Ako smo na pragu novog rata oko Kosova – ili barem dugačkog ne-mira – ima smisla da se u očaju okrećemo metalu. To je jedino što nas nikada u životu nije izneverilo…
Onda da vidimo šta ima novo. Polazeći od blek metala, naravno…
OK, prvo idu Embra iz Virdžinije koji su potpuno nezavisan bend bez etikete end izdavača i nakon jednog demo snimka od pre par godina, pojavili su se sa svojim prvim albumom prošle nedelje i taj album je… Pa, originalnost nije nužno najcenjenija vrlina u blek metalu, mada je taj žanr, paradoksalno, često i najfleksibilniji i najprijemčiviji za „strane“ elemente i žanrovska miksovanja zahvaljujući tome da se u dobroj meri identifikuje preko stava radije nego preko zvuka. U tom smislu, Embra su prilično originalni iako se njihova muzika zapravo strukturalno uglavnom drži prilično jasne formule čukanja i dranja. No, kod Embre je „originalnost“ pre svega sadržana u domenu zvuka utoliko što ovaj bend vrlo pažljivo balansira na granici između blur-core death metala i pravog blek metala sa svojim usrednjenim miksom i veoma dubokim vokalom. Način na koji je to miksovano doduše čini zvuk prilično hermetičnim pa i teškim za slušanje ako niste navežbani, ali opet, ovo i doprinosi da se njihove pesme, sastavljene od sasvim kompetentnih kombinacija agresivne svirke i emotivnih harmonija, slušaju vrlo lepo i izbegava se „emo“ efekat koji nije redak kod savremenih američkih blek metal bendova. Ovo je i vrlo kratka ploča, jedva duža od pola sata ako se izbace introi i to pomaže da taj hermetični zvuk ne počne da opterećuje. Preporuka:
https://embraofficial.bandcamp.com/
Helsinški Graveborne sa svojim trećim albumom podsećaju da smo usred obeležavanja stogodišnjice prvog, jelte, modernog rata, pa su ga i nazvali 1918, i to nije poslednji put danas da pričamo o ovoj temi. Finci su za svoj treći dugosvirajući proizvod pripremili sasvim standardnu smešu kompetentne svirke, solidne produkcije i pesama koje su melodične i na trenutke meditativne a da se opet u njima ne gubi i sirovost potrebna da podseti kako ovo sviraju namršteni, u željezo okovani muškarci. Finski blek metal je nekada bio poistovećivan sa Impaled Nazarene i Graveborne pomalo podsećaju na slavnije zemljake svojim veoma zdravim, organskim zvukom, ali su setniji i to meni ove nedelje prilično prija. Album koji odlično meša agresivnost sa uplakanošću, tako da se klasično blekmetalsko prebijanje začas upari sa harmonikama koje idu preko ratnih doboša. Poslušajte:
https://wolfspellrecords.bandcamp.com/album/1918
Od istog (poljskog) izdavača stiže i prvi album jednočlanog atmosferičnog blek metal benda Mourning by Morning iz Ohaja i ovaj eponimni uradak je jedan vrlopristojan solo-napor za publiku koja voli tužne melodije, razigrane gitare i setne poglede kroz prozor umrljan kišnim kapima. Naravno, nije to za svakog, ali Caden Frankovich je prilično talentovana individua sa nemalim gitarskim izletanjima u power-metal teritoriju pa je zanimljivo slušati standardno rastuženi atmosferični blek metal sa povremenim „gostovanjima“ sub-malmstinovštine koja ga obogaćuje i ako ne baš oplemenjuje, ono sigurno izdvaja od kolega. Opet, nekome će ovo biti ukrštanje dva najgora oblika kiča na planeti, i ja to poštujem. Ali ako niste taj neki neko – probajte ovo:
https://wolfspellrecords.bandcamp.com/album/mourning-by-morning
