Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 01-12-2018

 Počeo je najmetalniji mesec u godini, Decembar, pa je red da u njega uđemo sa primerenom pompom.

A ima li ičeg pompeznijeg od italijanskog benda Opera IX koji, evo skoro tri decenije guraju svoje operske aspiraciije u metal (ili… guraju metal u operu?). No, iako to nije nužno sasvim po mom ukusu, moram priznati da mi njihova novija izdanja, mnogo manje gotski nastrojena a mnogo više blek metalska po prirodi, značajno više pašu. Novi album, The Gospel, je sasvim u skladu sa temom, skoro sat vremena pompezne svirke u kojoj orkestarski aranžmani pletu simpatične ukrase oko u suštini jednostavnotg ali solidnog, atmosferičnog blek metala. Opera IX nemaju inteligentnu kompoziciju jednih Septic Flesh ili šarmantno kičlijsko preterivanje zemljaka Fleshgod Apocalypse, ali njihov rad na ovom albumu je sasvim pristojan i uspeva da poveže najbolje od oba sveta u jednoj kičastoj ali slušljivoj papazjaniji koju kvare samo povremena izletanja u clean pevanje koja osetljivu ravnotežu kiča narušavaju u pogrešnu stranu. Ipak, ima ovo štofa:

https://dusktone.bandcamp.com/album/the-gospel

Hladomrak su bend koji, uprkos imenu, dolazi iz Švedske i verovatno imenom demonstrira tu neku čudnu opčinjenost slovenštinom koju zapadni blek metalci pokazuju, pridavajući slovenskim rečima određenu mistiku koju one za nas nemaju. No, dobro, lepo je bar na neki način biti mističan i kul, malo li smo se mi ložili na njih… Hladomrak imaju novi EP od četiri pesme, Inner Death i ovo je prilično slušljiv skandinavski zvuk sa odličnom produkcijom i pesmama koje uspevaju da srednji tempo učine sasvim prihvatljivim za moje uvo, najpre na ime odličnog gitarskog rada koji osvežava aranžmane. I ostali u bendu dobro rade, a i nisu sve pesme sporijeg tempa sve vreme, pa je ovaj EP po više kriterijuma preporučljiv. Uglavnom i pored vrištanja, ovo je blek metal koji je bliži nečemu što mogu da slušaju civili nego što biste rekli na prvi pogled:

https://hladomrak.bandcamp.com/album/inner-death

Za ovonedeljnu porciju tolkinovštine odgovorni su Italijani Taur-Im-Duinath. Nazvani po šumi koju je Tolkin smestio u Srednju zemlju izeđu dve reke, Italijani na svom prvom albumu nude korektan, epski blek metal bez mnogo aranžmanskih zavrzlama i sa fokusom na gorkoslatke melodije prosipane preko jednoličnih kečeva koje odrađuje posvećena ritam sekcija. Ovo je, razume se, muzika koja će nekome biti smrtno dosadna, pogotovo jer su dramatičnost sa kojom pevač izvikuje tekstove na italijanskom i rasplakanost gitara zaista u vidljivom kontrastu sa mrtvohladnom ritmičkom podlogom, ali… u tome je svakako i centralna ideja ovog albuma. Ako ste raspoloženi za meditaciju čija bi podloga bila emotivna ali monotona muzika, Del Flusso Eterno je album za vas:

https://taur-im-duinath.bandcamp.com/album/del-flusso-eterno

Mislim da smo Islanđane Svartidauði već pominjali na ovom topiku povodom nekog njihovog prošlog izdanja, a ako i nismo, evo prilike da se, posle šest godina čekanja, čuje njihov drugi album, Revelations of the Red Sword.

