Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 15-09-2018

Dobro, krenimo onda i ovog vikenda sa blek metalom. Za početak imamo debi album mladog bavarskog benda Groza koji se zove Unified in Void i u pitanju je 27 minuta pitke i prijatne muzike koja zvuči kao da je snimljena u sasvim normalnom studiju sa sasvim normalnim inženjerom zvuka i koju je miksovao neko ko uglavnom zna šta radi ali koja je zatim masterovana na kasetu. Vrlo me čudi da je jedan očigledno zdrav snimak na kraju napravljen da zvuči ovako Lo-Fi ali valjda je to ta blek metal pravovernost.

Inače, ako je nekom neobično da nemački bend ima slovensko ime, čim čujete prvu pesmu (inače naslovnu) shvatićete da je ovo bend koji se toliko pali na poljske šampione Mgła da se ne mogu kvalifikovati za išta više od veoma verne kopije. Mislim, rifovi su isti, aranžmani su isti, pevanje je isto, čak su i ukrasi na rajd činelama isti, tako da, ako volite Mgłu ili vas samo interesuje da čujete koliko daleko eksperiment u kloniranju može da ode, ovo je muzika za vas. Naravno, ja sam poslednji koji će ikome prebacivati imitiranje u muzici tako da mislim da je ovo sasvim korektna ploča koja se sluša sa uživanjem:

https://groza-blackmetal.bandcamp.com/

Drugi na redu su takođe Nemci po imenu Rāhha sa debi singlom Resplendent Shrine i ovo je jedan vrlo pošten i eminentno slušljiv komad samouverenog blek metala koji na pravi način kombinuje agresivnost sa elegijom, sirovost sa elegancijom, brzinu i sporost, da zazvuči zrelo i sigurno a da se nikada ne odmakne od neke veoma tradicionalne forme blek metala. Da imam 16 godina ubijao bih se od slušanja ove dve pesme i sve vreme bih sebe zamišljao u nekom konanovskom okruženju dok to radim.

https://rahha.bandcamp.com/releases

Za nemački blekmetalni het-trik posegnućemo i za jednočlanim bendom Donarhall iz Donje Saksonije čiji je treći album, Arousal takođe dropovao prošle nedelje i ovaj Saksonac očigledno vrlo dobro zna šta pali kod njegove publike jer na Arauzalu nudi vrlo ispoliran melodični i atmosferični blek metal koji se preko slušaoca rasprostre kao nekakvo mekano ćebence, ali nudi i sasvim pristojan nivo muziciranja. Naravno, vrlo je ovo self-indulgentno i ljudima koji u metalu traže malko više krvi ovo bi moglo da bude previše „kućno“, pogotovo uz, ponovo, mastering koji priliči pre svega kasetnom izdanju (koje je u planu, ali biće i CD). Moja najveća zamerka na Gnevovu muziku je to da, pogotovo pošto je strogo instrumentalna, zaista malo gubi fokus i u nekim momentima svodi se na mehaničku procesiju tema i rifova. Nartavno, u ovakvoj muzici pevanje je uglavnom ukras ali mislim da bi u ovom slučaju pomoglo da se pesme malo urede i primoraju na malo dinamičnije aranžiranje. Opet, ni ovako sve to nije loše:

https://donarhall.bandcamp.com/album/arousal

Izvucimo se iz Nemačke i preksočimo Atlantik da bismo se zatekli u mnogo toplijem i raspoloženijem Brazilu odakle nam stiže bend Eternal Sacrifice. Ova ekipa operiše već četvrt veka ali pošto je iz, pomenuli smo, Brazila, ovo im je tek treći album. No, ta svojevrsna diskografska šturost rezultira muzikom koja je vrlo sveža i ima izrazit lični pečat. Neću da tvrdim da je Ad Tertivm Librvm Nigrvm ploča muzike kakvu nikada do sada niste čuli, ali se kod Eternal Sacrifice primećuje da nema formule po kojoj se pesme prave i da je svaka kompozicija na ovom albumu „epskog blek metala“ dugo i pažljivo porađana da plasira u metu tu neku svoju suštinu. Muzika je producirana pristojno mada ne i luksuzno a ovde zaista imamo na meniju mnogo interesantnih elemenata, sa mnogo melodičnog pevanja, ali i klasičnog blekmetalskog zakucavanja. Sve to ima jednu naivnu crtu koja je meni neodoljiva i ako vas interesuje „latinični“ blek metal jer slutite da je drugačiji od onog što uobičajeno nude severnjački originatori, Eternal Sacrifice su vrlo dobar ogledni primer:

https://hammerofdamnation.bandcamp.com/album/ad-tertivm-librvm-nigrvm

Za nešto mnogo manje epski i emotivno, sem u smislu da je mržnja preovlađujuća i jedina emocija na ploči, odlazimo baš na taj sever, u jezerima bogatu Finsku a za potrebe četvrtog albuma iskusnog benda Archgoat. Archgoat na ploči The Luciferian Crown idu direktno nogom u jaja (prva pesma zove se Jesus Christ Father of Lies), nudeći jednostavni i  (pozitivno)prostački blek metal na tragu legendarnih, jelte, Beherit i podsećaju zašto su i sami već skoro tri decenije cenjeno ime u ekstremnijem krilu ove muzike. The Luciferian Crown je kolekcija brutalnih old skool pesama u kojima se kao suptilnost shvata semplovanje svinjokolja za potrebe introa (Messiah of Pigs) a iako ima i retkih momenata gruva, uglavnom je na programu praktično grindcore čitanje blek metal formule sa izuzetno jednostavnim rifovima i opsesivno prostim aranžiranjem. Ali radi to, uglavnom, i za ljude koji ne vole epiku i te neke emocije, a vole podzemni, brutalni, mračni zvuk, ovo će biti kao naručeno:

https://archgoat666.bandcamp.com/album/the-luciferian-crown

Slično staroškolski mada ipak bar za jedan nivo suptilniju muziku nude italijanski Kult na svom trećem albumu The Eternal Darkness I Adore. Ovi momci iz Lombardije zaista pošteno i sa puno ljubavi rekonstruišu taj neki klasični siroviji zvuk, pazeći pritom da kompozicije budu „tečne“ i bez gnjavatorskih upadanja u meditacije koje su, ruku na srce, umele da pomalo smore u tim nekim starim danima. Ovo je muzika slična ranom Emperoru i drugim skandinavskim bendovima sa početka devedesetih ali apdejtovana za aktuelnu deceniju taman toliko da se skupi najbolje od oba sveta. Produkcija je pristojna mada je mastering ponovo kao da se spremala samo kaseta, no ko voli ovakav zvuk ni to mu neće smetati:

https://folterrecords.bandcamp.com/album/the-eternal-darkness-i-adore

Idemo odmah u doom pravcu, preskačući stonerske i fazerske bendove među kojima ove nedelje nisam našao ništa zanimljivo. Zato su tu Morne iz Bostona koji isporučuju najtežu muziku ovog tjedna, jedan nisko naštimovan, mučno odsviran i, uopšte, moćan i HEAVY komad metala koji i pored sve te težine i sporosti, pošteno roka. Morne su ovaj album pripremali pet godina i čuje se tu jedna poštena prosviranost i prostudiranost kompozicija koje, iako traju i po jedanaest i kusur minuta, ne smaraju kojekakvim aranžmanskim komplikovanjima i ukrašavanjima. Morne intuitivno znaju da je najbolji doom onaj koji vas nosi i o njemu ne razmišljate, koji uspeva da osvoji atmosferom i energijom a da ne bude presviran i prenaglašeno „pametan“. To the Night Unknown je moćna, teška i u tom smislu prijatna ploča zrelog dooma za odraslu publiku. E, sad da li smo mi ta publika, moraće svako zasebno da odgovara:

https://morneband.bandcamp.com/album/to-the-night-unknown

Iz istog grada dolaze i blek metalci Infera Bruo i oni su dobar kontrast jer njihov proggy pristup ovoj muzici bih svakako nazvao na trenutke presviranim i sa velikom ambicijom da bude „pametna“. No, hajde, ne treba biti snob. Infera Bruo sviraju progresivni blek metal i uz bilo koju muziku koja nosi taj prefiks mora da ide i prilična količina pretenzije.  Cerement je ploča dobrog zvuka i kompozicija na kojima se očigledno mnogo radilo, jer su pune interesantnih preokreta i tonalnih promena, sa skretanjima iz melanholične melodičnosti u metalsko masakriranje, a da to ne deluje kao kakav postmodernistički eksperiment, već da zvuči organski. Album je, ponoviću, možda malo previše „konstruisan“ (tu su razni introi i zajebancije) ali je na kraju dana ovo sasvim časna i kvalitetna muzika koja je odlično snimljena i puna raznih lepih sviračkih detaljčića. To što sam ja primitivac, to je druga stvar:

https://inferabruo.bandcamp.com/album/cerement

Za još dooma, sa sludge oštricom (ili sludgea sa doom elementima?) sada ćemo otići u Ričmond u Virdžiniji odakle dolazi bend Druglord čiji drugi album New Day Dying skoro da ispunjava sve moje ovonedeljen potrebe za sporom, teškom, lepljivom muzikom. New Day Dying je infantilna ali za mene naravno neodoljiva igra rečima i dobro ide uz muziku koja je jako distorzirani, spori, beznandni slidge čiji je Black Sabbath DNK vidljiv najpre u pevanju, ali je muzika prilično pogurana u hermetičnu stranu tako da ni odličan gruv koji pesme valjaju ne kvari atmosferu zagušljive klaustrofobije. Ovakve ploče je uvek teško miksovati jer sve treba da bude distorzirano do krajnjih granica a da kompletan zvuk bude monolitan i težak no Druglord su ovaj ispit prošli sa visokim ocenama. Izvrsna, IZVRSNA ploča:

https://thesludgelord.bandcamp.com/album/new-day-dying

Izašao je i novi Deicide i, moram da priznam da sam iznenađen koliko je Overtures of Blasphemy zdrava ploča. Benton i ekipa odavno nisu zaista „Benton i ekipa“ već uglavnom Bentonov lični projekat u kome on povlači sve konce, vedri i oblači i, pošto je uvek okružen izuzetno kvalitetnim instrumentalistima sudbina albuma zavisi prevashodno od njegove inspiracije. Overtures je prirodna evolucija Deicide zvuka koji je posle izuzetno komplikovanog i zbilja satanski mračnog drugog albuma pre dve i po decenije uvek išla u pravcu jednostavnijeg aranžiranja pesama, kombinovanja divljačke grubosti sa melodičnošću (pogotovo u solažama) i oslanjanja na neki „stariji“ metal zvuk da se postigne to neko „čisto“ death metal ustrojstvo. Overtures of Blasphemy ovu formulu sasvim korektno oživljava ali ima ovde nekoliko uistinu neočekivano odličnih momenata kada melodične gitarske linije vidno oživljavaju inače uobičajeni „chug chug chug“ gitarski pejsaž koji Deicide nude. Benton je i dalje đavolski dobar na mikrofonu a verni saradnik Steve Asheim na bubnjevima potvrđuje da nikako nije za staro gvožđe. Pesme lepo teku i ovo je ploča kraća od 40 minuta što je pozitivno uzimajući u obzir da je u osnovi muzike ipak sasvim oprobana i dobro poznata Deicide formula. To što Benton i drugari paze da nam ne dosade i vidno se trude da pesme osveže tamo gde je to potrebno je briga za slušaoca koja neće ostati neprimećena. Preporuke! Ispod je JuTjub rip albuma koji verovatno neće predugo potrajati pa poslušajte brzo:

https://youtu.be/r9JzXF5YiuQ

Ako vam je sve to mnogo seljački i zastarelo, kladim se da će vam zanimljiv biti novi album jednočlanog (uglavnom) prog/ post metal projekta Potmos Hetoimos iz Baltimora. Potmos Hetoimos je jednočlani bend koji u osnovi možda ima blek metal ali ga zatim obilato nadograđuje eklektičnim aranžiranjem i slobodnim pozajmicama sa svih strana uključujući prog rok, džez i svaštanešto. Nije to, naravno, uvek perfektno i manje strpljiv slušalac će sigurno ponekad uzdahnuti od frustracije svim tim larpurlartizmom i prokletom postmodernom koja uništava sve što dotakne, ali pošto sam ja poznati saker za ovakve muzičke pačvorke, onda ću da kažem da, mada Matt Matheson svakako ima crtu pretencioznosti u svom komponovanju, kakva je praktično neizbežna kad pravite „progresivnu“ muziku ma kog žanra, on ipak većinu vremena provodi na pravoj strani. Što bi značilo da ove kompozicije ipak imaju sržne ideje čijom se razradom dobijaju ovako barokno složeni aranžmani i da ova vrsta metala cveta u jukstapozicijama sa drugim žanrovima jer one njemu daju interesantne nove uglove a on njima žestinu. Nije za svakoga ali svakako nije rđavo, Vox Medusae je ploča vredna makar jednog slušanja od vaše strane:

https://potmoshetoimos.bandcamp.com/album/vox-medusae

I ako idemo dalje putanjom pretencioznog-blek-metala-koji-vredi-čuti, neizostavno ćemo naleteti na novi album kalifornijskog benda Bosse-de-Nage. Further Still je peta ploča ekipe koja je ime uzela po majmunu iz jednog romana Alfreda Žarija i ako vam to ne govori sve što treba da znate o njihovoj muzici onda ja ne znam… nema vam pomoći.

