Arhiva za decembar, 2018

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 29-12-2018 i albumi godine 2018.

Posted in metal with tags on 29 decembra, 2018 by mehmetkrljic

Nije da ovih dana nije izašlo baš ništa od novih albuma, pa evo i kratkog osvrta na par izdanja iz poslednjih nedelju dana stare godine or sou a koja su možda vredna pažnje.

Na primer Death Fortress iz Nju Džersija su izbacili svoj četvrti album, Reign of the Unending i ovo je jedna vrlo pristojna black/ death ploča ledene atmosfere, hipnotičkih ponavljanja i znojave svirke. Ja volim albume koji svoju dinamičku zaravnjenost sa autoritetom – i apetitom – pretvaraju u svoje oružje pa umesto monotonije dobijamo opojni, snoliki zvučni pejsaž. Nije za svakoga, ali za onog za koga jeste, biće pravo uživanje. Još taj genijalni glas…

https://deathfortress.bandcamp.com/album/reign-of-the-unending

Nizozemski Lubbert Das je izdao svoj debi album, De Plagen i to je prilično meditativan ali sirov blek metal dugačkih pesama, sa miksom koji zvuči kao da je sve snimljeno u tunelu. Nije ovo lako za slušanje ali ima priličnu količinu tog nekog „kvlt“ štofa i ume da ga nosi uzdignute glave. Za album koji izlazi na drugi dan božića po Gregorijanskom kalendaru, ovo je prilično blasfemično, jelte:

https://lubbertdas.bandcamp.com/album/de-plagen

Istog dana je izašao i debi album internacionalne (argentinsko-belgijsko-američke) postave Acathexis, nazvan isto tako, Acathexis i ovo je odlična, vrlo ubedljiva ploča koja uzima atmosferični blek metal kao osnovu ali ga svira na mišićav, energičan način tako da u konačnici dobijemo nešto što ima i emotivni raspon ali i glavotresni potencijal. Spljeskan miks je očigledno urađen sa namerom, ali koliko će vam prijati zavisi od lične tolerancije. Meni ovo vrlodobro:

https://acathexis.bandcamp.com/album/acathexis

Izašlo je tu i vazda nekih Ukrajinaca, sve onako melodičnih i patetičnih, a koji meni nisu baš po volji al bilo bi neljudski da ne ukažem barem na novi EP benda Svrm, po imenu Згарище. Svrm sam već pristojno pohvalio za debi album proletos, a Згарище je sasvim na liniji iste priče, emotivno, atmosferično, na momente preslađeno za moj ukus, ali uglavnom solidno energično i dovoljno živo da od mene dobije palac na gore.

https://svrm.bandcamp.com/album/–7

Ako biste u novogodišnjoj noći rađe da stondirate nego da se sečete komadom stakla, poštujemo i ne osuđujemo, pa nudimo album koji izlazi tek drugog Januara ali je već dostupan putem omiljenog JuTjub kanala. Turkish Delight je izraelski instrumentalni stoner bend i ma koliko ja generalno izbegavao te instrumentalne stoner albume, obrazlagao sam već, njihov debi, Khadaif, je prilično dobar. Ima ovde svakojake solidne svirke na tragu sedamdesetih godina sa dobrom, čistom produkcijom i pristojnim zanatskim nivoom, sasvim će ugodno poslužiti za najluđu, jelte, najdrogiraniju noć (evo i bandcamp link jer na njemu očekujem da uskoro budu sve pesme):

https://turkishdelight1.bandcamp.com/album/kadaif

https://youtu.be/OUx0SXjbK1w

E, što se tiče noviteta, to bi za sada bilo to. Pogledajmo sada kakva je bila metalna godina. Ja sam se trudio da svake nedelje ispišem ponešto o novim izdanjima koja su mi barem malo zadržala pažnju a činjenica da sam propustio desetine albuma koje vredi čuti jeste za osudu, ali to ću donekle popraviti kačenjem još preporuka za stvari iz 2018. godine u danima koji dolaze. Voč dis spejs.

No, pre toga, koga mrzi da prolazi kroz čitavu godinu u potrazi za stvarima za koje mislim da zaslužuju da im se posveti malo vremena, evo jedne kratke liste albuma koje sam ZAISTA voleo ove godine. Naravno, kao stariji čovek, imam i starinski (da ne kažemo zastareli) ukus pa ploče bendova poput Uada, Harakiri For the Sky, Tribulation ili The Ocean koje su solidno frekventne u vrhu top lista mnogih ljudi po internetu, nisu i među mojim najslušanijim albumima (mada ih jesmo ovde pomenuli, da ne bude da smatram da su loše). Zato su tu neke druge stvari… Naravno, mnogi drugi dobri albumi su na ovom topiku obrađeni ove godine a ova lista je samo nešto što sam slušao više od drugih.

Lisabonski Sinistro su sa svojim albumom Sangue Casa koji je izašao već prve nedelje Januara godini dali prefinjeni doom metal sa prstohvatom postmetalskog začina i to je izvrsna ploča i posle skoro punih godinu dana:

https://projectosinistro.bandcamp.com/album/sangue-cassia

Jedan od ranih hajlajta godine svakako smo dobili sa novim albumom australijskih bogova Portal. Ion je ploča na kojoj su Portal pokazali zašto su predvodnici čopora i sasvim se lako odlepili od ostatka australijske cavern core ekipe pločom čiji je miks mnogo čistiji i jasniji nego kada u istoriji Portala ali čija konfuzna, manična energija time nije ni za mrvu narušena. Avangarda ali brutalna:

https://profoundlorerecords.bandcamp.com/album/ion

Naravno, album godine za mene je verovatno od momenta kada sam ga čuo bio najnoviji ekstravagantni opus ekstravagantnog britanskog dvojca Slugdge i neizmerno sam se radovao kada sam video da se Esoteric Malacology pojavljuje na mnogijim godišnjim listama po internetu. Slugdge su godinama strpljivo gradili svoj izraz kombinujući lako probavljiv death metal sa lako probavljivom progresivom i sada već opširnom mitologijom vezanom za – puževe (uz blago parodične elemente, naravno) i sa ovim albumom dobili smo kulminaciju svega. Ovo je najpitkija a istovremeno najambicioznija Slugdge ploča sa pesmama koje su dugačke ali ni za trenutak dosadne, kompleksne, ali ni za trenutak prenatrpane elementima, pitke ali ni za trenutak „komercijalne“. Ako biste morali da preslušate samo jedan album koji je od metala izašao u 2018. godini, Esoteric Malacology ne bi bio rđav izbor:

https://slugdge.bandcamp.com/album/esoteric-malacology

Imali smo i par odličnih thrash metal ploča ove godine. Portugalci Infraktor su dobre zanatlije i njihov album Exhaust je primer odličnog drugoligaškog napora i mada mi je jasno zašto se nije plasirao visoko na godišnjim listama, opet je meni veoma prijao:

https://rastilho.bandcamp.com/album/exhaust

The Crown su bolje prošli sa albumom Cobra Speed Venom a koji je još uvek potentna i zanimljiva mešavina thrasha, hevi-bugija i death metala

https://thecrownofficial.bandcamp.com/album/cobra-speed-venom

Naravno, Blood Tsunami sa bivšim bubnjarem Emperora za bubnjevima (Faustom, naravno), su takođe izbacili odličan treš album:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/grave-condition

A i finski Bonehunter su izdali praktično klasik spid metala zagađenog blek metalom:

https://bonehuntermetal.bandcamp.com/album/children-of-the-atom

Dok su norveški Deathhammer u sličnom stilu izbacili osam pesama opakog retro-speeda:

https://deathhammer.bandcamp.com/album/chained-to-hell

No, verovatno najbolji album iz ove podgrupe su izbacili Exxxekutioner:

https://ultharrecords.bandcamp.com/album/death-sentence

Morbosidad su nam dali jednu od najdivljačkijih blek metal ploča ove godine koja je istovremeno bila svirački vrlo impresivna:

https://nuclearwarnowproductions.bandcamp.com/album/corona-de-epidemia

Rumunski Dirty Shirt su izdali album čoček-metala koji MORATE čuti barem jednom pre nego što napustite ovaj svet:

https://dirtyshirt.bandcamp.com/album/folkcore-detour

Italijanski Doom bend Messa je sa svojim albumom Feast for Water tako sjajno iskombinovao bluz/ rok sa doom metalom da sam ja iznenađen da nisu bili zapaženiji. Nema boga, nema pravde, to se zna, al zato smo mi tu:

https://messa666.bandcamp.com/album/feast-for-water

Eagle Twin su mi vrlo prijali sa svojim primitivističkim sludge metalom na albumu The Thundering Heard:

https://eagletwinsl.bandcamp.com/album/the-thundering-heard

Od narodnjaka mi je (iznenađujuće?) najviše prijao indonežanski Vallendusk sa svojim albumom Fortress of Primal Grace pokazujući kako ljudi sa druge strane globusa mogu umešno da iskombinuju evropski folk i blek metal pa da to bude neodoljivo:

https://vallenduskmusic.bandcamp.com/album/fortress-of-primal-grace

Apatinski Endarken je izbacio odličan album satanističkog i emotivnog blek metala. Tvoj hram je u srcu mom je ploča koju nećete puštati na žurkama pre ponoći ali kad ponoć prođe a kriterijumi popuste i gosti pomisle da je i Nada Topčagić sada možda OK, iskoristite priliku da im sve preokrenete za 180 stepeni:

https://endarken.bandcamp.com/releases

Pretorijski Ruff Majik je izbacio izvrstan debi garažerskog stoner roka i ovo je ploča i za staro i za mlado:

https://ruffmajik.bandcamp.com/album/seasons

U funeral doom vodama ove godine nismo imali novi album Bell Witch (da nam ne bude mnogo?), ali je Collapse of Light svojski zapeo da prazninu popuni. Ploča koja uspeva da me osvoji na svako slušanje uprkos povremeno nezapamćeno nežnim pasažima:

https://naturmachtproductions.bandcamp.com/album/each-failing-step

Naravno, imali smo i novi Grave Upheaval. Smrt iz Australije:

https://graveupheaval.bandcamp.com/album/-

Najbolja deathcore ploča godine je svakako bio The Level Above Human mančesterskih Ingested. Za koju mnogi smatraju i da nije deathcore već slamming death metal. Dal’ je bitno??? Ingested su opasno sazreli i ovo je za mene veoma keči ploča:

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/the-level-above-human

A jedan od najboljih „čistih“ sleming det metal albuma, ako ne i najbolji, bio je Deathwish, slovenačkih Within Destruction. Momci su i bizarne optužbe da ne sviraju „pravi slem“ primili sa puno duha i izbacili album koji KIDA. Ja i dalje nisam prežalio nestanak Disfiguring the Goddess, ali Within Destruction su donekle ublažili bol:

https://withindestruction.bandcamp.com/album/d-e-a-t-h-w-i-s-h

Aura Noir su opako zakucali ovogodišnjim albumok Aura Noire plemenito spajajući black i thrash metal na najbolji moguć način:

https://auranoir.bandcamp.com/album/aura-noire

King Goat nisu sa drugim albumom podigli baš onoliko prašine koliko sa prvencem pre par godina ali da ne bude zabune, Debt of Aeons je izvrsna ploča teškog, sporog, namrgođenog metala veoma vredna slušanja:

https://kinggoat.bandcamp.com/album/debt-of-aeons

Oak su zato snimili skoro pa pravi klasik stonera:

https://oakstoner.bandcamp.com/album/oak-iii

A za sigurno pravi klasik pobrinuli su se Sleep povratničkim albumom The Sciences. Takva moć a ovo čak nije ni najbolji stoner album u godini!!!!!!!

https://www.youtube.com/watch?v=44UlGuXXYFM&list=PLBzBwYhHpqLIuttM1lh-Azmvz8lBQzm92

