Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 13-10-2018

E, pa dobro, Subota je, niko to ne može da porekne, a pošto smo svi i dalje manje-više tu, red je da pogledamo u svoja srca i priznamo da ljubav koju osećamo prema metalu po iskrenosti gotovo da prevazilazi sve ostale.

Za početak, kao i obično – blek metal. I to iz Ukrajine. Kvartet Stryvigor iz Kmeljnickog ima svoj drugi album, Шлях завдовжки у нескінченність, ili, ako više volite verziju na imperijalističkom jeziku: Lifelong Journey, i mada ovo nije baš po mom ukusu, siguran sam da će ljudima koji vole atmosferični, emotivni blek ovo biti taman. Stryvigor sviraju dobro i imaju vrlo solidan zvuk a pesme su im dugačke, razmahane i patetične preko svake zamislive granice. No, dobro, blek metal je uvek bio sklon preteranim emocijama, pa i u melanholiji može da se pretera. Album izlazi tek za mesec i po dana ali je na bandcampu već dostupan. Stryvigor ne izmišljaju ništa novo u žanru koji naseljavaju ali unutar njega veoma sigurno stvaraju, pa ako volite, možete.

https://stryvigor-northernsilence.bandcamp.com/

Odmah, bez gubljenja koraka prelazimo u Kanadu, tačnije Kvebek, gde nas, još tačnije, u Montrealu čekaju dvojica članova benda Gevura koji imaju svoj novi EP. Gevura je do sada snimila samo jedan album, ali ovo je bend koji objavljuje muziku onda kada misli da je ta muzika zaista vredna da se čuje pa i EP Sulphur Soul sa svoje četiri pesme i respektabilnih pola sata svirke pruža zaista dobar program žestokog, apokaliptičnog blek metala koji razume kako da odmeri i agresiju i emociju tako da se one međusobno pojačavaju, pa su mračne atmosfere ovih kompozicija jednako dobro podržane i muzikom i miksom. Gevurah dobro funkcionišu u tim polusenkama, lepo rastući na temelju misterija i mistika pa ova ploča može da prija slušaocu zrelijih prohteva a da opet ne deluje kao nekakav tryhard eksperiment u eksperimentisanju:

https://gevurah.bandcamp.com/album/sulphur-soul

Preskačem jedan interesantan francuski album jer je preblizu nacističkoj retorici za moj ukus, a umesto njega nudim debi album poljskih Sothoris. Ovi mladići nemaju još uvek bandcamp, mada ga najavljuju, ali je makar na JuTjubu video indeksiran pa možete da protrčite kroz pesme na brzinu i onjušite da li vam se ovo sviđa. Elem, Sothoris nisu nešto specijalno inovativni  ali imaju određenu, staroškolsku, skoro pankersku naivnost u svojoj interpretaciji koja je meni neodoljivo simpatična pa mislim da vredi da se čuje. U moru poljskih grupa koje kidaju na polju visokog koncepta i produkcije, slatko je naići na bend koji je, da ne bude zabune, svirački i produkcijski sasvim na visini zadatka, ali čija je estetika nešto jednostavnija, naivnija, pa malko i čistija. Ovo je šarmantna ploča a zove se Raj Potępiony – Ukleti raj i šta vam više treba?

https://youtu.be/T646pbdOry4

Ipak, iz franczuskih mračih dubina – ili makar sa etikete Les Acteurs de L’Ombre nam stiže three-way split (božemeprosti, kako ovo pornogrtafski zvuči) album tri benda koji predstavljaju tri lica, ili, ispravnije, naličja francuskog blek metala i, pošto je francuska scena poznata po svim tim eksperimentatorima, avangardistima i kalupolimcima, vredi istaći da je ovo u sva tri slučaja prilično strejt muzika, ali da i tako strejt ona osvaja ubedljivošću i energijom.

