Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 26-10-2018

E, pa, Petak je i neka je. Red je došao i na metal, posle svih gluposti kojima smo svedočili ove nedelje. Neka nas blagorodni dodir metala malo isceli i pripremi za iskušenja koja će sutra doći. Amin.

U blek metal novostima, ove nedelje prvi album vrlo friškog mađarskog projekta Realm of Wolves, Osnovani početkom ove godine od strane članova wildrness, Ephilexia, Silent Island i drugih bendova, Realm of Wolves su još jedan atmosferični, veoma melodični i setni blek metal bend sa jakom „post“ dimenzijom u zvuku i pristupu. Oslanjanje na dekadentnu mađarsku poeziju između dva rata i postrokerske melodije na gitarama, srećom, ne zamagljuju skroz činjenicu da ovde imamo na programu i dosta energične svirke i solidnog pevanja. Ipak, ovo je puno i lepih nedistorziranih pasaža i mesta za nežnu kontemplaciju pa bih svakako album Oblivion, vrlo solidno napisan i snimljen, preporučio najpre nežnijima među nama:

https://realmofwolves.bandcamp.com/album/oblivion

A iz dalekog Viljnusa (u, jelte, Litvaniji) stižu nam Haeriesis sa svojim novim EP-jem od tri pesme, nazvanim sugestivno The Bleaking. Haeriesis ne sviraju čist blek metal i rado ovu muziku mešaju sa malo industrijskih i ambijentalnih elemenata ali i sa generalnom „darkerskim“ momentima (slušajte Those Tremors koja ima postpank vajb) što je fino osveženje. Pritom ovo je ne samo vrlo dobro odsvirano već i vrlo dobro snimljeno sa glasnim ali dinamičnim miksom koji daje instrumentima puno prostora da se čuju. The Bleaking nije BAŠ eksperimentalna ploča ali naginje na tu stranu i lepo se ponaša u svim tim svojim meandriranjima:

https://haeiresis.bandcamp.com/album/the-bleaking

A dok se Rusi i Ameri utrkuju ko će koga više da pljune po novinama na ime hegemonističkih ambicija i prljavih taktika u osvajanju sveta, metalci među sobo lepo sarađuju. Debi album benda Automb iz Pitstburga, Esoterica (mislim, album se zove Esoterica, nije to savezna država u Americi u kojoj se nalazi grad Pitsburg) (pričamo o Pitsburgu iz Pensilvanije, NE ZBUNJUJTE ME!!), tako je izašao za ruski Satanath Records i ovo je vrlo lepa kombinacija. Ovaj trio čuka prilično moćan, epskizvučeći blek metal koji ne hvata toliko na brzinu (ili tehniku) koliko na postojanost i monumentalnost. I to im dobro ide. Ovo nisu kompleksne ali jesu organske, logične pesme sa bendom koji u njima pošteno radi (pogotovo bubnjar koji je i najnaglašeniji u miksu pa je ovo nekarakteristično teška blek metal ploča) i pevačicom koja odire grlo iz sve snage. Blek metal načelno nije muzika srednjeg tempa i mošerskih deonica ali Automb se zapravo baš sa takvim materijalmom  najbolje snalaze. Prijatno:

https://satanath.bandcamp.com/album/sat202-automb-esoterica-2018

Donekle slično, ali malo pankerskije sviraju Poljaci Ortsul na svom prvom EP-ju Robactwem Oblazłem koji je baziran na mahom srednjem i sporijem tempu i hvata pre svega na ekstremnu emociju (a ta emocija je uglavnom očaj) koja se preliva kroz melodične gitare i pevača koji strahovito vrišti. Ima ovde štofa, kako rekoh, dosta to pankerski zvuči i meni to prija mada je miks mogao da malo posvetli gitare koje se ovde često gube ispod basa (u blek metalu!) a bubnjarevo junačenje na duplim kikovima se takođe razmazuje u ponoru bas frekvencija. No, dobro, lako je biti perfekcionista kada sediš za kompjuterom i vrtiš bandcamp. Ima ova muzika dušu, pa makar i, jelte, onu već obećanu Đavlu. Poljska. Kida ove godine.

