Film: Spider-man: Into the Spider-Verse

Vratio sam se sa projekcije animiranog filma Spider-man: Into the Spider-Verse, kod nas pomalo nezgrapno prevedenog kao Spajdermen: Novi svet, i mislim da neće biti PREVELIKO iznenađenje za čitaoce ako kažem da sam pola firma proveo u suzama. Mislim, naravno, uz andropauzu idu i te nestabilnosti raspoloženja i preterane emotivne reakcije, ali mislim da mogu da se složim sa internetom koji poslednjih nedelju dana razložno (i ekstatično) ponavlja da je Into the Spider-Verse do sada najbolji film koga je Spajdermen imao u bioskopima. I to kažem kao neko ko je voleo čak i Webbove Amazinge!

S obzirom da je ionako momenat silnih godišnjih svođenja računa i perspektiva, dozvolićete mi momenat da zastanem i kažem: KAKVU  je GODINU Spajdermen imao! Tom Holland se potvrdio kao timski igrač i duša Avengersa u filmu sa GOMILOM ikoničkih likova i cementirao ideju Spajdermena kao superheroja koji ne gubi vezu sa bazom ni u momentima najvećih kosmičkih iskušenja. U stripovima, Dan Slott je završio decenijski rad na Amazing Spider-manu na veoma dostojanstven način ali relansirani Amazing koga piše Nick Spencer a crta Ryan Ottley je bolji nego što sam se ikada nadao da će biti. Lažem, naravno, nadao sam se da ćemo dobiti idealan spoj Nicka Spencera koji je onako blistao pre Secret Empire i Ottleyja za koga od prošle decenije znamo da je rođen za ovakve stripove i Amazing je za sada istinski amazing. Chip Zdarsky je takođe nastavio sa odličnim Spectacularom opravdavajući dobijanje sopstvenog serijala. Neki satelitski serijali su se završili – Latourov Spider-Gwen sve odličniji do samog kraja a Jodi Houser je svoj (mislim, ona je napisala više epizoda i od veterana kakvi su Slott i Conway) Renew Your Vows ODVALILA – a neki su započeli – Saladin Ahmed sada piše Milesa Moralesa, Gage i Taylor uskoro započinju svoje serijale. Spajdermen u stripu odavno nije bio u boljem stanju.

Dobili smo i fenomenalnu Insomniacovu igru koja nastavlja da daje kroz vrlo dobre DLC epizode (od kojih sam treću sinoć daunloudovao a onda jutros odneo konzolu na servis jer su mačke OPET polomile HDMI konektor – klasičan Parker Luck) i za koju mnogi vele da je bolja priča od svih dosadašnjih filmova o ovom junaku. Na kraju godine dobili smo Into the Spider-Verse, dugometražnu animaciju koja je istovremeno i ubedljiv umetnički iskaz vezan za Spajdermena na filmu, kao i nemilosrdni korporacijski marketing i proširivanje polja delovanja na sve strane. Ako nije jasno zašto sam bio u suzama: od sreće. Od sreće što vidim ideje koje su stripovi isprobavali, sa kojima su eksperimentisali i na kraju ih, uz dosta proba i grešaka, razvili u punokrvne priče, te ideje iskorišćene da se napravi film koji manifestno, čak prkosno poništava ideju unikatnosti Spajdermena i umesto nje nudi ideju zajednice, povezanosti (umrežavanja), deljenja istih vrednosti bez obzira na distance i prebivanje u – bukvalno – odvojenim stvarnostima.

Sa jedne strane ovo deluje kao zaista izdajnička tangenta u odnosu na Spajdermenove temeljne definišuće karakteristike – usamljenost, izopštenost iz društva, strašna tajna koja se čuva voljnim prebivanjem na margini zajednice, građenjem namerno otuđene persone da bi se zaštitili drugi-koji-ne-znaju itd. – ali Into the Spider-Verse je onaj drugi deo rečenice koji čekamo da čujemo više od pola veka, potvrda da niste sami čak i kada ste usamljeni, da vaše vrednosti nisu vrednosti solipsističkog monoidejiste koji se izgubio u filozofiranju već vrednosti koje dele mnogi samo ih treba inspirisati da u sebi pronađu snagu da ih odbrane.

