Arhiva za oktobar, 2018

Film: Venom

Posted in film, Stripovi with tags , , , , on 28 oktobra, 2018 by mehmetkrljic

Venom Rubena Fleischera je krš i lom. Ovo kažem relativno nevoljno jer sam ipak slab na Toma Hardyja a i ostali glumci u filmu su dobri, ali ovo je film koji je do pola krš zahvaljujući Sonyju a od pola je lom zahvaljujući, bogami i Marvelu.

Što se Marvelovog dela tiče, stvari su tu odavno bile jasne. Venom je bio dobar lik, smislen i svrhovit u vreme kada je osmišljen da bude ultimativni antagonist Spajdermenu. Debitujući u broju 300 Amazing Spider-mana, a posle podugačke artiljerijske pripreme, Venom je ne samo zaista uspeo da postane jedan od ikoničkih Spajdermen negativaca na ime svoje intimne veze sa njim, već je i sam dualitet između Eddieja Brocka i tuđinskog simbiota bio dobro balansiran Brockovim komplikovanim karakterom. Spajdermen je sa Venomom imao muku posebne vrste i uspeo da ga se (naizgled zauvek) oslobodi tek na način koji je zahtevao istinski nov pristup, čak i to da heroj navikao na pobede na određen način okusi poniznost da bi nastavio da živi.

Naravno, Marvel je sve to onda prilično upropastio devedesetih kada su krenuli stripovi u kojima je Venom bio glavni junak a koji se nisu oslanjali na njegovu vezu sa Spajdermenom. Lik stvoren da bude mračna refleksija Spajdermena i Petera Parkera u ogledalu odjednom je trebalo da ima karakter izvan ovog dualizma/ antagonizma PLUS da bude neka vrsta antiheroja koji čini dobre stvari makar iz pogrešnih pobuda. To, recimo diplomatski, uglavnom nije išlo. Venom jeste pokazao žilavost i tokom trideset godina je uspevao da ga pišu dobri autori (Peter David, Dan Slott…) ali malo je tu na kraju napravljeno memorabilnih stripova. Lethal Protector, na kome je ovaj film dobrim delom baziran nije ono što bismo danas zvali klasičnom pričom iz Marvelove prošlosti, već najpre jedan od manje loših stripova o Venomu.  Čak i aktuelni Venom serijal osmišljen za tridesetogodišnjicu koga piše cenjeni Donny Cates ne uspeva da prevaziđe intrinzične slabosti svog lika. Eddie Brock je one trick pony, čovek definisan svojim neuspehom u istraživačkom novinarstvu, a koji je smisla imao kada je na suprotnosj strani bio Peter Parker/ Spajdermen kao primer „dobre“ sudbine sličnih korena. Sam Venom i dan-danas ne uspeva da se jasno definiše kao heroj ili antiheroj – u vreme dok je bio samo Spajdermenov protivnik imao je interesantan etički disbalans utoliko što je sebe video kao heroja (i nikada nije napadao nedužne) čija je dužnost da ukloni verolomnog Spajdermena. Bez ove motivacije, Venom nikada nije udobno zaokružen lik.

Ovo se sve, nažalost, više nego jasno vidi u filmu koji, naravno, nema Spajdermena ni u naznakama i lik Toma Hardyja je na momente potpuno farsičan. Ovaj Venom ima praktično komično preokretanje motivacije za ono što radi, a isto tako je njegov psihotični element (da u domaćinu budi animalne porive zajedno sa snagom) korišćen praktično za humorističke pančlajne.

Hardy je ovde nažalost deo problema makar koliko je i deo rešenja. Kao i u Mad Maxu i ovde on glumi vrlo prenaglašeno fizički, sa tikovima i nervoznim gestovima i mada je osvežavajuće videti super(anti)heroja koji ispoljava ovu vrstu nelagode (iako su istini za volju, svi glumci koji su radili Spajdermena imali slične napore, no Hardy u ovome ide najdalje), istina je i da Hardy apsolutno preglumljuje i u filmu gde se ostali glumci ponašaju kao u pristojnoj Halmark produkciji, on izrazito štrči i deluje kao da pokušava da podrije ton filma.

No, Hardy je samo deo problema. Ovo je pristojno režiran film u narativnim sekvencama (recimo montaža na početku gde vidimo stil televizijskog novinarstva koji Brock upražnjava je izvrsna) i mada ima gomilu scena u kojima likovi bukvalno prepričavaju zaplet gledaocu, to je sve solidno dinamično i vizuelno zrelo, ali ubija ga nekonzistentan scenario i nemogućnost da se postigne definitvan ton.

Scenario, u skladu sa horor tropima od kojih se štedro zajmi, uvodi određena pravila o tome kako simbioti preživljavaju na Zemlji i da je uspešno vezivanje za domaćina stvar sreće i retkog poklapanja parametara – ovo je zamajac zapleta, zapravo i, na kraju dana, motivacija za glavnog negativca da čini loše stvari u potrazi za panaceom. No, zarad teranja akcije unapred, sva ova pravila krše se kad god je potrebno, simbioti se šetaju po „atmosferi bogatoj kiseonikom“ – koja bi trebalo da im smeta – koliko god je to potrebno, slobodno biraju i kontrolišu tela onoliko koliko je neophodno da se stigne gde treba da se stigne i film prema kraju apsolutno gubi ikakve pretenzije da bude makar i PG-13 body-horror sa definisanim tenzijama i katarzama jer pravila, pokazuje se, uopšte nema.

Drugo, naravno, kraj je mesarski smandrljan sa velikim delom u sredini filma gde imamo jedan zaplet o naučniku koji gazi etiku radi fantazija o spasavanju čovečanstva, samo da bi se ispostavilo da imamo posla sa frakcijama simbiota, mogućom interplanetarnom invazijom, sve to ubačeno 20 minuta pred kraj da bi se ulozi veštački podigli a finalni sukob imao više težine. Neuspelo, naravno, uz „pravog“ negativca koji nije ni skiciran a kamoli definisan kako treba.

Na sve to, kako rekoh, film ne uspeva da se dogovori sa samim sobom o tome šta je on u stvari. Nije body horror, pogotovo sa PG-13 rejtingom (mada je bizarno da film u kome imamo solidnu količinu psovanja, proždiranje živih životinja, dekapitacije i probadanja sečivima, ali, nekako bez krvi, ima ovaj rejting) a i zbog tog odsustva tenzije, nije ni komedija mada Hardy igra najbliže farsičnoj komediji. Nije ni čista farsa mada nema drugog načina da se objasni potpuno odsustvo prepoznavanja na strani glavnog junaka šta je uradio svojoj devojci, kao i odsustvo stvarne etičke diskusije o ubijanju policajaca i… drugih ljudi.

Ono što je u svemu tome dobro je da Fleischer ovo uprkos svim tim problemima, režira efikasno pa i pismeno i film uspeva da izbegne da bude kataklizma proporcija Trankove Fantastične Četvorke a u šta je lako mogao da se pretvori da je studio malo manje verovao u ovu produkciju. Riz Ahmed kao negativac je, recimo, potpuni promašaj u kastingu ali on svoju ulogu odrađuje profesionalno, dok su Williamsova i Scott, prevashodno TV glumci, svemu dali dozu zanatske korektnosti koju film koji ovoliko meandrira u svojoj egzekuciji, skoro da nije zaslužio. Otud su mnoge scene u filmu vrlo uspele, pa iako se ne drži kao celina, nije neprijatan u segmentima. Nažalost, akcija je, iako pristojno režirana, jedan od slabijih elemenata – sva se događa po noći pa kao da se vraćamo u pre-Marvel eru superherojskih filmova sa zrbljanim akcionim scenama u kojima se ništa ne vidi jasno, a ovome veoma doprinosi muzgavi CGI samog Venoma koji deluje crtanofilmovski animirano i još više produbljuje farsični osećaj cele produkcije. Sony je sa Amazing Spider-man filmovima srazmerno loše prošao ali Webb je (mada, naravno, uz mnogo više budžete) imao za bar dve klase bolje urađenu akciju, naročito u pogledu ikoničnosti likova i jasnoće scena.

No, stvari ne moraju da budu logične, pa su ASM filmovi ubili franšizu i gurnuli je u ruke Marvelovih filmadžija, a Venom je, protivno svoj logici, zaradio preko pola milijarde dolara za, evo, tri nedelje. To samo znači da nas nastavak sa Carnageom u ulozi glavnog negativca neminovno čeka za godinu i po dana or sou a skoro da ne mogu da smislim način da to bude dobar film s obzirom da je ceo štik koji Carnage ima to da NIJE PG-13. No, živi bili pa videli.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 26-10-2018

Posted in metal with tags on 26 oktobra, 2018 by mehmetkrljic

E, pa, Petak je i neka je. Red je došao i na metal, posle svih gluposti kojima smo svedočili ove nedelje. Neka nas blagorodni dodir metala malo isceli i pripremi za iskušenja koja će sutra doći. Amin.

U blek metal novostima, ove nedelje prvi album vrlo friškog mađarskog projekta Realm of Wolves, Osnovani početkom ove godine od strane članova wildrness, Ephilexia, Silent Island i drugih bendova, Realm of Wolves su još jedan atmosferični, veoma melodični i setni blek metal bend sa jakom „post“ dimenzijom u zvuku i pristupu. Oslanjanje na dekadentnu mađarsku poeziju između dva rata i postrokerske melodije na gitarama, srećom, ne zamagljuju skroz činjenicu da ovde imamo na programu i dosta energične svirke i solidnog pevanja. Ipak, ovo je puno i lepih nedistorziranih pasaža i mesta za nežnu kontemplaciju pa bih svakako album Oblivion, vrlo solidno napisan i snimljen, preporučio najpre nežnijima među nama:

https://realmofwolves.bandcamp.com/album/oblivion

A iz dalekog Viljnusa (u, jelte, Litvaniji) stižu nam Haeriesis sa svojim novim EP-jem od tri pesme, nazvanim sugestivno The Bleaking. Haeriesis ne sviraju čist blek metal i rado ovu muziku mešaju sa malo industrijskih i ambijentalnih elemenata ali i sa generalnom „darkerskim“ momentima (slušajte Those Tremors koja ima postpank vajb) što je fino osveženje. Pritom ovo je ne samo vrlo dobro odsvirano već i vrlo dobro snimljeno sa glasnim ali dinamičnim miksom koji daje instrumentima puno prostora da se čuju. The Bleaking nije BAŠ eksperimentalna ploča ali naginje na tu stranu i lepo se ponaša u svim tim svojim meandriranjima:

https://haeiresis.bandcamp.com/album/the-bleaking

A dok se Rusi i Ameri utrkuju ko će koga više da pljune po novinama na ime hegemonističkih ambicija i prljavih taktika u osvajanju sveta, metalci među sobo lepo sarađuju. Debi album benda Automb iz Pitstburga, Esoterica (mislim, album se zove Esoterica, nije to savezna država u Americi u kojoj se nalazi grad Pitsburg) (pričamo o Pitsburgu iz Pensilvanije, NE ZBUNJUJTE ME!!), tako je izašao za ruski Satanath Records i ovo je vrlo lepa kombinacija. Ovaj trio čuka prilično moćan, epskizvučeći blek metal koji ne hvata toliko na brzinu (ili tehniku) koliko na postojanost i monumentalnost. I to im dobro ide. Ovo nisu kompleksne ali jesu organske, logične pesme sa bendom koji u njima pošteno radi (pogotovo bubnjar koji je i najnaglašeniji u miksu pa je ovo nekarakteristično teška blek metal ploča) i pevačicom koja odire grlo iz sve snage. Blek metal načelno nije muzika srednjeg tempa i mošerskih deonica ali Automb se zapravo baš sa takvim materijalmom  najbolje snalaze. Prijatno:

https://satanath.bandcamp.com/album/sat202-automb-esoterica-2018

Donekle slično, ali malo pankerskije sviraju Poljaci Ortsul na svom prvom EP-ju Robactwem Oblazłem koji je baziran na mahom srednjem i sporijem tempu i hvata pre svega na ekstremnu emociju (a ta emocija je uglavnom očaj) koja se preliva kroz melodične gitare i pevača koji strahovito vrišti. Ima ovde štofa, kako rekoh, dosta to pankerski zvuči i meni to prija mada je miks mogao da malo posvetli gitare koje se ovde često gube ispod basa (u blek metalu!) a bubnjarevo junačenje na duplim kikovima se takođe razmazuje u ponoru bas frekvencija. No, dobro, lako je biti perfekcionista kada sediš za kompjuterom i vrtiš bandcamp. Ima ova muzika dušu, pa makar i, jelte, onu već obećanu Đavlu. Poljska. Kida ove godine.

https://ortsul.bandcamp.com/

Sledeći album ubacujem samo da se ne kaže da nemam vremena za stvari koje mi se ne dopadaju. Mislim, hoću da kažem, meni se ova vrsta atmosferičnog blek metala kakvu sviraju Rusi Elderwind ne dopada ali vidim da njihovi fanovi vele da im je drugi album, Чем холоднее ночь do jaja i da je dostojan naslednik prvog, pa ako volite veoma bukvalan melodični blek u kome predvidive, skoro evrovizijske melodije bivaju besomučno ponavljane na gitari i kavlijaturama a ostatak benda ih ropski prati, pa sve to kroz sat vremena za mene nepodnošljivo zaslađenih emotivnih kompozicija, onda će vam se ovo svakako dopasti. Ali nije moja šolja čaja. Mislim, u fullu prihvatam da je metal muzika skoro po definiciji kič, ali, dođavola, i u kiču mora da ima gradacije. Mislim, da je nema, šta bismo po ceo dan radili po internetu? Oko čega bismo se svađali??? Ne možemo baš SVE vreme oko neoliberalizma.

https://elderwindband.bandcamp.com/album/the-colder-the-night

Za potrebe blage dezinfekcije, dobili smo, posle dosta meseci drame i odlaganja, debi album indonežanskih Choria. Album se odaziva na Black Secret Beyond Of Nature i mada je i ovo melodični, atmosferični blek metal, sa nemalim investicijama u naglašene melodijske teme, ipak je to meni daleko prihvatljivije. Delom zahvaljujući znatno većoj žestini u svirci i tvrdini u produkciji, ali i delom jer Choria iako vole melodiju i atmosferu ipak nisu u njima skroz banalni i muzika ima dostojanstveniji pristup rabljenju saharina, pa je ovo pre svega mračna i glasna svirka koja tek nakon što uspostavi tu filozofiju kao osnov, ide u smeru zaslade. Slušljivo, a ako volite atmosferični BM, onda i više od toga:

https://limitedblastingproduction.bandcamp.com/album/black-secret-beyond-of-nature

A pošto sam ja čovek širokih shvatanja, evo još jednog albuma koji nije baš moj kap ov vrdžin blad, ali koji je, vidim, kod određenog sloja publike prošao jako dobro (a tek je danas izašao!!!). Radi se o trećem albumu solo projekta Eneferens, pod nazivom The Bleakness Of Our Constant i ovo je jedna dugačka i depresivna meditacija o gubitku i bolu, kroz mešavinu melodičnog blek metala i američkog folka. Ima tu dosta elegancije u svom tom očajanju i mada sam ja izgleda doživotno alergičan na ovakve harmonije i klin pevanje, ovaj album ima i mnogo momenata koji mi se dopadaju (na primer praktično karikaturalna peta pesma koja je funeral doom sa blek metal produkcijom). U svakom slučaju ovo je iskreno pa to što je OBER patetično nije iz neke kalkulantske namere kao kod… dobro neću da lajem. Poslušajte, Mineapolis ima šta da ponudi:

https://eneferens.bandcamp.com/album/the-bleakness-of-our-constant

Ponovo se vraćamo ruskom Satanath Recordsu koji u suradnji sa izraelskim (!!!) Eastern Frontom izdaje peti album projekta From the Vastland, Daevayasna, čiji je jedini član muškarac po imenu Sina, originalno iz Teherana  a danas nastanjenen u Trondhajmu. Mislim, metalski globalizam je čudo. Persijanac u Norveškoj koji izdaje za rusku i izraelsku etiketu – ima li nečeg globalističkiojeg (i… neoliberalnijeg, rekli bi sad neki)?

Šteta je što muzika nije baš na nivou sve te globalističke utopije, ali nije ovo ni rđava ploča koliko je relativno pravolinijska i generička. Sina se drži old school pristupa i proverenih skandinavskih fora na ovoj ploči i nikada to ne prevazilazi nivo druge lige, ali od srca je, tematski se bavi zoroastrizmom i – ima dušu. Pa probajte:

https://satanath.bandcamp.com/album/sat205-from-the-vastland-daevayasna-2018

Za malo „prave“ norveške blekerije ove nedelje pobrinuće se Sjukdom koji su izbacili drugi album po imenu Stridshymner og dødssalmer (Borbene himne i himne smrti, jelte). I odmah se čuje odakle ovo dolazi – sva skandinavska hladnoća i mračna dostojanstvenost se plasiraju već u prvih par minuta ove ploče i mada Sjukdom nikada nisu u opasnosti da ih proglasite za naročito originalne, njihova isporuka na ovom albumu je besprekorna. Mogao bih, eventualno malčice da kritikujem miks koji je malo suviše spljeskan, ali pošto su ovo uglavnom pravolinijske, proste pesme zasnovane na ponavljanjima velikih, jakih a prostih tema, to ne smeta TAKO mnogo. U nedelji kada smo dobili GOMILU melodičnog, atmosferičnog, takoreći nežnog blek metala, dobro je imati na jelovniku i nešto ovako snažno i gnevno. Album izlazi danas za uvaženi Osmose Productions, pa očekujem da će se na bandcampu pesme uskoro pojaviti, ali za potrebu instantne gratifikacije evo i linka za JuTjub:

https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/stridshymner-og-dodssalmer

https://youtu.be/8aPiowtwyf8

A ako nam nije bilo dosta Poljaka, krakovski Kriegsmaschine su u prošlu nedelju iznenada i bez najave objavili svoj treći album, Apocalypticists i ovo je, kako i treba da bude, pedeset minuta ozbiljnog nihilizma. Kriegsmaschine su jedan od retkih bendova koji mogu da sviraju skoro sat vremena u srednjem tempu a da meni to ne bude dosadno, jer je njihova muzika nervozna i dinamična, ispunjena jakom tenzijom i nosi onaj dah opasnosti koji bi blek metal trebalo da po definiciji sadrži. Ovde čak ni skenk ritam ne deluje mekano i opušteno.

https://ksmpl.bandcamp.com/album/apocalypticists

Nije vam dosta Poljaka, shvatam, pa evo odmah da napravimo brz prelaz prema drugom albumu takođe krakovskih Outre. Hollow Earth je zamamna smeša bolesne i mračne atmosfere, žestoke svirke, brutalnih vokala i okutltizma, ali meni je najvažniji element ta agresivna, tvrda, disciplinoivana svirka koja se odlično uklapa u prostran, odjekujući miks. Ima bendova koji zaista savršeno funkcionišu kada im je zvuk na granici pećinskog i umeju da iskoriste sve harmonske akcidente koji se praktično sami pomaljaju u ovakvim situacijama. Outre su jedan od takvih bendova, plus ovo je zaista moćno odsvirano i napisano tako da nudi najbolje od oba sveta: i avangardni naklon dostojan najfinije francuske škole,  ali i grubo, tvrdo prebijanje. Moji ljudi:

https://outremetal.bandcamp.com/album/hollow-earth

Idemo na stonere!

Prvi su na redu ove nedelje Lady Lizard sa Malte čiji je istoimeni debi EP jedna lepa, izfazirana smeša desert rocka i southern groove tendencija sa Black Sabbath DNK. Zapravo je ovo malo i suviše južnjački za moj ukus, ali ima šmeka, distorzija je odlična, pevanje dovoljno grubo da me zadovolji (ooooh… kinki!) a pesme mada nisu neka otkrovenja, lepo voze taj svoj gruv:

https://ladylizard.bandcamp.com/releases

A ponovo iz Norveške stižu Magmakammer, trio iz prestonice čiji drugi album Mindtripper vrlo mnogo truda ulaže da se zakači na šmek ’70s psihodelije i narkofilije (primera radi, neke se pesme zovu ovako: Druggernaut, Acid Times, Cosmic Dancers). No, ko to voli, ovo će mu se dop(!)asti. Magmakammer umeju da uhvate taj udrogirani gruv koji je pre četrdesetpet godina bio simbol zla i dekadencije a danas sredovečni ljudi mole boga da njihova deca slušaju ovo a ne Džastina Bibera i Prti Bee Gee, imaju dobar, prljav garažni zvuk i dosta stava u ovome što rade pa je i meni sve to simpatično. A u životu nisam probao narkotike, ako se ne računa jednom kad su mi operisali krajnike.

https://magmakammer.bandcamp.com/album/mindtripper

Iz susedne Švedske stižu Domkraft, trio čiji drugi album, Flood, udara jako, sporo i žestoko a da opet ne zaboravlja na gruv i rokenrol. Domkraft se opisuju i kao doom bend, mada je njihova muzika prilično gruvi, ali nije to slučajno jer i pored psihodeličnih efekata na gitarama, prvenstveni osećaj koji ova ploča ostavlja je konfrontativnost a ne poziv na paljenje džointa i kuliranje. Lepo je čuti malo bešnji i agresivniji sludge/ doom s vremena na vreme a Domkraft se odlično snalaze u svojoj ulozi dizača buke i podsticaja slušaoca da ustane i nešto uradi a ne samo da šuti i smrdi. Pritom ovo je teško, distorzirano i moćno a izmiksovano možda za nijansu presuženo, ali može, čuje se. Meni se ovo baš dopada:

https://domkraft.bandcamp.com/album/flood

Nešto manje mi se sviđa novi Space Paranoids (da, bend jeste uzeo ime po fiktivnoj istoimenoj arkadnoj igri, pametni ste, al niste jedini koji ste Trona gledali) jer je ovo miks stonera i grandža kome su važniji veoma razrađeni aranžmani od teških rifčina. Nije to ni rđavo, da ne bude zabune (da jeste, ne bih ga ni pominjao ovde) ali ja u svom stoneru volim da je naglasak na božanskom rifu i satanskom ponavljanju. Space Paranoids na High Tales imaju i jedno i drugo ali su ipak mnogo više usmereni na pravljenje pesama koje se razvijaju i menjaju pa će verovatno biti više po volji nekom drugom:

https://edisonboxrecords.bandcamp.com/album/high-tales

Nego, ove nedelje smo dobili i malo premijum death metala! A prvi koje bih obeležio tim epitetom su svakako Hate Eternal koji sa svojim , Isuse!!!!! već sedmim albumom, Upon Desolate Sands pokazuju šta znači kada produkt dobro sazri. Hoću reći, ovaj životni projekat Erika Rutana je uvek delovao kao njegova demonstracija kako bi Morbid Angel STVARNO trebalo da zvuči, sa najmračnijim harmonskim fantazijama i nepraštajućim baražem bunjeva, ali moram da kažem da ma koliko to mene na papiru OČAJNO rajcalo, prošlo je nekoliko albuma pre nego što sam rekao „E, to je to“.

