Pročitani stripovi: Babyteeth i Redneck

Donny Cates je jedno od onih imena koje odjednom čujete sa svih strana. Mlađahni teksaški scenarista je prosto eksplodirao na američkoj strip-sceni poslednjih par godina, pišući za različite izdavače, uključujući Dark Horse, IDW i Valiant. Talenat i vrednoća ne ostaju nezapaženi u jednoj, ako malo bolje pogledamo, ipak maloj zajednici kao što je američka strip-industrija tako da je Cates u poslednje vreme izvođač nekih ozbiljnih radova za Marvel, uključujući Doktora Strenjdža, Thanosa, aktuelni Venom serijal, pominjani Death of the Inhumans, kao i koordinativnu ulogu u okviru obeležavanja dvadesetogodišnjice Marvel Knights inicijative nekim novim stripovima. Catesove Marvelove radove ćemo, bez sumnje dokačiti nekom sledećom prilikom, ali za danas bih se kratko osvrnuo na dva njegova aktuelna serijala za nezavisne izdavače koja sam čitao ovog vikenda i uz uživanje pomislio da su vrlo vredni preporuke. Pogotovo jer se oba bave izrazito žanrovskom tematikom ali na osvežavajuće originalan i, što da ne, ličan način.

Prvi je tekući serijal Babyteeth koga Cates piše a odlični Garry Brown crta, sve za Aftershock Comics koji sa ovim serijalom mogu sa zadovoljstvom da se pohvale kako sve ozbiljnije ulaze na teritoriju koja je do sada uglavnom bila deljena između Imagea i Vertiga. Babyteeth je, naime, neka vrsta horor trilera sa relativno konzervativnom osnovnom idejom, ali sa veoma ubedljivom razradom u kojoj „obična“ priča o dolasku antihrista na Zemlju dobija interesantne i intrigantne tonove. Cates je, jelte, skoro pa udžbenički primer žanrovskog scenariste koji uzima prilično poznatu postavku zapleta ali je onda oplemenjuje tematskom razradom koja izlazi iz okvira onoga što uobičajeno viđamo u ovakvim pričama, dajući svemu humaniji i personalizovaniji pečat.

Za početak, Babyteeth je priča o maloletničkoj trudnoći. Ne da trudnoću kao takvu pratimo u stripu, zapravo Babyteeth počinje dugačkim flešbekom u kome majka malog deteta telefonom snima video-poruku tom svom detetu, da mu objasni kako je njegov život išao tako bizarnim tokom. Ideja da imamo posla sa nečim natrprirodnim nije u pripovedanje udenuta od prve strane i uvodi se postepeno uz majstorsko povećanje saspensa tako da čitalac praktično zajedno sa protagonistima prolazi kroz konfuziju, strah, katarzične promene i sve što ide uz saznanje da već komplikovani životi koje su vodili postaju MNOGO komplikovaniji kada se zateknu usred internacionalne zavere koja traje već milenijumima.

Glavna junakinja, Sadie Ritter je šesnaestogodišnjakinja iz polufunkcionalne porodice: otac je cenjeni pilot na komercijalnim letovima, ali je majka, posle dosta godina svađa i rastuće netrpeljivosti, otišla i ostavila familiju u kojoj pored Sadie postoji i starija sestra, Heather. U suštoj suprotnosti od socijalno povučene i trapave Sadie, Heather je agresivna, čak, jelte, problematična mlada žena koja voli i da se pobije kad treba, a i, da se razumemo, kad ne treba, ali koja uz agresivnost ima i preduzimljivost i izražen instinkt za preživljavanje, sve što njenoj mlađoj sestri fali. Naravno, kada počne da postaje jasno kako je Sadie rodila bebu koja nije sasvim ista kao ostale bebe, porodica mora da se potrudi da prevaziđe unutrašnje, jelte, protivrečnosti i pronađe način da obezbedi pravilnu dijetu bebi koja umesto mleka sisa – krv.

