Arhiva za januar, 2019

Video igre: Fist of the North Star: Lost Paradise

Posted in Stripovi, video igre with tags , , , , , on 30 januara, 2019 by mehmetkrljic

Pre par dana sam trijumfalno završio igru Fist of the North Star: Lost Paradise, ili, ako više volite japanski izvornik, Hokuto ga Gotoku. Izvornik, naravno, ovde navodim da bih podsetio da je ovo igra koju je pravio isti tim u Segi koji je zaslužan za one silne Yakuza igre koje toliko volim (Ryu ga Gotoku tim, jelte). Po uzoru na Yakuza igre, čiji originalni naziv u prevodu znači „Poput zmaja“, ovde je japanski naziv igre „Poput severne zvezde“, mada, da budemo sasvim precizni, „hokuto“ na japanskom ne označava Severnjaču već sazvežđe Velikih kola kome ona zapravo pripada (pošto pripada, jelte, sazvežđu Malih kola) tako da već ovde vidimo da duže od trideset godina prevođenje naziva popularne mange namerno ide na netačan prevod, kako bi zvučalo bolje na engleskom. A što je solidno podsećanje na generalne peripetije koje imate kada popkulturne artefakte iz Japana adaptirate za zapadno tržište.

 

Elem, Fist of the North Star je jedna od onih mangi koje su obeležile ne samo svoju deceniju u Japanu već su ostale jedan od najznačajnijih izdanaka popularne kulture sa kraja dvadesetog veka, sa neprebrojnim derivatima i adaptacijama koje traju do danas, a pritom su i na zapadu ostavile primetnog traga. Što je vrlo zgodno jer je originalna manga bila eksplicitno inspirisana (između ostalog) zapadnom popularnom kulturom.

 

Naime, Hokuto no Ken, kako se manga zove u originalu, bila je svakako isprva inspirisana mangama iz sedamdesetih poput Violence Jack autora Goa Nagaia, ali je sa početkom izlaženja u Shonen Jump magazinu, 1983. godine, iskristalisala svoj pravi identitet koji je bio dobijen ukrštanjem žanra borilačkih veština sa postapokaliptičnim mizanscenom po uzoru na filmove Georgea Millera. Kraće rečeno, Fist of the North Star je ono što bismo dobili da je filmove o Pobesnelom Maksu radio Bruce Lee. Ovo nije hiperbola: autori mange (scenarista Buronson i posebno Tetsuo Hara, crtač) su potvrdili da je Mad Max, pogotovo njegov drugi nastavak, bio prilična inspiracija za konačnu formu stripa, koji je preuzeo ne samo postapokaliptični seting već i pustinjski mizanscen kao i veliki deo vizuelnog identiteta, sa automobilima budženim u postapokaliptična borna kola, kožnom odećom i čirokanama.

 

 

Manga je, naravno, bila jako popularna tokom pet godina izlaženja a broj anime, televizijskih, filmskih, proznih i igračkih adaptacija i nastavaka je toliki da nije preterano reći da je u Japanu ovaj IP neka vrsta nacionalnog blaga. Štaviše, kada su krenuli trejleri za Mad Max: Fury Road, japanske društvene mreže su bile ispunjene gnevnim reakcijama što zapadnjaci kradu od Japanaca… Kako god, ogromna većina igara pravljenih po HNK predlošku tokom skoro četiri dekade nikada nije stigla na zapad, a ono što je stiglo, notabilno, Ken’s Rage 1 i 2 sa početka ove decenije, nisu bile sjajne igre, ukrštajući Fist of the North Star narativ sa Dynasty Warriors mehanikom na najjeftiniji način. Odlični Arc System Worksov borilački naslov za arkade i Playstation 2 iz 2005. godine nikada nije izašao izvan Japana ali su čipovane PS dvojke bile blagoslov…

 

Elem, Sega je ovog puta imala na umu izlazak na zapadnom tržištu, verujem, najviše zbog toga to su Yakuza igre u poslednjih par godina počele dobro da posluju i izvan Japana (uredno ispraćeno na ovom topiku) i na ovom mestu valja da kažemo da je Fist of the North Star: Lost Paradise ne samo nastavak Yakuza igara drugim sredstvima već, maltene, samo reskinovanje Yakuza igara, urađeno sa, engleski dab na stranu, očigledno veoma naglašenom filozofijom štednje (da ne kažem izgladnjivanja) na umu. Sad, ja volim Yakuza igre mnogo više nego prosečan čovek ili žena, a nisam gadljiv ni na Fist of the North Star pa sam sa dosta radosti uleteo u igranje Lost Paradise, no pre nego što to i sami učinite, sasvim je u redu da na umu imate da miltonovske aluzije u naslovu signaliziraju igru koja, doduše održava nivo visoke (melo)drame originala ali i uzima sebi neke pogoleme slobode u interpretaciji predloška, sve to kopirajući Yakuza gejmplej skoro do apsurda.

 

 

Najveće odstupanje od priče iz originalne mange je u postojanju grada u pustinji, po imenu Eden, u kome se najveći deo narativa odvija. Originalni Fist of the North Star govori o svetu koji je razoren globalnim ratom i ljudima koji preživljavaju u malim zajednicama i polurazrušenim naseljima, krijući se od bandita i gledajući da ne budu na meti plemenskim moćnicima koji se pojavljuju i oko sebe okupljaju krvožedne muškarce željne osvajanja, ali ovo, naravno, nikada nije moglo adekvatno da se uklopi u mehanički predložak koji predstavljaju Yakuza igre.

 

Yakuza igre sklopljene su prevashodno oko ideje grada, urbanog jezgra u kome postoji vibrantna, živa zajednica koju postepeno sve dublje upoznajete kako igrate. Za potrebe transplantacije ove ideje u Hokuto No Ken univerzum, u igru je dodat grad Eden koji igra ključnu ulogu ne samo u mehaničkom smislu već i u pogledu zapleta i čitavog narativa.

 

Sam taj zaplet se dobrano oslanja na mangu i prikazuje potragu glavnog junaka, Kenshira za Yuriom, devojkom koja je ljubav njegovog života, po postapokaliptičnoj pustoši. U prologu igre će Kenshiro poraziti Shina, arhineprijatelja i, naravno, majstora borilačkih veština, koji je Yuriu kidnapovao zbog nekih svojih, hm, potreba ali Yuria ni u mangi a ni ovde nije baš običan damsel in distress. Doduše, u igri ona predstavlja više objekat oko koga se sukobljavaju interesi više strana(ka) nego delatnu osobu sa sopstvenom voljom – što je korak nazad u odnosu na mangu – ali njeno mesto u zapletu je ipak interesantno i direktno povezano sa Edenom kao mestom na kome grupa posvećenih pokušava da izgradi nekakve temelje civilizacije, uređujući društvo po uzoru na predratna, i braneći se od napada krvožednih moćnika i njihovih pustinjskih armija.

 

Narativno, igra prikazuje Kenshira kao stoičkog, ćutljivog ratnika koji ima samo jednu motivaciju u životu i tvrdoglavo luta pustinjom dok ne pronađe izabranicu svoga srca, nezainteresovan za bilo šta drugo, uključujući patnje drugih ljudskih bića, ali ovo je samo početni seting kako bi njegov lik imao prostora da raste i razvija se. Naravno, već rano u igri vidimo da Ken nije neosetljiv na tuđe muke i da će se umešati kada vidi nepravdu (mada, tipično, ne da je spreči, već da je kazni) i njegov odnos sa Edenom se postepeno razvija od toga da je smatran opasnim kriminalcem koji preti krhkom poretku nove civilizacije, pa preko nezamenljivog, posvećenog ratnika koji će je braniti i na neki način usmeravati njen dalji razvoj.

 

Ovo je dobar karakterni luk, stereotipan, naravno, ali udobno ugođen da u njega mogu da se udenu različiti likovi iz stripa koji imaju relativno prirodne motivacije da ulaze u interakcije sa Kenshirom i njegova prošlost posvećenog sledbenika Hokuto Shinken škole borilačkih veština se ovde lepo uklapa uz činjenicu da neki od ovih likova žele da mu pokažu da su oni bolji borci od njega, a u okviru istog stila, dok drugi koriste druge stilove i žele da prikažu njihovu superiornost. Sve je to, razume se, prilično dramatično i puno istočnjačke (pop-)filozofije vezane za borbu i borilačke veštine, ali, možda neiznenađujuće s obzirom na Yakuza korene ove igre, između ključnih tačaka zapleta u kojima obično imate da prebijete omanju armiju „normalnih“ pustinjskih siledžija i za desert da razbijete njihovog pretvodnika, većina ostalog gejmpleja je mnogo manje nasilna i sastoji se od mnogo nalaženja, nošenja, sakupljanja i korišćenja nebrojenih resursa i predmeta u igri za potrebe raznih likova ili za potrebe Kenshirovog ličnog napredovanja.

 

Činjenica da sam u igri proveo svega 27 časova donekle svedoči o tome da je ovo ipak Yakuza naslov „B“ kategorije i da je dizajn misija i opcionih priča relativno skromnog nadahnuća. Zapravo, moj utisak u vezi ove igre je prevashodno da je tim koji ju je pravio (očigledno da je u pitanju i „B“ tim jer je igra rađena praktično paralelno sa Yakuza 6) gledao na sve moguće načine da rastegne sadržaj što je više moguće pa je prvih nekoliko poglavlja priče veoma linearno dizajnirano sa gotovo potpunim odsustvom opcionih misija i programa, da bi zatim igra jednu po jednu uvodila nove mehanike i sisteme sledeći uobičajeni pristup da jedna obavezna misija uvodi mehaniku koja je nadalje opciona ali ako vam se dopada možete joj posvetiti nekoliko (desetina) sati. Ovo je razumljiv pristup za igru koja nije imala para da se bahati sa dizajnom, kamoli sa produkcijom, ali rezultat je da je prvih nekoliko sati veoma linearno i usredsređeno na pričanje dramatične manga-priče i da pravo bogatstvo sadržaja kakvo vezujemo za Yakuza igre postaje dostupno tek znatno kasnije i tek korak po korak.

 

 

Što može da bude gore nego što se na prvi pogled čini. Za razliku od Yakuza igara, Fist of the North Star ima mehaniku korišćenja vozila a koja podrazumeva odlaske u pustinju i sakupljanje resursa koje ćete kasnije koristiti za budženje istog tog vozila a što će opet doprineti lakšem pobeđivanju u trkama koje grad organizuje. No, mehanika trkanja ulazi u igru tek posle mnogo pređenih poglavlja i do te tačke sam već bio spreman da narativ završavam pa se njome nisam mnogo bavio. Igra Kenshiru daje mogućnost da kreira i apgrejduje talismane koje daju posebne pasivne ili aktivne mogućnosti u borbi ali jedan prelazak igre nije dovoljan da biste napravili sve talismane (nema dovoljno resursa) a neki od najboljih postaju dostupni tek pred kraj narativa pa kompletiranje ovog podsistema igre podrazumeva ili new game + ili igranje „beskonačnog“ moda koji postaje dostupan nakon završetka narativa. Opet, većinu borilačkih izazova u igri je moguće odraditi bez oslanjanja na talismane pa su oni MOŽDA presudni za više nivoe borbe u gradskoj areni, koji su, nagađate, opet sasvim opcionog tipa i ni na koji se način njima ne morate baviti da biste završili igru.

 

Ovo na gomili znači da Lost Paradise ima mnogo opcionog sadržaja u koji će posvećenici moći (i morati) da ulože desetine, pa i stotine časova jer nabavka potrebnog materijala ni u jednoj Yakuza igri do sada nije zahtevala ovoliko grajnda, ali da ona neka teoretska većina koja bi da odigra narativ i da malo uživa u otvorenom(ish) svetu igre dobija značajno skromniju ponudu nego što bi bilo u propisnoj Yakuza igri.

 

 

Hoću reći, sporedne priče, vinjete na koje nalećete šetajući gradom su skromnije po opsegu i ingenioznosti od onog na šta smo navikli u Yakuza igrama i često se svode na vrlo proste „idi tamo i ubij nekoga“ zadatke (mada ima lepih momenata kao što je igranje žmurki sa klincem koji je ostao bez oca) pa je i motivacija igrača (barem ovog igrača sa brkovima koji kuca ove redove) da ih aktivno traži skromnije razjarena nego što je uglavnom slučaj. Rekao bih da se ovde vidi da tim nije imao mnogo vremena da se bavi razradom dizajna, a uostalom, pred sam kraj narativa, dakle u jednom od poslednjih poglavlja, igra nam blatantno servira seriju „idi vidi jel’ sam tamo“ misija u očiglednom pokušaju dobijanja u vremenu pre nego što nas spusti u finalni konflikt.

 

Dobro, kad smo već kod konflikta, vredi progovoriti reč-dve o borbenoj mehanici jer je ona tipično važan deo Yakuza igara.

 

Najveća razlika u odnosu na Yakuza igre je svakako u tome što Kenshiro živi u svetu u kome ubijanje dolazi mnogo lakše nego u Tokiju Kazume Kiryua pa je i borilački sistem prilagođen ideji da je planeta bolje mesto bez nasilnih gadova koji napadaju ljude iz koristi, obesti a, često, i iz čiste dosade. U originalnoj mangi Hokuto Shinken sistem je zasnovan na ideji pronalaženja akupresurnih tačaka u ljudskom telu čijom manipulacijom možete protivnika ne samo onesposobiti već bukvalno uništiti iznutra pa igra veliku pažnju posvećuje ovim „tajnim tehnikama“ i njihovim posledicama po ljudsku fiziologiju. Što znači da pored osnovnih poteza (pesničenje, udaranje nogom iz skoka, šutiranje protivnika dok se valja po podu…) Kenshiro pod određenim uslovima može da izvede svu silu posebnih napada koji su slični „heat“ akcijama iz Yakuza igara a koji u 90% slučajeva okončavaju život protivnika na kome se izvode u spektaklu eksplozije kostiju i telesnih fluida.

 

Ove tajne tehnike su praćene QTE promptovima ali, isprva zbunjujuće, igrač može da u potpunosti propusti ove promptove a tehnika će uglavnom biti uspešna, što na početku deluje kao da je igrač isuviše jak za protivnike u igri. I, mada igra do kraja uglavnom ne postaje preterano teška, kasnije se ipak pokazuje da je potrebno pronići u određene finese borbe, znati kada i kako možete da izvedete koju tehniku, i učiti da kroz korišćenje „perfect channelinga“ ne samo najveći deo protivnika ubijate jednim potezom već i obnavljate neke od resursa potrebnih za efikasniju borbu. Igra ovde opet ostaje na poziciji da „običan“ igrač većinu toga može da odradi na maltene saplitanje i padanje unapred bez previše potrebe da uči korišćenje naprednih tehnika (koje se otključavaju na ogromnoj mapi novih poteza a koja ima tri različita dela opet zavisna od različitih resursa – grajndkor sentral braćo moja) što mu omogućuju kontriranje ili instant-oporavak od rušenja, dok je hardcore igračima na raspolaganju eskalirajuća težina borbe u areni, koja zahteva dobro poznavanje uslova koji određuju korišćenje tajnih tehnika (neke od njih pomažu u kontrolisanju grupe protivnika) i dropova od poraženih protivnika. Igra, nažalost, za razliku od većine Yakuza naslova nema podsistem korišćenja oružja (iako neki protivnici koriste samostrele) ali je ovo donekle kompenzovano bizarnim sistemom gde perfect channeling na debelim protivnicima pored „normalnog“ samrtnog ropca (u igri ima nekoliko desetina distinktnih fraza koje neprijatelji izgovaraju kada ih ubijete na ovaj način i, da, ovo se sakuplja) daje i kristalizovanu reč „hidebu“ koju možete podići sa tla i koristiti kao (veoma moćno) oružje dok se ne polomi.

 

Borba je, iako od običnog igrača ne zahteva MNOGO veštine, a naprednog igrača će malo žuljati problemima sa kamerom i, za starije Yakuza igre tipičnim odsustvom mogućnosti da cancelujete mnoge poteze pre nego što iscuri većina recovery frejmova, makar veoma sočna i mada su Yakuza igre uvek nudile jednu dobrodošlu „fizikalnost“ borbi pesnicama i nogama, ovde je to podignuto na naredni nivo sa svim tim brutalnim završnicama i ljudskim telima koja eksplodiraju poput zrelih lubenica. Kenshirove karakteristične fraze koje izgovara par trenutaka pre nego što će se protivnicima čije je akupresurne tačke upravo aktivirao glave rasprsnuti u vatrometu krvi i moždanica, su tu, pa ćete bez sumnje i sami izgovarati „You’re already dead“ ili „You’ve got three seconds left“ anticipirajući krvavi spektakl mnogo puta u igri svesni da se kupate uglavnom u plićaku ali da je voda prijatna.

 

Bosfajtovi su nešto zahtevniji i pomaže ako ste naučili neke naprednije tehnike a igra u njima svakako pruža spektakl kakav se očekuje od borilačke ekstravagance rađene po uglednom predlošku, no fakat je da ih igra nema mnogo i da se, posebno prema kraju, primećuje da na vas baca naprosto opsceno mnogo običnih protivnika ne bi li vas zavarala da mislite da su stvari kompleksnije nego što jesu.

 

Vozački deo igre je… igriv. Terensko vozilo koje Kenshiro koristi je daleko teže za kontrolisanje nego i najgori automobili u GTA pa je zgodno što se većina vožnje odvija u širokim otvorenim prostorima, no ne treba od ovog segmenta igre očekivati nešto što bi zaista bilo nalik na GTA ili, već, Mad Maxa. Pustinja ima svoje motorizovane bande ali ako uđete u sukob sa njima, on će se odvijati na nogama, izvan vozila, a skupljanje resursa po pustinji i potraga za blagom (za koje mape dobijate kao nasumične dropove poražavanjem običnih protivnika) su aktivnosti koje ne daju mnogo značajne nagrade ako niste zainteresovani za opcione sadržaje igre (uglavnom su to materijali za budženje kola i talismana) a oslanjaju se na vozačku mehaniku koja nije sama od sebe posebno zadovoljavajuća tako da…

 

S druge strane, grad pruža Kenshiru i mogućnost da se izvan narativa zabavi na načine koji nisu nužno baš sasvim u skladu sa Hokuto No Ken estetikom, bat vot d hel. Pored pomenute arene, gde dobijamo najozbiljnije borilačke izazove (pa sam tu najviše vremena i proveo) (mada igra i ovde počinje da zateže jer su kuldaun tajmeri za neke od talismana naprosto apsurdni – i do 45 minuta), tu je i standardno kušanje hrane ali i miniigre vezane za noćni život Edena. Naime, u sasvim vidnom priklanjanju Yakuza gejmpleju (i odstupanju od HNK predloška), Eden ima bogatu ponudu noćne zabave, uključujući barove, klubove i videoigračke arkade. Naravno, narativ pravi neverovatna salta unazad da se sve to uklopi u mizanscen, ali miniigre u baru su zabavne (Kenshiro radi kao barmen i priprema koktele sa sve drmanjem kontrolera, sjajnim animacijama i zvučnom podlogom), ritmička igra u ambulanti koja zamenjuje karaoke je spektakularna (mada blatantno preteška), a nakon što ih pronađete u pustinji, arkadne igre iz Segine svetle prošlosti su takođe jako zabavne (naravno, Space Harrier, Super Hang On i Outrun smo već imali u prethodnim Yakuza igrama pa Lost Paradise ovde ne nudi ništa novo). Ovi sadržaji mogu doneti i određene druge koristi, recimo služenje ljudi u baru dobrim koktelima donosi popuste na pijaci kad dođete sutra ujutro kod njih da kupujete resurse ili oklop, i dobrodošli su u igri čiji veliki deo opcionih aktivnosti svoju korist drži na jako, jako dugačkom štapu i namenjene su samo najposvećenijima.