Jer, naime, Hate Eternal su u početku za mene bili primer monotonije koja nastaje kada su muzičari toliko dobri i posvećeni da sve vreme sviraju iz sve snage i najbrže što mogu pa muzika zbog toga gubi koncept dinamike, tenzije, rizika. No, prošli album, Infernus, iz 2015. godine je konačno pokazao kako Hate Eternal mogu da imaju i jare i pare, da i dalje budu neumoljivo agresivni a da pesme ipak imaju dinamiku i živost. Upon Desolate Sands nije tek puki nastavak ovog albuma i ovo je, ako ćemo iskreno, zapravo malo kontemplativnija ploča sa mrvicu više priklanjanja atmosferi i radu iz pozadine nego što je prosek za ovaj bend. Ali to odlično radi. Rutan je morbidejndželovsku formulu na ovom albumu odveo na neke sveže strane, dodao kašičicu imolejšnovskog gruva i dobili smo mračan, ali uzbudljiv album koji više nije sklopljen 99% od blastbitova nego ima prostora da malo diše i okrene se oko sebe, a da nije izgubljena inercija i taj nemilosrdni momenat kretanja napred. Rutan je kralj brutalnog death metala već decenijama, a Upon Desolate Sands ga prikazuje u momentu kada pravi vidan napor da nastavi da raste i evoluira. To je lepo.

https://hateeternal.bandcamp.com/album/upon-desolate-sands

S druge strane, švedska death metal supergrupa Bloodbath je objavila svoj peti album, The Arrow of Satan is Drawn i to je dosta slušljivo, ako već ne posve nezaobilazno. Bloodbath su bend koji izaziva u jednakoj meri respekt na ime baštinjenja najteže fome swedeath zvuka, ali i bes i prezir, valjda zbog toga što se ovakav angažman članova Opeth, Katatonije, pa i Paradise Lost (Nick Holmes peva od 2014. godine u bendu, uključujući ovaj album) smatra donekle ciničnim i nedovoljno iskrenim. Jebemliga, ko bi to sve pohvatao…  The Arrow of Satan is Drawn definitivno neće biti uvršten u deset najvažnijih albuma švedskog death metala na bilo kojoj budućoj listi, ali ovo je ponovo neka vrsta konceptualnog albuma sa velikom količinom interesantnih ideja i, dobro, priznajemo, priličnom količinom ziheraškog pristupa. Ali opet, zdravo je ovo u dovoljnoj meri da ja mogu da ga slušam a ja praktično prezirem i Opeth i Paradise Lost i Katatoniu. Album trenutno na JuTjubu ima da se čuje u celini samo u odvojenim videima na kanalu ovog dobrog čoveka, pa koga zanima, nek se zaputi:

https://www.youtube.com/user/kazimkalay/videos

A iz Nju Džerzija imamo treći album technical death a malko i slam  benda Cognitive pod nazivom Matricide. Unique Leader generalno ne izdaje nedopečeno smeće i ove su godine imali bar dva izdanja što zaslužuju epitet klasika (prošlonedeljni Internal Bleeding ali i proletošnji Ingested) i Matricide je jedna vrlo pristojna ploča. Kako sam već negde guslao, sleming det metal je postao igraonica za internet muzičare mlađe po godinama i nezrelije po interesovanjima pa je uvek lepo čuti iskusnije muzičare šireg obima interesovanja kako baštine elemente slema unutar muzike koja nije fetišistički usredsređena samo na jedan jedini trik. Matricide je ploča solidnog gruva ali gruva koji mutira, evoluira, džilita se i ne da da dosadi. Valjano:

https://youtu.be/KbbBOmG9RQ4

Pa onda iz Denvera, jelte, Kolorada, dolazi Glacial Tomb i ova su tri besna muškarca za svoj debi album (posle jednog EP-ja i para singlova) nazvan po samom bendu, svoj blackened crust zvuk dopunili death metal tvrdoćom i dobili smo vrlo prijatnu, agresivnu, užasno besnu a opet i osećajnu smešu brzog krljanja i teškog, moćnog, sludgey valjanja sporim i srednjim tempom. Glacial Tomb nisu bend crtanofilmovske estetike (iako je u dobroj meri koriste za svoje ciljeve) i njihovo spajanje najtvrđih formi panka sa ekstremnim metalom je sveže i uverljivo i daje slušaocu prostora da se upiše u muziku koja definitivno pokušava nešto da kaže. Impresivan, jak debi:

https://glacialtomb.bandcamp.com/album/glacial-tomb

A sećate se benda/ projekta/ čoveka po imenu Thor? Još osamdesetih su se ljudi smejali blond Kanađaninu sa steroidnim pektoralnim mišicama i poziranjem sa čekićem na naslovnim stranama svojih albuma, ali Jon Mikl na kraju dana i dalje izdaje albume a njegovi kritičari verovatno više nemaju snage ni da ga kritikuju. U poslednje četiritri godine Thor je izbacio četiri albuma a ove godine smo dobili božićni album pod nazivom Christmas in Valhalla.

Ima li smisla božić u nordijskoj mitologiji, pitate se sad vi naglas, ali naravno da nema i Thor danas sasvim jasno stavlja do znanja da je za njega ovo zajebancija, ali to je, na kraju dana, sasvim dobronamerna zajebancija i ovo je album dobro raspoloženih hard rok poskočica sa božićnom tematikom za, hm, decu… Da ne bude zabune, ovo je prilično generička muzika, a produkcija je u najmanju ruku problematična, ali Thor ima jednu pankersku opuštenost u ovome što radi i, opet, radi ovo već duže od četrdeset godina, pa treba i to ispoštovati:

https://thormusic.bandcamp.com/album/christmas-in-valhalla

Nazad u Švedskoj dobili smo novi album legenadrnih Unleashed. Unleashed spadaju u generaciju koja je definisala švedski death zvuk a jedni su od prvih koji su tekstualno obrađivali vikinške teme u okviru death scene (za razliku od black metal scene na kojoj je to bilo nešto uobičajenije). Bend i dalje vredno radi i izdaje albume pa smo ove godine dobili The Hunt for White Christ a koji je četvrti album u konceptualnom serijalu koga basista Johnny Hedlund piše već godinama baveći se kombinacijom istorije i fantazije bazirane na skandinavskim mitovima. Muzički, ovo je ubedljivi, mesnati švedski death metal sa klasičnim Unleashed formulama. Ovo nije bend koji se trudi da izmišlja nove stilske pristupe sa svakim novim izdanjem niti ga zanima ukrštanje sa drugim žanrovima – Unleashed su prosto neka vrsta švedskog metal buldožera koji ide napred, kroz sve prepreke, bez interesovanja za trendove ili alternativne pristupe. Ako volite Unleashed, volećete i Lov na bijelog Hrista. Album za sada ima da se čuje samo u formi tri pesme na bandcampu, ali zato pouzdani turski JuTjuber odozgo i ovo ima u celini na svom kanalu:

https://unleashed.bandcamp.com/

https://www.youtube.com/user/kazimkalay/videos

Za mene je, naravno, izdanje nedelje dugo, predugo očekivani drugi deo EP serijala koji je započeo još 2015. godine. Pričam, naravno o EP-ju The Book of Suffering – Tome II jedinih, neponovljivih, i možda čak i, gulp,najboljih, kanadskih tek-det metalaca Cryptopsy.

Cryptopsy su bend koji nosi čudnu stigmu. U poslednjih šest godina sviraju bolje nego ikada izdižući svoj tehnički death metal iz devedesetih na sve više razine svakim novim izdanjem i koncertnim nastupima koji su eksplozivni, agresivni i moćni, a ipak popriličan deo tvrdog jezgra fanova ih danas prezire i zatrpava JuTjub komentarima kako ovaj bend nije bend bez Lorda Worma i kako to s jednom gitarom više nije to i sve tako.

Ovo je mahom potpuni nonsens. Lord Worm je fascinantan kao pojava, ali kao pevač ni u Cryptopsyju zapravo nije bio tako ubedljiv (da bi mu post-Cryptopsu izdanja bila, za moj groš, prilično slaba). Matt, koji peva u bendu već čitavu deceniju dobija apsolutno neproporcionalnu količinu mržnje od strane publike onlajn, sa sve stalnim tvrdnjama da on „samo vrišti“ i „uopšte ne izgovara tekstove“. Mislim, jebote, da ovako nešto slušam od death metal publike u 2018. godini, pa kao da sam se vratio u detinjstvo i moje prve eksperimente sa ekstremnim metalom a ceo JuTjub se pretvorio u moje roditelje i rodbinu… Elem Matt je – njegova scenska persona na stranu – pevač agresivnog, jakog glasa i sasvim respektabilnog dijapazona tehnika a što se na ovom snimku više nego dobro čuje.

Drugo, današnje pesme Cryptopsy su uglavnom fantastični komadi ekstremno brutalnog, tvrdog death metala odsviranog sa mnogo tehničkih egzibicija ali sa nula ambicije da ovo bude muzika za muzičare. Cryptopsy su se opekli sa albumom The Unspoken King koji je sadržao elemente deathcorea i od tada prave samo beskompromisni, apsolutno brutalni death metal a to što imaju samo jednu gitaru u postavi, pokazalo se i na koncertima, nema apsolutno nikakvog uticaja na gustinu i kompleksnost zvuka. Mislim, Christian Donaldson i Olivier Pinard su opasan gitara-bas duet a gdegod da zafali malo pozadine, tu je verni sempler i sve je u najboljijem redu. Konačno, bubnjar Flo Mournier je jedan od najmaštovitijih bubnjara u čitavom žanru i njegova organska ali neumoljivo agresivna svirka je sa godinama sve intrigantnija i bolja.

Ukratko: prvi The Book of Suffering EP mi je jedno od najbojih Cryptopsy izdanja uopšte, a njegov nastavak koji je danas izašao je dostojno produživanje priče u pravom smeru.

Hoću da kažem da je ovo ekstremno brutalna muzika, sa veoma složenim aranžmanima i dinamičkim amplitudama a da Cryptopsy nadmoćno, nadmoćnije nego ikad, zapravo, uspevaju da sve to proguraju kao narativ koji ima svoj tok i logiku što je slušaocu vidljiva od početka do kraja.

Naravno, teme tog narativa su užasne i Cryptopsy su jedan od retkih bendova čiji me tekstovi povremeno nateraju da se osetim nelagodno – a ne zaboravimo da čitave podvrste death i grind pravaca praktično kao jedinu temu imaju mizoginiju i nasilje nad ženama. Kod Cryptopsy se ovo ne istražuje na crtanofilmovskom nivou koji je standard kod drugih i ovde ima pomenute nelagode koja dolazi uz i dalje žanrovsko ali dublje, ozbiljnije bavljenje ovakvom tematikom. Dakle, eksploatacija ali filozofski ambiocioznija.

Sve je to u paketu jedan veoma impresivan dvadesetominutni atak na čula sa dovoljno tehničkih kvaliteta da natera i najveće muzičare među nama da sa odobravanjem klimnu glavom ali i sa čitavom dimenzijom praktično kinematskih emocija koje nas teraju da čim se muzika završi krenemo ponovo od prve pesme i još više se udubimo u priču koju Cryptopsy pričaju. Ne znam kada ćemo dobiti čitav album od ovog veteranskog benda ali za sada nam Cryptopsy puštaju nektar na kašičicu, obezbeđujući da ostajemo navučeni a da ne uspevamo da se zasitimo. Pametno.

https://cryptopsyofficial.bandcamp.com/album/the-book-of-suffering-tome-ii

Video igre: Marvel’s Spider-man

Posted in video igre with tags , , , , on 24 oktobra, 2018 by mehmetkrljic

Kao što sam pre neki dan i pomenuo, završio sam Marvel’s Spider-man* i, kao što sam takođe možda natuknuo, igra je uspela da me prijatno iznenadi. Sad, da ne bude zabune, očekivao sam da ovo bude solidan naslov, kao i da će moja još-malo-pa-celoživotna fascinacija Spajdermenom da kompenzuje sigurno postojeće nedostatke u nekoj meri, ali Insomniac su uspeli da prebace priličan broj mojih očekivanja i naprave igru koja će se legitimno nadmetati za naslov igre godine kada za to dođe vreme. S obzirom da je u pitanju open-world naslov koji će morati da se suoči sa teškašima kao što su Assassin’s Creed Odyssey koga, eto, svi, uključujući Milana, prilično hvale, i Red Dead redemption 2, koji samo što nije, to je priličan uspeh. U donjem tekstu pokušaću da obrazložim kako se desilo da je studio i dalje najpoznatiji po Spyro the Dragon igrama napravio najbolju Spajdermen igru u istoriji Spajdermena. I igara.

 

* U daljem tekstu verovatno samo Spider-man. Ili MSM, da budemo malko kinki.

 

Spajdermen je, naravno jedan od najprepoznatljivijih likova vaskolike popularne kulture a ovo je URPKOS relativno loše primljenim filmovima iz poslednjih nekoliko godina. Da Homecoming nije uspeo u onome što je uspeo, verujem da novih filmova o Spajdermenu ne bi ni bilo jedno izvesno vreme. Ipak, ni loš učinak Amazing Spider-man filmova, ni činjenica da se stripovi danas ne prodaju ni približno u tiražima koje su tukli devedesetih godina, nije uspela da značajno umanji slavu Spajdermena i njegov, jelte, brend rekognišn. Nepobitna je činjenica da u centru Beograda mogu da odaberem bilo koji smer i krenem da hodam i da neću preći ni 300 metara pre nego što u izlogu neke od prodavnica ne ugledam ranac, svesku, privezak ili nešto četvrto brendirano dragim Spajdijevim likom. Spajdermen je, kako bi to Tramp rekao, YUGE, i on je YUGE već decenijama. Koliko je drugih zapadnih superheroja imalo sopstvenu mangu, onu pravu, pravljenu i izdavanu u Japanu? Vrlo malo, zapravo, a još manje ih je to imalo tako rano: Spajdermen i Hulk su imali svoje mange još 1970. godine ali dok je Hulk tokom naredne četiri decenije uživao svoje uspone i padove, (mislim, kuda dalje da odete kada vas na televiziji još 1977. godine igra Lou Ferrigno? KUDA?) Spajdermen je išao samo na više. Od slabo popularne televizijske serije iz 1977. godine (čiji sam bioskopski kat gledao par godina kasnije u pokojnom bioskopu Balkan – uz veliku zahvalnost pokojnoj majci koja se žrtvovala za sinove) pa do Homecominga prošlo je skoro četrdeset godina a Spajdermen je samo proširivao svoju medijsku imperiju.

 

 

Sve ovo naglašavam s obzirom da Marvel’s Spider-man na neki način ostavlja utisak kao da je u pitanju prva Spajdermen igra, iako je zapravo – tridesetšesta (slobodno proverite, pričekaću). Prva Spider-man igra je urađena još 1982. godine za Atari 2600 i bila interesantna varijacija na vertikalno skrolujući platformer gde ste se pentrali po fasadi zgrade i kešali o mrežu, spasavajući civile i skupljajući bombe. Dve godine kasnije dobili smo tekstualnu avanturu o Spajdermenu (a koja je bila samo jedna od nekoliko igara iz serijala koji je imao i Hulka, te pola Fantastične Četvorke) a što je verovatno najbizarniji plemeniti napor u istoriji napora – Spajdermen je, svakako, u velikoj meri i psihološka (melo)drama umotana u sapunsku operu umotana u akcioni film umotan u naučnofantastični palp – ali spakovati njegovu naglašenu atletsku kinetičnost u tekstualni medijum je prilično hrabar potez, pa makar i uz obilate ilustracije koje su, nažalost, od boja imale samo magentu i ljubičastu pa je igra delovala halucinantnije nego što bi možda trebalo…

 

O ovome pričam jer se tokom godina pokazalo da je prenošenje Spajdermena iz likovnog ali statičnog medijuma kao što je strip u medijum animacija ali i interakcije kao što su video-igre zapravo prilično veliki izazov. Drugi superheroji nisu nužno imali sjajne igre – Supermen 64 se tradicionalno smatra jednom od najgorih igara ikada napravljenih – ali je ispadalo da je lakše napraviti igru u kojoj glavni lik leti nego onu u kojoj se poput Tarzana keša o mreže i bacaka između zgrada. Tek je Neversoftova igra iz 2000. godine za Playstation 1 (naravno, i ona se zvala samo Spider-man) uspela da kreira mehaniku svingovanja na mreži i veranja po fasadama koja je delovala uverljivo i razumno udobno i zatim su sledećih godina drugi developeri sa promenljivim uspehom kopirali ovu mehaniku ali skoro niko od njih nije napravio pamtljivu igru. Ovde su Treyarch (danas poznati po Call of Duty: Black Ops podserijalu) napravili priličan spleš kada su konačno sa Spider-man 2 iz 2002. godine uspeli ne samo da unaprede mehaniku igre već i da je spakuju u razumno otvoreni svet nalik (ako dovoljno zažmirite) na GTA III i ta se igra do danas smatra jednom od najboljih igara o Spajdermenu.

 

 

Dva su za to razloga: prvi je što je mehanika kretanja bila intuitivna a razumno zahtevna sa potrebom da mrežu zaista zakačite za fizički objekat u okruženju da biste je koristili za kretanje (prethodne igre su mrežu kačile u prazno, nadajući se da će igrači biti dovoljno opijeni igranjem da im to ne zasmeta) i sa tim povezanom veštinom koji ste morali razviti da biste efikasno prelazili grad. Drugi je što je grad imao ne samo nebodere već i ulice i ljude na njima – prethodni naslovi, uključujući prvi Treyarchov pokušaj na Spajdermenu, su imali samo solitere a ulica je bila sakrivena oblacima/ dimom/ izmaglicom i igra je prekidana ako biste se spustili ispod nekog sprata. Spider-man 2 je imao nasumične misije sprečavanja uličnih zločina, kao i gomilu negativaca kojih nije bilo na filmu u to vreme i ova igra, te njen direktni sledbenik (mada ne tehnički i nastavak), Ultimate Spider-man za koga je Bendis napisao skript a Bagley nacrtao koncept-art će dugo vremena ostati neprevaziđene po osećaju „spajdermenstva“ koji su davale, a uprkos tome što je Activision besomučno proizvodio nove Spajdermen naslove, ni jedan nije smatran dostojnim ove dve.

 

Hoću da kažem, kao da niko, uključujući Treyarch nije ima ideju kako da stvari zaista pogura dalje pa su naslovi iz Xbox 360/ PS3 ere svi bili osrednje igre od kojih je skoro svaka dobijala relativno entuzijastične prve reakcije samo da bi veoma brzo bila zaboravljena. Naravno, uticaj Arkham Asyluma se osetio i u Spajdermen igrama, kao i u svim ostalim kostimiranim akcijašima iz trećeg lica ali ni Treyarchove ni Beenoxove igre nisu ostavile značajnog istorijskog traga.

 

Sve do, dakle, momenta kada je Activision konačno batalio licencu a Sony, takođe konačno, shvatio da je vreme da se sa njom uradi nešto pametno.

 

Ja sam imao dosta čudnu reakciju kada sam saznao da Insomniac radi Marvel’s Spider-man. Naime, bilo mi je drago zbog kalifornijskog studija čiji sam Ratchet and Clank serijal voleo a čija je poslednja igra (rimejk prve igre živopisan na ovom topiku pre oko dve i po godine) bila i najbolja, ali sam se i pitao da li je Insomniac zaista najbolji izbor za nešto za šta mi se činilo da su Sucker Punch prirodniji. Oba Sonyju bliska studija su tokom Playstation 2 ere napravila gomilu dobrih i voljenih 3D platformera sa simpatičnim životinjama u glavnim ulogama ali je Sucker Punch već dokazao svoju superherojsku ekspertizu sa InFamous serijalom, plus Sony je kupio ovaj studio još 2011. godine i… recimo da sam imao i određene sumnje u to da Insomniac imaju kvalitet potreban da izguraju igru kakva je Marvel’s Spider-man morao da bude da bi prekinuo decenije loše sreće.