Jer, mislim, i Yob su izbacili novi album i ovo je jedna jako lična a opet jako moćna ploča:

https://yobislove.bandcamp.com/album/our-raw-heart

A Black Helium iz Londona su me prilično patosirali svojim fuzz rock prvencem Primitive Fuck:

https://blackheliumband.bandcamp.com/releases

No, naravno, stoner album godine je novi album High on Fire, Electric Messiah. Već sam se čudio kako ovi ljudi ovako moćno zvuče već godinama, ali čuđenje ne sprečava divljenje:

https://highonfiresl.bandcamp.com/album/electric-messiah

Švedski Lik su toliko jako klonirali Dismember da me ne čudi da ih nisu mnogo pominjali na goišnjim listama. No, meni je ovo OHOHO prijalo:

https://likofficial.bandcamp.com/album/carnage

Panegyristov prvi album je i dalje jedna od najambicioznijih i najinteresantnijih blek metal ploča iz 2018. godine:

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/hierurgy

A Tomb Mold su sa svojim brutalnim a organskim, neprskanim death metalom zasluženo privukli dosta pažnje i bili na dosta lista ove godine:

https://listen.20buckspin.com/album/manor-of-infinite-forms

Slični su i Outer Heaven iz Pensilvanije:

https://outerheaven.bandcamp.com/album/realms-of-eternal-decay

I mada smo dobili i vrlo, vrlo, vrlo solidan novi Immortal a onda i novi Marduk, umesto toga linkovaću novi Funeral Mist jer je Mardukov pevač snimio najbolji svoj solo album u karijeri koja je obilovala interesantnim i dobrim pločama. Hekatomb je jedna od najboljih blek metal ploča godine:

https://funeralmist.bandcamp.com/album/hekatomb

Naravno, Obscura je samo potvrdila da je jedan od najboljih evropskih tek-det bendova a meni je bilo drago da album vidim na brojnim godišnjim listama:

https://obscura.bandcamp.com/album/diluvium

Infernal Execrator su sa Obsolete Ordinance snimili album neodoljivo keči blackened death metala i meni je to i dalje jedna od najzabavnijih ploča godine. Brzina, žestina, bez filozofiranja:

https://pulverised.bandcamp.com/album/obsolete-ordinance

Škotski Frontierer je izdao jednu od najglasnijih ploča godine i kako sam i tada napisao: „ja volim buku ali generalno nisam naklonjen DRC-kao-žanr albumima na kojima je sva muzika spakovana u tvrdi zid od cigle pa se pogled prema mikrofonu i najjači udarac u bubanj čuju jednako glasno, ali kod Frontierer je ovo deo estetike i dobro ih služi.“ Album koji boli dok se sluša ali mora nekad i da boli:

https://frontierer.bandcamp.com/album/unloved

Pig Destroyer je dosta podelio publiku albumom Head Cage ali, mada ovo nije njihov najbolji album, ipak je to Pig Destroyer kakav volimo i poznajemo. Valja:

https://pigdestroyer.bandcamp.com/album/head-cage

I Mule Skinner su se vratili posle milion godina i mada ni u njihovom slučaju Airstrike nije album sasvim na razini sa prvencem, ovo je i dalje ploča močvarnog grajndkora vredna vrćenja po više puta:

https://themuleskinner.bandcamp.com/album/airstrike

Ali najveći povratak su ostvarili Pete „The Feet“ Sandoval i Terrorizer sa albumom izvrsnog i zdravog gridncorea koji, priznajem, nisam očekivao:

https://www.youtube.com/watch?v=wrzgHxf84jc&list=PLINesDgSwsOrNKndvmOE-s8siweCRmbCD

Ja sam voleo i turski Drain of Impurity, sa albumom Perdition out of the Orbit koji je oluja brutalnog death metala po receptima starih majstora:

https://drainofimpurity.bandcamp.com/album/perdition-out-of-the-orbit

Naravno, novi VoiVod je ispao toliko dobar da je u vrhu svih godišnjih lista. Kako taj bend uspeva da ostane tako genijalan?

https://www.youtube.com/watch?v=8ToK9VLJcxU&list=PLBzBwYhHpqLJDHKXNNIS7aCtRyl_Mv1pz

Irski Malthusian je isporučio odličan blur core album Across Deaths:

https://malthusian.bandcamp.com/album/across-deaths

A indonežanski DeadSquad je isporučio jednu od najboljih brutal tech-death metal ploča godine sa EP-jem 3593 Miles Of Everloud Musick!:

https://deadsquadindo.bandcamp.com/album/3593-miles-of-everloud-musick

Naravno, All My Sins je snimio svoj prvenac i ovo je najbolja srpska metal ploča koju sam čuo ne samo ove godine već i u poslednjih nekoliko sezona. Vredelo je čekati:

https://vukovtotem.bandcamp.com/album/pra-sila-vukov-totem

Novi Anaal Nathrakh je dobio mešovite reakcije, neki kritičari su smatrali da se bend sad već ozbiljno ponavlja. Ali neki, a i ja sa njima, misle da je A New Kind Of Horror ploča kojom se Anaal Nathrakh pristup rafinira i koja je porodila nekoliko punokrvnih hitova ako se tako nešto za muziku ovakve nihilističnosti uopšte može reći:

https://anaalnathrakh.bandcamp.com/album/a-new-kind-of-horror

Finski Sargeist je izbacio jednu od najboljih blek metal ploča godine:

https://wtcproductions.bandcamp.com/album/unbound

Internal Bleeding su očitali lekciju slamming mlađariji kako se to STVARNO radi. Avaj Erik Lindmark, osnivač etikete Unique Leader koja je izdala i ovu i gomilu drugih dobrih ploča umro je pored kraj godine. Ali kakav je legat ostavio…

https://www.youtube.com/watch?v=EvCL8edbHxw

A Hate Eternal su dosegli novu razinu zrelosti:

https://hateeternal.bandcamp.com/album/upon-desolate-sands

Naravno, za mene je sam vrhunac death metala bio novi Cryptopsy EP:

https://cryptopsyofficial.bandcamp.com/album/the-book-of-suffering-tome-ii

Razume se, Sighov album Heir to Despair je sa pravom vrlo brzo stekao oreol (još jednog) klasika i treba ga slušati. Nažalost, i dalje ga nema za legalno slušanje na JuTjubu ili Bandcampu…

https://www.youtube.com/watch?v=q0S2f2iu_fY

Skull Pit su projekat koji svira metal koji je istovremeno retro i vanvremen. Mnogo dobro:

https://skullpitofficial.bandcamp.com/

New Light Choir su sa trećim albumom, Torchlight uspeli da postignu retko jedinstvo između mene i moje žene jer njihova muzika nekako uspeva da iskombinuje punokrvan hevi metal i nešto što njoj zvuči kao post-pank gotika. Ovo je toliko keči ploča da boli:

https://newlightchoir.bandcamp.com/album/torchlight

Za kraj još par grindcore podsećanja pa da se raziđemo. Cripple Bastards su izbacili izvrsnu ploču:

https://cripplebastards.bandcamp.com/album/la-fine-cresce-da-dentro

Bristolski Human Cull odvalili:

https://humancull.bandcamp.com/album/revenant

Afgrund su još jednom potvrdili superiornost skandinavskog grajnda:

https://www.youtube.com/watch?v=8leU4kHhZQ4&feature=youtu.be

A u sasvim istom ključu su Axis of Despair:

https://axisofdespairsl.bandcamp.com/releases

Dok su vašingtonski No/ Más tipičan izdanak novije američke škole ali im to ide jako dobro:

https://hpgd.bandcamp.com/album/ra-z-del-mal

Fukpig su snimili prvi album za koji mogu da kažem da je legitimno odličan:

https://fukpig.bandcamp.com/album/bastards

I zaključimo sa izvrsnim albumom norveških Beaten to Death izašlim pre pet dana, jer je Agronomicon moderni klasik:

https://beatentodeath.bandcamp.com/album/agronomicon

Film: Spider-man: Into the Spider-Verse

Posted in film, Stripovi with tags , , , , on 22 decembra, 2018 by mehmetkrljic

Vratio sam se sa projekcije animiranog filma Spider-man: Into the Spider-Verse, kod nas pomalo nezgrapno prevedenog kao Spajdermen: Novi svet, i mislim da neće biti PREVELIKO iznenađenje za čitaoce ako kažem da sam pola firma proveo u suzama. Mislim, naravno, uz andropauzu idu i te nestabilnosti raspoloženja i preterane emotivne reakcije, ali mislim da mogu da se složim sa internetom koji poslednjih nedelju dana razložno (i ekstatično) ponavlja da je Into the Spider-Verse do sada najbolji film koga je Spajdermen imao u bioskopima. I to kažem kao neko ko je voleo čak i Webbove Amazinge!

S obzirom da je ionako momenat silnih godišnjih svođenja računa i perspektiva, dozvolićete mi momenat da zastanem i kažem: KAKVU  je GODINU Spajdermen imao! Tom Holland se potvrdio kao timski igrač i duša Avengersa u filmu sa GOMILOM ikoničkih likova i cementirao ideju Spajdermena kao superheroja koji ne gubi vezu sa bazom ni u momentima najvećih kosmičkih iskušenja. U stripovima, Dan Slott je završio decenijski rad na Amazing Spider-manu na veoma dostojanstven način ali relansirani Amazing koga piše Nick Spencer a crta Ryan Ottley je bolji nego što sam se ikada nadao da će biti. Lažem, naravno, nadao sam se da ćemo dobiti idealan spoj Nicka Spencera koji je onako blistao pre Secret Empire i Ottleyja za koga od prošle decenije znamo da je rođen za ovakve stripove i Amazing je za sada istinski amazing. Chip Zdarsky je takođe nastavio sa odličnim Spectacularom opravdavajući dobijanje sopstvenog serijala. Neki satelitski serijali su se završili – Latourov Spider-Gwen sve odličniji do samog kraja a Jodi Houser je svoj (mislim, ona je napisala više epizoda i od veterana kakvi su Slott i Conway) Renew Your Vows ODVALILA – a neki su započeli – Saladin Ahmed sada piše Milesa Moralesa, Gage i Taylor uskoro započinju svoje serijale. Spajdermen u stripu odavno nije bio u boljem stanju.

Dobili smo i fenomenalnu Insomniacovu igru koja nastavlja da daje kroz vrlo dobre DLC epizode (od kojih sam treću sinoć daunloudovao a onda jutros odneo konzolu na servis jer su mačke OPET polomile HDMI konektor – klasičan Parker Luck) i za koju mnogi vele da je bolja priča od svih dosadašnjih filmova o ovom junaku. Na kraju godine dobili smo Into the Spider-Verse, dugometražnu animaciju koja je istovremeno i ubedljiv umetnički iskaz vezan za Spajdermena na filmu, kao i nemilosrdni korporacijski marketing i proširivanje polja delovanja na sve strane. Ako nije jasno zašto sam bio u suzama: od sreće. Od sreće što vidim ideje koje su stripovi isprobavali, sa kojima su eksperimentisali i na kraju ih, uz dosta proba i grešaka, razvili u punokrvne priče, te ideje iskorišćene da se napravi film koji manifestno, čak prkosno poništava ideju unikatnosti Spajdermena i umesto nje nudi ideju zajednice, povezanosti (umrežavanja), deljenja istih vrednosti bez obzira na distance i prebivanje u – bukvalno – odvojenim stvarnostima.

Sa jedne strane ovo deluje kao zaista izdajnička tangenta u odnosu na Spajdermenove temeljne definišuće karakteristike – usamljenost, izopštenost iz društva, strašna tajna koja se čuva voljnim prebivanjem na margini zajednice, građenjem namerno otuđene persone da bi se zaštitili drugi-koji-ne-znaju itd. – ali Into the Spider-Verse je onaj drugi deo rečenice koji čekamo da čujemo više od pola veka, potvrda da niste sami čak i kada ste usamljeni, da vaše vrednosti nisu vrednosti solipsističkog monoidejiste koji se izgubio u filozofiranju već vrednosti koje dele mnogi samo ih treba inspirisati da u sebi pronađu snagu da ih odbrane.