 

Ako u takve ne spadate, a realno, ne spadate, Fist of the North Star: Lost Paradise će vam biti jedna od slabijih Yakuza igara, a što ona sasvim objektivno jeste sa relativno tankim slojem narativnog opravdanja preko gomile grajnda i relativno skromnim „običnim“ opcionim ponudama, pa će vaše uživanje u mnogome zavisiti od toga koliko volite Hokuto No Ken mizanscen. Pošto ga igra prilično verno posreduje. Mada i ovde valja imati neke stvari na umu.

 

Sa jedne strane, stil Tetsua Hare je izvrsno prenesen u tri dimenzije (igra, naravno, izgleda mnogo bolje nego Ken’s Rage sa daleko boljim animacijama) sa debelim crnim konturama likova i modom ranih osamdesetih koja podrazumeva i perverzan naglasak na naramenicama (jedna opciona misija se direktno bavi naramenicama i ima dugačko objašnjenje zašto su one bitne) i mada je igra rađena na starom endžinu i nema gotivnih animacija i osvetljenja koje smo u Yakuza 6 dobili sa Dragon Engine unapređenjima, ona je vizuelno konzistentna i ima karaktera. Sa druge strane, ovde je toliko blatantno recikliran Yakuza sadržaj da se čovek malo i nasmeje kada shvati da animacije surovih pustinjskih tabadžija koji u kafani skakuću u mestu i tapšu rukama zapravo pamti iz Yakuza igara gde su to radili sararīman likovi, mnogo primereniji ovakvim izlivima emocija. Reciklaža je svuda, u gestikulacijama i ponašanju kamere, u strukturi misija ali i u audio-klipovima koje čujete prolazeći gradom.

 

S druge strane, za razliku od Yakuza igara, Lost Paradise ima i englesku sinhronizaciju. Japanski ansambl glumaca je preuzet iz Yakuza serijala (Takaya Kuroda je, naravno, Kenshiro) ali ja sam igru namerno igrao na engleskom da bih čuo dobacivanja kad prolazim gradom koja, tipično, u Yakuza igrama nisu titlovana i često ne znam šta znače. U globalu, iako je i engleski dab skromno finansiran (do te mere da na odjavnoj špici nisu ni navedeni američki glasovni glumci), ekipa odrađuje pristojan posao, pogotovo sa Atlusovim sočnim prevodom i naročito je glumac koji glumi Kenshira uspeo da mi proda Kenovu praktično budističku usredsređenost na svoj cilj a koja se graniči sa monomanijom. Igra ima i par lepih muzičkih momenata, plus reciklažu nekih slavnih pesama iz Segine istorije, ali i ovo je skromno i nuđeno na kašičicu. Zapravo, kad ovu igru igrate posle Spajdermena sa njegovim raskošnim skorom i zvučnim dizajnom, ne možete a da ne osetite simpatije za par Japanaca u foley sobi koji su bili zaduženi za ozvučivanje ove igre i postigli sirotinjski ali zdrav šarm finalnog produkta.

 

 

Sve u svemu, Fist of the North Star: Lost Paradise je igra koju ne morate igrati ako niste baš skroz zaljubljeni u Yakuza serijal ili ako niste baš ozbiljan poštovalac Hokuto No Ken franšize. Objektivno, ovo jeste „B“ produkt definisan svojim sirotinjskim šarmom i kao takav mene jeste zabavio ali sasvim sam svestan da zahteva dosta dobre volje od strane igrača ili, makar, preduslov da je igrač zaljubljenik u Kenshirov svet okrutne pustinjske borilačke romanse. Ako sebe pronalazite u ovakvom opisu, dajte šansu Lost Paradiseu, ima tu lepote.

 

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 26-01-2019

Posted in metal with tags on 26 januara, 2019 by mehmetkrljic

Pošto smo još jednom ove zime okovani snegom i podsećamo se svojih zauralskih korena, red je da metalni pregled počnemo bendom koji dolazi iz majčice Rusije, takoreći iz Moskve.

Malist je, dakle, jednočlani bend iz Moskve čiji jedini član, Ovfrost poslednjih par godina vredno radi u kućnim uvjetima na pripremanju svog prvog albuma. In the Catacombs of Time je juče zvanično ugledao svetlo dana (ili, a što je više odgovarajuće za ovaj žanr, tminu noći) i, pa, ovo je impresivan debi. Ovfrost svakako ima u svojoj muzici podosta tog nekog slovenskog vajba, sa melanholičnim melodijama i atmosferom, ali ovo je pošteno napisana i aranžirana ploča na kojoj nisu samo pamtljive teme ono što vredi, već se tu zaista može primetiti puno ozbiljnog rada. Malist je bend koji lepo koristi svoju jednočlanost da ponudi zaista intimnu i ličnu muziku ali sve to istovremeno ima i jednu širu, epskiju dimenziju koja prija. Svirka je dobra i sigurna a i produkcija vrlo pristojna i jednio bih možda komentarisao programirane bubnjeve koji su solidni ali ipak malo pate od robotitisa. No, sa druge strane, Ovfrost je vrlo dobar pevač sa lepim rasponom tehnika i ovo je ploča vredna bar jednog slušanja:

https://malist.bandcamp.com/releases

Argentincima Ühtceare produkcija nije najjača strana na njihovom debi albumu El Genocidio Primordial Llevará El Nombre Infinito De La Empatía ali kad se naviknete na malko grub miks bubnjeva, nećete moći da odlepite uvo od ove ploče. I ja sam prvih pola minuta-minut tu nešto kao mrgodio veđe, kao, pa ovo zvuči ko demo, a onda sam nastavio da slušam i Ühtceare su zapravo dašak svežek vazduha, blek metal bend koji atmosferično i avangardno krilo ove muzike spaja u izvrsno ličnoj viziji koja ima mesta za sve moguće vrste zastranjenja, u razne shoegaze pasaže i elektronske ambijente, sve to u pesmama koje traju solidan broj minuta i više su zainteresovane za istraživanje tuđinskih svetova nego za nekakvo držanje rok-forme.  I kad se zasvira pravi blek metal, ovo zvuči moćno i sveže, tako da ni na ovaj element nemam nikakvih zamerki  naprotiv, (slušajte kako preko pržačkih gitara i bubnjeva pevač izvlači pijane, spiritualne napeve u Fugiö , Fugiö , Fugiö!!! (Ultradedalismo Parte II),) pa bih El Genocidio Primordial Llevará El Nombre Infinito De La Empatía svakako apostrofirao kao jedan od ranih hajlajta ove godine. Iz nekog razloga, JuTjub verzija albuma ima pesmu više od Bandcampa, pa evo oba linka:

https://uhtceareblack.bandcamp.com/album/el-genocidio-primordial-llevar-el-nombre-infinito-de-la-empat-a

https://youtu.be/JR19Y5DPn-M

I nemački Veiled na svom prvom albumu, In Blinding Presence solidno koketiraju sa avangardom, mada je njihova muzika bliskija „normalnom“ blek metalu. No, u ovim dugačkim, mračnim pa i brutalnim kompozicijama ima zaista dovoljno interesantnih diverzija da Veiled slušate sa posebnom pažnjom i ne doživite ih kao još jedan bend za puki hedbeng. Ne znam da li su Veiled slušali Godflesh ili su se napajali sa istih izvora kao i birmingemski majstori, tek u ovoj muzici se čuje mnogo interesantne gitarske pirotehnike koja više duguje evropskoj avangardnoj kompoziciji nego rokenrolu i meni to izuzetno prija. Veiled su drugo veliko i prijatno iznenađenje ovog Januara. Ko je TO očekivao?

https://thetrueveiled.bandcamp.com/album/in-blinding-presence

Lunatic Affliction iz Nirmberga su izbacili drugi album, konceptualnu ploču koja meditira o svetu i predmetima u njemu na materijalističkom, metafizičkom i spiritualnom nivou. To su njihove reči i ne mogu vam zameriti ako prevrnete očima, ali Secreta Obscura Mysterium je pored svoje možda i neopravdane pretencioznosti ploča koja nije tako rđava za slušanje. Lunatic Affliction sebe doživljavaju kao atmosferični blek metal bend ali kompozicije su teatralnije nego što ovaj opis sugeriše i ima ovde dosta znojave svirke. Možda je to sve zapravo i preteatralno za mene, ali drži pažnju jedno vreme, u to nema sumnje:

https://lunaticaffliction.bandcamp.com/album/secreta-obscura-mysterium

Damnation Army je jednočlani švedski projekat koji je posle pauze duge deset godina izbacio novi album. Death Macabre pored najsmešnijeg imena ovog meseca nudi i muziku koja kombinuje thrash metal sa black metalom a ovde je pominjem jer iako se meni to ne dopada preterano, mislim da Nyholmova sklonost melodičnosti i razvijenim gitarskim temama može da bude prijatna slušaocu koga su malo smorili svi ti avangardisti što sam ih gore naređao. Death Macabre je ploča lepih i zanimljivih gitarskih melodija kojoj fali praktično sve ostalo – Tomas Nyholm je pristojan svirač ali su pesme relativnoi nezanimljive za moj groš, no, ovo je svakako muzika koji mi ne vređa uho:

https://damnationarmy.bandcamp.com/album/death-macabre

Francuski Cénotaphe na svom drugom EP-ju po imenu Empyrée lepo udaraju u svoje instrumente (tehnički, samo jedan čovek ovde udara u instrumente, drugi samo peva, odnosno vrišti, na francuskom) i uspevaju da spoje neke zanimljive harmonije sa aranžmanima koji su prosti ali pristojno efektni. Malko je sve to hermetično i atmosferično ali ima ovde dosta energije ispod svih tih gitarskih meditacija tako da prija i valja da se preporuči:

https://youtu.be/t7hX5_4Q6sM

Nemački Der Rote Milan, pak, previše komplikuju sa svojim aranžmanima i očigledno misle da su im pesme mnogo pametnije nego što jesu, pa je njihov drugi album, Moritat, (nakon prvenca iz 2016. godine koji je nosio sjajan naziv Aus Der Arsche) jedna na momente nepodnošljivo smaračka salata razlaganja, ovih ritmova, onih ritmova, atmosfere, teatra itd., sve uz previše (nemačke) patetike. Opet, Der Rote Milan su dobri muzičari (osim što bubnjar MALO šlajfuje u brzim delovima ali se trudi da nadoknadi u ostatku) i ovo je dobro miksovan album na kome ima i dobrih ideja samo su utopljene u mulju mnogo drugih ideja. No, verujem da je ovo proverbijalno blato u kome se da naći po koji biser. Pošto album izlazi tek prvog, na bandcampu je za sada samo jedna pesma pa evo i JuTjub linka:

https://derrotemilan.bandcamp.com/album/moritat

https://youtu.be/5B1pQCgeNes

Za potrebe manje pretenciozne muzike, kojoj ne treba mnogo minutaže da dođe do svojih poenti, tu su švedski Astrophobos čiji drugi album, Malice of Antiquity nudi pregršt prelepih melodija i pesme koje su jednostavno sklopljene oko njih, bez mnogo mrsomuđenja i sa očiglednim namerama da publika na koncertima horski, zajedno sa bendom izvodi refrene. Astrophobos time, naravno, gube dosta blekmetalske mistike i izolacionističkog stava ali ovo je zdrav i prilično prijatan album za slušanje makar se i ne pružao predaleko u dubinu:

https://astrophobos.bandcamp.com/album/malice-of-antiquity

Takođe Šveđani, Perverticon sa svojim drugim albumom ove nedelje su tu da ispune kvotu propisnog antihrišćanskog blek metala koji ne samo da misli nego i peva zlo. Wounds of Divinity je ploča koja se trudi oko svojih aranžmana i ima tu i melodija i svega, ali ovo je najbliže sirovom, zlom blek metalu što smo ove nedelje do sada prišli. Daleko od remek dela, Wounds of Divinity zadovoljava moje potrebe za pržačkim rifovima i blastbitovima pa se nadam da će i nekom drugom prijati:

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/perverticon-wounds-of-divinity

A Christophe Chatelet, poznatiji pod svojim umetničkim pseudonimom Gorgon izbacio je novi album, The Veil of Darkness posle punih devetnaest godina pauze i, sad, ovo je ozbiljno produciran album za Osmose Productions, očigledno  nameran da bude povratak u velikom stilu, prepun sasvim himničnih a opet osvešćeno svedenih momenata, no, meni je ovo ploča napravljena previše i preočigledno po formuli da bi mi bila sasvim pobednička. Kao što su i Impaled Nazarene posle nekog vremena upali u rutinu i izbacivali pesme i albume koji su svi bili solidnog kvaliteta ali nisu više ničim iznenađivali ili izazivali slušaoca, tako je Gorgon sa ovim povratničkim albumom ponudio gomilu pristojnih pesama koje lepo, glatko i prijatno teku i štedro koriste ono malo rifova što ih je Chatelet smislio, ponavljajući ih hipnotički, ali im fali tenzija i nekakav ekspresionistički grč koji po pravilu očekujem od black metala. Naravno, ovo ne znači da je ovo loš album, samo da je, posle skoro dve decenije pauze, morao da bude upečatljiviji. Na bandcampu za sada samo jedna pesma, ali evo linka pa će biti i ostale, a album se da čuti na JuTjubu u formi „topic“ videa pa ih jurite sami ako ste znatiželjni:

https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/the-veil-of-darkness

A kurioziteta radi možete da poslušate i novi EP hrišćanskog black metal benda Intristare iz Severne Karoline, a koji se prigodno zove Vestiges I. Meni je ovo zapravo prilično prijatna kombinacija sporog i teškog doom metala sa malo black metal abrazivnosti i mada se za Intristare ne može reći da su im kompozicije naročito nadahnute, delovi od kojih se sastoje su uglavnom dobri i ovaj bend ume da okreće temu tako da čoveka uvuče i hipnotiše. Daleko od neke velike ploče, ovo sasvim prijatno proleti u toku dana, između dužih i zahtevnijih izdanja:

https://intristare.bandcamp.com/album/vestiges-i

Od sludge/ doom/ stoner ponude samo jedan album ove nedelje ali je solidan. The Sabbathian, projekat na transverzali SAD-Norveška dopro je do svog prvog albuma, Latum Alterum i neka me sada pregazi tramvaj ako ovo nije jedna prijatna doom ploča moćnih, zrelih a i običnom svetu sasvim slušljivih metal pesama koje idu sporo i svakako nose zlokobnost doom metala u svojoj srži ali se ne iscrpljuju u insistiranju na težini i sporini, držeći se radije jakih rifova, odličnih vokalnih aranžmana i generalno pristojno komponovanih i miksovanih pesama. Volim kada doom bendovi ženski vokal koriste ovako inventivno a Anette Uvaas Gulbrandsen se baš potrudila oko harmonija i multitrekovanja da baražu gitara i bubnjeva Chada Davisa doda nadgradnju kakva The Sabbathian izdvaja iz mora sličnih bendova. Izdavač, finski Svart Records je prošle godine izbacio jedan od meni najboljih albuma cele sezone, treći New Light Choir, a sa The Sabbathian se još više penju u mojim očima (i ušima, dakako). Avaj, albuma nema na bandcampu (za sada) a na JuTjubu morate da ga jurite po gomili separatnih videa, no, evo par linkova za ilustraciju pa ćete se već snaći:

https://youtu.be/Jq7o0U_w9n0

https://youtu.be/WFvuDQTM2Ng

U death metal ponudi imamo debi album melburnskih Vile Apparition i ako smo od australijskih death metal bendova makar podsvesno počeli da očekujemo originalnost, na Depravity Ordained je nećemo mnogo pronaći. Vile Apparition se prilično trude da skinu zvuk brutalnog death metala ranih devedesetih, pre svega sa naglaskom na Suffocation i to svakako nije najgora ambicija na svetu tako da ovde ima dosta pristojnog, sirovog death metal prebijanja bez upadanja u proggy maštarije ili koketiranja sa slemom. Naravno, Vile Apparition bi možda trebalo da formuli dodaju nešto svoje jer ovako ipak zvuče kao puki akoliti a miks, iako omogućava da se sve čuje, muzici ipak ne daje onoliko energije koliko bi trebalo da ima. Opet, ovo je, uz sve te ograde, veoma slušljiva ploča razigranog brutalnog death metala stare škole:

https://bloodharvestrecords.bandcamp.com/album/depravity-ordained

Francuski trešeri Mortal Scepter sa svojim prvim albumom, Where Light Suffocates nude jedan prijatan vremeplovni aranžman u nekakve rane devedesete, eventualno pozne osamdesete i momenat kada su neki od thrash bendova pokušavali da uhvate ranu divljačnost speed metala, pre nego što je počelo da se komplikuje sa aranžmanima, a da se istovremeno očešu i o nadirući death metal. Mortal Scepter, koji na svom bandcampu sebe opisuju kao blackened thrash, su u nekim elementima možda i previše verni eri koju emuliraju, miks je očigledno prilično jeftin, ali to ne umanjuje suštinski šarmantnost njihove muzike. Ovo je ploča brzih i nervoznih rifova, bubnjeva koji piče bez mnogo komplikacija i glasa koji je više besni lavež nego ikakav formalni pokušaj pevanja (pa još taj kratki reverb na vokalu, sve se naježim od nostalgije) i paralele sa ranom Sepulturom, Sadusom, pa i Mercilessom mogu da se povuku bez mnogo uzdržavanja. Mortal Sceptre podsećaju da ova muzika ume da bude opako zabavna i ja sam se uz ovaj album i njegove rasipničke solaže svakako zabavio a što i vama želim:

https://mortalscepter.bandcamp.com/album/where-light-suffocates

Jedan od mnogih bendova po imenu Inferno, onaj španske i thrash metal provinijencije, izbacio je drugi album i Basado en hechos reales je jedna lepa ploča žestokog ali precizno sviranog thrasha a ako još volite i partikularne bendove poput Testamenta ili Metallice, ovo će za vas biti prilično slavlje. Inferno imaju sklonost ka velikim, moćnim rifovima a la Testament, a soliranje je često i pošteno umazano wah wah gaženjem pa meni mnogi elementi ovog albuma izuzetno prijaju. Kako pesme često umeju da pored standardnog thrash asortimana ponude i superbrze ritmove na granici blastbeata i to je jedan plus u mojoj knjizi. Albumu ocenu na kraju umanjuje samo produkcija koja, zapravo ovako čista i uredna verovatno i nije mogla da bude bolja za novac koji se imao na raspolaganju. Posebno smeta bubanj koji je preočigledno digitalno retuširan (ako već i nije u pitanju strejt ap programiranje) a što mojim ušima nažalost prilično smeta. No ako niste picajzla kao potpisnik ovih redova, slobodno ignorišite ovu zamerku i prepustite se brutalnom pevanju na španskom i lepim pesmama:

https://infernoceuta.bandcamp.com/album/basado-en-hechos-reales

Još tamo u Oktorbu 2017. godine nahvalio sam španski death metal kombo Altarage za njihov drugi album, Endinghent a sada je vredna (i anonimna) ekipa iz Bilbaa ponudila i novu ploču, The Approaching Roar i ovo zavređuje jednako entuzijastičnu preporuku. Altarage se i dalje sasvim bezbedno drže blur core formule koja ih je i do sada dobro služila ali, srećom, The Approaching Roar nije puko imitiranje Portala ili Teitenblood i ovo je ploča koja ovoj pećinskoj, veoma neprijateljskoj muzici dodaje notu švedskog death zvuka nedovoljnu da je izvuče iz zastrašujuće hermetičnosti u kojoj se ona najbolje oseća, ali dovoljnu da Altarage zvuče kao bend sa sopstvenim zvukom i idejama. Cela blur/ cavern core inicijativa u death metalu je dobrodošla opozicija prevelikom oslanjanju na „muziciranje“ koje neminovno dolazi sa godinama i bendovima koji imaju i druga interesovanja osim najčistije brutalnosti i Altarage štedro nude svoj zid bele buke i izmučenih gitara umesto prekomplikovanog rifašenja, nakinđurenih aranžmana i složenih, komponovanih solaža. Ko nije voleo ranije, sumnjam da će ga za nijansu „kvalitetniji“ zvuk ovog albuma pridobiti, ali ko je gladan opasnog, skoro apstraktnog death metala koji pušta krv i ne brine za hedbeng, u ovome će uživati:

https://altarage.bandcamp.com/album/the-approaching-roar

Soulmass sa Floride su izbacili drugi album svog death doom koktela i ovo je bend koji u rastućem „dark souls metal“ podžanru pruža prilično dobar prikaz kako bi muzika inspirisana ovom kultnom igrom možda mogla da zvuči. Naravno, The Weakness of Virtue, kako se album zove, nije natrpan horovima i orkestarskim aranžmanima, ovo je mnogo slobodnija interpretacija ’souls predloška nego što mislite, ali je ovo lepa ploča interesantnih aranžmana kojoj samo za nijansu prečista produkcija kod mene malčice umanjuje ocenu. Album za sada na bandcampu nudi samo dve pesme ali i to je dovoljno da čujete i razumete:

https://soulmass.bandcamp.com/album/the-weakness-of-virtue

Francuski No Vale Nada sa albumom Alter Ego dižu dosta buke svirajući nekakav Convergeu pomalo nalik ali više „post“ metal ili hardkor koji je meni zapravo iznenađujuće prijatan i emotivan i ekspresivan i šta mi se to događa? No Vale Nada su emotivni i dramatični na jedan izrazito arti ali opet i izrazito bučan i abrazivan način i mene to, razume se, kupuje na keca. Ima ovde i d-beat momenata i svirke koja nije samo vrištanje i udaranje,ali sve se to izrazito udobno uklapa jedno uz drugo i ovo je album u kome baš uživam:

https://novalenada.bandcamp.com/album/alter-ego

Za totalnu soničnu destrukciju poslužiće prvi dugosvirajući album britanskog teroriste Vessel of Iniquity a koji svojim nazivom, Void of Infinite Horror prilično plastično najavljuje šta se ovde ima čuti. U masteringu Jima Plotkina, Vessel of Inquity ovde nudi industrijski grindcore ambient metal sa mašinskim, nepraštajućim ponavljanjima i užasno nadrogiranim ambijentima, presecano praktično čistim power electronics pasažima. Nije ovo nekakav revolucionaran rad, snimaju ljudi ovakve ploče već decenijama, ali za najmračnije momente ovog vikenda, prijaće:

https://sentientruin.bandcamp.com/album/void-of-infinite-horror

Najbolja vest ove nedelje je za mene svakako da je posle PREDUGIH pet godina konačno dropovao treći album japanskih tech death majstora Desecravity. Njihov prethodni album, Orphic Signs sam izlizao od slušanja u poslednjih pola decenije i pitao se da li će ovi vanserijski ljudi, muzičari i bez sumnje SRBI, ikada izdati novu ploču ili će se zadovoljiti sviranjem turneja po dalekom istoku. Ali, Anathema je sada tu i ovaj album, kako i dolikuje, RAZBIJA.

Desecravity su mi jedan od najomiljenijih detah metal bendova u ovom veku zato što njihov pristup tech death muzici podrazumeva preterivanje u svakom dobrom smislu. Za razliku od mnogih drugih tek det kolega, Desecravity nemaju nikakva ineresovanja da smaraju kvazi-džezom i nekakvim njuejdžerskim pristupom ovoj muzici već sviraju najbrutalnije i najbrže što je ljudski moguće. Dakle, njihova muzika je uvek praktično na granici fizičkih kapaciteta izvođača sa skoro do karikature brzim blastbitovima i gitarskim vratolomijama koje zvuče kao da ste ubrzali traku, ali Desecravity od gubljenja u formi spasava daleko natrposečno dobar songrajting.

Ovo je nešto što je za druge moje omiljene bendove poput Suffocation ili Cryptopsy uvek takođe bila linija razdvajanja od konkurencije i Desecravity iako odsviraju verovatno nekoliko miliona nota na ovoj ploči, paradoksalno, uspevaju svaku od njih da opravdaju i ubede nas da je neophodna kako bi njihove složene ali jasne i ubedljive pesme imale svoj konačni oblik i potpunu poruku.

Na Anathemi Desecravity, na moje veliko zadovoljstvo, idu i dalje u kreiranju sasvim čujno melodičnih momenata sred teške paljbe, koji nisu namerni da budu trenuci predaha i upadanja u emociju već samo prirodni elementi muzike koja nije gadljiva ni na jedan od svojih aspekata. Naravno, ova muzika će i dalje najvećem broju slušalaca biti preagresivna i prekomplikovana (i uostalom prekarikirana) da bi joj pružili više od nekoliko sekudni vremena, ali za nas koji ovo actually volimo, Anathema je izvanredan album i divan korak napred u evoluciji ovog fenomenalnog benda.

https://desecravity.bandcamp.com/album/anathema

Pročitani stripovi: Prism Stalker, The Wrong Earth, My heroes have always been junkies, Aposimz

Posted in Stripovi with tags , , , , , , , , , , on 25 januara, 2019 by mehmetkrljic

Uz žaljenje end izvinjenje što ne stižem više da pišem o stripovima koje čitam, evo jednog brzog pregleda samo nekih od stripova kojima sam se bavio u poslednjih mesec dana.

Prvi bi bio Prism Stalker, miniserijal (za sada) od pet epizoda koje su izašle na Imageu negde sredinom godine a koji je užurbano tražio da bude pročitan s moje strane kada su u Decembru novinari krenuli da sastavljaju liste stripova godine i odjednom se ovaj naslov pojavljivao na gomili njih. Nije da Prism Stalker nisam zapazio i dok je izlazio – uostalom taj upečatljivi naziv, još upečatljiviji crtež i naučnofantastična tematika su ga definitivno stavili u dvogodišnji plan čitanja – ali skok na spisku prioriteta je došao sa krajem godine. Verujem da je to slučaj i sa mnogim drugim čitaocima i da autorka Sloane Leong trenutno uživa pažnju koja će je podstaći da nastavi sa pisanjem ovog serijala jer, ovo što smo do sada dobili je, uh, recimo, tek naznaka potencijala koji bi ovaj strip mogao da ima.

Sloane Leong je, naravno, prototip milenijalskog autora kakvog novinari i tviteraši vole, žena mešovitog rasnog i etničkog porekla, autor opšteg tipa (piše, crta, koloriše, razmišlja, tvituje) koji u svojim radovima obrađuje „survival, displacement, relationships, spirituality, identity and mental illness through genres like science fiction, horror, adventure and slice-of-life“. Njen profesionalni portfolio je za sada relativno skroman – radila je na jednoj epizodi televizijske animacije Adventure Time i što crtala, a što kolorisala po jednu epizodu raznih stripova za Image, Boom, Dark Horse i DC – tako da je ovaj Imageov miniserijal njen prvi zaista autentično autorski rad.

I ovde još jednom moram da izrazim divljenje Imageu što, sa jedne strane postojano mladim i još-uvek-nedokazanim autorima daje velikodušne šanse da svoje kreativne projekte odrade uz nivo produkcije i marketinga koji je skoro pa na istom nivou kao kod dvoje velikih korporacijskih izdavača (a bez mnogo mešanja urednika u kreativni proces), a sa druge i dalje objavljuje mnogo stripova koji spadaju u „pravu“ naučnu fantastiku. Prism Stalker je odličan primer i za jedno i za drugo iako ga ne bih u ovom trenutku mogao nazvati i odličnim stripom.

Kažem „u ovom trenutku“ jer je Prism Stalker, kao i mnoga druga Image izdanja poslednjih godina, strip koji je osmišljen da izlazi u seriji miniserijala radije nego da bude jedan tekući serijal. Ovo je bez sumnje Imageov način da pitanja finansijske isplativosti testira na najbezbolniji način za sve umešane: za razliku od, recimo, Marvela koji sad sve pokreće kao tekući serijal pa onda posle četri broja koja su se slabo prodavala kaže „Haha, zezali smo se, ovo je miniserijal od četiri broja“ i stane, a dal’ je neki normalan kraj dosegnut, ko to zna, Image gleda da se čitaocima da zaokružena priča a autoru vreme da je ispriča i vidi ima li smisla da ulazi u sledeću.

Sad, naravno, negativna strana ovoga je svakako što se retencija čitalaca, opadajuća vrednost i kod normalnih tekućih serijala, ovde verovatno još teže održava, no Prism Stalker je, mislim, odličan ogledni primer i za to da autorka između prvog i drugog serijala ima vremena da isprocesuje i fidbek koji je dobila na prvi i da, pretpostavka je, malko preusmeri kormilo svog kreativnog broda.

Sad ja tu tancujem oko kritike koju valja uputiti a pokojni Đinđić je onako učeno pričao o gutanju žabe, pa evo: Prism Stalker je jako impresivno izgledajući strip sa jako interesantno osmišljenim univerzumom, ali kao priča je neimpresivan i tokom svih pet brojeva, koji inače imaju više strana nego što je standard za američko mesečno strip-izdavaštvo, sam stalno mislio „dobro, al ajde sad nešto da se dogodi“.

Hoću reći, Prism Stalker je strip koji svoje protagoniste postavlja u veoma intrigantan univerzum u kome ljudska rasa ne da nije na vrhu proverbijalnog lanca ishrane – ili barem njegove socijalne verzije – već se može smatrati marginalizovanom u odnosu na inteligentne i daleko naprednije tuđine koji imaju svoje civilizacije, kulture, ekonomije i, naravno, prioritete u kojima ljudi figurišu tek kao potrošni resurs. Ne pričamo o robijanju koliko o obavljanju opasnog i slabo kompenzovanog posla za tuđine koji sasvim otvoreno pokazuju da vas smatraju nižom rasom, a poređenja sa legendarnom Octaviom Buttler i njenim Bloodchild/ Xenogenesis radovima koja sam video po internetu su apsolutno na mestu u domenu istraživanja motiva identiteta, odnosa kultura i rasa, te tuđinskih bioloških koncepata koji na te odnose utiču.

No, Leongova, za razliku od Buttlerove, barem u ovih pet epizoda, nije pored zanimljivih motiva i intrigantnog worldbuildinga ponudila i jednako intrigantnu dramsku strukturu pripovedanja i ovo je element na kome Prism Stalker posrće i dovodi u pitanje svoju validnost za čitaoca. Delimično, stvar je svakako u tome da strip iz sve snage nastoji da posreduje konfuziju koju oseća osoba iz manjinske/ marginalizovane grupe u susretu sa sistemom koji za nju ne mari i koji, ako već nije nužno agresivno neprijateljski nastrojen ka njoj, svakako ne nastoji da joj išta olakša. Pa tako imamo brojne i dugačke psihodelične sekvence koje ništa ne pripovedaju već samo prenose „osećaj“ i koje jesu uvek vizuelno impresivne ali kada na kraju prebrojite stranice na kojima je bilo „radnje“, dakle, na kojima smo videli da se zaplet kreće na neku stranu, shvatite da ih je bilo premalo. Prism Stalker ima zaplet i radnju i obrise kreiranja centralnog dramskog konflikta, ali oni nikako da postanu motor koji zaista vuče ovu priču unapred.

Umesto toga, dobar deo stripa otpada na epizode unutar epizoda koje možda jesu a možda nisu bitne za kompletni narativ – ovo ćemo saznati tek u budućnosti kada se taj kompletni narativ malo više uobliči pred našim očima. Za sada Prism Stalker ostavlja utisak relativno neusmerene priče u kojoj je teško reći da li se nešto značajno događa.

Ali, da ne dovedem čitaoca u zabunu, ovo je svejedno veličanstven trip jer je Leongova veličanstven crtač. Znam da ime Mikea Allreda po forumu bacam sa takvom frekventnošću da čovek verovatno od štucanja već misli da ima neki ozbiljan zdravstveni problem, ali Leongova me je odmah podsetila na njega svojim posrednim ali vidnim pozivanjem na pop-art i nezadrživom bujicom kreativnih rešenja koja nudi stranicu za stranicom. Leongova nije efikasan pripovedač u smislu da do poente stiže sa najmanje uloženog napora, naprotiv, ona apsolutno uživa u raskoši koja joj je u Imageu stavljena na raspolaganje i crta gomile panela koji priču razlažu na ponekad suvišne sitne detalje, ali svaki od tih detalja je prelep. Opet, ona je jako daleko od kompulzivnih opsesivaca poput Geoffa Darrowa kod kojih je svaki detalj na crtežu podjednako važan i ume da fokusira pažnju – i svoju i čitaočevu – tamo gde je to potrebno, dajući nam strip koji nije ni natrpan ni težak za praćenje, već samo konzistentno vizuelno intenzivan. Pritom, jako je dobra u posredovanju tona situacije, pa su mirni momenti zaista mirni a dinamični jako bučni. Ovde svakako treba istaći da je Leongova pored crteža i tuša uradila i kolor i da su jake, moćne boje koje koristi veliki deo psihodeličnog ugođaja ovog stripa i oružje sa kojim očigledno izvrsno barata.

Tako da je Prism Stalker neizmerno atraktivna ponuda ali i strip kome očigledno jako treba urednik da kanališe autorkinu kreativnost na efikasnije i ubojitije načine. Meni je ovo za sada na radaru kao potencijalno zaista velika sledeća stvar ali kako u Imageu urednici praktično ne postoje, veliko je pitanje da li će se ta veličina zaista materijalizovati. Opet, Leongova toliko dobro crta da ću bez obzira na sve nastavak svakako čitati.

Dalje, uzeo sam da čitam tekući serijal The Wrong Earth a koji je jedan od četiri serijala uz koje je prošle godine lansiran novi američki strip-izdavač, Ahoy Comics.

I to je sada zanimljiva situacija. Svuda slušamo da je strip-industrija u Americi u krizi i da Marvel i DC, eto, jedva preživljavaju pod skutima džinovskih korporacija što ih drže u vlasništvu, a ispada da novi izdavači niču na sve strane. I to ne nekakvi andergraund partizani ili nekakvi vaćaroši koji će da love publiku malo na pornografiju a malo na radikalnu politiku (pričamo iz iskustva, jasno vam je), već propisni izdavači sa ozbiljnim uredničkim filozofijama, izdavačkim planovima, produkcijom i autorima. Naravno, daleko smo od buma devedesetih i tadašnjih potresa u industriji koje su izveli Image ili Valiant, ali izdavači poput Black Maska, Aftershocka ili Lion Forgea su u poslednjih par godina ponudili povremeno izvanredan sadržaj i raznolik portfolio pronalazeći nove tržišne niše i rukavce koje nisu već popunili Image, Dark Horse, IDW, Boom! ili velika dvojka.

Ahoy Comics je najnoviji sličan projekat i iza njega u kreativnom smislu najviše stoji iskusni scenarista i urednik Tom Peyer, veteran Legije Superheroja, ali i raznih drugih projekata za Marvel, Vertigo, Wildstorm, DC itd. Peyer trenutno piše tri serijala u Ahoy Comics ponudi i istovremeno je glavni i odgovorni urednik ovog izdavača, a Ahoy je na scenu utrčao u očigledno dobroj kondiciji nudeći interesantne nove interpretacije klasičnih žanrovskih tropa, dobru produkciju ali i osećaj entuzijazma koji jako prija. Utisak je, za sada, da ovaj izdavač ceni svoje kreativce i trudi se da ih što je više moguće približi čitaocima kroz intervjue, a građenje osećaja da su ovi stripovi deo nečeg većeg za sada uspešno ide kroz prozne dodatke ali i dodatne kratke stripove koji se događaju u istom univerzumu.

The Wrong Earth je, ustvrdiću, dobar način da krenete u upoznavanje sa Ahoy Comics jer je ovo superherojski strip koji istovremeno svoj žanr očigledno poštuje i voli, te dobroćudno omažira (i kroz ne-maliciozni podsmeh obrađuje) neke njegove standardne elemente, ali i blaga subverzija koja će biti zanimljiva onima koji sa sumnjičavošću gledaju na sve te stripove o likovima u šarenim kostimima.

Naime, The Wrong Earth je neka vrsta parodije na čitav koncept paralelnih univerzuma koji DC baštini već decenijama i različite verzije istih likovima u ovim univerzumima, do te mere precizno izvedena da bismo ovo maltene mogli da zamislimo kao strip o Betmenu u kome Betmen iz šezdesetih, onaj koga narod pamti po kempi televizijskoj seriji i otkačenim, jelte, gadžetima kojima se služio, sebe zatiče u svetu Betmena Franka Millera uprljanog do beonjača korupcijom i beznađem, dok istovremeno ovaj cinični, polupsihotični Mračni Vitez prelazi u nevini, blago psihodelični svet Betmena iz šezdesetih.

Naravno, u The Wrong Earth nemamo Betmena već heroja po imenu Dragonflyman (u nedužnijoj verziji) i  Dragonfly u dark’n’gritty verziji i njima pripadajuću ekipu sajdkikova, sumanutih negativaca i gradskih vlasti koji čine galeriju sporednih likova. Peyer, koji je ovde scenarista, postiže nešto veoma bitno za ovakav koncept a to je da pored očiglednog uživanja u parodiranju klasične Betmenovštine iz dva vremenska perioda, on ne iscrpljuje premisu priče u pukom ismevanju, pa čak ni dobroćudnom humoru. The Wrong Earth je priča o tome kakvi kontrasti postoje u superherojskim stripovima iz dve vremenski udaljene ere i ona istražuje, kroz prikaz jednog istog lika u dve verzije izmeštene u druge univerzume, mnoge političke i socijalne aspekte superherojskog stripa.

