal ali ne prati nužno sva žanrovska pravila i prilagođeno je njegovim narativima i emocijama. Ponovo, ne mora ovo da bude baš po svačijem ukusu, ali kome se dopada „mekši“ blek metal sa dosta naklona nezavisnom popu, a koji ipak zadržava zadovoljavajući nivo metalske oštrine, ovo će mu biti po meri:
https://voidritual.bandcamp.com/album/a-new-ritual
Za nešto ipak žešće i oštrije moramo da se obratimo uobičajno pouzdanim Grcima. Lykaionas je bend dvojice ozbiljnih veterana helenske blek metal scene i na drugom albumu, The Diabolical Manifesto, se jasno prikazuju glavne značajke ove muzike. Lykaionas su žestoki i tvrdi ali bez gubitka epske širine i melodičnih elemenata, sa kompozicijama koje su znalački slopljene od organski povezanih elemenata i uspevaju da prenesu ogromnu količinu energije (i agresije) iako pričamo o povremeno veoma dugačkim komadima svirke. Lykaionas naprosto znaju šta rade i kreiraju žanrovski veoma utemeljen, zabavan blek metal po receptima starih majstora. Ukusno!
https://hammerofdamnation.bandcamp.com/album/the-diabolical-manifesto
Što se stoneraja i duma tiče, juče sam pomenuo novi EP ontarijskih The White Swan, Touch, taste, Destroy, i to je odlična ploča sa tri pesme užasno teške muzike koja je pritom sasvim operisana od bilo kakvih mačo aspiracija i zapravo se nežno dotiče sa tim nekim post-rok i post-metal stilovima, ali kroz naplavinu distorzije i neopisivo teških bubnjeva. The White Swan imaju tako moćan zvuk da sam u iskušenju da napišem da skoro da nije ni bitno šta sviraju, mada bi to, razume se, bila laž. Ove dve žene i jedan muškarac pišu i dobre pesme i ovaj EP je odličan test da proverite svoju naklonost ovakvom pristupu metalu. Pošto su na Bandcamp za sada okačili samo naslovnu pesmu (pretpostavljam da naredne dve stižu), evo i „nezvaničnog“ JuTjub strima:
https://thewhiteswan.bandcamp.com/album/touch-taste-destroy
No, naravno, ovde smo da slavimo činjenicu da je posle šest dugih godina izašao novi album Pig Destroyer. I Head Cage je, da kažemo to diplomatski, ploča koja dosta jebe kevu. Naravno, bio sam prilično zabrinut na šta će ovo ličiti ne samo posle tolike pauze već i posle albuma Book Burner koji je bio… kako da kažem… korektan ali nekako malo bez duše. Doduše, kod Pig Destroyer je uvek glavni adut bila upravo tenzija između ekstremne ekspresivnosti i ekstremne hladnoće koje je muzika u jednakoj meri baštinila, ali tendencija Scotta Hulla da ređa impresivne rifove jedan za drugim bez mnogo brige da li oni nužno tvore prirodnu celinu na tom albumu kao da je dosegla klinički vrhnunac. Head Cage je, u tom smislu, u dobroj meri natrpan pesmama koje tehnički gledano imaju gruv po kome je Hull poznat i sve je to isprpoducirano i spakovano bolje nego ikad (sa sve power-electronics elementima i – bas gitarom!) da maksimalno udari u čelo, ali bend je svakako malko uzmakao od orgazmične, ubilačke eksplozivnosti koja je krasila njihova najbolja izdanja.