 

Ali Insomniac je pretekao i ovo ne samo da je bez ikakve sumnje najbolja Spajdermen igra do sada napravljena („Uspeh iz tridesetšestog puta!“ glasio bi blurb kada bi me neko plaćao da pišem blurbove) već je i ovim kalifornijski studio napravio svoju prvu zaista AAA igru – ne po namerama već po rezultatima. Resistance i Sunset Overdrive jesu bili dostojni pokušaji ali tek sa Marvel’s Spiderman se može reći da su Insomniac pogodili sve mete napravivši naslov koji je istovremeno i ekspanzivan i fokusiran, i mehanički duboko zadovoljavajući i narativno kvalitetan. Možda najvažnije, ovo je produkcijski očigledno jedna od skupljih igara ove godine, ali istovremeno i igra sa priličnom količinom te neke… duše. Što za tridesetšestu igru o Spajdermenu, napravljenu na osetljivoj razmeđi korporacijskih interesa (Sony, Disney, Marvel…) uopšte nije mala stvar. Neke prethodne igre iz serijala su imale neke od ovih elemenata – za Spider-man 3 je, recimo, Activision uspeo da utera skoro ceo prvi red glumaca iz trećeg Raimijevog filma da pozajmi glasove likovima: tu su bili i Tobey Maguire i James Franco i Topher Grace i Thomas Haden Church, pa čak i  J. K. Simmons (Kirsten Dunst, pak, nije, što je verovatno nekakav zloslutni signal), a za Spider-man: Shattered Dimensions su se Beenox polomili da uključe gomilu alternativnih univerzuma iz stripova, a uz Dana Slotta na scenarističkim dužnostima, varirajući pritom gejmplej između raznih alternativnih Spajdermena – no tek ovogodišnji Spajdermen kao da je doživeo tu savršenu oluju u kojoj su se kockice složile na (skoro) perfektan način. Drugačije rečeno, iako su i ranije postojale igre o Betmenu, neke od njih i popularne, za Arkham Asylum su ljudi koristili termin „simulator Betmena“ da bi opisali sveobuhvatnost „Betmen“ iskustva koje je ta igra pružala. Marvel’s Spider-man je isto to samo za Spajdermena – simulator života Spajdermena koji u svakom svom segmentu pruža ono što ste zamišljali čitajući stripove (ili gledajući animirane i igrane filmove, pa i igrajući inferiorne igre…): i superherojsku dramu i humor i toplu ljudsku priču ispunjenu relatibilnim likovima, i odličnu superherojsku akciju u otvorenom svetu gde se borite protiv nasumičnog uličnog kriminala i pažljivo, ručno pravljene misije u kojima morate kombinovati šunjanje i borbu, pobediti ikoničke Spajdermenove negativce i promeniti sudbinu ansambla likova (i, uostalom, grada Njujorka), i perfektno odmeren borbeni sistem u kome Spajdermen koristi svoju agilnost, pauk-čulo, te gomilu spravica koje je sam dizajnirao, ali i odličan sistem kretanja po gradu koji je i sam veliki, ekspanzivan i uverljivo živ.

 

Za svu ovu dobrotu svakako treba da pohvalimo Insomniac ali ne bi bilo ljudski da ne primetimo kako je verovatno u presudnoj meri tu uticalo što je igru izdao Sony – na kraju krajeva, Activision su imali decenije na raspolaganju da naprave ultimativnu Spajdermen igru a Sonyju je to uspelo iz prvog puta (iako je, dakako, Activision izdao jednu od boljih Spajdermen igara u istoriji – gore pominjani Ultimate Spider-man) i verovatno nije stvar samo u novcu već i u pažnji koja je igri posvećena. U svakom slučaju, Sony je nastavio svoj pobednički pohod u ovoj generaciji pa su tako posle prošlogodišnjeg Horizona i Uncharted: The Lost Legacy, ove godine izbacili God of War koji je dobio ozbiljne pohvale sa svih strana (dobro, izbacili su i Detroit…), a sad mogu da se zakite i Spajdermenom, što ih sve stavlja u veoma udoban položaj pred kraj konzolne generacije…

 

Elem, na koje je sve načine Marvel’s Spider-man dobar?

 

Prva i najosnovnija stvar kod Spajdermen igara je da pogodite dizajn kretanja. Kako već rekoh, za razliku od drugih superheroja, Spajdermen niti leti niti (načelno) vozi već ima taj nezgodni „tarzanski“ stil koji podrazumeva blizinu objekata na koje može da zakači mrežu kako bi onda pomoću nje prelazio razdaljine. I mada Neversoft jesu napravili pobednički sistem pre skoro dve decenije, a koji su kasnije igre svih developera praktično kopirale i rafinirale, Insomniac su ga doveli skoro do savršenstva. Ne samo da u ovoj igri zaista morate zakačiti mrežu za neki fizički objekat u okruženju već su developeri pažljivo narihtali ovaj sistem da se na veoma intuitivan način kombinuju automatske i „ručne“ radnje. Ovo znači da će samo držanje i puštanje R2 tastera na kontroleru uglavnom uspeti da vas provede kroz grad, ali da će tek osmatranje okolnih objekata i strateško korišćenje skokova potpomognutih mrežom i posebne „point launch“ tehnike moći da vam da visinu i, pogotovo, brzinu potrebnu da pristignete neprijatelje koji beže ili obavite druge zadatke koji zahtevaju žurbu. Rezultat je da je svingovanje u ovoj igri onaj odlični koktel „lakog da se nauči, teškog da se usavrši“ i da ćete se već posle petnaestak minuta u igri osećati kao Spajdermen jer ćete svingovati između zgrada i raditi fantastični trostruki salto mortale na vrhu luka, iz čiste radosti (i za malecnu XP nagradicu), ali da ćete tek za nekoliko sati zaista BITI Spajdermen koji kriminalce u kolima što vrtoglavo jure kao od šale prati kroz lavirint oblakodera i, izbegavajući kišu metaka u letu, naskače na krov iz velike daljine i deli malo ulične pravde.

 

Sa ovim je povezano i to da je Njujork u ovoj igri – konkretno Menhetn – po raznim mišljenjima najbolji do sada napravljen u igrama. A ovo, reklo bi se, uključuje i Liberty City iz GTA serijala. I ne pričamo ovde samo o arhitektonskim uverljivostima – mada jeste lepo videti i Central park i Bruklinski most, i Paklenu kuhinju, i Empire State Building, ali i Empire State University, pa čak i zgradu Avengersa  – već i o, opet, toj nekoj duši grada. Tu i tamo ćete videti karakteristične radnjice i saobraćajne gužve, ali će vas mnogo više osvojiti način na koji Njujorčani reaguju kada vide Spajdermena – od onih koji ga kritikuju i na njega se deru, pa do onih koji ga obožavaju i traže mu da im baci kosku ili da urade selfi sa njim. U igri postoji i detaljan social feed gde možete da čitate razne (fiktivne, naravno) tvitove koji se tiču Spajdermena, a J. Johan Jameson ima i svoj podkast (Just the Facts with JJJ) koji je zabavan koktel konspiratologije i old-man-yells-at-cloud estetike sa zapravo dubokim uvidima u realnost superherojštine. Hoću reći, pročitao sam na par mesta kritike kako stanovnici grada nemaju isti nivo samostalnosti kao, recimo, njihovi parnjaci u GTA i mada je ovo tehnički tačno, mislim da su takve kritike malko nepravedne i da gube iz vida da je ovo igra čija je mehanička zahtevnost na jednom drugom nivou zahvaljujući brzom kretanju protagoniste. Fakat da imate na raspolaganju OVOLIKI grad kroz koji bez ikakvih učitavanja ili štuckanja možete da jurite na bilo koji stranu, menjajući visine i praveći svakojake kerefeke, skačući po vozovima (i, što je pre par nedelja na tviteru bila sportska disciplina za sebe – ispred vozova) i jureći, recimo, golubove a da onda doskočite na ulicu a prolaznica vam dobaci da ste car i slika se sa vama – ovo je nešto što igre do sada zapravo nisu imale, ne izvedeno ovako bešavno.

 

A to je, za mene, jako značajno. Spajdermen je definisan gradskom sredinom i za razliku od drugih superheroja njegovo kretanje zavisi od postojanja visoke urbane arhitekture tako da je spona sa gradom koja je u ovoj igri napravljena na više nivoa veoma važna za sveukupni utisak. Duboko je zadovoljavajuće da su Insomniac ovo odradili sa ovolikom pažnjom.

 

Drugi važan sistem je borba. Ponovo, još od Neversofta – pa čak i nešto ranije, od vremena Capcomovih borilačkih igara u kojima je Spajdermen gostovao – generalno je utemeljena filozofija borbe za Spajdermena u igrama. Brzina, agilnost, elastičnost, pre nego sirova snaga, ovo su postojano tokom decenija bile odlike borbenih sistema Spajdermen igara, sa postepeno uvođenim varijacijama i dodacima. Insomniac su samo napravili nekoliko logičnih koraka napred uz očigledno veoma pažljivo razmišljanje o implikacijama svakog od njih. Rezultat je da je ovo jedno od najtaktilnijih borilačkih iskustava ove godine, izuzetno uglancana kombinacija vizuelne i zvučne signalizacije sa gotovo perfektnim kontrolama i dubokim razumevanjem šta Spajdermena izdvaja od drugih junaka video-igara.

 

 

Hoću da kažem, od Arkham Asylum su mnoge superherojske (i mnoge nesuperherojske – Sleeping Dogs, Shadow of Mordor, Mad Max…) igre preuzele ritmički borbeni sistem zasnovan na pravilnom unošenju jednostavnih inputa i posmatranju signalizacije koja upozorava na neprijateljski napad, a radi neophodne kontre. I Spajdermen igre u post-Arkham Asylum periodu su radile isto ovo i sve je to razumljivo – ovaj sistem ima svoju imanentnu prijatnost jer je zasnovan na ritmu a odsustvo pravih komboa i potrebe da se bubaju kompleksniji unosi znači i da publika kojoj bi i God of War bio prekomplikovan a sa Bayonettom ili Devil May Cry ne bi znala šta da započne neće biti odbijena previsokom kompleksnošću.

 

No, Marvel’s Spider-man zapravo ovaj sistem zadržava samo u tragovima i kreira borilačku mehaniku koja je značajno agresivnija i, za Spajdermena, mnogo prirodnija.

 

Hoću reći, većina ovih igara (čak i ovogodišnji God of War koji nema ovakav sistem i bliži je pravim character action naslovima), recimo, obavlja veliki deo posla umesto igrača, na primer radeći automatsku korekciju za distancu do protivnika koga je sistem nanišanio ali koga model u igri ne može sa datog mesta da zaista domaši. Kada se ovo uradi elegantnije – na primer Betmen – imamo dodatnu animaciju koja prikazuje da model zaista napravi pokret u pravom smeru. Kada se uradi manje elegantno (tj. kada developeri ovo, kao, pokušavaju da sakriju), kao u God of War, onda vidimo kako model samo klizne po podlozi prema protivniku pre nego što ga udari. Marvel’s Spider-man ovo ne mora da radi i, zapravo, igra vam ne nudi vidne korekcije distance, puštajući vas da mašete po vazduhu dok je protivnik udaljen korak ili dva od Spajdija, a ne mora da radi jer Spajdermen već ima „prirodan“ mehanizam za korekciju distance u vidu svoje mreže. Otud je u borbama pritiskanje jednog dugmeta (uz okretanje u generalnom smeru udaljenog protivnika) dovoljno da Spajdi ispali mrežu a onda se njom, jednim tečnim, elegantnim pokretom, privuče protivniku i navali da ga mlati ne prekidajući tok borbe. Ovo je veoma uspelo rešenje jer igra i dalje ima ispod haube automatiku koja se brine o tome da usred ršuma tuče sa nekoliko osoba ne morate da preterano precizno nišanite baš onu koju ste poželeli sledeću da napadnete, a da opet ultimativna odgovornost za planiranje taktike i izvođenje glavnog dela radnje leži na igraču. U kontrastu sa ovim, Arkham igre često zahtevaju samo pritiskanje dugmeta, bez potrebe da osmatrate okruženje i gurate palicu i u jednom smeru, jer će sistem sam odabrati sledećeg protivnika i Betmena automatski transportovati do njega.

 

Zvuči kao mala razlika, ali je zapravo ogromna u pogledu toga koliko igrač oseća da ima kontrole nad likom koga vodi i odvijanjem borbe. Spajdermen po prirodi stvari, zbog svoje brzine i okretnosti mora da ima način da u haosu bitke u deliću sekunde pravi taktičke odluke i izvodi ih vratolomnim tempom a Insomniac su kreirali sistem koji omogućava da algoritmi i igrač zajedničkim radom gde svako ima važan ali ne jedino važan deo posla, kreiraju uverljivo Spajdermen iskustvo.

 

Svi ostali elementi borilačkog sistema funkcionišu u skladu sa ovom filozofijom: na primer, igra nema blokiranje ali ima dugme za izmicanje koje, u zavisnosti od preciznosti kojim izmicanje izvodite donosi i druge povoljnosti („perfect dodge“ ne samo da usporava vreme nego i automatski ispaljuje mrežu na lice protivnika a što će ga zaslepeti na nekoliko trenutaka, dajući igraču vremena da se pregrupiše, eventualno napadne druge protivnike ili se samo namesti da ga patosira specijalkom). Ako izmicanje izvedete blizu zida ili automobila, Spajdi će se, u skladu sa svojom atletskom prirodom, zalepiti za vertikalnu podlogu, nakon čega izvođenje napada podrazumeva ne običan udarac rukom ili nogom, već skok u pravcu neprijatelja koji može da sruši više od jednog čoveka na zemlju.

 

Naravno, Spajdi ima svoju mrežu i ona u borbi ima dragocene upotrebe: od mogućnosti da brzo prelazite sa kraja na kraj bojišta i u tren oka se prebacujete do udaljenih protivnika, preko otimanja neprijateljima oružja iz ruku, vezivanja neprijatelja mrežom (a zatim, ako ste otključali potrebne poteze i korišćenje ovako vezanih neprijatelja da njima mlateći unaokolo izudarate druge neprijatelje), otkidanja vrata sa automobila ili poklopaca šahtova (paleta, buradi i druge galanterije koju zatičete na gradilištima i u skladištima) kojima ćete nokautirati udaljene neprijatelje, pa sve do, nakon otključavanja sposobnosti višeg nivoa, premlaćivanja kriminalaca njihovim sopstvenim otetim oružjem i hvatanja raketnih projektila u letu, te vraćanja na adresu pošiljaoca. Arkham igre jesu imale Batarange i ostale Betmenove zezalice ali Spajdijeva mreža je jedna od najboljih alatki u superherojskim igrama do današnjeg dana.

 

Ali to ne znači da Spajdi nema SVOJE zezalice. U ovoj priči o Spajdermenu, osvežavajuće, nemamo posla sa mladim superherojem koji tek uči lekcije o moći i odgovornosti. Ovde imamo posla sa Peterom Parkerom koji se već osam godina bavi superherojštinom, dakle, mladom ali odraslom osobom jakog intelekta i velike naučne radoznalosti. U ovoj igri Spajdermen ne samo da je dizajnirao svoje veb-šutere nego i svu silu drugih elektronskih pomagala, od posebnih sočiva u masci koja mu omogućuju identifikovanje prioritetnih elemenata okruženja, pa do spajder-dronova, ručnih granata sa mrežom i drugih borbenih pomagala. Iako na prvi pogled ovo zaista deluje primerenije Betmenu nego Spajdermenu (superheroju sa ograničenim budžetom – uostalom, jedan od podzapleta u igri je da Peter mora da se iseli iz stana jer nije na vreme plaćao kiriju), meni je izuzetno prijalo što je Dan Slott poslednjih godina u stripu potencirao Peterov veliki intelekt i naučnu disciplinu, i što ova igra onda prirodno ekstrapolira to da će klinac koji je sa 15 godina dizajnirao veb-šutere i spajder-trejsere, kao odrasla osoba umeti da napravi i druge jeftine a korisne sprave da mu se nađu u borbi protiv zločina.

 

(Dobro, malo mi je žao što igra ni na koji način ne sugeriše postojanje Spajder-bagija, ali uzdam se da nešto mora da se sačuva i za nastavak)

 

 

Na sve to dolazi i pauk-čulo, posebno šesto čulo koje Spajdermena upozorava na neposrednu opasnost i ovo je naprosto najprirodniji spoj u superherojskim igrama uopšte: gomila drugih likova, uključujući Betmena, u igrama ima vizuelne indikatore na neposrednu opasnost, ali kod Spajdermena ovo zapravo ima apsolutno kanonsko utemeljenje i ova je mehanika besprekorno uvezana u brzu, dinamičnu borbu, sa pravovremenim upozorenjima i odličnim nagradama za hladnokrvno reagovanje.

 

No, jedna od najboljih odluka u dizajniranju borbenog sistema je svakako bilo kreiranje „focus“ merača koji se puni uspešnim napadima, atraktivnim potezima i dobrim izbegavanjima protivničkih nasrtaja. Fokus ne samo što je posle određenog vremena moguće potrošiti na specijalne napade koji protivnike eliminišu iz udarca (i uz neke superatraktivne animacije) već se on može trošiti i na obnavljanje zdravlje tokom borbe. Ovo je omogućilo Insomniacu da Spajdermena ubace u neke zapravo prilično teške okršaje a da ne moraju da posežu za veštačkim načinima obnavljanja zdravlja, vezujući očekivani životni vek glavnog lika pre svega za taktičko razmišljanje i veštinu igrača.

 

 

Sve to na gomili daje zapravo prilično dubok ali intuitivan i za čitanje jasan sistem u kome je protivnička agresivnost podešena tako da budete pod stalnim pritiskom ali da uvek imate osećaj da kontrolišete borbu, svesni šta će protivnici učiniti pre nego što oni to zaista učine i kadri da mislite jedan ili dva poteza unapred. Malo u igrama ima lepših osećaja od toga kada gomilu naoružanih Silver Sable plaćenika sravnite sa zemljom koristeći između ostalog njihove sopstvene puške, otkinute velikokalibarske mitraljeze sa oklopnih vozila i srušene snajperske tornjeve – svesni da ste brzinom, gipkošću i pre svega dobrim taktičkim razmišljanjem usred uzavrele bitke trijumfovali nad brojnijim i teško opremljenim neprijateljem.

 

Igra ima i ne toliko razrađen ali solidno zadovoljavajući šunjački sistem koji ispravno prepoznaje kapacitete Spajdermena (čoveka koji može da se penje uz fasadu nebodera i hoda po plafonu) za stealth pristup gejmpleju i mada se opcione šunjačke challenge misije zasnivaju na omrznutoj ideji da ste fejlovali čim vas neko primeti, izvan njih je šunjanje solidno racionalna opcija u situacijama sa više neprijatelja gde ćete biti u stanju da poprilično istanjite krdo pre nego što neizbežno krene šaketanje.

 

Širi dizajn igre je, naravno, u skladu sa filozofijom AAA dizajna u 2018. godini, ali opet inteligentno podešen da se iz te filozofije izmuze maksimum zadovoljstva za igrača, ali uz prihvatljivu cenu (u vremenu i potencijalnoj frustraciji).

 

Šta hoću da kažem: igra ima nekoliko „valuta“ koje sakupljate na razne načine, od iskustvenih poena koji se dobijaju za prelazak misija, ali i za dobre poteze u borbi, pa i za izvođenje akrobacija dok samo lenjo svingujete preko grada, pa do posebnih „tokena“ koje dobijate za distinktne aktivnosti: jedna vrsta se dobija za borbu, druga za naučna istraživanja, treća za turističko obilaženje grada itd. Ove valute se zatim koriste na različite načine pošto je 2018. godina i svaka igra je istovremeno i RPG. Iskustveni poeni otključavaju nivoe koji Spajdermenu daju više zdravlja i jače mišiće, ali i poene što ćete ih razmenjivati za nove poteze sa tri odvojena tehnološka drveta (pošto mi je igra jako prijala, ozbiljno sam se pozabavio njenim opcionim sadržajima, pa sam najviši nivo dosegao i sve tehnike otključao daleko pre njenog kraja) – uključujući brže kretanje po gradu, atraktivnije borbene poteze, i malo lakše šunjanje. Tokeni, pak služe za otključavanje novih spajder-gedžeta, njihovo apgrejdovanje, ali i za otključavanje novih Spajdermen kostima koji pored očigledne kozmetičke atraktivnosti, donose i posebne specijalne borbene kapacitete (odnosno Spajdermenovu verziju „super napada“). Na primer, otključavanje Iron-Spider kostima iz Civil War daje pristup metalnim udovima na leđima koje možete (kad se merač napuni) usred borbe aktivirati i DEMOLIRATI opoziciju a neki drugi kostimi daju vam povećanu brzinu, četvorostruku snagu itd. U činu posebne darežljivosti, ove posebne moći se nakon što se otključaju, dadu kombinovati sa bilo kojim drugim kostimom pa niste vezani za jedan fizički izgled ako biste da koristite moć koju vam je taj partikularan kostim dao.

 

Ovo je, naravno, mač sa dve oštrice jer iako na ovaj način imate više da se igrate i dobijate više nagrada tokom igranja, uvek postoji rizik da se igra raspline i da sebe uhvatite kako vas mrzi da odete u meni i drndate apgrejde, da ne pominjem da vas još više mrzi da obavljate dosadne opcione zadatke kako biste zaradili dovoljno za taj sledeći poseban gedžet ili kostim na koji ste bacili oko. God of War je povremeno na mene imao ovaj efekat, ali Spajdermen je uglavnom uspeo da ga izbegne. Delom jer iako na početku deluju komplikovano, meniji u igri uspevaju da budu efikasni i brzi za navigaciju, a delom jer najveći broj opcionih aktivnosti od kojih zavise tokeni u osnovi od vas traži da se bavite onim što igra i inače radi najbolje: svingovanjem po Njujorku, tučama, spektrometarskim analizama. (Er… Da, spektrometarske analize jesu značajan deo igre. Objasniću malo kasnije.) Još važnije, Insomniac je uspeo da izbegne „ubisoftovski“ efekat umanjenih prinosa i osećaj malaksalosti koji igrača open world naslova pogodi kad otvori mapu i na njoj vidi stotine ikona što ukazuju na zadačiće što ih valja obaviti. Zapravo, Insomniacovo rešenje je vrlo elegantno: igra ima verovatno istu količinu opcionih zadataka kao prosečan Far Cry ili Assassin’s Creed naslov, ali ih isporučuje u odmerenim porcijama. Tako ćete nakon završenih prvih par narativnih misija dobiti mogućnost da lovite po Menhetnu Peterove rančeve što ih je ostavio po krovovima, na zidovima i ispod lukova mostova tokom hitnih presvlačenjima u Spajdermena. Komada pedeset. Pa ćete, nekoliko misija kasnije dobiti mogućnost da slikate njujorške znamenitosti. Pa još kasnije, molbu da pronađete i vratite gomilu odbeglih golubova jednom prijatnom komšiji.  I tako redom.