U stripovima ovo je već temeljito obrađena tema i Dan Slott, ma koliko bio kritikovan (a bio je i kritikovan i hvaljen) za svoj rad na Amazing Spider-manu, je presedane već uspostavio kroz Spider-Verse koji je, naravno, bio mnogo komplikovanija priča od ovoga što imamo u filmu i zasnovana na nekim relativno problematičnim idejama iz vremena J. Michaela Straczynskog, ali je utemeljio ideju o Spajdermenu (Spajdervumen, Spajderpanku, Spajder-hemu itd.) kao toj nekoj moralnoj osi svakog Marvelovog univerzuma i iz ovoga su iznikli i odlični varijeteti poput Spider-Gwen (tangenta: film sam gledao u majici Spider-Gwen i duksu Amazing Spider-man). Naravno, ovde je i Bendisov Ultimate Spider-man sa Milesom Moralesom bio jednako značajno otrzanje utemeljenoj klasici i proširivanje esencijalnih vrednosti koje Spajdermenov mitos nosi tako da obuhvate širi krug zajednica i osoba.

Da ne bude zabune, naravno da je ovo istovremeno i klasično korporacijsko proširivanje brenda, pretvaranje Spajdermena iz lika u klasu likova i ako bismo da budemo cinični, sve možemo da posmatramo samo sa te strane i gunđamo kako sve to nije „pravi“ Spajdermen, jelte. Ali opet…

…opet ostaje da je Into the Spider-Verse jedna proslava upravo najsuštinskije spajdermenovštine, lišena cinizma upravo time što prepoznaje da gubici i žrtve koje se vezuju za Spajdermena na kraju dana NISU unikatni, da je kapacitet za prevladavanje traume i pronalaženja u sebi snage da se posle nje ustane, bude bolji i više brine za ljude oko sebe nešto što je ljudima zajedničko i da je neophodna inspiracija i podrška da bi ti ljudi bili ono što zaista mogu da budu. Ja se nadam da je poznato koliko volim originalnog Spajdermena i da ne prestajem da ga čitam poslednjih 40 godina ali kreativna odluka da se njegova tragedija i sazrevanje koju je ono trigerovalo prikaže kao nešto što se ljudima DOGAĐA i da ljudi jedni drugima mogu da pomognu da shvate da njihova trauma nije unikatna a njihova žrtva donosi razliku u svet (univerzum, multiverzum), ovo je važna i korisna kreativna odluka koju ne može da zamagli činjenica da se to ugred koristi da se Spajder-stvari sada ciljano marketiraju i etničkim manjinama i devojčicama i, hm, inteligentnim svinjama…

Neću da prepričavam film jer priča zapravo i nije toliko bitna. Ona u najboljem slučaju služi kao vozilo da se u film doveze nekoliko verzija Spajder-ličnosti koje mogu da jedne u drugima prepoznaju ono za šta se plaše da im samima nedostaje. Imposter syndrome je uvek bila važna odlika Spajdermenove psihologije i Into the Spider-Verse je jedna velika terapija kojom se ovaj sindrom leči i tu su Kingpinov by the numbers plan i how convenient suportivna verzija strine May samo pribor da se terapija odradi. Likovi su mnogo bitniji, pre svega odličnni Miles Morales ali i promašeni Spajdermen iz druge dimenzije. Njihov odnos je za film ključan i svi ostali, uključujući Gwen su uglavnom tu kao prilog, mada, naravno, videti Spider-man Noira, Gwen i Spider-hama na ekranu zajedno, neću lagati, od toga može da se rikne. U svakom slučaju, film je o likovima i ako ste čitali Ultimate Spider-man i Spider-verse, uglavnom ćete znati sve šta se dešava (uključujući Ultimate verziju Prowlera koja je vrlo verna strip-predlošku) ali to neće umanjiti uživanje u njihovom odnosu i hemiji.

Naravno, ako niste baš TOLIKI fan Spajdermena, svakako ćete priču pratiti onako kako pratite sve te savremene animirane filmove, sa predvidivim smenama ritma i tona i komplikovanim astrofizičkim i filozofskim temama komprimovanim u po dve-tri rečenice kako bi se napravilo mesta za poučne poruke, ali Into the Spider-Verse ima nešto što ga vidno izdvaja od ostatka zahuktale animirane produkcije za bioskop:

Grafički dizajn.

Mislim, animacija je odlična ali u 2018. godini animacija je već standardno odlična gde god da pogledate, no grafički dizajn Into the Spider-Verse je ono što je za ovaj film unikatno. Sa jedne strane inspirisan funk i hip-hop kulturom kao što i dolikuje filmu koji ima crnog protagonistu iz Bruklina, film se nimalo slučajno služi grafitima kao jednom od polaznih tačaka za svoj izgled. Naravno, kako su se mnogi autori grafita od sedamdesetih nadalje inspirisali stripovima, ovo je jedan zgodan perpetuum mobile, ali Into the Spider-Verse se ne zaustavlja na ovome. Ovde ima mnogo pop-arta (koji je, ponovo, inspirisan stripovima), klasične stripovske montaže i količinu zdrave psihodelije kakvu samo priželjkujemo da možemo da vidimo u više bioskopskih produkcija. To što je ovo animirani film, naravno, daje više slobode za akcione scene da budu i humorističke i „nerealne“, ali način na koji se animatori igraju sa eksplozijama boja i specijalnim efektima je možda najbolji način da se podseti ko je i u kojoj eri kreirao Spajdermena.

Na kraju godine u kojoj su umrla oba orignalna kreatora Spajdermena, Spajdermen je življi i relevantniji nego, čini se, ikada. Ovo pritom nije Spajdermen naših otaca, sačuvan u ćilibaru kao prepotopska muha i zamrznut da se nikada ne promeni, već Spajdermen koji živi, trpi, podiže se i nastavlja. Pa i Spajdermen koji se, hm, razmnožava. Into the Spider-Verse je zalog za budućnost koja je, sudeći po post-credits sceni, obezbeđena barem do 2099. godine. Film koji legitimizuje ideju o „običnim“ herojima iz komšiluka i na koji vredi odvesti decu (koja su, uostalom, činila 90% publike u sali i, neobjašnjivo ali sasvim tačno, ponavljala „Uroš je Spajdermen“), ali i otići kao odrasla osoba koja u sebi ima makar mrvu interesovanja za superheroje.

Završne napomene: film je gledan u najneoptimalnijim uslovima – 3D sa nasinhronizacijom a opet, to nije mnogo škodilo.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 22-12-2018

Za prvi dan zime smo spremni od prvog dana prošlog proleća, jer smo metalci. Tako da, evo na šta bismo da skrenemo pažnju cenjenog publikuma.

Naravno, pošto je kraj godine, nema mnogo novih izdanja a u to ne-mnogo što ih ima, još je manje onih na koje vredi utrošiti vreme koga, kako godine prolaze, ima objektivno sve manje. Ali probrali smo.

Na primer, od blek metala ima nekoliko novih nemačkih albuma al to sam sve ispreskakao jer me nije impresioniralo. Ali, zaustavio sam se na, pretpostavljam prvom, albumu kubanskog benda Shrine ov Absurd a koji je vrlo pristojan primerak melanholičnog/ atmosferičnog blek metala sa sirovom produkcijom koja sasvim dostojanstveno doprinosi emotivnom naboju ovog izdanja. Shrine ov Absurd su, naravno tako tr00 da nemaju čak ni stranicu na Metal Archivesu al s obzirom da dolaze iz države u kojoj se još uvek živi teško a popkulturne aktivnosti se prilično kontrolišu, pravi je podvig da ovaj album uopšte postoji. A pritom nije ni loš. Za razliku od gomile aktuelnih atmosferičara, Shrine ov Absurd ne naginje pop-formama već se drži lepše i hermetičnije strane ulice i meni ovo zaista prija. Album izlazi 25. Decembra za ruski Narcoleptica Productions, pa navalite, valjano je:

https://narcolepticaprod.bandcamp.com/album/the-undeniable-possibility-of-loss

Manje atmosferično ali svakako ne manje sirovo udaraju Goatspell iz Francuske koji su dvočlani kombo što blek metal vrlo umešno i ukusno kombinuje sa speed metal osnovama da bi se dobila zarazna i zabavna metalska proslava satanizma i okultizma. Ascension of the Drakonian Beast je njihov drugi EP i ova kombinacija grubog miksa i grube svirke je taman kako treba da zazvuči andergraund, pa čak i pomalo starinski a da zapravo ne odiše nikakvim mirisom diletantizma. Što je idealna kombinacija, ovo je, dakle, muzika koja odbacuje „lepotu“ u klasičnom estetskom smislu „normalne“ muzike, ali itekako razume kako treba da zvuči da bi bila lepa istreniranom uhu. Ne propustiti ovu kanonadu blastbitova i opakih gitara:

https://goatspell.bandcamp.com/album/ascension-of-the-drakonian-beast

Da ne bude da baš NIŠTA od Nijemaca nije valjalo ovih dana, tu je EP Helios  solo projekta pod neizgovorivim imenom ◊. Momak koji ovo pravi kaže da mu je cilj da kombinovanjem atmosferičnog i progresivnog razmišljanja sa blek metalom postigne muziku koja će biti nova i jedinstvena. U praksi, njegov kosmički metal je prilično atmosferičan i pomalo i meditativan mada ima tu još DOSTA da se krčka u loncu dok ne bude zaista jedinstven i dobar, ali ima ovde šta da se čuje. Naravno, uz ovakvo ime benda jasno je da dečku iz Istočne Njemačke na umu nije svetska slava već pre svega ta neka transcendencija i to je okej, ova muzika se svakako trudi da ide u pravu stranu. Sasvim slušljivo:

https://nurez.bandcamp.com/album/helios-e-p

Odius Devotion su „misteriozni blek metal projekat“ iz Finske i njihov prvi, istoimeni, album je upravo izašao za poljski Wolfspell i mada ovo ne bih nazvao esencijalnim, pogotovo u godini koja nam je dala masu izvanrednih finskih albuma, mislim da je u domenu tih nekih atmosferičara, svakako iznad proseka i vredno obraćanja pažnje. Odius Devotion su, takođe, jako sirovi i hermetični pa njihove nežne melodije time imaju u neku ruku i veću težinu, uparene sa muzikom koja je u svojim drugim dimenzijama inače zaista gruba i ružna. Mene redovno lože te kombinacije gadnog i lepog, pa tako i ova. Volim blastbitove, krljanje i vrisku presecane momentima krhke lepote:

https://wolfspellrecords.bandcamp.com/album/odious-devotion

Poljski solo projekat Nyctophillia ima novi album, Ad Mortem Et Tenebrae i to je takođe izašlo za Wolfspell i… pa, ja nisam neki veliki fan Griefovog autputa jer mislim da on prilično često pada u samozaljubljenost, samozagledanost i ne ume da sasvim efektno edituje svoje kompozicije (najkraća pesma na ovom albumu traje šest i po minuta, jelte), ali ne mogu mu poreći srce i iskrenost. Ad Mortem Et Tenebrae je pršteća, distorzirana ploča sa dosta krljanja ali i dosta meditativnijih momenata. Grief sve to sklapa prilično mehanički i, kako rekoh, same kompozicije mu nisu najjača strana, ali je makar zvuk prijemčiv, jak i ima ovde lepih momenata:

https://nyctophillia666.bandcamp.com/album/ad-mortem-et-tenebrae

Takođe za Wolfspell (Poljaci udarnički rade pred božić da, valjda pokažu da, u srcu katoličanstva, prkose hrišćanskoj dogmi) izašao je i prvi album francuskih Croc Noir. Ime benda se prevodi, pitajte Dibučicu, kao „crni očnjak“ i aluzija je na „destruktivnu silu prirode“, što je sve simpatično i mladalački, a takva je i muzika. Mort je album prilično demo kvaliteta, od miksa koji je sirov i džombast, pa do aranžmana kojima je svakako valjalo da se jedno još godinu dana krčkaju u paklenom kotlu da bi dobili pravu formu. Ovako je album vidno protkan meandriranjima koja ne idu nikuda i zaokretima koji nemaju mnogo smisla i generalno ovakve albume ne bih preporučivao za slušanje ali Croc Noir imaju adut u rukavu – to je harmonika koja na zanimljive načine oplemenjuje inače brutalne metalske pesme. Croc Noir definitivno ima još da sazrevaju pre nego što budu najbolja, jelte, verzija sebe, ali ima ovde štofa:

https://wolfspellrecords.bandcamp.com/album/mort

Dva mlada holandska benda, Reiziger i Witte Wieven imaju simpatičan split EP, Vlucht sa sjajnim omotom i muzikom koja je sirova, atmosferična i, bogami malo i hipnotična. Ovo nije pretenciozno kao što često zna da bude post-blek metal (u koji ova dva benda i ne spadaju u potpunosti) a opet deluje ozbiljno i muzički prilično napredno. Ja volim:

https://wittewieven.bandcamp.com/album/vlucht

Francuski izdavač Debemur Morti Productions slavi 15 godina postojanog blek metal rada kompilacijom Servants of Chaos II i ovo je idealan način da se upoznate sa njihovim portfoliom. Blut Aus Nord su najpoznatije ime na ovom albumu, ali ima ovde mnogo toga što vredi čuti, epskog, eksperimentalnog, ili naprosto eklektičnog. Idealna kompilacija za slušanje u kolima, ako smem da to kažem ja koji u kola ulazim samo kad neko drugi vozi:

https://dmp666.bandcamp.com/album/servants-of-chaos-ii

Rumunski Genune su izdali prvi album i Cern Sol je mešavina postmetalskih nežnosti, malo folk elemenata i dosta progresive, makar u domenu toga kako se disparatni delovi kompozicija spajaju jedni sa drugima. S obzirom da je ovo debi izdanje benda, ja sam prilično zadovoljan jer Genune zvuče usvirano i ubedljivo u onome što rade i zavređuju barem jedno pažljivo i usredsređeno slušanje. Zamerku imam na  činjenicu da bend ima bubnjara u postavi a da je što se bubnjeva tiče, ovde sve rađeno sa semplovima i to malko ruši kvalitet slušalačkog iskustva, no, dobro… Pokušajte, poslušajte:

https://genune.bandcamp.com/album/cern-sol

Grčki Dødsferd je izbacio svoj osmi album, Diseased Remnants of a Dying World i to je jedna iznenađujuće emotivna evolucija njihovog zvuka koji je krenuo od omažiranja klasične norveške sirovosti a sada stigao do jednog, pa, recimo bathoryjevskog iskaza koji je melodičan, hipnotičan i vrlo ličan. Dødsferd ne interesuje da budu ni najbrži ni najglasniji i Diseased Remnants of a Dying World je ploča tuge i izolacije o kojima se peva uz ritualistički ponavljajuće teme u dugačkim, organski sklopljenim pesmama. Odličan album koga, nažalost nema u celini na bandcampu ali preporučujem trud ako vam se sviđa ono što tamo čujete:

https://dodsferdofficial.bandcamp.com/album/diseased-remnants-of-a-dying-world-black-metal

Od stonera smo dobili prvi album berlinskih The Grand Acid (koji su svirali i kod nas) i ova istoimena ploča je pokazatelj svih tih nekih raznih muzičkih interesovanja koja ova tri momka imaju, sklopljenih u užurbanu muziku klasičnog power-trija. The Grand Acid u mešalicu ubacuju dosta bluza i psihodelije i sviraju tvrdi hendriksovski hard rok sa mnogo petljanja i džem-sešn šmeka. E, sad, mene žulja što su stali tačno na sredini, ne dopuštajući svojim džemovima da odlete u svemir i pretvore se u punokrvne improvizacije, privezujući ih za tlo strofama i refrenima koji, što se tiče mene nisu morali ni da postoje. Kada krljaju solaže, gaze po wah-wahu i generalno se ponašaju neodgovorno, The Grand Acid su najbolji. Kada sviraju „pesme“, to mi je daleko manje ubedljivo. Tako da… ima ovde moćnog materijala, i ako preskočite onaj manje moćan, dobra je ovo ploča:

https://thegrandacid.bandcamp.com/album/the-grand-acid

Ponešto slični, ali u celini zapravo značajno izgrađeniji i bolji, su Electric Zoo, koje neki zovu najboljim izraelskim rokenrol bendom u ovom trenutku. Me and My Machine Against the World je ploča opako skuvanog rokenrol gruva, vrlo retro po zvuku, sa nimalo skrivenom ljubavlju ka sedamdesetima ali, neka ostane zapisano, sa veoma dobrim kompozicijama i maštovitim aranžmanima. Ja sam, da ne bude nejasno, odrastao na ovakvoj muzici pa su mi Electric Zoo mogli biti i neslušljiv, neuspeo pastiš, ali nisu. Meni je ovo odlično i podseća me na uzbudljivo vreme kada su se bluz, psihodelija i hard rok pogledavali preko plota sa fankom i džezom da se dobije muzika puna gruva ali i distorzije. Svakako poslušati:

https://electriczoo.bandcamp.com/album/me-and-my-machine-against-the-world

Portugalski Orangotango su izdali prvi album, nazvali ga Sumatra i, ako vam sve to na prvu loptu nije asocijacija na Crnjanskog, morate odmah da preslušate ovaj album. Mislim, nije sad ovo neka esencijalna stoner rok ponuda, ali je pristojna i Orangotango uspevaju da MENI prodaju pola sata instrumentalnog stonera sa jakom distorzijom, dosta razigranog ritma i žudnjom da se bude psihodeličan. Sad, malo im fali mašta, malo im je i miks pretvrd (mada je basčina za svako poštovanje) da bi se ta željena psihodelija suštinski probila do slušaoca koliko treba da se probije, ali opet, Portosi ovde imaju solidan gruv i dobro treskaju. Može da prođe:

https://orangotango.bandcamp.com/releases

Oregonski Tar Pit je izdao svoj prvi album i, da ne bi bilo nikakve sumnje u to šta se ovde svira, nazvao ga Tomb of Doom. No, muzika je svakako prijemčiva i za slušaoca koji pravoverni doom metal smatra malko prekarikiranim jer se Tar Pit zapravo mnogo više interesuju za Black Sabbath i Pentagram nego za te neke novije bendove. Nazivajući svoju muziku „proto doomom“, Tar Pit se sasvim elegantno probijaju do modernije publike iako u suštini sviraju prilično starinski hard rok, ali sa garažnim šmekom. Treba li reći da meni sve to veoma prija?

https://tarpitdoom.bandcamp.com/album/tomb-of-doom

Inače, 2018. je bila godina u kojoj su mnogi stari bendovi izdali iznenađujuće sjajne ploče, od vrlo pristojnog novog Judas Priesta i Saxona (!!!!) preko uslužno dobrog Metal Church, više nego korektnog Master, iznenađujuće ubedljivog Terrorizer, pa do šokantno odličnog Voi-Voda. E, pa pred kraj godine su se oglasili i Venom sa svojim petnaestim albumom Storm the Gates i… pa ovo je sasvim solidno. Naravno, Venom danas nemaju relevantnost koju su istorijski izborili pre tri i po decenije i pritom se bore za mesto pod suncem sa odcijepljenom frakcijom benda koja nastupa (i snima i izdaje) pod imenom Venom Inc. ali to ne znači da Storm the Gates nije pošten i bučan album. Ono što cenim kod Cronosa i ekipe je da su pre svega na produkcijskom planu sačuvali sirovost i energiju koji su bili presudni za njihov rani zvuk i uticali na nastanak speed, thrash i black metala pa Storm the Gates zvuči manje kao pokušaj izgorelih originatora da uđu u ring sa sopstvenim epigonima a više kao autentičan umetnički iskaz ljudi koji imaju još ponešto da kažu i ne bave se kalkulisanjem. I pesme na Storm the Gates su pristojne i mada ovo nije najsvežiji ili najrevolucionarniji Venom materijal u istoriji, on je glasan, agresivan, žustar, besan i u svemu tome deluje autentično, onako kako i treba da bude kad imamo posla sa bendom koji je praktično izmislio ekstremni metal. Pa malo li je za 2018. godinu? Svaka čast, zaista. Album je za sada nama za besplatno slušanje dostupan samo preko plejliste na JuTjubu koja je gotovo cela geoblokirana kod nas ali jedan pristojan proksi će sve ovo urediti. Potrudite se jer vredi:

https://www.youtube.com/watch?v=hQEVYn7IvqM&list=PL3kiltp-lGoTfUsPHyh1pRJeT06ldKdd5