I to je već skoro pa dovoljno, pogotovo što je Peyer suviše dobar profesionalac da ovo pretvori u nekakvu disertaciju i The Wrong Earth je strip kvalitetnih zapleta, akcije i dramatičnih (i humorističkih) preokreta, ali to nije sve, jer, možda najvažnije od svega, a u demonstraciji da ovo nije strip osmišljen da se iscrpi samo u humorističkom potencijalu svoje premise, glavni likovi ovde kroz do sada izašlih pet epizoda zapravo uspevaju da sasvim uverljivo evoluiraju.

Ovo je nešto što standardni superherojski strip, vezan decenijskim kontinuitetima i podrazumevanim status kvoom likova veoma teško i samo uz ogromne napore uspeva da postigne. Peyer nije opterećen ovakvim balastom i The Wrong Earth očigledno nije pisan kao serijal koji treba da traje još bar sedamdeset godina, pa je i razvoj likova u tom smislu primetan, interesantan i potentan u odnosu na te već pomenute socio-političke motive koji se obrađuju.

Da ne poplašim čitaoce manje  pretenciozne od mene: The Wrong Earth, ponavljam, nije nikakva disertacija i ovde nema morrisonovske esejistike, već prevashodno dobar i dinamičan superherojski strip koji iz drugog plana uspeva da obradi mnogo toga zanimljivog u pogledu samog žanra. Plus, crta ga Jamal Igle i ovaj Njujorčanin koji je godinama tesao svoj stil radeći najviše za DC (ali i za Marvel), na The Wrong Earth naprosto blista pogađajući savršeno žovijalni ton koji ovakav strip treba da ima, ali onda veoma dobro nijansirajući taj isti ton da se otkriju svi slojevi karakterizacije protagonista i pokaže kako oni to evoluiraju. Ima jedna scena u četvrtoj epizodi u kojoj Dragonflyman prebija punu kafanu likova s one strane zakona a koja je presudna za njegov, gotovo kopernikanski obrt u filozofiji i odbijanje da ostane fish-out-of-water karakter u luckastom humorističkom stripu. Igle ovo provlači maestralno (podržan sjajnim kolorom Andyja Troya) i promena tona se oseća mnogo pre nego što lik sam objasni kako su mu se u glavi kockice složile. Drugde, Igle opija impresivnim kempi prizorima džinovskih kasica-prasica i kostimima koje kao da su zajedno dizajnirali Džoker i Timothy Leary.

Ako to do sada nije bilo jasno, The Wrong Earth je strip velikog šarma koji se jako trudi da nakon što vas je šarmirao, ponudi i dovoljno supstance za duži, produbljeniji odnos. Za sada mu odlično ide a Ahoy Comics je, reklo bi se, na dobrom putu da učvrsti svoje mesto na sceni i ponudi sveže, interesantne radove na poznate i drage teme. Ostajemo tjund.

Takođe sam pročitao i grafički roman My Heroes Have Always Been Junkies koga su za Image uradili Ed Brubaker i Sean Phillips i, pošto znate ko su oni i ko sam ja, verujem da nećete biti preterano šokirani ako kažem da je ovo izvrsno štivo koje preporučujem svakome sa trunkom ukusa.

Nećemo lagati, Brubaker i Phillips su duet koji skoro da ne može da pogreši, još otkada su se ujedinili na Wildstormovom serijalu Sleeper pre dve decenije, spajajući špijunski krimi-noir i superherojštinu na način koji će u dobroj meri obeležiti njihove kasnije karijere. Brubaker je posle dosta godina rada za DC i Marvel na kraju pobegao u Image i odlučio da se bavi samo sopstvenim serijalima, a sa Philipsom je, još dok je bio u Marvelu pokrenuo metaserijal Criminal koji je, rekoh to već (bar) jednom u dobroj meri zaslužan za današnji kakav-takav-ali-ipak rivajvl kriminalističkog stripa u Americi.

Upravo ovog meseca je izašao prvi broj novog Criminal serijala, sada za Image, ali grafički roman My Heroes Have Always Been Junkies iz Oktobra prošle godine, iako ne nosi Criminal logo, zapravo je deo istog univerzuma i na izvanredan način je pripremio teren za povratak jednog od najboljih stripova koje su Brubaker i Philips radili u karijerama.

Naravno, već sam ovde hvalio i stripove Kill or be Killed i The Fade Out, takođe na Imageu i takođe urađene od strane ova dva čoveka ali povratak u univerzum Criminal je ipak poseban događaj koji, ne zajebavam se, odraslom muškarcu može da izmami i po koju suzu.

Jer, jelte, Criminal stripovi su uvek priče o ljudima koji se nalaze sa, eh, pogrešne strane zakona, ali koje su Brubaker i Phillips uvek umeli da nam tako približe da sve njihove dileme i konflikte solidno proživimo čitajući i srodimo se sa njima na prilično dubokom nivou. Ne naravno na nivou da sami krenemo da kršimo zakon i izgradimo kriminalnu imperiju po uzoru na Dragoslava Kosmajca ili, već, Milana Radoičića, ali Criminal uvek radi ono što dobra umetnost radi već vekovima – izvlači nas iz okvira sopstvenog iskustva i seta vrednosti i uspešno translira u druge okvire i druga iskustva, dajući nam da skoro pa zaista okusimo kako je biti neko drugi i, važnije, mnogo važnije, ZAŠTO je drugi zapravo drugi.

Hoću reći, za razliku od mnoge druge kriminalističke proze, kinematografije itd., Criminal nikada nije romantizovao svet kriminala iako su zapleti često umeli da budu neskriveno romantični, i Brubaker je bez greške uspevao da nam ponudi sasvim žanrovsku postavku u kojoj rešenja nisu ni jeftina ni omeđena žanrovskim standardima.

My Heroes Have Always Been Junkies izvodi istu stvar na kondenzovan način i demonstrira vrhunsko umeće svojih autora time što se laća jedne od tradicionalno najprezrenijih socijalnih grupa u savremenom društvu – zavisnika o heroinu – a onda ne samo da ih humanizuje bez upadanja u romantične stereotipe već i nudi neku vrstu tragične (pa čak i malo cinične) ljubavne priče koja se do kraja razotkriva i kao krimi-triler.

Sve to a da je My Heroes Have Always Been Junkies istovremeno i maltene esej u kome se tema iz naslova sistematski obrađuje prolaskom kroz veliki deo popularne kulture dvadesetog stoleća i ponavljanim demonstriranjem da su mnogi umetnici koji su ostavili presudan pečat na kulturu Zapada istovremeno bili i zavisnici od heroina, sa uglavnom po pravilu tragičnim sudbinama. Brubaker ovde ne pokušava da ikoga pravda niti da ponudi nekakav iskupljujući diskurs o žrtvovanju ili nekakvom mesijanstvu već radi ono što uglavnom radi najbolje – humanizuje likove takvom veštinom da sebe zatičemo u njihovoj koži i shvatamo zašto su tu gde jesu i kako smo i sami mogli da budemo na istom mestu da su se kockice samo malo drukčije složile.

Ovo je veoma impresivan rad pogotovo jer u ovom konkretnom stripu Brubaker prikazuje likove koji čak i ne upadaju u klasičan „narkomanski“ stereotip, uspevajući da nas provede kroz sve one standardne trope koje vezujemo za heroinsku adikciju (konstantno laganje, potpuno promenjen ritam života, odnos mržnje i obožavanja prema heroinu itd.) a da svaki od njih osetimo kao nešto svoje i proživljeno. Kada pri kraju dobijemo kratki kameo jednog od najvažnijih likova iz Criminal, a ovo se besprekorno uveže u finale u kome tragični ishod road-movie narativa doživimo kao jedino moguć i, još teže, jedini ISPRAVAN, to je majstorstvo na delu.

Naravno, majstorstvo je možda i preslaba reč da se opiše rad Seana Phillipsa koga sam već toliko puta hvalio na ovim stranama da mi ponestaje superlativa. Philips je u ovom romanu-eseju u zadatak dobio da ilustruje dugačke interne monologe protagonistkinje, u stripu koji ima vrlo malo akcije ili, čak, vidljive drame a koji je opet emotivno razoran do koske. Ni za trenutak ne treba sumnjati da je Britanac ovo odradio besprekorno, crtajući povremeno na samoj granici skice, a opet nudeći neverovatnu emotivnu dubinu i ubedljivost likova. „Narkomani uvek lažu“ je mantra na kojoj ovaj strip temeljito insistira i Phillipsovi likovi svojim pozama, gestovima i izrazima lica uspevaju da nas na ovo stalno podsećaju. Što se boja tiče, kada sam video da dugogodišnja saradnica Elisabeth Bretweiser više nije na kolorističkim dužnostima, malo sam se štrecnuo. Pomislio sam, priznajem, „Phillips je dao svom sinu tezgu, ali da li klinac ikako može da dotakne visine na koje nas je Bretweiserova navikla?“ Ispostavilo se da stariji Phillips zna šta radi i da je Jacob Phillips jako JAKO dobar kolorista koji se prirodno uklapa uz rad svog oca, pa je spektar emocija i raspoloženja u My Heroes Have Always Been Junkies ovde besprekorno podržan bojama. Kako je Jacob Phillips i sa prvim brojem novog Criminal pokazao da je u međuvremenu još napredovao, nemam više nikakve zebnje u pogledu njegovog ulaska u tim.

Dakle, ako to nije bilo jasno, ovaj strip od mene dobija samo i isključivo najviše ocene i preporuke, a ako do sada niste čitali Criminal, My Heroes Have Always Been Junkies je i odličan način da uz srazmerno malo ulaganja (novčanog i vremenskog) testirate da li bi vam se nešto tako dopalo. Pa vidite.

Konačno, iščitao sam i prvih 21 epizodu serijala Aposimz, tekuće mange koju crta i piše kultni Tsutomu Nihei a koju sam već pominjao i prikazivao na drugom topiku hvaleći Niheijev crtež. Nihei je na naš radar stigao još pre dosta godina svojim naučnofantastičnim radovima Blame!, NOiSE i Biomega, ali je svetsku slavu stekao sa recentnijim serijalom Knights of Sidonia koji je bio adaptiran i u uspešnu anime seriju. Aposimz je, na neki način, Niheijev pokušaj da spoji pristup koji je tako dobro funkcionisao na Knights of Sidonia sa nešto meditativnijim, hermetičnijim radovima iz ranijeg dela svoje karijere i ovo je jedan od odličnih primera umetničkog dela u kome vidite svaki od njegovih gradivnih elemenata, shvatate kako vas autor navlači na svoju stranu i prepoznajete sve njegove namere i trikove, a to opet ne umanjuje užitak u njegovom konzumiranju.

Aposimz se na japanskom zove Ningyou no Kuni, a što bi značilo, recimo, „Zemlja lutaka“ i Nihei ovde spaja jedan veoma visoki high concept sa u suštini jednostavnom, skoro cinično prostom pričom. Titularni Aposimz je veštački kreiran svet, planeta od punih 200.000 kilometara u prečniku gde na površini žive jadni i siromašni poraženi u jednom starom ratu a negde dublje, bliže jezgru su, navodno, tehnološki i socijalno napredniji pobednici. Sirotilja, šta će, sirotuje, vucara se unaokolo po večnom snegu i ledu i preživljava kako se može, ali tu su i neke dodatne komplikujuće stvari. Kao što je na primer Imperija Rebedoan koja smatra da rat protiv jezgra nije gotov i trudi se da ga vodi ne hajući preterao za žrtve među običnim svetom. I kao što je, takođe, čudna bolest „frame disease“ koja ljude postepeno pretvara u robote.

Nihei je ovde lopatom utovarivao ideje i koncepte i Aposimz je skoro nemoguće efikasno prepričavati jer ima toliko slojeva worldbuildinga i neobjašnjenih elemenata istorije sveta (koji su istovremeno i važni za zaplet) da i nakon čitanja stripa ne znate odakle biste krenuli. Ali istovremeno, Aposimz je veoma lako čitati i u njemu prilično uživati jer je ovo u suštini skoro pa klasična borilačka manga u kojoj su čitav visoki koncept i tehnološko-političko-socijalni detalji sveta tek složena podloga na kojoj se odvija veoma jednostavna priča. Ako ste čitali Baki the Grappler ili One Punch Man ili Terra Formars ili, da posegnem za teškom klasikom, Dragon Ball, onda već znate i strukturu Aposimz: glavni junak je natprirodno obdaren borilačkim moćima, ali iz priče u priču se susreće sa drugim natprirodno obdarenim borcima i kvalitet stripa zavisi u ogromnoj meri od toga je li autor sposoban da kreativno osmisli sve bizarnije preterane borbe koje će uslediti.

Na našu veliku sreću, Nihei je u odličnoj formi. Ne samo u domenu borilačke logistike, da ne ispadne da ga potcenjujem: Aposimz zapravo ima interesantne likove i karakterizaciju i to što bez ikakvog stida upada u različita manga-kliše rešenja (glavni junak slučajno vidi glavnu junakinju golu i sad to bude AWKWAAAARD) ne uspeva da umanji činjenicu da je ovo svet u kome se dešavaju neverovatne svireposti a da je to jednostavno način na koji se tu živi i da likovi na različite načine izlaze na kraj sa traumom koja ih pogađa na gotovo dnevnom nivou. Sa jedne strane je bolest čija priroda niti je objašnjena čitaocu niti je samim likovima koji žive u gotovo pa post-pismenom vremenu, jasna. Sa druge su vojske i ratovi i tehnologija koju niko ne razume a svi je koriste koliko umeju, epizode neverovatne svireposti i kasnijih racionalizacija pokolja kao neizbežnih koraka ka ultimativnom dosezanju pravde i društvenog progresa.

Nihei ovo radi besprekorno iako skoro da imate utisak da ne bi morao jer je glavno meso stripa tako dobro: način na koji glavni junak, Etherow evoluira u pravcu ultimativnog borbenog spoja čoveka i mašine je intrigantan, Regular Frame tehnologija je inspirisan spoj kibernetike i, pa, skoro pa magije, tu su specijalni meci koji mogu da unište najvažnije strukture na planeti, tu je mašina koja je istovremeno ljupki insekt i lepa devojka, tu su, konačno, vrhunski osmišljene borbe koje traju po nekoliko epizoda i imaju svu simboličku višeslojnost sudbinskih konflikata iz ljudskih mitova koju očekujete.

Hoću reći, Nihei očigledno stvari radi po formuli ali to da ovaj strip ne deluje cinično imamo da zahvalimo njegovom očigledno vanserijskom kvalitetu. Ne pukom talentu već jasnoj posvećenosti da se formula razvije, da se čitaocu ponude i očekivana, tradicionalna rešenja – samo urađena vrhunski – ali i brze diverzije, šokantna, kratka odstupanja od formule, tek da nas drži na ivici sedišta. Prva epizoda je, recimo, jedan kratak, majstorski kurs u postavljanju konteksta i likova samo da bi Nihei napravio zaokret od 180 stepeni, pokazao nam da je ovo za njega bio napor maltene na nivou stilske vežbe, a da to opet ima dubokog uticaja na dalje razvijanje radnje.

Naravno, crtež je ovde kraljevski i ako Niheija pamtite pre svega po hermetičnim, mračnim kadrovima iz NOiSE ili Biomega, Aposimz podseća da je dosta vremena prošlo i da je autor jednako impresivan kada radi sa svetlim tonovima i mnogo beline. Ono što me najviše doji u vezi Aposimz je jedna novodostignuta čistota u kojoj ni meditativne ni akcione scene nemaju viška detalja već odišu perfektnom efikasnošću, bilo da gledamo zapanjujuće ubedljiv eksterijer ledenog prostranstva, cevima i žicama isprepletane prizore u utrobi planete, ili borbu polu-ljudi, polu-robota u kojoj se tela transformišu a desetinke sekunde razvlače na nekoliko strana radnje.

Aposimz je jedan siguran hit za Kodansha Comics i podsećanje da formula, bez obzira koliko stara, u rukama dobrog autora može da oduševi svežinom. Aposimz nikako nije manga koja pokušava da sve promeni i razvali kalupe, ali jeste ubedljiv dah kreativnosti i transfuzija energije unutar žanrovskih okvira i zadovoljstvo ju je čitati. Pa, eto, čitajmo!

Strip: Lepe table: Adventures into the Unknown

Posted in Stripovi with tags , , on 20 januara, 2019 by mehmetkrljic

Evo nekoliko tabli iz prvih par godina magazina Adventures into the Unknown. Ovde neću pisati ko je crtao koju epizodu odnosno tablu jer se to ne zna za sve, ali hoću da ukažem da je „kućni“ stil ACG-a očigledno zahtevao upečatljiv prvi panel. Kasnije, dve ili tri decenije niz vremensku liniju ovo je interpretirano tako što je prva strana stripa bila spleš, ali pošto je ovo bio magazin od pedesetak stranica sa po nekoliko različitih priča (plus proza, plus reklame) i tipična priča je imala manje od deset strana da ispriča šta ima (najčešće bez ikakvog kontinuiteta sa stripovima koji su bili pre toga, dakle, nije se moglo računati na utemeljene karaktere i svetove), onda je „upečatljivi“ kadar mogao da zauzima samo pola prve strane. Ali su se BAŠ trudili i slika sa ogromnim vukom je bukvalno iz prve priče u prvom broju i ostavlja snažan utisak.

Pošto je nastajao u ranim godinama posle drugog svetskog rata u magazinu se još jasno video uticaj klasičnog gotskog horora sa ukletim kućama, duhovima, hodajućim kosturima, šišmišima, crnim mačkama i vukovima (Drakula i Frankenštajn su često gostovali na ovim stranama u prvim godinama), ali, naravno, osećao se tu jako i Edgara Alan Po sa mešavinom avanturističkog i horor pristupa gde se horor dešava na egzotičnim geografskim širinama, dalekim morima ili ledenim pustošima, a onda i moderniji avanturistički ton po uzoru na Ridera Haggarda (džungle, čovekoliki majmuni, urođenici, vudu), no, nama je ovde takođe zanimljivo da znamo da je bilo i naučne fantastike. Tako smo imali stvari koje su se oslanjale na Wellsa i manje poznate palp autore naučne fantastike – oktopodu nalik biće na jednoj od donjih slika je zapravo osvajač sa Marsa, a bilo je tu i dosta priča o naučnicima koji sede, eksperimentišu i nešto krene po zlu. U par navrata je za predložak uzimana i Carrollova Alisa (što se vidi na donjim tablama) a na jednom mestu imamo i Hitlera koga, nakon što su satrli njegove jedinice, ubija odred sablasnih vizigota u priči prigodno nazvanoj „Ghostly Goths“.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 18-01-2019

Posted in metal with tags on 18 januara, 2019 by mehmetkrljic

Danas nam, nažalost više nema Putina u Srbijici da nas uteši, ali barem nam je ostao metal. A metal je najutešnija muzika na svetu.

Sem, naravno, depresivnog blek metala.