Naravno, strejt ne znači i dosadno ili generički. BÂ’A su bend koji dobro barata mistikom i melodičnošću pa i kada udaraju brzo, to ima određenu plemenitu notu. Verfallen su tehnički nabrijaniji, brži i tvrđi ali su im kompozicije dugačke i prilično kompleksne dok Hyrgal imaju najsiroviji zvuk ali i najviše zvuče kao da su spremni da raskinu granice bilo kog žanra u koji biste da ih upišete i da vam skoče pravo u lice. Vr(e)lo lepa ploča tri relativno malo poznata a zaslužna benda:

https://ladlo.bandcamp.com/album/b-a-verfallen-hyrgal-split

Kultni finski kvintet Sargeist ima novi (peti, za skoro dve decenije) album pod nazivom Unbound i mada se ljubitelji i dalje prepiru je li ovo na istom nivou kao klasični Let the Devil In, nema sumnje u to da smo dobili još jedan pošten i iskren satanistički opus u kome se ne štedi na znoju i urlanju. Sargeist, u skladu sa finskim blek metalnim nasleđem ne smaraju sa mnogo dinamičkih lutanja i nude album agresivne, mada tople i prilično melodične svirke koji jasno komunicira tu neku pagansko-satanističku odanost emocijama sa one strane, jelte, službeno dopuštenog. Meni se, naravno dopada svaki put kad dobijemo ovako strejtforvard ploču koja ne filozofira ali koja istovremeno nije ravna i mehanički napravljena nego, što se kaže, ima dušu iako se njeni autori na sve moguće načine trude da svoje duše pošalju u pakao. Neka, ionako đavao, po poslovici, ima sve najbolje melodije, pa će mu i ovih nekoliko fino leći. Vrlo prijatna, ubedljiva ploča satanističkog, žestokog metala:

https://wtcproductions.bandcamp.com/album/unbound

Za ovonedeljnu porciju šugejzom zagađenog (oplemenjenog?) blek metala ponudićemo vam belgijski Soul Dissolution i njihov novi EP (posle dva albuma) pod nazivom Nowhere. Program je manje-više poznat, ovo je vrlo atmosferična, melodična muzika sa dovoljno izletanja iz i najšire metal matrice da se može reći da Soul Dissolution legitimno zavređuju „post“ etiketu koja im se često nalepljuje, ali i sa dovoljno znojave svirke da  se ne svede sve samo na zagledanost kroz prozor i prebiranje po staroj akustari. Nowhere ima samo dve pesme u svojih 25 minuta i prilično dobro uspeva da popuni vreme i mada ovo nije baš sasvim po mom ukusu, ne mogu Belgijancima da poreknem ubedljivost u tome što vole da rade, makar to što vole da rade bilo prilično dekadentno:

https://souldissolution.bandcamp.com/album/nowhere

A iz Nizozemske dobijamo split dva, kako samo za sebe kažu „most innovative“ benda, koji blek metal shvataju svaki na svoj način i to su interesantni načini. Fluisteraars su emotivniji i bliži shoegaze/ blackgaze školi sa svojim rasplakanim pevačem i vrlo organskom, skoro emo svirkom. Turia su nešto hermetičniji i skloniji nihilističom pristupu, pa njihovu polovinu splita obeležavaju brži tempo i jednostavna, pomalo i primitivna aranžmanska rešenja koja doprinose osećaju očaja i propasti što je, bez sumnje u duši ovog benda. Korektno:

https://montturia.bandcamp.com/album/de-oord

Na stonerskj strani stola danas sede Teksašani Burn Ritual sa svojim prvencem Blood of the Raven i to je jedan vrlo drogiran i gruvu naklonjen stoner metal koji se toliko naslanja na Belk Sabat da bi Toniju Ajomiju bez sumnje bilo malo neprijatno (Oziju ne bi, taj je odavno zastranio). Ima ovde određene doom note, naravno, ali je ovo ipak muzika pre svega za pušenje kanabisa i spotičuće plesanje u dimu, manje za mračne misli i kontemplaciju suicida. Prija ta jaka distorzija kojom su gitare ukusno opterećene i zvkuk benda je dobrodošlo težak a opet prostran i prijatan. Mnogi bendovi ovog usmerenja umeju da tokom miksa i masteringa toliko iskompresuju zvuk i prenaglase bas frekvencije da im ploče na kraju nije moguće lepo čuti. Burn Ritual ne prave tu grešku i ovaj album veoma prijatno zvuči a njegova gruvom nošena psihodelija odlično leži uz svu tu težinu.

