Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 24-11-2018

 E, pa da se onda bacimo na metal bez zastajanja jer metal je strpljiv ali ne BESKONAČNO strpljiv.

Idemo odmah od blek metala i odmah na početku album za koji sam čekao da se pojavi u kompletnoj formi na nama dostupnom internetu jer mislim da zaslužuje da ga čujete u totalu. Naime, album Sade belgijskih Paragon Impure je izašao još drugog Novembra ali je bend kilavio sa bandcampom, no, kako kažu u Americi, dobre stvari dođu onoima koji čekaju pa… evo tih dobrih stvari.

Sade je, potpuno u neskladu sa stilom pevačice sa kojom deli ime, jedan zreo i borben blek metal album odlične produkcije i podugačkih ali dobro komponovanih pesama. Meni se dopadalo kako Paragon Impure ne smaraju sa nekim simfonijskim aspiracijama  a ipak zvuče epski još na prošlom albumu, a Sade je isto to samo za nekoliko procenata zrelije. Melodija, brzina, agresija, dostojanstvenost. Sve što čovek voli u blek metalu.

https://paragonimpure-vanrecords.bandcamp.com/

Iz finske stiže Mikko Asspa, jednočlano blek metal preduzeće u formi benda Clandestine Blaze. Za dvadeset godina Mikko je naređao već deset albuma i ovaj deseti, Tranquility of Death neće nikoga ko ga do sada nije voleo ubediti da promeni stav, ali ovo je dobar, sirov ali ne glup, staroškolski black metal koji ne filozofira mnogo ali nudi ono što očekujete: agresiju, nihilizam i malo ranjene duše da proviri. Sve neprskano i solidno podrumski producirano:

https://clandestineblaze.bandcamp.com/album/tranquility-of-death

Francuzi Nécropole stigli su do svog prvog albuma, Solarité i to je lo-fi atmosferični blek metal sa dosta duše i energije. Poznato je da ja malo zazirem od pop-tendencija koje se dadu s vremena na vreme čuti u okviru ovog podžanra, ali Nécropole od njih spasava podrumski saund, pevač koji zvuči kao da se u svakom stihu ozbiljno rastaje od života, ali i bogami odlično odrađene pesme sa mnogo lepih ali ne preslađenih melodija. Pristojan, pankerski debi:

https://youtu.be/GLA7UOUvxTY

Iz Ukrajine nam stiže prijatno iznenađenje u formi drugog albuma kvinteta pod nazivom 1914. Ako se iz imena benda to ne nazire, ovi momci su opsednuti Prvim svetskim ratom i, kako to već među blek metalcima, pa još ukrajinskim, zna da bude, nemačkom stranom priče. Nije da imam simpatija za ukrajinska zastranjenja na stranu, jelte, onih koje smo mi vazda smatrali okupatorom, u svakom ratu, ali dobro, i Remark je o tom ratu pisao s nemačke strane. Doduše, nije se potpisivao imenom neke od nemačkh jedinica, a to su pseudonimi svakog od članova benda, ali hajde. Ovaj bend je vrlo jasno orijentisan protiv nacista i inih poštovalaca totalitarnih ideologija, tako da sam ja miran (Videti: https://www.echoesanddust.com/2018/01/1914-metal-and-the-horror-of-war-from-ukraine/).

1914 na albumu The Blind Leading the Blind sviraju pristojno i sigurno, isporučujući tvrd, agresivan i veoma zadovoljavajuće TEŽAK blek metal (mislim, na jednoj pesmi gostuje Dave Ingram, a to valjda garantuje teškoću) koji prija da se sluša iako mu ne mogu pripisati ogromnu inovativnost.

https://redefiningdarknessrecords.bandcamp.com/album/1914-the-blind-leading-the-blind

Ovo sledeće nije baš po mom ukusu, ali 1) Ovo su neke Lilitine komšije pa imaju protekciju i 2) To što ja ne volim prezaslađeni, patetični, „melanholični post blek metal“ ne znači da je ovo loše. Nego samo da nije ugođeno na frekvenciju cinizma ljudi na kraju pete decenije života, jelte. Dakle, mnogo melodije, emocije i svega što generalno posmatramo sa sumnjom, ali ovi ljudi, bend Weltenbrandt  sa albumom Schöpfung , znaju šta hoće:

https://weltenbrandt.bandcamp.com/releases

Španjolski duo Negativa je došao do drugog albuma koji se, neintuitivno zove „03“ (tajna je u tome što su brojem 01 označili prvi EP) i ovo i dalje nije posebno zrela ili originalna muzika ali ima nečeg u ovom iskrenom, jednostavnom izrazu tuge, nihilizma i gneva koji će se sigurno nekom dopasti. Sviđa mi se što Negativa ne gura neki haj konsept nego samo vozi napred onako kako oseća i ta autentičnost muzici lepo pristaje:

https://negativa0.bandcamp.com/album/03

Osmi album norveških Einherjer je, pa… kombinacija folka i vikinških motiva sa jednom skoro pa blackened rock’n’roll izvedbom. U zvuku benda se čuju i Immortal i Enslaved što svakako nisu loši uzori da ih se ima i ovo je sigurno odsvirano i dobro snimljeno jedino što je za moj ukus pomalo staromodno, ali opet, to ne kvari nužno užitak. Ima ovde mnogo dobre arhaične metalne vatre ko voli:

https://einherjer.bandcamp.com/album/norr-ne-spor

Još jedan Lilitin komšijski bend i još jedan emotivni post-blek-metal album, ljudi moji, šta je ovo i šta se dešava? Karg su iz Salcburga i još jednog grada čije me ime mrzi da pišem a njihova muzika je na četrvtom albumu, Dornenvögel (da, da, to je bilo nemačko ime serije „Ptice umiru pevajući“ sa Ričardom Čemberlejnom i Rejčel Vord, dobijate peticu za nepotrebno znanje) jedan prilično moderni postmetalski napor sa blek metal elementima i dosta dugačkim pesmama koje isijavaju emociju i rasipničku melodičnost ali ne zvuče sasvim detinjasto i naivno. Dakle, meni je ovo sasvim slušljivo pa ako ste skloni, biće i vama:

https://karg.bandcamp.com/album/dornenv-gel

Za depresivni, hermetični, jednočlani (osim što ima dodatog i pevača), monomanični blek metal ove nedelje obratite se belgijskom projektu Cultor Noctis. EP, Ondergang ima Redonovu litografiju na omotu i muzički je veoma… zagledan u samog sebe. Nekome će ovako lična muzika delovati neukusno, nekome zastrašujuće iskreno a meni je ovo dovoljno zrelo da se posluša a dovoljno nezrelo da bude simpatično:

https://cultornoctis.bandcamp.com/album/ondergang

Kriptični ambijentalni blek metal bend Arkhtinn – kome se ne znaju ni članovi pa čak ni zemlja porekla (izdavač samo pominje da su „sa severa“) stigao je do prvog albuma koji, za razliku od EP-jeva koje su do sada izdavali nema rimski broj u naslovu, već se zove -最初の災害  (što bi na japanskom značilo nešto poput „Prva katastrofa“). Muzički ovo je razmrljani, pržački blek metal čija je ambijentalna dimenzija verovatno dovoljno jaka za metalce ali čija je metal dimenzija definitivno prejaka za ambijentalce. No, ako ste dovoljno jaki, ovo može da vam bude po volji:

https://arkhtinn.bandcamp.com/album/-

Debi EP benda Friisk, koji su, zgodno, iz Istočne Frizije, je komad pristojnog germanskog blek metala sa kvalitetnom demo produkcijom i dobrim stavom. Friisk nisu specijalno originalni ali muzika im je, za bend osnovan pre nekoliko meseci dobro izgrađena i emotivna. U Istočnoj Friziji se, kako kažu, priča ova kombinacija holandskog i nemačkog pa nemoj da vas zbunjuje što se EP zove De Doden van’t Waterkan:

https://friisk.bandcamp.com/

Finci Norrhem imaju novi EP, Among the Ruins a koji je… pa, ne znam kako da nazovem ovaj smekšani blek metal koji se svojski upire da izvuče maksimum iz svoje lo-fi produkcije. Dosta ovde ima kičastih elemenata – slušajte te klavijature – ali opet se nekako pakuje u ubedljivu celinu:

https://norrhem.bandcamp.com/album/among-the-ruins

Švajcarci Brahdr’uhz (ime se prevodi kao „skrši nas“) imaju drugi album, Sublimez Secte, i ovo je, pa, impresivno. Sirovi, nepraštajući blek metal iz podruma sa produkcijom od koje će vam uši zujati sledećih nedelju dana ali sa mnogo stava, jelte, kako i treba da bude. Pesme su i spore i brze, ima ponešto za svakoga, sirovo je, ružno je i šarmantno na svoj način. Bandcamp nema sve pesme pa evo i JuTjub:

https://brahdruhz.bandcamp.com/album/sublimez-secte

https://www.youtube.com/watch?v=nv3OKjoH4xE

Švedski jednočlani Isgärdese vratio sa drugim albumom i gomilom instrumenata, folkornih motiva, postmodernih mešanja žanrova, u potrazi sa pravim mestom između avangarde i garaže. Nisam siguran kome jemuzika na Den Sista Vilobädden zapravo namenjena, ali ovo je šarmantan pokušaj spajanja  praktično filmske muzike sa ekstremnim metalom i makar na jedno slušanje će vas bez sumnje zabaviti:

https://isgarde.bandcamp.com/album/den-sista-vilob-dden

Finski Trollheims Grott petnaest godina nisu ništa snimili, ali… evo ih ponovo sa trećim albumom, Aligned with the True Death i mada ovo nije nekakvo remek-delo koje smo čekali zadržana daha deceniju i po (uostalom, samo najjači među nama bi preživeli toliko dugo bez kiseonika!), nije ni rđavo za slušanje. Skandinavsko prebijanje visokog intenziteta za gurmane:

https://wtcproductions.bandcamp.com/album/aligned-with-the-true-death

A, ako su vam goreponuđeni Arkhtinn bili suviše ambijentalni, američko-francuski projekat Voidsphere ima drugi album, To Await | To Expect, i to su dve pesme takođe razmrljanog ambijentalnog blek metala ali sa malo više bas-frekvencija u zvuku. Ne mnogo više, ali celokupan zvuk albuma je, kako reče jedan komentar na JuTjubu, kao da upadate u crnu rupu. A i to ponekad prija. Meni je ovo odlična ploča:

https://www.metal-archives.com/bands/Voidsphere/3540432855

Njemački Hyems imaju novi EP sa pet pesama koji se zove 1997 i ovo je vrlo pristojan i zreo antihrišćanski metal sa dosta atmosfere, ali i energije i moći. Što je po mom ukusu, a kad je i poslednja pesma protiv nacističkog blek metala onda bend ima jasnu prečicu do mog srca:

https://hyems.bandcamp.com/album/1997

Švedski jednočlani (plus bubnjar za studio) bend Vananidr je dobacio do prvog, eponimnog albuma. Pesme su pisane pre deset godina ali ovo je tek sada snimljeno i, pa, nije loše. Ovo je intimno i emotivno ali i dalje energično i moćno sa dosta melodija koje ne bi bile na odmet i poznatijim ekipama i izvođačkom sigurnošću (pogotov me bubnjar rajca) koja pokazuje da su ove pesme vežbane godinama. Kvalitetan debi:

https://vananidr.bandcamp.com/album/vananidr

Da i u Parizu vole post-blek metal pokazuje prvi album benda Nature Morte koji na momente zaziva najgrđe stereotipe ovog žanra: grozan zvuk bubnjeva, nesnosne ponavljajuće melodije, karikiran vokal, pa ljudi sa tanjim živcima ovo ne treba da slušaju. Ipak, NM1 ima dobrih momenata i u tim momentima opravdava i postojanje benda i njihov izbor žanra, kada drama konačno postane stvarna i u nju poverujemo. Naravno, ne opravdava i njihovu priličnu pretencioznost, ali dobro, sigurno su još mladi. Ja ovo svakako neću redovno slušati ali ko inklinira sigurno će se bolje zabaviti:

https://ntrmrt.bandcamp.com/album/nm1

Sacrificium Carmen sa svojim drugim albumom, Hermetica, isporučuju odličan finski, sirovi ali lični i vrlo proživljeni blek metal koji međ distorzijom i urlanjem ima mesta i za neke upečatljive melodije ali čija je emocija uglavnom u spektru užasnog besa kako među satanističkim bendovima često zna da bude. Bend na bandcampu izvodi besne gliste i stavlja samo neke pesme da se čuju pa evo i JuTjub linka:

https://sacrificiumcarmen.bandcamp.com/album/hermetica

https://youtu.be/tTG6Zmp3rKE

Rusi Second to Sun izdaju već drugi album, The Black, ove godine i to (ponovo) u instrumentalnoj i vokalnoj verziji. Sanktpeterburžani kao da ne mogu da se odluče da li više vole da ih prepoznaju kao muzičare koji su od djenta sa početka karijere došli do aktuelnog eklektičnog blek metala, sve mudrujući i meditirajući, ili kao propisne blek metalce koji vrište i kolju preko muzike koja je interesantno raznovrsna. Ovo nije, da se razumemo, moj omiljeni album ove nedelje, ipak je izašao novi Sigh, ali jeste interesantna ploča zanimljivih atmosfera i ubedljivog muziciranja:

https://secondtosun.bandcamp.com/album/the-walk
(Evo i Jutjuba jer na bandcampu nema poslednja pesma): https://www.youtube.com/watch?v=hvcjBhTfkRc

Koliko albuma, a tek smo blek metal savladali!

Među stonerima tu je danski Disrule na svom drugom albumu, Sleep in Your Honor i ovo je odličan, ubedljiv faz rok sa dum prelivom (ili doom sa fuzz rock inklinacijama?) koji svoju ljubav ka sedamdesetima ne krije, pa ako je delite, ovo će vam se bez sumnje dopasti jer je momački isfazirano, ima gruv i ima dovoljno doom ukusa da bude metal, za ljude koji se plaše bluza, jelte:

https://seeingredrecords.bandcamp.com/album/disrule-sleep-in-your-honour

Sasvim slični su i Full Tone Generator iz Melburna čiji pustinjski rok ima zaista dobru pustinjsku notu i odličan, bogat, mastan zvuk koji njihovom ’70s gruvu dodaje dozu prljavštine što  ga samo oplemenjuje. Album se zove Valley of the Universe, a naslovi pesama su toliko retro da sam se malo i uplašio pre nego što sam ovo pustio. No, strahu nije bilo mesta:

https://hurricanemusic1.bandcamp.com/album/valley-of-the-universe

Shelvy iz Argentine imaju prvi album i to je nešto između klasičnog stonera i malo „gitarskijeg“ hevi metala. Miks je malčice tanji nego što bih ja voleo ali ovo je svejedno sasvim pristojno za slušanje:

https://shelvy.bandcamp.com/album/shelvy-vol-1

Timestone su još jedne Lilitine komšije, doduše iz Linca, a njihov stoner je VEOMA utemeljen na gruvu i hrskavom basu. Zapravo, miks im je takav da su svi ostali instrumenti potisnuti malo u dubinu pa njihov feelgood metal ima i jednu klaustrofobičnu dimenziju za koju ne znam da li će svima prijati ali Unspoken je raznovrsnija ploča nego što na prvi pogled zvuči i… ima tu dobre muzike:

https://timestonerock.bandcamp.com/album/unspoken

Trio Loinmann iz Torina na svom novom albumu, A Voluntary Lack of Wisdom pokušava da izmeša doom i sludge metal sa nekakvim, recimo zrelijim zvukom koji duguje panku i hardkoru koliko i Blek Sabatu i, dobro, Kyussu. I sad, to je muzički interesantno jer se sludgeovski groove smenjuje sa pankerskim/ trešerskim izletima u brzinu, sve tvrdo i teško kako bog zapoveda. No, album zbog svega zvuči i malo rastrzano, što će nekome prijati a nekog smoriti posle pet minuta, a i miks je, mada bučan i glasan, takođe i prilično naporan sa svojim loudness war tendencijama. No, ovo je plemenit napor. Bend se izmotava sa bandcampom na kome im je poslednje izdanje iz 2014. godine pa evo piratskog strima na JuTjubu:

https://youtu.be/SQ40x9aiCds

Zato finski Supreme Havoc na albumu One and All, njihovom drugom po redu, idu još agresivnije na kombinovanje panka i sludgecorea i to je prilično dobro. Supreme Havoc kad sviraju pank onda sviraju propisan D-beat i to sa njihovim niskim štimom zvuči odlično. Spore, sludge pesme su takođe dobre mada zvuk koji imaju možda ne podržava kompletno tu težinu koju bend juri, ali opet, ima ovde dovoljno jednostavnih mathcore groove momenata a-la Mastodon da ih to spase. Meni prijatna ploča:

https://supremehavoc.bandcamp.com/album/one-and-all

Treći album međunarodnog doom projekta Clouds (članovi su iz Ujedinjenog kraljevstva, sa Farskih ostrva, iz Belgije, Nizozemske i Finske), Dor, je za mene neshvatljivo loše miskovana, ali očigledno veoma ambiciozna pedeset minuta duga elegija melanholičnog i teškog doom metala koji se kreće samo najsporijim koracima i sipa neizdrživo melodične gitare preko mrtvačkog gruva. Clouds za mene prebukvalno čitaju lekcije koje su dobili od My Dying Bride i njihova kombinacija death metal atmosfere i skoro metalcore melodičnosti sa sve jako disparatnim (!!) vokalnim interpretacijama je na granici karikature. Ali opet, ovo je muzika koja u sebe toliko  intenzivno veruje i ne odriče se svoje vizije da ne mogu da je ne preporučim bar za jedno slušanje.