Srećom, danas u blek metalu u ponudi imamo Čileance koji sviraju… er… Čajkovskog? Lepo je što ostajemo u temi majčice Rusije, a nas, njih i Čileanaca verovatno ima i više od pesto miliona.

Elem Xul ov Kvlten su trojka iz Santjaga i njihov drugi album, Entropic Increase from the Omega Aeon je prilično briljantan naklon skandinavskom blek metalu sa nekakve druge polovine devedesetih, sav u  „prirodnom“ zvuku instrumenata koji imaju i donje i gornje frekvencije, i masu i volumen, bez nekakve divljačke kompresije  a sa puno energije. Xul ov Kvlten nisu nikakvi revivalisti, da to odmah bude jasno i iako se očigledno pozivaju na stare allbume Ulvera, Emperora, Dodheimsgarda i sličnih uzora, njihova muzika je mnogo raznovrsnija i eklektičnija i već posle jedno pola minuta kada čujete kako omažiraju Čajkovskog bićete prijatno iznenađeni.

Volim kada bend svira „čist“ blek metal, dakle, bez atmosferičarskih ili simfonijskih ambicija a opet su im kompozicije interesantne i eklektične. Xul ov Kvlten sviraju energično i žestoko, bez mnogo zastajanja da se meditira i divi atmosferi ali pesme su im pune odličnih melodijskih i harmonskih rešenja, sa pevačem koji jako autoritativno obavlja svoj posao. Ovo je veoma artikulisan, odmereno avangardan i elegantno ekspresivan album, jedan od najboljih koje sam čuo ove nedelje i sjajan za početak današnjeg pregleda. Dajte šansu Xul ov Kvltenu:

https://xulovkvlten.bandcamp.com/album/entropic-increase-from-the-omega-aeon

Ali dobro, nisam ni ja bez srca i ako se i dalje osećate nesrećno i uplakano što nas je tata ostavio da delimo prostor sa perpetualno patetičnim predsednikom Vučićem, onda će vam debi album švedskih Together to the Stars leći ko budali šamar. Ova dva Šveda su očigledno jako dobro proučili ključne ploče shoegaze muzike i svoj blackgaze prvenac, An Oblivion Above sklopili tako da udare u najtanju žicu i pokrenu svu onu emociju koju inače dobro krijete od ostatka sveta a onda noću u tišini suzama kvasite jastuk. MENI je to sve naprosto isuviše gnjecavo ali ja sam surovi muškarac kome šugejz muzika ionako nikada nije bila na vrhu liste popularnih žanrova. No, bilo bi svinjski da ne primetim da Together to the Stars jako dobro kombinuju blek metal i shoegaze da postignu maksimalnu emotivnu ucenu, da su muzički vrlo ubedljivi a produkcijski upeglani kao i da tu ima i par momenata koji odišu energijom i epikom a koji i mene uspevaju da malčice uhvate (početak Apathy, recimo). Album izlazi naredne nedelje ali ga već sada možete slušati na bandcampu u celosti. Magija interneta!

https://togethertothestars.bandcamp.com/releases

Negde između ova dva benda su njemački Rāhha čija muzika odiše melanholijom i ima dosta atmosfere ali istovremeno i voli da udari jače i umota se u propisnu blek metal odoru. Drugi EP ovog benda, Descension Ceremony je prepun za mene mahom preslađenih melodijskih tema ali je sve to spakovano u ubedljivu, znojavu svirku i prozračan, zdrav miks u kome je, doduše, bubanj možda mogao da dobije malo peglanja, ali u celini ovo osvaja snagom i energijom. Rāhha uspevaju da ponude po nešto za svakoga, i sirovost za raw black metal ljubitelje, i atmosferu i emociju za depresivljane, pa ih svakako vredi poslušati da vidite šta bi tu vama moglo da bude zanimljivo:

https://rahha.bandcamp.com/album/descension-ceremony

Forest Whispers iz Poljske sam se spremio da mrzim i pre prve note koju sam čuo zahvaljujući dosta stripovski-eksploatativnom omotu njihovog trećeg albuma Arkany Zniewolenia, ali vidi vraga, ovo je u stvari dosta dobro. Poljska scena je, naravno, i u 2019. godini na najboljem putu da dominira evropskim blek metalom a Arkany Zniewolenia je zanimljiva smeša melodija, sirovijeg black-speed pristupa i skretanja u folk, pa i blackened rock’n’roll smerovima. Nije ovo muzički, ni produkcijski, baš VRHUNSKI, pogotovo su bubnjevi šljampavi tu i tamo, ali ima dosta duše i podseća da su i Poljaci Sloveni i da mogu Ruse i Ukrajince da nauče ponešto i na terenu na kome su ovi, kao, glavni.

https://forestwhispers.bandcamp.com/album/arkany-zniewolenia

Solunski bend Nihilism je, pak, sa svojim prvim albumom Obscurite Noir ponudio još jedno podsećanje na raskošnu raznovrsnost helenske blek scene i dao nam ploču koja, da se ne lažemo, ume dosta da se zagubi u širini ideje na momente, ali je ta širina ideje svakako njen najjači adut i, srce joj je očigledno na pravom mestu. Ovo je avangardni blek metal koji se ne plaši da maltene agresivno menja dinamiku pa i čitave žanrove u svojim istraživanjima filozofskih i kosmičkih koncepata, a da se opet drži pravovernog prebijanja većinu vremena, i mada je sve to IZRAZITO pretenciozno, uključujući očigledno namerno umrljan i usrednjen  miks da bi se postiglo više atmosfere, opet ne mogu da kažem da nema šarma. Da li je za više od jednog slušanja, pak? To zavisi od ličnih afiniteta. Mislim, i ja sam pretenciozan čovek.

https://nhlsm.bandcamp.com/

I ponovo iz Njemačke dolaze nam Imha Tarikat sa debi albumom Kara Ihlas, i pošto su ovo očigledno Turci, možda u drugoj generaciji u Nemačkoj, muzika je prijatno drugačija od onog što je inače standard za nemači blek metal. Kara Ihlas ima dosta elemenata harcore punka i u produkciji i u svirci (pogotovo u vokalnoj interpretaciji Ruhsuza Cellâta (mislim, čovek se preziva „Dželat“, ako to nije tr00 blek metalsko ime, ja ne znam šta je)) ali uspeva da se onda upuca i na metal stranu terena nekim interesantnim i dosta retro gitarskim solažama. Imha Tarikat su emotivni na sasvim osoben način i sviraju energično a opet bez insistiranja na karikaturalnijim elementima blek metala. Ploča ima dosta atmosfere i smelih melodijskih ispada pa je veoma preporučljiva za isprobavanje:

https://vendetta-records.bandcamp.com/album/kara-ihlas

Poljaci, naravno, ne sviraju samo blek metal iako su po njemu trenutno najprepoznatljiviji. Weird Tales uzimaju ime po američkom palp magazinu ali dolaze iz Varšave i njihov prvi album, Hell Services Cost a Lot je prijatno teška i psihodelična komadeška stoner metala koja nema problem da pravi jako dugačke pesme kako bi se sve neobične i često nekompatibile ideje uvezale u neprekinut psihodelični gruv. Da li to baš uvek funkcioniše i teče li ovaj album kao dobro podmazana reka? Pa, ne, i ne, ali ima ovde više pogodaka nego promašaja i Poljaci mogu sa ponosom da kažu da jednako ubedljivo prže teški doom (sa usnom harmonikom u postavi) i pijanu psihodeliju i da je sve to na kraju deo sasvim primetno njihovog sopstvenog zvuka. Meni se ovo, na kraju, prilično dopada uprkos svojoj skoro napadnoj „čudnosti“ jer Weird Tales nikada ne zaboravljaju jake rifove i moćan gruv.

https://weird.bandcamp.com/album/hell-services-cost-a-lot

Čileanski Los Tabanos Experience sam već hvalio desetog Novembra za njihov album Atlantis Mirage koji je bio kolekcija odličnih psihodeličnih džemova, a oni su bukvalno istog dana snimali svoj živi album Live at Loreto koji sada možemo da slušamo putem JuTjuba. Magija!!!! Pošto ploče nema na bandcampu, možda to znači da je bend ne smatra „zvaničnom“ a možda se samo još nisu naterali da je aplouduju (uostalom i Stoned Meadow of Doom ju je okačio tek pre neki sat), ali nemojte da vas to odvrati. Live at Loreto je album jakih, psihodeličnih, kavernoznih i teških džemova kao po receptu vaše bake (ako vam je baka bila brutalni dope fiend i volela boss distorzije, fejzere i lampaška pojačala), sa, to se podrazumeva, mnogo sirovosti i lutanja između  tonova, ritmova i psihodeličnih efekata ali mi ništa drugo ne bismo ni želeli:

https://www.youtube.com/watch?v=oRPYIzpZEBg

Bend Woorms (da, dva „o“, jer tako droga ponekada utiče na ljude) iz Luizijane je izbacio prvi album, Slake, a za Sludgelord Records i ovo je, da kažemo, moćno obećavajuća ako već ne kompletno zadovoljavajuća ploča. Naime. Woorms uspevaju da i inače skromno trajanje jedne ploče sludge metala od 35 minuta dodatno osakate razotkrivajući da nisu imali dovoljno materijala i ispunjavajući jedan dobar deo vremena gomilama semplova i dronova. Što ne mora da bude greh samo za sebe, ali ovde se baš oseti da biste vi više da oni tresu i udaraju u gitare i bubnjeve a oni vam vrte nekakve osmobitne ekscentričnosti i puštaju mikrofoniju da se sama svira preko. Mislim, da ne bude zabune, OČIGLEDNO je da se Woorms napajaju na izvanrednim izvorima, poput Head of David ili Godflesh sa nemalim uticajem Scratch Acid ili Jesus Lizard ubačenim i salatu i ja ne mogu a da ne kažem da me neke pesme legitimno voze iz sve snage svojim lepljivim gruvom i dementnim pevanjem i  u momentima kao što su Veni Vidi Fucki pa i Stiff Upper Lisp, Woorms kao da su dostojna zamena za nikad prežaljeni Fudge Tunnel. Posebno uz moćno težak zvuk i klaustrofobičan miks. Samo, bih voleo da je sav ovaj talenat koji su prikazali kanalisan kroz ploču koja se krčkala još godinu dana i patosirala nas jednim moćnim aperkatom umesto da, kao što je ipak slučaj, ide na tehnički ili, pupupu, na poene. Ali preslušati, svakako:

https://thesludgelord.bandcamp.com/album/slake

Izašao je i novi album benda Flotsam and Jetsam, koji će, naravno, uvek biti zapamćen po tome što je iz njega Jason Newsted otišao u Metallicu. Što donekle podseća da su Flotsam and Jetsam uvek bili korektni i slušljivi ali nikada dovoljno blizu prve lige. The End of Chaos ne menja ovu činjenicu ali ovo je slušljiva, dobro odsvirana, solidno producirana ploča modernog (a opet dovoljno staromodnog) thrash metala koja, razume se, ne može da se poredi sa nekim zaista dobrim savremenim thrash albumima, ali je zapravo kvalitetna i nostalgično podseća da je ovo bend ispisnika raznih Megadethova, Metallica i Anthraxa koji danas prave primetno interesantniju muziku od svojih poznatijih kolega sa energičnim muziciranjem i karakteristično bogatim vokalnim izrazom AK Knutsona.  Nije ovo nikakvo remek-delo, ali da ima odličnih momenata – ima. Mislim, Control je legitimno izvrsna pesma. Albuma nema za legalno slušanje u celini pa ćete morati da se zadovoljite sa ove dve ilustracije:

https://youtu.be/xPMcqTsws5E

https://youtu.be/4nIFp2ZgPBE

Nakon što smo prošle godine dobili nekoliko legitimno izvanrednih grindcore albuma, red je da danas poslušamo i jedan u najboljem slučaju osrednji. Francuze Defecal of Gerbe zapravo ističem samo zato što su interesantna interpretacija skatološkog goregrinda kakav u ovoj muzici uveseljava tinejdžere već više od četvrt veka. Naravno, šaljivih goregrind bendova imate koliko hoćete – gdegod da se kamenom bacite na Obscene Extreme festivalu, pogodićete najmanje jedan, ali Defecal of Gerbe uspevaju da ne budu KOMPLETNO u komedijaškom štimungu i pored već dosta izlizanih mid-tempo skatoloških pošalica (kakva je uvodna DALEKO PREDUGAČKA Sympathy for the débile) uspevaju da uvale i nekoliko legitimno brzih i eksplozivnih grajnd momenata sa dobrim old school gruvom. Ako nikada niste slušali goregrind, verovatno će vam biti zanimljivo i kombinovanje pankerskih vokala sa pig squeelovima i karikiranim pičšiftovanim gutturalima, te povremeni simpatični nakloni slamming death metalu ali fakat je da Mothershit iako ima tog nekog galskog šarma i povremenih moćnih izleta u pravoverni grajnd ipak nije neka antologijska ploča. Opet, lepo dođe da malo preseče atmosferu:

https://xenokorp.bandcamp.com/album/mothershit

Gore sam pomenuo moderni thrash metal, ali album Hymns for the Hollow švedskog benda Leach je interesantan primer muzike koja nominalno spada u ovu kategoriju ali zapravo se šeta negde između modernog thrasha, metalcorea i, pa, recimo, televizijskog roka/ metala. Generalno ovo je rizična kombinacija kad sam ja u pitanju jer solidno mrzim himničnost emtivijaškog metalkora  i muziku koja ima rokerske rifove spakovane u komprimovanu metal produkciju, da ne pominjem te izvikivane „hardkor“ vokale, ali, uh, Leach nekako uspevaju da ovo sve profunkcioniše. Valjda je u pitanju jako dobar songrajting i Hymns for the Hollow je ploča koja uspeva da se prošeta između veoma pankerskih interpretacija metala (New low) i legitimno rokerskih pasaža a da sve to nekako bude deo jedne konzistentne priče koja mi prija i sa strane zvuka i kompozicija. Ko je TO očekivao???

https://leachswe.bandcamp.com/album/hymns-for-the-hollow

Kao što je i najavljeno, ove nedelje sam sa mnogo znatiželje očekivao trinaesti album old skul favorita sa Floride, jednih, jedinih i infamoznih Malevolent Creation, a pod (ne)maštovitim nazivom The 13th Beast.

Malevolent su meni jedan od najdražih bendova u death metalu još od ranih devedesetih, sa svojim oštrim i ubedljivim thrasherskim pristupom muzici koja je time odskakala od komparativno hermetičnije i (za)komplikovanije proizvodnje od strane većine kolega. Kod Malevolenta se uvek znalo: brzina i gruv su vazda bili njihovi aduti i mada je bend sa godinama menjao postave i sve više erodirao svoju reputaciju, što bezumnim koketiranjem sa govorom mržnje, što više-ne-malobrojnim generičkim albumima, svejedno sam za njih uvek čuvao posebno mesto u srcu i sa zanimanjem slušao svako novo izdanje. Mislim, čak su i relativno osrednje ploče poput Doomsday X i Invidious Dominion imale momente čiste briljantnosti a kada je bend pre malo manje od četiri godine potpuno neočekivano i ničim izazvano izbacio izvanredni Dead Man’s Path bio sam legitimno oduševljen i narajcan za novu fazu u kojoj će ovaj bend, posle toliko glupih nedaća, odsluženih godina robije i neodmerenih rasističko-homofobnih istrčavanja konačno sastaviti novu nisku odličnih ploča koja bi parirala njihovom autputu iz prve polovine devedesetih.

Nažalost, onda je gitarista Phil Fasciana promenio čitavu postavu benda a pevač Bret Hoffmann letos umro od raka debelog creva. Na trenutak sam pomislio da ovaj bend neće više ništa zanimljivo isporučiti jer je Bret bio veliki deo identiteta Malevolenta (uprkos čestom odsustvovanju iz benda zbog odsluženja kazne) a demo kojim je novi album najavljivan nije uošte zvučao kao Malevolent koji smo voleli.

No, iznenađujuće ili ne, The 13th Beast je, pa, vrlo solidna ploča. Nema ovde magije koja je neznano kako proradila na Dead Man’s Path i porodila skoro neizdrživo seksi kombinaciju gruva i udaranja iz sve snage, ali The 13th Beast je ploča uraganske energije, odsvirana na mišiće u najboljem smislu tog izraza, legitimno besna i razjarena a opet do vrha krcata promišljenim i prosviranim gitarskim temama koje upadaju direktno u čeoni režanj i buše putanju do malog mozga. Fasciana se, da ne bude zabune, ovde okružio prekaljenim muzičarima koji su se već dokazali u manje poznatim ali respektovanim bendovima. Basista Josh Gibbs je svirao u Solstice (sa kojima su Malevolenti jedno vreme delili Alexa Marquiza na bubnjevima) i ovde muževno prangija zvonkim, teškim zvukom. Bubnjar Philip Cancilla je zamenio vrlodobrog Justina Pintoa (koji je, opet, zamenio Gusa Riosa koji je trebalo da bude konačno rešenje za bend što je promenio više sjajnih death metal bubnjara nego, čini se ijedan drugi) i ovog momka već treba hvaliti za rad u Narcotic Wasteland, a pripisuje mu se i saradnja sa Disfiguring the Goddess (!!!). Konačno, vokalne dužnosti i drugu gitaru je preuzeo južnoafrički udarnik Lee Wollenschlaeger koji bendu daje najočigledniju injekciju nove energije svojim brutalnim pevanem (koje ipak nema sav taj karakter po kome smo pamtili Breta).

Fasciana je ovde napravio jednu veoma gitarsku ploču koja, primećuje se, živi i umire na velikim, moćnim rifovima, ukusno odmerenim tremolo temama i ponekoj jako lepo osmišljenoj solaži. Ostatak benda veoma disciplinovano prati gitarski diktat kroz koloplet pesama koje su uglavnom svirane u „brzo“i „još brže“ ključu, ne zapostavljajući povremena spuštanja u klasičan malevolentski breakdown ali se uglavnom držeći brutalnih kečeva, opuštenijih ali brzih skenkova i mnogo,mnogo rafalnih blastbitova. Klasičan Malevolent zvuk je ovde ipak definitivno prisutan sa nekim refrenima koji ulaze u uši i podsećaju da je ovaj bend uvek umeo da priđe najbliže „hitoidnom“ potencijalu a da nikada ne kompromituje svoje death metal kredencijale.

I ploča tako jako dobro protiče, bez gubljenja koraka, beskompromisno i brutalno, pogotovo uz Wollenschlaegerovo pevanje koje ne imitira ni Hoffmannov ni Blachowiczev stil vikanja, ali uspeva da korišćenjem klasičnijih donjih death registara postigne željeni efekat pretnje i razjarenosti. Ono što se The 13th Beastu može ubrojati u nedostatke je zapravo posledica te monoidejične posvećenosti brutalnosti i brzini, i pesme, iako mnoge od njih individualno svakako predstavljaju primere odličnog songrajtinga, u ovih skoro pedeset minuta ipak postaju prilično nerazaznatljive jedna od druge i slepljuju se u jedan, za svakog osim najveće hardkor publike, naporan melanž bubnjarskih rafala, epski agresivnih gitarskih tema i zastrašujućeg pevanja. No, nije da ovo nije čest problem kod brutalnog death metala, a i kod Malevolenta se ovo događalo i ranije i njihovi najbolji albumi (Retribution, Stillborn, fantastični Eternal i Dead Man’s Path) su se izdvajali upravo time da su ove ploče dobijale malčice prostora za disanje kroz pesme koje su dovoljno varirale tempo i atmosferu da budu individualno upečatljive. Ovde se jedina naznaka takvog razmišljanja dobija u poslednjoj, Release the Soul, koja je zanimljiv eksperiment sa sporijim i srednjim tempom,atipičan za Malevolent koji najčešće albume zatvaraju najbržom pesmom koju u tom trenutku imaju.

