Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 21-09-2018

Ako su svi završili svoje obaveze za ovu nedelju, da se malo pozabavimo i onim zbog čega se živi, to jest – metalom. Krenimo, kao i obično, iz najcrnjeg dela spektra.

Iz Njemačke nam stiže split  EP jednočlanog projekta Mavorim i tročlanog benda Totenwache. Mavorim, da se ne ponavljam sad suviše, pošteno baštini jednu od najsvetlijih (najtamnijih?) tradicija ovog žanra. Ovo je, dakle, vrlo asketska muzika, skoro prostačka u svojoj jednostavnosti i ovde ne treba očekivati ikakvo veliko eksperimentisanje sa formom, krosoveraj, pa čak ni veliki trud oko toga da aranžmani budu nepredvidivi. Ovo je ličan i iskren, pa time i malo naivan muzički iskaz koji kombinuje pristojnu muzikalnost sa odsustvom nekih svežih ideja, ali i ovo što se nudi je, tim ličnim & naivnim kvalitetom ipak dovoljno da čoveka zabavi ako je dobro raspoložen. Što se Totenwachen tiče, iako ih ima triput više, muzički i produkcijski su prilično na liniji toga što radi kolega s druge strane kasete. Ovo je ponovo tradicionalni, čak malo konzervativni black metal  koji se spasava time što ima dušu i meni je ovo svakako lepo za slušanje, sa svojim setnim melodijama koje funkcionišu vrlo dobro i preko srednjetempaških ritmova, a i kada se stvari malo ubrzaju. Oba benda su očigledno mnogo zainteresovanija da ne ukaljaju tradiciju nego da je mnogo nadgrađuju ali ponekad je i to sasvim OK.

https://mavorim.bandcamp.com/album/verbrannte-erde

Iz Kanade, kako često kažemo, po definiciji treba da dolazi dobar blek metal jer je to zemlja pustoši i ladnoće, ili je bar mi tako zamišljamo. No, ove nedelje ponuda je relativno mršava sa albumima koji hoće ali ne psotižu. No, dobro, zato je sedmi album benda Sorcier Des Glaces tu da malko izvadi prosek. Odmah da kažem da ovaj album, nazvan po bendu i sastavljen od jedne jedine numere duže od pedeset minuta nije nužno ONOLIKO uspešan koliko je ambiciozan, ali je prilično ambiciozan i zapravo prilično uspešan.

Recimo da bih Sorcier Des Glaces najpre uporedio sa Emperorom po tome kako vole da kombinuju epskearanžmane sa pošteno oznojenom svirkom, a da sve ima vrlo jaku melodijsku osnovu. Naravno, ne igraju oni baš u istoj ligi ali ovaj album bez stida može da kaže da ima nekoliko odličnih momenata metal-čistote i da, iako tu ima malo praznih hodova  i dobijanja na vremenu, poštena svirka preovladava nad svim ostalim. Opet, ovo je konceptualni album od jedne jedine kompozicije koja treba da se sluša u jednom dahu i morate da budete prilično naklonjeni ovakvom pristupu blekeraju da bi ste sve izgurali na dah. Ali probajte. Uzgred, nemojte da vas opis na bandcampu zavede. Ovo nije puki „cold, primitive metal“ već muzika mnogo šireg zahvata i plemenitijih ambicija. Da li sve funkcioniše? Ju bi d džadž:

https://sorcierdesglacesofficial.bandcamp.com/album/sorcier-des-glaces

Zatim bih malo preko veze pustio novi, treći album benda Dalkhu iz Ljubljane. Ovaj trio je iskusan, svira već deceniju i po i treći album je lep šoukejs za njihov stil i pristup blek metalu. Ima tu malo epike, malo lirike, malo zakucavanja, malo odličnih harmonskih rešenja, i najgore što mogu da kažem za Dalkhu je da im miks pomalo radi protiv generalne ideje muzike. Instrumenti su, doduše, veoma lepo razdvojeni i sve se dobro čuje ali kao da su bubnjevi previsoko u zvuku i ovo pomalo oduzima vetra jedrima inače odličnog gitarskog rada. Uz to dolazi i korektan ali pomalo jednoličan vokal pa su Dalkhu tu negde, na korak od vrha, ali treba taj korak još i učiniti. Ali dobro je:

https://dalkhuofficial.bandcamp.com/album/lamentation-and-ardent-fire

Odmah da skrenemo malo i ka pravlsolavnoj braći i da ukažemo da je iskusni Burial Hordes iz Atine izbacio svoj četvrti album i da je to prilično dobra prezentacija helenske blek metal škole, sa odličnom omjerom „filozofskog“ i krvoločnog u zvuku. Album se zove ΘΑΝΑΤΟΣ ΑΙΩΝΙΟΣ a što Grci na engleski prevode kao „The Termination Thesis“ i tematski ovo je već prepoznatljivi koloplet filozofskih premišljanja o smrti i propadanju, a muzički dobijamo uzdržanu, promišljenu kombinaciju batinanja, interesantnih gitarskih ideja i brutalnog pevanja. Ja volim kada su pesme naoko jednostavne a imaju ozbiljan opseg u svojoj atmosferi koji postižu promišljenim harmonskim promenama. Burial Hordes znaju kako se ovo radi i ja to pozdravljam:

https://burialhordes.bandcamp.com/album/the-termination-thesis

Ostanimo u pravoslavnom štimungu sa novim EP-jem bugarskih Historian. Ova petorka iz Blagoevgrada krenula je kao jednočlani projekat u okviru internet-nadmetanja sličnog Sagitinoj spisateljskoj radionici, međutim ideja je kasnije nadrasla formu i danas imamo pet namrštenih muškaraca koji na ovom EP-ju (od 35 minuta) sviraju veoma melodičan black/ death metal sa karakterističnim pevanjem što sve ovom bendu zapravo daje zvuk iznenađujuće nalik na The Black Dahlia Murder. I sad, ja TBDM veoma volim pa mi je i ovaj bugarski ripof veoma po volji. Priznajem da bi Historian mogli da budu originalniji, ali opet, ovo su dobre pesme koje melodični death metal detroitskih uzora uspešno prepakuju u bleku metal srodnu formu sa dovoljno epskog zahvata da prođu na testu razlikovanja. Produkcija nije rđava mada bubnjevi ipak možda imaju previše „robotski“ zvuk ali generalno ovo je lep, za slušanje izvanredno prijatan paket divnih melodija, jakih blastbitova i pevanja koje je okej ali mu ne bi škodilo malo više varijacije.

https://historianmetal.bandcamp.com/releases

Sa stonerske strane dobijamo novi album benda Fuzz Evil iz Arizone koji, u skladu sa imenom, prži sasvim pristojan fazirani desert rock sa očiglednim korenima u Stoogesima i sklonošću ka dobrim rifovima i blago psihodeličnom gruvu. Iako su Fuzz Evil ovom albumu nadenuli ime High on You, ovo nije MNOGO izdrogirana niti mnogo emotivna ploča i to je možda i njen najveći nedostatak. Fuzz Evil su vrlo korektni u ovome što rade, dobro sviraju, dobro pevaju i ima to duše, ali kao da im fali samo kapljica krvi da se upišu u višu ligu. Ali dobro, možda sam ja samo ekstra nezgodan ovog Petka. Poslušajte, ima ovo dosta štofa:

https://fuzzevil.bandcamp.com/album/high-on-you

Vrlo slično samo za nijansu zrelije zvuče SpaceMetal iz Nju Orleansa na svom novom albumu Shroud koji je jedan vrlo solidan, ubedljiv komad stonerskog metala sa desert rock korenima i oštrim, jakim zvukom u kome gitare kvalitetno nose najveći deo tereta na svojim plećima. Lepo je ovo slušati i puštati da se taj teški, distorzirani zvuk razliva po vama, ali napominjem da je ovo istovremeno i muzika koja bi, da je nastala pre dvadesetak godina, verovatno imala ambiciju da se vrti po televiziji. Hoću reći, aranžmani su razvijeni, i, eh, pomalo… komercijalni? No, dobro, ja sam star i ogorčen čovek, nekom drugom će ovo biti perfektno:

https://spacemetal1.bandcamp.com/album/shroud

Het-trik američkih stoner bendova za ovu nedelju popunjava Shogun iz Milvokija sa svojim drugim albumom koji se zove Infinitet i meni je to od sve tri pomenute ploče i ponajbolja. Shogun imaju najbogatiji, najorganskiji zvuk, oslonjeni su više na rifove, masne solaže i psihodelični džem pristup,  nego na kompleksno aranžiranje sa složenim predrefrenima i refrenima i muzika im zvuči najteže i najopasnije od sva tri benda. Poslednja pesma, Metatron je 12 minuta ozbiljno posvećenog bleksabatašenja i ovo je vrlo blizu albumu nedelje.