https://cloudsofficial.bandcamp.com/album/dor-2

Iz Indije nam dolazi za mene značajno ubedljiviji doom metal album a radi se o bendu Dirge iz Mumbaja čiji prvi album vrlo dobro kapira da doom treba da bude teška i spora muzika, ali i da „metal“ deo jednačine valja ispoštovati pa je ovo muzika moćnih rifčina i agresivnog pevanja koju samo malčice koči relativno mutna produkcija. No,Dirge su dovoljno dobri da svojom dinamičnom svirkom prevaziđu ograničenja koja im nameće miks i ovo je veoma preporučljiva ploča:

https://dirgeindia.bandcamp.com/album/ah-puch

A za porciju doom/ black metal smeše sa američkim folkom, tu je debi album one-woman banda Vouna. Ploča se isto zove Vouna i ovo je jedna od interesantnijih doom ponuda ove jeseni, ne samo zbog prilično uspelog kombinovanja melanholične sporosti i melanholične brzine, već i zbog toga što Yianna Bekris prilično dobro razume kako da dugačke kompozicije dinamizuje a da one ne izgube osnivnu atmosferu. Pritom, žena svira sve instrumente na ploči i ovo je ubedljiv, emotivan ali nikako patetičan  debi:

https://vouna.bandcamp.com/album/vouna

Kvebečki The Great Sabatini imaju novi album sludgecore/ metal akrobacija i ovo je muzika koja suviše petlja da bi bila do kraja ubedljiva ali u tom petljanju nabode i nekoliko odličnih momenata. Pritom, odličan, težak miks:

https://thegreatsabatini.bandcamp.com/album/goodbye-audio

A bajkerski doom metalci iz Pensilvanije Pale Divine su izdali peti album i rešili da ga nazovu po bendu. Ovo je vrlo pristojna hevi metal ploča koja pokazuje kako bi Ju Grupa zvučala da je mlađa nekih dvadeset godina. Zaintrigirani? I treba:

https://shadowkingdomrecords.bandcamp.com/album/pale-divine

U novostima iz starog metala, izašao je novi album legendarnog NWOBHM benda Tank*, zove se Sturmpanzer i… koliko god da ja volim da vidim da ljudi uz čiju sam muziku odrastao (ali nikad STVARNO odrastao), i dalje snimaju, ja ne umem da kažem kako se ovo dogodilo.

*Zapravo, danas ovaj bend postoji u dve frakcije i ovo je frakcija u kojoj svira samo Algy Ward, pa je i album snimljen solo, uz pmoć (vrlo loše) ritam mašine.

Manje-više muzika, nije ovo najgora ploča starih metalaca koji danas sviraju nekakav stari metal sa blagim zanošenjima ka nečem modernijem (dakle, kao da muziku napisanu 1982. godine snimate 1989. godine), ali… uh, šta se desilo u miksu??? Jeste da je piratska kopija na JuTjubu slaba indikacija, ali vidim i po prikazima da je ovo ZAISTA ovako miksovano i… ne razumem šta se desilo. Ovo je skoro neslušljiva ploča a kako se ipak radi o čoveku koji radi više od tri decenije nema druge do da zaključimo kako je ovo nekakva umetnička provokacija. Mislim, ne naročito dobra, jer je muzika u svojim najboljim trnucima osrednja, ali.. eto…

https://youtu.be/h_ibMgLwl_s

I kad smo već kod novih albuma starih bendova, danski trešeri Artillery vredno rade i izdaju albume bez stajanja, pa je tako izašao i novi album, The Face of Fear. Album je… pa recimo da niko ovo neće označiti epitetom „esencijalan“ i da ga nećemo viđati na listama albuma godine za koji tjedan. Ali ima ovde simpatičnosti, mada i podseća zašto ovaj bend nikada nije dobio više pažnje. Naime, zato što su uvek bili decidno druga liga. Opet, ima ovde simpatičnosti, kako već rekoh (Crossroads to Conspiracy je vrlo pristojan komad):

https://artillerymetal.bandcamp.com/album/the-face-of-fear

Izašao je novi Sigh, zove se Heir to Despair i omiljeni japanski postmodernistički blek metal bend je na ovoj ploči izvanredno produciran i iznenađujuće svež s obzirom na kilometražu. Sigh su poslednju deceniju snimili neke od svojih najboljih ploča a Heir to Despair mi se čini kao dostojan dodatak kolekciji sa svojim naoko beznapornim mešanjem pravovernog metala sa psihodelijom i raznim etničkim stilovima, a sve sa primereno vodviljskom estetikom. Sigh uz to poslednjih godina zvuče sve metalnije a gitarska pirotehnika na ovom albumu im u ovome pomaže i potvrđuje da im orkestarski aranžmani zapravo nisu ni neophodni da zvuče kao najbogatiji bend na svetu. Nažalost, albuma nema za legalno strimovanje na internetu pa ćete morati sami da se potrudite oko piratske kopije. Evo prve dve pesme:

https://youtu.be/nxyXeC-kbIs

https://youtu.be/q0S2f2iu_fY

Sunless Dawn iz Danske nude prilično uzbudljiv debi, Timeweaver koji je negde između death metala i post metala sa svojim agresivnim, ali inteligentnim i zrelim zvukom što se ne plaši ni melodije ni agresivnosti. Ovo je, kako ja to često kažem, metal koji mogu da slušaju i nemetalci, i mada se može zameriti da je vokalna izvedba previše monotona u odnosu na inače zaista raskošne kompozicije, kao i da je produkcija za nijansu prekomprimovana, ovo je bez sumnje ploča vredna mnogo slušanja:

https://sunlessdawn.bandcamp.com/album/timeweaver

Skull Pit su dvojac koji sarađuje preko interneta sa različitih strana sveta: jedan član je Mem V. Stein, pevač legendarnih nemačkih trešera Exumer, a drugi Tatsu Mikami iz tokijskih doom metalaca Church of Misery. Skull Pit su, pak, čist hevi metal sa vajbom ranih osamdesetih i tragovima bendova poput Motorhead (i malo Saxon itd.) u svom DNK. I ovo je iznenađujuće moćna i ubedljiva ploča koja pokazuje kako ne morate zvučati zastarelo ako ste autentični. Kakav debi!

https://skullpitofficial.bandcamp.com/

Sa ponosom ću reći da debi album beogradskog one man death-metal benda Ravaged Spleen Outburst, a koji se zove The Church of Anemia ima ne samo kul ime već i mnogo interesantnih ideja, da su kompozicije raznovrsne i maštovite te da su gitarski rad i pevanje misterioznog A.Đ. odlični dajući svemu jednu istovremeno primitivnu ali i visoko artističku, promišljenu formu. No, sa tugom ću konstatovati da album pati od veoma „demo“ produkcije koja ne uspeva da umanji kvalitet pesama ali svakako utiče na užitak u slušanju. Ritam mašina je, recimo, dobro programirana ali njen prilično tanušni zvuk albumu daje taj „demo“ prizvuk, a što je greota. Ovo je svakako album vredan pažnje i, možda, jednog dana kada A.Đ. bude poznat i uspešan, ponovnog snimanja:

https://ravagedspleenoutburst.bandcamp.com/album/the-church-of-anemia

Treći album teksaških death metal avangardista Baring teeth je opaka ploča koja se bez ikakvog gubljenja koraka kreće od najbrutalnijeg grindcore zakucavanja (sa kojim počinje) pa do najsporijeg, najdubljeg doom metal lamentiranja. Malo je bendova kod kojih je i spori mrtvački marš i rafalni blastbit jednako ubedljiv a Baring Teeth na Transitive Savagery kroz izvrsne kompozicije i, čak, uprkos jako komprimovanom miksu, baš ovo postižu. Opasna, preteća, agresivna, a jako pametna ploča:

https://baringteethtl.bandcamp.com/album/transitive-savagery

Kanadski Blackrat se vraćaju sa trećim albumom i Dreaded Reverence je bučna i zabavna ploča koja kombinuje thrash metal sa crustcoreom, sve to uvijeno u blackened oblandu za potrebe savremenog pristupa ovakvoj muzici i ta smeša svakako ne razočarava. Nije baš ni da obara s nogu nekakvom originalnošću ali ovo je rokerski,glasno, pršteće, ubedljivo i prija:

https://shadowkingdomrecords.bandcamp.com/album/dread-reverence

A britanski Spearhead je izbacio treći album i ako vas naslov, Pacifism is Cowardice ne odbije, ovo je prilično slušljiv blackened death metal sa simpatično krš produkcijom i pesmama koje su agresivne ali ne i glupe. Meni je ovo catchy na način na koji su mi bili mnogi bendovi sa početka devedesetih kada je death metal dobijao svoju „modernu“ formu ukrštajući se sa grindcoreom a Spearhead svakako nemaju čega da se stide u domenu muzičkih veština pa je ovo vrlo prijatno za trošenje:

https://youtu.be/JAzvMQC9r6s

Dok čekamo novi album Cattle Decapitation, benda koji je sa svakim albumom sve bolji i bolji, možemo da se tešimo novoizašlom kompilacijom demo snimaka i raznih drugih opskuriteta. Medium Rarities, pak, nije samo kolekcija lo-fi snimaka iz garaže, mada ima i tih neodoljivo genijalnih grindcore demo snimaka sa sve obradom Carcass klasika Burnt to a Crisp, i novije pesme su izvrsne i odlično podsećanje zašto je ovaj bend jedan od najboljih u poslu najmanje poslednjih desetak godina. Sjajna kolekcija:

https://cattledecapitation.bandcamp.com/album/medium-rarities

I u dobrom društvu sa njima su ove nedelje njujorški Grindfeld čiji EP 5 Songs about nothing kombinuje moderni grindcore sa sasvim malo blek metal uticaja da zazvuči originalno i sveže. Nezaustavljiva, moćna ploča:

https://grindfeld.bandcamp.com/releases

Za kraj, tu je i novi EP nemačkih veterana Sodom i Partisan je jedan prijatan povratak u osamdesete i zvuk koji je ovaj bend baštinio na klasičnim pločama, samo sa dobrom produkcijom. Sodom su dosta meandrirali od devedesetih naovamo i možda malko i izgubili viziju, ali Partisan je povratak onome što su uvek najbolje radili i ja ga dočekujem sa osmehom. Ovo je „glupa“ muzika koja baš tom glupošću osvaja i veseli srce:

https://www.youtube.com/watch?v=s-bdDRr3l_k

Pročitani stripovi: X-Men Gold, X-Men Blue, Astonishing X-Men, Exiles, New Mutants: Dead Souls, Multiple Man, Exiles i Domino

Pošto sam onomad već zapretio, red je da pretnju i ispunim. Naime, Marvel je okončao neke X-Men serijale a započeo neke druge. Notabilno, od prošle nedelje ponovo izlazi Uncanny X-Men, najstariji, najvažniji, najtradicionalniji X-serijal i mada je reakcija na internetu uglavnom rejndžovala od uzdržane razočaranosti do agresivnog neprijateljstva, ovo je svejedno vrlo dobar trenutak da podvučemo crtu i pogledamo na šta je ličila recentna produkcija u mutantskom krilu Marvelovog univerzuma i šta sve to znači za ulazak u novu eru u kojoj će Uncanny X-Men izlaziti jednom nedeljno, napisan i nacrtan, na smenu, od strane čitavog krda vrlo reputabilnih autora. Da ne zaboravimo, naravno, Marvel je ovakve stvari radio već mnogo puta u prošlosti (relansiranje Amazing Spider-mana sa Brand New Day, recimo) i retko su rezultati bili fenomenalni. Utisak je da je „kuća ideja“ u ovom trenutku okraćala upravo sa idejama pa gleda preko plota za inspiraciju. Videvši, valjda, kako u DC-ju pljušte pohvale za Batmana koga Tom King na mišiće izbacuje na svake dve nedelje (uz strašne napore mnogo crtača), ovde su pomislili da će mudar potez biti da se stvari još intenziviraju i da se Uncanny X-Men privoli nedeljnom tempu izlaženja. Naravno, ovo je promašaj teme (koju su, uzgred, u Marvelu mnogo bolje pogodili sa dvonedeljnim tempom izlaženja novog i veoma solidnog Amazing Spider-man) i neka vrsta razmetljive trke u naoružanju tamo gde bi čitalac, cenim, više voleo nadmetanje u kvalitetu, ali, hajde, o Uncanny X-Men ćemo pisati kad dođe vreme. Sada je, pak, vreme da se osvrnemo na druge mutantske naslove od kojih su se neki završili a neki još traju.

Za početak, razume se, najvažnije je da vidimo kako su se završili X-Men Gold i X-Men Blue, dva tekuća serijala lansirana 2017. godine a koji su, svojim dvonedeljnim tempom izlaženja bili namerni da popune prazninu notabilno odsutnog Uncanny X-Men magazina i svaki na svoj način polako uvedu X-Men u neke „normalnije“ tokove nakon nekoliko godina prilično divljeg meandriranja.

Naravno, konstanta X-Men je vazda bilo to da se u njima uvek sve menja i da su postava, mesto i vreme radnje, ali i teme podložni stalnoj, heh, mutaciji, no uzimajući čak i to u obzir, od 2012. godine na ovamo, bilo je jasno da tu duvaju novi vetrovi. Rokade u uredničkim foteljama, Marvelovo agresivno insistiranje na tome da se X-Men gurnu u drugi plan za račun Inhumansa koji je trebalo da budu njihova zamena, Brian Bendis koji je započeo divlje inventivan rad na dva paralelna X-Men serijala, samo da bi se pokazalo da nema pojma kako da ih završi, sve se to osećalo u sledećih nekoliko godina, sa dobrim scenaristima (Lemire, Bunn, Hopeless…) koji su se rvali sa zapletima koji su im se svako malo otimali kontroli. Sukob Inhumansa i X-Men, pogibije i promene status kvoa za neke važne likove, sve je to, na kraju dana malko i iritiralo deo publike pa je podvlačenje crte i lansiranje X-Men Gold i X-Men Blue serijala u isto vreme bio način da se stvari malo dovedu u red a pojedinim segmentima čitalaštva da upravo ono što žele.

X-Men Gold je, u tom smislu bio onaj „sržni“ magazin, Uncanny-X-Men-pod-drugim-imenom, namenjen ljudima koji pamte generalnu formu X-Men iz osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, a nisu sasvim ap-tu-dejt sa tim nekim modernim razvojem situacije i bizarnim idejama vezanim za putovanje kroz vreme, alternativne verzije poznatih likova i sve te druge ideje koje su Bendis i drugi poubacivali u blender poslednjih nekoliko godina. Mislim, čak se i prva priča u X-Men Gold zvala, nimalo prikriveno, „Back to Basics“ praktično obećavajući da će ovo biti „klasičan“ X-Men magazin, sa sržnim timom koji je smešten u veliku kuću koja je delom internat, delom političko pribežište, te herojima koji su upravo to – heroji, kostimirane osobe sa supermoćima koje se bore protiv društvenih zala. Marc Guggenheim, scenarista ovog serijala je praktično svojim likovima u usta stavio ovakav mišn stejtment u prvoj epizodi i tokom sledećih 36 epizoda (plus dva godišnjaka) se pošteno potrudio da ga i ispoštuje.

Kada sam prošli put pisao o X-Men Gold ukazao sam da volim Guggenheima, da volim njegove udobne, hrskave dijaloge i brze a efektne karakterizacije, a što je, uz mahom vrlodobre crtače koji su radili na ovom serijalu i procesiju poznatih likova i neprijatelja koji su se u njemu pojavljivali, svemu zaista dalo osećaj solidnog komfora. No, takođe sam pomenuo da imam određeni problem sa činjenicom da zapleti kao da su ovde od drugorazrednog značaja, odnosno da priče koje čitamo na kraju dana kao da nemaju neki širi smisao, te da su samo reciklaža zapleta starih po dvadeset i trideset godina i da magazinu kao celini fali određena definišuća tema. I, to je valjda prokletstvo koje prati čitaoce superherojskih stripova: žalimo se kada urednici i scenaristi stalno nešto menjaju i kad ne znamo šta je jedan „pravi“ status kvo likova i sveta, a onda kada to dobijemo, žalimo se kako priče nemaju težinu i kako se likovi ne razvijaju i stalno su isti.

No, istina je da dobri scenaristi (i urednici) umeju da postignu balans i da unutar jasno impliciranog status kvoa imaju razvojne lukove i za likove i za svet. Guggenheim je ovde napravio takav napor, ali do kraja serijala je ostala činjenica da je ovo pre svega strip o starim, dobro poznatim likovima (sa minimumom uvođenja novih) stavljenim u uglavnom dobro poznate situacije i da je na kraju moj preovlađujući pozitivan utisak bio taj da je Guggenheim baš prema likovima pokazao poštovanje i znalački ih proveo kroz razna iskušenja. Sama iskušenja su, kako rekosmo, bila uglavnom reciklirana, sa veoma promenljivim uspehom – krosover sa X-Men Blue u kome se pojavio Mojo je bio… neuredan – ali je Guggenheimova ljubav za likove i rad uložen u to da se vidi kako oni kao pojedinci i kao tim ipak evoluiraju kroz sve te nove situacije, sve se to na kraju ipak isplatilo.

I svestan sam da ovo ne zvuči kao najkuratija pohvala koje možete da se setite, ali, hej, s obzirom da je gomila old skul ljubitelja X-Men ovaj serijal otvoreno mrzela, mislim da je u redu da se to ovako kaže. Guggenheim je, možda iznenađujuće, kao jedan od centralnih ponavljajućih motiva u ovaj serijal stavio romansu između Kitty Pride i Pjotra Raspućina i mada je njihovo obigravanje jednog oko drugog, pripreme za venčanje i finalni preokret vezan za njihov brak, na kraju imalo manju medijsku pažnju od onog što je King radio sa Betmenom i Cat Woman, mislim da je Guggenheim ovo dobro odradio, prikazujući na kraju krajeva i neku vrstu postojane i duboke istine vezane za (fiktivne) ljude čiji se život sastoji od sumanutih superherojskih pustolovina i neke vrste tekuće tragedije koja nikada nema jasan kraj i zaključak. U tom smislu, X-Men Gold je do svog završetka doveden prilično dostojanstveno, sa relativno zaboravljivim pričama ali sa poštenim odnosom prema likovima koji su uspeli da prodišu kroz te priče, pokažu svoj šarm i podsete me zašto ih volim. Nije to na kraju dana ni tako rđav rezultat.

X-Men Blue, iz pera Cullena Bunna je, sa svoje strane imao ambiciozniji naum, hvatajući se sudbine „Originalnih 5“ X-Men koji su za vreme Bendisova vakta na stripu dovedeni iz prošlosti u sadašnjost kako bi prikazali kontrast između naivnije superherojske tematike ranih X-Men i komplikovanog sociopolitičkog bagaža sa kojim ovi stripovi dolaze u drugoj deceniji 21. veka. Tipično zamišljen bendisovski haj konsept, ali, kako već rekosmo, Bendis do kraja svog rada, pokazalo se, nije imao ideju šta bi sa tim na kraju da zaista uradi pa su posle O5 bili predati na staranje Dennisu Hopelessu koji ih je poveo na put oko sveta ne bi li magazinu dao distinktan ton i originalne priče, a na kraju je na Cullenu Bunnu bilo da priču o njima i zaključi. Or has it?

Problematika Originalnih 5 je, između ostalog u tome, što je Marvelov multiverzum, čak i posle višestrukih dovođenja u red, svejedno haotično mesto, sa gomilama alternativnih verzija istih likova koje relativno udobno sarađuju jedna sa drugom – uostalom, serijal Old Man Logan je najbolje podsećanje na ovu činjenicu – pa je u tom smislu taj neki gravitas koji je trebalo da dođe kroz susretanje mladih, neiskvarenih X-Men sa svojim starijim, očajnijim i ciničnijim verzijama pomalo i izostao. Stalne dileme o tome da li oni mogu da se vrate u svoje originalno vreme, ali i da li TREBA to da urade ili da se prilagode životu u svetu budućnosti i tu služe kao neka vrsta moralnog podsećanja na originalnu misiju (kako je to Hopeless kroz svoj rad pokušavao da podcrta) su meni uvek delovale pomalo veštački imajući na umu koliko je putovanje kroz vreme inače raširena aktivnost u X-Men i koliko je saradnja između heroja iz različitih vremenskih linija na kraju krajeva česta.

Bunn je u tom smislu rešio da samo zaoštri ova dva motiva. S jedne strane, očigledno godinama fasciniran Magnetom koga je jedno vreme pisao u solo-serijalu, Bunn je za X-Men Blue osmislio da će Originalnih 5, sasvim neočekivano i skoro pa i neplauzibilno, svoju misiju u tuđem svetu naći upravo saradnjom sa nekada svojim najvećim neprijateljem. Ovo jeste bila nategnuta ideja ali je baš zbog toga uspela da funkcioniše. Bunn je svesno igrao na kartu ideje da se mladi X-Men za koje su se ratovi vođeni sa Magnetom na početku X-Men istorije, zapravo desili pre svega nekoliko meseci, veoma neugodno osećaju radeći sa svojom najvećom nemezom, ali i da je upravo njihov pokušaj da shvate da je radikalni mutantski nacionalista sa godinama omekšao, makar u pogledu ekstremnog separatizma, ali da je u srži njegovog karaktera pre svega ljubav za mutante i skoro mrveći osećaj odgovornosti da svoju rasu spase progona i istrebljenja. Mladi, veoma idealistički nastrojeni X-Men izmešteni iz svog vremena se, stoga, ipak donekle prirodno svrstavaju uz čoveka koji jeste pokušavao da ih ubije ali koji danas, reklo bi se, pravi napor da ostane izvan fokusa javnosti i iz pozadine im pomogne da učine pravu stvar. Ovo je dobra tema i dobar osnov zapleta, što sve Bunnu pruža priliku da praktično nastavi da piše Magneto serijal, sa nešto većom postavom ovog puta.

S druge strane, putovanje kroz vreme u finalnom delu ovog serijala postaje sve naglašeniji element zapleta jer Bunn, u odjeku Guggenheimovog rada preko u X-Men Gold, ovo koristi da se dotakne nekih bitnih momenata iz X-Men (i šire Marvelove) istorije i kontekstualizuje postupke likova kroz njih. Ključna razlika je što se u X-Men Blue ovo sve dešava u okviru očigledne teme koju serijal u celini ima, sa Bunnom sasvim vidljivo odlučnim da likove na kraju ostavi na sasvim drugom mestu u odnosu na to gde su bili na početku. Ili barem jedan lik – Magnetoa.

Najveća slabost ovog serijala je, na kraju dana, upravo to što je po sili dužnosti morao da bude pisan kao timski X-Men magazin a ne kao solo-Magneto storija. Bunn voli ove likove, to nije problem, ali reklo bi se da ni on na kraju dana nema bogznašta da kaže o Originalnih 5 i njihovom mestu u današnjem svetu. Utoliko, iako je X-Men Blue uvek sasvim prijatan za čitanje, sasvim je vidljivo da bi on to bio i sa drugih pet likova na mestima O5, možda sasvim novih pet likova koji bi bili tinejdžeri što se trude da prežive u svetu koji ih mrzi i plaši ih se. S druge strane, Magnetova spora transformacija od ostarelog radikala koji danas shvata vrednost inkluzivnosti i pružene ruke (pre nego što, jelte, stisnete pesnicu) do, pa… Magnetoa koga poznajemo, a čiji ego na kraju uspeva da zakloni brigu za rasu, to je mnogo interesantnije i poslednjih nekoliko brojeva ovog serijala su tematski fascinantniji pa je šteta što Bunn nije ovome posvetio više prostora.

Druga dva problema sa X-Men Blue su vezana za upliv drugih stripova: krosover X-Men Blue sa Venomom je jedna od najbizarnijih ideja koje sam u Marvelu video poslednjih godina sa potpunim tonalnim sudarom, da ne pominjem nuždu da čitate sasvim odvojen serijal kako biste ispratili priču, a odluka da se izuzetno važna promena status kvoa Jean Grey dogodi izvan X-Men stripa je, pa, uzdržavam se od korišćenja reči „uvredljiva“, ali svakako problematična i čoveka gadno nažulja.

Drugi problem je odsustvo kraja. Bunn ovaj serijal vodi prema završnici sa očiglednim namerama da jednom za svagda razreši status Originalnih 5 i, nakon što smo svi nešto naučili, ih konačno vrati u njihovo vreme. Ovo se, naravno ne događa jer superherojski stripovi kao da su alergični na uredne završetke, tako da se u minut do dvanaest javlja nova kriza a čitalac je upućen da uzme i pročita Extermination Eda Brissona, mini-događaj u X-Men univerzumu prepun akcije i, pogađate, putovanja kroz vreme. To da je Extermination zapravo solidan strip jeste određena uteha, ali X-Men Blue je zaslužio malo primereniji kraj. Ovako kako jeste, Originalnih 5 će na kraju biti pometeni u velikom čišćenju kuće, odloženi u orman dok ih se, za koju godinu, neki urednik ne priseti i dobijemo novu, loše zamišljenu priču o putovanju kroz vreme i mutantskoj nevinosti.

Ako već pričamo o važnim promenama  Status Kvoa, dvanaest brojeva Astonishing X-Men koje je napisao Charles Soule su svakako bili predugačak period pripovedanja za nešto što je maltene jedna neprekinuta scena akcije koja se događa na fizičkom i, jelte, mentalnom planu, ali ako želite X-Men strip sa „temom“ i „promenama“, pa, ovo je upravo to, na steroidima i obilnoj količini MGH-a.

Kada smo prošli put pisali o Astonishingu, pomenuo sam da je ovo serijal koji se bavi ansamblom likova čije međusobne odnose valja ispitati i protresti i malo se žalio na to da je zaplet u okviru kog se ovo događa naizgled samo kulisa da se pričaju individualne priče likova. No, Astonishng, na kraju, uopšte nije bio to (i zato malko i kukam što mu je trebalo 12 brojeva da napravi svoje poente) već, naprotiv, priča o povratku Charlesa Xaviera među žive.

I, da se razumemo, Xavier je već toliko puta umirao i vraćao se da ovo nije zanimljiv deo priče, mada Soule jeste ispisao dramatičnu i zabavnu epopeju o tome kako smo ga zamalo izgubili i kako nam se ipak vratio. Zanimljiv deo priče je to KAKAV nam se Xavier vratio, kako on sebe vidi u odnosu na današnji mutantski trenutak, kako smatra da X-Men treba da se ponašaju u svetu koji se za par godina njegovog odsustva dodatno promenio, i, na kraju krajeva, je li Xavier danas uopšte potreban mutantima generalno i X-Menima partikularno, kao i da li su oni potrebni njemu.

Soule je ovde potegao kartu koja se retko poteže ali je baš zato i potentna, podsećajući da je Xavier EKSTREMNO moćan mutant i da mi samo decenijama uglavnom zdravo za gotovo uzimamo njegov etički integritet i integracionistički narativ, a da je moć zavodljiva i da uvek treba imati na umu da je na neki način moramo držati pod kontrolom. Astonishing u ovoj svojoj inkarnaciji nije priča o „Xavieru negativcu“ koga njegovi učenici moraju da kao takvog prepoznaju i pobede, ali je, u poređenju sa X-Men Gold i X-Men Blue koji su se jako potrudili da stvari resetuju na neke poznate pozicije, interesantna diverzija koja postavlja osnovu za neke buduće X-Men priče u kojima će se ispitivati na koji način mutantska nacija sazreva i doseže (ili prevazilazi) vizije svojih, jelte, duhovnih otaca i predvodnika.

Pričam u futuru jer je posle Souleovih dvanaest brojeva serijal preuzeo Matthew Rosenberg i strip je otišao sasvim drugim tokom.

Rosenberg je odličan scenarista i njegov 4 Kids Walk into a Bank je bio jedan od najboljih stripova koje sam čitao prošle godine. U međuvremenu je čovek svojski navalio na Marvel, pišući svu silu serijala a Astonishing X-Men je samo jedan od mutantskih stripova koje je uspeo da progura kod uredništva. No, kako je i sam Rosenberg rekao da mu je pisanje mesečnog, tekućeg X-Men magazina davnašnji san, vidi se posebno zadovoljstvo sa kojim on radi ovaj strip.

Souleovi zapleti su nešto čime se Rosenberg bavi samo u godišnjaku koji je odlična, prilično ozbiljna priča što upozorava na opasnost od manipulacije koju nad čitavim zajednicama mogu da izvrše moćne individue. Iako je X-Men nominalno naučnofantastičan strip (ili barem strip koji koristi određene naučnofantastične motive) pa je i manipulacija o kojoj pričamo na visokom nivou spekulativna i podrazumeva moćnu telepatiju, Rosenbergova poenta i diskusija o njoj su veoma jasne i potentne i umešno koriste spekulativne motive da dotaknu sasvim univerzalnu temu. E, sad, to što je tu temu već delimično obradio film Matrix pre dve decenije je već druga priča – ovaj strip se njome bavi na specifično X-menovski način i rezoniranje sa istorijom ovog stripa joj daje posebnu težinu.

No, regularan, mesečni Astonishing X-Men je posve druga priča i skoro da je zapanjujuće da je Marvel odoleo iskušenju da ponovo krene od broja jedan. Rosenberg ne samo da menja ton i tematska interesovanja ovog serijala već i radikalno menja postavu koja se u njemu pojavljuje. U ovom trenutku je ovo, tako, strip u kome u timu imamo rame uz rame Havoka, nedavno (u X-Men Blue) vraćenog u „normalnu“ karakterizaciju, kako pokušava da ubedi ceo svet da nije loš čovek, a što je interesantan pristup imajući u vidu da se zaista malo toga uradili sa motivom „inverznih karaktera“ iz Remenderovog Axisa, imamo Warpatha i Beasta koji su tu da svako na svoj način vuče u herojskom smeru i bude kontrateg Havokovom i dalje prisutnom egoizmu, imamo Dazzler (!!!!) koja je badass „obavljač poslova“ u timu gde su muškarci, čini se, zainteresovaniji da pričaju nego da rade, imamo Bansheeja koji nije sav svoj i depresivnog Colossusa koji nikako da se oporavi od onog što mu se desilo u X-Men Gold. Rosenberg ovde vrlo slobodno meša likove iz različitih vremenskih perioda i različitih senzibiliteta ne bežeći od ideje da njihovo mešanje može da dovede do određenih tenzija, čak, rekao bih, prilično igrajući na kartu da će te tenzije biti blagorodne za ovaj strip. X-Men su započeti kao strip o otpadnicima od društva koji, okupljeni na gomilu, pokušavaju da pronađu/ kreiraju zajednicu koja će im biti utočište. Rosenbergov Astonishing zaoštrava ideju otpadništva kombinujući likove od kojih su neki legitimno prezreni od strane većinske mutantske zajednice, a neki su, pak, uspeli da prevaziđu mutantsku stigmu i ostvarili se i u širem društvu kao poznate i u određenim krugovima cenjene osobe.

Ovo se sve onda dešava na pozadini priče u kojoj se Reaveri, kao relativno bezbedni i univerzalni negativci u X-Men stripovima, ponovo pomaljaju sa nekim svojim planom da pobiju, pokrste, rasele, kako već to ide, ali mada je ovaj zaplet udobno generički, očigledno je da je on tek podloga za „pravi“ zaplet a koji se bavi likovim što moraju da u teškim i smutnim vremenima pronađu svoj lični a zatim i grupni identitet. Naravno, spoljnja pretnja zasnovana na ekstremističkim, rasističkim teorijama je uvek bila zgodan kohezivni faktor za X-Men stripove, ali Rosenberg ovde veoma svesno igra na to da kohezija ne dolazi sama od sebe i da likovi u njegovom timu (za koji Warpath INSISTIRA da ni slučajno ne sme da se zove X-Men) (uostalom, on, kao jeste-pa-nije član aktuelnog Weapon X, najbolje zna gde su rizici nepažljivog brendiranja) moraju dobro da porade na tome da jedni druge prepoznaju kao bliske i stvore duh zajednice, tima, pa i porodice.

I to sve vrlo solidno ide i Astonishing X-Men je jedan od zabavnijih serijala koji u ovom momentu izlaze sa X-brendingom sa dobro pogođenom hemijom tima ali i sa dovoljno ubedljivom osnovnom pričom da se ne svede sve samo na kalambur i razbibrigu. Pomaže i što je Greg Land, koji crta Rosenbergove epizode, kako sam već na drugim mestima sugerisao, značajno popravio svoj stil. Naravno, i dalje ovde ima momenata koji su, reklo bi se, precrtani iz lajfstajl magazina i sa raznih reklama, ali je ovo strip sa daleko urednijim vizuelnim pripovedanjem nego što je to za Landa bio standard kada je pre neku godinu radio Uncanny X-Men, likovima koji imaju ubedljiviji unutrašnji život, i akcionim scenama koje su moćne i dinamične. Landov inače čisti crtež je ovde dodatno pojačan svetlim kolorom koji radi iskusni Frank D’Armata pa je Astonishing X-Men jedna vrlo solidnoizgledajuća strip-pojava u ovom trenutku. Šteta je samo što bi se reklo da se serijal završava posle sedamnaestog (ili osamnaestog?) broja (mada Marvel  nigde, a da sam ja to video, nije to zvanično najavio) i što će dobra inercija koju su Rosenberg i Land ostvarili biti odložena na policu za neki kasniji istorijski period. Marvelovi privjui za Januar nemaju dalje epizode Astonishinga i, ako se neko čudo ne desi, ovo će biti prevremen kraj jednog serijala koji je obećavao.

Matthew Rosenberg je napisao i šestodelni serijal New Mutants: Dead Souls koji je… hajde da to kažemo ovako: oštro podelio čitaoce. Neki smatraju da je ovo predaleko od bilo kakvog prihvatljivog New Mutants senzibiliteta i da je priča veštačka, sa neubedljivim karakterizacijama, dok drugi misle da je ovo osvežavajuće zrela i inovativna obrada ideje o timu mladih mutanata koji, u odsustvu drugih autoriteta, moraju među sobom da pronađu ne samo lidera već i pravu ideju koja će da ih inspiriše. Sebe smatram poprilično velikim zaljubljenikom u New Mutants i sklon sam da se svrstam bliže ovom drugom mišljenju. Ipak ne treba izgubiti iz vida: New Mutants: Dead Souls je čudna priča koja počinje praktično in medias res prikazujući nam tim s koca i konopca okupljenih mutanata kako se bavi rešavanjem natprirodnih pretnji u delovima zemlje kojima je i bog, jelte, rekao sajonara, vidimo se u nekom drugom filmu, i sve je vrlo low-key i gotski, ali ovaj „monster of the week“ pristup je samo umešna varka telom i Rosenberg brzo odlazi u sasvim drugu stranu baveći se jednom interesantnijom temom. U osnovi, Rosenberg pita ne samo zašto mladi otpadnici od društva ne nalaze u životu drugi put nego da se bave tom nekom sasvim nezahvalnom superherojštinom već i kako to da zapravo, s obzirom na okolnosti, nisu neizbežno postali čudovišta.

New Mutants je, naravno, prvi tim koga je Chris Claremont svojeručno kreirao nakon nekoliko godina rada na X-Men, praktično njegova verzija priče o mladim otpadnicima od društva koji moraju jedni u drugima da prepoznaju porodicu i zajednicu što su ih odbacili, ali Rosenbergova varijacija ide značajno dalje od reciklaže originalnih motiva. Rosenberg, zapravo, prihvata to da New Mutants danas više nisu deca, da su odrasli i da su odrastali u nenormalnim uslovima, pa su glavne tenzije koje postoje u ovom serijalu zasnovane na nerazrešenim pitanjima koja su se nakupljala godinama manje nego na spoljnjim pretnjama. To znači i da je ovo sa jedne strane strip koji zahteva solidnu investiciju u istoriju New Mutants ali i solidne nerve za dekonstrukciju koju će Rosenberg do kraja šeste epizode izvesti.

Zgodna stvar je što ovo nije na prvi pogled puka dekonstrukcija – ovaj tim nema samo članove New Mutants već i likove poput Rictora i Guida iz nekih verzija X-Factor, te svačije omiljene detonatorke Tabithe Smith aka Boom Boom, a njihovo uključivanje u ekipu koju nominalno na terenu predvodi Iljana Raspućin a iz pozadine menidžuje Xi’an Coy Manh služi kao jedan od ranih signala da ovo neće biti tek još jedna New Mutants priča.

Rosenberg zatim likove provlači kroz iznenađujuće inventivne scenarije čiju prirodu ne treba spojlovati u ovakvom prikazu, a koji ne samo da otkrivaju da nešto što je delovalo samo kao serija horor epizoda zapravo predstavlja veći i dublje preteći narativ, već i ozbiljno dovode u pitanje mentalnu izdržljivost protagonista. Rosenberg kao da sve vreme igra na razmeđi između ideja da su ovo i dalje mladi likovi koje nosi entuzijazam i mentalna otpornost karakteristična za mladost, ali i da su ovo likovi sa ogromnom kilometražom traume u svojim CV-jevima, nikada prihvaćeni od strane društva, uvek uhvaćeni u ratove koje nisu izazvali. Do kraja šeste epizode imamo posla i sa demonima iz pakla, ali i sa dobrim, starim rasizmom a Rosenberg likove ne štedi kao malo ko trenutno zaposlen u superherojskom stripu. Ovde ne pričam o fizičkim oštećenjima, da ne bude zabune, Dead Souls je strip koji se više bavi psihologijom i duhom i na njegovom kraju su njegovi protagonisti tako temeljito poraženi da stvari ne možemo nazvati nikako drugačije nego tragičnim. A opet, ta završnica ima snagu i eksplozivnost, iako su one uglavnom utemeljene na očaju i ovo je strip koji čitaoca ne ostavlja nezadovoljnim.

Sem naravno utoliko što je ovo očigledno tek prvi deo priče za koju nemamo nikakvu ideju kada će biti dalje ispričana. Mislim, klifhengeri su jedno, ali Marvel mora da zna i da smo na klifhengere kolektivno pristali onda kada su oni bili zalog za naše ponovno kupovanje magazina narednog meseca. Sa Dead Souls, pak, dobijamo majku svih klifhengera bez ikakve sugestije kada i da li će on biti ikada razrešen. I to sad frustrira ne zato što smo veštački navučeni da pitamo šta je bilo dalje već zato što je ovo, sasvim vidljivo, nezavršena priča sa dinamikom pripovedanja koja nas je svesno vodila do ove tačke, kulminirala i sada nam ne nudi razrešenje. Nezgodno.

No, videćemo. Pretpostavka je da Marvel i Rosenberg imaju nekakve ideje o tome šta će i kada dalje da se desi pa samo treba biti svetački strpljiv. U međuvremenu, da pohvalimo odličnog Kanađanina Adama Gorhama na olovkama i tušu koji fino kombinuje „indi“ senzibilitet primeren stripu o mladim osobama sa komplikovanom superherojskom pričom prepunom magije, demona, transformišućih robota… Gorham Warlocka crta odlično a to je uvek dobar test nečije zanatske svestranosti.

Da se na brzinu pozabavimo i trećim (mini)serijalom koga je Rosenberg u poslednjih nekoliko meseci uradio na temu mutanata, petodelnom ekstravagancom pod naslovom Multiple Man.

Poslednji put kada smo imali miniserijal o Jamieju Madroxu – mutantu čija je moć da može da pravi, često ekscentrične, duplikate samog sebe – to nas je odvalo u potpuno epski X-Factor serijal iz pera Petera Davida za koga i danas mnogi među nama misle da je jedan od najboljih X-Men stripova u ovom veku. Ovo napominjem jer je menadžment očekivanja važan: Rosenbergov Multiple Man nema gotovo nikakvih dodirnih tačaka sa Davidovim urbanim noir maštarijama i umesto toga ovo je ekstravagantna, haotična gorkoslatka komedija o putovanju kroz vreme i vivisekcija lika čija je glavna karakteristika da je – više likova u jednom.

Naravno, Jamie Madrox je uvek i bio zanimljiv karakter za prikazivanje baš zbog toga što su njegovi duplikati uvek na neki način prenaglašavali neki od elemenata njegove ličnosti. Iznenađujuće dobro definisan lik (od strane Petera Davida pre svega, Claremont, koji ga je kreirao, ga nije ozbiljnije koristio), Madrox je uspevao da bude i poprište ozbiljnih (a često i komičnih) ljudskih drama, upravo na ime dramatičnih kontrasta i nedoslednosti u okviru iste osobe, umešno izvučenih na površinu korišćenjem motiva duplikata. No, Rosenberg ovde podiže uloge: Madrox je uostalom, umro tokom Inhumans vs. X-Men događaja, otrovan oblakom terigenske izmaglice i Rosenbergov strip se između ostalog bavi i pitanjem šta rade duplikati kada originala više nema.

Multiple Man je haotična, veoma džombasta vožnja koja uključuje mnogo putovanja kroz vreme, vremenskih paradoksa, vremenskih petlji i, razume se, alternativnih verzija istog lika. No, kako se ovde i radi o liku koji je definisan svojim proizvođenjem duplikata, bezbedno je reći da je haos podignut na treću potenciju.

Čime hoću da kažem i da je Multiple Man donekle konfuzan strip koji čitaoca tera da se zaista ozbiljno udubi u problematiku putovanja kroz vreme i promene istorije, ali ga onda sve vreme gurka u rebra i sipa frivolan humor na sve stane, ne bi li mu pokvario koncentraciju.

I to u određenom smislu dobro funkcioniše. Na kraju krajeva, mi prihvatamo da Madrox koga gledamo u ovom stripu nije „pravi“ Jamie Madrox već jedan od duplikata a što opravdava zaoštrenije komičnu karakterizaciju, ali treba imati na umu i da su ostali likovi u stripu uglavnom ugođeni sa ovim tonom, uključujući Hanka McCoyja koji je ovde mnogo manje svečano-ozbiljni naučnik kako ga danas uglavnom prikazuju u X-Men stripovima, a mnogo više cinični dobacivač sa strane u brzom i bezobraznom sitkomu. No, Rosenberg ulaže pogolem trud da njegov Multiple Man komediju izbalansira sa tragedijom, kako već to u Marvelu valja da bude, pa je jurcanje kroz vremenske petlje i susretanje progresivno sve bizarnijih verzija Jamieja Madroxa zasnovano na jednoj nedvosmisleno tužnoj i pretećoj premisi a kraj koji dobijamo je takođe, pored sve apsurdističke komedije, koje likovi, uostalom i sami postaju svesni, zapravo prilično ozbiljan.

U drugom smislu, ovo jeste strip koji čitaoca gotovo bez rezerve ima da zbuni. Putovanje kroz vreme sa jedne strane i multiple verzije istog lika sa druge su svaki za sebe motivi koji su već priličan izazov za praćenje, a ovako iskombinovani praktično zazivaju konfuziju. Srećom, ovo je konfuzija u kojoj scenarista shvata da će čitalac verovatno biti pogubljen do kraja pete epizode i da neće, bez vraćanja nazad, shvatiti šta se tu u stvari dešava – da ne pominjem obilnu količinu rupa u zapletu koje naprosto nisu dovoljno objašnjene – pa je uložen dodatni napor da scene i set pisovi budu zadovoljavajući sami za sebe i vođeni dobrim tempom. Tako je ovo strip koji možete voleti „na komad“ čak i ako još uvek niste sigurni šta se to tačno u njemu dogodilo. Opet, da ne bude da je to sad nekakav suvi genije na delu, Rosenberg je više pronašao najbolju prečicu iz zamršene situacije koju je sam napravio, nego što je uspeo da je istinski razmrsi. Ali i to treba znati i pet epizoda ovog serijala je taman prava mera da frivolni humor i haotično pripovedanje ne počnu da ozbiljno zamaraju čitaoca. Sad kad je Madrox, na neki način, opet među nama se svakako lakše diše, a pošto je Rosenberg očigledno pokazao da mu ni drugi članovi X-Factor nisu strani, možda jednom u budućnosti vidimo i novi X-Factor serijal?

Crtež Andyja MacDonalda je, primereno priči, bučan, na momente prljav ali, srećom ne i vizuelno nerazumljiv pa je sva konfuzija koja za vreme čitanja nastaje pre svega posledica scenarija a ne problema sa crtežom. Što je svakako važno znati u medijumu koji je ipak vizuelni.

Drugde sam već pominjao relansirani serijal Exiles koga u ovoj, najnovijoj inkarnaciji piše Saladin Ahmed i mada su Exiles uvek bili u najboljem slučaju tangencijalno vezani za mutantske stripove i X-Men, ova verzija, tekući serijal koji je za sada dobacio do deset epizoda i čini se da ima snage da ide i dalje, je svakako najmanje „mutantski“ od svih. No, kako se u ovome što pišem vodim pre svega osećajem a mnogo manje naukom, tako mislim i da je red da se kratko osvrnemo na Exiles. Pogotovo što je ovo zabavan strip.

Dakle, „normalna“ postavka Exiles je da je u pitanju grupa X-Men likova sakupljena iz različitih alternativnih univerzuma koja luta kroz vreme i multiverzum i upada u avanture obično vezane za popravljanje „pokvarenih realnosti“, a sve uz nadgledanje i podršku Watchera, tog Marvelovog lika čiji je zadatak da posmatra, beleži ali da se ne meša u sudbinu kosmosa. E, sad, pošto je Uatu, Watcher zadužen za „naš“ deo kosmosa već par godina mrtav (čitali ste Original Sin, sigurno, i nije vam bilo lako), ovo mora da bude malo drugačiji strip.

Ahmedova verzija se zapravo ne razlikuje od ovog predloška naročito radikalno osim što je na neki način dobronamerno i sa puno ljubavi parodira. Glavno odstupanje je svakako u tome što se ovde manje-više napušta neka prirodna veza sa X-Men time što ovaj tim ima maltene samo simbolično mutantsko prisustvo. Blink, koja je jedan od osnivača ovog tima je ovde jedina spona sa originalnim Exiles (neki od drugih likova će se pojaviti u prolazu) a novi tim pored nje ima samo još jednog mutanta u liku crtanofilmovske verzije Wolverinea koji dolazi iz univerzuma gde su svi likovi praktično deca, a „avanture“ u koje upadaju se sve odvijaju na igralištu. Wolvie je, naravno, najradikalnije različit lik od svog originalnog predloška i dobar pokazatelj u kom smeru ide Ahmedov pogled na Exiles. Konkretno, ova verzija otvrdlog antiheroja koji će uvek da se potuče a i da ubije kad baš mora, je mala, plašljiva i plačljiva i strip svesno ponavlja motiv Wolviejeve zgroženosti nasiljem koje se događa u superherojskom biznisu, pa i neshvatanja koncepta ubijanja i smrti. Ovo je svakako malo on-d-nouz satira superherojštine generalno i Wolverinea partikularno ali Ahmeda i ne treba optuživati da se trudi da bude suptilan. Ostali likovi u timu nemaju veze sa mutantima i Valkira (dosta slična onoj iz MCU) i mladi Kang Osvajač su svaki na svoj način radikalno suprotne verzije svojih originalnih predložaka. Tim zaokružuje ostarela, otvrdla verzija aktuelne Ms. Marvel, Kamale Khan i sa njom Ahmed gleda da tonu ovog serijala doda malo gravitasa, sugerišući tragične životne priče i kataklizmične alternativne istorije.

Exiles je i originalno nastao kao razrađeniji What if… serijal, dakle, What if… samo sa kontinuitetom pa je Ahmedova varijanta praktično isto to, apdejtovana za sadašnji trenutak. Umesto Watchera, na mesecu Exilesima pomaže Unseen (a koga smo u prošlom životu znali kao, jelte, Nicka Furyja), alternativna verzija Peggy Karter je u svojoj vremenskoj liniji postala Kapetan Amerika a njen Baki je u ovoj verziji Beki, drčna irska devojčica koja je k tome još i lezbijski nastrojena pa odlepi kada upozna Valkiru… Ahmed sa ovim stripom kao da nema neki veliki plan u smislu artikulisanog iskaza ili teze, ali koristi sve njegove alatke da ispriča dinamične, zabavne priče o naopako sastavljenoj grupi heroja koja jurca po multiverzumu i, uprkos uvek nemogućim izgledima, nekako rešava stvar. Njegova misija u ovom stripu je, za sada bi se reklo, više da se bavi zabavnim What if… scenarijima u kojima Exilesi imaju prilike i da se uz alternativnu verziju Thinga iz Fantastične četvorke – koji je ovde gusarski kapetan – bore protiv trgovaca robljem, ali i da mlate alternativnog Red Skulla i naciste (alternativne naciste? Ako je Ahmedu i pala na pamet šala sa alt rightom, nije je napravio, čime je pokazao da se barem u nečemu uzdržava. Šteta što JA nemam tu vrstu uzdržanosti.), sve napravljeno da bude zabavno i lepršavo, a da se uz to provuče i malo karakternih momenata.

I to za sada uglavnom sasvim dobro funkcioniše, pogotovo uzimajući u obzir da je ovo mogao da ispadne veoma ciničan strip čija bi What if… komponenta bila kalkulantska a karakterni momenti prenaglašeno politizirani, no, velike zasluge za kvalitet stripa moraju se pripisati izvanrednom Javieru Rodriguezu čiji sam crtež već izuzetno pohvalio na drugom topiku ali ne škodi da se ponovi kako Rodriguez uspeva da uradi nešto što deluje skoro nemoguće: da kroz gomile sitnih panela-u-panelu i neverovatno bučne i detaljne table ne ostavi utisak košmarne komplikovanosti već samo jake energije kroz koju čitaočevo oko biva vođeno prirodnom putanjom. Za strip čija je jedna od glavnih komponenti manipulacija vremenom, Rodriguez je veoma sigurno demonstrira na svojim impresivnim spleš stranama a vibrantni kolor koga isporučuje promenljiva ekipa kolorista (Rodriguez među njima) još više podcrtava užurbanu ali pozitivnu energiju ovog stripa. I drugi crtači koji su ovde uskakali su bili dobri ali Rodriguez je toliko važan za identitet ovog Exiles da pozdravljam što Marvel, čini se, bar za ovu priliku prepoznaje da je važno držati se jednog crtača na serijalu što je više moguće.

Jedan od meni najinteresantnijih momenata u Marvelu ove godine bio je povratak Gail Simone u njihove redove posle podosta vremena. Simoneova, naravno, kao iskusan frilenser, trenutno piše i za DC i za Dynamite, ali kao žena koja je ostavila neizbrisiv i važan trag na Deadpoolu, ona je za mene veoma značajna kad god se očeše o bilo šta što ima veze sa mutantima. Ovog puta smo, čak, imali mnogo sreće, bog nas pogledao i Simone je uzela da piše Domino, prvi ikada tekući serijal sa mutantskom plaćenicom u glavnoj ulozi.

Naravno, mnogi misle da je Marvelova politika u ovom trenutku da kad god je to moguće stripove o ženama pišu žene, stripove o manjinama pišu manjine itd. ali to naravno niti je tako jednostavno, niti je, uostalom tačno. No, dobro je videti sve više žena i među crtačima (koloristima, autorima naslovnih strana) i među scenaristima, a Simone, kao originalni ženski glas u strip-zajednici, čak i pre nego što je počela da profesionalno piše, je praktično prirodan izbor za pisanje lika koji epizomizira arhetip jake-žene-sa-nekim-personalnim-problemima.

Hoću reći, Domino na neki način ima dosta srodnosti sa Deadpoolom: oboje su plaćenici, oboje žive praktično izvan mutantske zajednice (osim što Deadpool, jelte, i nije mutant, mada se pravi) i oboje imaju sopstveni moralni kod koji je značajno rastegljiviji od uobičajenog superherojskog standarda, pogotovo u „ne ubij“ sekciji. Takođe, a ovo je u stvari možda i najbitnije: Domino je, kao i Deadpool, započela kao lik u tuđim stripovima, pa napredovala do pouzdanog igrača sa klupe i neregularne članice nekolikih timova, a sve bez razrađenijeg sopstvenog narativa o poreklu i karakteru. Za Deadpoola smo videli kako su se stvari razvile, pogotovo poslednjih deset godina, pretvorivši nekadašnju parodiju na Deathstrokea u jedan od najvišeslojnijih likova u Marvelu u ovom momentu. Sa tekućim Domino serijalom, Simone nastoji da uradi nešto slično: da liku Neene Thurman da više dubine, ukorenjenost u kanonskoj prošlosti (u kojoj se, za sada ne pominje njen neuspeli brak) i jedan izgrađeniji odnos sa ostatkom superherojske – ne čak ni nužno samo mutantske – zajednice.

I ovo je utoliko zanimljiv strip jer Domino konačno dobija mesto na centru pozornice, ali i strip sa očiglednim problemima koje treba prevazići jer, nagađate, Domino nikada nije bila zaista zamišljena kao lik sa bogatim unutrašnjim životom i dubinom karaktera. No, ako su stvari funkcionisale kod Deadpoola, proradiće valjda i kod Domino.

Glavna stvar koju Simone radi u ovom stripu je da pokaže Neenu kao osobu koja nikada nije zaista prevazišla traumu. Štaviše, prva priča se direktno bavi PTSP-om i poljuljanim shvatanjem sopstvenog identiteta koji uz njega može da dođe i ovo je sa jedne strane sasvim u skladu sa pisanjem o Marvelovim mutantima pa i drugim superherojima uopšte: mnogi od njih su zapravo bazirali svoje životne priče upravo na prevazilaženju traume. Ali sa druge strane, Simone ovde igra na oštrici noža jer je stalno u opasnosti da nam se lik koga volimo razotkrije kao osoba dezorijentisana u društvu, sklona samosažaljenju i izolaciji. A ko želi da čita takav strip?

Osnovni pokretač prve priče je zaplet koji se tiče Neeninih mutantskih moći – a njena moć je da „ima sreće“ – i direktno je uvezan sa njenim detinjstvom o kome kroz opširne flešbekove dobijamo mnogo više informacija nego ikada pre, i Simone na zanimljiv način ispituje odnos i tenzije između onih koji u životu „imaju sreće“ i onih koji je u životu nemaju pa ih ovo ispunjava resantimanom. Diskurs o privilegovanosti u zapadnom društvu je nikad prisutniji nego danas i Simoneova umešno koristi mutante kao alatke da se u njega uključi. Ispostavlja se, naime, da je Domino tek jedan deo para mutanata (koji se čak nije ni poznavao kad su bili deca) povezanih svojim mutacijama na kosmički ciničan način: kad god bi kod Neene proradila njena moć, spasavajući je smrti ili teških povreda, kod drugog mutanta bi se ovo odrazilo nekakvom povredom ili teškim narušavanjem zdravlja. A, iako sama Neena nad ovim nije imala, niti i danas ima stvarnu kontrolu, ovaj mutant je, možda i prirodno, krivi za sve nedaće koje su ga zadesile. I onda imamo osnov za priču o osveti.

Simone ovde svoju protagonistkinju pokazuje kao nekoga ko se celog života oslanjao na svojstvo koje nije kontrolisao, niti je mnogo o njemu razmišljao i Neenina putanja kroz prvu priču se upravo tiče prepoznavanja svoje privilegovanosti, ali, a ovo je važno, ovo nije puka politički-korektna „check your privilege“ skaska već narativ o sazrevanju lika koji uviđa da je privilegija istovremeno i obaveza, makar ukoliko želite da se smatrate delom društva.

Ovo je, pak, drugi važan element tekućeg Domino serijala – Neena jeste možda ranije bila timski igrač ali nije bila lik koji ima porodicu i prijatelje. Simone joj ovde daje tim koga je sama Domino sastavila, ali i lične prijatelje do kojih joj je stalo i kojima je stalo do nje i ovo ima skoro terapijski ton tokom celog stripa: Domino razume ne samo da svoje traume niko ne može da nosi sam, nego i da je vezivanje za ljude, pogotovo kada ste mutantski plaćenik, rizik na svim zamislivim nivoima. Ali, onda ona ovaj rizik preuzima jer joj je jasno da je bez prijatelja oko sebe slabija nego što želi da bude.

Pomalo je neobičan, doduše izbor likova koje Simone uvodi u ovu priču i dve Neenine najbolje prijateljice su C-listeri (Outlaw iz Simoneinog Deadpoola i Diamondback, nekadašnja devojka Kapetana Amerike). Ideja je, svakako da su ovo likovi sa dovoljno malim istorijama da se mogu razviti i iskoristiti tako da podupru protagonistkinju na željeni način i ovo za sada sasvim okej radi, sem ako niste pripadnik (mikroskopske) manjine koja će se buniti da se ova verzija Diamondbacka ne ponaša u skladu sa kanonom. Ako jeste, saosećamo, naravno, al stisnite zube i trpite.

Ovaj ansambl funkcioniše sasvim dobro, dopunjen mutantskim menjačem oblika Adelbertom Greywingom koji služi kao komični predah i za sada nema neku veću ulogu u stripu, no Simone se vidno trudi da čitaoce privuče solidno visokoprofilnim kameo-pojavljivanjima, pa posle Deadpoola i Spider-mana koji su praktično neizbežni (Wolverine je još „zvanično“ mrtav), poveliku ulogu ovde dobija i Shang Chi. Majstor kung fua ne samo da pomaže Domino da razreši dileme oko svoje moći i stavi svoj PTSP pod kontrolu već i služi kao (polukomični) erotski neksus Neeninih interesovanja i mada je ovo možda šala koja traje predugo, svakako je osvežavajuće dobiti „ženski pogled“ u superherojskom stripu, tradicionalnom uporištu muškog, jelte, pogleda.

Skoro da ne treba ni da se kaže da Simone ovo piše brzo, lepršavo i duhovito – na kraju krajeva, žena je Deadpool veteran – pa strip lepo teče, ali ono na šta treba ukazati je da je napor uložen u „humanizaciju“ lika Domino možda bio i preteran. Uvidi u unutarnji život koje dobijamo kroz Neenin tok misli su skoro pa nepotrebni i Simone umesto da komentariše karakterne transformacije koje gledamo kao da oseća potrebu da ih objašnjava. Za likove poput Domino, koji su definisani svojom cool fasadom i devil may care stavom, otvaranje prozora u misli može da bude pogubno, pogotovo jer bi svakako bilo upečatljivije da Neeninu ranjivost i sumnju u sebe vidimo kroz njene postupke a ne da ih saznamo kroz unutarnji monolog. No, kako druga priča, nakon što se u prvoj priči razrešio origin story i sa njim vezana trauma, ide na drugu stranu i zapravo se bavi manje ličnom temom, tako i Domino i njen tim u njoj kao da su „proradili“ i definišu se onime što čine ili makar onime o čemu međusobno razgovaraju, manje nego onim što misle. I meni to vrlo prija, da ne pominjem da je Simone uspela da ubaci Morbiusa, Živog Vampira u ovu priču i da mu dobru ulogu i razrađenu karakterizaciju.

Španski crtač David Baldeón je veoma zanimljiv izbor za ovaj serijal, pogotovo što su naslovne strane radili Greg Land, Gang-Hyuk Lim i takoti „hiperrealisti“. Domino je i inače prilično seksualizovan lik a njene koleginice na naslovnim stranama poziraju u bikinijima i sa dubokim dekolteima prikazujući bujne obline, a što je, razume se, sasvim u neskladu sa scenarijem koji govori o ženama koje su pre svega profesionalci a onda i bliski prijatelji i koje, kada pročitate epizodu ili dve sigurno ne biste opisali koristeći reč „bimbo“. Baldeón zato, sa svojim blago karikaturalnim pristupom zapravo postiže daleko veći raspon karakterne izražajnosti i raspoloženja nego da je ovaj strip nekom nesrećom crtao (donekle rehabilitovani, ali ipak) Greg Land. Da me se ne shvati pogrešno, sviđa mi se kako je Land crtao Weapon X i Domino u njemu ali za ovaj strip Baldeón je mnogo bolji izbor, pogotovo sa svojim izuzetno dinamičnim akcionim scenama i odličnim spleš-kadrovima.

Domino je dobar, mada ne savršen tekući serijal o drugopozivcu koji treba da zasluži svoje mesto pod reflektorima i pokaže da nije večiti eye candy i pomoćni lik. Simone ima viziju, što je očigledno i egzekucija joj je uglavnom vrlo dobra – mada je podzaplet sa izdajnikom u timu tokom prve priče razrešen u jednoj rečenici u epilogu što… nije baš igra za medalju – a kako strip odmiče, reklo bi se da će se glavne teme obrađivati suptilnije i kroz radnju više nego kao što je do sada bilo, kroz obilnu refleksiju glavnog lika. To pozdravljam a Baldeónov crtež me bez rezervi svakog meseca vuče da se ovom stripu vraćam barem jednako koliko i Simone na scenarističkim dužnostima. To je dobro.

Toliko bismo, za danas, imali da kažemo o ovim stripovima. Za sledeći nastavak priče o mutantima i osvrte na Weapon H, Old Man Logana, X-23, Quicksilvera i, dakako, X-Men Red, zamolićemo vas da se nađemo na istom mestu!!!!!!

Film: Bohemian Rhapsody

Moje prve reči nakon što su se svetla posle projekcija filma Bohemian Rhapsody upalila su bile „Ovaj film kao da je snimio Gebels“.

Kao što Cripple reče, za potrebe pričanja priče morate ponekada da sažmete, pa i da slažete, ali Bohemian Rhapsody toliko snažno falsifikuje istoriju da se ovo ne da nazvati drugačije nego film po motivima grupe Queen.

Što bi i opet bilo prihvatljivo, ali ovo je film o Frediju, gde je grupa tek bekdrop, ekipica gotivnih pozitivaca koji su tu da pomognu umetniku koji krizira kad ga pohlepni gejevi odvuku na put razvrata i meni je to skroz naopako bilo. Malek je slab izbor za Fredija: uprkos tome što je poskidao sve njegove pokrete i manirizme, nedostaje mu Merkurijeva impozantna građa, ali važnije od toga, film ga skoro sve vreme predstavlja kao nesigurnog i preplašenog, a kada to nije on ispaljuje tumblrske fraze o tome za šta je rođen i kako bi da bude zapamćen, što, na kraju dovodi do toga da zapravo ne verujemo čoveku na bini jer ne izgleda kao Fredi a onda ne verujemo ni čoveku iza bine jer se ne ponaša kao čovek.

 

Drugim rečima, jasno je da je film išao na to da kontrastira personu izvođača, superherojsku, samouverenu i veću od života, sa konfliktnim fegetom iz civilnog života koji je, eto, sebe video u umetnosti, ali nikako nije uspevao da pomiri privatno i javno, ali ovo je meni vrlo izraubovan kliše i, uostalom, čini se, sasvim nepriličan za Fredija koji je bio jedna od najflambojantnijih kvir pojava u popularnoj kulturi do tog trenutka. Naravno da je film morao da prikaže dramu i lomove, ali niti im je dao dovoljno podloge u tretiranju Fredija kao stvarnog čoveka, niti je, čak i kreativnom procesu uspeo da udahne dovoljno začudnosti pa da mi actually vidimo kako i zašto ljudi prolaze kroz sve što prolaze, svađaju se, mrze se, mire se, samo da bi na kraju taj jedan savršeni momenat u studiju ili na bini svemu dao smisao.

Da ne bude da ništa ne valja, scene nastupa su veoma dobro urađene, Live Aid pogotovo, sa sve tim zaista memorabilnium momentima kada Fredi diriguje horom od 70,000 ljudi. Moja žena i ja smo u to vreme, jelte, bili dovoljno stari da gledamo Live Aid u izravnom prenosu i svedočimo zaista istorijskom Queenovom nastupu i film ovo solidno hvata, mada je, naravno, ponovo u duhu „umetničkog“ falsifikovanja umontirano kako pare ne stižu dok Queen ne nastupi, a onda se Geldof ipak konačno ozari kada Fredi i momci nateraju gledaoce da odreše novčanike…

Ostalo u filmu je problematično. Neprebrojne montaže koje sažimaju važne periode života benda su lepe ali između njih ne idu dovoljno upečatljive scene u kojima verujemo u ljude iza scenskih persona, hronologija je sva naopaka, a da ne pominjem da se insistira da su Queen bili „čudni“ i „neprilagođeni“ od početka iako su, naravno, bili tek jedan od gomile bendova iz ere Glem Roka kad su svi nosili gizdave kostime, aksesoare, štikle itd. Podzaplet sa Normanom Šefildom je na kraju dana sveden na humoristički pančlajn iako se ovaj čovek bendu krvi napio do te mere da su posle govorili da od prva tri albuma ni dinara nisu videli i posvetili mu jednu od najkrvoločnijih pesama koje je bend ikada napisao:

Ne mogu da se otmem utisku da je u post-Vinil periodu ovaj film morao da bude mnogo temeljitije napisan sa čestitijim pristupom istorijskoj građi ali, ključno, sa dubljim tretmanom glavnog lika koji nije ovde dobio, bar za moj groš, čitanje kakvo zaslužuje. Fredi je, ACTUALLY bio scenski superheroj, čovek koji je kvir estetiku stavio front end sentr u popularnu kulturu i to u njen najbelji, najstrejterskiji deo – progresivni rok koji je mutirao u stadionski, himnični pop-rok i prosto je teško poverovati filmu koji ga većinu vremena pokazuje kao nekog zbunjenog mršavka koji zapravo nema pojma gde je, ne zato što je odvaljen od gudra i analnog seksa nego, eto, zato što ga, kao, ne prihvataju ljudi u filmu gde ga apsolutno svi prihvataju i konflitka gotovo i nema…

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 10-11-2018

Dobro, metalni dan danas počinjemo iz srca tame, odnosno iz Teksasa, debi albumom postave Uruk.

Nazvati bend po najopasnijem varijetetu Tolkinovih Orka (a ne po sumerskom gradu Uruku, mada bi i to bilo metalski) i nastupati na koncertima u punoj cosplay opremi (bar kad je pevač  Shasurat u pitanju) je po zna koji po redu dokaz da najveći metalci dolaze iz redova najvećih nerdova. Uvek bilo i, reklo bi se – biće.

Što se benda tiče, ovo je „ratni metal“, blekmetalski kvazipodžanr koji se bavi fantastičnim interpretacijama rata kao velike proslave moći i pravde itd., a Uruk su ovde zaista u punom modu fantaziranja sa svojim detinjastim temama, detinjastim omotom i generalnim prisutpom. Ali znate šta? To sve ne znači da je ovo loše. Nihilistic Warfare in Inhuman Realms svakako na momente zadeluje kao parodija na metal po koncepciji, ali muzički ovo je pošteno i srčano odsvirano, pa makar bez neke specijalne originalnosti. Ima tu malo thrash i speed podloge, ima dosta brze i žestoke svirke a nema filozofiranja i „emocija“, što ja sve zdušno pozdravljam. Kada pesma treska ovako slavno kao što radi „Ride of the black horde“ onda ne moramo da se pitamo zašto ovaj bend nije originalniji ili inovativniji. Blek metal kakav su volele naše bake? Naravno.

https://uruk.bandcamp.com/album/nihilistic-warfare-in-inhuman-realms

Iz Irana ovog vikenda, pak nudimo treći album teheranskog jednočlanog projekta Erancnoir, po imenu Erancnoir a na kome su samo dve pesme, od kojih se prva, duža od 24 minuta, takođe zove Erancnoir. Čovek zna kad je pronašao dobru reč, očigledno.

Erancnoir (album i pesma a donekle i bend) se meni zapravo ne dopada kao metal izdanje. Ovo je depresivni, armosferični blek metal odguran praktično do groteskne karikature, toliko umuljan u miksu, sa većinom instrumenata bačenim u pozadinu zvučne slike da se ovo na kraju sluša kao ambijentalna ploča. Dakle, da ne bude zabune, Erancnoir (čovek)je ovde programirao ritam mašinu koja čuka sa nekih 250 otkucaja u minutu i svira u neke gitare i vrišti preko ali miks i monotnonost aranžmana znače da ovo više liči na Thomasa Könera nego na, šta ja znam, Mayhem. Ali, opet, Thomas Köner je meni jedan od omiljenijih ljudi na svetu, barem kad se o muzičarima radi, pa ne mogu da kažem da mi nije sipmatičan ovaj skoro parodični pristup atmosferičnom blek metalu. Nije za slušanje pri kome biste da tresete glavom, već pre svega da ležite i plutate:

https://erancnoir.bandcamp.com/album/erancnoir

Preskočio sam gomilu novih albuma ove nedelje jer mi se ne dopadaju – ili su previše melodični za moj ukus, ili im je produkcija čak i za moje apsurdno snižene kriterijume neprihvatljivo loša (što sve zvuči bizarno kad dolazi nakon pozitivnog izražavanja o Erancnoir), ali evo nam novog EP-ja trija Begotten iz Ontarija koji dostojno reprezentuje kanadski blek metal i sa dve melodične, depresivne i odlično odsvirane pesme podseća da je ovaj bend ove godine već  izbacio zapažen debi album (koji smo pozitivno opisali na ovom topiku krajem Aprila).  And the Wind Cries Death, kako se EP zove (a i obe pesme se na njemu tako zovu – treba koristiti dobru frazu kad je smislite) je po stilu identičan albumu samo još malčice poguran u svaku stranu, dakle, još žešće, duže, ekspresivnije, sporije, brže, emotivnije. Ovo je blek metal čiji interes ne leži u osveti i mržnji već u meditaciji i tugovanju ali produkt ovih radnji je omamljujuće dobra muzika. Da nam požive Begotten:

https://begottendsbm.bandcamp.com/album/and-the-wind-cries-death

Iz Nemačke nam, pak, dolazi prvi demo snimak benda Naxen, To Abide in Ancient Abysses i to su dve pesme pristojnog mid-fi blek metala koji udara jako ali ne zapostavlja ni emociju. Naxen vole da uvale lepu melodiju kad god za nju ima mesta ali se to ne odražava na opšti stav muzike koji je prilično konfrontativan i ovo je zadovoljavajuća mada ne bogznakako originalna smeša dobro odrađenog treskanja i pristojnih melodijskih pasaža, sa sve odličnim pevanjem i dobrim sviračkim kvalitetima. Kasetna produkcija pristaje ovoj muzici i daje joj odgovarajuću patinu pa nema razloga da ne odvojite dvadesetak minuta vremena za slušanje ovog snimka:

https://verdensaske.bandcamp.com/releases

Iz Švedske, pak, stiže prvi album benda Third Storm koji je svoj prvi demo snimio još 1987. godine!!!! Mislim, trideset godina čekanja na album prvenac je malo mnogo pa ne znam kakvu bi ploču trebalo da snimite da to ima smisla, ali The Grand Manifestation je, čak i ako nema smisla, jedna prijatna, organska, neprskana, jelte, kolekcija žestokih i melodičnih pesama ali i sporijih, meditativnijih pasaža. Third Storm nisu neki napaljeni satanisti već ih više zanimaju razne filozofske refleksije pa im i muzika odražava ova interesovanja. I The Grand Manifestation nije specijalno stilski ujednačen album – kako bi i bio posle tolikih godina pripremanja, jelte – ali ima dobre pesme (Through the Eyes of the Omnipresent je, recimo, dobar komad karakteristično švedskog blek metal odvaljivanja), dobru produkciju i dobar stav, pa se sa zadovoljstvom sluša:

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/the-grand-manifestation

I u nedelji u kojoj predstavljamo toliko prvih albuma, evo još jednog. Mørknatt su katalonski trio čiji prvi album, Victorious Satan, ne pokušava da specijalno prikrije koje su tematske i estetske karakteristike ove ekipe. Ovo je blek metal pun mržnje i fantaziranja o nasilju, satanskim pobedama, Isusovoj sahrani, satanskom seksu, zmijama i Antihristu, odsviran vrlo kompetentno i snimljen još kompetentnije. Mørknatt nisu originalni i čuje se ovde dosta prizvuka Immortal u njihovom pristupu komponovanju ali se svojski trude da dinamičnim aranžiranjem nadomeste nekakav nedostatak originalnosti. I radi to posao u dobroj meri. Nije ovo ploča koju bih smatrao suvim klasikom ali kao debi album, veoma je ubedljiva i sadrži više solidno pamtljivih momenata. Pošto na bandcampu albuma za sada nema (ima samo jedna pesma sa njega, mada je dobra), evo i JuTjuba:

https://morknatt.bandcamp.com/

https://www.youtube.com/watch?v=jzSUGLfZet0

Od stoner metala imamo ove nedelje novi album francuske instrumentalne četvorke King Weed. Album se zove Doom On, čisto za slučaj da neko nije shvatio o čemu bi to ova muzika mogla da bude, ali mada su King Weed sa dobrim razlogom izborili poziciju jednog od premijum bendova iz savremene stoner ponude, Doom On je neobično neočekivan promašaj.

Naime, muzika je dobra i mada sam više puta rekao da sam prilično sumnjičav prema instrumentalnom psihodeličnom stoneru (jer, bez potrebe da se pesme zaokruže uvođenjem teksta, strofa i refrena, neretko se sve svede samo na neusmereno džemovanje koje nekada izrodi nešto dobro, ali često ne), King Weed su ekipa koja ovo radi kako treba i ume da džemuje sa smislom. I ovde to dobro rade, nudeći dugačke pesme (naslovna, koja album otvara traje više od 24 minuta!!!) i odličan gruv, sa mnogo gitarskih arabeski koje bacakaju mozak po plafonu i vode vas na put daleko izvan granica ne samo ove države nego i ove planete. No, Doom On je najgore producirana ploča ovog benda, sa masteringom koji je omogućio da se svi instrumenti odlično čuju ali po cenu toga da je sve veoma tanko i deluje kao presnimak sa kasete u kome se izgubio čitav donji deo zvučnog spektra. Velika greota i nada da će bend jednog dana iskeširati remastering albuma koji je po svakom drugom osnovu briljantan:

https://kingweed.bandcamp.com/album/doom-on

Jer, na primer, pre neki dan smo dobili i remasterovanu verziju debi albuma italijanskih Zippo i to je slavno odrađen posao. Ode to Maximum je izašao još negde 2004. godine a sada po prvi put izlazi na vinilu i za potrebe ovog izdanja dobili smo novu, bučnu i moćnu verziju ploče koja i 14 godina kasnije pleni svojom kombinacijom psihodeličnog roka i drogiranog metala. Zippo su u onome što rade praktično nacionalni šampioni a Ode to Maximum je stejtment of intent kakvim bi se i poznatiji bendovi ponosili:

https://spikerotrecords.bandcamp.com/album/ode-to-maximum

Čisto da se vidi koliko sam širokogrud, evo još jednog instrumentalnog albuma, ovog puta sa početka Oktobra ali pošto potiče iz Latinske Amerike, a oni uvek i svuda kasne i još pitaju što se ljutite uz šeretski osmeh, onda je u redu. Los Tabanos Experience su iz Čilea a Atlantis Mirage je album dubokih podmorskih, podOKEANSKIH džemova nafilovanih psihodelijom i neprebrojnim zvučnim efektima. Ovo je, na kraju krajeva, bend sa četiri gitare u postavi i na kraju dana, pevanje mu i ne treba. Los Tabanos Experience svojoj psihodeliji pristupaju sasvim čista srca i naivno, bez nekakve nameštene poze i to i ploču o kojoj pričamo smešta u jednu naivnu, ali beskrajno dobronamernu poziciju. I čini prijatnom za slušanje sa sve prilično garažnim zvukom koji baštini:

https://lostabanosexp.bandcamp.com/album/atlantis-mirage

A ako smo preporučili nešto sa početka Oktobra, ima li ičeg pogrešnog u tome da sada preporučimo i nešto što će izaći – tek početkom Januara naredne godine? Zašto Grci Automaton kače svoj drugi (?) album na bandcamp toliko rano je pitanje na koje odgovor sigurno negde postoji ali ja se nisam potrudio da ga nađem. Dovoljno mi je bilo da uživam u muzici koja je, čekajte da proverim, „psihodelični dum metal“ očigledno pomalo inspirisan antičkom mitologijom – na kraju krajeva, naziv mu je Talos, a ovo je zapravo konceptualna ploča o buđenju Talosa u moderna vremena i tome kakvo sranje je on onda napravio.

Informacije o ploči su zbunjujuće, ne samo da niko izgleda ne zna koji je to bio prvi album ovog benda (izgleda da se radi o Echoes of Mount Ida izdanju koje… nije bilo baš album), nego je i ovo po svemu sudeći snimljeno prošle godine a sama bandcamp strana navodi dva različita datuma izlaska (jedan u Novembru, jedan u Januaru), no nije to toliko bitno koliko je bitno da je ovo dobrozvučeći snimak doom metala koji se ne stidi ni gruva ni brzine (slušajte Automaton Marching!) ali je pre svega utopljen duboko u reverb i uspeva da pored sve težine, distorzije i žestine odradi pošten psihodeličan posao i, pride, ispriča tu neku priču koja je bendu očigledno neizmerno važna. Nisam siguran da ovo sasvim ima mesa da opravda svu pretencioznost koju bend isijava ali to su intelektualne začkoljice i ploča meni prija na jednom prizemnijem, telesnom nivou pa ću je rado preporučiti, sa svim njenim high concept idejama i interesantnim muzičkim iznenađenjima:

https://automatonathens.bandcamp.com/album/talos

Za malo manje metala ali malo više gruva i, čekajte da proverim, sleazy cyberpunk disco muzike, stiže drugi album benda Spacelord iz Buffala. Indecipher je ploča sa veoma ’70s stavom i očiglednom ljubavi prema Cepelinima i Sabatima, ali sa, srećom, nešto više prljavštine od abismalnih Greta Van Fleet koje povremeno vidim na MTV Rocks kad mi žena sakrije daljinski od televizora. Ovo je definitivno bend koji više voli drogu nego seks, ali ne TOLIKO da bi za seks bili potpuno nezainteresovani kao kada je reč o propisnim narkomanima, tako da Spacelord nisu stopostotno po mom ukusu. Ali nisu rđavi, ima ovde šmeka i dobre svirke pa ako ste manje namrgođeni od mene, toliko će vam se više ovo dopasti:

https://spacelordband.bandcamp.com/album/indecipher
Izašao je i novi Nanowar of Steel ali mislim da je dovoljno da samo pogledate ovaj spot 

https://youtu.be/gX_TxKa0dCY

Itaijanski Night Gaunt, se, pak vraćaju da nam svojim drugim albumom, The Room isporuče solidnu komadešku „morbidnog dum metala“ koji se šetka od romantične, mada teške, melodičnosti na tragu My Dying Bride pa do jačeg udaranja po uzoru na doom death kolege Asphyx. Night Gaunt nisu rđavi, pogotovo kada se bave tim teatralnijim, melodičnijim delom svoje muzike. Mislim, volim ja kad doom bendovi skrenu i u death vode, ali ovim ljudima su spore, teške i mučne pesme oživljenje dobrim pevanjem značajno bolji deo muzike od ulazaka u neku jaču tuču. Album generalno ima veoma klaustrofobičnu atmosferu koju pevanje na pravi način uokviruje kada je melodično i razrađeno pa, pošto ovo, na kraju dana, i čini najveći deo The Room, ima moju solidnu preporuku:

https://nightgaunt.bandcamp.com/album/the-room
Evoken iz Nju Džerzija se često opisuju kao jedni od očeva (američkog ) funeral doom zvuka pa je njihov šesti album, Hypnagogia, primereno spora, brutalna i teška ploča na kojoj nezamislivo distorzirane gitare prave podlogu za nežne klavirske i violinske teme, sve filovano ogromnim bubnjevima i tamnim death vokalima. Evoken jesu iskusni i jesu zaslužan bend ali njihov zvuk je danas nekako raspet između mladalačkog ekscesa i želje da se sazri i ponudi muzika koja je „umetničkija“ pa tako i Hypnagogia, inače konceptualan album sa prilično teškom i mračnom fantazijskom temom, deluje pomalo kao da nije siguran koji je njegov pravi identitet. Hoću reći, Evoken ovde pokrivaju veliki raspon doom tehnika i sve je to prilično prijatno ali kao da ga ima previše, pogotovo u okviru iste pesme, pa muzika ne deluje uvek dovoljno organski i hipnotički kako bi bio red. No, to su kritike višeg nivoa i na onom bazičnom, Evoken isporučuju kompetentno produciranu i dobrim temama nabijenu muziku koja će zadovoljiti osnovne potrebe doom slušaoca:

https://profoundlorerecords.bandcamp.com/album/hypnagogia

Decembre Noir iz Njemačke, pak, pakuju isti taj neki koktel mladalačkog ekscesa i „zrelijeg“ pristupa doomu na svom trećem albumu Autumn Kings da bi postigli sigurnu pobedu na domaćem terenu koja, meni lično, nije mnogo slatka, ali cenim kad neko dobro razume koje su mu granice a koji potencijali pa sve to lepo iskoristi. Hoću da kažem, Autumn Kings je preslađena, proračunatom melanholijom zasićena ploča doom metala koja se za moj ukus previše približila onim lošim nemačkim metal bendovima koje smo svi nekada slušali a sada se stidimo, ali je istovremeno i pošteno teška i brutalna sa duplim kikovima, jakim gitarama i veoma ubedljivim death vokalom. Sve to na gomili je, razume se, teška kičijana, ali kako ja to uvek kažem, postoji dobar kič i loš kič. Evoken, odozgo su bliži dobrom kiču a Decembre Noir, očigledno, lošem, ali ne mogu da tvrdim da ih to čini i lošim bendom jer je ovo odlično napisana i još bolje odsvirana ploča kojoj pre svega u pitanje dovodim osnovne estetske smernice, a to je svakako stvar ličnog ukusa:

https://decembrenoirlfr.bandcamp.com/

Spas, ili makar alternativan pristuo, pak, stiže iz Norveške, u formi drugog albuma (post) doom metal ekipe Leonov. Leonov svoju muziku nazivaju i „celestial doomom“ što je sasvim dobar deskriptor za nešto što od doom metala uzima težinu ali bar onda isto toliko prozračnosti i emotivnosti uzimaju od post roka, sve pakuju uz nežan ženski vokal i onda se nekih 45 minuta sporo ali dostojanstveno valjaju kroz vaše zvučnike ili slušalice, meditirajući, napevajući i više uspavljujući nego preteći. Meni se to načelno veoma dopada, ova muzika, svojim blagim odmakom od sva-težina-sve-vreme pristupa dobija na kinematičnosti i ovako spore i ponavljajuće pesme postaju slavodobitno hipnotične sa protokom vremena. Problem albuma je miks koji je… pre svega suviše frekvencijski usrednjen za moje uho i zvuči kao da trošite ovu ploču preko malog, džepnog tranzistora, a zatim i anđeoski glas Tåran Reindal na momente potiskuje u pozadinu, utapajući ga u odjeke i puštajući ga da se neugodno gura sa gitarama za mesto u miksu. Nije da slične probleme nemaju i drugi slični bendovi – i sami Goodspeed You! Black Emperor (od kojih Leonov dosta pozajmljuju) su kuburili sa miksom – pa ih to ipak nije osudilo na smrt. Leonov ne da ne treba da umru nego je Wake meni vrlo blizu ploče ove nedelje i preporučujem ozbiljne slušalačke sesije a sve u nadi da će naredno izdanje dobiti miks kakav ova muzika više zaslužuje.

https://leonov.bandcamp.com/album/wake

Noise Trail Immersion iz Berlina su, pak, verovatno najpretenciozniji bend ove nedelje sa svojim albumom čiji već naslov sugeriše da ćemo ovde prevrtati očima. Symbology of Shelter, je, kažu oni, njihov pokušaj da povežu haotični blek metal sa mathcore formulama i određenim post-metal pristupima i ovo je, naravno, u startu, recept za potpunu katastrofu. Mathcore jedino, naravno, ima smisla kada ga ljudi poguraju sasvim do apsurda, dajući muzici crtanofilmovski karakter a Noise Trail Immersion su, razume se, smrtno ozbiljni u ovome što rade.  I onda je valjda i dokaz njihovog umeća to da ova ploča nije nepodnošljiva smeša najgrđih klišea dva prilično različita žanra nego pretenciozan ali ipak sasvim slušljiv album natrpan nemoguće prečestim promenama ritma i avangardnim gitarskim radom koji kao da je uvezen sa neke probe Sonic Youth iz ranih osamdesetih. Da Noise Trail Immersion uspevaju da mi ne ogade svoju muziku i pored naglašeno kalkulantski iskomplikovanih aranžmana takođe, pretpostavljam, pokazuje da oni u svemu ovome ipak imaju i duše i uspevaju da jekroz naslage prearanžirane muzike, dovoljno pokažu u toj nekoj ranjovosti i emotivnosti koju uvek cenim, da mi ovaj album na kraju dana bude jedno od pozitivnijih iskustava ove nedelje:

https://noisetrailimmersion.bandcamp.com/album/symbology-of-shelter

I donekle sličan je i prvi EP vrlo friškog deathcore benda iz Njujorka, ove godine osnovanog Brand of Sacrifice a pod nazivom Eclipse. A to što ja uopšte ovde pominjem deathcore bend, nagađate, znači da ovo nije baš običan, garden verajeti deathcore i, svakako ste u pravu. Brand of Sacrifice sebe opisuju kao „brutal, technical deathcore“ što je meni, ovako starom i konzervativnom, oksimoron epskih razmera. Deathcore sam uvek shvatao kao bekstvo od death metal komplikovanja i zadržavanje death zvuka ali uprošćavanje aranžmana kako bi se dobila više keči muzika, primerenija širem krugu slušalaca, uostalom inkluzivnija, ma koliko to dobrog ili lošeg donosilo. Tako da je programsko komplikovanje aranžmana u deathcoreu meni skoro pa potpuno naopaka ideja, ali dobro, nije da BoS to kao, sad prvi na svetu rade.

I da vam kažem, iako je meni Eclipse na momente praktično karikatura deathcorea, ipak vidim zašto je Unique Leader stao iza ovog benda. Jer, ovo je, uz sve stilske nelogičnosti i estetske faux pasove koje pravi, ipak pošteno i mučki brutalno odsviranih pet pesama čija je „tehničnost“ na kraju dana jako upitna, ali jeste osvežavajuće što bend standardni deathcore jelovnik dopunjava raznim efektima i trikovima. Naravno, muzika koja se oslanja pre svega na trikove i efekte teško da je baš primer nečeg što ćemo jednog dana smatrati klasikom, pa ne mislim ni da će u nekoj istorijskoj perspektivi Brand of Sacrifice biti nekakvi uticajni trendseteri, ali, opet, pozdravljam trud da se razmišlja o proširenju deathcore formule pa makar i na načine koji na momente deluju sasvim apsurdistički. Zapravo, posebno pozdravljam te načine. Plus, miks i mastering su egzemplarni i ako bih vam preporučivao detahcore da ga slušate, Brand of Sacrifice bi bili povisoko na hipotetičnoj listi. Ko je TO očekivao?

https://www.youtube.com/watch?v=LGqHSPRU_WI

Za porciju prljavog, umusavljenog blackened death metala ove nedelje ćete se obratiti bej ejrija triju Ulthar koji sa svojim debi albumom Cosmovore stupaju stazom nihilizma i agresije koju su već iskrčili bendovi poput Absu. Ovo je muzilčki vrlo solidno odrađena ploča sa produkcijom koja samo deluje sirovo a zapravo je pažljivo podešena da bendu da ispravnu dozu bučnosti i prikaže ih kao veće nasilnike nego što možda u životu zaista jesu. Meni naravno sva ta prljavština i agresija prijaju i mada Ulthar nisu onako dobri songrajteri koliko dobro razumeju kakav zvuk im najviše odgovara, ima ovde vrlo pristojnih momenata. Probati:

https://listen.20buckspin.com/album/cosmovore

A, ko se do sada pitao kako to da ove nedelje ne pominjemo Poljake, sad može da odahne. Mentor imaju drugi album, ljupkog naziva Cults, cysts and corpses, koji izlazi naredne nedelje i u pitanju je ponovo jedna šarmantna kombinacija thrash metala sa staroškolskim rokerskim pristupom a la Motorhead pa i Celtic Frost.  Mentor su , navodno, hardkor satanisti i sve to ali njihova muzika je mnogo više namenjena zabavi nego nekakvom ozbiljnom nihilizmu i negativnim emocijama. Uz odličnu produkciju, ubedljivog pevača i mnogo dobrih rifova, ovo je izdanje za svaku žurku od danas pa do Nove godine. Šteta samo što za sada Bandcamp strana nudi samo dve pesme ali i to će biti dovoljno da odlučite vredi li da se oko ovoga trudite:

https://paganrecords.bandcamp.com/album/cults-crypts-and-corpses

Za kraj danas nudimo nešto posebno. Naš Đulio i njegov Cripple Bastards slave trideset godina postojanja sedmim albumom koji je, kako i dolikuje, izvanredno ubedljiva, a ipak lična porcija grajndkora koji kombinuje sve, od klasičnog italijanskog panka do sasvim savremenog, profesionalno odsviranog metaliziranog gajnda sa dugačkim blastbitovima, puno duplih kikova, i zanimljivim gitarskim radom. Kao neko ko ovaj bend prati od osamdesetih i ima punu kuću njihovih ranih snimaka koji su apsolutni haos i bezumlje, istovremeno sam i ponosan kako sve ovo danas zrelo i dobro zvuči ali i uplašen što postajem svestan koliko je vremena prošlo. Jebemu, kad sam ja počeo da slušam savremenu muziku, to što su Status Quo svirali dve decenije bez prekida je bio faking presedan i nešto pominjano u svakom tekstu o bendu. A danas jebeni Cripple Bastards imaju 30 godina karijere.

Elem. La Fine Cresce da Dentro je, iako izašla za Relapse, još jedna sasvim lična i beskompromisna ploča na kojoj su sve pesme na italijanskom – a što će donekle sigurno malo pomoći da se ponekada malo kontroverzni politički elementi Đulijove ličnosti prikriju od američke publike koja bi mogla da ga razapne po tviteru. Mislim, da se razumemo, već su njima antifašisti pravili incidente po turnejama u SAD i sve je to, kad se uzme u obzir Đulijova opsednutost Srbima i Srpstvom koja je uključivala i nošenje majica sa Mladićevim likom, i razumljivo, ali je važno da ne zakloni činjenicu da su Cripple Bastards decenijama jedna od najindividualnijih pojava u grajndkoru, jedan, čak i ovako dobro odsviran i snimljen, vrlo ličan, proživljen iskaz koji nikada nije bio zaprljan ideološkim parolaštvom, te da se to očuvalo i na novom albumu.

La Fine Cresce da Dentro je zato, lepa i za slušanje veoma preporučljiva ploča sa kojom možete polemisati ali joj ne možete poreći autentičnost, ubedljivost i stav koji ne potiču od imitiranja drugih bendova. Na kraju krajeva, kada su Cripple Bastards počinjali, drugih bendova koji su svirali ovako jedva da je i bilo. La Fine Cresce da Dentro je dobrodošlo podsećanje da neki od pionira i dalje ostaju relevantni i mogu da mlađariji drže legitimne lekcije kako se to radi:

https://cripplebastards.bandcamp.com/album/la-fine-cresce-da-dentro

Dobro, rekao sam „za kraj“ ali još nije stvarno kraj. Ne pre nego što podsetim da je projekat Anal Trump upravo objavio svoj, pa, prvi album, The First 100 Songs. Naravno, ovaj bend smo ovde već pominjali i svesni smo da je u pitanju sajd-projekat Travisa Ryana iz Cattle Decapitation i Roba Crowa iz Pinback i da se radi o očiglednom omažu rahmetli Sethu Putnamu i njegovom životnom opusu u formi benda Anal Cunt. Anal Trump, naravno, ovo kombinuju sa sociopolitičkim pristupom koji je, oh, kako ste samo pogodili, veoma kritički nastrojen prema aktuelnom predsedniku SAD, a što je u stvari važnije nego što vam se čini. Mislim, Tramp je užasan čovek, to je očigledno već iz samog njegovog ponašanja, da ne pominjem haos koji je napravio sa zdravstvenom zaštitom, ali važnije od toga da se Anal Trump podsmevaju Trampu je to da ne pokušavaju da emuliraju proto-edgelord pristup Setha Putnama i nuegovog benda a koji bi, da je danas Putnam živ, skoro sigurno završio kao nekakav saundtrak za Alt-Right žurke… Stresam se i od pomisli.

Elem, The First 100 Songs je 11 minuta mikropesama u najboljoj tradiciji stare grindcore škole, sa tehničkijim pristupom nego što su ga imali bilo Anal Cunt, bilo Buka, bilo 7 MoN, bilo Udri ’n’ Razbi, bilo Sore Throat bilo Stench of Corpse, ali i sa više humora i manje narkofilske opsesije nego što je imaju Agoraphobic Nosebleed. Ovo izdanje sakuplja sve dosadašnje pesme rasute po nekoliko drugih izdanja i zapravo je, ovako, slušajući ga u cugu, odličan paket koji podseća kakva je Ryan carina i vokalna veličina a da je Crow odličan sparing partner koji uspeva da napravi sto pesama od po nekoliko sekundi koje, uprkos oslanjanju na distorzirane rifove, blastbitove, grind vokale i masu Trampovih semplova, uspevaju da imaju i pojedinačne identitete, čime se izbegava nastupanje monotonije i ovom albumu daje status modernog klasika:

https://analtrump.bandcamp.com/album/the-first-100-songs

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 03-11-2018

E, pa onda da vidimo šta je ove nedelje metal dao nama i koliko mu još dugujemo.

Da krenemo odmah iz Poljske i odmah među rogove. Totenmesse su relativno nov bend, osnovan 2016. godine ali su članovi prilično iskusni tako da je njihov debi, nazvan To, jedna ubedljiva ploča teškog i moćnog zvuka kakve se ne bi postideli bendovi sa dva-tri uspešna albuma u katalogu. Totenmesse su još jedan od izdanaka veoma plodne blek metal scene ove velike evropske zemlje a njihov zvuk, čvrst i odlično isprofilisan se nalazi na prijatnoj razmeđi blek metala i death metala sa svom anarhičnom emocijom koju podrazumeva ovo prvo, ali i disciplinom koju podrazumeva ovo drugo.

Čime hoću da kažem da su ovo dobro napisane pesme koje imaju svoje narative, kao i da je album umešno postavljen tako da i on sam ima svoj narativni luk sa dinamičkim uzletima i pametnim prelazima, emotivnim krešendima i momentima za malo refleksije. Volim kada bend ume da napravi kvalitetnu sporu pesmu, ili da u okviru iste pesme ima ubedljiv prelaz iz brzog u sporo i obrnuto, a ako još, kad sviraju brzo, to rade tako ubedljivo kao u pesmi Istne gówno dusza cuchnie onda sam definitivno kupljen. Sve to PLUS milionita ali osobena obrada King Crimsonove besmrtne 21st Century Schizoid Man – Totenmesse su definitivno bend koji svojim prvencem obećava ozbiljne podvige. Dajte im šansu:

https://paganrecords.bandcamp.com/album/to

Iz bratske Grčke sa kojom ćemo sad morati da se nadmećemo oko organizovanja Mondijala 2030. godine ako je verovati Predsedniku po čijem imenu je dete Goge Sekulić dobilo ime – pa neka su mu u pomoći svi nepali i pali anđeli (i detetu) – stiže nam još jedan relativno nov bend po imenu Agos. Agos su nastali 2014. Godine i do sada izdali samo jedan EP a ovonedeljni debi album Aonian Invocation je jedna mračna, umazana ali ubedljiva blekmetalna ponuda, pogotovo ako ste malo giki i volite mitološke teme. Hoću da kažem, pored sve dreke i agresivnog zvuka, Agos zapravo sviraju prilično sporo i muzika im je mnogo više atmosferična i podešena na meditativne valne dužine nego što se trudi da se dokaže kao nekakav mačo artefakt. Ima ovde lepih epskih tema i jakih hedbeng momenata ali u celini album je odmeren, sredenjetempaški put kroz maštarije o sumerskoj civilizaciji i starogrčkoj mitologiji kome kvalitetno muziciranje i moćan miks donose idealnu podlogu da zvuči ozbiljno i moćno. Pouzdani Rusi iz Satanth Records izgleda ne umeju da pogreše:

https://satanath.bandcamp.com/album/sat208-agos-aonian-invocation-2018

Iz Nizozemske stiže bend Nevelveld sa svojom demo-kasetom Afvallige a oni svoju muziku opisuju kao  „black hateful metal“ i ponosno ističu da ne koriste klavijature ili programirane bubnjeve. Ne da je to nama, odraslima, mnogo bitno, naravno. Nevelveld svakako, iako jure taj neki sirovi old school zvuk, nisu neki prostaci i njihova muzika ima pristojan emotivni i tehnički raspon a da sve vreme održava tu neku inerciju agresije potrebnu za ovakav pristup metalu. Ima ovde lepih rifova i mada Hojlanđani ne umiru od originalnosti, nemam im šta zameriti na muzičkom znanju i songrajtingu. Pritom demo je vrlo dobro produciran (mada će možda nekom zasmrdeti previše čist bubanj koji zvuči kao pisaća mašina a što u blek metalu ipak može da bude greh) (za koji se ide u… raj?) i ovo je, ako vam ne smeta pomalo suviše pankerski vokal, odlična ponuda. Kratko, slatko i nabadački:

https://heidenshart.bandcamp.com/album/nevelveld

Ponovo ruski Satanath records i ovog puta bend iz Češke, Mallephyr. Slovensko bractvo je čudo.

Elem, Mallephyr su black/ detah bend koji je sklon blek metalskim  osobenostima kao što su satanizam i midlovane gitare ali voli kompleksnije, tviči aranžmane karakterističnije za death metal. Rezultat je da ovo nije nužno nabod na prvu loptu kako bih možda ja najviše voleo, ali imaju Česi mnogo dobrih ideja i za slovenske blek metal bendove tipični no-bullshit attitude koji proseca i kroz povremeno prekomplikovane aranžmane. Čuje se ovde dosta uticaja Mayhema iz perioda Grand Declaration of War/ Chimera što je, naravno, savršeno u redu i dopada mi se kako Mallephyr kombinuju taj neki tehnički zahtevniji blek metal sa death metalskim forama. Prilično zanimljiv i agresivan album sa dobrim idejama, dobrom atmosferom, dobrom produkcijom i naslovnom pesmom koja traje punih jedanaest minuta a bez nekakvih varanja i upadanja u manirizam. Dobri su Česi, odlični. A,da, album ima i odličan naziv: Womb of Worms:

https://satanath.bandcamp.com/album/sat209-mallephyr-womb-of-worms-2018

Da malko spustimo loptu posle svih ovih agresivaca sa jednim albumom atmosferičnog blek metala koji dobijamo ljubaznošću Indonežanina po imenu Januaryo Hardy, a koji iz razumljivih razloga, to svoje ime skraćuje u Ryo. Naravno, ako pratite indonežansku andergraund metal scenu, znate da je ovaj momak veoma aktivan i prolifičan autor u više bendova a Pure Wrath je njegov solo projekat čiji drugi album Sempiternal Wisdom kombinuje najzaslađenije zamislive melodije sa vrlo pravovernim čukanjem tako da mogu da ga progutaju i namrgođeni matorci poput mene. Naravno, Pure Wrath je mnogo više namenjen nekoj drugoj publici, sklonijoj sanjarenju uz lepe melodije i dizanju ruku u zrak sa upaljačima ili, verovatnije, upaljenim ekranima mobilnih telefona, pa zbog nje ovaj album ove nedelje i pominjem. Preslađeno, dakle, ali vrlo pošteno, ovo je praktično metal verzija onih azijskih pop bendova koje znam da potajno gledate po Jutjubu:

https://pestproductions.bandcamp.com/album/sempiternal-wisdom

Realnosti andergraund metal izdavaštva u 2018. godini su takve da ruski Satanath Records ima još jednu ploču izdatu ove nedelje, a ovog puta se radi o američkom dvojcu Indesiderium. Of Twilight and Evenfall… je njihov drugi album i ovo je solidan, drugoligaški blek metal sa puno srca i pristojnim nivoom muzičarskih skilova. Iako Indesiderium slušaocu ne preporučuje ništa specijalno originalno ili osobeno, ovo je svejedno pristojna ploča za ljubitelje pomalo retro blek metala čiji je jedini – ali za mene pogolem – problem taj odvratni zvuk bubnjeva. Mattias Snyder se ovde vodi kao bubnjar ali ono što ćete na ovom albumu čuti je ritam mašina isproducirana tako da nažalost zvuči beživotno i za moj ukus previše „plastično“ pogotovo u kontekstu tog „raw“ zvuka što ga bend inače juri, tako da… proverite koliko vam to smeta:

https://satanath.bandcamp.com/album/sat210-indesiderium-of-twilight-and-evenfall-2018