https://burnritual.bandcamp.com/album/blood-of-the-raven

Sa druge strane kontinenta, u Čikagu, stoneri Rezn imaju svoj drugi album, Calm Black Water i to je, ako vam se Burn Ritual dopao, pravi način da produžite žurku do duboko u noć. Rezn su generalno na istim pozicijama (prvi album im se, uostalom, zvao Let it Burn), vole drogu, vole psihodelični rok, imaju težak zvuk i sviraju sporo a opet gruvi i glavna razlika je u produkciji koja jeste za nijansu prekomrimovana i prebasovana, ali ne kvari to užitak na neki supstancijalan način. A užitka ima, pogotovo što Rezn idu nekoliko koraka dalje od rifova i puštaju gitarama da lete unaokolo kao lude. Volim sve te „svemirske“ efekte koje gitarama daju kvalitete emisija iz dubina neistraženog kosmosa, a dinamičke varijacije u koje bend upada su zbilja pogodne za kasnonoćne slušalačke sesije. I ilustracija na omotu je izvrsna pa je ovo ploča koju bez mnogo zadrške mogu da preporučim kao jedan od najboljih stoner albuma koje sam čuo ove godine:

https://rezzzn.bandcamp.com/album/calm-black-water

E, sad, za stoner album koji nema DOVOLJNO basa, uputiću vas na drugi album njemačkih Godsground. The Great Delusion je prilično dobra ploča, ako vam ne smeta mešanje stoner i grunge zvuka – a što bi vam smetalo? – sva u masnim gitarčinama, dobrim ritmovima i sub-lemijevskom pevanju, ali kakav je ovo miks??? Nijemci su ga MNOGO usrednjili za moj ukus i mada se instrumenti čuju, generalna zvučna slika je preterano ravna a što je zaista greota imajući na umu da u pesmama ima interesantnih momenata koje ovakav miks i mastering uspešno sakrivaju… Elem, isprobati, a možda na disku ovo zvuči bolje nego na bandcampu:

https://godsground.bandcamp.com/album/the-great-delusion

Za nešto malo starije (iz Avgusta, molićemo), ali prilično vredno pažnje ukazao bih na debi album benda Tongue Eating Louse iz Otave koji – kida. Bend, nazvan po onoj gadnoj ribi koja se zavlači većim ribama u usta i kači im se na jezik (Cymothoa exigua, za vas koji ste išli u škole) na svom prvom albumu (posle jednog splita i jednog EP-ja) pruža vrlo prljav, distorziran i glasan ali opet nekako intiman, skoro kamerni sludge zvuk. Voidwalker nije ploča za pušenje džokavaca i kuliranje nego za horor i iskreno preispitivanje svojih životnih izbora. Nošen neurotičnim vokalnim akrobacijama i tupim, perkusionističkim gitarskim napadima, ali i nekim iznenađujuće emotivnim melodijama, Voidwalker je album intimnih košmara koji u svoje tri podugačke pesme prelazi veliki put od konfrontacije do jednog skoro umirujućeg zagrljaja. Vrlo valjano:

https://tongueeatinglouse.bandcamp.com/album/voidwalker

Sa Floride nam stiže i drugi album dvojca Northern Crown koji se, zbunjujuće, i sam zove Norhtern Crown i, još više zbunjujuće, predstavlja neku vrstu odlaska unazad kroz vreme do sedamdesetih godina i kombinovanje doom metala sa psihodeličnim hard rokom na način koji je istovremeno i post-moderan ali i nekako naivno predmoderan. Hoću da kažem da Northern Crown očigledno uživaju u svim tim Hammond orguljama, velikim rifčinama i melodičnim refrenima, ali da ovo nije lo-fi drogeraška rekonstrukcija dekadentnih sedamdesetih na kakve smo navikli, već haj konsept album koji se ozbiljno trudi oko aranžiranja i vodviljske drame na kojoj počiva. I to vrlo dobro ide. Ne znam da li bi se dopalo hard rok čistuncima ili doom metal hardkorašima, ali za ljude koji su tačno između, ovo je fenomenalno:

https://music.northerncrownband.com/album/northern-crown

A za kombinaciju nihilističkog (i melanholičnog) blek metala i kvalitetnog dooma uputiću vas na slušanje trećeg albuma kelnskih Ultha koji se zove The Inextricable Wandering. Nijemci su sa ovom pločom definitivno zašli vrlo duboko u svoj mikrožanr i nude nam album dugačkih meditacija koje se odvijaju i preko brzog ritma i preko mučno sporog ritma, pa i preko pesama koje ritam i nemaju i predstavljaju ambijentalne podloge za kontempliranje. U praksi može malko možda da zasmeta to da album ponekada ide u strane koje ne očekujete i tamo ostaje jedan solidan vremenski period, ali meni je ovo impresivno ubedljiva ploča odličnog zvuka. Na Bandcampu za sada nema ni jedna pesma ali slutim da će se uskoro pojaviti, pa uz taj link evo i nešto JuTjuba:

https://ultha.bandcamp.com/album/the-inextricable-wandering

https://youtu.be/VsTb2KjIKJ0

https://youtu.be/fwnBtfXvI7w

E, što se tiče death metala, kvebečki kraljevi tek-deta, Beyond Creation su se vratili i njihov treći album više i ne pokušava da prikrije koliko tehnički death metal današnjeg zavidi progresivnom roku ONOG vremena. Mislim, ploča se zove Algorythm, za ime sveta!

Ali dobro, ova ekipa iz Montreala nikada i nije bežala od svoje proggy prirode i Algorythm je samo najnoviji iskaz u njihovoj karijeri kojim potvrđuju da ih pre svega interesuju tehnički precizna svirka i (mini)simfonijski aranžmani, a mnogo manje nekakva hinjena brutalnost i mračnjaštvo. Rezultat je da je ovo vrlo čista, melodije prepuna ploča pevana na engleskom i francuskom, a koja uspeva da istakne istovremeno i ono dobro i ono loše u savremenom proggy death metalu. U praksi – dobro je da ova ploča ima složene aranžmane, intrigantna korišćenja bas-linija, više sinkopa nego što stonoga može da prebroji na sve svoje noge, ali loše je što je ovo, kako to već često zna da bude, ploča koja više impresionira u delovima nego kao celina. Hoću reći, kao celina, pesme su, u smislu iskaza, skoro pa banalne sa svojim preočiglednim biranjem pamtljivih harmonskih i ritmičkih osnova da se preko njih onda sipaju instrumentalističke egzibicije. Posledica je da je ovo prijatno ali ne i pamtljivo najveći deo vremena. Ali dobro, i ja sam mator i nervozan, pa će nekom drugom ovo biti mnogo prijemčivije:

https://beyondcreation.bandcamp.com/album/algorythm

Kao svojevrsni antidot može da posluži treći album benda Mutilated by Zombies iz Ajove koji već svojim imenom ukazuje da ovde nemamo posla sa haj konseptom nego sa svojevrsnim omažom old skul death metalu. Trio iz Ajove, zaista, na albumu Scripts of Anguish kao da nema mnogo veću ambiciju nego da bude pristojan tribjut klasičnom zvuku sa Floride od pre dve i po decenije i u tome su dosta dobri. Opet, ovo nikako nije ploča za prvu ligu i u svojim najboljim momentima zvuči kao skup pesama koje Monstrosity nisu hteli da uvrste na svoj album jer su imali bolje pesme. Opet, ako niste izbirljivi kao ja, Mutilated by Zombies će vas svakako šarmirati odličnom svirkom i doslednim miksom koji jeste malko premračan ali opet, ide to uz ovakvu muziku. Proleterski, dakle, ali može da prođe:

https://redefiningdarknessrecords.bandcamp.com/album/mutilated-by-zombies-scripts-of-anguish

Iiiiiiiiiiiiii, ponovo smo u prog vodama  a za potrebe drugog albuma benda iz Ria De žaneira po imenu Piah Mater a koji se, album, zove The Wandering Daughter. Piah Mater su podnošljivija varijanta proga utoliko što se ne usmeravaju toliko na instrumentalističke bravure već potčinjavau svirku pesmama koje treba da prenesu određene ideje i budu i atmosferične i dinamične. I The Wandering Daughter ima odličnih momenata i može lepo da se svari sa sve problematičnim elementima (kao što su na primer klin vokali na nekim mestima koji, da ga jebeš, ne idu). Opet, ni Brazilci ne umiču baš sasvim prog-kletvi koja insistira da pesme imaju više delova nego što im prija i da konsekventno traju više nego što im je apsoutno neophodno da budu ubedljive. But then again, imati na umu moju nervoznu prirodu pa konsekventno naštimovati svoja očekivanja:

https://piahmater.bandcamp.com/album/the-wandering-daughter

Da se malo od svega toga izlečimo tu je šesti (!!!) album veselih irskih trešera Gama Bomb i ako ste očekivali nekakvu radikalnu promenu u zvuku ili pristupu koji oni baštine – nema je. Ovo je i dalje kompaktan thrash na tragu Sacred Reich i sličnih prvoboraca iz osamdesetih sa specifičnim smislom za humor i instrumentalističkim, produkcijskim i aranžmanskim kvalitetima koji ih bez po muke svrstavaju u gornjih 10% savremene treš metal scene. Gama Bomb, naravno, sebe pomalo i ograničavaju tim poluparodičnim estetskim izborom koji prave ali barem imaju sviračke i kompozitorske veštine da se opravdaju što je prepreka na kojoj najčešće padaju drugi „duhoviti“ i „ironični“ trešeri našeg doba. Gama Bomb su dobri i ako kažem da ću pre slušati njih nego Municipal Waste pa čak i Havok, to bi trebalo da dovoljno govori:

https://youtu.be/kaTXOxY0LK4

Za neironični i pomalo lo-fi napad na sličnim koordinatama imate prvi album holandsko-francuskog dvojca DungeönHammer, pod nazivom Infernal Moon koji je… Pa, prijatan ali nikako esencijalan. DungeönHammer su spori i mračni, teški i bučni i prijaju uhu ali nemaju nekakve posebne kompozitorske ili izvođačke veštine koje bi ovaj album proizvele u savremeno remek delo sirovog ekstremnog metala. Ja volim sveden pristup ovoj muzici, naravno, ali DungeönHammer u toj svedenosti kao da nemaju dovoljno energije da nas do kraja zavedu. Ali nisu rđavi:

https://pulverised.bandcamp.com/album/infernal-moon

E, zato kao melem na ranu dolazi peti album švedskih Vanhelgd koji svu tu svedenost, težinu i mračnjaštvo provlači sa više autentičnosti i snage. Deimos Sanktuarium nije klasičan swedeath paket, već ploča plemenito ukrštena sa blek metalskom agresivnošću, utopljena u nihilistički bes pa uspeva da ozbiljno šutira u dupe uprkos tome što se kreće vrlo sporim tempom u odnosu na ono što se normalno očekuje od death ili black metala. Ima ovde i dobrodošlih atmosferičnih pasaža ali ploča najviše osvaja na ime nezaustavljivog srednjetempaškog napadanja koje kombinuje death metal neumoljivost i black metal ekspresivnost na jedan vrlo uspeo način. Jedna od boljih ploča ove nedelje:

https://pulverised.bandcamp.com/album/deimos-sanktuarium

Gore sam pomenuo Havok i Municipal Waste a mogao sam pomenuti i Iron Reagan. Ova supergrupa u kojoj imamo članove Municipal Waste, Cannabis Corpse itd. je klasičan primerak savremenog thrash metala koji se oslanja na thrash/ crossover predloške osamdesetih i mada isporučuje solidan faksimil, teško da bih ih uopšte trpao u isti ligu sa Nuclear Assault ili Holy Terror, Novi EP, Dark Days Ahead je, tako, novih pet pesama sasvim korektno odsviranog (mada prekomprimovanog u masteringu) treša koji zaista zvuči skoro autentično ali mu fali nijansa autentičnog i razdvajanja banalnog od esencijalnog. Iron Reagan me i ovim izdanjem podsećaju da bih dao pet ovakvih bendova za novi album Lich King, ali pošto toga nema na vidiku, ovo je slušljivo. Ali nema celo na JuTjubu pa uživajte u ovoj jednoj pesmi:

https://youtu.be/ci2kiI2Or9M

Smorio sam gore sa silnim prog death metal albumima, a tek da čujete kakve sam simfoničare preskočio, pa se iskupljujem pensilvanijskim kavernoznim death metalom stare škole u formi debi albuma benda Outer Heaven. Ovi mladići su, po imenu se primećuje, inspirisani igračkim serijalom Metal Gear Solid ali im je muzika, zapravo inspirisana primitivnim, mračnim death zvukom po uzoru na njujoršku školu i bendove sa Incantation-Immolation transverzale, sa možda naprstkom skandinavskog šmeka po uzoru na recimo Grave. I Outer Heaven na Realms of Eternal Decay dobijaju (ni)malo poena za originalnost ali, s druge strane, ovo je žestoko i srčano treskanje kakvo meni beskrajno prija. Bend jako dobro razume privlačnost primitivizma i atavizma a da opet sve što svira izvodi sa dovoljno discipline da pričamo o legitimnoj umetničkoj ekspresiji a ne o zajebanciji. Ima ovde odličnih rifova i iznenađujuće efektnih aranžmanskih rešenja (Multicellular Savagery je remek-delo sa svojim uletanjem iz najstrašnijeg prženja u jedan proto-slemerski pasaž) a produkcija je baš kako treba da bude. Album nedelje? Album nedelje.

https://outerheaven.bandcamp.com/album/realms-of-eternal-decay

Zapravo…

… juče je izašao i novi Terorizer ali kako nigde nema da se čuje legalno a džabe, razmišljao sam da ga ostavim za narednu nedelju. Ali ima tu jedan problem. Naime, ovo je neočekivano solidna ploča. Mislim, DRASTIČNO neočekivano.

Saga vezana za Terrorizer je valjda dobro poznata pa evo samo ultraskraćene verzije:

Bend je inicijalno bio deo prvog talasa grindcorea popularizovanog kroz izdanja britanske etikete Earache u vreme kada smo svi bili mlađi i naivniji. Prvi album sa kraja osamdesetih, World Downfall, se smatra grindcore klasikom a bend je rasturen jer su članovi imali obaveze u Morbid Angel i Napalm Death.

Ponovna ujedinjenja znaju da budu problematična a ovde se to pokazalo posebno problematičnim jer Terorizer treunto ima dve frakcije – jedna je Terrorizer LA koji predvodi originalni pevač Oscar Garcia i koja se zadovoljava koncertiranjem bez želje da objavljuje novu muziku. Druga je ovaj, „pravi“ Terorizer ali u kome je jedini pravi element bubnjar Pete „Commando“ Sandoval, metalna legenda i čovek koji je od Mordbid Angela ali i brutalog death metala generalno napravio fenomen koji su oni danas.

No, ova postava Terrorizera pored Sandovala ima i još dva člana koji su… „nebitni likovi“ deluje kao preoštra kvalifikacija ali ako preslušamo prethodna izdanja ove verzije Terrorizera pokazuje se da je ona sasvim na mestu. Hordes of Zombies iz 2012. godine je posebno bio uspavljujući album na kome je Sandovalova svirka činila malo da vozdigne dosadne, generičke pesme.

Zato je Caustic Attack tako neočekivano zanimljiva ploča. Nije ovo nužno najinventivniji metal ili grindcore album ikada napravljen ali je UZBUDLJIV. Ovo je kolekcija pesama koje deluju besno i zainteresovano da nešto (po)kažu, vratolomnih na način na koji je to i prvi album Terrorizera u svoje vreme bio, aranžiranih tako da se Sandovalova natprirodna brzina i izvođačka korektnost ostala dva člana uvežu na po slušaoca najbolje načine. Caustic Attack je album rafalne paljbe i neumoljive brzine, ali ovo je 2018. godina i udarati brzo u bubnjeve zaista nije tako šokantan koncept kao što je bio pre tri decenije, pa je utoliko važnije da je bend konačno shvatio da je poenta u eksplozivnosti a ne u pukom BPM-u. I zato ove pesme zvuče ubitačno i opasno a ne mašinski sklopljeno i dosadno.

Terrorizer sa ovim albumom ne ulaze u ring sa drugim grindcore bendovima, već pre svega sa postavom benda koja je svirala na debi albumu i pokazuju da su, ipak, posle nekoliko neuspelih restarta, dostojni imena kojim se kite. Commando godinama nije zvučao ovako moćno i, takođe, godinama uz sebe nije imao ovako efektne rifove da preko njih prospe svoje neponovljive blastbitove. Poslednji album Mordbid Angel (na kome legendarni Salvadorac nije svirao) je bio neočekivano dobar, ali to kako ovaj album Terrorizera zvuči je čudo. Nova potvrda da bez starca nema udarca? Nego kako.

https://www.youtube.com/watch?v=wrzgHxf84jc&list=PLINesDgSwsOrNKndvmOE-s8siweCRmbCD

 

One thought on “Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 13-10-2018

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s