Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 10-11-2018

Dobro, metalni dan danas počinjemo iz srca tame, odnosno iz Teksasa, debi albumom postave Uruk.

Nazvati bend po najopasnijem varijetetu Tolkinovih Orka (a ne po sumerskom gradu Uruku, mada bi i to bilo metalski) i nastupati na koncertima u punoj cosplay opremi (bar kad je pevač  Shasurat u pitanju) je po zna koji po redu dokaz da najveći metalci dolaze iz redova najvećih nerdova. Uvek bilo i, reklo bi se – biće.

Što se benda tiče, ovo je „ratni metal“, blekmetalski kvazipodžanr koji se bavi fantastičnim interpretacijama rata kao velike proslave moći i pravde itd., a Uruk su ovde zaista u punom modu fantaziranja sa svojim detinjastim temama, detinjastim omotom i generalnim prisutpom. Ali znate šta? To sve ne znači da je ovo loše. Nihilistic Warfare in Inhuman Realms svakako na momente zadeluje kao parodija na metal po koncepciji, ali muzički ovo je pošteno i srčano odsvirano, pa makar bez neke specijalne originalnosti. Ima tu malo thrash i speed podloge, ima dosta brze i žestoke svirke a nema filozofiranja i „emocija“, što ja sve zdušno pozdravljam. Kada pesma treska ovako slavno kao što radi „Ride of the black horde“ onda ne moramo da se pitamo zašto ovaj bend nije originalniji ili inovativniji. Blek metal kakav su volele naše bake? Naravno.

https://uruk.bandcamp.com/album/nihilistic-warfare-in-inhuman-realms

Iz Irana ovog vikenda, pak nudimo treći album teheranskog jednočlanog projekta Erancnoir, po imenu Erancnoir a na kome su samo dve pesme, od kojih se prva, duža od 24 minuta, takođe zove Erancnoir. Čovek zna kad je pronašao dobru reč, očigledno.

Erancnoir (album i pesma a donekle i bend) se meni zapravo ne dopada kao metal izdanje. Ovo je depresivni, armosferični blek metal odguran praktično do groteskne karikature, toliko umuljan u miksu, sa većinom instrumenata bačenim u pozadinu zvučne slike da se ovo na kraju sluša kao ambijentalna ploča. Dakle, da ne bude zabune, Erancnoir (čovek)je ovde programirao ritam mašinu koja čuka sa nekih 250 otkucaja u minutu i svira u neke gitare i vrišti preko ali miks i monotnonost aranžmana znače da ovo više liči na Thomasa Könera nego na, šta ja znam, Mayhem. Ali, opet, Thomas Köner je meni jedan od omiljenijih ljudi na svetu, barem kad se o muzičarima radi, pa ne mogu da kažem da mi nije sipmatičan ovaj skoro parodični pristup atmosferičnom blek metalu. Nije za slušanje pri kome biste da tresete glavom, već pre svega da ležite i plutate:

https://erancnoir.bandcamp.com/album/erancnoir

Preskočio sam gomilu novih albuma ove nedelje jer mi se ne dopadaju – ili su previše melodični za moj ukus, ili im je produkcija čak i za moje apsurdno snižene kriterijume neprihvatljivo loša (što sve zvuči bizarno kad dolazi nakon pozitivnog izražavanja o Erancnoir), ali evo nam novog EP-ja trija Begotten iz Ontarija koji dostojno reprezentuje kanadski blek metal i sa dve melodične, depresivne i odlično odsvirane pesme podseća da je ovaj bend ove godine već  izbacio zapažen debi album (koji smo pozitivno opisali na ovom topiku krajem Aprila).  And the Wind Cries Death, kako se EP zove (a i obe pesme se na njemu tako zovu – treba koristiti dobru frazu kad je smislite) je po stilu identičan albumu samo još malčice poguran u svaku stranu, dakle, još žešće, duže, ekspresivnije, sporije, brže, emotivnije. Ovo je blek metal čiji interes ne leži u osveti i mržnji već u meditaciji i tugovanju ali produkt ovih radnji je omamljujuće dobra muzika. Da nam požive Begotten:

https://begottendsbm.bandcamp.com/album/and-the-wind-cries-death

Iz Nemačke nam, pak, dolazi prvi demo snimak benda Naxen, To Abide in Ancient Abysses i to su dve pesme pristojnog mid-fi blek metala koji udara jako ali ne zapostavlja ni emociju. Naxen vole da uvale lepu melodiju kad god za nju ima mesta ali se to ne odražava na opšti stav muzike koji je prilično konfrontativan i ovo je zadovoljavajuća mada ne bogznakako originalna smeša dobro odrađenog treskanja i pristojnih melodijskih pasaža, sa sve odličnim pevanjem i dobrim sviračkim kvalitetima. Kasetna produkcija pristaje ovoj muzici i daje joj odgovarajuću patinu pa nema razloga da ne odvojite dvadesetak minuta vremena za slušanje ovog snimka:

https://verdensaske.bandcamp.com/releases

Iz Švedske, pak, stiže prvi album benda Third Storm koji je svoj prvi demo snimio još 1987. godine!!!! Mislim, trideset godina čekanja na album prvenac je malo mnogo pa ne znam kakvu bi ploču trebalo da snimite da to ima smisla, ali The Grand Manifestation je, čak i ako nema smisla, jedna prijatna, organska, neprskana, jelte, kolekcija žestokih i melodičnih pesama ali i sporijih, meditativnijih pasaža. Third Storm nisu neki napaljeni satanisti već ih više zanimaju razne filozofske refleksije pa im i muzika odražava ova interesovanja. I The Grand Manifestation nije specijalno stilski ujednačen album – kako bi i bio posle tolikih godina pripremanja, jelte – ali ima dobre pesme (Through the Eyes of the Omnipresent je, recimo, dobar komad karakteristično švedskog blek metal odvaljivanja), dobru produkciju i dobar stav, pa se sa zadovoljstvom sluša:

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/the-grand-manifestation

I u nedelji u kojoj predstavljamo toliko prvih albuma, evo još jednog. Mørknatt su katalonski trio čiji prvi album, Victorious Satan, ne pokušava da specijalno prikrije koje su tematske i estetske karakteristike ove ekipe. Ovo je blek metal pun mržnje i fantaziranja o nasilju, satanskim pobedama, Isusovoj sahrani, satanskom seksu, zmijama i Antihristu, odsviran vrlo kompetentno i snimljen još kompetentnije. Mørknatt nisu originalni i čuje se ovde dosta prizvuka Immortal u njihovom pristupu komponovanju ali se svojski trude da dinamičnim aranžiranjem nadomeste nekakav nedostatak originalnosti. I radi to posao u dobroj meri. Nije ovo ploča koju bih smatrao suvim klasikom ali kao debi album, veoma je ubedljiva i sadrži više solidno pamtljivih momenata. Pošto na bandcampu albuma za sada nema (ima samo jedna pesma sa njega, mada je dobra), evo i JuTjuba:

https://morknatt.bandcamp.com/

https://www.youtube.com/watch?v=jzSUGLfZet0

Od stoner metala imamo ove nedelje novi album francuske instrumentalne četvorke King Weed. Album se zove Doom On, čisto za slučaj da neko nije shvatio o čemu bi to ova muzika mogla da bude, ali mada su King Weed sa dobrim razlogom izborili poziciju jednog od premijum bendova iz savremene stoner ponude, Doom On je neobično neočekivan promašaj.

Naime, muzika je dobra i mada sam više puta rekao da sam prilično sumnjičav prema instrumentalnom psihodeličnom stoneru (jer, bez potrebe da se pesme zaokruže uvođenjem teksta, strofa i refrena, neretko se sve svede samo na neusmereno džemovanje koje nekada izrodi nešto dobro, ali često ne), King Weed su ekipa koja ovo radi kako treba i ume da džemuje sa smislom. I ovde to dobro rade, nudeći dugačke pesme (naslovna, koja album otvara traje više od 24 minuta!!!) i odličan gruv, sa mnogo gitarskih arabeski koje bacakaju mozak po plafonu i vode vas na put daleko izvan granica ne samo ove države nego i ove planete. No, Doom On je najgore producirana ploča ovog benda, sa masteringom koji je omogućio da se svi instrumenti odlično čuju ali po cenu toga da je sve veoma tanko i deluje kao presnimak sa kasete u kome se izgubio čitav donji deo zvučnog spektra. Velika greota i nada da će bend jednog dana iskeširati remastering albuma koji je po svakom drugom osnovu briljantan:

https://kingweed.bandcamp.com/album/doom-on

Jer, na primer, pre neki dan smo dobili i remasterovanu verziju debi albuma italijanskih Zippo i to je slavno odrađen posao. Ode to Maximum je izašao još negde 2004. godine a sada po prvi put izlazi na vinilu i za potrebe ovog izdanja dobili smo novu, bučnu i moćnu verziju ploče koja i 14 godina kasnije pleni svojom kombinacijom psihodeličnog roka i drogiranog metala. Zippo su u onome što rade praktično nacionalni šampioni a Ode to Maximum je stejtment of intent kakvim bi se i poznatiji bendovi ponosili:

https://spikerotrecords.bandcamp.com/album/ode-to-maximum

Čisto da se vidi koliko sam širokogrud, evo još jednog instrumentalnog albuma, ovog puta sa početka Oktobra ali pošto potiče iz Latinske Amerike, a oni uvek i svuda kasne i još pitaju što se ljutite uz šeretski osmeh, onda je u redu. Los Tabanos Experience su iz Čilea a Atlantis Mirage je album dubokih podmorskih, podOKEANSKIH džemova nafilovanih psihodelijom i neprebrojnim zvučnim efektima. Ovo je, na kraju krajeva, bend sa četiri gitare u postavi i na kraju dana, pevanje mu i ne treba. Los Tabanos Experience svojoj psihodeliji pristupaju sasvim čista srca i naivno, bez nekakve nameštene poze i to i ploču o kojoj pričamo smešta u jednu naivnu, ali beskrajno dobronamernu poziciju. I čini prijatnom za slušanje sa sve prilično garažnim zvukom koji baštini:

https://lostabanosexp.bandcamp.com/album/atlantis-mirage

A ako smo preporučili nešto sa početka Oktobra, ima li ičeg pogrešnog u tome da sada preporučimo i nešto što će izaći – tek početkom Januara naredne godine? Zašto Grci Automaton kače svoj drugi (?) album na bandcamp toliko rano je pitanje na koje odgovor sigurno negde postoji ali ja se nisam potrudio da ga nađem. Dovoljno mi je bilo da uživam u muzici koja je, čekajte da proverim, „psihodelični dum metal“ očigledno pomalo inspirisan antičkom mitologijom – na kraju krajeva, naziv mu je Talos, a ovo je zapravo konceptualna ploča o buđenju Talosa u moderna vremena i tome kakvo sranje je on onda napravio.

Informacije o ploči su zbunjujuće, ne samo da niko izgleda ne zna koji je to bio prvi album ovog benda (izgleda da se radi o Echoes of Mount Ida izdanju koje… nije bilo baš album), nego je i ovo po svemu sudeći snimljeno prošle godine a sama bandcamp strana navodi dva različita datuma izlaska (jedan u Novembru, jedan u Januaru), no nije to toliko bitno koliko je bitno da je ovo dobrozvučeći snimak doom metala koji se ne stidi ni gruva ni brzine (slušajte Automaton Marching!) ali je pre svega utopljen duboko u reverb i uspeva da pored sve težine, distorzije i žestine odradi pošten psihodeličan posao i, pride, ispriča tu neku priču koja je bendu očigledno neizmerno važna. Nisam siguran da ovo sasvim ima mesa da opravda svu pretencioznost koju bend isijava ali to su intelektualne začkoljice i ploča meni prija na jednom prizemnijem, telesnom nivou pa ću je rado preporučiti, sa svim njenim high concept idejama i interesantnim muzičkim iznenađenjima:

https://automatonathens.bandcamp.com/album/talos

Za malo manje metala ali malo više gruva i, čekajte da proverim, sleazy cyberpunk disco muzike, stiže drugi album benda Spacelord iz Buffala. Indecipher je ploča sa veoma ’70s stavom i očiglednom ljubavi prema Cepelinima i Sabatima, ali sa, srećom, nešto više prljavštine od abismalnih Greta Van Fleet koje povremeno vidim na MTV Rocks kad mi žena sakrije daljinski od televizora. Ovo je definitivno bend koji više voli drogu nego seks, ali ne TOLIKO da bi za seks bili potpuno nezainteresovani kao kada je reč o propisnim narkomanima, tako da Spacelord nisu stopostotno po mom ukusu. Ali nisu rđavi, ima ovde šmeka i dobre svirke pa ako ste manje namrgođeni od mene, toliko će vam se više ovo dopasti:

https://spacelordband.bandcamp.com/album/indecipher
Izašao je i novi Nanowar of Steel ali mislim da je dovoljno da samo pogledate ovaj spot  :lol: :lol: :lol: :lol:

https://youtu.be/gX_TxKa0dCY

Itaijanski Night Gaunt, se, pak vraćaju da nam svojim drugim albumom, The Room isporuče solidnu komadešku „morbidnog dum metala“ koji se šetka od romantične, mada teške, melodičnosti na tragu My Dying Bride pa do jačeg udaranja po uzoru na doom death kolege Asphyx. Night Gaunt nisu rđavi, pogotovo kada se bave tim teatralnijim, melodičnijim delom svoje muzike. Mislim, volim ja kad doom bendovi skrenu i u death vode, ali ovim ljudima su spore, teške i mučne pesme oživljenje dobrim pevanjem značajno bolji deo muzike od ulazaka u neku jaču tuču. Album generalno ima veoma klaustrofobičnu atmosferu koju pevanje na pravi način uokviruje kada je melodično i razrađeno pa, pošto ovo, na kraju dana, i čini najveći deo The Room, ima moju solidnu preporuku:

https://nightgaunt.bandcamp.com/album/the-room
Evoken iz Nju Džerzija se često opisuju kao jedni od očeva (američkog ) funeral doom zvuka pa je njihov šesti album, Hypnagogia, primereno spora, brutalna i teška ploča na kojoj nezamislivo distorzirane gitare prave podlogu za nežne klavirske i violinske teme, sve filovano ogromnim bubnjevima i tamnim death vokalima. Evoken jesu iskusni i jesu zaslužan bend ali njihov zvuk je danas nekako raspet između mladalačkog ekscesa i želje da se sazri i ponudi muzika koja je „umetničkija“ pa tako i Hypnagogia, inače konceptualan album sa prilično teškom i mračnom fantazijskom temom, deluje pomalo kao da nije siguran koji je njegov pravi identitet. Hoću reći, Evoken ovde pokrivaju veliki raspon doom tehnika i sve je to prilično prijatno ali kao da ga ima previše, pogotovo u okviru iste pesme, pa muzika ne deluje uvek dovoljno organski i hipnotički kako bi bio red. No, to su kritike višeg nivoa i na onom bazičnom, Evoken isporučuju kompetentno produciranu i dobrim temama nabijenu muziku koja će zadovoljiti osnovne potrebe doom slušaoca:

https://profoundlorerecords.bandcamp.com/album/hypnagogia

Decembre Noir iz Njemačke, pak, pakuju isti taj neki koktel mladalačkog ekscesa i „zrelijeg“ pristupa doomu na svom trećem albumu Autumn Kings da bi postigli sigurnu pobedu na domaćem terenu koja, meni lično, nije mnogo slatka, ali cenim kad neko dobro razume koje su mu granice a koji potencijali pa sve to lepo iskoristi. Hoću da kažem, Autumn Kings je preslađena, proračunatom melanholijom zasićena ploča doom metala koja se za moj ukus previše približila onim lošim nemačkim metal bendovima koje smo svi nekada slušali a sada se stidimo, ali je istovremeno i pošteno teška i brutalna sa duplim kikovima, jakim gitarama i veoma ubedljivim death vokalom. Sve to na gomili je, razume se, teška kičijana, ali kako ja to uvek kažem, postoji dobar kič i loš kič. Evoken, odozgo su bliži dobrom kiču a Decembre Noir, očigledno, lošem, ali ne mogu da tvrdim da ih to čini i lošim bendom jer je ovo odlično napisana i još bolje odsvirana ploča kojoj pre svega u pitanje dovodim osnovne estetske smernice, a to je svakako stvar ličnog ukusa:

https://decembrenoirlfr.bandcamp.com/

Spas, ili makar alternativan pristuo, pak, stiže iz Norveške, u formi drugog albuma (post) doom metal ekipe Leonov. Leonov svoju muziku nazivaju i „celestial doomom“ što je sasvim dobar deskriptor za nešto što od doom metala uzima težinu ali bar onda isto toliko prozračnosti i emotivnosti uzimaju od post roka, sve pakuju uz nežan ženski vokal i onda se nekih 45 minuta sporo ali dostojanstveno valjaju kroz vaše zvučnike ili slušalice, meditirajući, napevajući i više uspavljujući nego preteći. Meni se to načelno veoma dopada, ova muzika, svojim blagim odmakom od sva-težina-sve-vreme pristupa dobija na kinematičnosti i ovako spore i ponavljajuće pesme postaju slavodobitno hipnotične sa protokom vremena. Problem albuma je miks koji je… pre svega suviše frekvencijski usrednjen za moje uho i zvuči kao da trošite ovu ploču preko malog, džepnog tranzistora, a zatim i anđeoski glas Tåran Reindal na momente potiskuje u pozadinu, utapajući ga u odjeke i puštajući ga da se neugodno gura sa gitarama za mesto u miksu. Nije da slične probleme nemaju i drugi slični bendovi – i sami Goodspeed You! Black Emperor (od kojih Leonov dosta pozajmljuju) su kuburili sa miksom – pa ih to ipak nije osudilo na smrt. Leonov ne da ne treba da umru nego je Wake meni vrlo blizu ploče ove nedelje i preporučujem ozbiljne slušalačke sesije a sve u nadi da će naredno izdanje dobiti miks kakav ova muzika više zaslužuje.

https://leonov.bandcamp.com/album/wake

Noise Trail Immersion iz Berlina su, pak, verovatno najpretenciozniji bend ove nedelje sa svojim albumom čiji već naslov sugeriše da ćemo ovde prevrtati očima. Symbology of Shelter, je, kažu oni, njihov pokušaj da povežu haotični blek metal sa mathcore formulama i određenim post-metal pristupima i ovo je, naravno, u startu, recept za potpunu katastrofu. Mathcore jedino, naravno, ima smisla kada ga ljudi poguraju sasvim do apsurda, dajući muzici crtanofilmovski karakter a Noise Trail Immersion su, razume se, smrtno ozbiljni u ovome što rade.  I onda je valjda i dokaz njihovog umeća to da ova ploča nije nepodnošljiva smeša najgrđih klišea dva prilično različita žanra nego pretenciozan ali ipak sasvim slušljiv album natrpan nemoguće prečestim promenama ritma i avangardnim gitarskim radom koji kao da je uvezen sa neke probe Sonic Youth iz ranih osamdesetih. Da Noise Trail Immersion uspevaju da mi ne ogade svoju muziku i pored naglašeno kalkulantski iskomplikovanih aranžmana takođe, pretpostavljam, pokazuje da oni u svemu ovome ipak imaju i duše i uspevaju da jekroz naslage prearanžirane muzike, dovoljno pokažu u toj nekoj ranjovosti i emotivnosti koju uvek cenim, da mi ovaj album na kraju dana bude jedno od pozitivnijih iskustava ove nedelje:

https://noisetrailimmersion.bandcamp.com/album/symbology-of-shelter

I donekle sličan je i prvi EP vrlo friškog deathcore benda iz Njujorka, ove godine osnovanog Brand of Sacrifice a pod nazivom Eclipse. A to što ja uopšte ovde pominjem deathcore bend, nagađate, znači da ovo nije baš običan, garden verajeti deathcore i, svakako ste u pravu. Brand of Sacrifice sebe opisuju kao „brutal, technical deathcore“ što je meni, ovako starom i konzervativnom, oksimoron epskih razmera. Deathcore sam uvek shvatao kao bekstvo od death metal komplikovanja i zadržavanje death zvuka ali uprošćavanje aranžmana kako bi se dobila više keči muzika, primerenija širem krugu slušalaca, uostalom inkluzivnija, ma koliko to dobrog ili lošeg donosilo. Tako da je programsko komplikovanje aranžmana u deathcoreu meni skoro pa potpuno naopaka ideja, ali dobro, nije da BoS to kao, sad prvi na svetu rade.

I da vam kažem, iako je meni Eclipse na momente praktično karikatura deathcorea, ipak vidim zašto je Unique Leader stao iza ovog benda. Jer, ovo je, uz sve stilske nelogičnosti i estetske faux pasove koje pravi, ipak pošteno i mučki brutalno odsviranih pet pesama čija je „tehničnost“ na kraju dana jako upitna, ali jeste osvežavajuće što bend standardni deathcore jelovnik dopunjava raznim efektima i trikovima. Naravno, muzika koja se oslanja pre svega na trikove i efekte teško da je baš primer nečeg što ćemo jednog dana smatrati klasikom, pa ne mislim ni da će u nekoj istorijskoj perspektivi Brand of Sacrifice biti nekakvi uticajni trendseteri, ali, opet, pozdravljam trud da se razmišlja o proširenju deathcore formule pa makar i na načine koji na momente deluju sasvim apsurdistički. Zapravo, posebno pozdravljam te načine. Plus, miks i mastering su egzemplarni i ako bih vam preporučivao detahcore da ga slušate, Brand of Sacrifice bi bili povisoko na hipotetičnoj listi. Ko je TO očekivao?

https://www.youtube.com/watch?v=LGqHSPRU_WI

Za porciju prljavog, umusavljenog blackened death metala ove nedelje ćete se obratiti bej ejrija triju Ulthar koji sa svojim debi albumom Cosmovore stupaju stazom nihilizma i agresije koju su već iskrčili bendovi poput Absu. Ovo je muzilčki vrlo solidno odrađena ploča sa produkcijom koja samo deluje sirovo a zapravo je pažljivo podešena da bendu da ispravnu dozu bučnosti i prikaže ih kao veće nasilnike nego što možda u životu zaista jesu. Meni naravno sva ta prljavština i agresija prijaju i mada Ulthar nisu onako dobri songrajteri koliko dobro razumeju kakav zvuk im najviše odgovara, ima ovde vrlo pristojnih momenata. Probati:

https://listen.20buckspin.com/album/cosmovore

A, ko se do sada pitao kako to da ove nedelje ne pominjemo Poljake, sad može da odahne. Mentor imaju drugi album, ljupkog naziva Cults, cysts and corpses, koji izlazi naredne nedelje i u pitanju je ponovo jedna šarmantna kombinacija thrash metala sa staroškolskim rokerskim pristupom a la Motorhead pa i Celtic Frost.  Mentor su , navodno, hardkor satanisti i sve to ali njihova muzika je mnogo više namenjena zabavi nego nekakvom ozbiljnom nihilizmu i negativnim emocijama. Uz odličnu produkciju, ubedljivog pevača i mnogo dobrih rifova, ovo je izdanje za svaku žurku od danas pa do Nove godine. Šteta samo što za sada Bandcamp strana nudi samo dve pesme ali i to će biti dovoljno da odlučite vredi li da se oko ovoga trudite:

https://paganrecords.bandcamp.com/album/cults-crypts-and-corpses

Za kraj danas nudimo nešto posebno. Naš Đulio i njegov Cripple Bastards slave trideset godina postojanja sedmim albumom koji je, kako i dolikuje, izvanredno ubedljiva, a ipak lična porcija grajndkora koji kombinuje sve, od klasičnog italijanskog panka do sasvim savremenog, profesionalno odsviranog metaliziranog gajnda sa dugačkim blastbitovima, puno duplih kikova, i zanimljivim gitarskim radom. Kao neko ko ovaj bend prati od osamdesetih i ima punu kuću njihovih ranih snimaka koji su apsolutni haos i bezumlje, istovremeno sam i ponosan kako sve ovo danas zrelo i dobro zvuči ali i uplašen što postajem svestan koliko je vremena prošlo. Jebemu, kad sam ja počeo da slušam savremenu muziku, to što su Status Quo svirali dve decenije bez prekida je bio faking presedan i nešto pominjano u svakom tekstu o bendu. A danas jebeni Cripple Bastards imaju 30 godina karijere.

Elem. La Fine Cresce da Dentro je, iako izašla za Relapse, još jedna sasvim lična i beskompromisna ploča na kojoj su sve pesme na italijanskom – a što će donekle sigurno malo pomoći da se ponekada malo kontroverzni politički elementi Đulijove ličnosti prikriju od američke publike koja bi mogla da ga razapne po tviteru. Mislim, da se razumemo, već su njima antifašisti pravili incidente po turnejama u SAD i sve je to, kad se uzme u obzir Đulijova opsednutost Srbima i Srpstvom koja je uključivala i nošenje majica sa Mladićevim likom, i razumljivo, ali je važno da ne zakloni činjenicu da su Cripple Bastards decenijama jedna od najindividualnijih pojava u grajndkoru, jedan, čak i ovako dobro odsviran i snimljen, vrlo ličan, proživljen iskaz koji nikada nije bio zaprljan ideološkim parolaštvom, te da se to očuvalo i na novom albumu.

La Fine Cresce da Dentro je zato, lepa i za slušanje veoma preporučljiva ploča sa kojom možete polemisati ali joj ne možete poreći autentičnost, ubedljivost i stav koji ne potiču od imitiranja drugih bendova. Na kraju krajeva, kada su Cripple Bastards počinjali, drugih bendova koji su svirali ovako jedva da je i bilo. La Fine Cresce da Dentro je dobrodošlo podsećanje da neki od pionira i dalje ostaju relevantni i mogu da mlađariji drže legitimne lekcije kako se to radi:

https://cripplebastards.bandcamp.com/album/la-fine-cresce-da-dentro

Dobro, rekao sam „za kraj“ ali još nije stvarno kraj. Ne pre nego što podsetim da je projekat Anal Trump upravo objavio svoj, pa, prvi album, The First 100 Songs. Naravno, ovaj bend smo ovde već pominjali i svesni smo da je u pitanju sajd-projekat Travisa Ryana iz Cattle Decapitation i Roba Crowa iz Pinback i da se radi o očiglednom omažu rahmetli Sethu Putnamu i njegovom životnom opusu u formi benda Anal Cunt. Anal Trump, naravno, ovo kombinuju sa sociopolitičkim pristupom koji je, oh, kako ste samo pogodili, veoma kritički nastrojen prema aktuelnom predsedniku SAD, a što je u stvari važnije nego što vam se čini. Mislim, Tramp je užasan čovek, to je očigledno već iz samog njegovog ponašanja, da ne pominjem haos koji je napravio sa zdravstvenom zaštitom, ali važnije od toga da se Anal Trump podsmevaju Trampu je to da ne pokušavaju da emuliraju proto-edgelord pristup Setha Putnama i nuegovog benda a koji bi, da je danas Putnam živ, skoro sigurno završio kao nekakav saundtrak za Alt-Right žurke… Stresam se i od pomisli.

Elem, The First 100 Songs je 11 minuta mikropesama u najboljoj tradiciji stare grindcore škole, sa tehničkijim pristupom nego što su ga imali bilo Anal Cunt, bilo Buka, bilo 7 MoN, bilo Udri ’n’ Razbi, bilo Sore Throat bilo Stench of Corpse, ali i sa više humora i manje narkofilske opsesije nego što je imaju Agoraphobic Nosebleed. Ovo izdanje sakuplja sve dosadašnje pesme rasute po nekoliko drugih izdanja i zapravo je, ovako, slušajući ga u cugu, odličan paket koji podseća kakva je Ryan carina i vokalna veličina a da je Crow odličan sparing partner koji uspeva da napravi sto pesama od po nekoliko sekundi koje, uprkos oslanjanju na distorzirane rifove, blastbitove, grind vokale i masu Trampovih semplova, uspevaju da imaju i pojedinačne identitete, čime se izbegava nastupanje monotonije i ovom albumu daje status modernog klasika:

https://analtrump.bandcamp.com/album/the-first-100-songs

One thought on “Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 10-11-2018

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s