 

Igra na ovaj način uspeva da vas prevari ili makar zavede da odradite ove poslove a da se ne osećate kao da ste zauzeli Sizifovo radno mesto jer većina zahteva relativno malu količinu vremena i napora, a ti su napori najvećim delom vezani za aktivnosti koje su u igri imanentno prijatne: prelazak grada korišćenjem mreže. Naravno, ima ovde padova u kvalitetu: Harry Osborn ima za Petera gomilu zadataka koji podrazumevaju pomaganje Njujorku putem merenja nivoa zagađenja, ili otkrivanja potencijalno opasnih gasnih instalacija (jer, eto, i sinovi beskrupuloznih industrijalaca su ljudi sa dušom koji vole svoj grad) ali su ovo u praksi najčešće relativno dosadne „dotakni sve indikatore“  misije od kojih su neke meni znale da potraju i po petnaest minuta. Takođe „challenge“ misije u kasnijem delu igre odlaze još dalje u „gamey“ smeru vraćajući se na dizajn iz starih Treyarchovih igara sa trkama protiv štoperice a kroz gomile čekpointa. Nisu ove misije toliko iritantne, da se razumemo, koliko u odnosu na ostalo u igri deluju kao puka dužnost.

 

Ali dobro, barem nema mikrotransakcija i igra ne pokušava da nam proda tokene. U 2018. godini ovo je blagoslov koji ne treba olako shvatati.

 

Pomenuo sam spektrometre. Dakle, Peter Parker u ovoj verziji Marvelovog univerzuma radi kao laboratorijski istraživač zajedno sa doktorom Ottom Octaviusom (da, TIM Dokom Okom) – njegova prošla profesija fotoreportera za Daily Bugle se pominje u igri, ali dnevne dužnosti mu se tiču rada na kibernetskim prostetičkim pomagalima zajedno sa doktorom. U okviru ovoga postoji gomila mini-misija u kojima ćete se baviti mehaničkim sklopovima kroz koje treba da proterate struju tačno određene voltaže (varijacija na klasični Pipeline) ali i spektrometarskih misija gde analizirate materijale uklapanjem jednostavnih obrazaca tako da dobijete „sliku“ sa predloška. Akcione avanture ovog tipa, naravno, neretko imaju ove „misaone“ elemente (setimo se hakovanja u BioShocku ili Deus Ex: Mankind Divided) ali neko je u Insomniacu BAŠ zavoleo ove spektrometarske zagonetke i one se kasnije na nekoliko mesta pojavljuju i u glavnom narativu. Srećom, nisu ni teške ni mnogo iritantne i mada ne mogu da kažem da su mi donele MNOGO zadovoljstva, nisu mi ni smetale.

 

Dodatno, igra ima i posebne „opcione misije“ koje su kraći narativni igrokazi što mogu da uključe i jurnjavu i borbu i njih dobijate na posebnim mestima u narativu. One su pristojno osveženje i načelno su dovoljno kratke a duhovite (jedna se bavi karatistom koji je kupio kostim Spajdermena u radnji i sad ide ulicama i brani nejač od kriminalaca, druga ženom koja gleda golubove u Central Parku sa svoje terase i sasvim je slučajno otkrila satanski Kingpinov plan…) tako da je, zapravo, moglo da ih bude i više.

 

Ako smo sve to pohvalili, onda da kažemo i ovo: jedna od presudnih stvari u kvalitetu ove igre je to koliko je njena priča zapravo dobra.

 

 

I ovde ne mislim nužno da je zaplet neviđen i šokantan – jer uglavnom nije – već to da je priča veoma ubedljivo „spajdermenovska“ i odrađena sa ogromnim razumevanjem i poštovanjem za izvorni materijal ali i sa dovoljno kreativne smelosti da se prepozna da je ovo poseban univerzum i da on treba da ima svoju, konzistentnu priču.

 

 

Naravno, Dan Slott i Christos Gage koji su sarađivali na scenariju su veterani pisanja Spajdermena i obojica imaju sklonost ka paralelnim univerzumima i alternativnim verzijama ovog superheroja pa ova verzija Spajdermena i Petera Parkera odiše autentičnošću i uverljivošću, kombinujući sa velikim autoritetom različite elemente Spajdermen mitosa i dajući nam svet koji deluje stvarno, likove koji imaju istorije u koje verujemo, dramu koja, iako joj fali malo stripovske oštrice, vrlo dostojanstveno stoji rame uz rame sa ostalim Sonyjevim igrama. Zapravo, veliki uspeh Insomniaca ovde jeste što su postigli da od Sony predloška (dakle, od ideje da sada sve igre treba da budu The Last of Us) uzmu dramu i ozbiljnost a da onda to bešavno uvežu sa spajdermenovskim „lakšim“ tonom i kombinacijom optimizma i malodušnosti karakterističnom za klasične stripove. Slott je inače tokom svog desetogodišnjeg rada na Spajdermen stripovima potencirao ne samo alternativne univerzume već i Peterov intelekt i altruističku prirodu pa je u igri veliki akcenat ne samo na Peterovom naučnom radu već i na toj nekoj „friendly neighbourhood Spider-man“ atmosferi. Njujork u kome se igra dešava jeste zreo, sa likovima koji bi sutra mogli da uđu u bilo koju HBO seriju, ali ovo je Njujork u kome policajci zahvaljuju Spajdermenu kada im pomogne u borbi protiv kriminalaca, a slušaoci se javljaju J. Jonah Jamesonu u strim da mu kažu kako nije u pravu za Spajdermena, i kako ovaj superheroj njima pomaže i spasava ih.

 

Po tviteru sam viđao puno kritika za to kako je u igri Spajdermen suviše blizak sa policijom – kapetanica Watanabe ga ima na speed-dialu a do velikog broja spontanih sukoba sa kriminalcima na ulicama Spajdermen dolazi slušajući policijski radio i hitajući da pomogne momcima u plavom – ali meni nije smetalo. To da policija puca na Spajdermena je kliše koji nije neophodno replicirati ako mu se nema šta dodati, imajući u vidu koliko je „stariji“ Spajdermen učinio dobrih stvari za Njujork.

 

Elem, odlična kreativna odluka da ovo bude priča o nešto starijem i zrelijem Peteru Parkeru sa već solidnom Spajdermen karijerom omogućila je scenaristima da nam daju likove čije istorije donekle već znamo a čiji se odnosi dalje razvijaju sa odmotavanjem narativa – i našim učešćem – i ovo je veoma potentan narativni kapacitet. Igra, štaviše, započinje spektakularnom akcijom hapšenja Kingpina – nečim što bi bio poslednji čin neke druge igre – a vakuum koji u njujorškom podzemlju ostaje nakon odlaska Wilsona Fiska iza rešetaka ne samo da biva predmet sumornih prognoza J. Jonah Jamesona (kako će sada svaka sitna riba pljuckavica da digne glavu i krene da se dokazuje da je novi kralj zločina u gradu) već i zaista proizvodi dalje narativne zamajce i prirodno vodi u dalje Spajdermenove sukobe sa kostimiranim antagonistima.

 

Osećaj je, stoga, kada igru završite, kao da ste iščitali jedno sto brojeva stripa, sa negativcima koji prirodno ulaze u narativ i eskalirajućim nivoom pretnje dok igra od optimistične i vedre polukomedije na početku prelazi put do maltene diktatorske antiutopije, sa likovima koji uspevaju da prirodno reflektuju ove promene.

 

 

Pomaže što su likovi zaista odlično napisani u svojim varijacijama na originale. Mary Jane je ovde praktično Lois Lane – jer radi kao istraživački reporter za Daily Bugle. Ovo je možda najveće odstupanje od strip-predloška, ali opet, poslednjih par godina u stripovima MJ i jeste radila poslove koji su ozbiljno odskakali od njene party-girl istorije, a i lik je u igri odlično napisan i odglumljen. Strina May je, pak, pre svega predstavljena kao vitalna penzionerka koja vodi centar za beskućnike – u refleksiji nekih zapleta iz Slottovog vremena na strip-serijalu – i ovo je opet odlično uklopljeno u širi zaplet i ideju altruizma koja je uvek bila u korenu Spajdermen stripova. Interesantno, Norman Osborn nije najveći negativac u ovoj priči – ali njegova prevrtljiva priroda je besprekorno uvezana u motivaciju tih najvećih negativaca i drama koja do kraja priče biva otkrivena u svojoj punoj, gotovo vagnerovskoj razmeri ima jaku sponu sa estetikom i tonom stripovskih predložaka. Možda najteže, scenaristi su uspeli da likove negativaca postave tačne na razmeđu između stripovski ekscentrične karakterizacije koja prosto mora ići uz likove kao što su Electro ili Vulture i „televizijski“ zrelijeg tretmana likova koji nosi igru pa smo dobili vrlo srećan spoj u kome čak i Mr. Negative, jedna od meni najmanje dragih Slottovih kreacija, ima odličan narativni luk i jasnu motivaciju za to što radi. Igra, doduše ne uspeva da izbegne blago upitan tretman imigranata koji ide uz Mr. Negativea (svi njegovi vojnici su Kinezi, uglavnom prokrijumčareni u Ameriku i ovo, posebno u 2018. godini deluje kao malko trapav motiv), ali to je jedan od njenih retkih problematičnih detaljčića.

 

Posebno mi je, naravno, drago da dobijamo i odlično urađen lik Milesa Moralesa koji će u (neizbežnom?) nastavku svakako imati veću ulogu. Marvel’s Spider-man neke momente u narativu i prikazuje iz perspektive Mary Jane Watson i Milesa Moralesa, sa šunjačkim misijama koje moramo izvesti bez supermoći (a koje ne iritiraju PREVIŠE uprkos insta-fail dizajnu) i siguran sam da će u narednoj igri igranje sa Milesom koji uči da postane drugi Spajdermen biti interesantno.

 

Ali ovim nikako ne želim da kažem da sam sit Petera Parkera, naprotiv. Njegov lik je ispisan i odglumljen veoma dobro, sa zaista finim razumevanjem njegove karakterizacije koja je smeša anksioznosti i šarma, herojskog optimizma i depresivnog očajavanja. Odlično pogođena dihotomija između toga kako se isti čovek ponaša sa i bez kostima i izvrsna gluma Yurija Lowenthala rezultirali su jednim od najubedljivijih Petera Parkera i Spajdermena izvan stripova i biće zanimljivo čitati strip u kome baš ovaj Spajdermen pravi svoj debi u tom medijumu (upravo započeti Spider-geddon Christosa Gagea).

 

Naravno, sve ovo dolazi uz izuzetno visoke produkcijske kvalitete. Ne da se drugo očekuje od ekskluzivnog Playstation naslova koji publikuje sam Sony, ali ipak je ogromno zadovoljstvo videti šta vanila Playstation 4 može da uradi posle pet godina na tržištu, kada se posla prihvatio razvojni tim koji Sonyjev hardver studira već dvadeset godina (a i dobio dovoljno veliki budžet da se širi).

 

Igra je, primetićemo – prelepa. Dobro, ovde nema dinamičke smene dana i noći, ali osvetljenje u igri je zbog toga uglavnom savršeno i scene koje se događaju u smiraj dana su među najlepšim koje sam video u igrama. Fasade, prozori, refleksije na staklima – sve ovo je izvanredno i u perspektivu stavlja sitničavost „puddlegate“ afere od pre nekoliko nedelja.

 

 

Ali to nije sve: Marvel’s Spider-man ima neke od najboljih tekstura koje ćete ove godine videti na ekranu sa kostimima koje protagonista nosi a koji se međusobno razlikuju ne samo po šarama nego i po materijalu. Razlika između futurističkih Iron Spider ili Spider-man 2099 kostima i klasičnog kostima, ili između Secret War kostima, Spider-man Noir kostima i Scarlet Spider komboa dukserice i helanki je vizuelno fantastična, a prave poslastice dobijamo sa klasičnim strip kostimom, Spider Punk kostimom (čiji specijalni napad uključuje električnu gitaru) ili sa improvizovanim kostimom u kome se Peter rvao sa Crusherom Hoganom u petnaestom broju magazina Amazing Fantasy davne 1962. godine.

 

Na ovo dolazi izvanredan motion capture rad i animacija pre svega glavnog lika, ali i za mene zaista strahopoštovanja vredan način na koji se sve to događa u svetu koji se strimuje brzo i bez štucanja čak i u trenucima kada grad prelazite neverovatno velikom brzinom. Dodatno, iako je ovo igra na 30 herca, ona je zapravo izuzetno glatka i responsivna sa kontrolnim inputima koji se čitaju besprekorno i bez ikakve greške čak i u momentima najveće tuče.

 

I zvučni dizajn je besprekoran a čega postanete svesni u kasnijim borbama kada se oslanjate na zvučne signale barem koliko i na prikaz na ekranu, a muzika Johna Paesana (koji je radio skorove za Netflixove serije po Marvelovim predlošcima, poput Daredevila i Defendersa) daleko prevazilazi njegov igrački debi iz Mass Effect: Andromeda i ovo je jedan od najimpresivnijih skorova koje sam čuo u igrama ove godine sa skoro džonvilijamsovskim nivoom ikoničnosti.

 

 

Uglavnom, Marvel’s Spider-man jeste primer šta možete dobiti kada uzmete jednu od najprepoznatljivijih popkulturnih ikona a onda potrošite apsurdno mnogo novca da oko nje napravite dostojnu videoigru, ali pouka ovde je da je bilo potrebno tridesetšest pokušaja da se ovako nešto zapravo i desi. Da je ta igra ne samo na divan način autentična i verna (ali ne ropski verna) originalnom predlošku je čudo, a da istovremeno ta igra izbegava zamke modernog AAA dizajna (pretrpanost opcijama, nasilne onlajn integracije, dizajn podređen mikrotransakcijama) je božanstven blagoslov. Zbog toga je vredi isticati kao primer drugima i podsećati da i, eto, iz korporacijske sinergije, na kraju nekako ipak može da nastane proizvod sa dušom. Spajdermena nastavljam da igram i posle završavanja – ima tu još zadataka koje treba do kraja odraditi za platinasti trofej – a najavljeni narativni DLC će, ako zadrži nivo kvaliteta koji je važio za osnovnu igru – biti apsolutno vredan kupovine season passa. Drugi treba da gledaju Sony i uče kako se to radi.

Video igre: Yakuza Kiwami 2

Posted in video igre with tags , , , , , , on 22 oktobra, 2018 by mehmetkrljic

Odigrao sam Yakuza Kiwami 2, a koja je rimejk originalnog naslova Yakuza 2 iz 2006. godine. Takođe je i četvrta Yakuza igra koju sam odigrao u poslednjih godinu dana a čeka me i Fist of the North Star koja je praktično Yakuza igra pod Hokuto No Ken krinkom. Čovek bi pomislio da sam se smorio od igranja serijala koji koristi identične lokacije, likove i strukturu gejmpleja sa praktično bezobraznim reciklatorskim pristupom iz naslova u naslov. Mislim, čak sam i JA to pomislio instalirajući Yakuza Kiwami 2. Yakuza 6: The Song of Life sam odigrao ovog proleća i još mi je njegov odlični narativ bio svež u sećanju, pa sam sebe uhvatio u momentu sumnje i prolaznog gubitka vjere, kako se premišljam neće li mi malo dosadan biti prolazak kroz igru čiju priču već dobro poznajem a čija je mehanika nešto čemu se, eto, vraćam na svaka tri meseca u poslednje vreme.

 

Ispostavilo se da neće. Yakuza Kiwami 2 je daleko od nekakvog otkrovenja ili gejmčejndžera ali za nju svakako važi ona metafora o udobnom paru razgaženih patika u koje uletite bez razmišljanja i sve je kako treba od prvog trenutka. Istovremeno, mislim da je fer reći da Yakuza Kiwami 2 nije nužno igra od koje bih savetovao započinjanje igranja Yakuza serijala bez obzira što je najnovija* pa time, teoretski i mehanički najudobnija igra od svih. Ova igra je u prilično važnom smislu te reči nastavak prve Yakuza igre (odnosno njenog rimejka Yakuza Kiwami živopisanog na istom ovom topiku pred kraj prošle godine) i tek u punom kontrastu sa njom ona dobija svoj stvarni smisao i vrednost. Tu, da bude jasno, ne mislim samo na priču, likove i zaplet već, pre svega na to kako Yakuza Kiwami 2 uzima prvu igru za osnovu a onda na toj osnovi gradi u više različitih smerova dodajući nove sisteme i mehanike.

 

* Ako ne računate pomenuti Fist of the North Star

 

 

Naravno, situaciju komplikuje što su Kiwami igre „ekstremni“ rimejkovi prva dva Yakuza naslova, utoliko što zadržavaju osnovu njihovih priča ali onda tu osnovu nadograđuju elementima koji peglaju kontinuitet tako da je više u skladu sa istorijom koju vaspostavlja prikvel Yakuza 0, ali i u mehaničkom smislu menjaju stvari tako da se neki elementi modernizuju ili strimlajnuju, a zatim se na sve dodaje i masa novih sadržaja. U tom smislu, originalna Yakuza 2 iz 2006. godine je bila impresivna i progresivna igra-koju-niko-nije-igrao dok je Yakuza Kiwami 2 praktično kompilacija najpopularnijih elemenata poslednje tri igre, do vrha natrpana opcionim mogućnostima da utrošite vreme, jedan od najizdašnijih paketa u serijalu a koji ipak uspeva da izbegne osećaj monumentalne, zastrašujuće masivnosti koji je dolazio uz Yakuza V.

 

 

Pojasnimo malo ove iskaze:

 

Yakuza 2 je, rekosmo, bio direktni nastavak prve Yakuza igre i, kako je original bio izrazito lična priča o Kazumi Kiryuu, prikazujući kako protagonist prolazi kroz ogromna životna iskušenja i od šrafčića u mašineriji organizovanog kriminala postaje slobodna, delatna osoba čija je etika neupitna, tako je nastavak morao da smisli šta, dođavola, sad tu može da bude osnov narativa. No, kako je od samog početka serijala bilo jasno da je pored ljudskih likova jedan od glavnih protagonista serijala gradska četvrt Kamuročo, sa svojim baziranjem na stvarnoj tokijskoj lokaciji (Kabukičo – tokijski kvart za zabavu, lumpovanje i prostituciju), Masayoshi Yokoyama i ekipa su zaplet igre Yakuza 2 sklopili oko ideja koje idu izvan individualnog i ka kolektivnom, pokazujući kroz pripovest o ugroženosti čitavog kriminalnog klana sve zebnje i dinamike koje dolaze uz promene što ih donosi nasilni, nepraštajući progres. Pa makar taj progres imao, jelte, formu gangsterskog rata.

 

Kazuma Kiryu ovde i dalje ima centralnu ulogu i nosilac je akcije u narativu, ali ovog puta je narativ izrazitije izvan njega: ugrožena je budućnost čitavog Tođo klana – iz koga je on sam izašao potkraj prethodne igre, napuštajući osvojenu poziciju predsedavajućeg i odlučujući se radije za miran, možda čak i siromašan civilni život – a Kiryu, iako željan da raskrsti sa kriminalnom prošlošću, shvata da bi nagle i nasilne promene u tokijskom podzemlju ugrozile živote mnogo šire populacije nego što su same jakuze.

 

Ovo je, naravno, mač sa dve oštrice: prva igra je pažljivo uplitala svoje narativne niti tako da nam pruži širu sliku o svetu organizovanog kriminala u Tokiju ali da sve bude zaista direktno povezano sa sudbinom Kazume Kiryua. Druga igra, u kontrastu, ima mnogo širi zahvat u zapletu pokazujući kako je budućnost Tođo klana ugrožena ne jednom već sa dve distinktne (mada prepletene) pretnje koje su i političke, i ekonomske i ideološke a gde Kazuma Kiryu samo bira da se uključi u rat-koji-samo-što-nije-počeo ne bi li snagom svoje harizme i kredibiliteta koji ima u japanskom podzemlju sprečio da stvari eskaliraju do stvarnog mafijaškog rata u kome će se gubiti životi i bogatstva a čiji ishod bi mogao da osetno utiče na čitavu ekonomiju i ustaljeni način života u Kamuročou.

 

Drugim rečima, zaplet Yakuza 2 i Yakuza Kiwami 2 je složeniji, sa više antagonista čije su motivacije kompleksnije i mada je to sa jedne strane nesumnjivo interesantno i povremeno odgovarajuće epski, sa druge svakako postoji osećaj da se malo gubi taj element direktnog ličnog uloga koji je bio u centru narativa prve igre.

 

No, iz mog ličnog ugla, ovo su autori igre umeli da kompenzuju na najbolji moguć način, dobrim kvalitetom pisanja i dobrom režijom kinematskih scena. Scena koja otvara originalnu Yakuza 2 je 2006. godine bila praktično neviđena u igrama, sa svojim besprekornim emuliranjem tona i visceralnosti japanskih (i šire istočnoazijskih) kriminalističkih filmova, kretanjem kamere koje sugeriše više nego što otkriva, tvrdim jezikom i uspelim utemeljenjem misterije koja će se kroz igru postepeno razotkrivati. Naravno, u 2018. godini ovakva scena nema isti impakt – mnogo toga se u videoigračkoj naraciji promenilo u međuvremenu – i čitav narativ Yakuza Kiwami 2 je svakako manje impresivan i efektan nego što su nas nastavci pod brojevima 0, 4, 5, ili 6 navikli. To treba imati na umu jer Yakuza Kiwami 2 uvodi gomilu novih likova koji su veoma značajni za priču, uključujući ozbiljno ikoničnog negativca i veoma delatan ženski lik koji postaje i Kiryuov, jelte, love interest, a sa druge strane vrlo smelo ulazi u problematiku imigracija i paranoju oko uvoza kriminalnih elemenata iz kontinentalnih azijskih država – ovo su sve elementi koje su kasnije igre (notabilno Yakuza 6) obradile na suptilnije načine, ali originalni Yakuza 2 bio je prvi put da se serijal okušava u ovim vodama.