Opet, pevanje J. R. Hayesa je tradicionalno jedan od najekspresivnijih delova muzike ovog benda a ono je netaknuto i kada se spoje moćan gruv i J.R.-ovo izmučeno vrištanje, ume ova ploča pošteno da ugrize. Nije ovo povratak na vrh o kakvom sam sanjao ali je daleko od osramoćenja i, u tehničkom smislu, svakako najimpresivnija ploča momčadi iz Virdžinije. Nek su nama oni dobrodošli nazad.
https://pigdestroyer.bandcamp.com/album/head-cage
Za još brutalnosti, tu nam je brisbejnški bend Descent sa svojim debi albumom Towers of Grandiosity. Australijanci su negde na sredini između sirovog blek metala i jednostavnog death metala sa malo švedskih začina i mada je ovaj album daleko od originalnosti ili ambicije da se njime uradi nešto novo, čista agresivnost produkcije (slušajte taj bubanj kako zakucava!) i naklonost pesmama koje ne daju prostora za kontemplaciju nego se bave isključivo toplom epilacijom i urlanjem, sve je to šarmantno i dobija od mene palac na gore. Nije za svaki dan, ali jeste lekovito:
https://descentmetal.bandcamp.com/album/towers-of-grandiosity-2
Dobro, recimo da ste bend iz Kalifornije koji je uzeo ime po jednoj od najikoničkijih pesma sa prvog albuma Napalm Death, recimo da ste izdali debi album sa dvadeset pesama, šta vam je, ako mogu da pitam, bilo pa da to sve na kraju ispadne jedna pomalo… dosadna kolekcija pesama? Siege of Power nisu loš bend i srce im je na pravom mestu. Njihov metal je kombinacija Celtic Frost uticaja sa krast pank nasleđem i ima tu dosta štofa da se čovek probudi i obrati pažnju, plus sve je producirano vrlo ukusno i kvalitetno. Ali ova mala supergrupa sa članovima Autopsy, Asphyx i drugih death metal bendova zvuči kao da je pesme napisala kada su već stigli u studio i mada je ovo tehnički sve lepo odsvirano i kombinuje taj neki doom-death štimung sa pankerskim elementima, nekako mu nedostaje i duša i svrha. Opet, ne mogu a da ga ne preporučim barem kao pouku kako neke stvari jednostavno moraju da provedu više vremena u proverbijalnoj rerni:
https://siegeofpowermetal.bandcamp.com/
I evo ODMAH kontraprimera, dakle benda koji grindcore APSOLUTNO kapira i koji je pustio da se album krčka ne godinama nego DECENIJAMA. Mule Skinner su jedna od najbolje čuvanih tajni močvara Luizijane, bend čiji je debi album iz 1996. godine bio naprosto drsko moćna kombinacija Righteous Pigs gruva i bezobrazluka sa jedne strane i Terrorizer oštrine i preciznosti sa druge. Još uvek se sećam da sam ovaj album stavljao u kastom plejlist u PC verziji GTA: San Andreas i gazio ljude po virtuelnoij Kaliforniji uz Abuse.
Airstrike je dobrodošli nastavak posle više od dvadeset godina (bend je, istina, izbacio jedan EP 2014. Godine) i ako Mule Skinner za sve to vreme nisu odmakli predaleko (ili, er, nimalo) od svoje prepoznatljive formule, to je zato što je ona prilično potentna i dan-danas. Airstrike je za nijansu sporiji i mračniji album od Abuse, ali ovo je i dalje ubitačan, rafalnom paljbom prošaran grindcore stare škole koja podseća da to što je stara ne znači i da je prevaziđena. Album je izašao još u Julu ali tek smo ga sad locirali. Nema na čemu!
