Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 03-11-2018

E, pa onda da vidimo šta je ove nedelje metal dao nama i koliko mu još dugujemo.

Da krenemo odmah iz Poljske i odmah među rogove. Totenmesse su relativno nov bend, osnovan 2016. godine ali su članovi prilično iskusni tako da je njihov debi, nazvan To, jedna ubedljiva ploča teškog i moćnog zvuka kakve se ne bi postideli bendovi sa dva-tri uspešna albuma u katalogu. Totenmesse su još jedan od izdanaka veoma plodne blek metal scene ove velike evropske zemlje a njihov zvuk, čvrst i odlično isprofilisan se nalazi na prijatnoj razmeđi blek metala i death metala sa svom anarhičnom emocijom koju podrazumeva ovo prvo, ali i disciplinom koju podrazumeva ovo drugo.

Čime hoću da kažem da su ovo dobro napisane pesme koje imaju svoje narative, kao i da je album umešno postavljen tako da i on sam ima svoj narativni luk sa dinamičkim uzletima i pametnim prelazima, emotivnim krešendima i momentima za malo refleksije. Volim kada bend ume da napravi kvalitetnu sporu pesmu, ili da u okviru iste pesme ima ubedljiv prelaz iz brzog u sporo i obrnuto, a ako još, kad sviraju brzo, to rade tako ubedljivo kao u pesmi Istne gówno dusza cuchnie onda sam definitivno kupljen. Sve to PLUS milionita ali osobena obrada King Crimsonove besmrtne 21st Century Schizoid Man – Totenmesse su definitivno bend koji svojim prvencem obećava ozbiljne podvige. Dajte im šansu:

https://paganrecords.bandcamp.com/album/to

Iz bratske Grčke sa kojom ćemo sad morati da se nadmećemo oko organizovanja Mondijala 2030. godine ako je verovati Predsedniku po čijem imenu je dete Goge Sekulić dobilo ime – pa neka su mu u pomoći svi nepali i pali anđeli (i detetu) – stiže nam još jedan relativno nov bend po imenu Agos. Agos su nastali 2014. Godine i do sada izdali samo jedan EP a ovonedeljni debi album Aonian Invocation je jedna mračna, umazana ali ubedljiva blekmetalna ponuda, pogotovo ako ste malo giki i volite mitološke teme. Hoću da kažem, pored sve dreke i agresivnog zvuka, Agos zapravo sviraju prilično sporo i muzika im je mnogo više atmosferična i podešena na meditativne valne dužine nego što se trudi da se dokaže kao nekakav mačo artefakt. Ima ovde lepih epskih tema i jakih hedbeng momenata ali u celini album je odmeren, sredenjetempaški put kroz maštarije o sumerskoj civilizaciji i starogrčkoj mitologiji kome kvalitetno muziciranje i moćan miks donose idealnu podlogu da zvuči ozbiljno i moćno. Pouzdani Rusi iz Satanth Records izgleda ne umeju da pogreše:

https://satanath.bandcamp.com/album/sat208-agos-aonian-invocation-2018

Iz Nizozemske stiže bend Nevelveld sa svojom demo-kasetom Afvallige a oni svoju muziku opisuju kao  „black hateful metal“ i ponosno ističu da ne koriste klavijature ili programirane bubnjeve. Ne da je to nama, odraslima, mnogo bitno, naravno. Nevelveld svakako, iako jure taj neki sirovi old school zvuk, nisu neki prostaci i njihova muzika ima pristojan emotivni i tehnički raspon a da sve vreme održava tu neku inerciju agresije potrebnu za ovakav pristup metalu. Ima ovde lepih rifova i mada Hojlanđani ne umiru od originalnosti, nemam im šta zameriti na muzičkom znanju i songrajtingu. Pritom demo je vrlo dobro produciran (mada će možda nekom zasmrdeti previše čist bubanj koji zvuči kao pisaća mašina a što u blek metalu ipak može da bude greh) (za koji se ide u… raj?) i ovo je, ako vam ne smeta pomalo suviše pankerski vokal, odlična ponuda. Kratko, slatko i nabadački:

https://heidenshart.bandcamp.com/album/nevelveld

Ponovo ruski Satanath records i ovog puta bend iz Češke, Mallephyr. Slovensko bractvo je čudo.

Elem, Mallephyr su black/ detah bend koji je sklon blek metalskim  osobenostima kao što su satanizam i midlovane gitare ali voli kompleksnije, tviči aranžmane karakterističnije za death metal. Rezultat je da ovo nije nužno nabod na prvu loptu kako bih možda ja najviše voleo, ali imaju Česi mnogo dobrih ideja i za slovenske blek metal bendove tipični no-bullshit attitude koji proseca i kroz povremeno prekomplikovane aranžmane. Čuje se ovde dosta uticaja Mayhema iz perioda Grand Declaration of War/ Chimera što je, naravno, savršeno u redu i dopada mi se kako Mallephyr kombinuju taj neki tehnički zahtevniji blek metal sa death metalskim forama. Prilično zanimljiv i agresivan album sa dobrim idejama, dobrom atmosferom, dobrom produkcijom i naslovnom pesmom koja traje punih jedanaest minuta a bez nekakvih varanja i upadanja u manirizam. Dobri su Česi, odlični. A,da, album ima i odličan naziv: Womb of Worms:

https://satanath.bandcamp.com/album/sat209-mallephyr-womb-of-worms-2018

Da malko spustimo loptu posle svih ovih agresivaca sa jednim albumom atmosferičnog blek metala koji dobijamo ljubaznošću Indonežanina po imenu Januaryo Hardy, a koji iz razumljivih razloga, to svoje ime skraćuje u Ryo. Naravno, ako pratite indonežansku andergraund metal scenu, znate da je ovaj momak veoma aktivan i prolifičan autor u više bendova a Pure Wrath je njegov solo projekat čiji drugi album Sempiternal Wisdom kombinuje najzaslađenije zamislive melodije sa vrlo pravovernim čukanjem tako da mogu da ga progutaju i namrgođeni matorci poput mene. Naravno, Pure Wrath je mnogo više namenjen nekoj drugoj publici, sklonijoj sanjarenju uz lepe melodije i dizanju ruku u zrak sa upaljačima ili, verovatnije, upaljenim ekranima mobilnih telefona, pa zbog nje ovaj album ove nedelje i pominjem. Preslađeno, dakle, ali vrlo pošteno, ovo je praktično metal verzija onih azijskih pop bendova koje znam da potajno gledate po Jutjubu:

https://pestproductions.bandcamp.com/album/sempiternal-wisdom

Realnosti andergraund metal izdavaštva u 2018. godini su takve da ruski Satanath Records ima još jednu ploču izdatu ove nedelje, a ovog puta se radi o američkom dvojcu Indesiderium. Of Twilight and Evenfall… je njihov drugi album i ovo je solidan, drugoligaški blek metal sa puno srca i pristojnim nivoom muzičarskih skilova. Iako Indesiderium slušaocu ne preporučuje ništa specijalno originalno ili osobeno, ovo je svejedno pristojna ploča za ljubitelje pomalo retro blek metala čiji je jedini – ali za mene pogolem – problem taj odvratni zvuk bubnjeva. Mattias Snyder se ovde vodi kao bubnjar ali ono što ćete na ovom albumu čuti je ritam mašina isproducirana tako da nažalost zvuči beživotno i za moj ukus previše „plastično“ pogotovo u kontekstu tog „raw“ zvuka što ga bend inače juri, tako da… proverite koliko vam to smeta:

https://satanath.bandcamp.com/album/sat210-indesiderium-of-twilight-and-evenfall-2018

Sad se vi već pitate „kaće nešto iz Finske“ i evo, sad će. Devouring Star iz ove lepe i pitome zemlje dolaze sa drugim albumom koji je prepun karakteristično ledenog skandinavskog blek metala a ima i dobar naziv: The Arteries of Heresy, a što prati i prilično dobar crtež na omotu. Tajanstveni Finci ovde pošteno čukaju i ne uzimaju zarobljenike i iako je ovo ploča atmosfere, to ne znači da se na njoj ne pušta puno krvi. Pet pesama u 35 minuta, sa brutalnim smenama brze tuče i sporog, iznurujućeg metala, sve spakovano u kavernozni, odjekujuć miks. Jednom rečju, prijatno:

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/the-arteries-of-heresy

Preskačem neke silne atmosferičare i postblekmetalce jer me nisu opčinili svojim albumima, ali sam tu da preporučim drugi album italijanskih Selvans pod nazivom Faunalia i ako vam se ovo ne dopadne makar zbog koze na omotu koja svira harmoniku, onda definitivno čitate pogrešan topik. Elem, Selvans su bend programski usmeren na kombinovanje poštene blekmetalske agresivnosti i emocije sa narodnjačkim motivima pa i njihov drugi album donosi tu neku veoma šarmantnu i iskrenu, od srca umućenu smešu sirovog čukanja i muljavih semplova koji se iz sve snage trude da evociraju neku, najverovatnije zamišljenu prošlost. Selvans su, da ne bude nikakve zabune, srazmerno lo-fi projekat i ako vam niskotehnološki pristup ne smeta, bićete bez sumnje osvojeni tom neposrednom, naivnom emocijom koju ova ploča posreduje:

https://selvans.bandcamp.com/album/faunalia

I da ne zaboravimo Francusku, odande nam je posredstvom izdavača Symbol of Domination stigao prvi album benda iz Lila Edremerion, a koji se zove Ambre Gris. Ovo je još jedna zanimljiva i pomalo muljava smeša meditativnih pasaža sa klasičnim blekmetalskim prženjem, što za Francuze skoro da je konzervativno. Mislim, na sceni kao što je njihova ovakav album se izdvaja najviše po tome što nije MNOGO eksperimentalan, ali je svejedno u pitanju ploča sa dosta promišljenim kompozicijama i energijom koja nije isključivo vezana za brzinu i dranje. Voleo bih da jeovo za nijansu čistije miksovano jer Francuzi sviraju dobro i imaju malko i prefinjenih detalja u pesmama ali i ovako kako je može to da se sluša a kombinacija dekadencije i naivne emocije je dovoljno sveža da izgurate četrdesetak minuta ove zgusnute muzike i zapitate se ima li još:

https://symbolofdomination.bandcamp.com/album/sodp112-edremerion-ambre-gris-2018

A da ne zaboravimo ni Španjolsku, evo nam Phlegetona, pevača meni možda najomiljenijeg evropskog death metal benda u ovom momentu, neprevaziđenih Wormed, sa svojim solo blek metal projektom Lifelost. Dialogues From Beyond je njegov debi u ovoj formi i taj debi donosi vitkih 23 minuta brutalnog, nihilističkog blek metala koji svu primitivu i sirovost kakvu ja po definiciji vezujem za jednočlane ekipe ovog tipa uspeva da spakuje na pravi način. Dialogues From Beyond nesumnjivo ima filozofsku ambiciju na razini sa onim što rade Wormed ali je ovde ta ambicija isporučena sirovijim, naivnijim sredstvima, a što joj opet ne oduzima na ozbiljnosti. Impresivan, i primitivan debi Phlegetonovog uzbudljivog solo projekta (i u nedostatku novih Wormed kojima je fantastični bubnjar Guillermo Calero nažalost umro proletos, dobro dođe da popuni prazninu):

https://lifelost.bandcamp.com/album/dialogues-from-beyond-black-metal

https://youtu.be/71cF_rh1Z0o

Sigurno ste se malko smorili od sve ove pičkaže i brzine pa je sasvim okej da sad zapalite džok i odmorite uz debi album nizozemskih Bismut a koji je, pogađate, zajeban instrumentalni stoner metal. Bismut su bend koji očigledno čvrsto veruje u to da najbolja muzika nastaje u prostoriji za vežbanje kroz iznurujuću improvizaciju i višesatno džemovanje a ne za kompjuterom sa slušalicama na ušima pa je Schwerpunkt album pesma koje su očigledno nastajale kroz spontane zajedničke napore benda. I ono što je loše u ovom pristupu je da Bismut ipak nisu Miles Davis (ali ko jeste?) i da povremeno njihova naiva nije na nivou naive Milesa Davisa i samo je to – naiva navarenih muzičara koji misle da neki njihovi drogirani muzički gestovi zvuče značajnije nego što jesu. Ali ono što je MNOGO DOBRO u ovom pristupu je da ako želite da vam muzika ima ritualni karakter onda morate u nju ući naivno, otvoreno, spremni da poginete. Proračunatost ili cinizam istorijski ne daju dobre rezultate u ovakvim preduzećima pa su Bismut sa svojom golim-grudima-na-bajonete estetikom na pravom putu i ovo je album uzbudljivih, uzvitlanih džemova koji se ne trude da zvuče kul i zrelo, nego se bacaju iz sve snage u vetar pa ko pobedi. U mnogo bendova sam svirao koji su se trudili da kroz sličan proces dosegnu transcendenciju i ne smem da kažem da je ijedan uspeo. Bismutima, na momente, ovo polazi za rukom i to treba slaviti. Pošto album izlazi tek krajem meseca, na Bandcampu trenutno nema ni jedna pesma, pa evo i JuTjub:

https://bismut.bandcamp.com/album/schwerpunkt

https://youtu.be/0G0_Tzshzzk

A sa kraja Septembra i iz Poljske stiže nam novi album poljskog benda Entropia, Vacuum.  Ovo je jedan od dva poljska benda koji se ovako zovu i ovo je onaj čudniji, koji meša blek metal, sludge metal, psihodeliju i razne post pristupe da zazvuči originalno i, ako ne uvek stopostotno uspelo, onda svakako zanimljivo. Vacuum je album nebrojenih ponavljanja i rasplinute atmosfere u kojoj se rafalni bubnjevi mešaju sa ostatkom instrumenata koji se šetaju između teške psihodelije i sludge rifova i, u najmanju ruku ovo nikada nije dosadna muzika (pogotovo kada čujete zastrašujuće pevanje). Staviti Sokrata na naslovnu stranu, kako se sprema da ispije otrov je, naravno, pretenciozan gest ali Entropia su bend koji je odavno prestao da se brine za to da će ih neko nazvati pretencioznim i sada biju bitke za prepoznavanje plodnog tla na kome treba (otrovom?) zalivati seme blekmetalske sludge psihodelije. Pa, to treba podržati:

https://entropia.bandcamp.com/album/vacuum

Iz Johanesburga stižu Mad God sa svojim drugim albumom, Grotesque and Inexorable i to je psihodelični doom/ stoner metal sa sabatovskim korenima i drogeraškim utemeljenjem. Nema ovde mnogo originalnog zvuka ali su Mad God očigledno veoma zaljubljeni u ovo što rade pa se ta zaljubljenost ume preliti i na slušatelja ako je sklon ovakvom zvuku. Miks malčice favorizuje bas u odnosu na gitaru, ali hajde, nije to neoprostiv greh:

https://madgodza.bandcamp.com/album/grotesque-and-inexorable

Za nešto epskije i svakako pretencioznije stiže nam njemački The Ocean sa eh, već osmim albumom. Phanerozoic I: Palaeozoic je ploča prepuna mudrozvučećih referenci na zemljine geološke ere i progresivaškog  prebiranja po instrumentima, ali je srećom, puna i kvalitetnih rifova i tvrde svirke. The Ocean načelno nisu bend po mom ukusu jer je njihova kombinacija uglađene agresivnosti i melodičnosti koja bi još malo pa mogla na televiziju suviše udaljena od mojih brutalističkih preferenci u metalu, ali opet, vredi ukazati i na ploče koje ja neću ponovo slušati ali za koje mislim da su u nekom objektivnom pogledu kvalitetne i da će se publici kojoj su estetski bliže s razlogom dopasti. Phanerozoic I: Palaeozoic je nesumnjivo jedna od takvih ploča:

https://theocean.bandcamp.com/album/phanerozoic-i-palaeozoic-2

Za kombinovanje tamnog, razmazanog, nihilističkog zvuka, sa brzom, beskompromisnom isporukom, stiže nam mini-album njemačkih Abyssous pod nazivom Mesa i to je za mene ploča nedelje. Ovi Saksonci su čekali pet godina posle svog solidnog prvog albuma da nam ponude nastavak i, evo, nastavak nam donosi pet pesama odličnog, kavernoznog death metala sa ambijentalnim  elementima, praćenog sa pet introa koji, iako su dobri, ipak malko ruše ritam slušanja i teraju čoveka da poseže za dugmetom za preskakanje pesama. Mislim, ima albuma koji su već ovakve stvari radili ali generalno mislim da je okej reći da je ovo loša praksa. No, ako zanemarimo da na svakih pet minuta opakog, nihilističnog prebijanja dobijamo po minut-minut i po specijalnih efekata, ostaje da imamo po pet minuta OPAKOG NIHILISTIČNOG PREBIJANJA koje razgaljuje srce i dušu, a i tera u šutiranje. Abyssous su lo-fi bend u najboljem smislu te reči, koristeći sve primitivističke elemente svoje muzike da postignu efekat maksimalnog zla i naopaka i ne mogu dovoljno da pohvalim to kako se songrajting ovde besprekorno uklapa sa zvukom koji bi nekom drugom bendu oduzeo svu energiju i snagu. Abyssous znaju šta rade (introi na stranu) i nadajmo se da nećemo sad čekati još pet godina na sledeće izdanje:

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/abyssous-mesa

Za ovonedeljnu ponudu tehničkog death metala pobrinuli su se tasmanski Psycroptic koji sa svojim sedmim albumom kao da proživljavaju drugu mladost i nude devet pesama (mada na bandcampu škrto, đilasovski, svega četiri) solidno ispisane i besprekorno odsvirane tuče. Psycroptic nisu toliko zainteresovani da dokazuju svoje tehničke kredencijale koliko da im pesme imaju „panč“ i to je dominantan utisak ovog albuma. Mislim, ima tu melodija i svakojakih ritmičkih trikova, ali generalno, ovo je ploča poštenog, sprinterskog death metala, producirana čisto i sa očiglednom željom da nalupa šamare svima koji su sumnjali. Pa drago nam je da smo se našli na pravoj strani TE šamarčine:

https://psycroptic.bandcamp.com/album/as-the-kingdom-drowns

A za malo zaista brutalnog tehničkog death metala ove nedelje su se pobrinuli sjajni Meksikanci Serocs. The Phobos/ Deimos Suite je album slepovanih bas linija i reklo bi se osmoudnih bubnjarskih aranžmana. Sve je to veoma presvirano, agresivno i komplikovano ali je urađeno sa čistom metalskom agresijom najdublje u srcu muzike i zato zvuči bolje od gomile drugih tek det albuma koje smo mogli čuti ove godine a koji su delovali mnogo više kao demonstracije dobre tehnike nego kao propisna metal muzika. Serocs ni slučajno ne zvuče ovako i njihov metal ubija i sahranjuje, a pritom je i tehnički kvalitetan. Da nam je više ovakvih bendova pevali bi, a i sjajan omot:

https://serocs.bandcamp.com/album/the-phobos-deimos-suite

Iz Eseksa nam stiže debi benda Bludgeon koji je praktično karikatura tehničkog death metala. Devoted to Lunacy je ploča na kojoj su blastbitovi apsurdno prebrzi, pevanje zvuči kao da je mikrofon upao u mešalicu za beton a gitare samo testerišu pa onda tu i tamo izleti po neki arpeđo koji niste očekivali. Ima ovde na momente intresantnih melodija i bend se očigledno s namerom vozi na razmeđi između potpune kakofonije i muzikalnijih pasaža i ne mogu da kažem da mene, starog perverznjaka, to ne rajca u nekoj meri. Mislim, više volim kada je ovakva muzika malo ozbiljnije napisana (a la, recimo japanski heroji Desecravity), ali ima svakako nečeg i u ovom visokouvežbanom anarhičnom pristupu pa makar on očigledno bio estetski prilično detinjast:

https://bludgeon.bandcamp.com/album/devoted-to-lunacy

Tu je i novi Kraanium i ako naziv albuma – Slamchosis – ne sugeriše u dovoljnoj meri kakva je ovde muzika, onda niste dovoljno pratili na času. Slamchosis je daleko od najgoreg slamming death metal albuma koji sam slušao ovde godine, naprotiv, čak je sasvim pristojan, pa ga zato da nas i pominjem (a jedne Opeth ili Whitechapel sam, recimo, preskočio iako su izdali albume ove nedelje, jer brinem o tome da vi kvalitetno provodite svoje slobodno vreme) ali ovo je vrlo generički, vrlo proračunat slem koji je, naravno, za glavu i ramena iznad prosečne internet ponude u ovom žanru, ali je daleko od vrhunaca žanra. Norvežani su okej, ali samo okej, ovo je vrlo slušljivo ali meni duša gladni za novim Katalepsy i podsećanje da postoje slični bendovi koji ipak nisu na istom nivou je pomalo i bolno. Ove godine smo, uostalom već imali odličan album Within Destruction pa su Kraanium sa svojim petim dugosvirajućim izdanjem svakako osuđeni na sredinu tabele. Ipak, ako volite slem, ovo je ploča koju ne treba propustiti:

https://comatosemusic.bandcamp.com/album/slamchosis

Izašao je i novi Total Fucking Destruction ali meni se ovaj bend nikada nije dopadao pa tako ni sada ne varim njihovu anarhičnu interpretaciju grindcorea. Naprosto TFD mi je uvek bio jedan tryhard bend, pokušaj da se bude veći Brutal Truth od samih Brutal Truth (a iz vremena kad Brutal Truth već više i nisu bili neka fora) i to kombinovanje grindcorea i nekakvog nepromišljenog gruva mi nikad nije radilo posao. Mislim, ovo je bolje nego mnoga stara TFD izdanja, ali nije da danas nema dobrih grindcore bendova koji jedu Hoaka i negove za doručak. Na Bandcampu je samo pet pesama od 14 koliko album sadrži i ovo je više nego dovoljno:

https://givepraiserecords.bandcamp.com/album/usa4tfd

Zato su tu Graven, bend iz Merilenda koji je nastao na ruševinama Swarm of the Lotus i koji isporučuje bolje proizvedeni anarhični metal/ kor podsećajući šta bi kovanica metalcore zaista značila da je nisu kidnapovali pop muzici skloni bendovi sa MTV ambicijama. Graven imaju samo jedno samostalno izdanje iz 2013. godine i jedan split iz naredne i ovaj njihov EP, Heirs of Discord sugeriše da su spremni za propisan debi. Ovo nije inovativna muzika i recimo da Graven udobno upadaju u fioku u kojoj držimo Converge i slične udarače, ali mi se dopada način na koji Merilenđani interpretiraju ove predloške, ubacujući u surovu, tvrdu svirku sa dobrim gruvom popriličnu količinu grindcore elemenata, počev od brutalnih dubokih vokala pa do povremenih blastbitova. Sve to dobro zaokružuje kvalitetan miks pa je ovo ploča koja, sa svojih šest pesama (od kojih je poslednja obrada Human Remains) nudi dobru zabavu a ne preteruje sa time i ostavlja čoveka solidno zadovoljenim i samo malo gladnim:

https://gravensound.bandcamp.com/album/heirs-of-discord

No, za potrebe utaživanja gladi za pravim grindocreom koju TDF nikada nisu mogli da zadovolje, a Graven ulaze u žanr samo do pola, tu su No/ Más iz DiSija koji kombinuju pankerske D-beat pasaže sa nervoznim blastbitovima, imaju klasični dualni pevački pristup u navali, svega deset pesama na izdanju koje traje kraće od petnaest minuta i etiketa koja ih izdaje zove se Horror Pain Gore Death Productions. Ako sve ovo nije dovoljno da vas ubedi, evo da kažem i da ljudi sviraju odlično i imaju dobar zvuk i da njihov grindcore stoji negde između visokog koncepta Pig Destroyer i zajebantske pržionice australijskih Captain Cleanoff. Raíz Del Mal je sjajan debi za ovu ekipu i album sa kojim je milina zatvoriti ovonedeljni pregled:

https://hpgd.bandcamp.com/album/ra-z-del-mal

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s