 

 

Jednako kao što je i u originalnom Yakuza 2 tim koji igru pravi prvi put eksperimentisao sa uvođenjem novog grada u kome će se deo igre odvijati: pored Kamuročoa koji će ostati centralno mesto odvijanja narativa svih glavnih igara u serijalu, Yakuza 2 je polovinu svoje priče smestio u Sotenbori, izmišljenu četvrt u Osaki koja emulira stvarni Dotonbori. I mada je to sa jedne strane bio način da se igrači malo odmore od Kamuročoa i dobiju priliku da vide druge ulice i ljude, zapravo je, a što će postati sve izrazitije jasno u narednim igrama u serijalu, ovo takođe bio način da se prikažu različiti faceti japanske kulture i mentaliteta, različiti, ako želite, pulsevi gradova i prefektura. U nastavcima ćemo pored Tokija imati priliku da boravimo i na Okinavi, u Saporou, Nagoji, Fukuoki i, na kraju, u Hirošimi a na ovaj način Yakuza igre postaće više od kriminalističke fikcije, postavljajući se sve dublje u ulogu turističkog vodiča i dajući i japanskoj i nejapanskoj publici neku vrstu tematskog parka, svojevrsnog Niponlenda, u kome su gangsterski elementi skoro pa farsični dodatni sloj na nečemu što je zapravo kolekcija folklornih i mentalitetskih artefakta.

 

Ponovo, ovo je bilo mnogo značajnije u 2006. godini dok smo u 2018. već temeljito razgazili Sotenbori igrajući se u ovom gradu ekstenzivno u Yakuza V i 0. Međutim, iako ovo svakako znači da Yakuza Kiwami 2, ako je igrate nakon nule ili petice i šestice, na neki način predstavlja ne baš korak nazad ali možda ponavljanje već napravljenih koraka, setimo se da sam gore originalnu Yakuza 2 opisao kao igru koju niko nije igrao. Izašavši na samom kraju života Playstation 2, u vreme kada Sega apsolutno nije kapirala kako da marketira ovakve proizvode na zapadu, Yakuza 2 je bila skriveno remek-delo ne samo svog serijala već i čitave šeste konzolne generacije, naslov koji je ne samo demonstrirao veliko sazrevanje narativa, nego i vrlo sigurno krenuo putem proširivanja mehaničkih granica Yakuza igara i time presudno uticao na to kako one danas izgledaju.

 

Iako je i prva igra imala brojne opcione misije i fakultativne sadržaje (bilijar, pikado itd.), Yakuza 2 je pored već postojeće mehanike ćaskanja sa hostesama uvela i čitavu pod-igru u kojoj je Kiryu upravljao klubom u Sotenboriju i bio menadžer hostesama iz Osake. U Japanu se ovo pokazalo kao izuzetno popularan element igre – quelle surprise, rekli bi Francuzi, da će Pokemon-sa-privlačnim-ženama biti popularan u TOJ zemlji – i ne samo da će hostese u budućim igrama biti sve popularnije (sa gostovanjem stvarnih i popularnih hostesa iz stvarnih host-klubova u Japanu) već će i ovaj mali pokušaj kalemljenja menadžerske simulacije na uobičajeni jelovnik akcionog RPG-a praktično prokrčiti put za druge uporedive sisteme i mehanike u kasnijim igrama. Tako smo došli do toga da Yakuza 6 ima u sebi spakovan i čitav jedan mini-RTS naslov, dok je Yakuza V imala nekoliko likova sa zaposlenjima kojima su mogli posvećivati vreme (Saejimino otkrivanje lovačkog talenta, Kiryuovo taksiranje, Shinadin „novinarski“ posao, i, naravno Harukin naporni rad da postane idol, sa sve plesanjem, pevanjem, pres-događajima i pojavljivanjima na zabavnim programima na televiziji).

 

Ovo je, naravno, donekle odvlačilo pažnju od centralnog, smrknutog i ozbiljnog krimi-narativa, ali je dobro prepoznati koliko su ovakvi elementi uvek bili nužan kontrapunkt toj namrštenosti i ozbiljnosti, kreirajući, naporedo sa ozbiljnom naracijom, i mesto na kome želite da provodite vreme, okruženje koje je zanimljivo istraživati, učiti, pa i donekle smisleno menjati. Ovo je zapravo možda najvažniji element koga je Yakuza serijal nasledio od Shenmue igara, prilagodivši ga svojoj viziji i, usput, pogađajući i ukus velikog dela svoje publike.

 

Kako sam već gore rekao, Yakuza Kiwami 2, pak, ne zadovoljava se time da naprosto ponovi sadržaje iz originalnog Yakuza 2, već kompilira sve što je funkcionisalo u recentnim nastavcima pa je ovde, kako smo i očekivali, čitava mehanika upravljanja klubom preuzeta iz Yakuza 0 i ovo je sada poluozbiljna menadžerska simulacija sa brojnim elementima o kojima treba voditi računa, regrutovanjem hostesa i marketinških partnera po Sotenboriju, obukom devojaka, grozničavim realtime elementima pomaganja tim istim devojkama da svoj posao odrade što bolje mogu i dugačkim nadmetanjem sa drugim klubovima za naslov najboljeg u Osaki.

 

Istovremeno, tu je i RTS sadržaj iz Yakuza 6 sa regrutovanjem boraca i obukom klanova, te borbama u realnom vremenu sa protivničkim grupama, a sve organizovano oko ideje da je Goro Majima, Kiryuov omiljeni „frenemy“, ovde istupio iz Tođo klana i odlučio da se bavi građevinom. Kamurocho Hills je novi, planirani stambeno-poslovni kompleks na severoistoku gradske četvrti a Majima i Kiryu moraju da kroz jednostavne realtime startegy borbe odbrane gradilište od nasrtaja suparničkih građevinskih firmi.

 

Lepota ovih dodatnih sadržaja je što su u najvećoj meri opcioni – neophodno je odigrati samo po jednu misiju u njima, a ostatak je samo i jedino stvar volje i interesovanja igrača da se upusti u uloge menadžera kluba ili urbanog vojskovođe. Ko za to nema inklinacija sasvim je slobodan da Yakuza Kiwami 2 igra kao akcionu avanturu sa puno tuče i uzburkanih emocija i ona će mu i na ovom polju isporučiti.

 

Zgodna stvar sa Yakuza Kiwami 2 je što je za razliku od rimejka prve igre, Yakuza Kiwami, a koji je pravljen na istoj tehnologiji kao Yakuza 0, pravljena koristeći Dragon endžin koji je debitovao u Yakuza 6. Naravno, pored vizuelne lepote koji ovo donosi, ima tu i određenih rezervi koje je razumno imati – na primer obaranje frejmrejta sa 60 iz 0 i Kiwami na 30 u 6 i Kiwami 2 – ali Kiwami 2 je, iako zapravo vizuelno ne impresionira onako kako je to Šestica radila, pokazao kako developeri mogu da naprave udobnu igru kada se malo bolje upoznaju sa alatkama. Kiwami 2 ne samo da ima bešavne tranzicije između eksterijera i enterijera, i samo maleni štucaj pri prelasku iz šetnje ulicom u borbeni mod, već je i njegov Kamuročo sada kompletan, sa sve Purgatory podzemljem i Champion Districtom koji su nedostajali Šestici a borbeni sistem, baziran na onom iz Šestice sada ponovo omogućava nošenje ogromne količine oružja koje, neiznenađujuće, mnoge presudne borbe čini daleko udobnijim za prelaženje.

 

 

Utoliko, hodajući u Kiryuovim cipelama sada ćete imati priliku da jedete i pijete na mnogo mesta u dva grada, da kupujete u supermarketima i zalagaonicama, da pazarite oružje od sumnjivih ali časnih crnoberzijanaca, da igrate shogi, golf, pikado, karaoke, kockarske ali i video-igre. Iako Kiwami 2 ponavlja neke od naslova koje ste već igrali u prethodnim nastavcima, prijatna iznenađenja u Seginim igraonicama su klasični Virtua Fighter 2 ali i dugoočekivani Virtual On. Ova arkadna simulacija borbi džinovskih robota je jedna od najfinijih Seginih igara iz prvog talasa Seginih poligonalnih 3D naslova i interesantan pokušaj da se klasičan borilački gejmplej upari ne samo sa robotskim sposobnostima već i sa slobodom koju pruža otvoreno trodimenzionalno okruženje. Emulacija unutar igre je vrlo dobra i moguće je iskusiti dobar deo adrenalinskog loženja koje je dolazilo uz originalni Virtual On te davne 1996. godine.

 

 

Pomisao da će prekaljeni samuraj asfalta poput Kiryua Kazume gubiti vreme na video-igre ili pikado u momentima kada o koncu visi sudbina čitavog Tođo klana je, naravno, seme ludonarativne disonance koja večito prebiva u Yakuza naslovima i nije postala manje izražena sa protokom vremena. Ali opet, ovo zato i jeste video-igra a ne televizijska serija, ovo je komprimovanje vremena i aktivnosti, životnog stila, ako želite, na ne nužno hronološki najlogičnije ali mentalitetski apsolutno razumljive načine. Yakuza igre su od Shenmue uzele tu ideju o banalnom i svakodnevnom kao izvoru začudnog ako se pravilno dozira u svetu igre, a onda sa tim obavile izvrstan posao ne samo rigorozno pazeći na to da sadržaji budu dostupni ali ne i obavezujući čime je igraču omogućeno da sam određuje kada „radi“ a kada se „zabavlja“ (time, zapravo odstupajući od Shenmue predloška, ali u sasvim dobre svrhe), već i napuštanjem ideje o konzistentnosti tona igre i time, možda paradoksalno kreirajući zaokruženije, ubedljivije, a svakako prijatnije likove.

 

Hoću reći, koliko god komično bilo kada otvrdli gangster uđe u karaoke klub i prijatnim baritonom zapeva popularni muzički hit, da ne pominjem odlaske u video-klub i gledanje kung-fu filmova – a ove scene apsolutno imaju i komičnu intenciju – njih pre svega treba čitati kao elemente života koji se možda ne bi dešavali baš tu, usred mafijaškog rata, dok kidnapovanim članovima porodice životi vise o koncu, ali koji jesu deo ličnosti likova koje upoznajemo i zavolimo kroz ove igre. Kiryu jeste „Zmaj porodice Dođima“, najlegendarniji ulični borac koga je Kamuročo ikada imao, ali on je istovremeno i muškarac koji će se u kafani napiti pa onda teturati tokijskim ulicama upadajući u nasumične tuče, muškarac koji će se truditi da šarmira hostese sa kojima izlazi na sastanke, muškarac koji peva karaoke da bi impresionirao svoju usvojenu ćerku ili troši pare na UFO Catcher mašinu da bi slučajnom poznaniku osvojio lutku koju njegova devojka želi, koji će satima igrati Virtua Fighter i naručiti svaki pojedinačan naslov sa menija u malom ramen-baru nakon čega će kod vlasnika imati popust kao jedna od najomiljenijih mušterija. On je takođe i čovek koji će simpatično naivno reagovati kada prevaranti pokušaju da mu prodaju preskupi internet.

 

Sve nabrojano je opcioni sadržaj u igri, ali bez ovakvog sadržaja Yakuza igre bile bi samo jednodimenzionalni narativi o smrknutim tipovima koji vole da se biju i ne mnogo više od toga.

 

A one jesu više od toga: Yakuza Kiwami 2 preuzima praktično sve opcione misije iz Yakuza 2 pa ih uredno spaja u mini-avanture koje su, tradicionalno jedan od najzabavnijih elemenata igre i govore mnogo o japanskim navikama iz jedne često pomalo satirične ali uvek dobronamerne perspektive. Program je uobičajeno šarolik: tu su urbane legende o duhovima utemeljene u folklor, tu su sitni prevaranti i oni krupniji koji ostaju čistih ruku čak i kada njihove žrtve ostaju ozbiljno ojađene, tu je plaćeni ubica sa amnezijom, pa onda ostareli bogataš koji ide unaokolo zasipajući sve novcem a koga morate pobediti u Virtua Fighteru, tu je dugačak narativ o sirotištu u kome je Kiryu odrastao i kome, između ostalog treba novi krov a građevinska firma koja je angažovana koristi, recimo, kreativno knjigovodstvo… Tu je selebriti kome morate pomoći da se sakrije od žena što bi da mu se bace u naručje kada ga vide na ulici, tu su i ulični borci koji su čuli za Kiryua i žele da se okušaju u meču sa njim, a, kada dosegnete Purgatory, tu je i ponovo borilački turnir sa sve ekscentričnijim protivnicima i pravilima.

 

Rečju: možete provesti desetine sati igrajući ovu igru a da praktično ne mrdnete napred u centralnom narativu, da ignorišete shogi, pikado, host-klub i Majimino gradilište a da opet budete temeljito zabavljeni i uđete dublje u Kiryuovu karakterizaciju. Naravno, možete se baviti  i aktivnostima za odrasle.

 

U prošloj igri imali smo video-čet sa porno glumicama, u ovoj postoji klub u kome gravure modeli poziraju samo za vas (u zamenu za novac, naravno) i gde ćete ih ne samo fotografisati u sugestivnim pozama već i imati mogućnost da kroz izbor pravilnih odgovora na njihove komentare u devojkama proizvedete želju da vas impresioniraju još atraktivnijim pozama. Kao što je to i običaj u Yakuza igrama, ovaj sadržaj je dovoljno soft i niskog profila da se izbegne refleks da igra dobije epitet pornografske, ali i nedvosmisleno erotizovan i eksploatacijski. Pritom, da ne bude nikakve zabune, dve devojke u ovoj igri, Rina Hashimoto i Hikaru Aoyama su poznati gravure modeli i porno glumice sa solidnom pornhub minutažom a i „razgovori“ sa njima imaju element komičnog taman toliko da bude jasno da je ovo, pored otvorene eksploatacije, jednim delom ipak i satira. Naravno, osetljiviji među nama svakako treba da izbegnu ovaj deo igre (a koji je izbeći sasvim lako jer je gotovo neprimetan i sasvim opcionog karaktera – nema čak ni trofeja koji bi se dodeljivao za kompletiranje priča ove dve devojke) pogotovo ako im se malo muči od japanskog fetišizovanja adolescentskih fizionomija i izdašnih oblina u okviru iste osobe, a manje osetljivi među nama će se pitati ko mi je draži: Rina ili Hikaru. Recimo da sam obe devojke posmatrao pre svega kao ćerke koje nikada nisam imao s tim što sam u početku prednost davao Hikaru koja je delovala odraslije a posle mi je Rina neočekivano osvojila simpatije svojom veselom prirodom. Zašto, uostalom, birati, ako možete podjednako pažnje da udelite obema?

 

 

No, ne treba izgubiti iz vida i da je ovo igra koja, maltene, uspeva da Kiryua priženi. Otresita inspektorka iz Osake, Kaoru Sayama, sa nadimkom „Yakuza Eater“ postaje nevoljni partner bivšem predsedniku kriminalnog klana u pokušaju da se predupredi katastrofalni rat bandi i Yakuza Kiwami 2 koristi predvidivi romantični narativni luk u kome se dvoje likova sa različitih strana etičke granice na kraju prepoznaju kao bliski pa i zavole, da istovremeno oslika i fascinantnu sliku o saradnji policije i organizovanog kriminala koja za cilj opet ima zaštitu civila od većih zala. Ovo se direktno nastavlja na generalni folklorni narativ o jakuzama kao stvarnim zaštitnicima malih zajednica i prostog naroda a scenaristi igre iako igraju na granici stereotipa sa karakterizacijom mlade policajke, uspevaju da ne samo izbegnu da je pretvore u „damsel“ lik već i kroz nju provlače složeno pitanje identiteta i nasleđa koje je jedna od centralnih tema ovog nastavka.

 

S druge strane, borbe u kojima se ona bori zajedno sa Kiryuom daju neke od najatraktivnijih scena u igri:

 

 

U tom smislu, već sam pomenuo da igra ima nekoliko negativaca, a Ryuji Goda, najmlađi od njih je jedan od najinteresantnijih u čitavom serijalu već na ime toga što je njegova motivacija za ono što radi duboko lična i što njegova fasciniranost Kiryuom na neki način sažima svu onu mušku, izvitopereno vitešku filozofiju koja se vezuje za centralne likove serijala. Goda je i jedan od glavnih junaka nekanonskog spinofa Yakuza: Dead Souls izašlog pre pola decenije za Playstation 3 a Yakuza 0 ima simpatičan retkon njegovog porekla koji u perspektivu stavlja njegov brutalni karakter.

 

Pored Gode, tu je i Toranosuke Sengoku, ljigavi mafijaški bos koji je zaslužan za jednu od najekscentričnijih borbi u celom serijalu u kojoj Kiryu mora da nokautira ne jednog već dva odrasla tigra. Ovo je tačan momenat u kome je ovaj serijal napustio pretenzije na realističnost, još 2006. godine, pa je igranje ove borbe u osavremenjenoj verziji podsetilo na lepu uspomenu.

 

Igra i nastoji da Kiryua čvešće veže sa njegovim okruženjem – ovde ponovo imamo program sakupljanja izgubljenih ključeva po gradu i otvaranja pretinaca u kojima mogu da se nađu korisni predmeti, a upoznavanje različitih likova na ulicama gradova otvara i mogućnost za korišćenje specijalnih poteza tokom borbi u ovim delovima grada. Hoću da kažem, niste igrali Yakuza igru dok vam ulični svirač ne dobaci akustičnu gitaru koju ćete nasrtljivom sitnom krimosu što misli da je jači nego što jeste oblomiti o glavu, ili dok od kuvara u lokalnom restoranu ne dobijete dva debela struka praziluka da njima išamarate lokalni gang.

 

 

Na sve ovo dolazi i posebna, za ovu priliku ekskluzivno napravljena priča u kojoj je u glavnoj ulozi Goro Majima, favorit publike, a koja se odvojeno startuje iz početnog menija igre nakon prelaska određenih mesta u glavnom narativu. Ova „Majima Saga“ može da se igra paralelno sa glavnim narativom (gde ćete moći Kiryuu da šaljete i korisne poklone) ili posle njega, a traje svega 2-3 sata i mada daje zanimljivu dopunsku priču o tome koja je tačno Majimina uloga bila u sprečavanju katastrofe u Kamuročou i kako je od kriminalca postao građevinski preduzimač, igrački ona je veoma svedena. Majima ne može ni da se levelapuje ni da otvara nove poteze, ni da koristi priručna oružja ni da otvara opcione priče, tako da je dobro da je ovo kratka, koncizna skaska o nekoliko velikih tuča, presecana opcionim borbama sa „uličnim bosovima“ (koje ste već porazili kao Kiryu, doduše).

 

 

Majimin borbeni stil je uvek atraktivan, pogotovo jer ovde sve vreme koristi nož, ali možda najvažniji deo ovog bonus narativa je perfektno napisano i odglumljeno povezivanje jedne narativne niti koja visi još od Yakuza 0 i emotivni momenat koji će nežnijim dušicama sigurno naterati suze u oči. Kako sam napisao u nazivu jednog videa iz igre: Majima nosi meko srce u tvrdoj ljušturi a ovaj lik je očigledno toliko popularan kod publike da bi me iznenadilo da ga ne vidimo u Shin Yakuza igri, pa možda i u Judge Eyes koji nam se sprema za kraj godine.

 

Yakuza Kiwami 2, dakle, nije onoliko inovativan i eksperimentalan naslov koliko je sama Yakuza 2 u svoje vreme bila, ali je naslov sa veoma udobno razrađenim sistemima koji igraču što je serijal možda upoznao tek sa Yakuza 0 nudi najbolji program probranih sadržaja iz poslednjih nekoliko igara. Grafički, ovo je svakako solidno mada bez impresivnih prizora u sigurno mnogo skupljem Yakuza 6, a kvalitet Atlusove lokalizacije po ko zna koji put valja pohvaliti, pogotovo što ovde imamo posla sa nekoliko generacija kriminalaca iz različitih zemalja i krajeva tih zemalja koje sve treba intuitivno predstaviti na engleskom jeziku, uz očuvanje tona i značenja potrebnih da igrač bude sasvim uronjen u svet igre. Yakuza Kiwami 2 pokazuje i zametke kompleksnih narativa koji će naredni nastavci imati, uz harizmatične nove likove i Kiryua koji je ovde produbljeniji, humaniji i zabavniji nego u prvoj igri. Čime hoću da kažem da ovo treba igrati jer predstavlja zanimljivu kopču sa remasterima Yakuza 3, 4, i 5 koji su najavljeni a koji će, zapravo morati da se prilično narade da dostignu bogatstvo ponude koja krasi Kiwami 2.

 

Pa vi vidite, a ja odoh da igram Hokuto ga Gotoku.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 20-10-2018

Posted in metal with tags on 20 oktobra, 2018 by mehmetkrljic

Dan je oslobođenja Beograda pa je time i idealan dan za oslobođenje metalne nemani. Pustimo je s lanca, ona samo želi da bude slobodna onako kako je to Beograd želeo.

Danas, kao i obično prvo apsolviramo blek metal jer… najveći su to slobodari.