Elem, Further Still je zapravo vrlo potentna smeša „leftfild“ blek metala i nekakvog post-metal pa i hardcore pristupa sa svojim prozračnim harmonijama i neočekivanim ritmičkim diverzijama. Pošto sam ja jednostavan čovek i dovoljno mi je da bend podiže popriličnu količinu buke, da bubnjar kida brze kečeve dovoljnu količinu vremena i da se pevač dere, moguće je da nisam osoba koja u punoj meri može da obrazloži prijemčivost Bosse-de-Nage ali meni je njihova muzika kao da slušam post-rok skupine sa početka veka koje su, neobjašnjivo, umesto na Faustu i Neu! odrasle na Burzumu i Dark Throneu. Pa ako vam se to čini kao dobitna kombinacija, Further Still je ploča lepe produkcije i odličnih, emotivnih ali razaračkih pesama:

https://bosse-de-nage.bandcamp.com/album/further-still

Izašao je i novi Crippled Black Phoenix i… meni se ovo zapravo ne dopada previše jer je možda prenaglašeno meditativno i treba mu predugo da napravi svoje pančlajnove. Naravno, možda sam samo ja nervozan čovek i ovo samo treba slušati strpljivije i pažljivije. Great Escape je, na kraju krajeva, ploča o depresiji i kao takva nema nameru da bude zabavna. I nije da ovde nema odličnih momenata, ima ih, ali opet, čisto na ličnom nivou, delimično mi smeta previše hermetičan zvuk, a  delimično bi album zaista morao da bude ekonomičniji i da brže prelazi na svoje poente. Probajte:

https://youtu.be/C0KCueuqvt8

Izašao je i novi album belgijsko-hojlandrijskog projekta Klysma i… pa, ovo je vrlo generički mada solidno produciran sleming death metal. Inače ne bih možda obratio mnogo pažnje na njih ali u nedelji kada nisam čuo mnnogo ekstremnijeg metala vrednog pažnje, ovo je, hajde, može da prođe:

https://klysma.bandcamp.com/album/sick

Svakako važnije, tu je i novi Conan pod nazivom Existential Void Guardian i britanska ekipa nudi uobičajeno superteški sludge metal sa epskim prizvukom ali i sa dosta zdravog gruva da uz muziku  ne možetge da spavate već da vas tera na plesanje. Conan su jedan od onih britanskih doom/ sludge bendova kojima ovakva muzika dolazi prirodno i nikada nemate utisak da imitiraju druge postave već da sve što sviraju dolazi iz srca. Album u svojoj fizičkoj formi treba da ima i četiri pesme snimljene uživo a ovde se dadu čuti samo originalnih sedam studijskih. I odlične su:

https://youtu.be/GLReZbithUg

Imamo i novi album legendarnih nemačkih power/ speed metal prvoboraca Grave Digger. The Living Dead je, pretpostavljam istovremeno metalski propisan naziv albuma ali i referenca na skoro četrdesetogodišnju karijeru ove postave, a što se muzike tiče… Grave Digger nikada nisu bili baš elitna liga nemačke metal scene, ali jesu bili solidni drugopozivci pa je i ova ploča upravo takva – muzički vrlo korektna i odlično odsvirana i snimljena, a pesme su zdrave i poletne, ali im svakako fali malčice nekakve oštrine da budu išta više nego pristojan apdejt muzike koja je svoj hejdej imala osamdesetih. Ipak, nije to neprijatno:

https://youtu.be/OLYWWjLsrus

Za kraj malo solidno ekstremnog metala uz Infernal Coil iz Ajdaha koji svojim blackened death pristupom ne otkrivaju toplu vodu ali daju vrlo zadovoljavajuću ploču krcatu bukom, blastbitovima i generalnim osećajem nelagode i očaja. Within a World Forgotten je agresivna ploča ali pošto je miksovana tako da sve zvuči kao da se dešava usred neke pećina koja trpi nalet cunamija, generalni štimung je mnogo manje u „ajmo svi u šutku“ stilu a mnogo više „da li smo i u sred šutke, zapravo potpuno sami?“ raspoloženju. Naravno, i ja sam stari saker za te blur-core pristupe ekstremnom metalu pa možda svemu pripisujem više dubine i egzistencijalne uozbiljenosti nego što zavređuje, ali ovo je poštena ploča, bez poziranja i gnjavaže nekakvim žanrovskim presviravanjem, puna momačkog zakucavanja i bele buke. Odobravamo iz sve snage:

https://infernalcoil.bandcamp.com/album/within-a-world-forgotten