Iz prijateljske Malezije dobijamo debi album ekipe IEON koja nema izdavača i svoje stvaralaštvo nam samostalno nudi na konzumaciju, u nadi da će nam se dopasti. U ovom slučaju, nade su više nego ispunjene jer je Across the Sphere of IEON eminentno slušljiva ploča koja, ponovo, ne donosi na trpezu bogznašta novo, ali to što donosi je razgaženo, udobno i meni jako prija. Across the Sphere of IEON je kombinacija beskrajnih tremolo rifova, puno mejdnovske harmonije, bubnjeva koji moćno drže svoj deo pogodbe i, možda najimpresivnije, bas-gitare koja se ne samo izvrsno čuje već i u mnogo momenata igra presudnu ulogu u popunjavanju harmonske slike do zadovoljavajućeg maksimuma. IEON odlično vladaju atmosferom koristeći širok spektar gitara koje su snimili, a umeju i dobro da založe i sviraju brzo i žestoko. Nula poena za originalnost ali čista desetka za kompozitorski napor end izvođačku sigurnost, dakle:
https://originofieon.bandcamp.com/album/across-the-sphere-of-ieon
Blood of Serpents zvuči kao ime za metal bend koje je smislio neki šestogodišnjak pokušavajući da impresionira ortake iz obdaništa, ali ovaj švesdki kvintet sa svojim drugim albumom donosi nam vrlo pristojnu porciju apokaliptično intoniranog, brutalnog blek metala. Sulphur Sovereign je ploča neumoljivih blastbitova i granitne tvrdine zvuka u kome ipak ima dovoljno mesta da se čuju epske harmonije i sve gotivne fore koje bubnjar izvodi. Bend je u početku bio bliži thrash i death metal delu spektra i to se i dalje pomalo čuje, mada su pesme aranžirane „čisto“ blek metalski, u odricanju od te neke setne note koja je danas u blek metalu maltene sveprisutna. Blood of Serpents su mnogo zainteresovaniji za mržnju i bes nego za meditaciju i suze, pa udaraju sve vreme iz sve snage, imaju herojske solaže i generalno donose jedan od najbješnjih albuma ove nedelje, sa svim potrebnim dodatnim kvalitetima da se izbegne monotonija. Ako volite najnadrkaniji švedski blek metal u tradiciji Marduk, Setherial ili Naglfar u njihovim najmračnijim trenucima, Blood of Serpents je vaša šolja otrova:
https://non-serviam-records.bandcamp.com/album/sulphur-sovereign
Možda ste ipak nežnija dušica i za vas je australijski dvojac Moon Dweller pripremio svoj prvi album pod nazivom Meridian. Moon Dweller su na onoj tački između blek metala i shoegaze roka koju od milošte zovemo blackgaze i prilično dobro drže balans tako da je ovo ploča uistinu zamišljenih, meditativnih, melodičnih i setnih tema očigledno napisanih na klaviru (koji oboje članova sviraju) ali odsviranih sa puno znoja, krvi i vrištanja tako da se izbegne osećaj te neke pozerske melanholije i pogodi štimung ubedljivog očaja. Mislim da je ovo album koji bez problema možete da pustite i ljudima koji ne bi ni malo marili za blek metal i da ih on sasvim kupi svojim odličnim, zrelim instrumentarijem a da nesnosno vrištanje koje nam ovde poturaju kao pevanje takav slušalac onda sa iznenađenjem prepozna kao egzistencijalistički krik modernog čoveka. Ili, već, žene:
https://moondwellerband.bandcamp.com/releases
Sa ponosom možemo da javimo da je srpski bend All My Sins konačno izdao svoj prvi album za finski Saturnal Records i, Pra Sila – Vukov Totem, kako se ovaj prvi njihov dugosvirajući uradak zove je jedna vrlo zrela i odlično producirana komadina slovenskog blek metala sa masivnim, moćnim zvukom, pevanjem na srpskom i izvođačkom kompetencijom na koju svi možemo da budemo i ponosni i ljubomorni. Ipak, kako ja to već duže vreme pričam, Uzi je ozbiljan čovek koji je u ovoj muzici i dublje i više nego većina nas ostalih i iako nikada nije patio od pretencioznosti koja je malko zagadila neke druge naše blek metal poslenike, u muzici se nikada nije bavio ničim drugim sem najčasnijim pokušajima da izrazi tu neku svoju ličnu ali i kolektivnu nutrinu. Nadam se da