U stripovima ovo je već temeljito obrađena tema i Dan Slott, ma koliko bio kritikovan (a bio je i kritikovan i hvaljen) za svoj rad na Amazing Spider-manu, je presedane već uspostavio kroz Spider-Verse koji je, naravno, bio mnogo komplikovanija priča od ovoga što imamo u filmu i zasnovana na nekim relativno problematičnim idejama iz vremena J. Michaela Straczynskog, ali je utemeljio ideju o Spajdermenu (Spajdervumen, Spajderpanku, Spajder-hemu itd.) kao toj nekoj moralnoj osi svakog Marvelovog univerzuma i iz ovoga su iznikli i odlični varijeteti poput Spider-Gwen (tangenta: film sam gledao u majici Spider-Gwen i duksu Amazing Spider-man). Naravno, ovde je i Bendisov Ultimate Spider-man sa Milesom Moralesom bio jednako značajno otrzanje utemeljenoj klasici i proširivanje esencijalnih vrednosti koje Spajdermenov mitos nosi tako da obuhvate širi krug zajednica i osoba.

Da ne bude zabune, naravno da je ovo istovremeno i klasično korporacijsko proširivanje brenda, pretvaranje Spajdermena iz lika u klasu likova i ako bismo da budemo cinični, sve možemo da posmatramo samo sa te strane i gunđamo kako sve to nije „pravi“ Spajdermen, jelte. Ali opet…

…opet ostaje da je Into the Spider-Verse jedna proslava upravo najsuštinskije spajdermenovštine, lišena cinizma upravo time što prepoznaje da gubici i žrtve koje se vezuju za Spajdermena na kraju dana NISU unikatni, da je kapacitet za prevladavanje traume i pronalaženja u sebi snage da se posle nje ustane, bude bolji i više brine za ljude oko sebe nešto što je ljudima zajedničko i da je neophodna inspiracija i podrška da bi ti ljudi bili ono što zaista mogu da budu. Ja se nadam da je poznato koliko volim originalnog Spajdermena i da ne prestajem da ga čitam poslednjih 40 godina ali kreativna odluka da se njegova tragedija i sazrevanje koju je ono trigerovalo prikaže kao nešto što se ljudima DOGAĐA i da ljudi jedni drugima mogu da pomognu da shvate da njihova trauma nije unikatna a njihova žrtva donosi razliku u svet (univerzum, multiverzum), ovo je važna i korisna kreativna odluka koju ne može da zamagli činjenica da se to ugred koristi da se Spajder-stvari sada ciljano marketiraju i etničkim manjinama i devojčicama i, hm, inteligentnim svinjama…

Neću da prepričavam film jer priča zapravo i nije toliko bitna. Ona u najboljem slučaju služi kao vozilo da se u film doveze nekoliko verzija Spajder-ličnosti koje mogu da jedne u drugima prepoznaju ono za šta se plaše da im samima nedostaje. Imposter syndrome je uvek bila važna odlika Spajdermenove psihologije i Into the Spider-Verse je jedna velika terapija kojom se ovaj sindrom leči i tu su Kingpinov by the numbers plan i how convenient suportivna verzija strine May samo pribor da se terapija odradi. Likovi su mnogo bitniji, pre svega odličnni Miles Morales ali i promašeni Spajdermen iz druge dimenzije. Njihov odnos je za film ključan i svi ostali, uključujući Gwen su uglavnom tu kao prilog, mada, naravno, videti Spider-man Noira, Gwen i Spider-hama na ekranu zajedno, neću lagati, od toga može da se rikne. U svakom slučaju, film je o likovima i ako ste čitali Ultimate Spider-man i Spider-verse, uglavnom ćete znati sve šta se dešava (uključujući Ultimate verziju Prowlera koja je vrlo verna strip-predlošku) ali to neće umanjiti uživanje u njihovom odnosu i hemiji.

Naravno, ako niste baš TOLIKI fan Spajdermena, svakako ćete priču pratiti onako kako pratite sve te savremene animirane filmove, sa predvidivim smenama ritma i tona i komplikovanim astrofizičkim i filozofskim temama komprimovanim u po dve-tri rečenice kako bi se napravilo mesta za poučne poruke, ali Into the Spider-Verse ima nešto što ga vidno izdvaja od ostatka zahuktale animirane produkcije za bioskop:

Grafički dizajn.

Mislim, animacija je odlična ali u 2018. godini animacija je već standardno odlična gde god da pogledate, no grafički dizajn Into the Spider-Verse je ono što je za ovaj film unikatno. Sa jedne strane inspirisan funk i hip-hop kulturom kao što i dolikuje filmu koji ima crnog protagonistu iz Bruklina, film se nimalo slučajno služi grafitima kao jednom od polaznih tačaka za svoj izgled. Naravno, kako su se mnogi autori grafita od sedamdesetih nadalje inspirisali stripovima, ovo je jedan zgodan perpetuum mobile, ali Into the Spider-Verse se ne zaustavlja na ovome. Ovde ima mnogo pop-arta (koji je, ponovo, inspirisan stripovima), klasične stripovske montaže i količinu zdrave psihodelije kakvu samo priželjkujemo da možemo da vidimo u više bioskopskih produkcija. To što je ovo animirani film, naravno, daje više slobode za akcione scene da budu i humorističke i „nerealne“, ali način na koji se animatori igraju sa eksplozijama boja i specijalnim efektima je možda najbolji način da se podseti ko je i u kojoj eri kreirao Spajdermena.

Na kraju godine u kojoj su umrla oba orignalna kreatora Spajdermena, Spajdermen je življi i relevantniji nego, čini se, ikada. Ovo pritom nije Spajdermen naših otaca, sačuvan u ćilibaru kao prepotopska muha i zamrznut da se nikada ne promeni, već Spajdermen koji živi, trpi, podiže se i nastavlja. Pa i Spajdermen koji se, hm, razmnožava. Into the Spider-Verse je zalog za budućnost koja je, sudeći po post-credits sceni, obezbeđena barem do 2099. godine. Film koji legitimizuje ideju o „običnim“ herojima iz komšiluka i na koji vredi odvesti decu (koja su, uostalom, činila 90% publike u sali i, neobjašnjivo ali sasvim tačno, ponavljala „Uroš je Spajdermen“), ali i otići kao odrasla osoba koja u sebi ima makar mrvu interesovanja za superheroje.

Završne napomene: film je gledan u najneoptimalnijim uslovima – 3D sa nasinhronizacijom a opet, to nije mnogo škodilo.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 22-12-2018

Posted in metal with tags on 22 decembra, 2018 by mehmetkrljic

Za prvi dan zime smo spremni od prvog dana prošlog proleća, jer smo metalci. Tako da, evo na šta bismo da skrenemo pažnju cenjenog publikuma.

Naravno, pošto je kraj godine, nema mnogo novih izdanja a u to ne-mnogo što ih ima, još je manje onih na koje vredi utrošiti vreme koga, kako godine prolaze, ima objektivno sve manje. Ali probrali smo.

Na primer, od blek metala ima nekoliko novih nemačkih albuma al to sam sve ispreskakao jer me nije impresioniralo. Ali, zaustavio sam se na, pretpostavljam prvom, albumu kubanskog benda Shrine ov Absurd a koji je vrlo pristojan primerak melanholičnog/ atmosferičnog blek metala sa sirovom produkcijom koja sasvim dostojanstveno doprinosi emotivnom naboju ovog izdanja. Shrine ov Absurd su, naravno tako tr00 da nemaju čak ni stranicu na Metal Archivesu al s obzirom da dolaze iz države u kojoj se još uvek živi teško a popkulturne aktivnosti se prilično kontrolišu, pravi je podvig da ovaj album uopšte postoji. A pritom nije ni loš. Za razliku od gomile aktuelnih atmosferičara, Shrine ov Absurd ne naginje pop-formama već se drži lepše i hermetičnije strane ulice i meni ovo zaista prija. Album izlazi 25. Decembra za ruski Narcoleptica Productions, pa navalite, valjano je:

https://narcolepticaprod.bandcamp.com/album/the-undeniable-possibility-of-loss

Manje atmosferično ali svakako ne manje sirovo udaraju Goatspell iz Francuske koji su dvočlani kombo što blek metal vrlo umešno i ukusno kombinuje sa speed metal osnovama da bi se dobila zarazna i zabavna metalska proslava satanizma i okultizma. Ascension of the Drakonian Beast je njihov drugi EP i ova kombinacija grubog miksa i grube svirke je taman kako treba da zazvuči andergraund, pa čak i pomalo starinski a da zapravo ne odiše nikakvim mirisom diletantizma. Što je idealna kombinacija, ovo je, dakle, muzika koja odbacuje „lepotu“ u klasičnom estetskom smislu „normalne“ muzike, ali itekako razume kako treba da zvuči da bi bila lepa istreniranom uhu. Ne propustiti ovu kanonadu blastbitova i opakih gitara:

https://goatspell.bandcamp.com/album/ascension-of-the-drakonian-beast

Da ne bude da baš NIŠTA od Nijemaca nije valjalo ovih dana, tu je EP Helios  solo projekta pod neizgovorivim imenom ◊. Momak koji ovo pravi kaže da mu je cilj da kombinovanjem atmosferičnog i progresivnog razmišljanja sa blek metalom postigne muziku koja će biti nova i jedinstvena. U praksi, njegov kosmički metal je prilično atmosferičan i pomalo i meditativan mada ima tu još DOSTA da se krčka u loncu dok ne bude zaista jedinstven i dobar, ali ima ovde šta da se čuje. Naravno, uz ovakvo ime benda jasno je da dečku iz Istočne Njemačke na umu nije svetska slava već pre svega ta neka transcendencija i to je okej, ova muzika se svakako trudi da ide u pravu stranu. Sasvim slušljivo:

https://nurez.bandcamp.com/album/helios-e-p

Odius Devotion su „misteriozni blek metal projekat“ iz Finske i njihov prvi, istoimeni, album je upravo izašao za poljski Wolfspell i mada ovo ne bih nazvao esencijalnim, pogotovo u godini koja nam je dala masu izvanrednih finskih albuma, mislim da je u domenu tih nekih atmosferičara, svakako iznad proseka i vredno obraćanja pažnje. Odius Devotion su, takođe, jako sirovi i hermetični pa njihove nežne melodije time imaju u neku ruku i veću težinu, uparene sa muzikom koja je u svojim drugim dimenzijama inače zaista gruba i ružna. Mene redovno lože te kombinacije gadnog i lepog, pa tako i ova. Volim blastbitove, krljanje i vrisku presecane momentima krhke lepote:

https://wolfspellrecords.bandcamp.com/album/odious-devotion

Poljski solo projekat Nyctophillia ima novi album, Ad Mortem Et Tenebrae i to je takođe izašlo za Wolfspell i… pa, ja nisam neki veliki fan Griefovog autputa jer mislim da on prilično često pada u samozaljubljenost, samozagledanost i ne ume da sasvim efektno edituje svoje kompozicije (najkraća pesma na ovom albumu traje šest i po minuta, jelte), ali ne mogu mu poreći srce i iskrenost. Ad Mortem Et Tenebrae je pršteća, distorzirana ploča sa dosta krljanja ali i dosta meditativnijih momenata. Grief sve to sklapa prilično mehanički i, kako rekoh, same kompozicije mu nisu najjača strana, ali je makar zvuk prijemčiv, jak i ima ovde lepih momenata:

https://nyctophillia666.bandcamp.com/album/ad-mortem-et-tenebrae

Takođe za Wolfspell (Poljaci udarnički rade pred božić da, valjda pokažu da, u srcu katoličanstva, prkose hrišćanskoj dogmi) izašao je i prvi album francuskih Croc Noir. Ime benda se prevodi, pitajte Dibučicu, kao „crni očnjak“ i aluzija je na „destruktivnu silu prirode“, što je sve simpatično i mladalački, a takva je i muzika. Mort je album prilično demo kvaliteta, od miksa koji je sirov i džombast, pa do aranžmana kojima je svakako valjalo da se jedno još godinu dana krčkaju u paklenom kotlu da bi dobili pravu formu. Ovako je album vidno protkan meandriranjima koja ne idu nikuda i zaokretima koji nemaju mnogo smisla i generalno ovakve albume ne bih preporučivao za slušanje ali Croc Noir imaju adut u rukavu – to je harmonika koja na zanimljive načine oplemenjuje inače brutalne metalske pesme. Croc Noir definitivno ima još da sazrevaju pre nego što budu najbolja, jelte, verzija sebe, ali ima ovde štofa:

https://wolfspellrecords.bandcamp.com/album/mort

Dva mlada holandska benda, Reiziger i Witte Wieven imaju simpatičan split EP, Vlucht sa sjajnim omotom i muzikom koja je sirova, atmosferična i, bogami malo i hipnotična. Ovo nije pretenciozno kao što često zna da bude post-blek metal (u koji ova dva benda i ne spadaju u potpunosti) a opet deluje ozbiljno i muzički prilično napredno. Ja volim:

https://wittewieven.bandcamp.com/album/vlucht

Francuski izdavač Debemur Morti Productions slavi 15 godina postojanog blek metal rada kompilacijom Servants of Chaos II i ovo je idealan način da se upoznate sa njihovim portfoliom. Blut Aus Nord su najpoznatije ime na ovom albumu, ali ima ovde mnogo toga što vredi čuti, epskog, eksperimentalnog, ili naprosto eklektičnog. Idealna kompilacija za slušanje u kolima, ako smem da to kažem ja koji u kola ulazim samo kad neko drugi vozi:

https://dmp666.bandcamp.com/album/servants-of-chaos-ii

Rumunski Genune su izdali prvi album i Cern Sol je mešavina postmetalskih nežnosti, malo folk elemenata i dosta progresive, makar u domenu toga kako se disparatni delovi kompozicija spajaju jedni sa drugima. S obzirom da je ovo debi izdanje benda, ja sam prilično zadovoljan jer Genune zvuče usvirano i ubedljivo u onome što rade i zavređuju barem jedno pažljivo i usredsređeno slušanje. Zamerku imam na  činjenicu da bend ima bubnjara u postavi a da je što se bubnjeva tiče, ovde sve rađeno sa semplovima i to malko ruši kvalitet slušalačkog iskustva, no, dobro… Pokušajte, poslušajte:

https://genune.bandcamp.com/album/cern-sol

Grčki Dødsferd je izbacio svoj osmi album, Diseased Remnants of a Dying World i to je jedna iznenađujuće emotivna evolucija njihovog zvuka koji je krenuo od omažiranja klasične norveške sirovosti a sada stigao do jednog, pa, recimo bathoryjevskog iskaza koji je melodičan, hipnotičan i vrlo ličan. Dødsferd ne interesuje da budu ni najbrži ni najglasniji i Diseased Remnants of a Dying World je ploča tuge i izolacije o kojima se peva uz ritualistički ponavljajuće teme u dugačkim, organski sklopljenim pesmama. Odličan album koga, nažalost nema u celini na bandcampu ali preporučujem trud ako vam se sviđa ono što tamo čujete:

https://dodsferdofficial.bandcamp.com/album/diseased-remnants-of-a-dying-world-black-metal

Od stonera smo dobili prvi album berlinskih The Grand Acid (koji su svirali i kod nas) i ova istoimena ploča je pokazatelj svih tih nekih raznih muzičkih interesovanja koja ova tri momka imaju, sklopljenih u užurbanu muziku klasičnog power-trija. The Grand Acid u mešalicu ubacuju dosta bluza i psihodelije i sviraju tvrdi hendriksovski hard rok sa mnogo petljanja i džem-sešn šmeka. E, sad, mene žulja što su stali tačno na sredini, ne dopuštajući svojim džemovima da odlete u svemir i pretvore se u punokrvne improvizacije, privezujući ih za tlo strofama i refrenima koji, što se tiče mene nisu morali ni da postoje. Kada krljaju solaže, gaze po wah-wahu i generalno se ponašaju neodgovorno, The Grand Acid su najbolji. Kada sviraju „pesme“, to mi je daleko manje ubedljivo. Tako da… ima ovde moćnog materijala, i ako preskočite onaj manje moćan, dobra je ovo ploča:

https://thegrandacid.bandcamp.com/album/the-grand-acid

Ponešto slični, ali u celini zapravo značajno izgrađeniji i bolji, su Electric Zoo, koje neki zovu najboljim izraelskim rokenrol bendom u ovom trenutku. Me and My Machine Against the World je ploča opako skuvanog rokenrol gruva, vrlo retro po zvuku, sa nimalo skrivenom ljubavlju ka sedamdesetima ali, neka ostane zapisano, sa veoma dobrim kompozicijama i maštovitim aranžmanima. Ja sam, da ne bude nejasno, odrastao na ovakvoj muzici pa su mi Electric Zoo mogli biti i neslušljiv, neuspeo pastiš, ali nisu. Meni je ovo odlično i podseća me na uzbudljivo vreme kada su se bluz, psihodelija i hard rok pogledavali preko plota sa fankom i džezom da se dobije muzika puna gruva ali i distorzije. Svakako poslušati:

https://electriczoo.bandcamp.com/album/me-and-my-machine-against-the-world

Portugalski Orangotango su izdali prvi album, nazvali ga Sumatra i, ako vam sve to na prvu loptu nije asocijacija na Crnjanskog, morate odmah da preslušate ovaj album. Mislim, nije sad ovo neka esencijalna stoner rok ponuda, ali je pristojna i Orangotango uspevaju da MENI prodaju pola sata instrumentalnog stonera sa jakom distorzijom, dosta razigranog ritma i žudnjom da se bude psihodeličan. Sad, malo im fali mašta, malo im je i miks pretvrd (mada je basčina za svako poštovanje) da bi se ta željena psihodelija suštinski probila do slušaoca koliko treba da se probije, ali opet, Portosi ovde imaju solidan gruv i dobro treskaju. Može da prođe:

https://orangotango.bandcamp.com/releases

Oregonski Tar Pit je izdao svoj prvi album i, da ne bi bilo nikakve sumnje u to šta se ovde svira, nazvao ga Tomb of Doom. No, muzika je svakako prijemčiva i za slušaoca koji pravoverni doom metal smatra malko prekarikiranim jer se Tar Pit zapravo mnogo više interesuju za Black Sabbath i Pentagram nego za te neke novije bendove. Nazivajući svoju muziku „proto doomom“, Tar Pit se sasvim elegantno probijaju do modernije publike iako u suštini sviraju prilično starinski hard rok, ali sa garažnim šmekom. Treba li reći da meni sve to veoma prija?

https://tarpitdoom.bandcamp.com/album/tomb-of-doom

Inače, 2018. je bila godina u kojoj su mnogi stari bendovi izdali iznenađujuće sjajne ploče, od vrlo pristojnog novog Judas Priesta i Saxona (!!!!) preko uslužno dobrog Metal Church, više nego korektnog Master, iznenađujuće ubedljivog Terrorizer, pa do šokantno odličnog Voi-Voda. E, pa pred kraj godine su se oglasili i Venom sa svojim petnaestim albumom Storm the Gates i… pa ovo je sasvim solidno. Naravno, Venom danas nemaju relevantnost koju su istorijski izborili pre tri i po decenije i pritom se bore za mesto pod suncem sa odcijepljenom frakcijom benda koja nastupa (i snima i izdaje) pod imenom Venom Inc. ali to ne znači da Storm the Gates nije pošten i bučan album. Ono što cenim kod Cronosa i ekipe je da su pre svega na produkcijskom planu sačuvali sirovost i energiju koji su bili presudni za njihov rani zvuk i uticali na nastanak speed, thrash i black metala pa Storm the Gates zvuči manje kao pokušaj izgorelih originatora da uđu u ring sa sopstvenim epigonima a više kao autentičan umetnički iskaz ljudi koji imaju još ponešto da kažu i ne bave se kalkulisanjem. I pesme na Storm the Gates su pristojne i mada ovo nije najsvežiji ili najrevolucionarniji Venom materijal u istoriji, on je glasan, agresivan, žustar, besan i u svemu tome deluje autentično, onako kako i treba da bude kad imamo posla sa bendom koji je praktično izmislio ekstremni metal. Pa malo li je za 2018. godinu? Svaka čast, zaista. Album je za sada nama za besplatno slušanje dostupan samo preko plejliste na JuTjubu koja je gotovo cela geoblokirana kod nas ali jedan pristojan proksi će sve ovo urediti. Potrudite se jer vredi:

https://www.youtube.com/watch?v=hQEVYn7IvqM&list=PL3kiltp-lGoTfUsPHyh1pRJeT06ldKdd5

Iz nekog razloga njemački Sulphur Aeon je svoj treći album, The Scythe of Cosmic Chaos rešio da izda juče, dakle, na zimsku kratkodnevnicu, time se, poštujemo, na neki način spajajući sa dubokim simbolikama koje ovaj period u godini ima za veliki deo čovečanstva, ali i osuđujući sebe na skoro potpuno ignorisanje od strane ono malo publikacija koje se uošte bave death metalom, a čiji su (neplaćeni) saradnici, mahom već zapalili na praznike. Ovaj potez mi je tim nejasniji što je prošli Sulphur Aeon album, Gateway to the Anstisphere iz 2015. godine bio (zasluženo) solidno visoko na brojnim godišnjim listama pa bi bilo donekle za očekivati da Nijemci iskoriste priliku da sa narednim albumom zajašu nekakav talas pozitivne publicistike.

Enivej, ništa od toga, ali se na muzičkom planu čuje da su Sumporljani svesni da njihova muzika ima potencijala za to da se dopadne i publici izvan uskog kruga hardkor death metal obožavalaca pa je The Scythe of Cosmic Chaos ploča jednako epskih zahvata kao i prethodne dve ali uz još teatralnija rešenja i mnogo više melodije. I dobro to radi, ima ovde i dalje dostatna količina krljanja i energičnosti za propisnu death publiku ali Sulphur Aeon sve filuju obilnim količinama melodičnih i atmosferičnih pasaža, sa sve klin vokalima (koji su na granici karikature i meni time mnogo prijatniji od nekakvog propisnog metalkor pevanja). Kad se sve to ukombinuje sa miksom koji je prostran i pun jeke, dobije se Sulphur Aeon zvuk unapređen za nove generacije slušalaca. Naravno, album se opasno igra na granici melodeath kiča, ali, kako smo to već utvrdili, ima dobrog i lošeg kiča i Nijemci za ovu priliku uspevaju da prevagnu na pravu stranu

https://sulphuraeon-vanrecords.bandcamp.com/album/the-scythe-of-cosmic-chaos

Slično moram da se čudim da su norveški Beaten to Death čekali do kraja godine da izdaju svoj album (i još čekaju, jer izlazi tek u Ponedeljak) pošto je Agronomicon masivno dobra ploča. Skandinavski grajndkor je generalno među najboljima u svetu a Beaten to Death ovo potvrđuju albumom koji kombinuje standardne grindcore taktike – kratke pesme, urlanje, blastbitovi, prosti rifovi – sa zanimljivim, skoro eksperimentalnim elementima (slušajte melodične delove pesme Extremely Run to the Hills). Vrlo vredno slušanja i, za sada velika žalost što na bandcampu za streaming nude samo dve pesme. Ali nadam se da će biti dostupne i ostale kada album izađe:

https://beatentodeath.bandcamp.com/album/agronomicon

Za kraj, da još jednom raspršimo glasine da imam nešto protiv deathcorea (koje, uostalom, sam širim), pa evo drugog EP-ja benda Aberrant Construct iz Oklahome, koji se zove Silience (nije greška, stvarno ima jedno „i“ viška) a koji vrlo solidno udara gde treba. Naravno, Aberrant Construct nisu baš pravi deathcore i njihova muzika je negde na razmeđi između slamming death metala i njegovog mlađeg, urbanijeg brata pa je i opisuju kao slamming deathcore i to je sasvim okej. Iako ovo očigledno nije namenjeno ljudima sa mojom krštenicom, u pitanju je svejedno dvadeset minuta agresivnog, brutalnog i dovoljno elegantnog metala da možemo i mi da ga slušamo.

https://aberrantconstruct.bandcamp.com/album/silience

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 15-12-2018

Posted in metal with tags on 15 decembra, 2018 by mehmetkrljic

Okovani snegom i ledom kao što jesmo ovog vikenda okrećemo se metalu koji nam je jedina i večita uteha u životu punom iskušenja.