https://ortsul.bandcamp.com/

Sledeći album ubacujem samo da se ne kaže da nemam vremena za stvari koje mi se ne dopadaju. Mislim, hoću da kažem, meni se ova vrsta atmosferičnog blek metala kakvu sviraju Rusi Elderwind ne dopada ali vidim da njihovi fanovi vele da im je drugi album, Чем холоднее ночь do jaja i da je dostojan naslednik prvog, pa ako volite veoma bukvalan melodični blek u kome predvidive, skoro evrovizijske melodije bivaju besomučno ponavljane na gitari i kavlijaturama a ostatak benda ih ropski prati, pa sve to kroz sat vremena za mene nepodnošljivo zaslađenih emotivnih kompozicija, onda će vam se ovo svakako dopasti. Ali nije moja šolja čaja. Mislim, u fullu prihvatam da je metal muzika skoro po definiciji kič, ali, dođavola, i u kiču mora da ima gradacije. Mislim, da je nema, šta bismo po ceo dan radili po internetu? Oko čega bismo se svađali??? Ne možemo baš SVE vreme oko neoliberalizma.

https://elderwindband.bandcamp.com/album/the-colder-the-night

Za potrebe blage dezinfekcije, dobili smo, posle dosta meseci drame i odlaganja, debi album indonežanskih Choria. Album se odaziva na Black Secret Beyond Of Nature i mada je i ovo melodični, atmosferični blek metal, sa nemalim investicijama u naglašene melodijske teme, ipak je to meni daleko prihvatljivije. Delom zahvaljujući znatno većoj žestini u svirci i tvrdini u produkciji, ali i delom jer Choria iako vole melodiju i atmosferu ipak nisu u njima skroz banalni i muzika ima dostojanstveniji pristup rabljenju saharina, pa je ovo pre svega mračna i glasna svirka koja tek nakon što uspostavi tu filozofiju kao osnov, ide u smeru zaslade. Slušljivo, a ako volite atmosferični BM, onda i više od toga:

https://limitedblastingproduction.bandcamp.com/album/black-secret-beyond-of-nature

A pošto sam ja čovek širokih shvatanja, evo još jednog albuma koji nije baš moj kap ov vrdžin blad, ali koji je, vidim, kod određenog sloja publike prošao jako dobro (a tek je danas izašao!!!). Radi se o trećem albumu solo projekta Eneferens, pod nazivom The Bleakness Of Our Constant i ovo je jedna dugačka i depresivna meditacija o gubitku i bolu, kroz mešavinu melodičnog blek metala i američkog folka. Ima tu dosta elegancije u svom tom očajanju i mada sam ja izgleda doživotno alergičan na ovakve harmonije i klin pevanje, ovaj album ima i mnogo momenata koji mi se dopadaju (na primer praktično karikaturalna peta pesma koja je funeral doom sa blek metal produkcijom). U svakom slučaju ovo je iskreno pa to što je OBER patetično nije iz neke kalkulantske namere kao kod… dobro neću da lajem. Poslušajte, Mineapolis ima šta da ponudi:

https://eneferens.bandcamp.com/album/the-bleakness-of-our-constant

Ponovo se vraćamo ruskom Satanath Recordsu koji u suradnji sa izraelskim (!!!) Eastern Frontom izdaje peti album projekta From the Vastland, Daevayasna, čiji je jedini član muškarac po imenu Sina, originalno iz Teherana  a danas nastanjenen u Trondhajmu. Mislim, metalski globalizam je čudo. Persijanac u Norveškoj koji izdaje za rusku i izraelsku etiketu – ima li nečeg globalističkiojeg (i… neoliberalnijeg, rekli bi sad neki)?

Šteta je što muzika nije baš na nivou sve te globalističke utopije, ali nije ovo ni rđava ploča koliko je relativno pravolinijska i generička. Sina se drži old school pristupa i proverenih skandinavskih fora na ovoj ploči i nikada to ne prevazilazi nivo druge lige, ali od srca je, tematski se bavi zoroastrizmom i – ima dušu. Pa probajte:

https://satanath.bandcamp.com/album/sat205-from-the-vastland-daevayasna-2018

Za malo „prave“ norveške blekerije ove nedelje pobrinuće se Sjukdom koji su izbacili drugi album po imenu Stridshymner og dødssalmer (Borbene himne i himne smrti, jelte). I odmah se čuje odakle ovo dolazi – sva skandinavska hladnoća i mračna dostojanstvenost se plasiraju već u prvih par minuta ove ploče i mada Sjukdom nikada nisu u opasnosti da ih proglasite za naročito originalne, njihova isporuka na ovom albumu je besprekorna. Mogao bih, eventualno malčice da kritikujem miks koji je malo suviše spljeskan, ali pošto su ovo uglavnom pravolinijske, proste pesme zasnovane na ponavljanjima velikih, jakih a prostih tema, to ne smeta TAKO mnogo. U nedelji kada smo dobili GOMILU melodičnog, atmosferičnog, takoreći nežnog blek metala, dobro je imati na jelovniku i nešto ovako snažno i gnevno. Album izlazi danas za uvaženi Osmose Productions, pa očekujem da će se na bandcampu pesme uskoro pojaviti, ali za potrebu instantne gratifikacije evo i linka za JuTjub:

https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/stridshymner-og-dodssalmer

https://youtu.be/8aPiowtwyf8

A ako nam nije bilo dosta Poljaka, krakovski Kriegsmaschine su u prošlu nedelju iznenada i bez najave objavili svoj treći album, Apocalypticists i ovo je, kako i treba da bude, pedeset minuta ozbiljnog nihilizma. Kriegsmaschine su jedan od retkih bendova koji mogu da sviraju skoro sat vremena u srednjem tempu a da meni to ne bude dosadno, jer je njihova muzika nervozna i dinamična, ispunjena jakom tenzijom i nosi onaj dah opasnosti koji bi blek metal trebalo da po definiciji sadrži. Ovde čak ni skenk ritam ne deluje mekano i opušteno.

https://ksmpl.bandcamp.com/album/apocalypticists

Nije vam dosta Poljaka, shvatam, pa evo odmah da napravimo brz prelaz prema drugom albumu takođe krakovskih Outre. Hollow Earth je zamamna smeša bolesne i mračne atmosfere, žestoke svirke, brutalnih vokala i okutltizma, ali meni je najvažniji element ta agresivna, tvrda, disciplinoivana svirka koja se odlično uklapa u prostran, odjekujući miks. Ima bendova koji zaista savršeno funkcionišu kada im je zvuk na granici pećinskog i umeju da iskoriste sve harmonske akcidente koji se praktično sami pomaljaju u ovakvim situacijama. Outre su jedan od takvih bendova, plus ovo je zaista moćno odsvirano i napisano tako da nudi najbolje od oba sveta: i avangardni naklon dostojan najfinije francuske škole,  ali i grubo, tvrdo prebijanje. Moji ljudi:

https://outremetal.bandcamp.com/album/hollow-earth

Idemo na stonere!

Prvi su na redu ove nedelje Lady Lizard sa Malte čiji je istoimeni debi EP jedna lepa, izfazirana smeša desert rocka i southern groove tendencija sa Black Sabbath DNK. Zapravo je ovo malo i suviše južnjački za moj ukus, ali ima šmeka, distorzija je odlična, pevanje dovoljno grubo da me zadovolji (ooooh… kinki!) a pesme mada nisu neka otkrovenja, lepo voze taj svoj gruv:

https://ladylizard.bandcamp.com/releases

A ponovo iz Norveške stižu Magmakammer, trio iz prestonice čiji drugi album Mindtripper vrlo mnogo truda ulaže da se zakači na šmek ’70s psihodelije i narkofilije (primera radi, neke se pesme zovu ovako: Druggernaut, Acid Times, Cosmic Dancers). No, ko to voli, ovo će mu se dop(!)asti. Magmakammer umeju da uhvate taj udrogirani gruv koji je pre četrdesetpet godina bio simbol zla i dekadencije a danas sredovečni ljudi mole boga da njihova deca slušaju ovo a ne Džastina Bibera i Prti Bee Gee, imaju dobar, prljav garažni zvuk i dosta stava u ovome što rade pa je i meni sve to simpatično. A u životu nisam probao narkotike, ako se ne računa jednom kad su mi operisali krajnike.

https://magmakammer.bandcamp.com/album/mindtripper

Iz susedne Švedske stižu Domkraft, trio čiji drugi album, Flood, udara jako, sporo i žestoko a da opet ne zaboravlja na gruv i rokenrol. Domkraft se opisuju i kao doom bend, mada je njihova muzika prilično gruvi, ali nije to slučajno jer i pored psihodeličnih efekata na gitarama, prvenstveni osećaj koji ova ploča ostavlja je konfrontativnost a ne poziv na paljenje džointa i kuliranje. Lepo je čuti malo bešnji i agresivniji sludge/ doom s vremena na vreme a Domkraft se odlično snalaze u svojoj ulozi dizača buke i podsticaja slušaoca da ustane i nešto uradi a ne samo da šuti i smrdi. Pritom ovo je teško, distorzirano i moćno a izmiksovano možda za nijansu presuženo, ali može, čuje se. Meni se ovo baš dopada:

https://domkraft.bandcamp.com/album/flood

Nešto manje mi se sviđa novi Space Paranoids (da, bend jeste uzeo ime po fiktivnoj istoimenoj arkadnoj igri, pametni ste, al niste jedini koji ste Trona gledali) jer je ovo miks stonera i grandža kome su važniji veoma razrađeni aranžmani od teških rifčina. Nije to ni rđavo, da ne bude zabune (da jeste, ne bih ga ni pominjao ovde) ali ja u svom stoneru volim da je naglasak na božanskom rifu i satanskom ponavljanju. Space Paranoids na High Tales imaju i jedno i drugo ali su ipak mnogo više usmereni na pravljenje pesama koje se razvijaju i menjaju pa će verovatno biti više po volji nekom drugom:

https://edisonboxrecords.bandcamp.com/album/high-tales

Nego, ove nedelje smo dobili i malo premijum death metala! A prvi koje bih obeležio tim epitetom su svakako Hate Eternal koji sa svojim , Isuse!!!!! već sedmim albumom, Upon Desolate Sands pokazuju šta znači kada produkt dobro sazri. Hoću reći, ovaj životni projekat Erika Rutana je uvek delovao kao njegova demonstracija kako bi Morbid Angel STVARNO trebalo da zvuči, sa najmračnijim harmonskim fantazijama i nepraštajućim baražem bunjeva, ali moram da kažem da ma koliko to mene na papiru OČAJNO rajcalo, prošlo je nekoliko albuma pre nego što sam rekao „E, to je to“.

Jer, naime, Hate Eternal su u početku za mene bili primer monotonije koja nastaje kada su muzičari toliko dobri i posvećeni da sve vreme sviraju iz sve snage i najbrže što mogu pa muzika zbog toga gubi koncept dinamike, tenzije, rizika. No, prošli album, Infernus, iz 2015. godine je konačno pokazao kako Hate Eternal mogu da imaju i jare i pare, da i dalje budu neumoljivo agresivni a da pesme ipak imaju dinamiku i živost. Upon Desolate Sands nije tek puki nastavak ovog albuma i ovo je, ako ćemo iskreno, zapravo malo kontemplativnija ploča sa mrvicu više priklanjanja atmosferi i radu iz pozadine nego što je prosek za ovaj bend. Ali to odlično radi. Rutan je morbidejndželovsku formulu na ovom albumu odveo na neke sveže strane, dodao kašičicu imolejšnovskog gruva i dobili smo mračan, ali uzbudljiv album koji više nije sklopljen 99% od blastbitova nego ima prostora da malo diše i okrene se oko sebe, a da nije izgubljena inercija i taj nemilosrdni momenat kretanja napred. Rutan je kralj brutalnog death metala već decenijama, a Upon Desolate Sands ga prikazuje u momentu kada pravi vidan napor da nastavi da raste i evoluira. To je lepo.

https://hateeternal.bandcamp.com/album/upon-desolate-sands

S druge strane, švedska death metal supergrupa Bloodbath je objavila svoj peti album, The Arrow of Satan is Drawn i to je dosta slušljivo, ako već ne posve nezaobilazno. Bloodbath su bend koji izaziva u jednakoj meri respekt na ime baštinjenja najteže fome swedeath zvuka, ali i bes i prezir, valjda zbog toga što se ovakav angažman članova Opeth, Katatonije, pa i Paradise Lost (Nick Holmes peva od 2014. godine u bendu, uključujući ovaj album) smatra donekle ciničnim i nedovoljno iskrenim. Jebemliga, ko bi to sve pohvatao…  The Arrow of Satan is Drawn definitivno neće biti uvršten u deset najvažnijih albuma švedskog death metala na bilo kojoj budućoj listi, ali ovo je ponovo neka vrsta konceptualnog albuma sa velikom količinom interesantnih ideja i, dobro, priznajemo, priličnom količinom ziheraškog pristupa. Ali opet, zdravo je ovo u dovoljnoj meri da ja mogu da ga slušam a ja praktično prezirem i Opeth i Paradise Lost i Katatoniu. Album trenutno na JuTjubu ima da se čuje u celini samo u odvojenim videima na kanalu ovog dobrog čoveka, pa koga zanima, nek se zaputi:

https://www.youtube.com/user/kazimkalay/videos

A iz Nju Džerzija imamo treći album technical death a malko i slam  benda Cognitive pod nazivom Matricide. Unique Leader generalno ne izdaje nedopečeno smeće i ove su godine imali bar dva izdanja što zaslužuju epitet klasika (prošlonedeljni Internal Bleeding ali i proletošnji Ingested) i Matricide je jedna vrlo pristojna ploča. Kako sam već negde guslao, sleming det metal je postao igraonica za internet muzičare mlađe po godinama i nezrelije po interesovanjima pa je uvek lepo čuti iskusnije muzičare šireg obima interesovanja kako baštine elemente slema unutar muzike koja nije fetišistički usredsređena samo na jedan jedini trik. Matricide je ploča solidnog gruva ali gruva koji mutira, evoluira, džilita se i ne da da dosadi. Valjano:

https://youtu.be/KbbBOmG9RQ4

Pa onda iz Denvera, jelte, Kolorada, dolazi Glacial Tomb i ova su tri besna muškarca za svoj debi album (posle jednog EP-ja i para singlova) nazvan po samom bendu, svoj blackened crust zvuk dopunili death metal tvrdoćom i dobili smo vrlo prijatnu, agresivnu, užasno besnu a opet i osećajnu smešu brzog krljanja i teškog, moćnog, sludgey valjanja sporim i srednjim tempom. Glacial Tomb nisu bend crtanofilmovske estetike (iako je u dobroj meri koriste za svoje ciljeve) i njihovo spajanje najtvrđih formi panka sa ekstremnim metalom je sveže i uverljivo i daje slušaocu prostora da se upiše u muziku koja definitivno pokušava nešto da kaže. Impresivan, jak debi:

https://glacialtomb.bandcamp.com/album/glacial-tomb

A sećate se benda/ projekta/ čoveka po imenu Thor? Još osamdesetih su se ljudi smejali blond Kanađaninu sa steroidnim pektoralnim mišicama i poziranjem sa čekićem na naslovnim stranama svojih albuma, ali Jon Mikl na kraju dana i dalje izdaje albume a njegovi kritičari verovatno više nemaju snage ni da ga kritikuju. U poslednje četiritri godine Thor je izbacio četiri albuma a ove godine smo dobili božićni album pod nazivom Christmas in Valhalla.

Ima li smisla božić u nordijskoj mitologiji, pitate se sad vi naglas, ali naravno da nema i Thor danas sasvim jasno stavlja do znanja da je za njega ovo zajebancija, ali to je, na kraju dana, sasvim dobronamerna zajebancija i ovo je album dobro raspoloženih hard rok poskočica sa božićnom tematikom za, hm, decu… Da ne bude zabune, ovo je prilično generička muzika, a produkcija je u najmanju ruku problematična, ali Thor ima jednu pankersku opuštenost u ovome što radi i, opet, radi ovo već duže od četrdeset godina, pa treba i to ispoštovati:

https://thormusic.bandcamp.com/album/christmas-in-valhalla

Nazad u Švedskoj dobili smo novi album legenadrnih Unleashed. Unleashed spadaju u generaciju koja je definisala švedski death zvuk a jedni su od prvih koji su tekstualno obrađivali vikinške teme u okviru death scene (za razliku od black metal scene na kojoj je to bilo nešto uobičajenije). Bend i dalje vredno radi i izdaje albume pa smo ove godine dobili The Hunt for White Christ a koji je četvrti album u konceptualnom serijalu koga basista Johnny Hedlund piše već godinama baveći se kombinacijom istorije i fantazije bazirane na skandinavskim mitovima. Muzički, ovo je ubedljivi, mesnati švedski death metal sa klasičnim Unleashed formulama. Ovo nije bend koji se trudi da izmišlja nove stilske pristupe sa svakim novim izdanjem niti ga zanima ukrštanje sa drugim žanrovima – Unleashed su prosto neka vrsta švedskog metal buldožera koji ide napred, kroz sve prepreke, bez interesovanja za trendove ili alternativne pristupe. Ako volite Unleashed, volećete i Lov na bijelog Hrista. Album za sada ima da se čuje samo u formi tri pesme na bandcampu, ali zato pouzdani turski JuTjuber odozgo i ovo ima u celini na svom kanalu:

https://unleashed.bandcamp.com/

https://www.youtube.com/user/kazimkalay/videos

Za mene je, naravno, izdanje nedelje dugo, predugo očekivani drugi deo EP serijala koji je započeo još 2015. godine. Pričam, naravno o EP-ju The Book of Suffering – Tome II jedinih, neponovljivih, i možda čak i, gulp,najboljih, kanadskih tek-det metalaca Cryptopsy.