će Pra Sila – Vukov Totam naići na poštovanje širom sveta jer je ovo i album sa solidnim, ne baš „komercijalnim“ potencijalom, ali potencijalom da se sluša u različitim demografijama. Naravno, Uzi je mene odavno kupio prvim (i jedinim) albumom Dead Shell of Universe koji je bio odlična srpska interpretacija skandinavskih uzora, ali Pra Sila je temeljito „oslovenjena“, sa izvrsnim uplitanjem etničkih motiva u žetsoku metal svirku (mislim, „Zov iz magle“ je punokrvan hit) i, kad se uzme u obzir da je Uzi pritom operisan od nekakve naci/onalističke demagogije, mislim da ovaj bend i ovaj album zaslužuju ogromno poštovanje na svetskoj sceni a mi domaći ćemo valjda znati da im se odužimo za ovako sjajno prezentovanje srpske muzike. Obavezno:
https://vukovtotem.bandcamp.com/album/pra-sila-vukov-totem
U nastavku nam dolaze Novozelanđanii (a sada naturalizovani Slovaci) Belliciste i njihov drugi album Bàrdachd Cogaidh je samo produžetak jedne za blek metal zaista jako dobre diskografske nedelje. Zbilja, kao da je gomila bendova čekala kraj Septembra da nas zapljusne sokovima svoje izvrsnosti, a Belliciste na ovoj ploči biju ko iz haubice, ali sa dušom. Ponovo, ovo je vrlo organska, rasvirana ploča koju dvojica novopečenih Evropljana odrađuju žestoko, ubeđeno i ubedljivo dajući nam vrlo agresivan ali i vrlo ličan zvuk sa miksom koji je dovoljno prostoran da se sve finese kojih u muzici ima čuju a da opet osnovna energija zvučne plime koju ovaj album ubraja u glavne adute nikada ne bude okrnjena. Mnogo odlične svirke na ovoj ploči, plus sjajan omot, ne propustite:
https://sigillvmtenebrae.bandcamp.com/album/b-rdachd-cogaidh
Iz engleske izmaglice nam, pak, izviruju A Forest of Stars čiji je novi album, Grave Mounds and Grave Mistakes jedna neodoljivo šarmantna i dekadentna, skoro operetska, melodramatična u najboljem smislu eksploracija viktorijanskih motiva u savremenoj blek metal formi. Nisam siguran je li ovo tehnički konceptualni album ali A Forest of Stars nam ga svakako prestavljaju kao neku vrstu neprekinutog narativa koji ima svoje interludije i intermeca, ali se, hvala svemu što postoji, uglavnom sastoji od dobre, poštene svirke, i svojim skoro neizdrživim insistiranjem na dramatičnom pripovedanju bi mogao da bude zanimljiv i slušaocu koji inače nema vremena za blek metal. Ovo svakako i nije klasičan blek metal i mnogo je žanrovski ambicioznije, ali, srećom, održava žestinu onoliko koliko je potrebno:
https://a-forest-of-stars.bandcamp.com/album/grave-mounds-and-grave-mistakes
Da se malo izvučemo iz blek metal rukavca i siđemo u stoner vode, tu nam je Brant Bjork – bivši bubnjar Kyussa – sa svojim solo projektom koji je, pa, sasvim očekivano, vrlo pitak i prijemčiv psihodelični/ desert-rock. Ovo nije ni najteža stoner muzika na svetu niti najretro album svih vremena, već samo šarmantan, elegantan album pun dobrog gruva i klasičnih rokerskih trikova odsviranih u umereno modernoj produkciji. Nije ovo previše bučno treskanje, naprotiv, vrlo je pažljivo odmereno da bude prijatno i za, mislim, stariju publiku, a meni se zapravo baš dopada odsustvo zvučne ulickanosti koja bi nekako prirodno išla uz nekoga Bjorkovog pedigrea. Vrlo ’70s zvuk albuma i pesme koje svojim kvalitetom opravdavaju ovakav saund. Plus naziv albuma je Mankind Woman. Preporuke:
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/brant-bjork-mankind-woman