No, ovo nije neka smrtonosna zamerka i ako baš imate problem, slušanje ovog albuma u malim dozama će ga rešiti a tu će apsolutno ubilački komadi poput Agony for the Chosen, Bleed us Free ili Decimated još više doći do izražaja. Dan Swano na produkcijskim dužnostima je ovde uspeo da nađe osetljivu ravnotežu između granitne tvrdoće zvuka po kojoj je poznat i organskije, čak, eh, starinskije estetike Malevolent Creation i mada je ovo ploča čiji DRC skor baca i ispod 5 ona uspeva da zvuči dovoljno dinamično mojim ušima iako mi je mozak svestan da su bubnjevi često potopljeni pod bujicom predimenzioniranih gitara.

Sve u svemu, Malevolent Creation je, u ovoj postavi, iznenađujuće ubedljiv i pristojan za slušanje. Fasciana je i dalje teška budala, to je jasno, ali je oko sebe okupio odlične ljude i napisao ploču koja je korak ili dva iza najboljih momenata u istoriji benda ali bez ikakve sumnje iznad njihovog generičkog proseka. Nisam se tome nadao ali mi je drago i ovo je album kome ću se rado vraćati, mada sigurno  ne koliko Dead Man’s Pathu ili Eternalu.

Iz nekog razloga, album je čitav na JuTjub aploudovao sam bubnjar, pa ako ga Century Media ne skloni, možete da ga tamo slušate:

https://www.youtube.com/watch?v=UsjBThE7CsA

Video igre: The Messenger i Gardens Between

Posted in video igre with tags , , , , on 17 januara, 2019 by mehmetkrljic

Obožavao sam The Messenger, prvu igru nezavisnog kanadskog studija The Sabotage, pa ću sada ponuditi nešto opširnije obrazloženje zašto mislim da je ovo jedan od najboljih naslova koje sam odigrao u godini prepunoj odličnih naslova i zašto mislim da i drugi na nju treba da obrate pažnju.

 

Za početak, ja ZAISTA volim platformske igre. Otkada sam prvi put odigrao Game & Watch verziju Donkey Konga – a koja jedva da se kvalifikuje za ovaj žanr – pa mi je onda mozak bio potpuno oduvan susretom sa Manic Minerom na Spectrumu, da bih onda avanzovao kroz Jet Set Willy, Impossible Mission, Montyja Molea  i Technician Teda, pa prema kultnim konzolnim naslovima, uvek mi je veoma prijala cela ta ideja o igračkoj mehanici koja podrazumeva prvo i pre svega prelaženje prepreka u prostoru na osnovu veštine.

 

The Messenger je u određenom smislu apsolutni destilat ove ideje: najveći deo onoga što radite u ovoj igri je upravo razvijanje, unapređenje i korišćenje veštine da biste prešli prepreke u prostoru. U The Messenger ima istraživanja, sakupljanja, apgrejdovanja i borbe, ali ovo su sve mehanički sklopovi uneseni da budu garnirung i ni u jednom momentu nema konfuzije oko toga šta je glavni deo obroka dok ovo igrate. To naglašavam jer je u prošloj godini izašla velika količina izuzetno dobrih dvodimenzionalnih igara sa platformskom mehanikom, od konzolne verzije Hollow Knighta, preko Celeste i Iconoclastsa, pune verzije Dead Cells, pa do Save me Mr. Tako i Monster Boy and the Cursed Kingdom, a u ovakvoj konkurenciji The Messenger je uspeo da se nametne izuzetno kvalitetnim kontrolama, đavolski dobrim dizajnom nivoa i sa još par trikova koje ću sačuvati za spojler-sekciju ovog napisa.

 

Hoću reći, iako je u pitanju igra koju bismo u starim danima sa puno uzbuđenja nazvali arkadnom avanturom, The Messenger je prevashodno platformer, igra u kojoj treba da naučite da dobro, brzo i precizno skačete u sve komplikovanijim platformskim ambijentima. No, „arkadna avantura“ podrazumeva i da ovo nije single screen challenge tip platformera, poput Super Meat Boy ili N++, odnosno da prostorije u ovoj igri imaju određenu međupovezanost koja sugeriše „svet“ radije nego puku procesiju soba u kojima savladavate sve složenije platforme.

 

Mnogo komplikujem: intuitivno razlika između Manic Minera i Jet Set Willyja treba da je svima jasna: jedno je linearni set soba gde je prelaženje prethodne uslov za ulazak u sledeću, drugo je otvorenija ponuda gde se putanja kroz „svet“ (u konkretnom slučaju Willyjevu kuću poremećenu u nastupu teškog pijanstva) bira po preferencama igrača. Jedan od najboljih trikova The Messenger je što je na određeni način ova igra i jedno i drugo.

 

 

Al da ne jurimo pred rudu, The Messenger je, kako rekoh pre svega platformer, jako dobro dizajniran, sa odličnim kontrolama i dizajnom prepreka i osećajem izvrsnosti koji vas obuzme kada složeni set inputa izvedete praktično intuitivno (posle desetine fejlova i mučkog psovanja, naravno) i tešku sobu pređete na elegantan, atraktivan način. Kako rekoh, borbe u igri ima ali najveća većina neprijatelja u igri su tek pokretne prepreke, likovi koji šetaju skriptovanim putanjama i uglavnom se uklanjaju jednim potezom katane (uz blage varijacije: neprijatelj koji stoji ali ispaljuje projektile uvek u istom smeru, neprijatelj koji se teleportuje po ekranu i ispaljuje salvu projektila bez nišanjenja, neprijatelj koji leti pravo prema vama). Igra ima samo dva tipa neprijatelja (ne računajući bossove) koje morate udariti mačem više od jednog puta i ova „popcorn“ filozofija u dizajnu svedoči o želji da The Messenger bude mnogo manje borilačka a mnogo više skakačka igra i uredno podseća na to šta je bila glavna inspiracija u njenom nastajanju.

 

A inspiracija je, očigledno, bio Tecmov Ninja Gaiden, originalni spinoff serijala Ninja koji je, ironično, ostao mnogo poznatiji od samog serijala Ninja, ali i ne mnogo ironično jer su Ninja igre bile dosta rudimentarne single screen borbene igre, a Ninja Gaiden je imao taj „arkadna avantura sa platformskim elementima“ rafinman i postajao sve bolji sa svakim sledećim nastavkom. Osnivač studija The Sabotage, Thierry Boulanger, a koji je i glavni dizajner i programer za The Messenger i sam kaže da je Ninja Gaiden 2 bio jedna od njemu najvažnijih igara u detinjstvu te da je duže od decenije planirao da napravi omaž ovom klasičnom serijalu, ali da je prvo morao da isteše veštine radeći za korporacije poput Activisona i Electronic Artsa. No, kockice su se lagano slagale, dvodimenzionalne platformske igre se vraćale u modu, digitalna distribucija nezavisnih igara postajala sve lakša, u međuvremenu se desio i Switch i nije neko čudo da je The Messenger za sada igra koja postoji samo za PC i najnoviju Nintendovu konzolu. Pedigre NES-ovog Ninja Gaidena je izuzetno vidljiv u The Messengeru.

 

 

Ali, a ovo je bitno, The Messenger ni slučajno nije tek puki omaž Ninja Gaiden. Da jeste, ne verujem da bi Devolver kao izdavač stao iza igre niti da bih ja ovoliko voleo Sabotageov uradak. The Messenger je, a ovo su sada teške reči, u odnosu na Ninja Gaiden ono što je Shovel Knight bio za Duck Tales i Mega Mana, omaž, da, kanalisanje jake inspiracije, svakako, ali pre svega ozbiljna i smislena evolucija u prošlosti testiranih mehaničkih modela.

 

I ponovo, da pojednostavim, The Messenger je naprosto odlična platformska igra prvih nekoliko sati. Postavljen u dopadljiv nindža mizanscen on priča priču o miroljubivom selu miroljubivih nindža koje se po ceo dan vežbaju za rat a čiji jedan od najmlađih pripadnika odjednom mora da odnese užasno važnu poruku na drugi kraj kontinenta kako bi, možda, sprečio da demonski kralj uništi čitav svet. Scenario igre je prepun metareferenci i dobronamernog sarkazma i meni je veoma prijao – pogotovo jer The Messenger zna kad da se zajebava a kada da se samo malo uozbilji i počne da nam servira neočekivane (ili, eh, „neočekivane“, u zavisnosti koliko ste o igri unapred čitali) preokrete u narativu. Ne da ovde odjednom dobijamo neke produbljene likove i ljudsku dramu kao u Iconoclasts ili Celeste, ali The Messenger se uspešno igra sa videoigračkim tropima i još uspešnije vezuje dosta smele mehaničke promene koje se u igru uvode sa razvojem narativa.

 

Pošto je sada već nemoguće da se o ovome priča bez spojlovanja, evo upozorenja: u narednim pasusima sledi spojlovanje mehanike igre The Messenger (i okasneli odgovor na pitanje koje je drug Ridiculus postavio još pre neku godinu: postoje li mehanički spojleri?) i najbolje je da sve do samog kraja teksta više ne čitate, ako biste da igru iskusite na potpuno devičanski način. Za vas ću samo reći da je pored Celeste The Messenger sigurno najbolja platformska igra prošle godine i da meni stoji rame uz rame sa Shovel Knight po tome kako sigurno uzima platformske ideje osamdesetih godina i smisleno ih razvija. OK? OK. Kada se spojleri završe, krupnim slovima ću napisati da je kraj spojlera.

 

 

Elem, The Messenger tokom prvih nekoliko sati predstavlja linearnu igru koja ima izvanredno odmerenu krivulju izazova i umešno igrača provodi kroz sve komplikovanije platformske deonice dajući mu gradualno dodatnu opremu i sposobnosti kako bi mogao da ih savlada. Narativno, ovo je jedna jednostavna i konzistentna priča o mladom nindži koji kroz sve veća iskušenja postaje sve bliži idealu heroja o kome, uostalom, priča stoletno predanje na osnovu koga su ga i poslali u ovu avanturu.

 

The Messenger ovde kombinuje neke ustaljene mehanike, poput dobijanja mogućnosti da se penjete uz (neke) vertikalne površine ili krila od tkanine koja omogućuju jedrenje kroz vazduh, ali ima i neke sopstvene, odlične ideje. Najvidljivija od njih je svakako „cloudstep“ – naime, umesto „besplatnog“ duplog skoka koji je tako čest u platformskim igrama (čak ga i God of War ima, kad malo bolje razmislite), naš Kurir u ovoj igri dobija mogućnost da izvede drugi skok u vazduhu tek ako posle prvog skoka uspe da katanom udari neprijatelja ili neki od objekata u okruženju. Ovo na prvi pogled deluje sasvim nefer pogotovo kada vidite kako je The Messenger brza igra i kako sobe kroz koje prolazite postaju komplikovane kasnije u igri sa neverovatnom količinom praznog prostora kroz koji treba nekako preći, ali uz malo prakse intuicija počinje da preuzima kontrolu i The Messenger vam omogućava da izvedete neke od najatraktivnijih poteza koje sam u skorije vreme video u 2D igrama sa trenucima u kojima će vam se činiti da ste naučili da letite.

 

Igra, rekoh, vrlo pažljivo eskalira težinu pa su borbe sa izuzetno dobro dizajniranim bossovima pravi momenti da se potvrdi šta ste sve naučili a „kraj“ ovog prvog dela igre je praktično „diplomiranje“ kroz seriju đavolski dizajniranih soba sa sve kompleksnijim preprekama.

 

Ispostavlja se, naravno, da ovo nije i kraj igre (iako je boss koga poražavate u ovom delu zapravo najteži od svih), i da The Messenger tek ovde otkriva svoje karte. Vreme je petlja, naime, demoni ne mogu biti poraženi u samo jednom vremenskom periodu, a čitav ordil kroz koji ste prolazili je bio zapravo samo priprema da spoznate pravu istinu i glavačke uletite u novu, širu avanturu koja podrazumeva skakanje između dva vremenska toka i istraživanje sada otvorene mape.

 

Hoću reći, The Messenger se tu transformiše u metroidvania igru, pozivajući igrača da istražuje mapu, pronalazi nove puteve na osnovu u međuvremenu stečenih sposobnosti i otvara čitave nove sekcije sveta kako bi uspešno sakupio muzičke note koje su jedina nada u borbi protiv demonskog kralja. Sa estetske strane ovo je ispraćeno time da igra, čim se uvede ideja putovanja kroz vreme, počinje da šalta između osmobitne i šesnaestobitne grafike i muzike, simulirajući prelazak sa igranja na konzoli kao što je bio NES na moćniji Super NES.

 

Što je vrlo zgodno poigravanje igra sa nostalgijom, ali nikako i presudna stvar za uživanje u ovom naslovu. Ponovo, The Messenger je pre svega đavaoski dobar platformer i metroidvania element igre je tu pre svega da bi vas doveo do sve kompleksnijih platformskih izazova. Što je, opet, za mene, sasvim kako treba da bude. The Messenger ovaj fokus i potvrđuje time da su zadaci koje u ovom delu igre treba izvršiti opisani u kriptičnim delovima proročanstva koje, da se ne lažemo, nećete razumeti ako slučajno niste već ranije bili u delu mape na koji se odnose, pa iako postoji opcija da krenete na slepo da njuškate po mapi i tražite šta sledeće da uradite, normalan svet će ući u najbližu radnju i platiti 300 vremenskih krhotina (osnovna valuta u igri) kako bi dobio jasan indikator gde na mapi sledeće treba da se pojavi.

 

Ovim igra sasvim eksplicitno ljudima koji nemaju vremena ili živaca da sami istražuju nudi pomoć, uostalom sasvim dijegetičku, jer je uverena da pronalaženje mesta na mapi na kome se nalazi naredni cilj nije „glavno jelo“ već da su to ponovo sjajne platformske deonice koje tamo treba savladati. Ovo se na kraju podvlači time da je poslednja sekcija u igri potpuno linearna i podrazumeva najkompleksniji platformski dizajn sa brojnim prebacivanjima iz jedne u drugu vremensku eru. Uostalom, glavna korist od narativnog elementa koji podrazumeva prebivanje u istim prostorima ali u dva vremena je to da dizajneri mogu da se razulare po pitanju dizajna soba, sa povremeno sasvim ingenioznim problemima u kojima morate da shvatite kako neprelazne prepreke ipak možete preći skakanjem u drugi vremenski tok. Pritom, The Messenger izbegava da vas frustrira time što će ovakve probleme učiniti previše opskurnim – tačke u kojima se može preći u drugo vreme uglavnom su blizu mesta na kojima je to neophodno učiniti da bi se napredovalo i igra postiže odličnu ravnotežu između blagih (ali ne plitkih) cerebralnih napora koje morate napraviti i koordinacije pokreta potrebne za prelaženje složenih platformi.

 

Kao i druge dobre moderne platformske igre, The Messenger uspeva da dosegne sinergiju zadovoljavajuće visoke težine i minimalnog frustriranja. Delom ovo se postiže napuštanjem koncepta „života“ i kažnjavanjem pogibije samo oduzimanjem dela valute koju ćete zaraditi u narednim pokušajima (plus, demončić Quarble koji vam spasava život i onda ovu uslugu naplaćuje predstavlja jedan od uspešnijih primera komičnog predaha u savremenim igrama), a delom razumnim rasporedom čekpointa na mapi. Rezultat je da je The Messenger igra koja me jeste povremeno bacala na muke zaista teškim momentima, ali da se ni u jednom trenutku nije postavljalo pitanje da li ja to mogu da pređem već samo koliko će mi trebati da pažljivo odmerim brzinu kojom unosim inpute i trijumfujem.

 

Zamerke igri da je drugi deo nefokusiran i dosadan u odnosu na prvi, koje sam video po internetu mogu da shvatim, čak je i drug Calavera pomenuo da mu je kupovanje saveta od prodavca u radnji bilo skupo, ali ovo nije bilo kako sam ja iskusio igru. Drugi deo igre je svakako manje kontrolisan od strane dizajnera u smislu tempa i podrazumeva prelaženje delova koje ste već prešli, ali sa druge strane: em je tu sada i gomila teleporta koji pomažu da preskočite delove mape, em sam ja do ovog mesta u igri već odavno bio pokupovao i apgrejdovao sve karakteristike lika i komade opreme pa vremenske krhotine i nisam imao na šta da trošim sem na pomenute savete. U svakom slučaju, drugi deo igre je i definisan tom slobodom da radite šta želite (sugerisano i apgrejdima koji u njemu postaju dostupni) – da sami istražujete mapu i tražite sledeći zadatak, da potpuno batalite priču i upustite se u potragu za opcionim medaljonima koji su često dobri skriveni i podrazumevaju prilično teške platformske probleme, ili, pak, da sve to ignorišete i idete od zadatka do zadatka, kupujući za svaki sledeći savet gde se nalazi, porazite još nekoliko odličnih bossova i završite igru.

 

 

Reč dve i o bossovima: The Messenger koristi standardni dizajn u kome bossovi imaju po nekoliko faza, ali igra nikada ne čini grijeh kreiranja damage sponge neprijatelja i borbe sa bossovima imaju odličan tempo, intuitivno razumljive faze i sjajno osmišljene probleme u kojima morate sve što ste do tada naučili da upotrebite na jednom višem nivou igranja. Poslednji boss prvog dela igre (Barma’thazel) će vas naterati da najveći deo borbe provedete ne dotičući tlo u nekoj vrsti diplomskog ispita, ali kasniji bossovi, iako lakši od njega, će podrazumevati i manipulaciju vremenskim tokovima i neću preterati ako kažem da ova igra ima neke od najboljih bossova koje sam video u poslednjih par godina. Takođe, za razliku od Hollow Knighta ili Dead Cells, čekpoint za bossa se nalazi odmah ispred sobe u kojoj vas boss čeka, pa je prelaženje istog samo pitanje rafinmana sposobnosti a ne i test strpljenja.