Sad se vi već pitate „kaće nešto iz Finske“ i evo, sad će. Devouring Star iz ove lepe i pitome zemlje dolaze sa drugim albumom koji je prepun karakteristično ledenog skandinavskog blek metala a ima i dobar naziv: The Arteries of Heresy, a što prati i prilično dobar crtež na omotu. Tajanstveni Finci ovde pošteno čukaju i ne uzimaju zarobljenike i iako je ovo ploča atmosfere, to ne znači da se na njoj ne pušta puno krvi. Pet pesama u 35 minuta, sa brutalnim smenama brze tuče i sporog, iznurujućeg metala, sve spakovano u kavernozni, odjekujuć miks. Jednom rečju, prijatno:

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/the-arteries-of-heresy

Preskačem neke silne atmosferičare i postblekmetalce jer me nisu opčinili svojim albumima, ali sam tu da preporučim drugi album italijanskih Selvans pod nazivom Faunalia i ako vam se ovo ne dopadne makar zbog koze na omotu koja svira harmoniku, onda definitivno čitate pogrešan topik. Elem, Selvans su bend programski usmeren na kombinovanje poštene blekmetalske agresivnosti i emocije sa narodnjačkim motivima pa i njihov drugi album donosi tu neku veoma šarmantnu i iskrenu, od srca umućenu smešu sirovog čukanja i muljavih semplova koji se iz sve snage trude da evociraju neku, najverovatnije zamišljenu prošlost. Selvans su, da ne bude nikakve zabune, srazmerno lo-fi projekat i ako vam niskotehnološki pristup ne smeta, bićete bez sumnje osvojeni tom neposrednom, naivnom emocijom koju ova ploča posreduje:

https://selvans.bandcamp.com/album/faunalia

I da ne zaboravimo Francusku, odande nam je posredstvom izdavača Symbol of Domination stigao prvi album benda iz Lila Edremerion, a koji se zove Ambre Gris. Ovo je još jedna zanimljiva i pomalo muljava smeša meditativnih pasaža sa klasičnim blekmetalskim prženjem, što za Francuze skoro da je konzervativno. Mislim, na sceni kao što je njihova ovakav album se izdvaja najviše po tome što nije MNOGO eksperimentalan, ali je svejedno u pitanju ploča sa dosta promišljenim kompozicijama i energijom koja nije isključivo vezana za brzinu i dranje. Voleo bih da jeovo za nijansu čistije miksovano jer Francuzi sviraju dobro i imaju malko i prefinjenih detalja u pesmama ali i ovako kako je može to da se sluša a kombinacija dekadencije i naivne emocije je dovoljno sveža da izgurate četrdesetak minuta ove zgusnute muzike i zapitate se ima li još:

https://symbolofdomination.bandcamp.com/album/sodp112-edremerion-ambre-gris-2018

A da ne zaboravimo ni Španjolsku, evo nam Phlegetona, pevača meni možda najomiljenijeg evropskog death metal benda u ovom momentu, neprevaziđenih Wormed, sa svojim solo blek metal projektom Lifelost. Dialogues From Beyond je njegov debi u ovoj formi i taj debi donosi vitkih 23 minuta brutalnog, nihilističkog blek metala koji svu primitivu i sirovost kakvu ja po definiciji vezujem za jednočlane ekipe ovog tipa uspeva da spakuje na pravi način. Dialogues From Beyond nesumnjivo ima filozofsku ambiciju na razini sa onim što rade Wormed ali je ovde ta ambicija isporučena sirovijim, naivnijim sredstvima, a što joj opet ne oduzima na ozbiljnosti. Impresivan, i primitivan debi Phlegetonovog uzbudljivog solo projekta (i u nedostatku novih Wormed kojima je fantastični bubnjar Guillermo Calero nažalost umro proletos, dobro dođe da popuni prazninu):

https://lifelost.bandcamp.com/album/dialogues-from-beyond-black-metal

https://youtu.be/71cF_rh1Z0o

Sigurno ste se malko smorili od sve ove pičkaže i brzine pa je sasvim okej da sad zapalite džok i odmorite uz debi album nizozemskih Bismut a koji je, pogađate, zajeban instrumentalni stoner metal. Bismut su bend koji očigledno čvrsto veruje u to da najbolja muzika nastaje u prostoriji za vežbanje kroz iznurujuću improvizaciju i višesatno džemovanje a ne za kompjuterom sa slušalicama na ušima pa je Schwerpunkt album pesma koje su očigledno nastajale kroz spontane zajedničke napore benda. I ono što je loše u ovom pristupu je da Bismut ipak nisu Miles Davis (ali ko jeste?) i da povremeno njihova naiva nije na nivou naive Milesa Davisa i samo je to – naiva navarenih muzičara koji misle da neki njihovi drogirani muzički gestovi zvuče značajnije nego što jesu. Ali ono što je MNOGO DOBRO u ovom pristupu je da ako želite da vam muzika ima ritualni karakter onda morate u nju ući naivno, otvoreno, spremni da poginete. Proračunatost ili cinizam istorijski ne daju dobre rezultate u ovakvim preduzećima pa su Bismut sa svojom golim-grudima-na-bajonete estetikom na pravom putu i ovo je album uzbudljivih, uzvitlanih džemova koji se ne trude da zvuče kul i zrelo, nego se bacaju iz sve snage u vetar pa ko pobedi. U mnogo bendova sam svirao koji su se trudili da kroz sličan proces dosegnu transcendenciju i ne smem da kažem da je ijedan uspeo. Bismutima, na momente, ovo polazi za rukom i to treba slaviti. Pošto album izlazi tek krajem meseca, na Bandcampu trenutno nema ni jedna pesma, pa evo i JuTjub:

https://bismut.bandcamp.com/album/schwerpunkt

https://youtu.be/0G0_Tzshzzk

A sa kraja Septembra i iz Poljske stiže nam novi album poljskog benda Entropia, Vacuum.  Ovo je jedan od dva poljska benda koji se ovako zovu i ovo je onaj čudniji, koji meša blek metal, sludge metal, psihodeliju i razne post pristupe da zazvuči originalno i, ako ne uvek stopostotno uspelo, onda svakako zanimljivo. Vacuum je album nebrojenih ponavljanja i rasplinute atmosfere u kojoj se rafalni bubnjevi mešaju sa ostatkom instrumenata koji se šetaju između teške psihodelije i sludge rifova i, u najmanju ruku ovo nikada nije dosadna muzika (pogotovo kada čujete zastrašujuće pevanje). Staviti Sokrata na naslovnu stranu, kako se sprema da ispije otrov je, naravno, pretenciozan gest ali Entropia su bend koji je odavno prestao da se brine za to da će ih neko nazvati pretencioznim i sada biju bitke za prepoznavanje plodnog tla na kome treba (otrovom?) zalivati seme blekmetalske sludge psihodelije. Pa, to treba podržati:

https://entropia.bandcamp.com/album/vacuum

Iz Johanesburga stižu Mad God sa svojim drugim albumom, Grotesque and Inexorable i to je psihodelični doom/ stoner metal sa sabatovskim korenima i drogeraškim utemeljenjem. Nema ovde mnogo originalnog zvuka ali su Mad God očigledno veoma zaljubljeni u ovo što rade pa se ta zaljubljenost ume preliti i na slušatelja ako je sklon ovakvom zvuku. Miks malčice favorizuje bas u odnosu na gitaru, ali hajde, nije to neoprostiv greh:

https://madgodza.bandcamp.com/album/grotesque-and-inexorable

Za nešto epskije i svakako pretencioznije stiže nam njemački The Ocean sa eh, već osmim albumom. Phanerozoic I: Palaeozoic je ploča prepuna mudrozvučećih referenci na zemljine geološke ere i progresivaškog  prebiranja po instrumentima, ali je srećom, puna i kvalitetnih rifova i tvrde svirke. The Ocean načelno nisu bend po mom ukusu jer je njihova kombinacija uglađene agresivnosti i melodičnosti koja bi još malo pa mogla na televiziju suviše udaljena od mojih brutalističkih preferenci u metalu, ali opet, vredi ukazati i na ploče koje ja neću ponovo slušati ali za koje mislim da su u nekom objektivnom pogledu kvalitetne i da će se publici kojoj su estetski bliže s razlogom dopasti. Phanerozoic I: Palaeozoic je nesumnjivo jedna od takvih ploča:

https://theocean.bandcamp.com/album/phanerozoic-i-palaeozoic-2

Za kombinovanje tamnog, razmazanog, nihilističkog zvuka, sa brzom, beskompromisnom isporukom, stiže nam mini-album njemačkih Abyssous pod nazivom Mesa i to je za mene ploča nedelje. Ovi Saksonci su čekali pet godina posle svog solidnog prvog albuma da nam ponude nastavak i, evo, nastavak nam donosi pet pesama odličnog, kavernoznog death metala sa ambijentalnim  elementima, praćenog sa pet introa koji, iako su dobri, ipak malko ruše ritam slušanja i teraju čoveka da poseže za dugmetom za preskakanje pesama. Mislim, ima albuma koji su već ovakve stvari radili ali generalno mislim da je okej reći da je ovo loša praksa. No, ako zanemarimo da na svakih pet minuta opakog, nihilističnog prebijanja dobijamo po minut-minut i po specijalnih efekata, ostaje da imamo po pet minuta OPAKOG NIHILISTIČNOG PREBIJANJA koje razgaljuje srce i dušu, a i tera u šutiranje. Abyssous su lo-fi bend u najboljem smislu te reči, koristeći sve primitivističke elemente svoje muzike da postignu efekat maksimalnog zla i naopaka i ne mogu dovoljno da pohvalim to kako se songrajting ovde besprekorno uklapa sa zvukom koji bi nekom drugom bendu oduzeo svu energiju i snagu. Abyssous znaju šta rade (introi na stranu) i nadajmo se da nećemo sad čekati još pet godina na sledeće izdanje:

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/abyssous-mesa

Za ovonedeljnu ponudu tehničkog death metala pobrinuli su se tasmanski Psycroptic koji sa svojim sedmim albumom kao da proživljavaju drugu mladost i nude devet pesama (mada na bandcampu škrto, đilasovski, svega četiri) solidno ispisane i besprekorno odsvirane tuče. Psycroptic nisu toliko zainteresovani da dokazuju svoje tehničke kredencijale koliko da im pesme imaju „panč“ i to je dominantan utisak ovog albuma. Mislim, ima tu melodija i svakojakih ritmičkih trikova, ali generalno, ovo je ploča poštenog, sprinterskog death metala, producirana čisto i sa očiglednom željom da nalupa šamare svima koji su sumnjali. Pa drago nam je da smo se našli na pravoj strani TE šamarčine:

https://psycroptic.bandcamp.com/album/as-the-kingdom-drowns

A za malo zaista brutalnog tehničkog death metala ove nedelje su se pobrinuli sjajni Meksikanci Serocs. The Phobos/ Deimos Suite je album slepovanih bas linija i reklo bi se osmoudnih bubnjarskih aranžmana. Sve je to veoma presvirano, agresivno i komplikovano ali je urađeno sa čistom metalskom agresijom najdublje u srcu muzike i zato zvuči bolje od gomile drugih tek det albuma koje smo mogli čuti ove godine a koji su delovali mnogo više kao demonstracije dobre tehnike nego kao propisna metal muzika. Serocs ni slučajno ne zvuče ovako i njihov metal ubija i sahranjuje, a pritom je i tehnički kvalitetan. Da nam je više ovakvih bendova pevali bi, a i sjajan omot:

https://serocs.bandcamp.com/album/the-phobos-deimos-suite

Iz Eseksa nam stiže debi benda Bludgeon koji je praktično karikatura tehničkog death metala. Devoted to Lunacy je ploča na kojoj su blastbitovi apsurdno prebrzi, pevanje zvuči kao da je mikrofon upao u mešalicu za beton a gitare samo testerišu pa onda tu i tamo izleti po neki arpeđo koji niste očekivali. Ima ovde na momente intresantnih melodija i bend se očigledno s namerom vozi na razmeđi između potpune kakofonije i muzikalnijih pasaža i ne mogu da kažem da mene, starog perverznjaka, to ne rajca u nekoj meri. Mislim, više volim kada je ovakva muzika malo ozbiljnije napisana (a la, recimo japanski heroji Desecravity), ali ima svakako nečeg i u ovom visokouvežbanom anarhičnom pristupu pa makar on očigledno bio estetski prilično detinjast:

https://bludgeon.bandcamp.com/album/devoted-to-lunacy

Tu je i novi Kraanium i ako naziv albuma – Slamchosis – ne sugeriše u dovoljnoj meri kakva je ovde muzika, onda niste dovoljno pratili na času. Slamchosis je daleko od najgoreg slamming death metal albuma koji sam slušao ovde godine, naprotiv, čak je sasvim pristojan, pa ga zato da nas i pominjem (a jedne Opeth ili Whitechapel sam, recimo, preskočio iako su izdali albume ove nedelje, jer brinem o tome da vi kvalitetno provodite svoje slobodno vreme) ali ovo je vrlo generički, vrlo proračunat slem koji je, naravno, za glavu i ramena iznad prosečne internet ponude u ovom žanru, ali je daleko od vrhunaca žanra. Norvežani su okej, ali samo okej, ovo je vrlo slušljivo ali meni duša gladni za novim Katalepsy i podsećanje da postoje slični bendovi koji ipak nisu na istom nivou je pomalo i bolno. Ove godine smo, uostalom već imali odličan album Within Destruction pa su Kraanium sa svojim petim dugosvirajućim izdanjem svakako osuđeni na sredinu tabele. Ipak, ako volite slem, ovo je ploča koju ne treba propustiti:

https://comatosemusic.bandcamp.com/album/slamchosis

Izašao je i novi Total Fucking Destruction ali meni se ovaj bend nikada nije dopadao pa tako ni sada ne varim njihovu anarhičnu interpretaciju grindcorea. Naprosto TFD mi je uvek bio jedan tryhard bend, pokušaj da se bude veći Brutal Truth od samih Brutal Truth (a iz vremena kad Brutal Truth već više i nisu bili neka fora) i to kombinovanje grindcorea i nekakvog nepromišljenog gruva mi nikad nije radilo posao. Mislim, ovo je bolje nego mnoga stara TFD izdanja, ali nije da danas nema dobrih grindcore bendova koji jedu Hoaka i negove za doručak. Na Bandcampu je samo pet pesama od 14 koliko album sadrži i ovo je više nego dovoljno:

https://givepraiserecords.bandcamp.com/album/usa4tfd

Zato su tu Graven, bend iz Merilenda koji je nastao na ruševinama Swarm of the Lotus i koji isporučuje bolje proizvedeni anarhični metal/ kor podsećajući šta bi kovanica metalcore zaista značila da je nisu kidnapovali pop muzici skloni bendovi sa MTV ambicijama. Graven imaju samo jedno samostalno izdanje iz 2013. godine i jedan split iz naredne i ovaj njihov EP, Heirs of Discord sugeriše da su spremni za propisan debi. Ovo nije inovativna muzika i recimo da Graven udobno upadaju u fioku u kojoj držimo Converge i slične udarače, ali mi se dopada način na koji Merilenđani interpretiraju ove predloške, ubacujući u surovu, tvrdu svirku sa dobrim gruvom popriličnu količinu grindcore elemenata, počev od brutalnih dubokih vokala pa do povremenih blastbitova. Sve to dobro zaokružuje kvalitetan miks pa je ovo ploča koja, sa svojih šest pesama (od kojih je poslednja obrada Human Remains) nudi dobru zabavu a ne preteruje sa time i ostavlja čoveka solidno zadovoljenim i samo malo gladnim:

https://gravensound.bandcamp.com/album/heirs-of-discord

No, za potrebe utaživanja gladi za pravim grindocreom koju TDF nikada nisu mogli da zadovolje, a Graven ulaze u žanr samo do pola, tu su No/ Más iz DiSija koji kombinuju pankerske D-beat pasaže sa nervoznim blastbitovima, imaju klasični dualni pevački pristup u navali, svega deset pesama na izdanju koje traje kraće od petnaest minuta i etiketa koja ih izdaje zove se Horror Pain Gore Death Productions. Ako sve ovo nije dovoljno da vas ubedi, evo da kažem i da ljudi sviraju odlično i imaju dobar zvuk i da njihov grindcore stoji negde između visokog koncepta Pig Destroyer i zajebantske pržionice australijskih Captain Cleanoff. Raíz Del Mal je sjajan debi za ovu ekipu i album sa kojim je milina zatvoriti ovonedeljni pregled:

https://hpgd.bandcamp.com/album/ra-z-del-mal