Čikaški Blue Dream svoju muziku opisuju kao „heavy psychedelic space funk“ i to nije loša deskripcija jer njihov album Volume Blue svakako nije „metal“ u nekom užem smislu, pogotovo što je veliki deo muzike relativno tih i uzdržan sa tiho otpevanim stihovima i matricom koju u najvećoj meri čine bubanj i bas sa samo povremenim ukrasima gitare. Ali opet, ako ste metalac sa ukusom ovo će vam se dopasti. Volume Blue je, ne sumnjajte u to, i gitarska ploča sa jakim solažama kojoj upadi trube ne smetaju da bude psihodelični rok na tragu metala sa jakim gruvom i vrlo dobro pogođenom atmosferom. Ovaj bend je jednu pesmu nazvao „Thank you for smoking“ i to prilično dobro objašnjava da znaju šta rade:
https://bluedreamchicago.bandcamp.com/album/volume-blue
Za najnežniju formu stonera ove nedelje zadužen je brazilski gitarista Matheus Novaes pod svojim pseudonimom Erudite Stoner i album Artistic Ghost je jedna instrumentalna meditacija odrađena na akustičnim gitarama koja je na ivici da bude zastrašujuće pretenciozna ali se uglavnom dobro čupa. Veliki su to rizici, da ne bude zabune, ovakva muzika je uvek na korak od nestajanja usopstvenom šupku, ali Novaes, iako zaguljeno meditira makar to radi uz lepe harmonije i kreira ako ništa drugo, ploču koja ne nervira i može da bude okej pozadina za nekakvu tihu aktivnost u vašoj kući:
https://eruditestoner.bandcamp.com/album/artistic-ghost
Sasvim drugde su Pillars iz Ohaja koji svoj album Onward to Nothingness utapaju u močvaru brutalne distorzije valjajući bleksabatovske rifove preko podloge sastavljene od besomučnih bubnjeva i okićenih interesantnim pevanjem koje se kreće između muževne The Obssessed melodičnosti pa do propisnog doom urlikanja. Pillars nisu ni klasičan doom ni klasičan sludge metal i nalaze se negde između težine Conana i agresivnosti Iron Monkey ali se udobno osećaju na ovom razmeđu i pružaju slušaocu dobar meni težine, agresivnosti i distorzije sa dušom i dovoljno krvi i znoja da se lepo provede tih pedesetak minuta uz ovaj album:
https://seeingredrecords.bandcamp.com/album/pillars-onward-to-nothingness
I opet drugde je norveški Dunbarrow koji sa svojim drugim albumom zvuče kao da su teleportovani direktno iz 1972. Godine u naše, hmmm, CD plejere? Kasetofone? Telefone…
Dunbarrow II je ploča koja hard rok iz vremena kada je sam taj termin još uvek bio nov i pomalo opasan provlači sa takvom autentičnom posvećenošću duhu vremena i ondašnjeg izraza da je to za svaku pohvalu. Ovo je muzika odsvirana suptilno, sa mnogo svesti o tome da današnja produkcijska „bučnost“ nije prijatelj ovakvog pristupa muziciranju pa je ovo metal sa nekim od najmekših zvukova koje ćete čuti ove nedelje. Ali su to istovremeno i odlični, dobro raspoređeni zvuci, muzika koja svoju dinamičku širinu (i dubinu) koristi da ispriča priče koje većina današnjih preglasnih i preproduciranih ploča ne može ni da dotakne. Naravno, sa druge strane, Dunbarrow ne mogu da izbegnu da zvuče retro, ali nekao mi se čini da im to nije problem jer se njihove pesme ne prave da bi imitirale zvuk Black Sabbath, ili Uriah Heep ili stotina drugih, manje poznatih bendova, već da bi pokušale da uhvate iste izvore inspiracije koji su napajali i stare majstore. Ako vas imalo interesuje „starinski“ metal/ hard rok odsviran bez ikakve namere da bude imitacija već, naprotiv, sa ambicijom da se iskoristi oproban set alatki kako bi se kreiralo nešto svoje, ovo je ploča za vas:
https://dunbarrow.bandcamp.com/album/dunbarrow-ii