Za početak, blek metal po običaju, ali album umetnika koji rado i dosledno kanališe eststiku hladnoće i (duhovne) pustoši. Frozen Dreams je jednočlani švedski atmosferični blek metal sastav iz doduše južnog dela Švedske, ali da bude jasno, i na jugu Švedske je ladno kad dođe zima. Fallen in Dark Slumbering je simpatično pokršen engleski naslov trećeg albuma ovog sastava a koji se opet savršeno uklapa sa autorovom decidno nezavisnom filozofijom i estetikom samoće, straha, tuge itd. Frozen Dreams ima i određene simfoničarske naklone, mada aranžmani na ovom albumu nisu toliko raskošni da bismo neophodno posezali za tako teškim rečima. Ovo je pre svega osećajan, atmosferični blek metal koji ima dosta jeftinjikavog kiča a što ne pozdravljam, ali koji međ svim tim kičom ima i dosta vrlo ubedljive i zdrave svirke sa dobrim rifovima i, s obzirom na maltene solipsistički pristup proizvođenju muzike, pristojnu produkciju. Ne bih ja ovakve albume nužno mnogo slušao, previše tu ima pop-elemenata za moj ukus, ali treba biti pošten i reći da Frozen Dreams ume i solidno da pokida veoma mošabilnim rifovima. Iz nekog razloga raspored pesama na bandcampu i na JuTjubu nije isti i album je u JuTjub verziji (za mene) bolje sekvenciran, pa vidite:

https://frozendreams.bandcamp.com/album/fallen-in-dark-slumbering

https://www.youtube.com/watch?v=QM8HFVcqgIU

I kako sam već rekao da je red da se prema kraju godine polako osvrnemo i na neke albume koji su izašli ranije a nismo ih primetili, tako ću i sa zadovoljstvom ukazati na letošnji album Tusk estonskog benda Sõjaruun. Estonci, sa svojim baltičkim tradicijama i mentalitetima su ionako bliski skandinavskim pogledima na svet pa je tako i ovaj, drugi, album benda iz najvećeg estonskog grada Põlva, za mene jedna od najinteresantnijih blek metal ploča koje sam čuo u poslednjih mesec dana, rame uz rame sa silnim Fincima i Norvežanima koje sam hvalio, i podsećanje na to kako se muzika može učiniti ličnom i intimnom iako ne bežite od glasnoće i agresivnosti. Sõjaruun su ovu ploču spremali devet godina i to se čuje jer iako aranžmani nisu napadno komplikovani pesme su minuciozno spravljene sa veoma dobrim dinamičkim evolucijama i zavidnom veštinom u kombinovanju mosh-friendly metala sa narodnjačkim elementima. Folk uplivi u blek metalu se često realizuju u prilično kičlijskim formama koje volimo uprkos njihovoj cheesy prirodi, ali kod Sõjaruun ovo nije slučaj i njihovi folk elementi zvuče proživljeno i odlično uklopljeno sa prebijačkim metalom koji ovde čini osnovu. Gurmanska ploča kakve se ne bi postideo ni jedan klasičan skandinavski sastav iz devedesetih:

https://thon.bandcamp.com/album/tusk

A onda malo blek metala koji se više bavi nasiljem i ponorima religijskih zastranjenja. Londonski Deitus ima drugi album, nazvan Via Dolorosa, po, jelte, Isusovom uspinjanju na Golgotu i mada ovo nije ploča lišena melanholičnijih melodija i harmonične svirke, njena je prevashodna dimenzija ona preteća i gnevna, kakvu blek metal mnogima od nas prvenstveno signalizira već četiri decenije. Opet, Deitus, i pored mišićave svirke, nikako nisu nesuptilan bend i mada su tematski veoma usredsređeni na ružnoću i bol, njihova muzika je zapravo višeslojna i ne može se svesti na čistu agresiju. Uostalom, naslovna pesma to najbolje demonstrira svojim velikim dinamičkim rasponima. Kad se svemu pribroji i brutalan ali nekako ne cheesy omot albuma, ovo je na kraju dana prilično dobra ploča:

https://deitus.bandcamp.com/album/via-dolorosa

Finski dvojac Aethyrick ima svoj prvi album, i ako je suditi po naslovu – Praxis – ovde se puca na visoko. Nisam naravno siguran znaju li ovi mladi muzičari za Kangrgu, Markovića i Petrovića, a na kraju dana i sami tvrde da su im metodi nekomplikovani a motivi nepoznati, no, nije to ni važno, Praxis je lepo odsvirana mada ne mnogo ambiciozno napisana ploča pristojno melodičnog i zamišljenog blek metala koji ipak izbegava da se udene u post-metal struju nešto klasičnijim aranžiranjem i zvukom koji ipak malčice više forsira distorziju i krljanje. Ko god da od ova dva čoveka svira bubnjeve je odličan i muzici koja je relativno monotona po definiciji daje dosta lepih ukrasa i dinamike. Praxis nije neka veličanstvena debi-ploča niti obećava ne znam kakve podvige u budućoj istoriji benda, ali je prijatna i lepo legne uz ove snjegove koji nas ubiše:

https://aethyrick.bandcamp.com/album/praxis

Tu je i drugi album njemačkih Magoth i Zeitgeist: Dystopia nimalo ne razočarava. Magoth su ekipa koja ceni agresiju i čija se tematska interesovanja kreću uglavnom u rasponu smrt-propast-uništenje pa je tako i ovo album mišićave ali ne i neatmosferične svirke koja se oslanja na solidnog bubnjara i dosta pristojnog gitarskog rada. Magothu bi se dala zameriti malo zaravnjena slika u miksu ali na ovom albumu to je očigledno posledica napora da se postigne jedna monumentalnost zvuka koja će se uklopiti uz moćne rifove i opštu atmosferu propasti. Sitne su to zamerke, da ne bude zabune, pa je ovo ploča koja isporučuje lepu, prijatnu i zabavnu svirku za svakoga ko inklinira ovakvom metalu:

https://magoth.bandcamp.com/album/zeitgeist-dystopia

A ukrajinski heroj blek metala, Павло Шишковський, izbacuje albume suludim tempom već deceniju i po pa smo tako ove nedelje dobili i novo izdanje njegovog projekta Лютомысл pod nazivom Ecce Homo. Nema ovde nekih iznenađenja, Шишковський je ponovo sve napisao i odsvirao sam, osim bubnjeva koje je ponovo odradio pouzdani  Юрій Синицький. Ukrajinci tačno znaju šta žele svojom muzikom i ovo je ličan i iskren blek metal koji iako krlja za sve pare, ipak ne zaboravlja da ostavi prostora za malo refleksije i tananijih emocija. I to vrlo prija. Nema ovde nečeg sumanuto ambicioznog u kompozicijama ili ne znam kakvih žanrovskih transgresija, rifovi su prosti i aranžmani predvidivi, ali ima nečeg u ovako sigurnom izvođenju i tim ličnim pečatima koje ostavlja i Синицький, a posebno Шишковський svojim pevanjem na granici karikature. Lep, patetičan (u najboljem smislu) slovenski blek metal koji meni dobro dođe i kao svojevrstan protivotrov za gomile ruskih i ukrajinskih atmosferičara koji su toliko zaslađeni da to preti da mi u ušima izazove konvulzije ’n’ povraćanje.

https://lutomysl.bandcamp.com/album/ecce-homo

Treba ukazati da je i švedski blek metal bend Valkyrja izdao svoj četvrti album, Throne Ablaze, i da je ovo vrlo solidna kombinacija tvrdog, brzog blek metala sa malo death uticaja i povremenim, dobro doziranim skretanjima u blackened rock’n’roll smeru. Ovo je i album koji se pomalo previše oslanja na kompetentnost muzičara koji na njemu sviraju pa su neke pesme prosto sastavljane od rutinski ponavljanih celina bez neke ozbiljnije ili dublje razrade. Valkyrja su dobri, sa potencijalom da budu odlični, ali ova ploča taj potencijal još uvek nagoveštava ali i ne realizuje do kraja. Ipak, vrlo lepa produkcija i dosta odličnih momenata:

https://wtcproductions.bandcamp.com/album/throne-ablaze

Ajmo sad na stonere i odmah iz prve na nešto što svakako nije metal ali jeste metalu drago end blisko. Norveški pauer-trio Kanaan je izbacio debi album pod nazivom Windborne i njegov retro-omot najavljuje odličnih tričetvrt sata muzike očigledno inspirisane šezdesetima i sedamdesetima ali sa ipak modernim prelivom. Kanaan porede sa Jaga Jazist i Motorpsycho i mada su se, naravno, ovi momci napajali na istim izvorima, njihova muzika je ipak distinktna i uspešno spaja malo postrokerskog štofa sa grubljim, distorziranijim, psihodeličnom džemovima koji veoma prijaju srcu i duši. Nije ovo debi od kog se pada na dupe ali lepo legne na ovu lenju zimsku atmosferu. Bend nema bandcamp pa evo JuTjub linka:

https://www.youtube.com/watch?v=Sf0Yo9OR0xs

Tu je i prvi EP projekta Goblinsmoker pod nazivom Toad King a u izdanju Sludgelord records i ako nazivi albuma, benda i etikete nisu bili dovoljno sugestivni, onda ja ne znam šta da kažem. Toad King je u katran uvaljani, prespori, preduboki, preteški sludge/ doom metal pokretan crnilom, kanabisom i surovom distorzijom. Prija to, da ne bude zabune, mada morate biti spremni na muziku koja je intencionalno ružna, koja se ponosi svojom hermetičnošću i vernošću samo najgrubljim rifovima, bez ikakvih ustupaka harmoničnoj ili melanholičnoj strani dum metala. Ako se nalazite u ovakvom opisu, mislim da će vam Toad King prijati jer ovo, na kraju dana, zvuči onako kako je kad smo bili mali zvučalo kada smo puštali Black Sabbath na 16 obrtaja i tripovali pakao. Dobra, beskompromisna, žanrovski sužena ali i dalje gruvi i udaračka ploča:

https://thesludgelord.bandcamp.com/album/toad-king

Pošto meni dobrih stoner ili dum albuma nije ni bilo više ove nedelje, evo odmah nečeg iz drugorazredne death metal ponude za ovaj tjedan. Drugorazredne? Pa, da, nije ovaj topik baš toliko elitan da na njega ide samo krem kremova, pogotovo jer je kraj godine pa se izdavači i štekuju i generalno ima srazmerno malo novih izdanja. Elem, italijanski bend Organic ima svoj prvi album, Carved in Flesh i ovo je jedan nimalo prikriven omaž švedskom death metalu od pre dve i po decenije sa maltene prepisanim formulama iz kataloga Entombed, Dismember, Asphyx ili Grave. Ovo, dakako, nije nikakav greh samo za sebe i Organic imaju tehničke kapacitete da ovako nešto dostojno odrade, no da je originalno – nije. Drugi problem ovog albuma je svakako što su pesme nedovoljno razrađene i nemaju, osim osnovne ideje, te neke preokrete i promene vizije koje karakterišu radove velikih uzora. Drugim rečima, ovo je sve kompetentno ali ne treba mu prilaziti očekujući nešto više od kompetencije. E, sad, ako ste raspoloženi za nešto što udara jako i grubo, ali ne iznenađuje ničim niti se cima da nadiđe razinu solidnog omaža, verujem da će vam Organic prijati:

https://testimonyrecords.bandcamp.com/album/organic-carved-in-flesh

Ovu mršavu nedelju zaključićemo sleming det metal izdanjem kakvo u normalnijim uslovima ne bismo pominjali jer je u pitanju ipak praktično entry-level ploča. Ali kad nema kiše dobar je i (napadački) gard. Fecal Injection je jednočlani slam bend iz Kentakija i ima sve odlike jednočlanog slam benda (iz Kentakija) koje biste mu bez slušanja, čisto po predrasudi, pripisali. Muzika je jednolična i sastoji se gotovo isključivo od slemova koji su opet napravljeni ponavljanjem ekstremno jednostavnih rifova preko, ponovo, ekstremno prostih ritmova, sve začinjeno „pevanjem“ koje ima više ulogu pozadinskog šuma nego što pokušava da kanališe ikakvu artikulisanu poruku ili, gulp, ljudsku emociju. I, naravno, ove godine smo u ovom žanru imali nekoliko odličnih ploča a Fetal Injection sa svojim EP-jem Return to Violence jedva da prelazi razinu demo snimka, ali opet, ovo treba prepoznati kao maltene kvintesenciju slamming death metala kao svojevrsnog filozofski i telesno masturbatorskog žanra za temeljito usamljene dečake pa onda Fetal Injection sa svojim jednostavnim ali lepljivim gruvom i monomanijačkim slemovima praktično treba da ide u muzej. Hoću da kažem, slušljivo je ovo:

https://fecalinjectionmusic.bandcamp.com/releases

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 09-12-2018

Posted in metal with tags on 9 decembra, 2018 by mehmetkrljic

Amerikanci kažu da dobre stvari dođu onima koji čekaju a mi smo evo, dočekali ovonedeljni metal. A to je, nesumnjivo dobra stvar. Bez mnogo cereminije, strmoglavimo se pravo u blek metal ponudu za ovaj vikend.