I, za početak jedan iznenađjuće ubedljiv i prpošan debi album. Primaire su do prošle godine bili solo projekat gitariste Gestalta (svi sadašnji članovi imaju gotivne pseudonime – Khaos, Kadaver, Nihil, Isengrin) ali je ovaj prolifični muzičar koji je svirao sve od death metala preko black metala do goregrinda rešio da malo uozbilji priču sa Primaire. Tako je njihov prvi album, Exitium, vrlo prijatna kriška blek metala stare škole koji pritom svoju sirovost ne prodaje kao jedini kvalitet i može da se pohvali pamtiljivim melodijama i razrađenim aranžmanima pesama. Superprijatna ploča za početak dana (pogotovo ako vam dan počinje u rano popodne):

https://primaire.bandcamp.com/releases

Ali ako hoćete stvarno staroškolski zvuk, evo i prvog albuma finskog benda Curse Eternal koji se zove Antichristian Ceremonial Madness (za slučaj da neko pomisli da je ovo muzika koja bi bila išta drugo do prangijanje u slavu nekrsta) i isporučuje pola sata ozbiljnog blek metala (dobro, poslednja pesma se zove I ❤ Transylvania, možda nisu SASVIM ozbiljni) koji zvuči sirovo i životno ali nije ni glup ni prostački. Curse Eternal vole stari zvuk ali pesme su im dobro napisane, dinamično aranžirane, sa odličnim vinjetama kada im se ne nadate (na primer sjajan mini-solo na gitari na početku Celebration of Evil) a sintisajzeri se odlično uklapaju uz režeće gitare i paleolitske bubnjeve dajući svemu atmosferu garažne epike. I omot albuma je duhovit i sladak,a i ovde članovi benda imaju odlične pseudonime (Morbid Devourer, Hellrazor, Deathmessiah, Bringer of Dessolation i J.K. Antikrist na vokalima, molimlepo) pa ovo preporučujem bez mnogo rezervi:

https://fleshvessel666.bandcamp.com/album/antichristian-ceremonial-madness

Iz poljske nam, pak, stiže split dve blek metal ekipe koje imaju različite pristupe žanru ali dele strast i energiju, a što ćete čuti ako preslušate ovo skoro sedamdeset minuta dugačko izdanje. Stworz sebe opisuju rečima „Slavonic Black Metal/ Neofolk“ i njihova strana splita kombinuje semplove prtičica koje bezbrižno pevaju u šumi, akustičnih gitara i frulica sa poštenim udaranjem i pevačem koji zvuči ekstremno razbesnelo. Sve to ima dosta melodije i prilično je zaslađeno, kako i očekujete do bendova koji ponosno nose folk na, jelte, reveru, i nije da bih ja ovaj album nešto mnogo slušao sam za sebe, ali ima tu energije i ko voli narodnjački blek metal, ovde svakako ima čemu da se poraduje. Rivers Like Veins su, pak, solo projekat sa dodatnim ženskim članom na vokalima (kad je potrebno) koji sebe opisuje rečima „decadent hooligan black metal“ ali je ovo u praksi prilično šugejzerski spravljena muzika sa tužnim harmonskim progresijama (i još semplova ptičica!), ritam mašinom, i tekstovima koji su svi uglazbljeni stihovi polsjkog pesnika Kazimira Pžerva Tetmajera, pripadnika dekadentnog umetničkog pokreta Mlada Poljska sa kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka. Icyvr, koji je „glavni“ član ovog benda i autor muzike je solidno talentovan pa su pesme pristojne a iako je kvalitet produkcije više na demo strani spektra nego na onoj profi strani, svejedno se ovo može slušati. Suviše je to, da se razumemo, neoromantičarski za moj ukus, većinu vremena, ali nežnije dušice od mene će ovo umeti da vole.

https://stworz.bandcamp.com/album/spojrz-w-pola-i-w-przestworza

https://riverslikeveins.bandcamp.com/album/spojrz-w-pola-i-w-przestworza

Preskačem onda masu Poljaka, Nemaca, Francuza i Šveđana koji su svi bili sasvim slušljivi ali me u krajnjoj analizi nisu impresionirali svojim albumima da bih skrenuo pažnju na debi-izdanje, EP sa tri pesme benda Undoer koji nam stiže iz rodne Turske. Ova tri momka iz Ankare pošteno čukaju na ovoj ploči (well, danuloudu) i njihov blek metal je nihilistički (naslov EP-ja je Survival is a Myth), žestok i brz, sa pravim omjerom hipnotičkog ponavljanja i oznojene svirke. Naravno, nekome će ovo biti potpuno dosadno i nezanimljivo jer Turci pored više nego korektnog sviračkog nivoa ne nude nekakvu specijalnu inovativnost ili inventivnost u komponovanju – ovo je tipičan meat ’n’ potatoes meni sa redom blastbitova, redom srednjeg tempa koji pune kliktavi kikdramovi – ali meni njihova jednoličnost zapravo prija, mislim da pogađa onu dimenziju hipnotičnosti koju sam uvek cenio u skandinavskom blek metalu,  a dopada mi se i snažan, mišićav miks ovog snimka. Tko misli da mu je ukus u blek metalu blizak mom, može ovo da isproba bez mnogo zebnje:

https://undoer.bandcamp.com/releases

A iz Finske nam stižu i Rodent Epoch sa svojim prvim pravim albumom, Rodentlord i ovo je ponovo blek metal u staroškolskoj formi sa sirovim zvukom, puno besa u nastupu ali i ambicijom da se sve to spakuje u pesme koje neće nužno biti samo prosviravanje materijala koji su drugi već napravili. Rodent Epoch ne bih ni slučajno nazvao avangardnim ili eksperimentalnim bendom, ali ima nečeg što malo vuče na art-brut u njihovoj svirci, od psihotičnih vokala, preko bubnjara koji povremeno kao da kreće svojim putem, pa do miksa koji je jeftin ali snažan i sve to ostavlja jedan, jelte, lični pečat koji se u ovim krajevima veoma ceni. Rodent Epoch možda ni sami ne znaju kuda će ih koja pesma odvesti (od žestokog blek metala pa do blackened rock’n’rolla, u najmanju ruku) ali je to za slušaoca zanimljivo putovanje. Da ne kažem trip.

Na Bandcampu za sada samo dve pesme, pa evo link i do, er, nezvanične JuTjub stranice ovog albuma:

https://rodentepoch.bandcamp.com/album/rodentlord

https://youtu.be/MNqR42fk7c4

Da ne zapostavimo skroz Amerikance, vredi pomenuti prvi album benda Imperialist koji, nažalost nema čitav na Bandcampu ali ima ga dovoljno da mu se opipa puls i da svako za sebe utvrdi dopada li mu se kako ovi momci iz Kalifornije to rade. Kad kažem „to“ mislim da su Imperialist, kao uostalom i mnogi drugi američki blek metal bend, uzeli blek metal za osnovu ali se tematski, pa i zvučno donekle, nalaze u drugim sferama. Ovo jeste uglavnom prilično strejt blek metal sa blagim death šmekom po uzoru na recimo Dissection (sad se ja, kao pravim učen, a bend ih direktno pominje kao uzor) ali Imperialist se izdvajaju po tome što se bave svemirom, naučnom fantastikom, filozofijom nauke i takvim nekim stvarima umesto klasičnim blekmetalskim obožavanjem Satane ili kontempliranjem samoubistva. I prija u tome kako su im pesme dugačke, jednostavne ali ne i glupe, sa aranžmanima koji ipak opravdavaju tu neku širinu vizije što nam je sugerišu naslovi pesama i omot albuma koji je nacrtao Adam Burke – isti čovek koji je radio dizajn za, jelte, Vektor, još jedan bend sa naučnofantastičnom tematikom prominentno postavljenom u identitet benda. Imperialist su po muzičarskoj izvrsnosti ipak stepenik ispod Vektora ali njihova muzika i ne zahteva virtuoznost tog tipa i prijatna je sama po sebi. Probajte Cipher, ovo je blek metal koji mogu da slušaju i kršteni:

https://imperialistus.bandcamp.com/album/cipher-black-metal

Isto iz Amerike, dapače iz Kalifornije su Valdur ali ovo nije muzika za krštene, pa čak ni za „normalne“ nekrštene jer je u pitanju sirov, neprskan ali zreo blek metal direktno iz podzemlja koji nema nikakve ambicije da govori o bilo čemu sem o nihilističkim fantazijama svojih autora, a svakako ne da ga slušaju „obični“ ljudi i ukazuju kako je, eto, i blek metal sazreo i može se smatrati ozbiljnom muzikom. Valdur, naprotiv, zvuče kao da dolaze iz latinske amerike sa svojim podrumskim miksom i muzikom koja je psihodelična kombinacija zavijajućih gitara, pevača koji se rasteže od cviljenja pa do cavern-core death metal stilizacija i bubnjeva koji se jedva čuju u svoj toj oluji zvuka, a čija uloga nije da drže ritam već da slušaoca stavljaju na još veća iskušenja. Goat of Iniquity bismo mogli nazvati avangardnim albumom ali slutim da bi se Valdur tu našli uvređeni. Ovo je muzika na granici dadaističke provokacije, podobna samo za najizdržljivije ali njima će, sasvim moguće, pružiti transcendenciju:

https://valdur.bandcamp.com/album/goat-of-iniquity

Prošle nedelje smo imali izuzetno jaku stonersku ponudu, pa je legitimno da ove malo iščilujemo uz drugi album atinskih Holy Monitor. Jednostavno nazvan „II“, ovaj njihov drugi dugosvirajući paket je ukusno spremljena ponuda dobro prosvirane psihodelije sa puno repetitivnih struktura i vokalima koji slušaoca vode kroz krajolik nadeven halucinacijama i jekom. Narano, Holy Monitor nisu metal bend, ovo je muzika u tradiciji najfinijeg psihodeličnog roka sedamdesetih, ali je dovoljno metalu bliska da nemate problem da u ovo uletite i onda se ne vadite satima. Holy Monitor su ona vrsta benda koja se bestidno sluša na repeat sa svim tim svojim tribalnim, ritualističkim formama ali i vokalom koji je dovoljno „pop“ da uz sebe zadrži i manje inicirane slušaoce. Lepa ploča čiji je miks takođe prijatno „starinski“ a opet snažan sa bas-gitarom koja stoji u sredini i povezuje plutajuće harmonije ostalih instrumenata:

https://holymonitor.bandcamp.com/album/ii

U nešto metalskijem izrazu dobijamo debi album švedskog trija Nekromant. The Nekromant Lives je ploča koja svoje Black Sabbath/ Pentagram inspiracije nosi ne samo ponosno već i pomalo nametljivo na fasadi i ovo definitivno nije ekipa koja pokušava da standardnom hard rok/ metal zvuku doda bogznašta novo. Ali dobro, nije jedino merilo dobrote njena novost, jelte, pa treba prepoznati i da su Nekromant dosta energični, da tu ima dosta promena tempa i žestoke svirke i da su pesme definitivno više za radio nego za narkomanske sesije u podrumu, pa ovo preporučujem mlađim slušaocima. Produkcija je čista i uglancana preko prihvatljive mere ali je makar separacija instrumenata besprekorna pa imamo miks koji „diše“ što je definitivno plus. Da su Nekromant malo hermetičniji meni bi bili i bliskiji ali ovako kakvi su mogu direktno na Hit Nedelje Radija 202 a i to je sasvim solidno dostignuće:

https://nekromant.bandcamp.com/

Izašao je i novi album kalifornijskih Castle, Deal Thy Fate (ni malo, jelte, suptilna aluzija na Tarot), koji je, očekivano, pristojan, okultni hevi metal sa doom elementima i ovo je muzika koja je meni bliska po estetici sa svim tim early ’80s elementima koji se u njoj čuju (od Judas Priest do, ako hoćete čak i Uriah Heep) a lepo je čuti i ploču miksovanu ovako lakoruko, bez kompresije gde joj mesto nije. Pevačica Elisabeth Blackwell ima nenametljiv ali korektan stil i zapravo ploču možda najviše kvare vokali gitariste i glavnog autora Mata Davisa koji joj s vremena na vreme daju jedan andergraund-preliv a što je malko povlači u demo vode. Opet, ni Blackwellovoj ne bi škodilo da s vremena na vreme malo ubedljivije uleti u frku i muzici doda još neku dimenziju. Ovako kako jeste, ovo je prevashodno gitaristička ploča na kojoj vokali deluju kao ne baš nužno zlo ali reklo bi se pre svega garnirung. No, sad ja već filozofiram možda previše i, hoću da kažem, Castle su mi zanimljivi za slušanje, za razliku od, recimo, Heir Aparent koji JESU bend iz osamdesetih, i upravo su izdali vrlo korektan novi album klasičnog power metala ali meni to ne zadržava pažnju ni trideset sekundi. Pa ako sam ja neki kriterijum, treba ovo poslušati:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/deal-thy-fate

Izašlo je i nešto death metala ove nedelje ali sam sve to manje-više preslušo i zaboravio pa vas ne bih zadržavao jer, ipak, izašao je i novi Internal Bleeding pod nazivom Corrupting Influence. Slutim da su Njujorčani ovakvim nazivom hteli da malo i podsete na to ko je, praktično izmislio slamming death metal u ovom, jelte, trenutku povijesne zbiljnosti kada je ovaj podžanr posle metastaziranja verovatno malko i u remisiji. To je sasvim korektno i, takođe, odlično je da i ovo izlazi za Unique Leader kako bi se, jelte, današnjim JuTjub klincima održala istorijska lekcija i predstavio bend koji je bio tu na samim počecima i koji i danas ne odstupa od tvrde linije slema.

Štagod za njih ta tvrda linija značila, naravno, pošto je Corrupting Influence daleko manje „ekstremna“ ploča od devedeset procenata onoga što se danas računa u slem. Internal Bleeding zapravo među današnjim klincima zvuče istovremeno i zastarelo ali i pozitivno dostojanstveno sa svojom čistom produkcijom, melodičnim solažama i razgovetnim vokalima. Naravno, veliki deo savremenog slema je samo na korak od karikature, muzika koju prave internet-muzičari namenjena da bude ekstremnija i bolesnija od onog što je prošle nedelje napravio aktuelni rival i mada je to i deo njegovog šarma, dobro je da Internal Bleeding imamu još snage i volje da pokažu da ova muzika može da ima i dubinu i karakter i da nije sve samo u „sick gutturalima“ i „heavy slamovima“. Utoliko, Corrupting Influence je meni skoro kao da slušam Obituary kako sviraju brutalni death metal, jedna disciplinovana, čista demonstracija razumevanja žanra i kompozitorske zrelosti koja svesno ignoriše savremene žanrovske trendove da bi radila ono što najbolje radi: tresla snažno i samo malo stimulisala i intelekt. Dakle, album na kome nema mnogo napora da se razbije kalup ali kalup koji su Internal Bleeding koristili ionako je kvalitativno iznad većine kalupa koje korise drugi i ova metafora je zvanično postala predosadna da bih mogao da završim rečenicu na dostojanstven način. Slušajte ih:

https://www.youtube.com/watch?v=EvCL8edbHxw

Izašao je i novi Soulfly i u normalnim uslovima ovo je nešto što bih ja preskočio i bez slušanja. Drag mi je Maks, ali mi je ovaj njegov bend uvek bio nekako nedovoljno interesantan u tome što rade da bih trošio vreme na njega. No, posle nedavnog Cavalera Conspiracy albuma koji je bio iznenađujuće slušljiv, reših da odvojim uvo i za Ritual, pogotovo što Maks za ovu, jedanaestu ploču veli da su pokušali da zadrže gruv koji je bio izvorni gimik Soulfly ali da se sve iskombinuje sa bržim, žešćim metalom kakav on voli. I sad, nije ovo veličanstvena ploča, nije čak ni specijalno dobra, ali jeste malo osvežavajuće čuti da su „tribalni“ elementi Soulfly muzike gurnuti malko na zadnje sedište a da ih je zamenio uglavnom jednostavan i snažan metal. Nije ovo nužno neki mnogo impresivan metal ali ima ovde nekoliko pesama koje su brze i žestoke (Demonized, Dead Behind the Eyes) i meni prija to ponovno okretanje Maksa Kavalere treš metal korenima. Album je ipak previše rastrzan između potrebe da ima i gruv momente, pa onda da malo ode u pank/ D-beat (Feedback!), pa da se vrati trešerskom krljanju, kao da Maks pokušava da obiđe sve značajne momente svoje karijere i podseti slušaoca šta je sve svirao, a ni jedna pesma, avaj, ne može vodi da nosi ičemu sa Beneath the Remains ili Arise, no, kako sam se nadao, tu i tamo sam se okej udao:

https://soulflyofficial.bandcamp.com/releases

U technical death metal novostima, tu je novi Gorod. Ovi Francuzi uglavnom uspevaju da iskombinuju gotov apsurdno nakićene aranžmane sa zapravo dobrim i interesantnim kompozicijama i pokažu da su lekcije Atheista i drugih ranih tek det autora savladali bolje nego masa bendova koje sam prošle nedelje ili ignorisao ili umereno mrzovoljno hvalio. Gorod su, slično Obscuri, ljudi koji razumeju svoju muziku bolje nego dobar deo drugih tek det kolega i zbog toga im uspeva da ponude stalno mutirajući masu rifova, harmonija, ritmova i solaža koja ne zvuči na silu natrpano već kao, ipak, konzinstentna muzička ideja u pokretu. Aethra je solidna ploča za svakog ko voli death metal ali i svakog ko generalno voli tehničkiju metal svirku a koja ipak u centru pažnje ima pesme radije nego tehniku:

https://www.youtube.com/watch?v=t2rS2fO90FY

Završimo ipak sa speed metalom. Exxxekutioner iz Salforda, jelte, Engleska, su izbacili svoj (izdavač kaže „dugoočekivani“) debi album Death Sentence i, evo, najgora stvar koju mogu za njega da kažem je da je bubanj suviše „plastičan“ i da mu ne bi škodio topliji i prirodniji miks pa makar se svaki udarac ne čuo ovako jasno i tačkasto kako je bend mislio da treba.

Ali, ozbiljno, to je najgora stvar koju mogu da kažem za ovu ploču koja je, zapravo solidno miksovana na generalnom planu, sa režećim i jasnim gitarama, prominentnim basom, snažnim a živim zvukom i sa pesmama koje su, oh, pa, verujem da je reč koju tražim „odlične“. Exxxekutioner se napajaju direktno sa izvora i njihov je pristup muzici karakterističan za onu razvojnu fazu metala kada je žestoki i prljavi speed metal počinjao malo da se rafinira i izmišlja nove aranžmanske fore, kada su producenti počinjali da kapiraju kako distorzirane gitare mogu da se snimaju a da to ne bude ili tanušnio šuštanje ili nerazaznatljiva masa zvuka, pa su rifovi postajali sve razrađeniji i nastajao je „moderniji“ thrash. Ova engleska momčad vrlo dobro omažira bendove poput, recimo, kanadskih Razor bez upadanja u nekakvu sikofantsku imitaciju i njihov je zvuk zdrav a pesme su impresivno keči i energične. Tu je i odvratno vrištanje na mestu pevanja, da bi sve ostalo potpuno u tom old skul maniru ali osnovno je da je ovo ploča koja je natrpana odličnim rifovima i generalno sjajnim gitarskim radom koji, uz vrlodobrog bubnjara produkuje odličan gruv tokom celog trajanja i tera glavu u tresenje sve i da se trudite da ostanete mirni. Da je bubanj samo za nijansu lepše miksovan ovo bi bio praktično besprekoran album.

https://ultharrecords.bandcamp.com/album/death-sentence

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 13-10-2018

Posted in metal with tags on 13 oktobra, 2018 by mehmetkrljic

E, pa dobro, Subota je, niko to ne može da porekne, a pošto smo svi i dalje manje-više tu, red je da pogledamo u svoja srca i priznamo da ljubav koju osećamo prema metalu po iskrenosti gotovo da prevazilazi sve ostale.

Za početak, kao i obično – blek metal. I to iz Ukrajine. Kvartet Stryvigor iz Kmeljnickog ima svoj drugi album, Шлях завдовжки у нескінченність, ili, ako više volite verziju na imperijalističkom jeziku: Lifelong Journey, i mada ovo nije baš po mom ukusu, siguran sam da će ljudima koji vole atmosferični, emotivni blek ovo biti taman. Stryvigor sviraju dobro i imaju vrlo solidan zvuk a pesme su im dugačke, razmahane i patetične preko svake zamislive granice. No, dobro, blek metal je uvek bio sklon preteranim emocijama, pa i u melanholiji može da se pretera. Album izlazi tek za mesec i po dana ali je na bandcampu već dostupan. Stryvigor ne izmišljaju ništa novo u žanru koji naseljavaju ali unutar njega veoma sigurno stvaraju, pa ako volite, možete.

https://stryvigor-northernsilence.bandcamp.com/

Odmah, bez gubljenja koraka prelazimo u Kanadu, tačnije Kvebek, gde nas, još tačnije, u Montrealu čekaju dvojica članova benda Gevura koji imaju svoj novi EP. Gevura je do sada snimila samo jedan album, ali ovo je bend koji objavljuje muziku onda kada misli da je ta muzika zaista vredna da se čuje pa i EP Sulphur Soul sa svoje četiri pesme i respektabilnih pola sata svirke pruža zaista dobar program žestokog, apokaliptičnog blek metala koji razume kako da odmeri i agresiju i emociju tako da se one međusobno pojačavaju, pa su mračne atmosfere ovih kompozicija jednako dobro podržane i muzikom i miksom. Gevurah dobro funkcionišu u tim polusenkama, lepo rastući na temelju misterija i mistika pa ova ploča može da prija slušaocu zrelijih prohteva a da opet ne deluje kao nekakav tryhard eksperiment u eksperimentisanju:

https://gevurah.bandcamp.com/album/sulphur-soul

Preskačem jedan interesantan francuski album jer je preblizu nacističkoj retorici za moj ukus, a umesto njega nudim debi album poljskih Sothoris. Ovi mladići nemaju još uvek bandcamp, mada ga najavljuju, ali je makar na JuTjubu video indeksiran pa možete da protrčite kroz pesme na brzinu i onjušite da li vam se ovo sviđa. Elem, Sothoris nisu nešto specijalno inovativni  ali imaju određenu, staroškolsku, skoro pankersku naivnost u svojoj interpretaciji koja je meni neodoljivo simpatična pa mislim da vredi da se čuje. U moru poljskih grupa koje kidaju na polju visokog koncepta i produkcije, slatko je naići na bend koji je, da ne bude zabune, svirački i produkcijski sasvim na visini zadatka, ali čija je estetika nešto jednostavnija, naivnija, pa malko i čistija. Ovo je šarmantna ploča a zove se Raj Potępiony – Ukleti raj i šta vam više treba?

https://youtu.be/T646pbdOry4

Ipak, iz franczuskih mračih dubina – ili makar sa etikete Les Acteurs de L’Ombre nam stiže three-way split (božemeprosti, kako ovo pornogrtafski zvuči) album tri benda koji predstavljaju tri lica, ili, ispravnije, naličja francuskog blek metala i, pošto je francuska scena poznata po svim tim eksperimentatorima, avangardistima i kalupolimcima, vredi istaći da je ovo u sva tri slučaja prilično strejt muzika, ali da i tako strejt ona osvaja ubedljivošću i energijom.