Da odemo sad malo u drugu stranu, a povodom novog albuma bostonskih Revocation. The Outer Ones, izašao za Metal Blade je solidan egzemplar stila koji ovaj bend provlači već izvesno vreme i njegova je najveća mana to što je ovo sve manje-više već čuto na prethodnim albumima benda, samo odsvirano par nijansi preciznije i miksovano par stepeni čistije. Opet, nije to neka suviše velika mana pogotovo ako čeznete za ovakvom muzikom. Revocation svoj žestoki death metal začinjuju progresivnim tendencijama i ako je ikome čudno da se pridev „čisto“ može primeniti na išta što se vodi u death metal koloni, nakon slušanja ove ploče možda će mu stvari biti jasnije. Revocation nastupaju u tradiciji koji su ponosito još onomad uspostavili Atheist, Death i Cynic, i na sve dodaju brutalni tempo i žestinu kakve očekujemo u post-Necrophagist i post-Archspire eri. I to odlično zvuči, ovo su solidne pesme, odsvirane gotovo razmetljivo dobro i producirane tako da se sve izvanredno čuje a da ništa ne izgubi na težini ili žestini. Revocation nemaju onaj mali molekul ludila koji bi ih izbacio u prvu ligu bendova što se bave ovakvom muzikom (gde, za moj groš i dalje suvereno vladaju španjolski Wormed rame uz rame sa najnovijim inkarnacijama kanadskih Cryptopsy) ali su tu negde i pošteno se trude.
https://revocationband.bandcamp.com/album/the-outer-ones
Za još malo progresivno usmerenog death metala tu su filadelfijski Horrendous sa novim albumom pod nazivom Idol. Zapravo nemam bogznašta da kažem o ovoj ploči. Ovo je vrlo kompetentno napisan i odsviran album death/ prog muzike koji je dobio dobre prikaze gde god sam pogledao ali mene nije ničim pomerio sa stolice a sa druge strane mi nije bio ni neprijatan. „Osrednje“, takođe, nije opis kojim bih ga stigmatizovao jer je ovo, sasvim očigledno dobra ploča, samo me ne inspiriše na mnogo pisanja. Horrendous sviraju kvalitetno i trude se oko aranžmana, plus su producirani vrlo pažljivo da ne spljeskaju zvuk i ne izgube se u ponorima DRC-a. Solidno:
https://horrendous.bandcamp.com/album/idol
Razlog što album Firn njemačkog kvinteta Cataya nisam obradio gore gde sam pričao o blek metalu je u tome što ovo nije ZAISTA blek metal. Cataya su ekstremno zaoštrena forma atmosferičnog, emotivnog post-roka tako da bi nazivanje njihove muzike krosoverom između šugejza i blek metala bilo nedovoljno da proda ideju koliko je ovo zapravo zamišljeno, prozračno, utišano i nežno. No, Cataya uspeva da sačuva taman toliko tragova metala u svojoj muzici da ne smori svim tim nežnim razlaganjima i odjekujućim plink-plonk trzanjima. Ima ovde, baš kad pomislite da će sve da se svede na sanjiva prebiranja po žicama, taman dovoljno distorzije i moći da zazvuči kao Goodspeed You! Black Emperor koji su konačno rešili da sviraju metal i meni je to dosta da ovu ploču dugačkih, meditativnih pesama preporučim:
https://cataya.bandcamp.com/album/firn
Da još malo okrenemo death metala danas. Italijanski Psychotomy su izbacili svoj debi album posle dva EP-ja i… pa neće dobiti mnogo poena za originalnost jer je Aphotik ploča sa koje se iz aviona čuje da su ovi momci iz Venecije i Padove proveli svoje najnežnije godine trošeći njujorški death zvuk onako kako su ga provlačili bendovi poput Immolation i Incantation. Opet, nije loše imati ovakve velikane za uzore pa je Aphotik jedna prilično solidna ploča atmosferičnog, brutalnog detah metala koji uspeva da izbegne plastični zvuk dominantan u savremenoj produkciji i da donese dovoljno varvarskog na meni da to lepo prija ovim ušima. Naravno, gitare su MOGLE da budu malo dinamičnije snimljene, ali opet, to mu je danak odavanja počasti bendovima koji su i sami ime napravili na apsurdno niskim štimovima i mrljavim distorzijama. Nema veze, Aphotik nije nikakvo otkrovenje ali je sasvm slušljiv album ekstremnog ali opet nekako prijateljskog i toplog metala:
https://everlastingspewrecords.bandcamp.com/album/aphotik
Sasvim na drugoj strani su Šveđani Hypnos čiji je album Set Fire to the Sky toliko retro da na momente moram da se podsetim da nije 1985. godina i da nisam ponovo bezbrižni dječarac koji kontemplira o samoubistvu samo zato što je to odlika stabilnog, zrelog intelekta, jelte. No, Hypnos, dakle, ne samo da izgledaju kao da su i dalje osmadesete godine (brkovi, šiške, repajle itd.) nego je i njihova interpretacija hevi metala vrlo verna ondašnjim shvatanjima, osim što ima produkciju koja je uspela da izbegne najgorim ekscesima osamdesetih. Time hoću da kažem da je ovo album čiji je miks mekši i organskiji od onog što smo dobijali polovinom osamdesetih pa je zvuk topao i prijatan a što sasvim dobro služi kompozicije za koje su se Hypnos pošteno oznojili. Neće ovo nikome promeniti život a mnoge će pošteno nasmejati ali Set Fire to the Sky je vrlo pristojan album retro hevi metala koji gotovo laboratorijskom disciplinom sintetiše zvuk od pre više od tri decenije ali uspeva da mu udahne i dovoljno života da to ne bude puki naučni eksperiment:
https://hypnos.bandcamp.com/album/set-fire-to-the-sky
Drugu retro aromu dobijamo od finskih Bonehunter koji sa svojm albumom Children of the Atom nude tek treću studijsku dugosvirajuću ploču publici, ali to je skoro pa bonus pored gomile živih izdanja koja su imali poslednjih godina. Ipak, Children of the Atom je neka vrsta krune ovog dela karijere za spid-trešere iz Oulua jer su konačno uspeli da svoj žestoki, sirovi zvuk tesan na koncertima uglave u solidno napisane pesme koje imaju motorhedovsku prljavštinu i gruv a na njih onda dodaju blek metalske blasbitove i manično pevanje. Finska scena je ove godine porodila nekoliko izvanrednih ploča a Bonehunter sa ovim albumom suvereno upisuju još jednu pobedu za zemlju 1000 jezera donoseći neodoljivo ubedljiv, prljav, rokerski intonran meni ekstremnog metala koji zvuči kao muzika sa najbolje žurke u paklu na koju možete da odete ovog vikenda:
https://bonehuntermetal.bandcamp.com/album/children-of-the-atom
Takođe iz Finske stiže i Wolfheart sa svojim novim albumom Constelation of the Black Light. Dramatičan naslov za ploču koja kombinuje melodični death metal sa malo blek metala, ali i malo horskog, skoro pa power metal pristupa. Wolfheart imaju taj tipično skandinavski, tvrdi, teški zvuk i sviraju jako precizno i dobro, tako da je Constelation of the Black Light jedna ploča koja ostavlja vrlo lep prvi utisak ako niste alergični na malo zašećerene melodije koje ovde ekipa provlači. Ja malo jesam pa kada na to dođu i ekscesivna trajanja pesama od po deset minuta ne mogu da ne poželim da se ovde muzika malo strože editovala i malo više se mislilo o satani i smrti a malo manje o, šta ja znam, Dimmu Borgiru? Ali dobro, nije ovo rđavo:
https://www.youtube.com/watch?v=0EEFLyVZmnk
Ako vam je potreban antidot za dužinu i melodičnost Wolfhearta, iz Poljske nam dolaze grajnderi Ratflesh sa svojim istoimenim prvencem i ako vam „dvanaest pesama za devetnaest minuta“ zvuči kao idealno pakovanje za terapijske potrebe, onda vam ovo mogu preporučiti od sveg srca. Ratflesh su daleko od bilo kakve originalnosti, ali nije da je u grajndkoru to ikada bila baš najviše cenjena karakteristika. Zvučno, bend je sasvim na liniji jednostavnosti i „tečnosti“ kakve očekujemo od zemljaka jednih Dead Infection, recimo, a ima ovde i poneki interesantan momenat dobrog mosh groovea. Ratfleshu, da bi igrali u prvoj ligi, fali malo nepredvidivosti, tenzije spajanja nespojivog koja je nosila originalni grindcore talas iz osamdesetih, ali ni ovako nisu nimalo neprijatni:
https://ratflesh.bandcamp.com/releases
I dobro, konačno da obradimo najvažnije izdanje ove nedelje a to je novi album birmingemskih Anaal Nathrakh pod nazivom A New Kind of Horror. Već smo o ovoj ploči pisali na ovom topiku, u najavama i primećivali kako sve to zvuči kao da bend prilično dosledno reciklira svoje dosadašnje formule, sa blagim iznenađenjem ukazavši kako prvi singl, pesma Forward! Skoro da prilazi nekakvom radio-friendly zvuku, barem onako kako bi ga Anaal Nathrakh jedino mogli dosegnuti. Moja najveća briga, nakon slušanja semplova na Amazonu, nije bila da li će bend zvučno odstupiti od ekstremnih formi po kojima ih svet prepoznaje a istorija pamti, već da li će te prepoznatljive ekstremne forme biti uklopljene jedne sa drugima na dovoljno svež i inspirisan način da se album ne svede na reciklažu.
Album je dropovao juče i, posle nekoliko slušanja, moram da kažem da sam možda i iznenađen koliko mi ovo prija. Mislim, Anaal Nathrakh su verovatno moj najomiljeniji metal bend iz poslednjih desetak godina, ali dve su stvari nepobitne:
1. Većina njihovih albuma ima nekoliko pesama za istorijske udžbenike i nekoliko pesama koje su filer, pristojan, ali ipak filer. Nije ovo tragedija u moderno vreme kada ljudi muziku ionako slušaju preko plejlista i mikseva ali jeste važno imati na umu da su i njihove najbolje ploče (za moj groš su to, recimo, Vanitas i In the Constelation of the Black Widow) imale po pesmu ili dve koje su samo pratile formulu ne dodajući joj ništa supstancijalno.
2. Mick Kenney će jednog dana možda uzeti nekog drugog da mu miksuje i masteruje snimke i možda će se zapanjiti kad shvati da je moguće metal album izmiksovati da zvuči žestoko a da nisu svi kanali zakucani do daske u crveno te da finalni produkt ne zvuči kao da je mačka zaspala na kompresoru tokom masteringa.
Sa A New Kind of Horror imam utisak da je Kenney uspeo da samog sebe prevari i da filer rasporedi ravnomernije po pesmama tako da ploča zvuči više kao kontinuiran narativ a manje kao kolekcija izvrsnih, nadahnutih komada i manje izvrsnih, pod moranje napravljenih kompozicija. Možda je ovome kumovalo i što je A New Kind of Horror praktično konceptualni album usredsređen na stogodišnjicu obeležavanja Prvog svetskog rata pa su i sve pesme tematski konzistentne i nastavljaju se jedna na drugu prilično prirodno. Ovo ne znači da ANKOH nema praznih hodova, ima ih ohoho, barem onoliko koliko su ih imali Desideratum i The Whole of the Law (for the record, meni obe vrlo solidne ploče) ali su ovo sada više poveznice između istinski upečatljivih momenata u svakoj pesmi radije nego odvojene pesme koje čujete i zaboravite.
Dobra stvar je svakako što tih upečatljivih momenata ima mnogo i što su zaista veoma upečatljivi. Za jedan deo zaslužan je Kenney sa nekoliko moćnih melodija i sa svojom već prepoznatljivom studijskom nekromantijom ali ovde lavovski deo zasluge pripada Daveu Huntu (čoveku kome je nadimak, pogađate, Dave Cunt) čije je pevanje ionako jedan od najprepoznatljivijih elemenata muzike ovog benda. Na ANKOH Hunt zvuči jednako rascepano i psihotično kao i uvek, ali su melodični delovi ambiciozniji nego ikada, ulećući iz power metal zaslađenosti u u kingdajmondovske operske teme, pa sve do impresivnih horskih momenata koji dodaju malo duše ovoj inače neverovatno nihilističnoj muzici. Kenney i Hunt su i na prošla dva albuma eksperimentisali sa semplovanim horovima ali ovde na par mesta Hunt sam multitrekuje svoje vokale na zaista impresivan način i to je vredno primetiti i aplaudirati mu.