Jedan od najupečatljivijih elemanata Babyteeth je to kako Cates piše priču koja sa svakom sledećom epizodom uspeva da ode u nekom iznenadnom i neočekivanom smeru a da to na gomili ne ostavi utisak nepovezane gomile ideja i motiva koje scenarista ubacuje u blender usput, kako mu padnu na pamet. Rezultat je da u 12 brojeva, koliko je do sada izašlo, Babyteeth veoma efikasno prelazi put od relativno intimne socijalne drame u porodici sastavljenoj od interesantnih i ubedljivih likova koji deluju kao da su zaista došli iz stvarnog sveta, do dinamičnog akcionog trilera u kome imamo prastara tajna društva, zastrašujuće utrenirane ubice, borbe stvorenja sa natprirodnim sposobnostima, pa na kraju i bukvalan silazak u pakao, a da sve to deluje sasvim organski izvedeno.

Catesova pažnja posvećena likovima je ovde presudna i, ako smem na ovom mestu da kažem, rekao bih da je jedan od velikih uticaja na Babyteeth izvršio klasični serijal Preacher Gartha Ennisa i Stevea Dillona. Kao i u Preacheru, Babyteeth je u suštini istraživanje humanosti kao karakteristike i istovremeno, jelte, ideologije, na pozadini verskih i filozofskih sistema kreiranih pre više hiljada godina sa, između ostalog, jasnom namenom da budu instrumenti socijalnog inženjeringa. Babyteeth je, slično Preacheru, eksperiment u kome se isprobava ideja da su etika i pravičnost prevashodno utemeljeni u odnosima ljudi jednih prema drugima u malim zajednicama, a da njihove apstraktne ekstrapolacije na čitava društva i kulture nisu nužno osetljive na te neke male i obične ljude. Ovo smeštanje „etičke perspektive“ u vizuru osobe sa neke vrste društvene margine je zajedničko za oba serijala – oba protagonista su iz provincije i na svoj način socijalno izolovani – i Cates sa Babyteeth prilično uspešno, a bez imitiranja Preachera ili ponavljanja njegovih poenti, prikazuje kako takve osobe na kraju dana često završavaju samo kao, jelte, kolateralna šteta društvenog progresa.

Nisu ovo neke nečuvene ili superoriginalne poente, naravno, ali ponavljam, likovi su ispisani sa mnogo pažnje i ljubavi pa nam pančlajni, posredovani kroz njih deluju svežije i ubedljivije. Babyteeth je i vrlo „američki“ strip sa svojim idejama o vrednosti individualne slobode ali i individualne odgovornosti i u dosadašnjih 12 brojeva gledamo kako likovi sazrevaju na načine koji se uklapaju uz eskalaciju žanrovskih elemenata (pomenuta akcija, eksplozije i silazak u pakao) a da se to slaže sa osnovnom idejom o tome šta znači imati podršku unutar porodice koja se ne smanjuje sa protokom vremena ili porastom problematičnih situacija u koje članovi porodice upadaju.

Jedina zamerka koju imam se zapravo takođe odnosi na „američki“ element stripa u kome je jedan zanimljiv lik koji je poreklom sa Bliskog Istoka ispisan previše, pa, „američki“ i za sada deluje kao da potencijal za pružanje drugačije kulturne perspektive nije iskorišćen. Ali opet, ovo je tekući serijal koji kao da tek hvata zalet, pa se nadam lepim stvarima u budućnosti.

Cates u Garryju Brownu ima savršenog saborca i suizvođača za ovakav strip. Catesovi ekspozitorni monolozi su efikasni i služe za karakterizaciju koliko i za pripovedanje, a dijalozi su mu sveži i efektni, dok Brown donosi „bučan“, „prljav“ crtež koji je zapravo prepun suptilnosti, kako u savršenim izrazima lica i drugim emotivnim ekspresijama kod likova, tako i u čistom vizuelnom pripovedanju koje se dopunjava sa tekstom na izrazito organski način. Na primer, kada na kraju treće epizode vidimo da tekst govori jedno a slika drugo, ovo je jedan od najpotentnijih momenata u serijalu jer nas podseća da priču dobijamo u retrospektivi, od mlade, jelte, grešne, majke koja svom detetu eksplicitno obećava da ga nikada neće lagati. Brown ima i zadatak da pored nepodopština tinejdžera iz provincije crta i bona fide akcione scene kao iz nekog filma Džoela Silvera a fenomenalan kolor Marka Englerta posebno dolazi do izražaja u najnovijim epizodama sa impresivnim scenama onostranih predela u, jelte, paklu. Babyteeth je energičan, mišićav horor/ triler/ akcijaš sa filozofskom osnovom ali i vrlo opipljivom ljudskom dušom u centru. Preporuke.