Naravno, strejt ne znači i dosadno ili generički. BÂ’A su bend koji dobro barata mistikom i melodičnošću pa i kada udaraju brzo, to ima određenu plemenitu notu. Verfallen su tehnički nabrijaniji, brži i tvrđi ali su im kompozicije dugačke i prilično kompleksne dok Hyrgal imaju najsiroviji zvuk ali i najviše zvuče kao da su spremni da raskinu granice bilo kog žanra u koji biste da ih upišete i da vam skoče pravo u lice. Vr(e)lo lepa ploča tri relativno malo poznata a zaslužna benda:

https://ladlo.bandcamp.com/album/b-a-verfallen-hyrgal-split

Kultni finski kvintet Sargeist ima novi (peti, za skoro dve decenije) album pod nazivom Unbound i mada se ljubitelji i dalje prepiru je li ovo na istom nivou kao klasični Let the Devil In, nema sumnje u to da smo dobili još jedan pošten i iskren satanistički opus u kome se ne štedi na znoju i urlanju. Sargeist, u skladu sa finskim blek metalnim nasleđem ne smaraju sa mnogo dinamičkih lutanja i nude album agresivne, mada tople i prilično melodične svirke koji jasno komunicira tu neku pagansko-satanističku odanost emocijama sa one strane, jelte, službeno dopuštenog. Meni se, naravno dopada svaki put kad dobijemo ovako strejtforvard ploču koja ne filozofira ali koja istovremeno nije ravna i mehanički napravljena nego, što se kaže, ima dušu iako se njeni autori na sve moguće načine trude da svoje duše pošalju u pakao. Neka, ionako đavao, po poslovici, ima sve najbolje melodije, pa će mu i ovih nekoliko fino leći. Vrlo prijatna, ubedljiva ploča satanističkog, žestokog metala:

https://wtcproductions.bandcamp.com/album/unbound

Za ovonedeljnu porciju šugejzom zagađenog (oplemenjenog?) blek metala ponudićemo vam belgijski Soul Dissolution i njihov novi EP (posle dva albuma) pod nazivom Nowhere. Program je manje-više poznat, ovo je vrlo atmosferična, melodična muzika sa dovoljno izletanja iz i najšire metal matrice da se može reći da Soul Dissolution legitimno zavređuju „post“ etiketu koja im se često nalepljuje, ali i sa dovoljno znojave svirke da  se ne svede sve samo na zagledanost kroz prozor i prebiranje po staroj akustari. Nowhere ima samo dve pesme u svojih 25 minuta i prilično dobro uspeva da popuni vreme i mada ovo nije baš sasvim po mom ukusu, ne mogu Belgijancima da poreknem ubedljivost u tome što vole da rade, makar to što vole da rade bilo prilično dekadentno:

https://souldissolution.bandcamp.com/album/nowhere

A iz Nizozemske dobijamo split dva, kako samo za sebe kažu „most innovative“ benda, koji blek metal shvataju svaki na svoj način i to su interesantni načini. Fluisteraars su emotivniji i bliži shoegaze/ blackgaze školi sa svojim rasplakanim pevačem i vrlo organskom, skoro emo svirkom. Turia su nešto hermetičniji i skloniji nihilističom pristupu, pa njihovu polovinu splita obeležavaju brži tempo i jednostavna, pomalo i primitivna aranžmanska rešenja koja doprinose osećaju očaja i propasti što je, bez sumnje u duši ovog benda. Korektno:

https://montturia.bandcamp.com/album/de-oord

Na stonerskj strani stola danas sede Teksašani Burn Ritual sa svojim prvencem Blood of the Raven i to je jedan vrlo drogiran i gruvu naklonjen stoner metal koji se toliko naslanja na Belk Sabat da bi Toniju Ajomiju bez sumnje bilo malo neprijatno (Oziju ne bi, taj je odavno zastranio). Ima ovde određene doom note, naravno, ali je ovo ipak muzika pre svega za pušenje kanabisa i spotičuće plesanje u dimu, manje za mračne misli i kontemplaciju suicida. Prija ta jaka distorzija kojom su gitare ukusno opterećene i zvkuk benda je dobrodošlo težak a opet prostran i prijatan. Mnogi bendovi ovog usmerenja umeju da tokom miksa i masteringa toliko iskompresuju zvuk i prenaglase bas frekvencije da im ploče na kraju nije moguće lepo čuti. Burn Ritual ne prave tu grešku i ovaj album veoma prijatno zvuči a njegova gruvom nošena psihodelija odlično leži uz svu tu težinu.

https://burnritual.bandcamp.com/album/blood-of-the-raven

Sa druge strane kontinenta, u Čikagu, stoneri Rezn imaju svoj drugi album, Calm Black Water i to je, ako vam se Burn Ritual dopao, pravi način da produžite žurku do duboko u noć. Rezn su generalno na istim pozicijama (prvi album im se, uostalom, zvao Let it Burn), vole drogu, vole psihodelični rok, imaju težak zvuk i sviraju sporo a opet gruvi i glavna razlika je u produkciji koja jeste za nijansu prekomrimovana i prebasovana, ali ne kvari to užitak na neki supstancijalan način. A užitka ima, pogotovo što Rezn idu nekoliko koraka dalje od rifova i puštaju gitarama da lete unaokolo kao lude. Volim sve te „svemirske“ efekte koje gitarama daju kvalitete emisija iz dubina neistraženog kosmosa, a dinamičke varijacije u koje bend upada su zbilja pogodne za kasnonoćne slušalačke sesije. I ilustracija na omotu je izvrsna pa je ovo ploča koju bez mnogo zadrške mogu da preporučim kao jedan od najboljih stoner albuma koje sam čuo ove godine:

https://rezzzn.bandcamp.com/album/calm-black-water

E, sad, za stoner album koji nema DOVOLJNO basa, uputiću vas na drugi album njemačkih Godsground. The Great Delusion je prilično dobra ploča, ako vam ne smeta mešanje stoner i grunge zvuka – a što bi vam smetalo? – sva u masnim gitarčinama, dobrim ritmovima i sub-lemijevskom pevanju, ali kakav je ovo miks??? Nijemci su ga MNOGO usrednjili za moj ukus i mada se instrumenti čuju, generalna zvučna slika je preterano ravna a što je zaista greota imajući na umu da u pesmama ima interesantnih momenata koje ovakav miks i mastering uspešno sakrivaju… Elem, isprobati, a možda na disku ovo zvuči bolje nego na bandcampu:

https://godsground.bandcamp.com/album/the-great-delusion

Za nešto malo starije (iz Avgusta, molićemo), ali prilično vredno pažnje ukazao bih na debi album benda Tongue Eating Louse iz Otave koji – kida. Bend, nazvan po onoj gadnoj ribi koja se zavlači većim ribama u usta i kači im se na jezik (Cymothoa exigua, za vas koji ste išli u škole) na svom prvom albumu (posle jednog splita i jednog EP-ja) pruža vrlo prljav, distorziran i glasan ali opet nekako intiman, skoro kamerni sludge zvuk. Voidwalker nije ploča za pušenje džokavaca i kuliranje nego za horor i iskreno preispitivanje svojih životnih izbora. Nošen neurotičnim vokalnim akrobacijama i tupim, perkusionističkim gitarskim napadima, ali i nekim iznenađujuće emotivnim melodijama, Voidwalker je album intimnih košmara koji u svoje tri podugačke pesme prelazi veliki put od konfrontacije do jednog skoro umirujućeg zagrljaja. Vrlo valjano:

https://tongueeatinglouse.bandcamp.com/album/voidwalker

Sa Floride nam stiže i drugi album dvojca Northern Crown koji se, zbunjujuće, i sam zove Norhtern Crown i, još više zbunjujuće, predstavlja neku vrstu odlaska unazad kroz vreme do sedamdesetih godina i kombinovanje doom metala sa psihodeličnim hard rokom na način koji je istovremeno i post-moderan ali i nekako naivno predmoderan. Hoću da kažem da Northern Crown očigledno uživaju u svim tim Hammond orguljama, velikim rifčinama i melodičnim refrenima, ali da ovo nije lo-fi drogeraška rekonstrukcija dekadentnih sedamdesetih na kakve smo navikli, već haj konsept album koji se ozbiljno trudi oko aranžiranja i vodviljske drame na kojoj počiva. I to vrlo dobro ide. Ne znam da li bi se dopalo hard rok čistuncima ili doom metal hardkorašima, ali za ljude koji su tačno između, ovo je fenomenalno:

https://music.northerncrownband.com/album/northern-crown

A za kombinaciju nihilističkog (i melanholičnog) blek metala i kvalitetnog dooma uputiću vas na slušanje trećeg albuma kelnskih Ultha koji se zove The Inextricable Wandering. Nijemci su sa ovom pločom definitivno zašli vrlo duboko u svoj mikrožanr i nude nam album dugačkih meditacija koje se odvijaju i preko brzog ritma i preko mučno sporog ritma, pa i preko pesama koje ritam i nemaju i predstavljaju ambijentalne podloge za kontempliranje. U praksi može malko možda da zasmeta to da album ponekada ide u strane koje ne očekujete i tamo ostaje jedan solidan vremenski period, ali meni je ovo impresivno ubedljiva ploča odličnog zvuka. Na Bandcampu za sada nema ni jedna pesma ali slutim da će se uskoro pojaviti, pa uz taj link evo i nešto JuTjuba:

https://ultha.bandcamp.com/album/the-inextricable-wandering

https://youtu.be/VsTb2KjIKJ0

https://youtu.be/fwnBtfXvI7w

E, što se tiče death metala, kvebečki kraljevi tek-deta, Beyond Creation su se vratili i njihov treći album više i ne pokušava da prikrije koliko tehnički death metal današnjeg zavidi progresivnom roku ONOG vremena. Mislim, ploča se zove Algorythm, za ime sveta!

Ali dobro, ova ekipa iz Montreala nikada i nije bežala od svoje proggy prirode i Algorythm je samo najnoviji iskaz u njihovoj karijeri kojim potvrđuju da ih pre svega interesuju tehnički precizna svirka i (mini)simfonijski aranžmani, a mnogo manje nekakva hinjena brutalnost i mračnjaštvo. Rezultat je da je ovo vrlo čista, melodije prepuna ploča pevana na engleskom i francuskom, a koja uspeva da istakne istovremeno i ono dobro i ono loše u savremenom proggy death metalu. U praksi – dobro je da ova ploča ima složene aranžmane, intrigantna korišćenja bas-linija, više sinkopa nego što stonoga može da prebroji na sve svoje noge, ali loše je što je ovo, kako to već često zna da bude, ploča koja više impresionira u delovima nego kao celina. Hoću reći, kao celina, pesme su, u smislu iskaza, skoro pa banalne sa svojim preočiglednim biranjem pamtljivih harmonskih i ritmičkih osnova da se preko njih onda sipaju instrumentalističke egzibicije. Posledica je da je ovo prijatno ali ne i pamtljivo najveći deo vremena. Ali dobro, i ja sam mator i nervozan, pa će nekom drugom ovo biti mnogo prijemčivije:

https://beyondcreation.bandcamp.com/album/algorythm

Kao svojevrsni antidot može da posluži treći album benda Mutilated by Zombies iz Ajove koji već svojim imenom ukazuje da ovde nemamo posla sa haj konseptom nego sa svojevrsnim omažom old skul death metalu. Trio iz Ajove, zaista, na albumu Scripts of Anguish kao da nema mnogo veću ambiciju nego da bude pristojan tribjut klasičnom zvuku sa Floride od pre dve i po decenije i u tome su dosta dobri. Opet, ovo nikako nije ploča za prvu ligu i u svojim najboljim momentima zvuči kao skup pesama koje Monstrosity nisu hteli da uvrste na svoj album jer su imali bolje pesme. Opet, ako niste izbirljivi kao ja, Mutilated by Zombies će vas svakako šarmirati odličnom svirkom i doslednim miksom koji jeste malko premračan ali opet, ide to uz ovakvu muziku. Proleterski, dakle, ali može da prođe:

https://redefiningdarknessrecords.bandcamp.com/album/mutilated-by-zombies-scripts-of-anguish

Iiiiiiiiiiiiii, ponovo smo u prog vodama  a za potrebe drugog albuma benda iz Ria De žaneira po imenu Piah Mater a koji se, album, zove The Wandering Daughter. Piah Mater su podnošljivija varijanta proga utoliko što se ne usmeravaju toliko na instrumentalističke bravure već potčinjavau svirku pesmama koje treba da prenesu određene ideje i budu i atmosferične i dinamične. I The Wandering Daughter ima odličnih momenata i može lepo da se svari sa sve problematičnim elementima (kao što su na primer klin vokali na nekim mestima koji, da ga jebeš, ne idu). Opet, ni Brazilci ne umiču baš sasvim prog-kletvi koja insistira da pesme imaju više delova nego što im prija i da konsekventno traju više nego što im je apsoutno neophodno da budu ubedljive. But then again, imati na umu moju nervoznu prirodu pa konsekventno naštimovati svoja očekivanja:

https://piahmater.bandcamp.com/album/the-wandering-daughter

Da se malo od svega toga izlečimo tu je šesti (!!!) album veselih irskih trešera Gama Bomb i ako ste očekivali nekakvu radikalnu promenu u zvuku ili pristupu koji oni baštine – nema je. Ovo je i dalje kompaktan thrash na tragu Sacred Reich i sličnih prvoboraca iz osamdesetih sa specifičnim smislom za humor i instrumentalističkim, produkcijskim i aranžmanskim kvalitetima koji ih bez po muke svrstavaju u gornjih 10% savremene treš metal scene. Gama Bomb, naravno, sebe pomalo i ograničavaju tim poluparodičnim estetskim izborom koji prave ali barem imaju sviračke i kompozitorske veštine da se opravdaju što je prepreka na kojoj najčešće padaju drugi „duhoviti“ i „ironični“ trešeri našeg doba. Gama Bomb su dobri i ako kažem da ću pre slušati njih nego Municipal Waste pa čak i Havok, to bi trebalo da dovoljno govori:

https://youtu.be/kaTXOxY0LK4

Za neironični i pomalo lo-fi napad na sličnim koordinatama imate prvi album holandsko-francuskog dvojca DungeönHammer, pod nazivom Infernal Moon koji je… Pa, prijatan ali nikako esencijalan. DungeönHammer su spori i mračni, teški i bučni i prijaju uhu ali nemaju nekakve posebne kompozitorske ili izvođačke veštine koje bi ovaj album proizvele u savremeno remek delo sirovog ekstremnog metala. Ja volim sveden pristup ovoj muzici, naravno, ali DungeönHammer u toj svedenosti kao da nemaju dovoljno energije da nas do kraja zavedu. Ali nisu rđavi:

https://pulverised.bandcamp.com/album/infernal-moon

E, zato kao melem na ranu dolazi peti album švedskih Vanhelgd koji svu tu svedenost, težinu i mračnjaštvo provlači sa više autentičnosti i snage. Deimos Sanktuarium nije klasičan swedeath paket, već ploča plemenito ukrštena sa blek metalskom agresivnošću, utopljena u nihilistički bes pa uspeva da ozbiljno šutira u dupe uprkos tome što se kreće vrlo sporim tempom u odnosu na ono što se normalno očekuje od death ili black metala. Ima ovde i dobrodošlih atmosferičnih pasaža ali ploča najviše osvaja na ime nezaustavljivog srednjetempaškog napadanja koje kombinuje death metal neumoljivost i black metal ekspresivnost na jedan vrlo uspeo način. Jedna od boljih ploča ove nedelje:

https://pulverised.bandcamp.com/album/deimos-sanktuarium

Gore sam pomenuo Havok i Municipal Waste a mogao sam pomenuti i Iron Reagan. Ova supergrupa u kojoj imamo članove Municipal Waste, Cannabis Corpse itd. je klasičan primerak savremenog thrash metala koji se oslanja na thrash/ crossover predloške osamdesetih i mada isporučuje solidan faksimil, teško da bih ih uopšte trpao u isti ligu sa Nuclear Assault ili Holy Terror, Novi EP, Dark Days Ahead je, tako, novih pet pesama sasvim korektno odsviranog (mada prekomprimovanog u masteringu) treša koji zaista zvuči skoro autentično ali mu fali nijansa autentičnog i razdvajanja banalnog od esencijalnog. Iron Reagan me i ovim izdanjem podsećaju da bih dao pet ovakvih bendova za novi album Lich King, ali pošto toga nema na vidiku, ovo je slušljivo. Ali nema celo na JuTjubu pa uživajte u ovoj jednoj pesmi:

https://youtu.be/ci2kiI2Or9M

Smorio sam gore sa silnim prog death metal albumima, a tek da čujete kakve sam simfoničare preskočio, pa se iskupljujem pensilvanijskim kavernoznim death metalom stare škole u formi debi albuma benda Outer Heaven. Ovi mladići su, po imenu se primećuje, inspirisani igračkim serijalom Metal Gear Solid ali im je muzika, zapravo inspirisana primitivnim, mračnim death zvukom po uzoru na njujoršku školu i bendove sa Incantation-Immolation transverzale, sa možda naprstkom skandinavskog šmeka po uzoru na recimo Grave. I Outer Heaven na Realms of Eternal Decay dobijaju (ni)malo poena za originalnost ali, s druge strane, ovo je žestoko i srčano treskanje kakvo meni beskrajno prija. Bend jako dobro razume privlačnost primitivizma i atavizma a da opet sve što svira izvodi sa dovoljno discipline da pričamo o legitimnoj umetničkoj ekspresiji a ne o zajebanciji. Ima ovde odličnih rifova i iznenađujuće efektnih aranžmanskih rešenja (Multicellular Savagery je remek-delo sa svojim uletanjem iz najstrašnijeg prženja u jedan proto-slemerski pasaž) a produkcija je baš kako treba da bude. Album nedelje? Album nedelje.

https://outerheaven.bandcamp.com/album/realms-of-eternal-decay

Zapravo…

… juče je izašao i novi Terorizer ali kako nigde nema da se čuje legalno a džabe, razmišljao sam da ga ostavim za narednu nedelju. Ali ima tu jedan problem. Naime, ovo je neočekivano solidna ploča. Mislim, DRASTIČNO neočekivano.

Saga vezana za Terrorizer je valjda dobro poznata pa evo samo ultraskraćene verzije:

Bend je inicijalno bio deo prvog talasa grindcorea popularizovanog kroz izdanja britanske etikete Earache u vreme kada smo svi bili mlađi i naivniji. Prvi album sa kraja osamdesetih, World Downfall, se smatra grindcore klasikom a bend je rasturen jer su članovi imali obaveze u Morbid Angel i Napalm Death.

Ponovna ujedinjenja znaju da budu problematična a ovde se to pokazalo posebno problematičnim jer Terorizer treunto ima dve frakcije – jedna je Terrorizer LA koji predvodi originalni pevač Oscar Garcia i koja se zadovoljava koncertiranjem bez želje da objavljuje novu muziku. Druga je ovaj, „pravi“ Terorizer ali u kome je jedini pravi element bubnjar Pete „Commando“ Sandoval, metalna legenda i čovek koji je od Mordbid Angela ali i brutalog death metala generalno napravio fenomen koji su oni danas.

No, ova postava Terrorizera pored Sandovala ima i još dva člana koji su… „nebitni likovi“ deluje kao preoštra kvalifikacija ali ako preslušamo prethodna izdanja ove verzije Terrorizera pokazuje se da je ona sasvim na mestu. Hordes of Zombies iz 2012. godine je posebno bio uspavljujući album na kome je Sandovalova svirka činila malo da vozdigne dosadne, generičke pesme.

Zato je Caustic Attack tako neočekivano zanimljiva ploča. Nije ovo nužno najinventivniji metal ili grindcore album ikada napravljen ali je UZBUDLJIV. Ovo je kolekcija pesama koje deluju besno i zainteresovano da nešto (po)kažu, vratolomnih na način na koji je to i prvi album Terrorizera u svoje vreme bio, aranžiranih tako da se Sandovalova natprirodna brzina i izvođačka korektnost ostala dva člana uvežu na po slušaoca najbolje načine. Caustic Attack je album rafalne paljbe i neumoljive brzine, ali ovo je 2018. godina i udarati brzo u bubnjeve zaista nije tako šokantan koncept kao što je bio pre tri decenije, pa je utoliko važnije da je bend konačno shvatio da je poenta u eksplozivnosti a ne u pukom BPM-u. I zato ove pesme zvuče ubitačno i opasno a ne mašinski sklopljeno i dosadno.

Terrorizer sa ovim albumom ne ulaze u ring sa drugim grindcore bendovima, već pre svega sa postavom benda koja je svirala na debi albumu i pokazuju da su, ipak, posle nekoliko neuspelih restarta, dostojni imena kojim se kite. Commando godinama nije zvučao ovako moćno i, takođe, godinama uz sebe nije imao ovako efektne rifove da preko njih prospe svoje neponovljive blastbitove. Poslednji album Mordbid Angel (na kome legendarni Salvadorac nije svirao) je bio neočekivano dobar, ali to kako ovaj album Terrorizera zvuči je čudo. Nova potvrda da bez starca nema udarca? Nego kako.

https://www.youtube.com/watch?v=wrzgHxf84jc&list=PLINesDgSwsOrNKndvmOE-s8siweCRmbCD

 

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 06-10-2018

Posted in metal with tags on 6 oktobra, 2018 by mehmetkrljic

Novi vikend i novi metal, kao što i treba da bude. Naravno, idealnije bi bilo da smo ovo radili u Petak popodne, ali ako ja ne mogu onda ne možete ni vi i eto, dan za Vojnu akademiju sada postaje i dan za metalnu akademiju. Verovatno negde postoji objašnjenje zašto je to dobro.