Mada, ceremonije neće nedostajati kad krenemo da slušamo. Izašao je novi Pagan Hellfire i jedini član ovog benda, Incarnatus, je pokazao da mu petogodišnja pauza nikako nije naškodila. At the Resting Depths Eternal nije naročito originalna ploča, ali je lična i jedan je od onih blek metal albuma koji osvajaju jednostavnošću i neposrednošću radije nego ekstremnošću ili visokim tehničkim kvalitetima. Pritom, ovo je vrlo korektno odsvirana i snimljena ploča, da ne pomislite kako je u pitanju nekakav lo-fi projekat, ali su pesme proste, atmosferične i monotone, onako kako određeni deo ove publike najviše i voli:

https://paganhellfire.bandcamp.com/album/at-the-resting-depths-eternal

Iz iste države, samo iz francuskigovoreće kvebečke pustoši dolazi nam isto jednočlani projekat  Âme Perdue čija kaseta Résurgence Guerrière ima četiri pesme izuzetno prijatnog blek metala koji uspešno šalta brzine i kombinuje agresivnu svirku sa nekim lepim harmonijama. Âme Perdue na ovom EP-u pružaju uverljiv debi a mada ja zaista ne volim da upadam u te etničke stereotipe, rekao bih da se ovde zaista čuje malo frankofonskog senzibiliteta i da je ovo pre svega izuzetno ukusno spravljeno izdanje sa dobro odmerenim rifovima i aranžmanima da se istakne u ovonedeljnoj ponudi:

https://ameperdue.bandcamp.com/releases

Iz Ukrajine nam stiže novi EP popularne atmosferične blek metal grupe Khors i, da bude sasvim jasno, meni je ovo ne baš neslušljivo ali vrlo daleko od nečega što bih slušao od svioje volje. Khors su dobar predstavnik one struje slovenskog (i azijskog) atmosferičnog blek metala koja je prišla veoma blizu pop-muzici sa svojom zaslađenom, sentimentalnom atmosferom i generalnim senzibilitetom koji umiva očaj i depresivnost ove muzike tako da budu probavljivi mnogo širim slojevima publike. Dok meni ovo nimalo ne prija, opet valja prepoznati da inkluzivnost ne treba olako odbaciti, kao i da Khors to što rade, rade prilično solidno pa, eto, za slučaj da neko traži ovakav neki EP, Beyond the Bestial će mu utažiti žeđ:

https://khors1.bandcamp.com/album/beyond-the-bestial-ep

Za ušnu dezinfekciju će morati da posluži three-way split bendova Djevelkult,  Kyy i Nihil Kaos pod nazivom Kult of Kaos Serpent. Mislim, ove nedelje je ponuda blek metala prilično anemična, sve neki kilavi atmosferičari i polupečeni folkeri, tako da ovaj album sa svojom posvećenošću agresiji, blastbitovima, sirovosti i generalnoj atmosferi zla i napadanja odmahiskače u pozitivnom smislu. Djevekult smo već negde u Junu pohvalili za ondašnje izdanje a oni su i ovde vrlo dobri, no i ostala dva benda (iz Finske i Turske) nisu za odbaciti. Sve je to jedna lepa ponuda blek metala koji se više usmerava na konfrontaciju nego na samoizolaciju a to dobro balansira ostatak nedeljne ponude. Iz nekog razloga, na bandcampu pesme još nisu dostupne, pa evo JuTjuba:

https://saturnalrecs.bandcamp.com/album/djevelkult-kyy-nihil-kaos-kult-of-kaos-serpent

https://www.youtube.com/watch?v=9xmeKjrX4gQ

U stonerskoj ponudi imamo drugi album britanske momčadi Lord Vapour i ovo je odlična ploča ako volite masni, teški stoner rock sa puno wah-wah zavijanja, lepljivim gruvom i atmosferom pušionice hašiša. Album, Semuta, ima i zanimljiv crtež na naslovnoj strani koji asocira da se ne vrti baš sve ovde oko pušenja narkotika već da ima i malo mitoloških elemenata ali čak i da vas za sve to nije briga, muzika je vrlo pristojno zarazna, snimljena i producirana čisto i uredno pa je ovo preporuka bez mnogo prenemaganja. Lord Vapour nisu prvoligaški, ali ovo je veoma jaka druga liga:

https://lord-vapour.bandcamp.com/album/semuta

Danski doom/ stoner bend Center of the Earth svoj debi album Tolkion počinje pesmom Black Blood of the Earth koja traje više od dvadeset minuta. Ako vam kažem da ni jedna pesma na ostatku ploče nije kraća od 11 minuta, biće jasno da je ovo ozbiljno spora i teška muzika. Center of the Earth su se, reklo bi se, okupili oko sesija igranja Dungeons ’n’ Dragons i imaju nameru da svoju ljubav ka epskim i (kvazi)mitološkim temama upakuju u najteži, najsporiji metal koji umeju da naprave. I ovo je zapravo prilično dobra ploča. Naravno, morate izdržati i morate imati sklonost ka muzici ovako sporog tempa i niske dinamike, ali za strpljenje ćete svakako biti nagrađeni. Tolkion nije mehanički sastavljena ploča i ovo je doom koji ima i neki svoj gruv, ma koliko sporo išao, i ima izražajnost u sklopu svoje veoma svedene i asketske forme. Meni se sviđa taj napor da se hermetičnost jednih, recimo Sunn0))) malko ublaži vraćanjem u „normalnije“ rok vode, a da opet dobijamo nešto mračno , mučno i primamljivo:

https://centeroftheearth.bandcamp.com/

Imali smo i split album meksičkih Vinnum Sabbathi sa britanskim Cegvera i ovo je pristojnih pola sata organskog, neprskanog i sirovog dooma. The Good Earth is Dying je ploča sa dve, jelte, polovine, ali se lepo sluša i iz cela, pogotovo jer ne preteruje sa dužinom. Meksikanci su epskiji i psihodeličniji, sa mnogo efekata na gitarama dok su bristolski Cegvera siroviji, možda malo bliži post roku ali sa količinom distorzije koju koriste ovde se ne treba plašiti da njihova muzika neće zvučati dostatno „metalno“. Odličan, kompaktan album gruva i distorzije:

https://vinnumsabbathi.bandcamp.com/album/the-good-earth-is-dying-split-w-cegvera

https://cegvera.bandcamp.com/album/the-good-earth-is-dying-split

U stoner/ doom ponudi ove nedelje imamo i treći album britanskih Old Man Lizard koji je zanimljiv i razigran album sabatovskih gruvova i neočekivanih promena ritma i tempa. Miksovan tvrdo i bučno a opet sa dosta prostora i vazduha, True Misery je album koji zvuči odlično i primaljiv je već na prve tonove. To ne znači da su sve pesme jednako odlične, ima ovde i sasvim standardnog stoner rada, ali ploča je u celini zdrava i uzbudljiva pa je preporučujem bez mnogo rezervi:

https://oldmanlizard.bandcamp.com/album/true-misery

Od death metala do nas je došao  četvrti album norveških Obliteration a pod nazivom Cenotaph Obscure. Norvežani su u ovom poslu već više od decenije i prilično dobro su istesali svoj stil sirovog, old school death metala sa primesama black metala, tako da Cenotaph Obscure udara koliko treba i gde treba. Ovo je ploča na kojoj nema ni traga kompjuterizovanim i izkompresovanim death metal zvucima kakve danas vezujemo za ovaj žanr i umesto toga Obliteration se sećaju vremena kada su se ovakvom muzikom bavili bendovi poput, recimo Merciless. Pritom, ovo je ploča odličnih rifova, veoma dobro odsviranih aranžmana koji profitiraju od prostranog miksa i bogatog odjeka na vokalu. Lepo je kada bend shvata da „primitivnost“ treba da bude estetska kategorija a ne izgovor za sviračku nekorektnost. Cenotaph Obscure je ploča koja odlično radi i zvuči patinirano a ne i starinski što je vrhunski kvalitet:

https://obliterationorway.bandcamp.com/album/cenotaph-obscure

Izašao je i novi Metal Church, pod nazivom Damned if You Do i ove legende (ekstremnijeg) metala se nisu obrukale ni u jednom pogledu osim što je album divljački iskompresovan u masteringu. Ali hajde, ovakva muzika nije preterano zavisna od detaljčića i separacije zvuka  i, uostalom, svi instrumenti se i dalje dobro čuju tako da nemam mnogo mesta za gunđanje. Metal Church ni ne pokušavaju da izmisle toplu vodu i samo sviraju korektan, ubedljiv hevi metal sa savremenom produkcijom i blagim dodavanjem gasa u odnosu na recentna izdanja. Album na JuTjubu za sada možete da čujete samo u formi plejliste koja je skoro cela blokirana na našim prostorima ali ko voli dobar heavy zvuk neće mu biti teško da upotrebi proksi. Metal Church ne razočaravaju:

https://www.youtube.com/playlist?list=PL0NZDCaVPQy0SjGJREcYGryqJ8m4WMYbs

Ako ste žedni pristojnjikave progresive, vankuverski Kosm su izbacili debi album Cosmonaut i to je slušljiva, Lavkraftom, (Frankom) Herbertom i Zelaznijem inspirisana salata gruva i atmosfere koja se nigde ne izbruka ali nije da me ikada i sasvim upeca. Dopadaju mi se sludge elementi ove muzike a i Jessie Grace je vrlo dobra pevačica sa dosta prisustva i kreativnih rešenja i kada bend uspe da iskombinuje razigrani sludge pristup sa malo mejdnovske epike, bude to dobro. Opet, ovo je često presvirano plus miks je ravan i mestimično beživotan (bubnjevi pre svega) pa to malo kvari devojačku sreću. Mislim, moju, ja sam ovde devojka.

https://kosmofficial.bandcamp.com/album/cosmonaut

Na pank strani metala imamo novi singl legendarnih Dropdead. Devedesetih sam voleo ovaj crust/ grind projekat jer su imali dobar gruv i svirali brzo bez mnogo razmišljanja i filozofije. Arms Race je EP od dve pesme koji traje manje od dva minuta ali Dropdeadu je i toliko dovoljno da pokažu kako nisu izgubili ništa od svog šarma:

https://dropdeadhc.bandcamp.com/album/arms-race-ep

Melburnski death metal bend Faceless Burial ima novi EP sa pet pesama i Multiversal Abbatoir je jedna dobro, srčano odsvirana ploča koja kombinuje pećinski zvuk sa korenima u Incantation sa malo dobro odmerenog gruva. Sve je to primereno sirovo i brutalno a da opet ne zvuči kao neki eksperiment u nadkurivanju drugih bendova. Faceless Burial su očigledno ljudi koji veoma vole staru školu i bendove poput Grave i Crematory ali njihova muzika je daleko od pukog omažiranja i zvuči sveže i živo:

https://facelessburial.bandcamp.com/album/multiversal-abattoir

Kome je sve gore navedeno ipak isuviše umiveno i uredno, obradovaće ga novi EP (sa dve pesme) kanadskih Revenge.

Deceiver.Diseased.Miasmic je singl kakav je svaki drugi bend iz ekstremnijeg krila metala snimao u prvoj polovini devedesetih, koktel haosa, bezumlja, jedva razaznatljivih i prostačkih rifova, te sirovih blastbitova i vokala proteranih kroz primitivne pičšiftere. Nekome će ovo biti isuviše detinjasto i primitivno da bi mu posvetio duže od pet sekundi a neko će se sa setom prisetiti bendova poput Nuclear Death i Stench of Corpse:

https://revengeofficial.bandcamp.com/album/deceiver-diseased-miasmic

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 01-12-2018

Posted in metal with tags on 1 decembra, 2018 by mehmetkrljic
 Počeo je najmetalniji mesec u godini, Decembar, pa je red da u njega uđemo sa primerenom pompom.

A ima li ičeg pompeznijeg od italijanskog benda Opera IX koji, evo skoro tri decenije guraju svoje operske aspiraciije u metal (ili… guraju metal u operu?). No, iako to nije nužno sasvim po mom ukusu, moram priznati da mi njihova novija izdanja, mnogo manje gotski nastrojena a mnogo više blek metalska po prirodi, značajno više pašu. Novi album, The Gospel, je sasvim u skladu sa temom, skoro sat vremena pompezne svirke u kojoj orkestarski aranžmani pletu simpatične ukrase oko u suštini jednostavnotg ali solidnog, atmosferičnog blek metala. Opera IX nemaju inteligentnu kompoziciju jednih Septic Flesh ili šarmantno kičlijsko preterivanje zemljaka Fleshgod Apocalypse, ali njihov rad na ovom albumu je sasvim pristojan i uspeva da poveže najbolje od oba sveta u jednoj kičastoj ali slušljivoj papazjaniji koju kvare samo povremena izletanja u clean pevanje koja osetljivu ravnotežu kiča narušavaju u pogrešnu stranu. Ipak, ima ovo štofa:

https://dusktone.bandcamp.com/album/the-gospel

Hladomrak su bend koji, uprkos imenu, dolazi iz Švedske i verovatno imenom demonstrira tu neku čudnu opčinjenost slovenštinom koju zapadni blek metalci pokazuju, pridavajući slovenskim rečima određenu mistiku koju one za nas nemaju. No, dobro, lepo je bar na neki način biti mističan i kul, malo li smo se mi ložili na njih… Hladomrak imaju novi EP od četiri pesme, Inner Death i ovo je prilično slušljiv skandinavski zvuk sa odličnom produkcijom i pesmama koje uspevaju da srednji tempo učine sasvim prihvatljivim za moje uvo, najpre na ime odličnog gitarskog rada koji osvežava aranžmane. I ostali u bendu dobro rade, a i nisu sve pesme sporijeg tempa sve vreme, pa je ovaj EP po više kriterijuma preporučljiv. Uglavnom i pored vrištanja, ovo je blek metal koji je bliži nečemu što mogu da slušaju civili nego što biste rekli na prvi pogled:

https://hladomrak.bandcamp.com/album/inner-death

Za ovonedeljnu porciju tolkinovštine odgovorni su Italijani Taur-Im-Duinath. Nazvani po šumi koju je Tolkin smestio u Srednju zemlju izeđu dve reke, Italijani na svom prvom albumu nude korektan, epski blek metal bez mnogo aranžmanskih zavrzlama i sa fokusom na gorkoslatke melodije prosipane preko jednoličnih kečeva koje odrađuje posvećena ritam sekcija. Ovo je, razume se, muzika koja će nekome biti smrtno dosadna, pogotovo jer su dramatičnost sa kojom pevač izvikuje tekstove na italijanskom i rasplakanost gitara zaista u vidljivom kontrastu sa mrtvohladnom ritmičkom podlogom, ali… u tome je svakako i centralna ideja ovog albuma. Ako ste raspoloženi za meditaciju čija bi podloga bila emotivna ali monotona muzika, Del Flusso Eterno je album za vas:

https://taur-im-duinath.bandcamp.com/album/del-flusso-eterno

Mislim da smo Islanđane Svartidauði već pominjali na ovom topiku povodom nekog njihovog prošlog izdanja, a ako i nismo, evo prilike da se, posle šest godina čekanja, čuje njihov drugi album, Revelations of the Red Sword.

Islandski blek metal je, ako sme da se tako kaže, najmračniji od sve skandinavske produkcije, ne toliko po pozi nasilništva i nihilizma koju muzičari zauzimaju, koliko po tonu, atmosferi i zvuku. Svartidauði ovo eminentno demonstriraju na novom albumu koji niti je najbrži niti je najagresivniji album ove godine, ali ima tu finu ravnotežu ambijentalne, kontemplativne uzdržanosti i veoma užurbane, veoma organske svirke. Ovo nije blek metal koji pokušava da sablazni hrišćane već blek metal u kome hrišćanstvo figuriše samo kao treptaj oka u večitoj potrazi čovečanstva za svojim mestom u beskonačnosti postojanja. Odlična, zrela i, mada veoma hermetična, istovremeno i ugodna ploča:

https://svartidaudi.bandcamp.com/album/revelations-of-the-red-sword

Slovaci Death Karma imaju drugi album i on je direktan nastavak njihovog debija iz 2015. godine, po konceptu, muzici a i po imenu. The History of Death & Burial Rituals Part II je još jedna ploča na kojoj slovačko-češka ekipa predvođena Vladimirom Pavelkom (koji je napisao muziku, osmislio koncept i svira najveći broj instrumenata) daje svoje viđenje posmrtnih rituala različitih svetskih kultura, kombinujući brojne etničke motive sa obrednim elementima muzike, sve u oblandi prijateljskog srednjeevropskog blek metala. Ima ovde mnogo interesantnih detalja, ali, naravno, i mnogo momenata koji zvuče sasvim karikirano pa ploči valja pristupiti posve dobronamerno i sa svešću da metal, po prirodi stvari vrlo „žanrovska“ muzika, neke stvari ističe a neke druge prenebregava. Takva mu je, jelte, karma, a u odnosu na svoju inklinaciju ćete odrediti vredi li ovo slušati u celini:

https://deathkarma.bandcamp.com/album/the-history-of-death-burial-rituals-part-ii

Holanđani Kenosis izbacuju svoj prvi EP Consecrationem i ovo je ubedljiv i vrlo lepo produciran debi na kome se bend pokazuje jednako umešan i u brzoj, agresivnoj svirci, ali i u sporijim, atmosferičnijim, pa i hipnotičnijim momentima. Volim bendove koji shvataju da za „ozbiljnu“ muziku nije nužno da vam pesma ima pedeset tema i upola toliko promena žanra već da se i sa malom kolekcijom alata da uraditi mnogo ako umete da ga koristite. Jedina zamerka je možda na preglasan mastering koji prilično distorzira ionako distorziranu muziku, ali dobro, blek metal je to, preživećemo:

https://kenosisofficial.bandcamp.com/releases

Da ne zaboravimo Fince, tu su nam ove nedelje Infernarium sa svojim prvim albumom, Kadotuksen Harmonia, a što bismo mi zvali „Harmonijom propasti“. Eh, da je bar harmonika propasti… Elem, Finci su solidni mada ne nužno i esencijalni na ovom albumu koji počinje crkvenim orguljama i sakralnim napevom što se brzo potopi u moru distorzija i dreke. Infernarium se, reklo bi se, dobrim delom napajaju na nacionalnoj blek metal baštini i bendovima poput Beherit ili Impaled Nazarene i njihov blek metal je vrlo strejt, bez mnogo aranžmanskog petljanja, ali sa dobrom atmosferom i finim osećajem za promene tempa. Sve to ima jednu pankersku jednostavnost koja je šarmantna i prija kao kontrast bendovima visokog koncepta koje imamo ove nedelje, ali to ne znači da su Infernarium svirački traljavi, naprotiv. Album vrlo čiste blek metal intencije.

https://infernarium.bandcamp.com/album/kadotuksen-harmonia

Šveđani Voodus imaju prvi album, Into the Wild i kako na slikama vole da se polivaju krvlju i poziraju u koži i nitnama, nije neko iznenađenje da je ovo ploča u solidnoj tradiciji švedske satanističke škole, po uzoru na Watain pa čak i Dissection. Iako su Voodus na momente derivativni pa i otvoreno kradu rifove od starijih kolega, ovo je vrlo korektno napisan i odsviran album dugačkih, promišljenih pesama koje se razvijaju kroz ne nužno preterano složene ali svakako dobro razrađene aranžmane, sve producirano kako treba da čovek uživa. Voodus ne dobijaju mnogo bodova na originalnost, ali ovo je vrlo prijatno za slušanje:

https://helterskelterproductions.bandcamp.com/album/into-the-wild

No, za možda najbolji komad severnjačke tame i oštrine ove nedelje odgovorni su Norvežani Whoredom Rife čiji je drugi album Nid – Hymner av hat (Nid – Himne mrržnje) skoro pa perfektna kombinacija nihilističkog besa i moćne, agresivne, ali veoma precizne svirke. Whoredom Rife hermetičnost shvataju kao praktično svoju dužnost i njihova muzika iako u suštini jednostavna, utopljena je duboko u kavernozni miks koji joj dodaje debeo sloj mistike a njihovim vikinškim gitarskim temama obezbeđuje epsku dimenziju kakvu mnogi bendovi priželjkuju a samo mali broj je doseže. Vrlo lepa ploča:

https://terraturpossessions.bandcamp.com/album/whoredom-rife-nid-hymner-av-hat

Ili je ipak „najbolji komad severnjačke tame i oštrine ove nedelje“ došao od strane projekta Misotheist koji je toliko svež da mu je strana na Metal Archivesu otvorena tek juče :lol: Misotheist, koji namerno kriju identitete i prethodne muzičke radove, nam daju eponimni album od svega tri pesme ali ovo su pesme od po deset minuta kavernozne, agresivne ali potpuno introvertne svirke koja za moj groš gotovo savršeno sažima filozofiju blek metala kako sam je ja istorijski shvatao: lično, introvertno, potpuno nihilistički, s onu stranu morala i estetike kako ih normalan svet doživljava, a opet, diciplinovano i posvećeno do smrti onome što se radi. Naravno, neko će u ovom albumu čuti samo zvučnu mrlju koju malčice remeti režanje pevača, ali… granična umetnost ne bi bila to što jeste da je svima na prvu loptu probavljiva. Odlična ploča čija konfrontativnost i hermetičnost ne uspevaju da zaklone vrlo kvalitetno muziciranje i songrajting, a čija je muljava produkcija u ovom slučaju integralni deo doživljaja:

https://terraturpossessions.bandcamp.com/album/misotheist-misotheist

Od stonera ove nedelje možete se poslužiti novim albumom ciparskog benda Arcadian Child koji, odmah ćemo reći, nije baš metal ali jeste jedan korektan izdanak neopsihodeličnog hard roka koji može da prija u odrerđenim momentima. Svestan sam da ovo nije baš najjača pohvala koje možete da se setite ali ni Arcadian Child nisu bend koji je sasvim lako pohvaliti bez ostatka. U pozitivnom smislu reći ću da mi njihova muzika na albumu Superfonica lepo leži sa strane gruva i kada je ne slušam preterano usredsređeno, sasvim prijatno je uz nju provoditi vreme. S druge strane, Arcadian Child su za nijansu previše mlitavi za moj ukus, što, nadam se da je jasno, ne treba mešati sa tim kako ponekada kažem da treba prepoznai i ceniti bendove koji umeju da sviraju tiho i suptilno. Arcadian Child imaju momente u svojoj muzici koji deluju kao da su stvoreni za bučne eskapade, distorziju i teške bubnjeve a koji su, kao i sve drugo kod njih, isporučeni veoma uzdržano i tiho. Ako vam se čini da to nije problem, onda vam i Superfonicu mogu preporučiti bez mnogo ograda:

https://arcadianchildband.bandcamp.com/album/superfonica

Značajno više distorzije i težine dobijamo od atinskih Godsleep čiji je drugi album, Coming of Age, prijatnih mada ponovo ne i sasvim esencijalnih pedesetak minuta teškog roka sa masnom, poletnom gitarom i poštenim gruvom koga bend sigurno isporučuje. Godsleep mi deluju kao bend koji bi bilo gušt slušati u klubu sa dobrim društvom i gde bi sat vremena ovakve muzike ostavilo vrlo lepu uspomenu na večernji provod. Na ploči su oni sasvim ubedljivi ali, za sada, decidno drugoligaškog potencijala u smislu kompozicija i svesti o tome kad treba malko izleteti iz šina i napustiti formulu koju dobro znate. Opet, ako vam je dovoljno da imate odličnu gitaru i dobar miks na albumu poletnih stonerskih himni, ovo će vas bez sumnje zadovoljiti:

https://godsleep.bandcamp.com/album/coming-of-age-2

U ovom smislu su mi znatno ubedljiviji berlinski Samavayo čiji je šesti album, Vatan, uistinu odlično pakovanje psihodeličnog teškog roka sa dovoljno faza da vam se kosa sva ukovrdža, dovoljno basa, bubnjeva i težine da poželite da nikada ne ustanete iz omiljene fotelje, ali i dovoljno tenzije i napetosti u svirci da njihov gruv ne bude samo lenji poziv na cimanje bonga i puštanje vremena da proteče. Samavayo su lekcije koje su Black Sabbath držali pre četrdesetpet godina odlično savladali i njihova muzika podseća da konzumacija kanabisa podrazumeva i solidnu količinu paranoje a ne samo uživanje u prijatnoj otupelosti, i vozi se na moćnim, jakim rifovima, razigranim bubnjevima i zdravom gruvu:

https://samavayo.bandcamp.com/album/vatan

The Black Sound iz Ohaja sebe opisuju kao „the black crusted doom“ bend i ovo je pošten opis, mada je i dovoljno reći da je ovo doom metal koji nema gotsko-romantičarske aspiracije već se bazira na više bluz osnovi i realizuje kroz tešku, sporu, jako distorziranu i besnu muziku koja nije nužno u istoj fioci sa Eyehategod ili Iron Monkey ali se kreće u istoj traci na rokenrol  autoputu. Doorways to the Wrist je tepška i bučna ploča pankerske estetike i ubedljive, radničke svirke koja jako prija i podseća da visoka drama i operetska dramaturgija kakve često po definiciji pripisujemo doom metalu naprosto nisu neophodne da ova muzika proradi kako treba .

Pošto su na bandcampu samo tri pesme, evo i Jutjub linka:

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/the-black-sound-doorways-to-the-wrist-pre-order-compact-disc

https://youtu.be/Q0Ujo23VTrg

Captain Caravan iz Norveške su na svom prvom albumu Shun the Sun u sličnom štimungu osim što se ne libe da otvoreno citiraju Sabate već u rifu koji ploču otvara. Treba umeti biti ovako bezobrazan, jelte, ali Shun the Sun je vrlo dobra ploča teškog, moćnog stoner metala sa gitarama koje jedu sve ispred sebe, zavijajućim pevačem i teškom ritam sekcijom, te dovoljno gruva da vam potraje do sledećeg vikenda. Iako im originalnost nije baš na prvom mestu liste prioriteta, Captain Caravan se čupaju kroz ubedljivu svirku, dobre rifove i odličan zvuk pa će ovo prijati svakome ko nije gadljiv na jake rifove i distorziju:

https://captaincaravan.bandcamp.com/album/shun-the-sun

Britanski trio Bast se takođe vratio sa svojim drugim albumom, Nanoångström i to je i dalje mešavina doom metala sa drugim žanrovima ekstremne muzike. Ako je njihov prvi album akcenat stavljao na blek metal, reklo bi se da na Nanoångström death metal dobija malo više ljubavi, sa teškim kanonadama duplih kikova na bubnjevima i ponekim silaženjem u donje registre za potrebe pevačkog ekstremizma. Ipak, Bast i pored sve te žanrovske muljavine (slušajte kako The beckoning Void miksuje blek metal sa doomom pa uleti u postmetalsku meditaciju i završi u doom-death bespućima) imaju svoj zvuk ili makar svoju filozofiju koja uspeva da se nametne iznad svih smena tempa i tona. Ploča kojoj eklektičnost kod neke publike neće biti plus, ali je meni njoj zahvaljujući zanimljiva i mami me na slušanje:

https://bastmusic.bandcamp.com/album/nano-ngstr-m

Vanishing Kids iz Viskonsina imaju novi album, Heavy Dreamer i ovo je jedna vrlo interesantna ploča u kojoj se karakteristični zvuk ovog benda – indi rok izmešan sa doom metalom ali ne na način koji je uobičajen u post-metal krosoverima između duma i šugejza – izdiže na nove razine zrelosti. Vanishing Kids su jedan od retkih bendova koji svoj brend melanholije mogu ovako agresivno da stave u prvi plan a da ne zvuče na prvu loptu patetično već, naprotiv, intelektualno i dostojanstveno. Heavy Dreamer je ploča na kojoj se ova formula održava na pomalo hendriksovski nezauzdanim gitarama, lekovitom zvuku orgulja, dostojanstvenom, organskom bubjarskom gruvu i psihodeliji koja nije puka šifra za paljenje nargila nego vidljiv napor da se ispitaju izmenjena stanja svesti vezana za, pa, recimo, životne traume ili makar prelome. Vanishing Kids su ono kako bi u mom savršenom svemiru zvučali Smashing Pumpkins i tako ti televizijski „indi“ heroji koji koketiraju sa metalom ali ne napuštaju pozu srednjoškolskog pesnika. Sjajan album:

https://vanishingkids.bandcamp.com/album/heavy-dreamer

A za porciju lo-fi heavy psihodelije iz Severne Karoline obratićete se bendu/ projektu New Light Choir čiji je treći album, Torchlight neodoljivo šarmantan omaž psihodeliji sedamdesetih pa i šezdesetih, ali ličan i ubedljiv, bez upadanja u zamku pastišizacije. Kako ja to ponekad kažem, ima bendova koji zvuče lično i toliko prirodno kao da im je bilo dovoljno da se uvate za gitaru pa da ove pesme same iz nje ispadnu. Ovo je jedan od takvih bendova, čiji je fantazijski psihodelični metal naprosto organski, tečan, prirodan, keči i pomalo lekovit.

New Light Choir su se za ovo svoje izdanje dodatno distorzirali i zametalisali (slušajte „Firebird“ koja se graniči sa thrash metalom) ali je njihova svirka uvek veoma osobena i očigledno deo jedne izgrađene  vizije, pa i narativa koji ovaj album raspreda. Niffenegger i Dalton pre svega imaju uvo za sjajne teme, odlične rifove i impresivne, evokativne melodije uz koje Niffeneggerovo melodično pevanje savršeno isporučuje tekstove što nose dah mistike ali istovremeno ne zvuče namešteno mračno. Sve to dolazi isporučeno na vrlo uverljiv način pa onda i skroman, sirotinjski miks ploče deluje kao estetski izbor a ne nužda nametnuta okolnostima. Retk se dešava da je jedna ovako „mekana“ ploča za mene album nedelje, ali, evo, sada se baš to dešava.

https://newlightchoir.bandcamp.com/album/torchlight

Album The Wheel danskog benda Slægt izašao je još u prvoj nedelji Oktobra ali pošto smo to tada preskočili, mislim da je ljudski da ga danas pomenemo pošto je u pitanju ploča vredna pažnje a na kojoj Danci kombinuju klasičan hevi metal/ hard rok pun gitarskih intervala i razuzdanog soliranja sa ekstremnijom stranom metala, proizvodeći blackened rock ’n’ roll koji meni ne liči na Tribulation i time je odmah zanimljiviji. Čime, naravno, ne pokušavam da kažem da su Tribulation loši, au contraire, već da danas imamo previše njihovih klonova a da bismo se nesputano radovali još jednom. Slægt, dakle, nisu klon i imaju sopstvenu formulu za kombinovanje ekstremnog metala i tih nekih mejnstrimu bližih formi i The Wheel je vrlo sveža ploča sa, čini se, novopronađenim fokusom kod ove ekipe. Poslušati ma gde se nalazili na spektru metalskog aut(sajder)izma. (Pošto bend ima stranicu na bandcampu za ovaj album ali tu nema ni jedne pesme, evo JuTjub linka):

https://youtu.be/T_4mKZo4rdc

Kelnski Chapel of Disease su izbacili svoj dosta gorljivo očekivani treći album i …and as We Have Seen the Storm, We Have Embraced the Eye je jedan ambiciozan napor da se, slično prethodnom bendu, ekstremni metal venča sa nekim klasičnijim formama. Chapel of Disease su nominalno death metal bend ali njihov karakteristični zvuk kombinuje death metal osnovu sa mnogo drugih elemenata tako da je završni proizvod nešto značajno izmešteno iz death metal ortodoksije. …and as We Have Seen the Storm, We Have Embraced the Eye je ploča koja duguje ’70s psihodeliji i njenom istraživanju istočnjačke mistike barem onoliko koliko duguje klasičnom ’80s death zvuku a Nijemci na njoj prkosno beže od readymade death metal rešenja i trude se da kada do njih i dođe ona budu organski nadgrađena na ostalo što ova muzika radi. I to je na kraju zanimljiva kombinacija i nov, smeo korak za ovaj bend koji sa svakim izdanjem kao da postaje bliži svom definitivnom zvuku. Ako ste uvek sanjarili o kombinaciji gruvi psihodelije i death metala …and as We Have Seen the Storm, We Have Embraced the Eye bi mogao biti baš taj album vaših snova:

https://chapelofdisease.bandcamp.com/

Da se malo izmaknemo iz svog tog haj kosepta i ozbiljnosti i vratimo detinjoj naivnosti koja je za metal podjednako važna poslužiće debi album kvebečkih slamming death metalaca Vaginal Addiction nazvan Orgy of Depravity.

Dobro, razumem da pod detinjom naivnošću vi podrazumevate nešto drugo, ali Vaginal Addiction su naprosto infantilni sa svojim insistiranjem na spoju seksa i nasilja, žanrovski doživljene seksualne perverzije i najčistije analne regresije, pa još na albumu za koji prkosno kažu “ No Clicks, No Triggers, No Arrangements, No Trendy Bullshit. Only Passion! “ I ma koliko to sad bizarno zvučalo, ovo jeste album proizveden iz čiste strasti i sa očigledno plemenitim namerama da se očuva čistota izraza koji mnogi marginalci na ovoj planeti doživljavaju kao svoje pribežište i plaše se da je postao suviše trendi. Vama je to smešno, ali ovo je ploča koju će ljubitelji slema umeti da vole:

https://vaginaladdiction.bandcamp.com/album/orgy-of-depravity

Za kraj, izašao je i novi album klasičnog death metal benda Master i… pa od Paula Speckmanna praktično uvek znate šta da očekujete. Speckmann je već decenijama u češkoj fazi svog života pa na ovom albumu njega i prate dva  dugogodišnja češka saborca koji se odlično uklapaju u njegovu jednostavnu viziju death metala najstarije škole, sa korenima u thrash i black metal naporima osamdesetih i jasnim dugovanjima spram Possessed i Death. Speckmann ima karakterističan vokalni izraz koji neki vole, neki ne vole, ali bez sumnje je ovo bitan deo Masterovog zvuka, dok je muzika sigurno odsviran, organski i neprskan starinski death metal u kome veliki tremolo rifovi vladaju i kombinuju se sa jednostavnim, efektnim, teškim gruvom i tvrdom ritam sekcijom. Master u 2018. godini ne zvuči esencijalno – velikim delom i jer smo ove godine imali nekoliko albuma koji su isti ovakav pristup death metalu sproveli sa nešto više inventivnosti i krvi, ali uz jasan dug Speckmannu i njegovom pregalaštvu – ali zvuči zdravo i snažno a to je sasvim dovoljno. Vindictive Miscreant nije klasik death metala ali samo zato što je izašao trideset godina prekasno. To ne znači da vam neće prijati:

https://masterdeathmetal.bandcamp.com/