 

Estetski, The Messenger je lepa ali možda ne na prvi pogled upečatljiva igra. Hoću reći, programska odluka da se na početku ide na osmobitnu estetiku (mada, da ne bude zabune, The Messenger ni u ludilu ne biste pomešali sa STVARNIM osmobitnim naslovima poput Ninja Gaiden ili Mega Man) znači i da The Messenger nema šansu da vas obori s nogu fenomenalnim vizuelnim dizajnom poput Dead Cells ili Hollow Knight. Ali je ideja šaltanja između osmobitne i šesnaestobitne grafike izvrsna i donosi dobrodošli diverzitet grafici. Generalno, igra se više bavi time da ima lako razaznatljive likove i jasne pozadine nego da bude prelepa ali su neki od bossova svejedno izuzetno atraktivni, poput, recimo Clockwork Conciergea (koga poražavate jašući na zmaju) ili ogromnog sprajta čudovišta od kog morate bežati u „Corrupted Future“ delu igre. Muzika je, pak, veoma dobra sa svojim spufovanjem NES i SNES estetika i tema i mada je moja žena pizdela da su melodije previše iritantne i repetitivne, lagaću ako kažem da mnoge od njih nisam pevušio nakon igranja igre. Kruna svega je već pomenuti dobronamerni humor koji se retko valja u blatu prvoloptaškog i povremeno uspeva da skrene i u zdravo intelektualne vode a da opet zadrži lakoću primerenu medijumu. Samo ću reći da sve priče koje prodavac ima da sa vama podeli treba da čujete.

 

The Messenger je, dakle, jedan kvalitetno osmišljen i stručno realizovan paket, igra koja iako dosta smelo eksperimentiše sa formom i žanrom, zapravo vrlo dobro zna šta joj je glavni adut i na njega se najviše usredsređuje. Ko voli platformske igre ovo treba da proba bez mnogo premišljanja, a kako su nam The Sabotage već najavili i ekspanziju za ovu godinu, ja se unapred radujem.

 

 

KRAJ SPOJLERA

 

Evo sada i par reči o igri The Gardens Between koju sam takođe pominjao na listi igara godine a koju sam sa zadovoljstvom odigrao iz nekoliko cugova o novogodišnjim praznicima a onda smarao FatheraJapea da on to mora da odigra, kad smo se sreli na ulici pre koji dan. Doduše, ovo je igra koju bi normalna osoba odigrala u jednom jedinom cugu, tokom dva ili tri sata vremena, no, kako kod mene to obično biva, ona je uletala između dugačkih onlajn sesija igranja Earth Defence Force 5, završavanja Spajdermenovog DLC-a i after partija u Dead Cells…

 

Elem, The Gardens Between je prva igra australijskog studija The Voxel Agents za normalne platforme na kojima se igra pošten svet. Australci su se do sada tesali na telefonskim puzzle igrama, a The Gardens Between je u neku ruku obred prelaska na svetlu stranu, ali i potvrda toga šta su sve ovi ljudi naučili o pravljenju misaonih igara.

 

No, prva stvar koja upada u oči kod ove igre je svakako njena estetika, odnosno taj neki (gotovo pa pre)naglašeni gorkoslatki osvrt na nevinost detinjstva, nedužno prisećanje na avanture koje dete ima kreirajući od najbanalnijih svakodnevnih predmeta i situacija pustolovine koje formiraju ličnost i ostaju sa nama do kraja života. Smeštena u svet koji se i fizički sastoji od artefakata iz detinjstva dvoje protagonista, The Gardens Between je meditacija o prijateljstvu kakvo možete imati samo u nežnim predbupertetskim godinama i tome kako ono posebnim kvalitetom farba sva detinja iskustva. Hoću reći, igra zapravo ne pokušava da kaže nešto veliko ili složeno, ona čak ni nema narativ već samo seriju misaonih problema koji su sklopljeni oko predmeta koji su na ovaj ili onaj način bili važni u detinjstvu glavnih likova (audio-kasete, katodni televizori, računske mašine sa LED ekranima, stare konzole za igranje) i njen prevashodni cilj je, reklo bi se, da kreira atmosferu i osećaj radije nego da vam nešto ispriča.

 

Što je sasvim u redu, naravno, pogotovo što je u mehaničkom smislu The Gardens Between zapravo prilično inteligentno dizajniran.

 

 

Ne i revolucionarno, da ne bude zabune. The Gardens Between ima jednu glavnu ideju u svojoj mehanici i ona podrazumeva manipulaciju protokom vremena (ali ne na način kao u The Messenger, ako je to potrebno da naglasim) a nekoliko vrsta problema koje u igri susrećete su sve varijacije na osnovnu mehaniku. Drugim rečima, The Gardens Between nije ambiciozan kao, recimo, Braid u kome je Jonathan Blow uspevao da iz sveta u svet pronalazi radikalno nove načine da se pozabavi tematikom kontrole protoka vremena. The Gardens Between kreće od ideje da vreme protiče u smeru u kome likovi hodaju (što znači da kada idete unazad, predmeti koji su pali sa, recimo, litice, odleću natrag na liticu itd.) a onda uvodi nekoliko pametnih amandmana na ovo pravilo oko kojih onda sklapa svoje prepreke.

 

Osnovna struktura igre je osmišljena da bude minimalno frustrirajuća. The Gardens Between nema fail state: likovi nikada nisu ni u kakvoj opasnosti niti je moguće trenutnu mapu do te mere promeniti da postane nerešiva, a što su sve stvari koje moram da istaknem i pohvalim. Dizajneri su se zaista svojski potrudili da nam obezbede vreme i prostor za osmatranje i razmišljanje, da nam jasno signaliziraju kada smo neki deo trenutnog problema ireverzibilno rešili i da o njemu ne treba da više razmišljamo i rezultat je da je ovo prilično laka ali ne intelektualno nezadovoljavajuća igra. Ima ovde veoma dobrih momenata u kojima shvatite kako neki od elemenata okruženja odstupa od „normalnog“ protoka vremena i onda se osećate kao carina kada to iskoristite da problem rešite (dao bih primere, ali i to bi bio mehanički spojler, a za ovako kratku igru to bi bio greh). The Gardens Between je misaona igra koja podrazumeva i pažljivo osmatranje okruženja i eksperimentisanje sa vraćanjem vremena napred-nazad a ovo se sa druge strane, odlično uklapa sa idejom da je svaka od mapa zapravo malo ostrvo kojim se protagonisti kreću spiralnom putanjom od periferije ka centru i od obale ka vrhu brda pa su epifanije kada shvatite da je predmet koji ste videli na početku mape zapravo odigrao centralnu ulogu u rešavanju finalnog problema na mapi prilično duboko zadovoljavajuće.

 

Opet, ovo je vrlo kratka igra – ostrva ima svega dvadesetak sa još pregršt opcionih problemčića koje možda nećete ni prepoznati – i priznajem da sam pričekao da dođe na popust pre nego što sam za nju istresao pare, no uvek je u pitanju kvalitetno iskustvo, pogotovo ako vam bude prijala ta kombinacija smirenog, ali pametnog igranja i nežne milenijalske (?) estetike.

 

 

The Gardens Between je, da bude jasno, izuzetno lepa igra sa vokselima koji ovde ne moraju da se bave kreiranjem eksplozija i rasipanjem čestica na sve strane, već sklapanjem izuzetno prijemčivih diorama ofarbanih jakim, živim bojama i prepunih prepoznatljivih, perfektno dizajniranih svakodnevnih predmeta čija predimenzioniranost (i uloga u problemima koje rešavate) igri daje ugodan element začudnosti. Minimalistički zvučni dizajn i ambijentalna muzika pravilno uokviruju ovo iskustvo kao jedan izlet u prijatnu sanjariju o nevinijem, lepšem vremenu koje, jasno je, ipak pamtimo kao bolje nego što je zaista bilo. Igra, kako rekosmo, ne pokušava da bogznašta artikulisano kaže, ali je veoma uspešna u evociranju osećaja koji je starim ljudima poput nas zaista dostupan samo kroz poluusnule reminiscencije. Topla preporuka ako se nalazite u svemu tome.

 

Video igre: Destiny 2

Posted in video igre with tags , , , , on 17 januara, 2019 by mehmetkrljic

Jedna od igara koje sam dosta igrao u Decembru prošle godine bila je i Destiny 2, a što je, naravno, smešno na mnogo načina jer je i na ovom topiku zabeleženo kako sam napisao da nemam ambiciju da ulazim u igranje ovakve igre pošto to zahteva veliko vremensko (i nezanemarljivo monetarno) ulaganje koje nisam spreman da napravim. E, onda, naravno, ispostavilo se da je Destiny 2 mnogo slabiji trkač u trci za zaradu najviše novca na svetu nego što je Activision predviđao (mislim, ipak je to firma koja je odmah svom novom šefu finansija tresnula  petnes miliona plate i deonica na astal, čim je ušao prvog radnog dana u kancelariju, iako, kao, na sve strane prave uštede, štipkajući sve primetnije i od mučenog Blizzarda) pa je između ostalog, u naporu da se Destiny 2 omili narodu, igra i podeljena besplatno PS+ pretplatnicima (nešto kasnije i PC igračima sa Battle.net nalogom) ene bi li ljudi namamljeni (dubioznim?) kvalitetima bazične igre nastavili da kupuju skupe ekspanzije i tako finansiraju monetarnu adikciju Bobija Kotika.

 

Hoću da kažem, što je džabe i Bogu je drago, pa sam, sasvim svestan da je bazična Destiny 2 igra dobila dosta podeljene reakcije (u kontrastu sa Forsaken ekspanzijom za koju se ljudi uglavnom kunu da je odlična a igra me je svakih par minuta nutkala da je kupim), rešio da joj dam nekoliko šansi. Kažem „nekoliko“ jer je prvi utisak bio veoma mlak i podsetio me zašto sam, uostalom, kako su igre prolazile, sve više gubio interesovanje i za Halo serijal…

 

Moj finalni utisak, nakon što sam igru deinstalirao posle nekih mesec dana (bila je to neka vrsta rejdž-kvita kada je igra, pored već instaliranih sedamdesetak gigabajta na mom harddisku insistirala da moram da instaliram i novi dvadesetgigabajtni apdejt da bih uopšte nastavio da igram) je bolji od tog prvog utiska, ali lagao bih kada bih rekao da me je Destiny 2 osvojila svojim šarmom i prefinjenošću i da sam maštao o dugom zajedničkom životu. U najboljem slučaju, proveli smo nekoliko ludih noći ali nije to bila veza u kojoj smo krenuli od početne zaljubljenosti pa se vremenom malko hladili i postajali racionalniji ali i dalje imali zrele simpatije jedno za drugo. Destiny 2 je, ako smem da kažem, neobično neprivlačna igra s obzirom na to koliko iskustva njeni tvorci kolektivno imaju u kreiranju destiny-olikih igara i koliko je njen izdavač ambiciozno insistirao da će to biti desetogodišnji program igranja za ozbiljne igrače. Neki elementi Destiny 2 su među najboljima u industriji uopšte, ali neki drugi elementi, koji su isprva očigledniji, kao da su se zaverili da mi igranje ove igre učine što je nepodnošljivije mogućim predlogom.

 

Ovde treba na trenutak uštopovati loptu i na istu stati da se objasni da sam ja potpuno svestan da nisam ciljna grupa za ovu igru, ali da je sa druge strane potpuno SULUDO da ja nisam ciljna grupa za ovu igru. Mislim, u jednu ruku, Destiny 2 je igra koja želi da joj budete verni godinama pa zato stalno doprema novi sadržaj, bilo u formi boljih i kvalitetnijih oklopa i pucaljki, bilo u formi dnevnih i nedeljnih zadataka, bilo u formi robusnih ekspanzija koje podižu limite na svim meračima koje u igri pratite i isporučuju nove mape, misije, neprijatelje itd. Destiny 2 je u tom smislu destilacija igre-kao-usluga pristupa: ona kreira okruženje koje treba da dobro upoznate (da se s njim praktično intimizirate) ali koje će istovremeno i stalno evoluirati, ona sve svoje sisteme podešava tako da vam pritisnu žlezde sa endorfinom na način koji će vas terati da joj se vraćate svakog dana ili makar na nekoliko dana nedeljno svake nedelje, ona vam nudi neprebrojne načine da kastomizujete svoj lik kako biste imali tu neku low-level igračku ekspresiju i identitet u virtuelnom okruženju i prepuna je moneta i monetica koje sakupljate ne biste li dosegli nekakav sledeći mikrocilj i time ostali vezani za igru u koju ste, prezjumabli, slupali već desetine ili stotine sati (i Evra). Istovremeno, ona se jako trudi da vam naplati sve što je naplatiti moguće, od pomenutih ekspanzija pa do šejdera za oružje, a sve to spakovano u jedan od mehanički najboljih FPS sklopova u istoriji videoigara. Kad sve to uzmete u obzir, trebalo bi da sam ja zapravo njihova primarna ciljna grupa: stariji čovek sa stalnim zaposlenjem koje ga sa jedne strane sprečava da se posveti velikom broju (drugih) videoigara, ali koje mu i garantuje prihod što mu omogućava, priznajemo, dosta skupo održavanje odnosa sa Destiny 2 a koje istovremeno može da bude i surogat za socijalni život koji, po prirodi stvari taj čovek zapravo i nema u nekoj ozbiljnijoj meri, uhvaćen u paklenu ekremovsku formulu kuća-poso.

 

 

Da nisam ciljna grupa za Destiny 2 jasno je i po tome što nikada nisam igrao originalni Destiny koji sam kupio sekondhend i nikada zaigrao jer me ni onda nije dovoljno privlačila njena ideja spajanja FPS i kvaziMMO modela. Ne da sam protiv same ideje, ali Bungijev način njenog izvođenja mi je od početka delovao nekako beživotan, bez šarma i udice kojom bi trebalo da ulovi starijeg čoveka poput mene.

 

Ispostavilo se da nisam bogznašta propustio, to jest da sam sa Destiny 2 dobio reprizu iskustva koje su drugi imali sa originalnim Destiny. Uprkos inicijalnim reakcijama da je Destiny 2 MNOGO rafiniranija verzija modela i da je kampanja sjajna a „sadržaj“ preobilan – koje su se čule po podkastima i igračkim sajtovima u nedelji kada je Destiny 2 lansiran – ispostavilo se da je brzo sve došlo u normalu, da ljudi nastavljaju da D2 igraju najviše po dužnosti (jer svi njihovi drugari igraju), da je „sadržaja“ zapravo malo a vučna sila dnevnih i nedeljnih zadataka i beskonačnog levelapovanja svega preslaba da bi hranila autentični entuzijazam. Utoliko, ne osećam da ću ikog uvrediti ako kažem da je Destiny 2 pravi primer korporacijskog produkta bez duše i sasvim jasne vizije a za koji se vidi da je ipak pravljen od strane jednog od najboljih studija u poslu.

 

 

Velika zamerka originalnom Destiny je bilo to da su priča i „lore“ skrajnuti zarad samog gejmpleja, a što, priznajem, zvuči kao suluda primedba nekome ko je FPS ukus gradio na nekakvim Doomovima i Quakeovima, no sa Destiny 2, koji je napravio napor da ovo ispravi sam imao ozbiljan problem da se ikako zainteresujem za univerzum koji ova igra baštini i sudbinske sukobe koji su predmet njenog narativa.

 

Naime, Destiny lore je tako očigledno sastavljen od opštih mesta i bombastičnih termina da ne mogu čak ni da kažem da deluje da ga je pravio algoritam. Ovde se jako vidi napor Bungiejevih narativnih dizajnera da zadovolje male drkadžije na JuTjubu koje se pale na misterije i povezivanje ličnih i generalnih istorija, te neprebrojnih detalja kulture i nasleđa u konzistentnu celinu (pa mislim, nije taj Dark Souls postao to što jeste samo na ime dobrog gejmpleja valjda) ali i da ni slučajno ne opterete igru nekakvim obavezujućim narativom koji bi imao jasne činove, početak, sredinu i, pupupu, kraj, jer onda kako da ljudi to nastave da igraju tih mitskih deset godina?

 

Rezultat je da je priča u Destiny 2 generička do neprobavljivosti i dok se vidi da Activision nije štedeo na muzikama, glumama, renderingu kinematika, igra u meni nije uspela da izazove ne neku dublju emociju već ni prostu zainteresovanost šta će biti dalje. Likovi skoro da ne postoje, iako je vidan napor da neki od njih dobiju malo karaktera (sa sve entuzijastičnim deliverijem Nolana Norta) i ono nešto humora i razonode što se pojavi u narativu meni je samo služilo da podvuče koliko je generalna priča nemaštovita i dosadna. Kad se na sve dodaju negativci koji su trećerazredna interpretacija Warhammer 40K predložaka, priznaću da sam se pitao kuda je otišla sva ona kreativnost koju su početkom stoleća u Bungieu ulili u stvaranje Halo univerzuma.

 

No, Destiny 2 nije Halo, iako se često oblači kao Halo, priča kao Halo i obećava da će sa vama voditi ljubav kao Halo. Coup de grace Bungievog i Activisionovog planiranja desetogodišnjeg života Destinyja je svakako trebalo da bude upravo to da Destiny nije Halo i da je Destiny ono što se dobija kada Halo parite sa Diablom. A ljudi nisu išli unaokolo i kukumavčili kako Diablo ima loš narativ, yes? Bili su suviše zauzeti mahnitim kliktanjem na demone i apgrejdovanjem svih statistika koje postoje da bi sred sve te zabave još brinuli i o (jedva prisutnom) narativu i (skoro nepostojećim) likovima. Uklopimo li taj osećaj konstantne progresije sa tradicionalnih „30 sekundi zabave koji se stalno ponavljaju“, a po čemu je Halo od početka poznat, sigurno su rezonovali na tim svojim sastancima, pokazujući te svoje powepoint prezentacije i mudro se smeškajući, imaćemo apsolutnog pobednika.

 

I ja se slažem, na papiru to zaista deluje kao dobitna kombinacija. Mislim, i „problematični“ Diablo III je pored sve kritike koju je popio za neke svoje elemente i posle šest godina ostao igra koju ljudi vole, igraju i kupuju a Halo je zbilja serijal koji može da se pohvali izvanrednim mehaničkim rafinmanom i zdravim gejmplej lupom koji je i danas primamljiv. No, evo, kupio sam Diablo III na Switchu pre nekoliko nedelja i prvih pola sata igranja ove igre bilo mi je bolje od svih 20-30 sati koliko sam spičio u Destiny 2. Bungie, naprosto, nije uspeo da te separatno sjajne elemente spoji u dovoljno koherentnu celinu za moj ukus.

 

Prvo je to da je FPS akcija u Destiny 2 zaista dobra, rekoh već, među najboljima u industriji, ali da bi bila još bolja u kontekstu koji bi joj davao više težine. Koliko god to glupo i očigledno bilo, vredi ponoviti: Doom je imao samo rudimente zapleta, ali je imao sav potreban kontekst da igrač bude potpuno sjedinjen sa igrom: jedini ste preživeli na vanzemaljskoj ljudskoj stanici koja je pod opsadom demona, treba da preživite i pobegnete. Sve što ste u Doomu radili bilo je prirodno ugođeno sa ovom premisom.

 

U kontrastu sa tim, Destiny 2 ima istovremeno i previše i premalo narativa. Previše jer nas bombarduje kojekakvim žargonom, tananim likovima i ekspozitornim scenama, monolozima i dijalozima u kojima se priča o tom nekom ratu i gardijanima koji su sila al su sad onemoćali i igrač je jedini koji ima šansu da preokrene tok neravnopravne borbe, ali premalo jer je sve to tralala grandiozno i nedovoljno lično i ništa od toga ne pruža jasnu i konzistentnu motivaciju da se zaputite prema indikatoru na ekranu i tamo pucate na nekakve neprijatelje i, možda, pritisnete neko dugme.