Cryptopsy su bend koji nosi čudnu stigmu. U poslednjih šest godina sviraju bolje nego ikada izdižući svoj tehnički death metal iz devedesetih na sve više razine svakim novim izdanjem i koncertnim nastupima koji su eksplozivni, agresivni i moćni, a ipak popriličan deo tvrdog jezgra fanova ih danas prezire i zatrpava JuTjub komentarima kako ovaj bend nije bend bez Lorda Worma i kako to s jednom gitarom više nije to i sve tako.

Ovo je mahom potpuni nonsens. Lord Worm je fascinantan kao pojava, ali kao pevač ni u Cryptopsyju zapravo nije bio tako ubedljiv (da bi mu post-Cryptopsu izdanja bila, za moj groš, prilično slaba). Matt, koji peva u bendu već čitavu deceniju dobija apsolutno neproporcionalnu količinu mržnje od strane publike onlajn, sa sve stalnim tvrdnjama da on „samo vrišti“ i „uopšte ne izgovara tekstove“. Mislim, jebote, da ovako nešto slušam od death metal publike u 2018. godini, pa kao da sam se vratio u detinjstvo i moje prve eksperimente sa ekstremnim metalom a ceo JuTjub se pretvorio u moje roditelje i rodbinu… Elem Matt je – njegova scenska persona na stranu – pevač agresivnog, jakog glasa i sasvim respektabilnog dijapazona tehnika a što se na ovom snimku više nego dobro čuje.

Drugo, današnje pesme Cryptopsy su uglavnom fantastični komadi ekstremno brutalnog, tvrdog death metala odsviranog sa mnogo tehničkih egzibicija ali sa nula ambicije da ovo bude muzika za muzičare. Cryptopsy su se opekli sa albumom The Unspoken King koji je sadržao elemente deathcorea i od tada prave samo beskompromisni, apsolutno brutalni death metal a to što imaju samo jednu gitaru u postavi, pokazalo se i na koncertima, nema apsolutno nikakvog uticaja na gustinu i kompleksnost zvuka. Mislim, Christian Donaldson i Olivier Pinard su opasan gitara-bas duet a gdegod da zafali malo pozadine, tu je verni sempler i sve je u najboljijem redu. Konačno, bubnjar Flo Mournier je jedan od najmaštovitijih bubnjara u čitavom žanru i njegova organska ali neumoljivo agresivna svirka je sa godinama sve intrigantnija i bolja.

Ukratko: prvi The Book of Suffering EP mi je jedno od najbojih Cryptopsy izdanja uopšte, a njegov nastavak koji je danas izašao je dostojno produživanje priče u pravom smeru.

Hoću da kažem da je ovo ekstremno brutalna muzika, sa veoma složenim aranžmanima i dinamičkim amplitudama a da Cryptopsy nadmoćno, nadmoćnije nego ikad, zapravo, uspevaju da sve to proguraju kao narativ koji ima svoj tok i logiku što je slušaocu vidljiva od početka do kraja.

Naravno, teme tog narativa su užasne i Cryptopsy su jedan od retkih bendova čiji me tekstovi povremeno nateraju da se osetim nelagodno – a ne zaboravimo da čitave podvrste death i grind pravaca praktično kao jedinu temu imaju mizoginiju i nasilje nad ženama. Kod Cryptopsy se ovo ne istražuje na crtanofilmovskom nivou koji je standard kod drugih i ovde ima pomenute nelagode koja dolazi uz i dalje žanrovsko ali dublje, ozbiljnije bavljenje ovakvom tematikom. Dakle, eksploatacija ali filozofski ambiocioznija.

Sve je to u paketu jedan veoma impresivan dvadesetominutni atak na čula sa dovoljno tehničkih kvaliteta da natera i najveće muzičare među nama da sa odobravanjem klimnu glavom ali i sa čitavom dimenzijom praktično kinematskih emocija koje nas teraju da čim se muzika završi krenemo ponovo od prve pesme i još više se udubimo u priču koju Cryptopsy pričaju. Ne znam kada ćemo dobiti čitav album od ovog veteranskog benda ali za sada nam Cryptopsy puštaju nektar na kašičicu, obezbeđujući da ostajemo navučeni a da ne uspevamo da se zasitimo. Pametno.

https://cryptopsyofficial.bandcamp.com/album/the-book-of-suffering-tome-ii