Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 15-12-2018

Okovani snegom i ledom kao što jesmo ovog vikenda okrećemo se metalu koji nam je jedina i večita uteha u životu punom iskušenja.

Za početak, blek metal po običaju, ali album umetnika koji rado i dosledno kanališe eststiku hladnoće i (duhovne) pustoši. Frozen Dreams je jednočlani švedski atmosferični blek metal sastav iz doduše južnog dela Švedske, ali da bude jasno, i na jugu Švedske je ladno kad dođe zima. Fallen in Dark Slumbering je simpatično pokršen engleski naslov trećeg albuma ovog sastava a koji se opet savršeno uklapa sa autorovom decidno nezavisnom filozofijom i estetikom samoće, straha, tuge itd. Frozen Dreams ima i određene simfoničarske naklone, mada aranžmani na ovom albumu nisu toliko raskošni da bismo neophodno posezali za tako teškim rečima. Ovo je pre svega osećajan, atmosferični blek metal koji ima dosta jeftinjikavog kiča a što ne pozdravljam, ali koji međ svim tim kičom ima i dosta vrlo ubedljive i zdrave svirke sa dobrim rifovima i, s obzirom na maltene solipsistički pristup proizvođenju muzike, pristojnu produkciju. Ne bih ja ovakve albume nužno mnogo slušao, previše tu ima pop-elemenata za moj ukus, ali treba biti pošten i reći da Frozen Dreams ume i solidno da pokida veoma mošabilnim rifovima. Iz nekog razloga raspored pesama na bandcampu i na JuTjubu nije isti i album je u JuTjub verziji (za mene) bolje sekvenciran, pa vidite:

https://frozendreams.bandcamp.com/album/fallen-in-dark-slumbering

https://www.youtube.com/watch?v=QM8HFVcqgIU

I kako sam već rekao da je red da se prema kraju godine polako osvrnemo i na neke albume koji su izašli ranije a nismo ih primetili, tako ću i sa zadovoljstvom ukazati na letošnji album Tusk estonskog benda Sõjaruun. Estonci, sa svojim baltičkim tradicijama i mentalitetima su ionako bliski skandinavskim pogledima na svet pa je tako i ovaj, drugi, album benda iz najvećeg estonskog grada Põlva, za mene jedna od najinteresantnijih blek metal ploča koje sam čuo u poslednjih mesec dana, rame uz rame sa silnim Fincima i Norvežanima koje sam hvalio, i podsećanje na to kako se muzika može učiniti ličnom i intimnom iako ne bežite od glasnoće i agresivnosti. Sõjaruun su ovu ploču spremali devet godina i to se čuje jer iako aranžmani nisu napadno komplikovani pesme su minuciozno spravljene sa veoma dobrim dinamičkim evolucijama i zavidnom veštinom u kombinovanju mosh-friendly metala sa narodnjačkim elementima. Folk uplivi u blek metalu se često realizuju u prilično kičlijskim formama koje volimo uprkos njihovoj cheesy prirodi, ali kod Sõjaruun ovo nije slučaj i njihovi folk elementi zvuče proživljeno i odlično uklopljeno sa prebijačkim metalom koji ovde čini osnovu. Gurmanska ploča kakve se ne bi postideo ni jedan klasičan skandinavski sastav iz devedesetih:

https://thon.bandcamp.com/album/tusk

A onda malo blek metala koji se više bavi nasiljem i ponorima religijskih zastranjenja. Londonski Deitus ima drugi album, nazvan Via Dolorosa, po, jelte, Isusovom uspinjanju na Golgotu i mada ovo nije ploča lišena melanholičnijih melodija i harmonične svirke, njena je prevashodna dimenzija ona preteća i gnevna, kakvu blek metal mnogima od nas prvenstveno signalizira već četiri decenije. Opet, Deitus, i pored mišićave svirke, nikako nisu nesuptilan bend i mada su tematski veoma usredsređeni na ružnoću i bol, njihova muzika je zapravo višeslojna i ne može se svesti na čistu agresiju. Uostalom, naslovna pesma to najbolje demonstrira svojim velikim dinamičkim rasponima. Kad se svemu pribroji i brutalan ali nekako ne cheesy omot albuma, ovo je na kraju dana prilično dobra ploča:

https://deitus.bandcamp.com/album/via-dolorosa

Finski dvojac Aethyrick ima svoj prvi album, i ako je suditi po naslovu – Praxis – ovde se puca na visoko. Nisam naravno siguran znaju li ovi mladi muzičari za Kangrgu, Markovića i Petrovića, a na kraju dana i sami tvrde da su im metodi nekomplikovani a motivi nepoznati, no, nije to ni važno, Praxis je lepo odsvirana mada ne mnogo ambiciozno napisana ploča pristojno melodičnog i zamišljenog blek metala koji ipak izbegava da se udene u post-metal struju nešto klasičnijim aranžiranjem i zvukom koji ipak malčice više forsira distorziju i krljanje. Ko god da od ova dva čoveka svira bubnjeve je odličan i muzici koja je relativno monotona po definiciji daje dosta lepih ukrasa i dinamike. Praxis nije neka veličanstvena debi-ploča niti obećava ne znam kakve podvige u budućoj istoriji benda, ali je prijatna i lepo legne uz ove snjegove koji nas ubiše:

https://aethyrick.bandcamp.com/album/praxis

Tu je i drugi album njemačkih Magoth i Zeitgeist: Dystopia nimalo ne razočarava. Magoth su ekipa koja ceni agresiju i čija se tematska interesovanja kreću uglavnom u rasponu smrt-propast-uništenje pa je tako i ovo album mišićave ali ne i neatmosferične svirke koja se oslanja na solidnog bubnjara i dosta pristojnog gitarskog rada. Magothu bi se dala zameriti malo zaravnjena slika u miksu ali na ovom albumu to je očigledno posledica napora da se postigne jedna monumentalnost zvuka koja će se uklopiti uz moćne rifove i opštu atmosferu propasti. Sitne su to zamerke, da ne bude zabune, pa je ovo ploča koja isporučuje lepu, prijatnu i zabavnu svirku za svakoga ko inklinira ovakvom metalu:

https://magoth.bandcamp.com/album/zeitgeist-dystopia

A ukrajinski heroj blek metala, Павло Шишковський, izbacuje albume suludim tempom već deceniju i po pa smo tako ove nedelje dobili i novo izdanje njegovog projekta Лютомысл pod nazivom Ecce Homo. Nema ovde nekih iznenađenja, Шишковський je ponovo sve napisao i odsvirao sam, osim bubnjeva koje je ponovo odradio pouzdani  Юрій Синицький. Ukrajinci tačno znaju šta žele svojom muzikom i ovo je ličan i iskren blek metal koji iako krlja za sve pare, ipak ne zaboravlja da ostavi prostora za malo refleksije i tananijih emocija. I to vrlo prija. Nema ovde nečeg sumanuto ambicioznog u kompozicijama ili ne znam kakvih žanrovskih transgresija, rifovi su prosti i aranžmani predvidivi, ali ima nečeg u ovako sigurnom izvođenju i tim ličnim pečatima koje ostavlja i Синицький, a posebno Шишковський svojim pevanjem na granici karikature. Lep, patetičan (u najboljem smislu) slovenski blek metal koji meni dobro dođe i kao svojevrstan protivotrov za gomile ruskih i ukrajinskih atmosferičara koji su toliko zaslađeni da to preti da mi u ušima izazove konvulzije ’n’ povraćanje.

https://lutomysl.bandcamp.com/album/ecce-homo

Treba ukazati da je i švedski blek metal bend Valkyrja izdao svoj četvrti album, Throne Ablaze, i da je ovo vrlo solidna kombinacija tvrdog, brzog blek metala sa malo death uticaja i povremenim, dobro doziranim skretanjima u blackened rock’n’roll smeru. Ovo je i album koji se pomalo previše oslanja na kompetentnost muzičara koji na njemu sviraju pa su neke pesme prosto sastavljane od rutinski ponavljanih celina bez neke ozbiljnije ili dublje razrade. Valkyrja su dobri, sa potencijalom da budu odlični, ali ova ploča taj potencijal još uvek nagoveštava ali i ne realizuje do kraja. Ipak, vrlo lepa produkcija i dosta odličnih momenata:

https://wtcproductions.bandcamp.com/album/throne-ablaze

Ajmo sad na stonere i odmah iz prve na nešto što svakako nije metal ali jeste metalu drago end blisko. Norveški pauer-trio Kanaan je izbacio debi album pod nazivom Windborne i njegov retro-omot najavljuje odličnih tričetvrt sata muzike očigledno inspirisane šezdesetima i sedamdesetima ali sa ipak modernim prelivom. Kanaan porede sa Jaga Jazist i Motorpsycho i mada su se, naravno, ovi momci napajali na istim izvorima, njihova muzika je ipak distinktna i uspešno spaja malo postrokerskog štofa sa grubljim, distorziranijim, psihodeličnom džemovima koji veoma prijaju srcu i duši. Nije ovo debi od kog se pada na dupe ali lepo legne na ovu lenju zimsku atmosferu. Bend nema bandcamp pa evo JuTjub linka:

https://www.youtube.com/watch?v=Sf0Yo9OR0xs

Tu je i prvi EP projekta Goblinsmoker pod nazivom Toad King a u izdanju Sludgelord records i ako nazivi albuma, benda i etikete nisu bili dovoljno sugestivni, onda ja ne znam šta da kažem. Toad King je u katran uvaljani, prespori, preduboki, preteški sludge/ doom metal pokretan crnilom, kanabisom i surovom distorzijom. Prija to, da ne bude zabune, mada morate biti spremni na muziku koja je intencionalno ružna, koja se ponosi svojom hermetičnošću i vernošću samo najgrubljim rifovima, bez ikakvih ustupaka harmoničnoj ili melanholičnoj strani dum metala. Ako se nalazite u ovakvom opisu, mislim da će vam Toad King prijati jer ovo, na kraju dana, zvuči onako kako je kad smo bili mali zvučalo kada smo puštali Black Sabbath na 16 obrtaja i tripovali pakao. Dobra, beskompromisna, žanrovski sužena ali i dalje gruvi i udaračka ploča:

https://thesludgelord.bandcamp.com/album/toad-king

Pošto meni dobrih stoner ili dum albuma nije ni bilo više ove nedelje, evo odmah nečeg iz drugorazredne death metal ponude za ovaj tjedan. Drugorazredne? Pa, da, nije ovaj topik baš toliko elitan da na njega ide samo krem kremova, pogotovo jer je kraj godine pa se izdavači i štekuju i generalno ima srazmerno malo novih izdanja. Elem, italijanski bend Organic ima svoj prvi album, Carved in Flesh i ovo je jedan nimalo prikriven omaž švedskom death metalu od pre dve i po decenije sa maltene prepisanim formulama iz kataloga Entombed, Dismember, Asphyx ili Grave. Ovo, dakako, nije nikakav greh samo za sebe i Organic imaju tehničke kapacitete da ovako nešto dostojno odrade, no da je originalno – nije. Drugi problem ovog albuma je svakako što su pesme nedovoljno razrađene i nemaju, osim osnovne ideje, te neke preokrete i promene vizije koje karakterišu radove velikih uzora. Drugim rečima, ovo je sve kompetentno ali ne treba mu prilaziti očekujući nešto više od kompetencije. E, sad, ako ste raspoloženi za nešto što udara jako i grubo, ali ne iznenađuje ničim niti se cima da nadiđe razinu solidnog omaža, verujem da će vam Organic prijati:

https://testimonyrecords.bandcamp.com/album/organic-carved-in-flesh

Ovu mršavu nedelju zaključićemo sleming det metal izdanjem kakvo u normalnijim uslovima ne bismo pominjali jer je u pitanju ipak praktično entry-level ploča. Ali kad nema kiše dobar je i (napadački) gard. Fecal Injection je jednočlani slam bend iz Kentakija i ima sve odlike jednočlanog slam benda (iz Kentakija) koje biste mu bez slušanja, čisto po predrasudi, pripisali. Muzika je jednolična i sastoji se gotovo isključivo od slemova koji su opet napravljeni ponavljanjem ekstremno jednostavnih rifova preko, ponovo, ekstremno prostih ritmova, sve začinjeno „pevanjem“ koje ima više ulogu pozadinskog šuma nego što pokušava da kanališe ikakvu artikulisanu poruku ili, gulp, ljudsku emociju. I, naravno, ove godine smo u ovom žanru imali nekoliko odličnih ploča a Fetal Injection sa svojim EP-jem Return to Violence jedva da prelazi razinu demo snimka, ali opet, ovo treba prepoznati kao maltene kvintesenciju slamming death metala kao svojevrsnog filozofski i telesno masturbatorskog žanra za temeljito usamljene dečake pa onda Fetal Injection sa svojim jednostavnim ali lepljivim gruvom i monomanijačkim slemovima praktično treba da ide u muzej. Hoću da kažem, slušljivo je ovo:

https://fecalinjectionmusic.bandcamp.com/releases

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s