Islandski blek metal je, ako sme da se tako kaže, najmračniji od sve skandinavske produkcije, ne toliko po pozi nasilništva i nihilizma koju muzičari zauzimaju, koliko po tonu, atmosferi i zvuku. Svartidauði ovo eminentno demonstriraju na novom albumu koji niti je najbrži niti je najagresivniji album ove godine, ali ima tu finu ravnotežu ambijentalne, kontemplativne uzdržanosti i veoma užurbane, veoma organske svirke. Ovo nije blek metal koji pokušava da sablazni hrišćane već blek metal u kome hrišćanstvo figuriše samo kao treptaj oka u večitoj potrazi čovečanstva za svojim mestom u beskonačnosti postojanja. Odlična, zrela i, mada veoma hermetična, istovremeno i ugodna ploča:

https://svartidaudi.bandcamp.com/album/revelations-of-the-red-sword

Slovaci Death Karma imaju drugi album i on je direktan nastavak njihovog debija iz 2015. godine, po konceptu, muzici a i po imenu. The History of Death & Burial Rituals Part II je još jedna ploča na kojoj slovačko-češka ekipa predvođena Vladimirom Pavelkom (koji je napisao muziku, osmislio koncept i svira najveći broj instrumenata) daje svoje viđenje posmrtnih rituala različitih svetskih kultura, kombinujući brojne etničke motive sa obrednim elementima muzike, sve u oblandi prijateljskog srednjeevropskog blek metala. Ima ovde mnogo interesantnih detalja, ali, naravno, i mnogo momenata koji zvuče sasvim karikirano pa ploči valja pristupiti posve dobronamerno i sa svešću da metal, po prirodi stvari vrlo „žanrovska“ muzika, neke stvari ističe a neke druge prenebregava. Takva mu je, jelte, karma, a u odnosu na svoju inklinaciju ćete odrediti vredi li ovo slušati u celini:

https://deathkarma.bandcamp.com/album/the-history-of-death-burial-rituals-part-ii

Holanđani Kenosis izbacuju svoj prvi EP Consecrationem i ovo je ubedljiv i vrlo lepo produciran debi na kome se bend pokazuje jednako umešan i u brzoj, agresivnoj svirci, ali i u sporijim, atmosferičnijim, pa i hipnotičnijim momentima. Volim bendove koji shvataju da za „ozbiljnu“ muziku nije nužno da vam pesma ima pedeset tema i upola toliko promena žanra već da se i sa malom kolekcijom alata da uraditi mnogo ako umete da ga koristite. Jedina zamerka je možda na preglasan mastering koji prilično distorzira ionako distorziranu muziku, ali dobro, blek metal je to, preživećemo:

https://kenosisofficial.bandcamp.com/releases

Da ne zaboravimo Fince, tu su nam ove nedelje Infernarium sa svojim prvim albumom, Kadotuksen Harmonia, a što bismo mi zvali „Harmonijom propasti“. Eh, da je bar harmonika propasti… Elem, Finci su solidni mada ne nužno i esencijalni na ovom albumu koji počinje crkvenim orguljama i sakralnim napevom što se brzo potopi u moru distorzija i dreke. Infernarium se, reklo bi se, dobrim delom napajaju na nacionalnoj blek metal baštini i bendovima poput Beherit ili Impaled Nazarene i njihov blek metal je vrlo strejt, bez mnogo aranžmanskog petljanja, ali sa dobrom atmosferom i finim osećajem za promene tempa. Sve to ima jednu pankersku jednostavnost koja je šarmantna i prija kao kontrast bendovima visokog koncepta koje imamo ove nedelje, ali to ne znači da su Infernarium svirački traljavi, naprotiv. Album vrlo čiste blek metal intencije.

https://infernarium.bandcamp.com/album/kadotuksen-harmonia

Šveđani Voodus imaju prvi album, Into the Wild i kako na slikama vole da se polivaju krvlju i poziraju u koži i nitnama, nije neko iznenađenje da je ovo ploča u solidnoj tradiciji švedske satanističke škole, po uzoru na Watain pa čak i Dissection. Iako su Voodus na momente derivativni pa i otvoreno kradu rifove od starijih kolega, ovo je vrlo korektno napisan i odsviran album dugačkih, promišljenih pesama koje se razvijaju kroz ne nužno preterano složene ali svakako dobro razrađene aranžmane, sve producirano kako treba da čovek uživa. Voodus ne dobijaju mnogo bodova na originalnost, ali ovo je vrlo prijatno za slušanje:

https://helterskelterproductions.bandcamp.com/album/into-the-wild

No, za možda najbolji komad severnjačke tame i oštrine ove nedelje odgovorni su Norvežani Whoredom Rife čiji je drugi album Nid – Hymner av hat (Nid – Himne mrržnje) skoro pa perfektna kombinacija nihilističkog besa i moćne, agresivne, ali veoma precizne svirke. Whoredom Rife hermetičnost shvataju kao praktično svoju dužnost i njihova muzika iako u suštini jednostavna, utopljena je duboko u kavernozni miks koji joj dodaje debeo sloj mistike a njihovim vikinškim gitarskim temama obezbeđuje epsku dimenziju kakvu mnogi bendovi priželjkuju a samo mali broj je doseže. Vrlo lepa ploča:

https://terraturpossessions.bandcamp.com/album/whoredom-rife-nid-hymner-av-hat

Ili je ipak „najbolji komad severnjačke tame i oštrine ove nedelje“ došao od strane projekta Misotheist koji je toliko svež da mu je strana na Metal Archivesu otvorena tek juče :lol: Misotheist, koji namerno kriju identitete i prethodne muzičke radove, nam daju eponimni album od svega tri pesme ali ovo su pesme od po deset minuta kavernozne, agresivne ali potpuno introvertne svirke koja za moj groš gotovo savršeno sažima filozofiju blek metala kako sam je ja istorijski shvatao: lično, introvertno, potpuno nihilistički, s onu stranu morala i estetike kako ih normalan svet doživljava, a opet, diciplinovano i posvećeno do smrti onome što se radi. Naravno, neko će u ovom albumu čuti samo zvučnu mrlju koju malčice remeti režanje pevača, ali… granična umetnost ne bi bila to što jeste da je svima na prvu loptu probavljiva. Odlična ploča čija konfrontativnost i hermetičnost ne uspevaju da zaklone vrlo kvalitetno muziciranje i songrajting, a čija je muljava produkcija u ovom slučaju integralni deo doživljaja:

https://terraturpossessions.bandcamp.com/album/misotheist-misotheist

Od stonera ove nedelje možete se poslužiti novim albumom ciparskog benda Arcadian Child koji, odmah ćemo reći, nije baš metal ali jeste jedan korektan izdanak neopsihodeličnog hard roka koji može da prija u odrerđenim momentima. Svestan sam da ovo nije baš najjača pohvala koje možete da se setite ali ni Arcadian Child nisu bend koji je sasvim lako pohvaliti bez ostatka. U pozitivnom smislu reći ću da mi njihova muzika na albumu Superfonica lepo leži sa strane gruva i kada je ne slušam preterano usredsređeno, sasvim prijatno je uz nju provoditi vreme. S druge strane, Arcadian Child su za nijansu previše mlitavi za moj ukus, što, nadam se da je jasno, ne treba mešati sa tim kako ponekada kažem da treba prepoznai i ceniti bendove koji umeju da sviraju tiho i suptilno. Arcadian Child imaju momente u svojoj muzici koji deluju kao da su stvoreni za bučne eskapade, distorziju i teške bubnjeve a koji su, kao i sve drugo kod njih, isporučeni veoma uzdržano i tiho. Ako vam se čini da to nije problem, onda vam i Superfonicu mogu preporučiti bez mnogo ograda:

https://arcadianchildband.bandcamp.com/album/superfonica

Značajno više distorzije i težine dobijamo od atinskih Godsleep čiji je drugi album, Coming of Age, prijatnih mada ponovo ne i sasvim esencijalnih pedesetak minuta teškog roka sa masnom, poletnom gitarom i poštenim gruvom koga bend sigurno isporučuje. Godsleep mi deluju kao bend koji bi bilo gušt slušati u klubu sa dobrim društvom i gde bi sat vremena ovakve muzike ostavilo vrlo lepu uspomenu na večernji provod. Na ploči su oni sasvim ubedljivi ali, za sada, decidno drugoligaškog potencijala u smislu kompozicija i svesti o tome kad treba malko izleteti iz šina i napustiti formulu koju dobro znate. Opet, ako vam je dovoljno da imate odličnu gitaru i dobar miks na albumu poletnih stonerskih himni, ovo će vas bez sumnje zadovoljiti:

https://godsleep.bandcamp.com/album/coming-of-age-2

U ovom smislu su mi znatno ubedljiviji berlinski Samavayo čiji je šesti album, Vatan, uistinu odlično pakovanje psihodeličnog teškog roka sa dovoljno faza da vam se kosa sva ukovrdža, dovoljno basa, bubnjeva i težine da poželite da nikada ne ustanete iz omiljene fotelje, ali i dovoljno tenzije i napetosti u svirci da njihov gruv ne bude samo lenji poziv na cimanje bonga i puštanje vremena da proteče. Samavayo su lekcije koje su Black Sabbath držali pre četrdesetpet godina odlično savladali i njihova muzika podseća da konzumacija kanabisa podrazumeva i solidnu količinu paranoje a ne samo uživanje u prijatnoj otupelosti, i vozi se na moćnim, jakim rifovima, razigranim bubnjevima i zdravom gruvu:

https://samavayo.bandcamp.com/album/vatan

The Black Sound iz Ohaja sebe opisuju kao „the black crusted doom“ bend i ovo je pošten opis, mada je i dovoljno reći da je ovo doom metal koji nema gotsko-romantičarske aspiracije već se bazira na više bluz osnovi i realizuje kroz tešku, sporu, jako distorziranu i besnu muziku koja nije nužno u istoj fioci sa Eyehategod ili Iron Monkey ali se kreće u istoj traci na rokenrol  autoputu. Doorways to the Wrist je tepška i bučna ploča pankerske estetike i ubedljive, radničke svirke koja jako prija i podseća da visoka drama i operetska dramaturgija kakve često po definiciji pripisujemo doom metalu naprosto nisu neophodne da ova muzika proradi kako treba .

Pošto su na bandcampu samo tri pesme, evo i Jutjub linka:

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/the-black-sound-doorways-to-the-wrist-pre-order-compact-disc

https://youtu.be/Q0Ujo23VTrg

Captain Caravan iz Norveške su na svom prvom albumu Shun the Sun u sličnom štimungu osim što se ne libe da otvoreno citiraju Sabate već u rifu koji ploču otvara. Treba umeti biti ovako bezobrazan, jelte, ali Shun the Sun je vrlo dobra ploča teškog, moćnog stoner metala sa gitarama koje jedu sve ispred sebe, zavijajućim pevačem i teškom ritam sekcijom, te dovoljno gruva da vam potraje do sledećeg vikenda. Iako im originalnost nije baš na prvom mestu liste prioriteta, Captain Caravan se čupaju kroz ubedljivu svirku, dobre rifove i odličan zvuk pa će ovo prijati svakome ko nije gadljiv na jake rifove i distorziju:

https://captaincaravan.bandcamp.com/album/shun-the-sun

Britanski trio Bast se takođe vratio sa svojim drugim albumom, Nanoångström i to je i dalje mešavina doom metala sa drugim žanrovima ekstremne muzike. Ako je njihov prvi album akcenat stavljao na blek metal, reklo bi se da na Nanoångström death metal dobija malo više ljubavi, sa teškim kanonadama duplih kikova na bubnjevima i ponekim silaženjem u donje registre za potrebe pevačkog ekstremizma. Ipak, Bast i pored sve te žanrovske muljavine (slušajte kako The beckoning Void miksuje blek metal sa doomom pa uleti u postmetalsku meditaciju i završi u doom-death bespućima) imaju svoj zvuk ili makar svoju filozofiju koja uspeva da se nametne iznad svih smena tempa i tona. Ploča kojoj eklektičnost kod neke publike neće biti plus, ali je meni njoj zahvaljujući zanimljiva i mami me na slušanje:

https://bastmusic.bandcamp.com/album/nano-ngstr-m

Vanishing Kids iz Viskonsina imaju novi album, Heavy Dreamer i ovo je jedna vrlo interesantna ploča u kojoj se karakteristični zvuk ovog benda – indi rok izmešan sa doom metalom ali ne na način koji je uobičajen u post-metal krosoverima između duma i šugejza – izdiže na nove razine zrelosti. Vanishing Kids su jedan od retkih bendova koji svoj brend melanholije mogu ovako agresivno da stave u prvi plan a da ne zvuče na prvu loptu patetično već, naprotiv, intelektualno i dostojanstveno. Heavy Dreamer je ploča na kojoj se ova formula održava na pomalo hendriksovski nezauzdanim gitarama, lekovitom zvuku orgulja, dostojanstvenom, organskom bubjarskom gruvu i psihodeliji koja nije puka šifra za paljenje nargila nego vidljiv napor da se ispitaju izmenjena stanja svesti vezana za, pa, recimo, životne traume ili makar prelome. Vanishing Kids su ono kako bi u mom savršenom svemiru zvučali Smashing Pumpkins i tako ti televizijski „indi“ heroji koji koketiraju sa metalom ali ne napuštaju pozu srednjoškolskog pesnika. Sjajan album:

https://vanishingkids.bandcamp.com/album/heavy-dreamer

A za porciju lo-fi heavy psihodelije iz Severne Karoline obratićete se bendu/ projektu New Light Choir čiji je treći album, Torchlight neodoljivo šarmantan omaž psihodeliji sedamdesetih pa i šezdesetih, ali ličan i ubedljiv, bez upadanja u zamku pastišizacije. Kako ja to ponekad kažem, ima bendova koji zvuče lično i toliko prirodno kao da im je bilo dovoljno da se uvate za gitaru pa da ove pesme same iz nje ispadnu. Ovo je jedan od takvih bendova, čiji je fantazijski psihodelični metal naprosto organski, tečan, prirodan, keči i pomalo lekovit.

New Light Choir su se za ovo svoje izdanje dodatno distorzirali i zametalisali (slušajte „Firebird“ koja se graniči sa thrash metalom) ali je njihova svirka uvek veoma osobena i očigledno deo jedne izgrađene  vizije, pa i narativa koji ovaj album raspreda. Niffenegger i Dalton pre svega imaju uvo za sjajne teme, odlične rifove i impresivne, evokativne melodije uz koje Niffeneggerovo melodično pevanje savršeno isporučuje tekstove što nose dah mistike ali istovremeno ne zvuče namešteno mračno. Sve to dolazi isporučeno na vrlo uverljiv način pa onda i skroman, sirotinjski miks ploče deluje kao estetski izbor a ne nužda nametnuta okolnostima. Retk se dešava da je jedna ovako „mekana“ ploča za mene album nedelje, ali, evo, sada se baš to dešava.

https://newlightchoir.bandcamp.com/album/torchlight

Album The Wheel danskog benda Slægt izašao je još u prvoj nedelji Oktobra ali pošto smo to tada preskočili, mislim da je ljudski da ga danas pomenemo pošto je u pitanju ploča vredna pažnje a na kojoj Danci kombinuju klasičan hevi metal/ hard rok pun gitarskih intervala i razuzdanog soliranja sa ekstremnijom stranom metala, proizvodeći blackened rock ’n’ roll koji meni ne liči na Tribulation i time je odmah zanimljiviji. Čime, naravno, ne pokušavam da kažem da su Tribulation loši, au contraire, već da danas imamo previše njihovih klonova a da bismo se nesputano radovali još jednom. Slægt, dakle, nisu klon i imaju sopstvenu formulu za kombinovanje ekstremnog metala i tih nekih mejnstrimu bližih formi i The Wheel je vrlo sveža ploča sa, čini se, novopronađenim fokusom kod ove ekipe. Poslušati ma gde se nalazili na spektru metalskog aut(sajder)izma. (Pošto bend ima stranicu na bandcampu za ovaj album ali tu nema ni jedne pesme, evo JuTjub linka):