https://shogunwi.bandcamp.com/album/infinitet

Nego, izašao je novi Voivod i… pa, ja ne znam kako ali ovaj bend je uspeo ne samo da nađe način da preživi Pigijevu smrt od pre više od jedne decenije već i u 2018. godini zvuči istovremeno i verno svom starom zvuku ali i relevantno. Voivod su, naravno, jedan od onih bendova koje svi pominju ali se jako malo njih usuđuje na imitiranje (videti koje sam pohvale nakucao za bendove koji su uspešno razvijali formulu ovih ikoničkih Kanađana, poput Vektor i VHÖL – da li slučajno oba počinju na „V“?) a i sami Voivod se na The Wake ne muče da ponovo izmisle sami sebe koliko pesme deluju kao prirodne i organske emanacije iz kolektivnog uma benda koji je tokom osamdesetih godina prošlog veka demonstrirao kapacitet za dubinu u ekstremnom krilu metal muzike.

Na The Wake je najveće iznenađenje koliko sve to beznaporno izgleda a da opet nemate utisak da Voivod samo rabe isprobanu formulu . Svi uobičajeni harmonski i ritmički sastojci njihove muzike su tu, ali spojeni na načine koji sugerišu lakoću, prirodnost, jednu, praktično, determinisanost, kao da ova muzika zaista već postoji a bend joj samo pomaže da stigne do naših ušiju. Najlepše od svega je što su pesme lišene potrebe da budu komplikovane u nekakvom nadmetanju sa Vektorom ili nekim drugim „nasledničkim“ bendom i naprosto idu kuda treba da idu, onoliko daleko koliko im godi. Voivod su, jednostavno, bezobrazno kreativni i posle više od tri decenije stoje na, jelte, krvavoj oštrici metal muzike i pokazuju kuda dalje može da se ide. Carevi.

Pošto je većina JuTjub plejliste koja sadrži ovaj album blokirana u miloj nam Srbijici, preporučujem slušanje preko proksi servera. Malo je smaranje, ali je vredno truda ako već niste dovoljno šmekeri da istresete keš za album koji je, pa, nije preterano reći, jedno (da li neočekivano?) remek-delo:

https://www.youtube.com/watch?v=8ToK9VLJcxU&list=PLBzBwYhHpqLJDHKXNNIS7aCtRyl_Mv1pz

Za malo andegraundskiji zvuk preporučujemo novi album irskog blur-core sastava Malthusian pod sjajnim nazivm Across Deaths. Ircima je ovo drugi album i pošto izlazi tek naredne nedelje, na bandcampu imate samo dve pesme, ali mislim da su i one dovoljne da čoveka čista srca i časnih namera uvere kako za ovo vredi odvojiti vreme i novac. Across Deaths je ploča koja sa klasičnim eksponentima ovog apstraktnog podžanra death metala (koji zovu još i cavern core jer, jelte, sve zvuči kao da je snimljeno u pećini) deli ljubav ka lo-fi zvuku, ali valja primetiti da ovo ne spada u onu lugu blur-corea gde se pola vremena pitate šta se dešava. Ovo je, zapravo, prilično temeljito aranžiran death metal visokog tempa i psihotične atmosfere, koji kao da svira bend udaljen tri prostorije od vas dok ležite teško pijani i pokriveni ćebetom preko glave. Malthusian u tom smislu više muzičkih ideja dele sa Portalom nego sa, recimo, Grave Upheaval, i mada Across Deaths možda nije na nivou na kome su nas Portal ostavili otvorenih usta čudesnim ovogodišnjim albumom Ion, ovo je svejedno izvrsna ponuda dablinske momčadi koju valja slušati, preslušavati i preporučivati:

https://malthusian.bandcamp.com/album/across-deaths

Za malko suptilnije među nama, stigao jenovi Madder Morten i norveška petorka i dalje ne odstupa od svoje kombinacije leftfild metala i nekakvog, recimo, art roka. Bend je ovo koji već dve i po decenije vrlo postojano istražuje metal energičnost ali se ne plaši da je kombinuje sa vrlo intimnim, artiziranim pop senzibilitetom kome u mnogome doprinosi izvrsna pevačica Agnette čiji ubedljivi i elastični glas sasvim lepo radi kao legitimacija kod publike kojoj sva ta avangardna aranžiranja i distorzirana metal svirka možda ne bi na prvi ugriz bili po volji. Madder Morten su na aktuelnom albumu Marrow dovoljno mračni i za one undergraundskije među nama, tako da je, reklo bi se, postignut odličan balans. Ploča što bi se reklo, za publiku koja voli sve, i zabavnu i narodnu:

https://maddermortem.bandcamp.com/album/marrow

Ako vam je po volji malo čistokrvnog doom metala, tu vam je drugi album benda Fórn iz masačusetsa, a pod sugestivnim nazivom Rites of Despair. Pogledamo li kako se album zove, pa još proverimo na gugl translejtu da je „Fórn“ islandska reč za žrtvovanje, nije nerealno zapitati se ne pokušavaju li ovi Amerikanci malo previše da nam se prodaju kao ozbiljna i tragična doom postava… I, sad, nije da tu nema osnova za kritiku. Rites of Despair je spori, teški doom sa funeral doom aspiracijama, ne neprijatan ali prilično generički u svojoj procesiji rifova i sasvim očekivanih aranžmanskih fora. Naravno, teško je tu naći balans i najbolji bendovi iz ovog podžanra zaista ponekad gotovo moraju da polome kalup da bi iz njega izašli komforno oblikovani a ne samo kao puki imitatori. Fórn to još uvek ne postižu i njihova druga ploča je solidna ali ne bih je nazvao osobito nadahnutom. Opet, kome je samo do sporog, setnog dooma sa konzistentno sporim ritmom i plačućim gitarama, te pevačem na rubu karikature, ovo je sasvim korektno:

https://forn.bandcamp.com/album/rites-of-despair

Za nešto energičnije, krvavije i, barem meni, ubedljivo zabavnije i draže, stigao je novi album malteških vitezova brutalnog death metala, Abysmal Torment. The Misanthrope je dugo očekivan – čitave su četiri godine prošle od poslednje ploče – ali je i isporučio. Ovo je death metal kako bog zapoveda, napucan do obrva granitno tvrdim gitarama, nervoznim brejkovima, neurotičnim arpeđima, bubnjevima koji ispaljuju nezamislive rafale duplih kikova i blastuju kao da sutra zaista neće doći (a Subota je, majku mu) i pevačem koji zvuči kao divlja životinja što u trenutku lucidnosti shvata kako je teško biti čovek. Brutalni, tehnički death metal, naravno, nije po svačijem ukusu ali ako imate inklinacija, u ovom trenutku vrlo malo bendova može da priđe brutalnosti i čistoti malteške ekipe. Ovo nije ploča kojom muzičari pokušavaju da zadive svoje kolege već siguran i ubitačan iskaz odsviran visokom brzinom i sa svim potrebnim elementima da vas natera na dragovoljno lomljenje sopstvenog vrata. Korektno i više od toga!!!!!!!!!

https://willowtip.bandcamp.com/album/the-misanthrope

Za post-metalsku publiku, tu je novi album benda Sumac. Sumac su, da podsetimo, jedan od projekata Aarona Turnera, čoveka koga znamo po avangardnim metal naporima u okviru projekata poput Isis, Old Man Gloom ili Lotus Eaters. Sumac je, ako smem da kažem, meni najbolje od svega što je uradio utoliko što se oslobodio odavanja pošte prethodnicima poput Godflesh i ipak zaveslao u nekom svom smeru. Nije da Sumac na albumu Love in Shadow ne pokazuju koga su Turner i drugovi voleli kada su bili mlađi, ima ovde dosta Jamesa Plotkina u zvuku i aranžiranju, ali sve zvuči dovoljno sveže i „svoje“ i činjenica da je ovo izdao Thrill Jockey možda dovoljno svedoči o tome koliko je ovaj metal zapravo „napredan“ a da nije izgubio svoje metal kredencijale. Naravno, muzički, ovo je uzburkano i stalno iznenađujuće i utoliko sasvim predvidivo, ali opet, pesme imaju karakter unatoč svom tom aranžmanskom mišmešu i to je najvažnije. Album na JuTjubu za sada samo u formi plejliste, pa, eto, stisnite zube, vredi:

https://www.youtube.com/playlist?list=PLISGyrohN_iwf5ELFZxTFpOojQYavwA5U

Za potrebe još tog nekog metala sa nekakvim „post“ prefiksom sa vellikim zadovoljstvom preporučujem novi split singl bendova Zao i Yashira. Ovo su samo dve pesme ali u pitanju je teško, nervozno prebijanje prepuno jakih, agresivnih bubnjeva i neurotičnih gitara, sa brutalnim vokalima koji, opet, ne deluju mačo tako da mnogi ovo i pored sve buke i agresije ovo neće ni smarati metalom. Njihov gubitak, što se kaže. Zao i Yashira su metal i ubijaju:

https://officialzao.bandcamp.com/album/zao-yashira-split

Konačno, dugoočekivani novi album belgijskih death metalaca Aborted je dropovao i…

…i rezultati su solidni. Aborted nikada i nije padao ispod linije solidnog ali kako godine prolaze a smrt se bliži ima sve manje vremena da se prave greške. Zadovoljstvo mi je da kažem kako je TeroroVision vrlo prijatna ploča na kojoj Sven i njegova ekipa rade sve što se od njih očekivalo ali sa ubedljivošću i autoritetom koji priliče njihovim godinama i reputaciji.

Prethodni album, Retrogore je takođe bio pristojna ploča ali jeste prikazivao dva problema koja su se kod benda sa godinama pojavila. Prvi je da je fokusiranje na giallo i slasher horror elemente vremenom postalo pomalo manirističko i činjenica da bend nikada nije imao neku posebnu ambiciju da kroz svoju ekspresiju bogznašta važno kaže kao da je postala uočljivija sa godinama. Drugi problem je bio sam zvuk, dobra, tvrda produkcija prekomprimovana u finalnom masteringu, lišavajući na kraju dana muziku dinamike koja bi joj dala prekopotrebnu treću dimenziju.

Na TerrorVision ni jedan od ova dva problema nije zaista rešen, ovo je i dalje ploča sa agresivnom DRC vrednošću (DRC Meter daje rezultate više od pet što se po samom njihovom sajtu računa u „aggressive compression“), a tematski smo i dalje u sasvim poznatim vodama. No TerrorVission u odnosu na Retrogore prikazuje veći napor u pisanju pesama i broju ideja koje bend skoro nervoznom užurbanošću ubacuje u koktel-šejker. Nije svaki put to uspešno i neke pesme na kraju budu salata svega i svačega, ali na momente je to VRLO uspešno i dobijamo osvežen Aborted sa interesantnim momentima koji oplemenjuju njihov osnovni, brzi, surovi death metal zvuk.

Naravno, kod Aborted je samo muziciranje uvek iznad svake sumnje i ovo je još jedan album na kome se možemo diviti usviranosti i preciznosti benda i skidati fore za neke svoje privatne projekte. TerrorVision neće biti album godine niti je, čak, ni album ove nedelje, ali je časna, dobra i zabavna ploča koja uprkos masteringu, može da izdrži više slušanja i čoveku donese osmeh na lice i bol u vrat. Prihvatamo!

Na JuTjubu trenutno nema celog albuma pa ćete morati sami da ga potražite ako vam se ne plaća, ali evo spota koji lepo ilustruje kako to sve zvuči:

https://youtu.be/iSzAE-g4-TU

 

Konačno, treba ukazati na odlični indonežanski DeadSquad koji imaju novi split EP:

https://deadsquadindo.bandcamp.com/album/3593-miles-of-everloud-musick

https://youtu.be/WknVqeTq85I

Jedno reagovanje na “Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 21-09-2018”

  1. […] i Totenwache ne žele da više budu svrstavani u lo-fi blek metal pa su svoj EP iz 2018. godine, opisan ovde, snimili ponovo. Niti je ono bilo neslušlljivo, naprotiv, niti je ovo sada ne znam kakav kvantni […]

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: