Film: Bohemian Rhapsody

Moje prve reči nakon što su se svetla posle projekcija filma Bohemian Rhapsody upalila su bile „Ovaj film kao da je snimio Gebels“.

Kao što Cripple reče, za potrebe pričanja priče morate ponekada da sažmete, pa i da slažete, ali Bohemian Rhapsody toliko snažno falsifikuje istoriju da se ovo ne da nazvati drugačije nego film po motivima grupe Queen.

Što bi i opet bilo prihvatljivo, ali ovo je film o Frediju, gde je grupa tek bekdrop, ekipica gotivnih pozitivaca koji su tu da pomognu umetniku koji krizira kad ga pohlepni gejevi odvuku na put razvrata i meni je to skroz naopako bilo. Malek je slab izbor za Fredija: uprkos tome što je poskidao sve njegove pokrete i manirizme, nedostaje mu Merkurijeva impozantna građa, ali važnije od toga, film ga skoro sve vreme predstavlja kao nesigurnog i preplašenog, a kada to nije on ispaljuje tumblrske fraze o tome za šta je rođen i kako bi da bude zapamćen, što, na kraju dovodi do toga da zapravo ne verujemo čoveku na bini jer ne izgleda kao Fredi a onda ne verujemo ni čoveku iza bine jer se ne ponaša kao čovek.

 

Drugim rečima, jasno je da je film išao na to da kontrastira personu izvođača, superherojsku, samouverenu i veću od života, sa konfliktnim fegetom iz civilnog života koji je, eto, sebe video u umetnosti, ali nikako nije uspevao da pomiri privatno i javno, ali ovo je meni vrlo izraubovan kliše i, uostalom, čini se, sasvim nepriličan za Fredija koji je bio jedna od najflambojantnijih kvir pojava u popularnoj kulturi do tog trenutka. Naravno da je film morao da prikaže dramu i lomove, ali niti im je dao dovoljno podloge u tretiranju Fredija kao stvarnog čoveka, niti je, čak i kreativnom procesu uspeo da udahne dovoljno začudnosti pa da mi actually vidimo kako i zašto ljudi prolaze kroz sve što prolaze, svađaju se, mrze se, mire se, samo da bi na kraju taj jedan savršeni momenat u studiju ili na bini svemu dao smisao.

Da ne bude da ništa ne valja, scene nastupa su veoma dobro urađene, Live Aid pogotovo, sa sve tim zaista memorabilnium momentima kada Fredi diriguje horom od 70,000 ljudi. Moja žena i ja smo u to vreme, jelte, bili dovoljno stari da gledamo Live Aid u izravnom prenosu i svedočimo zaista istorijskom Queenovom nastupu i film ovo solidno hvata, mada je, naravno, ponovo u duhu „umetničkog“ falsifikovanja umontirano kako pare ne stižu dok Queen ne nastupi, a onda se Geldof ipak konačno ozari kada Fredi i momci nateraju gledaoce da odreše novčanike…

Ostalo u filmu je problematično. Neprebrojne montaže koje sažimaju važne periode života benda su lepe ali između njih ne idu dovoljno upečatljive scene u kojima verujemo u ljude iza scenskih persona, hronologija je sva naopaka, a da ne pominjem da se insistira da su Queen bili „čudni“ i „neprilagođeni“ od početka iako su, naravno, bili tek jedan od gomile bendova iz ere Glem Roka kad su svi nosili gizdave kostime, aksesoare, štikle itd. Podzaplet sa Normanom Šefildom je na kraju dana sveden na humoristički pančlajn iako se ovaj čovek bendu krvi napio do te mere da su posle govorili da od prva tri albuma ni dinara nisu videli i posvetili mu jednu od najkrvoločnijih pesama koje je bend ikada napisao:

Ne mogu da se otmem utisku da je u post-Vinil periodu ovaj film morao da bude mnogo temeljitije napisan sa čestitijim pristupom istorijskoj građi ali, ključno, sa dubljim tretmanom glavnog lika koji nije ovde dobio, bar za moj groš, čitanje kakvo zaslužuje. Fredi je, ACTUALLY bio scenski superheroj, čovek koji je kvir estetiku stavio front end sentr u popularnu kulturu i to u njen najbelji, najstrejterskiji deo – progresivni rok koji je mutirao u stadionski, himnični pop-rok i prosto je teško poverovati filmu koji ga većinu vremena pokazuje kao nekog zbunjenog mršavka koji zapravo nema pojma gde je, ne zato što je odvaljen od gudra i analnog seksa nego, eto, zato što ga, kao, ne prihvataju ljudi u filmu gde ga apsolutno svi prihvataju i konflitka gotovo i nema…