https://youtu.be/T_4mKZo4rdc

Kelnski Chapel of Disease su izbacili svoj dosta gorljivo očekivani treći album i …and as We Have Seen the Storm, We Have Embraced the Eye je jedan ambiciozan napor da se, slično prethodnom bendu, ekstremni metal venča sa nekim klasičnijim formama. Chapel of Disease su nominalno death metal bend ali njihov karakteristični zvuk kombinuje death metal osnovu sa mnogo drugih elemenata tako da je završni proizvod nešto značajno izmešteno iz death metal ortodoksije. …and as We Have Seen the Storm, We Have Embraced the Eye je ploča koja duguje ’70s psihodeliji i njenom istraživanju istočnjačke mistike barem onoliko koliko duguje klasičnom ’80s death zvuku a Nijemci na njoj prkosno beže od readymade death metal rešenja i trude se da kada do njih i dođe ona budu organski nadgrađena na ostalo što ova muzika radi. I to je na kraju zanimljiva kombinacija i nov, smeo korak za ovaj bend koji sa svakim izdanjem kao da postaje bliži svom definitivnom zvuku. Ako ste uvek sanjarili o kombinaciji gruvi psihodelije i death metala …and as We Have Seen the Storm, We Have Embraced the Eye bi mogao biti baš taj album vaših snova:

https://chapelofdisease.bandcamp.com/

Da se malo izmaknemo iz svog tog haj kosepta i ozbiljnosti i vratimo detinjoj naivnosti koja je za metal podjednako važna poslužiće debi album kvebečkih slamming death metalaca Vaginal Addiction nazvan Orgy of Depravity.

Dobro, razumem da pod detinjom naivnošću vi podrazumevate nešto drugo, ali Vaginal Addiction su naprosto infantilni sa svojim insistiranjem na spoju seksa i nasilja, žanrovski doživljene seksualne perverzije i najčistije analne regresije, pa još na albumu za koji prkosno kažu “ No Clicks, No Triggers, No Arrangements, No Trendy Bullshit. Only Passion! “ I ma koliko to sad bizarno zvučalo, ovo jeste album proizveden iz čiste strasti i sa očigledno plemenitim namerama da se očuva čistota izraza koji mnogi marginalci na ovoj planeti doživljavaju kao svoje pribežište i plaše se da je postao suviše trendi. Vama je to smešno, ali ovo je ploča koju će ljubitelji slema umeti da vole:

https://vaginaladdiction.bandcamp.com/album/orgy-of-depravity

Za kraj, izašao je i novi album klasičnog death metal benda Master i… pa od Paula Speckmanna praktično uvek znate šta da očekujete. Speckmann je već decenijama u češkoj fazi svog života pa na ovom albumu njega i prate dva  dugogodišnja češka saborca koji se odlično uklapaju u njegovu jednostavnu viziju death metala najstarije škole, sa korenima u thrash i black metal naporima osamdesetih i jasnim dugovanjima spram Possessed i Death. Speckmann ima karakterističan vokalni izraz koji neki vole, neki ne vole, ali bez sumnje je ovo bitan deo Masterovog zvuka, dok je muzika sigurno odsviran, organski i neprskan starinski death metal u kome veliki tremolo rifovi vladaju i kombinuju se sa jednostavnim, efektnim, teškim gruvom i tvrdom ritam sekcijom. Master u 2018. godini ne zvuči esencijalno – velikim delom i jer smo ove godine imali nekoliko albuma koji su isti ovakav pristup death metalu sproveli sa nešto više inventivnosti i krvi, ali uz jasan dug Speckmannu i njegovom pregalaštvu – ali zvuči zdravo i snažno a to je sasvim dovoljno. Vindictive Miscreant nije klasik death metala ali samo zato što je izašao trideset godina prekasno. To ne znači da vam neće prijati:

https://masterdeathmetal.bandcamp.com/