Opet, formula je formula i ne treba kriti da na mnogo mesta Anaal Nathrakh ne uspevaju da umaknu efektu umanjenih prinosa. Kada je muzika već godinama ovako nemilosrdno zgusnuta, natrpana multitrekovanim gitarama, besomučnim bubnjevima i brdima semplova, tu se čar novine lako i brzo izgubi a Kenneyjevo ADHD aranžiranje pesama u kome se ritam MORA promeniti posle svaka četiri takta, eda se ne bi slušalac umorio, pa još uz sveprisutno digitalno editovanje koje više nije dobrodošlo iznenađenje već očekivani trik kod ovog benda, onda sve to na kraju može da zazvuči i kao puko odrađivanje posla. Kombinovanje ekstremnog metala sa ekstremnim plesnim zvukom na Vanitas i dodavanje dubstep momenata na Desideratum jeste bio način da se formula proširi, ali ovde su to sad već očekivani, ako ne i sasvim izlizani momenti. Zato je sreća da Kenney zvuči istinski inspirisano dobar deo vremena da pesmama ponudi pamtljive teme pa se onda i ti trenuci u kojima slušamo nešto što smo već puno puta čuli progutaju mnogo lakše, a Huntove vokalne akrobacije mnogo oplemenjuju album. New Bethlehem/Mass Death Futures je, recimo, komad koji sjajno sažima ovaj album sa svojim neumoljivim blek metal prženjem u osnovnoj temi, neverovatnim rasponom tehnika koje Hunt ubacuje jednu za drugom u mešalicu za beton, sinti-melodijom u predrefrenu i epskim refrenom koji nije iznenađujući onako kako je to znalo da bude na starim pločama, ali koji ispravno prenosi osnovnu atmosferu koju treba posredovati. Anaal Nathrakh na stogodišnjicu kraja jedne velike vojne donose za mene zaista uspeo lament nad ne samo najvećom klanicom koju je Evropa do tog momenta upoznala, već i refleksiju koja, stotinu godina kasnije, mrko ukazuje da lekcije, zapravo nisu dobro naučene. Kao bend koji sa sobom nosi odgovornost definisanja i odbrane moralne srži ogromnog dela scene ektremnog metala, Anaal Nathrakh su na ovom albumu dostojni narativa koji su uhvatili da ga ispričaju.
Dakle, neverovatno brutalne pesme poput The Apocalypse is About You! ili Mother of Satan podsećaju na najbolje momente benda a završna Are We Fit For Glory Yet? (The War To End Nothing) je meni izvrsna u svom pretencioznom a istovremeno naivnom vokalnom aranžiranju koje sažima metalsko posmatranje rata kao fenomena kojim smo istovremeno i fascinirani barem onoliko koliko ga se plašimo.
Lično sam se, takođe, plašio da će Anaal Nathrakh upasti u ponavljanje formule po već utvrđenim tačkama i da će album zbog toga biti kompetentan ali dosadan, no A New Kind of Horror je, čini mi se, uspeo da se ovome otrgne i da, radeći sa uobičajenim alatkama kreira nešto jedinstveno. Drugi Kenneyjev problem – prebudžena produkcija i prekomprimovan mastering su, avaj i dalje tu i mada album ipak zvuči malo manje kao parodija od Desideratuma i razaznatljiviji je nego The Whole of the Law, mislim da je ovo sledeća barijera koju bend treba da prevaziđe. No, za ovu godinu sam zadovoljan. Anaal Nathrakh imaju običaj da mi svaku drugu jesen obeleže novom pločom i ove jeseni to je ploča koju ću sa zadovoljstvom vrteti mnogo puta a za omot albuma slutim da će završiti i na nekoj majici koju ću obući bez stida čim za to dođe vreme.
https://anaalnathrakh.bandcamp.com/album/a-new-kind-of-horror