https://themuleskinner.bandcamp.com/album/airstrike
U posve drugoj brzini su švicarski The Crotals koji kombinuju sludge metal tempo (i težinu) sa nežnim post-metalskim emocijama za potrebe jedne prilično pretenciozne ali ne i neprijatne ploče prepune varljivo kratkih pesama koje se voze na prilično dobro odabranoj visini između avangardnog metala i melodičnog post-roka. Bend za ovaj, drugi, album ima novog pevača koji isporučuje standardni „srednji“ promukli krik većinu vremena, ali ovo se dobro uklapa uz interesantne i dinamične aranžmane koji izvlače najbolje iz svoje žanrtovske smeše. Nema tu, Švajcarska je vazda znala da ponudi dobar metal:
https://tenacity-music.bandcamp.com/album/horde
A i Francuska tradicionalno ima šta da ponudi, barem kada pričamo o avangardnijim verzijama blek metala koje se tu i tamo taru uz industrijsku muziku. P.H.O.B.O.S. je ekipa iz Pariza koja je već sebe legitimisala izdavanjem split EP-ja sa Blut Aus Nord a njihov novi album, Phlogiston Catharsis je jedna užasno mračna, skoro nepodnošljivo bolesna kombinacija ritam mašina, indastrijal lupova i blek metal gadosti. Naravno, industrial metal će uvek biti dužnik Godfleshu i P.H.O.B.O.S. svakako imaju određene detaljčiće koji zvuče kao da su ispali iz Godflesh/ Cabel Regime kuhinje, no, ovo je muzika koja istovremeno nastoji da bude još hermetičnija (čemu doprinosi i pomalo demo produkcija i mastering koji elemente čini možda i bučnijim nego što treba, iako je sam snimak relativno tih) ali i da isporuči po koji izuzetno naivan, ranjiv momenat kakav ne očekujete od „zrelih“ bendova. Nisam siguran da je P.H.O.B.O.S. bend za svakodnevna slušanja, ali ima ovde neke neposrednosti ispod svog tog hermetičnog zvuka koja hvata za srce. Bandcamp nema ceo album (za sada?) ali ima dovoljno da vas zainteresuje ili zabavi:
https://megatonmassproducts.bandcamp.com/album/phlogiston-catharsis-industrial-doom-black-metal
Na death metal strani ulice, srećan sam da mogu da izvestim da je izašao novi Monstrosity. Bend koji je devedesetih godina stajao rame uz rame sa velikanima floridske scene samo da bi delovalo kao da su nepravedno hendikepirani odlaskom pevača Georgea Fishera u Cannibal Corpse je i dalje aktivan, i dalje je tu i i dalje isporučuje svoj karakteristični brend tehnički naprednog ali pre svega dobro napisanog, na gruv oslonjenog death metala. The Passage of Existence je, dakle, vrlo klasična ploča death metala sa Floride stare škole, koja ne priznaje nikakve „retro“ etikete i sigurno stupa napred pokazujući da neka muzika ne zastareva već samo zri. Utoliko je ovaj album sagrađen na vrlo poznatim ali ne i izlizanim temeljima i prepun je odličnih rifova, besprekornog blastovanja, moćnog gruva i ukusno udenutih melodija međ svim tim pokoljem. Stara škola u kojoj se još mnogo toga može naučiti:
https://monstrosityofficial.bandcamp.com/
A kad smo već kod death metala stare škole, brazilski veterani Krisiun su izbacili svoj novi album, Scourge of the Enthroned i donji JuTjub link je, eh, „nezvaničan“ pa koga zanima, treba da sluša brzo. Krisiun su za mene dsosegli vrhunac sa Works of Carnage daleko u prošlo deceniji i od tada su bend čija su mi izdanja korektna ali bih ih radije (ponovo) gledao uživo nego što nešto strasno priželjkujem njihove nove albume. Ipak, Scourge of the Enthroned je vrlo sigurna i snažna ploča brutalnog death metala koji se nije dramatično promenio poslednjih dvadesetak godina ali na kome svaka pesma ima po neki simpatičan detalj, makar neki lep ukras ili sumanut solo preko blastbita pa da to ipak bude prijatno i bezbolno na jedno slušanje, a ako ste naklonjeni, onda verovatno i na više slušanja. Dajte mu šansu:
https://www.youtube.com/watch?v=vsj6UK6hpY4