Drugi serijal koji sam čitao ovog vikenda je Redneck, koga Cates radi u partnerstvu sa crtačem po imenu Lisandro Estheren, a za Image Comics i ako se u Babyteeth može nazreti koliko su teksaški koreni bitni za scenaristu, u Redneck je Teksas ne samo poprište događaja već i neka vrsta estetske srži stripa. Mislim, ako već iz samog naslova niste mogli da pogodite. No, Redneck je mnogo suptilniji i dublji rad nego što naslov koji bismo mi preveli recimo kao „gedža“ sugeriše, u prvom redu zato što nije u pitanju nikakva satira ili išta slično već jedan, ponovo, iznenađujuće human i dirljiv pristup klasičnom žanrovskom stripu, a da je žanr koji ovde imamo na meniju – vampirska priča.

Kombinovanje vampirske mitologije sa američkom, jelte, mitologijom, nije baš nova stvar, ako ništa drugo treba da se setimo koliko je True Blood bila cenjena serija u prvih nekoliko sezona, ali malo toga ima tako neposredan, iskren i uspešan pristup kao Redneck. Zapravo, usudiću se da kažem da je Redneck ono kako je Vertigov serijal American Vampire Scotta Snydera i Rafaela Albuquerquea trebalo da ispadne – priča koja gotski mitos smešta u američku provinciju i pušta da se žanrovske inercije skrše o ubedljivost likova koji deluju stvarno i životno. Ovo je način da se tenzija postavke u kojoj u istom društvu imamo dve konkurentske vrste od kojih je jedna mimikrijski skrivena od druge a zavisi od nje u najsuštinskijem smislu ishrane, ponovo učini potentnom a da priča ispita mnoge nijanse međuljudskih odnosa, odnosa između porodica, kultura, pa i, ako hoćete odnosa između grupa ljudi koje, naizgled, razdvaja biologija.

Cates je već u uvodu za serijal nagovestio da je Redneck za njega izrazito lična priča, dajući nam malko uvida u sopstvenu porodičnu istoriju i, ponovo, iako je ovo veoma žanrovski strip sa ljudima kojima izrastu krila pa lete ko šišmiši, telepatijom, FBI prepadima i glogovim kočevima, Redneck je prevashodno jedna izuzetno uspela saga o porodici, tome šta unutar porodice znači krv a šta odanost, šta znači podrška a šta dužnost, kako na kraju dana porodica preživljava ili nestaje suočena sa usudom identiteta, nasleđa, generacija zle krvi ali i shvatanjem da nijedna porodica ne može da opstane izvan zajednice i da je najviše što može da se učini – da se bira zajednica u kojoj će opstajati.

Mnogo sam ja to sad uozbiljio a treba podvući da je Redneck veoma zabavan strip. Ovo je, vrlo slično Babyteeth, izrazito dinamična priča koja nezaustavljivo ide napred, ne gubi vam vreme i razvija svoje premise na iznenađujuće smeo način. Glavni junak Bartlett Bowman je vampir koji je to postao iste godine kada je Teksas proglasio nezavisnost od Meksika, rođeni Teksašanin koji danas živi u provincijskoj zabiti sa porodicom vampira koja ga je, praktično, usvojila i u kojoj on predstavlja neku srednju generaciju. Bowmanovi se trude da drže nizak profil u zajednici, hrane se pre svega kravljom krvlju i imaju ljudske pomagače koji su, pa, pristojan svet. Nažalost, svađa sa porodicom lokalnog propovednika eskalira u mini-rat…