Po običaju prvi na redu je blek metal (neka se spremi stoner) i za prvo izdanje ovog tjedna idemo direktno u… er… Sinsinati?

Znam, niko nikada nije izgovorio rečenicu „Ohajo – Meka blek metala“ ali lepota ekstremnog metala je baš u tome što ga, pošto se sve dešava u andergraund domenima,  ravnopravno rade na svim, jelte, meridijanima i svako ima šansu da bude prepoznat na ime svog izraza bez „prirodne“ prednosti koju bi donelo življenje u nekom neksusu gde postoje menadžment agencije i producenti.

Elem, Valdrin su iz Sinsinatija, a njihov drugi album, Two Carrion Talismans je jedna lepa ploča prilično old skul stava i atmosfere koja podseća na Emperor izdanja sa kraja prošlog stoleća. Ima tu dosta melodije i stidljivih simfonijskih gestova a mračni štimung i dobra svirka svemu daju patinu otmenosti kakvu volim ponekada da čujem u blek metalu. Valdrin, dakle, ne hvataju na brzinu i sirovost iako umeju da budu agresivni kad je potrebno i ovo je album koji bi mogao da prija i ljudima kojima blek metal načelno nije po volji.

https://bloodharvestrecords.bandcamp.com/album/two-carrion-talismans

Za ljubitelje atmosferičnog blek metala ove nedelje imamo u ponudi kijevski Chapter V:F10, dvojac koji je upravo izbacio drugi album, Pathogenesis i mada produkcijski kvaliteti ove ploče nisu vrhunski (udaraljke su malo razmazane, instrumenti malo slepljeni jedni za druge), ovo je u globalu odličan paket žestoke svirke i raspevane emocije. Ja sam jednostavan čovek i kada dobijem blek metal visoke brzine u kome pevač sve vreme vrišti a gitare i sintisajzeri pletu melanholične mreže harmonija, pa povremeno upadnu u horor tonove (slušajte Wrong Alien Endorphin), meni je to u principu odmah dobro. Pritom se Chapter V:F10 tematski bave za blek metal relativno nestandardnim stvarima i Pathogenesis je album naučnofantastičnih i futurističkih pesama koje pripovedaju o apokalipsi drugačijeg ukusa nego što je u ovom žanru uobičajeno (mislim, semplovani su i Terminator 2 i Stalker, čisto da bude jasno). Astaroth Merc, spiritus movens ovog benda je neka vrsta institucije na ukrajinskoj blek metal sceni sa gomilom projekata u itineraru pa ne treba da čudi zrelost ove muzike i jedino još jednom mogu malo da progunđam zbog produkcije koja je savršeno prihvatljiva ali bi ovakve kompozicije i izvedbe profitirale od bolje:

https://raventale.bandcamp.com/album/pathogenesis

Već sam više puta pominjao da blackened rock’n’roll u principu nije moja šolja čaja, ali ako bih slušao jedan black’n’roll bend, onda bi to bili VOID iz Nanta. Ovi Francuzi  sa svojim albumom prvencem Jettatura drže lekcije mnogim kolegama o tome kako se žestoka metalska svirka može lepo uklopiti sa rokerskim gruvom tako da ne izgubi ni mrvu energije a dobije puno na seksepilu i raznim drugim elementima atmosfere. Album je izašao još u Junu ali verujem da je u redu da na njega sada skrenemo pažnju jer mislim da će ovo biti vrlo slušljivo i mnogima kojima je normalan blek metal neprihvatljiv:

https://vcid.bandcamp.com/album/jettatura

Iz iste države, samo iz Tuluza stižu Allegiance sa svojim prvim albumom Beyond the Black Wave i ovi simfoničari na ploči koja pati od malko „kasetne“ produkcije plaćaju razne vrste dugova Emperoru. Nije to, dakle, najoriginalniji zamisliv blek metal, pa čak ni sa tom simfonijskom komponentom, ali je ovo dobro i kompetentno odsvirano sa pesmama koje imaju dobar odnos krljačine i drugih elemenata, a sve spakovano prilično organski i tečno. Mislim, I Wraith I Death je odlična pesma koje se ne bi postideli bilo koji Norvežani sa kraja prošlog veka, sa sve svojim Aca-Lukas-na-splavu klavijaturama i jedino opet mogu da se vajkam što je ovo producirano objektivno lošije nego što muzika zaslužuje (posebno su bubnjevi loše prošli u kompresiji na bandcampu pa je ovo možda i bolje slušati na JuTjubu):

https://allegianceemperialblackmetal.bandcamp.com/album/beyond-the-black-wave

https://youtu.be/TsRm7akemCY

Iz Njemačke nam stižu Temple of Oblivion sa EP-jem Via Falsa 1898 koji je nastavak prošlogodišnjeg Via Falsa 1866 i na njemu dobijamo četiri pesme glasnog i, hm, „seljačkog“ blek metala. Ali to „seljačkog“ mislim na najbolji moguć način jer se ToO daju iz sve snage na svim frontovima, i u krljanju i u emociji. Ovo je staroškolski blek metal ne toliko po tehnikama koliko po iskrenosti i meni vrlo prija pa otud i danas preko veze provlačim ovo izdanje koje se pojavilo još u Julu:

https://templeofoblivion.bandcamp.com/album/via-falsa-1898

Iz prijateljske Belorusije ovog tjedna nam stižu Khragkh sa svoijim drugim albumom pod nazivom ΓVΛΩ i ovo je jedna simpatična smeša sirovosti i emocije sa tekstovima na beloruskom, puno  rasviranih gitarskih melodija, odličnim bubnjarskim radom i ekspresivnim pevačem. Khragkh još uvek ne igraju u prvoj ligi ali mi je milo kad čujem ovako solidan i pristojno produciran, vrlo životan blek metal iz tih krajeva:

https://khragkh.bandcamp.com/album/v-full-length-2018

U ovom trenutku je istočnoevropski neksus blekmetala svakako u Poljskoj i debi album benda Apatheia pod naslovom Konstelacja Dziur samo potvrđuje poljsko vođstvo. Ovaj trio opasno bije, sa rafalnim blastbitovima i malo prekomprimovanim masteringom ali to ne oduzima na kvalitetu pesmama koje imaju i atmosferu i inerciju. Pevanje na poljskom se podrazumeva. Solidno, pogotovo za ljubitelje slovenskog blek metala:

https://apatheia.bandcamp.com/

Prvi jednočlani blek metal bend za ovu nedelju je nemački Infestus, aktuelni projekat vrednog bubnjara Andreasa/ Andrasa koji ovde svira sve instrumente i na petom albumu, Thrypsis, isporučuje vrlo sazreo i ubedljiv savremeni i dobro producirani blek metal koji ne pati od dečijih bolesti jednočlanih postava. Thrypsis je, naprotiv, dobro napisan album sa mnogo sigurne svirke a autor se potrudio da sve to bude spakovano u smislene pakete koji pričaju relativno složene priče. Naravno neće svakom biti po ukusu pesme koje na momente budu i premelodične (čitaj: prepatetične) ali se ubedljivost Andrasu ne može poreći:

https://infestusbm.bandcamp.com/album/thrypsis

No, DRUGI jednočlani blek metal bend za ovu nedelju je onaj koji od mene dobija glas. U pitanju je ponovo izdanak vitalne poljske scene, projekat Ars Magna Umbrae u kome sve instrumente svira dvadesetpetogodišnji Kthunae Mortifer i album Lunar Ascension je jedna lična, meditativna ali i razjareno glasna komadina kavernoznog, skoro pa avangardnog blek metala koji zariva prste direktno u moždanu koru i onda vuče dok nešto ne popusti. Nisu ovo toliko dobro napisane pesme koliko su uspelo posredovani košmari u kojima se kosmičke sanje sudaraju sa kosmičkim, jelte, hororom. Kthunae Mortifer svakako ima još prostora da raste kao muzičar ali sa ovim albumom je pokaza da je, jelte, UMETNIK. Prija iako je jako neprijatno:

https://arsmagnaumbrae.bandcamp.com/album/lunar-ascension

Za utaživanje žeđi koju možda osećate spram norveškog blek metala ove nedelje će poslužiti bend Orkan sa svojim drugim albumom, Element. Da kažemo to ovako: ako volite bend Taake, ali vam je sad neprijatno da ih slušate zbog svih tih kvazi-naci-kontroverzi u koje je Hoest umešan (i zbog kojih su ove godine imali probleme sa američkom turnejom ali i dosta medijske pažnje), onda možete da slušate bend Orkan koji je ne samo nazvan po jednoj od pesama Taake, ne samo da je zvučno prilično kompetentan klon nego u njemu i sviraju neki sadašnji i bivši članovi Taake. Naravno, Orkan je naša reč, ali i pesma u kojoj su Taake udarili po muhamedanstvu tako da… možda vam ni ovaj bend neće biti po volji.

Za malo manje osetljive dušice, Orkan prilično dobro treskaju na drugom albumu i meni sva ta čvrstina i agresija prijaju, ali ovo nije blek metal koji se iscrpljuje samo u jednoj dimenziji i moram da pohvalim raspon atmosfera koje pesme nude kao i nadahnut gitarski rad koji se ovde čuje. Orkan su bend koji uspeva da napravi pesmu od devet i po minuta koja je sva u istom (brzom) ritmu i tempu a da u okviru te pesme prođu čitavu nisku muzičkih pristupa i da to zvuči konzistentno. Svaka čast:

https://orkan1.bandcamp.com/album/element

Holandski Lucifericon ima debi album nazvan Al-Khem-Me i ovo je jedna prijatna ponuda oštrog, mračnog, besnog blek metala koji se ne bavi finijim emocijama i meditacijama nego udara pravo među rogove i testeriše dok ne krene krv. Razume se, jako je ovo bučno a odsustvo prostora da se diše znači i da mnogi slušalac neće uspeti da dočeka kraj albuma, ali za onog ko traži agresiju i divljački bes, Lucifericon su napravili idealan lanč paket. Ovim neću da kažem da su svepesme iste jer nisu, varijacija u komponovanju ima dosta i neke pesme su non-stop udaranje, dok druge imaju svoj mračni i teški gruv i ne zvuče manje agresivno sa tim sporijim tempom. Lepo je čuti ovako glasnu ploču koja istovremeno nije sve instrumente spljeskala u jednu ravan lošim masteringom:

https://lucifericon.bandcamp.com/album/al-khem-me

Od stoner roka i metala ove nedelje dobijamo solidan drugi album kanadskih The Hazytones nazvan The Hazytones II: Monarchs of Oblivion. Ova ekipa iz Montreala svoju muziku naziva garažnim doomom mada bi sasvim legitimno bilo reći da je ovo častan i pošten stoner/ hard rok sa temeljima u bluzu (slušajte početak The Great Illusion) i puno ljubavi ka Black Sabbath. Nema ove mnogo stilskih inovacija, ali su The Hazytones odlični unutar stila koji su odabrali da sviraju, sa dobro razvijanim kompozicijama, odličnim vokalnim aranžmanima i dosta života u izvođenju da se izbegne „mehanički“ efekat koji neretko pogađa bendove koji operišu na ovakvim brzinama. Prijatna ploča i za staro i za mlado sa vrlo dobrim miksom:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/the-hazytones-ii-monarchs-of-oblivion

Iz Tel Aviva, pak, dolaze Love Your Witch sa istoimenim debi albumom i ovo je još odličnog stoner gruva i obožavanja Black Sabbath, ali i ubacivanja u višu brzinu i poštenog šamaranja. Love Your Witch sebe nazivaju „stoner thrash“ bendom tako da treba da se pripremite za kombinovanje dobrog stoner gruva i brže svirke. Što je, ako smem da primetim, „neprirodna“ ali vrlo primamljiva kombinacija. Produkcijski ovo je teško i mračno i mada mu ne bi škodilo malo širine, sve to vrlodobro radi posao:

https://loveyourwitch.bandcamp.com/releases

I ričmondski Windhand imaju novi album i na svojoj četvrtoj ploči ovaj kvintet iz Virdžinije nudi vrlo prijatan stonerski zvuk sa lepim dinamičkim ekstremima i produkcijom koja iako pomalo beživotna, uspeva da prenese dosta energije. Glavni adut benda je i dalje pevačica Dorthia čije nežno pevušenje udara lep kontrast nabadačkom pristupu ostatka benda i pesme čini višedimenzionalnijim nego što bi bile sa nekakvim „klasičnijim“ vokalom. Eternal Return nije nekakva revolucionarna ploča ali lep komad psihodeličnog stonera sa dosta emotivnog raspona:

https://windhand.bandcamp.com/album/eternal-return

Francuski The Necromancers se vratio sa drugim albumom i Of Blood and Wine je jedna zdrava i odlično producirana smeša hard roka, hevi metala i malo stoner/ doom preliva sa dovoljno retro vajba da bude simpatično i nama matorima, ali i dovoljno savremenim zvukom da ne zvuče kao nekakav pastiš. Ovo su solidno napisane i poletne pesme koje mogu da preporučim svakome kome je do malo tvrdog zvuka a da se ne nalazi u svim tim ekstremima koje ja inače ovde reklamiram:

https://youtu.be/rgqcCu1q5-k

No, kao što sam juče pomenuo, glavni stoner album ove nedelje je svakako novi High on Fire. Tehnički, Electric Messiah izlazi tek u Utorak, ali tri su razloga što ga danas pominjemo: jedan je što smo nestrpljivi, drugi je što je album prisutan na JuTjubu u celini i za sada ne vidim da iko pokušava da ga ukloni, a treći je što je ovo, pa, odlična ploča. Matt Pike ove godine već izbacio veoma upadljivo moćan album sa svojim drugim kultnim stoner bendom Sleep, a sada je sa High on Fire tu da potvrdi da im u mikrožanru „stoner metal ali kao da ga svira Motorhead“ zapravo nema dostojnih takmaca. Electric Messiah je brutalna, moćna, glasna ploča tvrde, teške svirke, onoliko glupa i primitivna da bi nosila sa ponosom svoj metalski bedž, ali onoliko inteligentna i suptilna koliko je potrebno da se nosi i kruna kojom se potvrđuje dominacija u svom polju delovanja. Već godinama je ovo bend koji svira suviše žestoko da bi samo marihuana tu bila gorivo kojim se muzičari napajaju i Electric Messiah je još jedan dokaz da sva ta žestina stiže odnekud iznutra. Moćan album:

https://www.youtube.com/watch?v=zH7T0U62oXc

Ovo je sada odličan momenat da pivotiramo na death metal i kažemo da je britansko-nemačka supergrupa Heads for the Dead izbacila svoj prvi album i da je to jedan dostojanstven i brutalan izdanak (neo)švedskog death metala onako kako bi doktor prepisao kada bi hteo da vas izleči od lošeg muzičkog ukusa i prenemaganja. Serpent’s Curse je, dakle, stilska vežba iz pisanja novih pesama u stilu starih Entombed, Nihilist, pa i Grave ili Unleashed ali nije puka imitacija i iako je ovo svirka u prepoznatljivom stilu, Heads for the Dead nisu tribjut bend već ekipa inspirisana da pravi nešto svoje. To nešto njihovo je teško, moćno i jako bučno i mada bandcamp ne da da se čuju sve pesme, i ovo što se čuje biće vam dovoljno da se setite da death metal čoveka treba i da uplaši a ne samo da bude poligon za prikazivanje tehnike i tehnologije. Odlična ponuda:

https://headsforthedead.bandcamp.com/

Odmah da odemo i na drugu retro instancu danas i kažemo da je debi album norveških Black Viper, pod nazivom Hellions of Fire jedno neočekivano ubedljivo, praktično trijumfalno rekonstruisanje metalnog zvuka negde sa polovine osamdesetih, speed metal napisan i odsviran sa puno ljubavi ali i znanja o tome šta je to što je u ono vreme zaista funkcionisalo i kako ga teleportovati u 2018. godinu. Ovo znači da je Hellions of Fire ploča ne samo prepuna melodičnih refrena, dramatičnih falseta i gitarske pirotehnike koji sasvim neironično prizivaju klasične Agent of Steel ili Exciter zahvate, nego je to sve i snimljeno tako da se iskoriste prednosti savremene tehnologije ali da se sačuva živost i dinamičnost onog vremena. Zbog toga je Hellions of Fire ploča koja zvuči IZUZETNO retro ali u tome ne samo da uživa nego i podseća zašto nam je sve to pre tri i po decenije zvučalo tako uzbudljivo. Ako imalo volite klasičan speed metal ovo ne smete da propustite:

https://blackvipermetal.bandcamp.com/album/hellions-of-fire

Isto iz Norveške i u sličnom ali i različitom retro maniru su i Deathhammer čiji se četvrti album zove Chained to Hell i to je sve što o njemu treba da znate. Deathhammer piče nabrijani blackened thrash metal sa promuklim, nadrkanim pevanjem koje kao da je teleportovano iz osamdesetih godina i pesmama koje se zovu „Black Speed Inferno“ ili „Satan’s Hell“. Svakako, sve je to vrlo proračunato napravljeno da imitira partikularni zvuk koji su određeni bendovi imali pre trideset i kusur godina, ali nemojmo podcenjivati Deathhammer, oni sviraju zaista izvanredno, imaju pesme sa kvalitetnim aranžmanima i pamtljivim refrenima  i pritom umeju da produkcijski upakuju svirku tako da sve zvuči sirovo ali i da se savršeno čuje. Prava je milina slušati ovako „tupe“ bubnjeve, vokal sa ovim kratkim reverbom i gitare koje su normalno naštimovane i – za moderna shvatanja – samo lako distorzirane. Chained to Hell je ploča koja bi 1986. godine verovatno bila na svim listama albuma godine a i danas će, bogami, meni biti pri vrhu kad krenemo da svodimo račune. Pošto na bandcampu ima samo dve pesme, ostavljam i JuTjub link:

https://deathhammer.bandcamp.com/album/chained-to-hell

https://www.youtube.com/watch?v=0cC634CAb68

Iz Sijetla nam dolazi kvartet Un sa drugim albumom, Sentiment, i ovo će prijati svakome ko voli „pravi“ doom metal, dakle, iznurujuće spore pesme sa beskrajno niskim štimom i kontrastiranjem preteških rifova sa nežnim, uplakanim melodijama, preko čega ide pevač koji zvuči poput medveda u posebno teškoj krizi identieta. Un na Sentimentu u gotovo sat vremena pakuju svega četiri pesme i to su prigodno spore, melanholične i očajničke kompozicije čiji će svečani ton (slušajte taj iskreni uvod za Pools of Reflection) manje naklonjenom slušaocu zvučati previše naivno ali meni, priznajem, sasvim lepo paše i mada ovo nije remek-delo savremenog doom metala (za to se moramo okrenuti herojima poput Bell Witch, recimo), sasvim dobro popunjava vreme.

https://unbandtl.bandcamp.com/

Previše retko ovde pišemo o industrial metal albumima, uglavnom zato što mi se skoro ništa što u tom žanru izlazi ne dopada ali, evo, danas možemo da kažemo da je izašao novi album projekta Author & Punisher i da ovaj jednočlani bend na njemu ima da ponudi osam bučnih i agresivnih pesama koje uspevaju da pomere i mozak i guzu svojom masivnošću ali i muzikalnošču. Author & Punisher je čedo gitariste Convergea, Kurta Balloua i mada se album Beastland uglavnom sastoji od standardne indastrijal galanterije – programirani ritmovi, zavijajuće gitare, vrišteći vokali proterani kroz nekakav digitalni faz – moram da priznam da je to kompetentno napisano a produkcija je baš kako treba, sirova ali topla i dovoljno suptilna da se u svoj toj strašnoj buci čuje sve što treba da se čuje. Mislim, Beastland je pored sve distorzije i škripe ipak ploča sporog, teškog gruva i Ballou ume da tu njenu osnovnu DNK crtu dobro spakuje da nam ne promakne. Ako volite da ovako bučne i agresivne albume odvrnete na najjače, legnete i pustite da vas bas-linije masiraju, volećete Beastland:

https://authorandpunisher.bandcamp.com/album/beastland

Izašao je i novi Behemoth i poljske vedete satanizma su prilično oštro podelile publiku. Nekima je album suviše komercijalan i blizak mejnstrimu (onako kako ga blek metal shvata) dok drugi smatraju da je u pitanju smelo, pa i eksperimentalno izdanje. Lično nikada nisam bio neki preteran fan ovog benda, ali ne treba podceniti njihovu doslednost u antihrišćanskoj estetici i filozofiji čak i posle suočavanja sa suđenjima i zabranama u sve konzervativnijoj Poljskoj. I loved You at You Darkest je ploča koja bez sumnje ima malo „širi“ zvuk od onoga što biste možda očekivali od „starog“ Behemotha ali sa druge strane, ona se ne može okarakterisati kao kompromis ili „prodaja“ jer su Behemoth uvek imali aspiracija da svoj osnovni zvuk evoluiraju u različitim smerovima. Ovo je zanimljivo produciran i besprekorno odsviran album i sem ako sebe ne smatrate hardkor fanom starog Behemotha, mislim da je legitimno da mu date šansu:

https://youtu.be/sNRlj0kzn2E

Za kraj i porciju tehničkog death metala ove nedelje neka budu zaduženi Withermoth iz Misurija. Ovaj bend – sa imenom koje sasvim jasno asocira na Diablo – još uvek nema iza sebe album ali kvalitetom koji prikazuju na ovom EP-ju sa tri pesme ga, reklo bi se, sasvim zaslužuju. Ovo jeodlično odsvirano i još bolje producirano a muzika u ove tri pesme je raznovrsna i žestoka, a bez upadanja u „sve vreme svom brzinom“ zamku koja mnogim njihovim kolegama zna da oduzme poene. Monoliths of Misanthropy je prilično generički death metal naslov, ali je muzika živa i zanimljiva, plus, sa svega tri pesme, ovo ne može da vam dosadi ako ste rešili da ga pustite samo iz radoznalosti:

https://withermoth.bandcamp.com/album/monoliths-of-misanthropy