Entombed A.D. nisu izdali novi album ali Larsova ekipa je izbacila novi singl i to je, pretpostaviću najava novog izdanja (prošli album je bio pre dve godine, pa je vreme). Pesma ko pesma nije naročito originalna, ali od ovog benda se NE očekuje originalnost već, naprotiv, konzervativizam na tragu Nihilist/ starih Entombed, sa dovoljno energije i krvi da to bude vredno slušanja. I naravno da LGP i momci to ovom pesmom isporučuju:
Pored svog tog old skul death metala, treba ponuditi i nešto modernije, a to nešto je ove nedelje novu album turskog one-man projekta Drain of Impurity pod nazivom Perdition Out of the Orbit. Batu Cetin je uporan i posvećen muzičar čiji je death metal već nekoliko godina brz, agresivan, brutalan i uronjen u naučnofantastične/ horor fantazije koje i inače pokreću čitavo jedno krilo slamming death metal podžanra. Drain of Impurity koketira sa slamovima i ima tu i malo eksperimentisanja sa vokalima da se, valjda, baci malo udica i na publiku koja više sluša slam nego muziku prevashodno sastavljenu od blastbitova, ali ovo je u principu jako brza, žestoka ploča sa vrlo malo prostora da se diše, ali i dalje sa nekim prostim i zapaljivim rifovima koji izlete iz mračnog miksa i čoveku privuku pažnju. Monotono pevanje je ovde zapravo prednost benda jer se Cetinovi grleni urlici utapaju u matricu i dodaju muzici teksturu bez toga da odvlače pažnju od inače prilično naivnih ama simpatičnih aranžmana:
https://drainofimpurity.bandcamp.com/album/perdition-out-of-the-orbit
Ako vam je ove nedelje nedostajalo malo anarhičnog gorgrajnda pored sve ove (pre)ozbiljne muzike na raspolaganju, nudimo vam belgijski Brutal Sphincter sa debi izdanjem Analhu Akbar. Mislim da nema potrebe da pojašnjavam da je ovo bend koji se trudi da kroz satiru i parodiju obradi i neke sociopolitičke teme a da se pritom dobro zabavi. Belgijanci kažu da su dosta razmišljali da li je u redu da ovako nazovu izdanje ali da im namera nije da gađaju islam ili islamski ekstremizam partikularno već da udare na sve strane i provociraju svaku vrstu političkog i socijalnog ekstremizma koju vide kao štetnu za društvo. Mnogo filozofije, kažete vi, za muziku koja zvuči kao da krdo veprova povraća ispadajući iz voza koji je izleteo sa šina i kotrlja se niz padinu brda, ali cela poenta koju Brutal Sphincer žele da naprave je da je današnji gorgrajnd predvidiv i dosadan sa svojim porno/ skatološkim fikascijama pa je njihovo svesno skretanje u pankerske vode osvežavajuće, pogotovo uz pesme koje su za moj ukus za klasu iznad goregrind proseka koji je u 2018. godini depresivno nizak jer sve više bendova misli da je duhovitije nego što jeste. Naravno, možda ne bih išao na koncert ovog benda, ali ovako, da se čuje na internetu, sasvim je to okej:
https://brutalsphincter.bandcamp.com/
Da za danas pregled zaključimo osvrtanjem na ono što smo juče pomenuli a to je novi album benda Satan iz Njukasla Na Tajnu.
Ne bih mnogo filozofirao. Satan su klasičan NWOBHM sastav i novi album, Cruel Magic zvuči kao direktan nastavak njihovih izdanja iz osamdesetih samo uz savremenu (mada, srećom, ne prebudženu) produkciju. Što su dobre vesti, jer Satan itekako umeju da pišu zabavan, melodičan NWOBHM koji ne zvuči zastarelo u svojim oslanjanjima na melodične refrene i skenk, jahačke i druge „mekše“ metal ritmove, ali i koji zna da pošteno zakuca kad je potrebno. Naravno, možda ovo mlađim generacijama zvuči bespomoćno starinski, pogotovo uz tu toplu, čistu ali od izdrkavanja uzdržanu produkciju (plus, snimano je praktično u jednom cugu), a možda će im, nadam se zapravo da hoće, biti dašak svežine, polaroid neposrednosti i odličnog muziciranja koje se ne zaklanja iza oprobanih žanrovskih trikova i studijsko napumpavanje usana (i mišića). Pogotovo je zabavno da bend koji nosi ime po najpoznatijem palom anđelu zapravo zvuči najpozitivnije i najbolje raspoloženo od svih koje smo obradili ove nedelje ali to je valjda potvrda onoga da „đavo ima sve najbolje melodije“.