Iz nekog razloga njemački Sulphur Aeon je svoj treći album, The Scythe of Cosmic Chaos rešio da izda juče, dakle, na zimsku kratkodnevnicu, time se, poštujemo, na neki način spajajući sa dubokim simbolikama koje ovaj period u godini ima za veliki deo čovečanstva, ali i osuđujući sebe na skoro potpuno ignorisanje od strane ono malo publikacija koje se uošte bave death metalom, a čiji su (neplaćeni) saradnici, mahom već zapalili na praznike. Ovaj potez mi je tim nejasniji što je prošli Sulphur Aeon album, Gateway to the Anstisphere iz 2015. godine bio (zasluženo) solidno visoko na brojnim godišnjim listama pa bi bilo donekle za očekivati da Nijemci iskoriste priliku da sa narednim albumom zajašu nekakav talas pozitivne publicistike.

Enivej, ništa od toga, ali se na muzičkom planu čuje da su Sumporljani svesni da njihova muzika ima potencijala za to da se dopadne i publici izvan uskog kruga hardkor death metal obožavalaca pa je The Scythe of Cosmic Chaos ploča jednako epskih zahvata kao i prethodne dve ali uz još teatralnija rešenja i mnogo više melodije. I dobro to radi, ima ovde i dalje dostatna količina krljanja i energičnosti za propisnu death publiku ali Sulphur Aeon sve filuju obilnim količinama melodičnih i atmosferičnih pasaža, sa sve klin vokalima (koji su na granici karikature i meni time mnogo prijatniji od nekakvog propisnog metalkor pevanja). Kad se sve to ukombinuje sa miksom koji je prostran i pun jeke, dobije se Sulphur Aeon zvuk unapređen za nove generacije slušalaca. Naravno, album se opasno igra na granici melodeath kiča, ali, kako smo to već utvrdili, ima dobrog i lošeg kiča i Nijemci za ovu priliku uspevaju da prevagnu na pravu stranu

https://sulphuraeon-vanrecords.bandcamp.com/album/the-scythe-of-cosmic-chaos

Slično moram da se čudim da su norveški Beaten to Death čekali do kraja godine da izdaju svoj album (i još čekaju, jer izlazi tek u Ponedeljak) pošto je Agronomicon masivno dobra ploča. Skandinavski grajndkor je generalno među najboljima u svetu a Beaten to Death ovo potvrđuju albumom koji kombinuje standardne grindcore taktike – kratke pesme, urlanje, blastbitovi, prosti rifovi – sa zanimljivim, skoro eksperimentalnim elementima (slušajte melodične delove pesme Extremely Run to the Hills). Vrlo vredno slušanja i, za sada velika žalost što na bandcampu za streaming nude samo dve pesme. Ali nadam se da će biti dostupne i ostale kada album izađe:

https://beatentodeath.bandcamp.com/album/agronomicon

Za kraj, da još jednom raspršimo glasine da imam nešto protiv deathcorea (koje, uostalom, sam širim), pa evo drugog EP-ja benda Aberrant Construct iz Oklahome, koji se zove Silience (nije greška, stvarno ima jedno „i“ viška) a koji vrlo solidno udara gde treba. Naravno, Aberrant Construct nisu baš pravi deathcore i njihova muzika je negde na razmeđi između slamming death metala i njegovog mlađeg, urbanijeg brata pa je i opisuju kao slamming deathcore i to je sasvim okej. Iako ovo očigledno nije namenjeno ljudima sa mojom krštenicom, u pitanju je svejedno dvadeset minuta agresivnog, brutalnog i dovoljno elegantnog metala da možemo i mi da ga slušamo.

https://aberrantconstruct.bandcamp.com/album/silience