Redneck je priča koja ima mnogo tragičkih elemenata i Cates majstorski uspeva da balansira između epskog nivoa koji prirodno ide uz likove koji mogu da žive stolećima, i intimnijeg, porodičnog nivoa gde su identiteti, stare zavade i duboke, nikada zarasle rane pokretač drame. Mnogo pomaže što su glavni likovi zaista rednekovi, jedan prost, provincijski svet koji svojom prirodnošću, naturalističkim karakterom perfektno balansira teške filozofske teme u temeljima stripa. Tako je Redneck i neka vrsta pavićevskog omaža provinciji, strip prepun lokalnog i kolokvijalnog ali ne u svrhu puke eksploatacije i jeftinih gegova, već sa svešću da se na ovaj način uspelo beži od izlizanih visokoparnih odgovora na pitanja koja priča postavlja i donosi dobrodošlo resetovanje tih nekih filozofskih i etičkih očekivanja. Čitalac može da kaže da prolazi kroz promene zajedno sa likovima i usvaja nove poglede na jednu komplikovanu, viševekovnu dramu baš zato što mu je servirana kroz jednostavne, životne situacije na koje likovi reaguju jednostavno i životno, takoreći prirodno.

Istovremeno, priča se, slično Babyteeth, razvija brzim korakom, bez odugovlačenja i dva do sada odrađena pripovedna luka su perfektno ispričane drame u kojima dobijamo tektonske poremećaje status kvoa, šokantne preokrete i korenite promene u likovima – Cates je scenarista koji meni dođe kao melem na ranu kada me neki drugi Imageovi serijali malo zamore svojim vrlo pažljivo, na kašičicu odmeravanim količinama novog koje ćemo dobiti sa svakom sledećom epizodom. U kontrastu sa recimo Lazarusom ili Outcastom – a i jedno i drugo su stripovi koje volim – koji idu napred glacijalnim tempom, Redneck je vratolomna vožnja u kojoj ni jedan lik nije bezbedan a stalna otkrića, preokreti i novouvedeni likovi efikasno produbljuju narativ i ne služe samo kao površna, cinična strategija držanja čitaoca u neizvesnosti. Hoću da kažem, ne znam koliko je Cates brojeva planirao da napiše, ali dosadašnjih 14 su nam isporučili mnogo dobre priče i izvrsnih likova sa osećajem da je ovo u svakom pogledu opravdano zamišljeno kao tekući serijal koji, ponovo po uzoru na Preachera, ima jasan kraj na umu, ali ne i žudnju da se do njega stigne najkraćim mogućim putem. Spencerov Morning Glories bi bio nešto sa čime bih mogao da Rednecka uporedim u ovom smislu, mada je Preacher zaista ponovo očigledna referenca, ovog puta po načinu na koji Cates piše o Teksasu i njegovim stanovnicima, sa mešavinom ljubavi i straha, ali i tome kako uspelo sporedni likovi dobijaju glavn(ij)e uloge kada narativ to zahteva i kako to priču vodi u neočekivanim ali dobrodošlim smerovima.

Redneck bi mi bio apsolutna preporuka čak i da nije ovako dobro nacrtan. Srećom, Estherren je izvrstan izdanak argentinske scene sa tako dobrim osećajem za atmosferu da mi nije problem da ga uporedim sa samim Eduardom Rissom i kažem kako je Estherren praktično rođeni pripovedač. Iako između njega i Garryja Browna (crtača Babyteeth, za slučaj da ste zaboravili) stilski gledano ima dosta razlike, rekao bih da obojica imaju isti talenat za besprekorno pripovedanje, bilo perfektnim pozicioniranjem rakursa i svetla (na primer u scenama kada izlazi sunce nema potrebe da nam se objašnjava koliko je ovo opasno za vampire, Estherren i kolorista Dee Cunniffe su tu da svetlom i senkama sugerišu dramu i pretnju), bilo izrazima lica likova koji su stilizovani i jako ekspresivni. Kako je ovo „rednekovski“ strip smešten u Teksas, tako u njemu ima i puno brkova, kravljih leševa, pušaka velikog kalibra i nasilja koje je visceralno i zastrašujuće, ali Estherren, baš kao i scenarista, ne propušta da kroz sve provuče i element humanog. Likovi u ovom stripu, iako mnogi od njih rade zaista užasne stvari, najveći deo vremena deluju kao da su neko koga bismo mogli da poznajemo i to ovoj sagi o američkim vampirima daje oštricu koju neke druge nisu imale. Iz sve snage sugerišem čitanje.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s