 

Ovo je, naravno, usud igara koje su pravljene da budu igrane kooperativno i u kojima je bitnije kakvu ćete opremu imati posle dva sata igranja od toga kakvog ste bossa porazili. Destiny 2 je ultimativna „sledi indikator na ekranu“ igra, sastavljena od stalnih susreta sa mobovima trivijalnih neprijatelja od kojih ćete većinu poraziti samo jednim udarcem izbliza, a gde su „stani i brani sad ovu tačku jedno pet minuta, dečko“ instance puka punktuacija a ne nekakva opipljiva krešenda.

 

 

Ovim hoću da kažem da dok je mehanički gledano, Destiny 2 svakako Bungie na vrhuncu svojih moći i puške i čin pucanja ni u jednom trenutku nisu ništa manje nego duboko zadovoljavajući, sa druge strane, dizajn misija konzistentno ide linijom najmanjeg mogućeg otpora, oslanjajući se na ideju da će brojnost neprijatelja i povremeni bullet sponge bossovi biti kompenzacija za odsustvo nekakvog prefinjenijeg pristupa ulascima u neprijateljsku teritoriju i izlascima iz iste. Apstraktnost ideje da je cilj misije pritiskanje dugmeta ili preživljavanje pet minuta na jednoj tački je nešto o čemu ne želite da igrač razmišlja dok igra misiju, a Destiny 2 često upada u ovu zamku.

 

Ali, mislim, nije da nema igara koje su na istim idejama imale sasvim pristojne karijere, od Borderlands (2) koji je praktično kreirao obrazac koga od tada mnogi, uključujući Bungie, kopiraju, pa do meni vrlo pristojnog Shadow Warrior 2, pokazalo se da je moguće naučiti lekcije iz propasti ur-pretka Hellgate: London i izaći sa dobitnom formulom pred igrače.

 

Ali Destiny 2 ovo, barem za moj ukus, neuspelo replicira.

 

Ako su same borbe kontekstualno nezanimljive i ne znače nam bogznašta u smislu nekakvog trajnijeg utiska o igri, onda bi ono što borbe donose moralo da bude dovoljno primamljivo da nas navede da u njih stalno ulazimo. Destiny 2 ima, rekosmo već, i kampanju, i dnevne i nedeljne zadatke, i „public event“ instance gde možete bukvalno u prolazu da se udružite sa drugim igračima i pet minuta rešetate neprijatelje sprečavajući skriptovanu infiltraciju ili štogod, i patrole koje su minikapmanje sa nekoliko konsekutivnih ciljeva, i strikeove i na kraju višesatne raidove, sve to predviđeno da se igra sa drugim ljudima (strike i raid sadržaj ne možete ni početi ako niste deo formalnog tima) i uz ideju da će nagrada za udruživanje biti iskustvo i, jelte, loot, ali bio sam prilično iznenađen kada sam shvatio koliko je ovaj element igre za mene bio agresivno beznačajan.

 

Hoću reći, Diablo III je u svojoj savremenoj verziji gotovo savršeno odmeren sistem za dotok novoga: novih oružja i komada oklopa, novih sposobnosti i pasivnih bonusa, igra u kojoj svakih nekoliko minuta dobijate nešto što vam otvara nove mogućnosti a svakih par sati nešto što vam omogućava radikalno nov pristup igranju. I tako mesecima. Destiny 2 pokušava isti trik – kao uostalom i desetine FPS, i ARPG igara na tržištu – ali ne uspeva, demonstrirajući da DOBAR dizajn Skinerove kutije nije baš tako lako napraviti.

 

 

Možda je delom ovde problem što je bazična mehanika FPS igre sa korenima u Halou svakako složenija od Diablovog kliktanja pa je i teže radikalno je menjati kako se igrač i njegova oprema kreću po nivoima. Opet, ne umem da nađem mnogo opravdanja za to što su puške generalno neinteresantne i što sam ih menjao samo kada sam nailazio na statistički bolje ponude. Bungie je ovde delom i zbog nekakve, pretpostavljam, gramzivosti, prilično otežao modifikovanje ponašanja pušaka (i mačeva) (i bacača granata) (i raketnih bacača) pa je kombinovanje elementalnih efekata koje je donosilo toliko zadovoljstva u Shadow Warrior 2 ovde teoretski dostižno ali samo uz mnogo grajnda i, nagađate, kupovine nekog od resursa za prave pare. Konkretno, mnoga oružja su mi u inventaru trunula jer je jedini način da ih smisleno apgrejdujem bilo korišćenje retkog resursa koji mi nije bio dostupan bez kupovine ekspanzija igre. Pa tako li se vi igrate štapa i šargarepe, Bungie?

 

Jednako, karakteristike lika sam maksimizovao posle dva dana igranja, dosegavši najviši dostupan nivo i ma koliko da je igra insistirala da sad tek počinje pravo levelapovanje, dosezanjem narednih „nivoa svetlosti“ (u jasnom imitiranju Diablovog pristupa, dodao bih) ispostavilo se da mi „bright engrami“ koje sam na ovaj način osvajao ne znače ništa bez drugih resursa vezanih, pogađate, za dalje kupovine ovoga i onoga. Rezultat je da sam  vrlo brzo izgubio osećaj da u igri ikako smisleno napredujem i da sam oružja menjao kada je to kontekstualno imalo smisla, bez nekakvog plana i ambicije da lik razvijam na partikularne načine.

 

Opet, naglašavam da igranje igre bez mnogo saradnje sa drugim igračima svakako nije „pravi“ način igranja Destiny 2 i da bi sva ta oprema i levelapovanja imali možda više smisla da sam imao pristup raidovima. Opet, ne samo da su Bungie raidove zaključali iza potrebe da ih igrate sa još nekoliko ljudi i preporuke da imate visoke nivoe svetlosti (još grajnda), namenjujući ovaj sadržaj, očigledno, pre svega igračima najvišeg nivoa, kao post-game sadržaj, već je i dobar deo pozitivnih kritika koje sam o igri čuo insistirao da je kampanja vrlo dobra i da je vredi završiti.

 

Nisam je završio jer, kako rekoh, igra je nastavila da me opterećuje obavezom da daunloudujem komično velike apdejte kako bih uopšte mogao da nastavim sa kampanjom (to je taj usud always online igara sa single player komponentom), ali ovo je i mesto na kome treba da kažem da uprkos dosta negativnom tonu ovog što sam do sada napisao, Destiny 2 ima u sebi dovoljno Halovog DNK da sam istrajao skoro trideset sati uz nju.

 

 

Kada ste, jelte, na terenu i svuda oko vas su neprijatelji a vi jezdite kroz (neretko vanzemaljski) vazduh koristeći trostruke skokove, preciznim hicima iz sumanuto moćnog pištolja snajpujete u padu strelce po okolnim liticama, onda doskočite na tlo, bacite granatu (koja ima svoj kuldaun tajmer) što pobije pola neprijateljskog voda samonavođenim gelerima, a ostale zaspete vatrom iz automatske puške, kada onda neprijatelju dođe pojačanje a vi aktivirate super-potez (takođe sa kuldaun tajmerom) i RAZVALITE ih udarajući po nejači dugačkom palicom, u gracioznom baletu nasilja i smrti, Destiny 2 je igra koja proizvodi sasvim lep materijal za uspomene.

 

Ovde svakako vredi i podvući da pričamo o jednom od najlepših FPS naslova na tržištu u poslednjih nekoliko godina. Ako su prethodnu konzolnu generaciju obeležili smeđi, „realistični“ šuteri, Destiny 2 je dobrodošla odmazda grafičkih dizajnera sa svojim psihodeličnim kaleidoskopom boja, moćnim vanzemaljskim predelima i dizajnom neprijatelja koji iako većinu vremena nije preterano nadahnut, ipak proizvede i po koji biser. Naravno, animacija i fizika su uvek bili jaki aduti Haloa pa je i u Destiny ovaj sloj igre izvrstan i, uz moćan dizajn zvuka i jaku muziku, ima ovde momenata kada se zaista osećate zadovoljno. Ali ipak samo momenata koji prođu.

 

Takođe, igranje u crucibleu, dakle, PvP element igre, je korektno. Ni ovde igra nema neki preterano maštovit dizajn, nude se klasični timski deathmatch i domination, uz određena ograničenja da se kompenzuje osnovni dizajn igre sav zasnovan na preterivanju u moći igrača (tako da, recimo, u PvP dobijate samo dve patrone za sačmaru i dugačke tajmere na mašinama koje kreiraju još municije), ali je akcija veoma brza i brizantna. Doduše, reći ću da je, u skladu sa tim nekim modernim, kolovdjutijevskim filozofijama, akcija možda i prebrza sa jako kratkim time to kill vrednostima koje redovno favorizuju igrača koji prvi vidi protivnika, bez pametnih kompenzacija za razliku u nivoima među igračima, pa da, iako sam se ovde dobro proveo, Destinyjev PvP nije uspeo da mi zadrži pažnju i smatram ga osetno slabijim od visokog rafinmana onog što nude Splatoon i, dakako, Overwatch.

 

I, Overwatch je svakako zanimljiv fenomen za poređenje jer, na kraju krajeva, radi se tehnički o igri istog izdavača sa, nominalno, veoma sličnom ambicijom: da se FPS dizajn spoji sa idejom trajne progresije i stalnih nagradica, a u cilju zadržavanja igrača tokom više godina. No, Overwatch je mnogo toga pametnog uradio (narativ sveden na jedan uvodni video i „lore“ sasvim izmešten iz igre, naglasak na dobro dizajniranim arenama, odsecanje svog mogućeg balasta kako bi kvalitetna mehanika zablistala, pažljiva kontrola nad metaigrom kako bi igranje u timu i ZA tim uvek bilo prirodan impuls) i u poređenju sa njim Destiny 2 deluje kao, avaj, prepumpana zbrka sistema, valuta i, eh, destinacija, koja ne uspeva da unovči svoje nesumnjivo izvrsne elemente.

 

Takva joj je, na kraju, ispala i sudbina, i ovde ne mislim samo na to da sam je ja bez prolivenih suza deinstalirao pre kraja kampanje, već i na recentni razvod između Activisiona i Bungieja. Sada se svakako može reći da im, ako mi oprostite na užasnoj igri reči, nije bilo suđeno i da će biti makar zanimljivo videti šta novonezavisni Bungie može da uradi sa igrom koju sada kontroliše u potpunosti. Možda na kraju Destiny 2 bude priča o preokretu i spasenju, kakvu je doživeo Diablo III? A možda se sve svede na kreiranje battle royale moda? Ono što je sigurno je da bi igra morala žestoko da se potrudi da me privuče natrag sebi. Videćemo.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 12-01-2019

Posted in metal with tags on 12 januara, 2019 by mehmetkrljic

Da nastavimo onda sa metalom i u novoj godini jer, nikad se ne zna, možda nam je poslednja. U to ime, prvo da vidimo šta ima u blek metal krugovima ovog hladnog, mračnog Januara – meseca, uostalom, nazvanog po bogu sa dva lica…

Naravno, ima bendova koji ništa više u životu ne vole do da objave album 31. Decembra, pa tako i ukrajinski trio Old Scythia. Njihov drugi album, Слепая Война (to jest, Slepi rat) izašao je na bandcampu baš na poslednji dan stare godine i meni ulepšao januarsko slušanje koje je u velikoj meri, bar što se blek metala tiče, obeleženo podosadnim atmosferičnim blek metal albumima koji, reklo bi se, dobro uspevaju u ovim zimskim, tmurnim mesecima. Old Scythia su uzbudljivi jer sviraju paganski, mišićav, ratni blek metal, sa dosta vatre i besa da se setimo da se zimi ne mora biti samo depresivan. Uz odličnu produkciju i vrlo solidan songrajting, Ukrajinci su mi, mada nisam sklon slovenskom nacionalizmu i njegovim izdancima, sasvim uprijatili početak godine:

https://hammerofdamnation.bandcamp.com/album/blind-war

Četvrtog Januara dobili smo i četvrti album jednočlanog slovenačkog atmosferičnog benda Veldes. Tilen Šimon, nekada član meni dragih slemera Within Destruction, sa ovim projektom dobro zna šta hoće i, rekao bih, ima više nego adekvatne zanatske skilove da to i dostigne. Flameless je album melanholičnih atmosfera i razigranih harmonija ali je produciran kudikamo bolje od januarske poplave ruskih i ukrajinskih izdanja iz istog podžanra pa je odmah i lakši za slušanje. Nije ovo nužno baš moja šolja čaja ali Veldes zvuči kao pravi bend i njegova emotivna ekspresija ima legitimnu umetničku formu pa držim da će zainteresovanima prijati:

https://veldes.bandcamp.com/album/flameless

Onda, iz Ohaja stiže duo Cabra (u kome jedan čovek radi sve, uključujući programiranje bubnjeva i pevanje, a drugi samo pripevava i na ovom izdanju ga i nema) sa novim EP-jem koji nudi pet pesama prijatnog i žestokog melodičnog blek metala. We Are Infinitus je osveženje jer je bestidno melodična ploča ali bez utapanja u atmosferu i melanholiju, već, naprotiv, sa akcentom na brzini i energiji. Sve što može da nas prene iz zimske letargije je poželjno a ovo je i vrlo solidna ploča generičkog ali vitalnog blek metala koja samo na momente (na primer u solažama) podseća da je u pitanju maltene sobna produkcija:

https://cabra4.bandcamp.com/album/we-are-infinitus

Pred kraj prošle godine, dakle, 28. Decembra izašao je i debi italijanskog dvojca Insonus i The Will to Nothingness je ploča opsednuta nihilizmom i depresijom, ali nekome će baš to leći. Italijani su tačno na sredini između amaterskog sobnog zvuka i profesionalne, upeglane produkcije i ovo im vrlo dobro stoji  jer su sačuvali ekspresivnost i sirovost a opet sve odiše solidnim kvalitetom. Naravno, ovo je blek metal pa ne očekujte prijatno slušanje, posebno jer miks prenaglašava visoke tonove, no The Will to Nothingness i nije ploča kojoj je ambicija da prija. Ali da drži pažnju, to svakako. Valjano i bučno:

https://throatsproductions.bandcamp.com/album/the-will-to-nothingness

Sedmojanuarsko slavlje je proteklo i u znaku izlaska debi albuma bernskog projekta Grusig. Dvojica mladića koji ovde sviraju su inače članovi lokalnog blek metal sastava Chotzä a sa ovim projektom se trude da odu još dalje u kombinovanju sirove blek metal svirke i lokalnog švajcarskog folklora, u postizanju nekakvog osobenog blackened rock’n’roll štimunga. Dr Ahfang vor Misäärä je zanimljiva ploča barem za jedno slušanje jer je ova mešavina prilično potentna, pa će vam to možda i pomoći da premostite malo taman miks koji otežava užitak. Ima ovde dosta interesantnih ideja i valja ga čuti:

https://grusig.bandcamp.com/releases

Wrang iz Utrehta se već nekoliko godina nakanjuju i mada su prvi album snimili još 2017. godine, na bandcampu, gde se ovo pojavilo pre neki dan piše da ploča izlazi tek prvog Oktobra. Whaaaat? Ništa ja tu ne razumem, ali ovo je muzički ponovo jedna zanimljiva kombinacija sirovog blek metala sa malo atmosferičarskih ambicija i, čak nešto shoegazea. Wrang su preagresivni da bi spadali u blackgaze fioku ali imaju dobitnu kombinaciju udaračkije i melanholičnije muzike i ovo je debi album koji uspešno beži od ustaljenih, generičkih formula i na kome se vidi i čuje da je nastajao kroz bolan, dugačak proces te da nosi komadiće duša svojih autora. A to je baš lepo:

https://wrang.bandcamp.com/album/domstad-swart-metael

Njemački Ferndal imaju drugi album, Singularitäten i njihov melodični blek metal nije postao manje ambiciozan u međuvremenu. Singularitäten je ploča sa folklornim i simfonijskim elementima, a što ume na momente da bude i vrlo kičasto. No, Ferndal se iz sve snage trude da sva ta violončela i narodnjačka pevanja upletu koliko organskije mogu uz propisan metal i ja ne mogu da kažem da me to sve ne šarmira u određenoj meri. Naravno, dugačka je ovo ploča (duža od sat vremena) sa predugačkim pesmama, ali ako vam se Ferndalova formula dopadne, verujem da ćete uživati u ovoj vrlo solidnoj produkciji:

https://ferndal.bandcamp.com/album/singularit-ten

Belgijanci Saqra’s Cult izbacili su drugi album, The 9th King i ova ploča ima primetno manje tribalnih elemenata od njihovog debija od pre par godina. I mada to jeste potencijalni problem jer nije lako izdvojiti se u moru blek metal bendova i projekata koji nadiru sa svih strana sveta, Saqra’s Cult ovim albumom potvrđuju da su sasvim ubedljivi i kada njihova muzika prebiva u skoro pa klasičnom skandinavskom blek zvuku. The 9th King je jednostavno dobar album dobrih pesama koje traju podugo (ali ih zato ima samo četiri) sa gomilom odličnih rifova što se smenjuju kako treba preko furioznih, zaošijanih bubnjeva. Gitarski rad je, zapravo ono što ovaj album vidno izdvaja iz uobičajene blek metal ponude i inventivnost gitara se onda preliva i u kompozicije koje su živahne i veoma ubedljive. Odličan album blek metala koji spaja najbolju žanrovsku klasiku sa ukusnim i odmerenim inoviranjem. Za mene album nedelje:

https://amorfatiproductions.bandcamp.com/album/saqras-cult-the-9th-king

Tu je i novi Veilburner i ovaj duo sa svojim četvrtim albumom nastavlja nesputanu praksu mešanja black i death metala sa eksperimentalnim ambicijama. Kao i do sada, reklo bi se da ovom bendu treba apsolutno stisnuti šaku za ambiciju jer je A Sire to the Ghouls of Lunacy ploča koja bez ikakvih obzira ide u svakom smeru koji joj se učini zanimljivim. Ovde ima i blek metal prljavštine i death metal discipline i mnogo neobičnih, bizarnih elemenata i ornamenata a činjenica da nije baš sve to uvek nužno da bi kompozicije bile kompletne donekle je ublažena šarmantnom tetralnošću koja je naprisutnija u vokalnoj izvedbi. Veilburner su bend koji možda i ne traži svoj konačni iskaz i možda je njihov konačni iskaz upravo ta naizgled beskrajna potraga. Svakako zanimljivo bar za jedno slušanje:

https://veilburner.bandcamp.com/album/a-sire-to-the-ghouls-of-lunacy-experimental-black-death-metal

Mo’ynoq iz mesta Raleigh iz Severne Karoline (odakle su i moji omiljeni videogejming podkasteri, Jeremy Parish i Benj Edwards, čisto da se zna) su izbacili prvi album, Dreaming in a Dead Langauage i ovo je intrigantna ploča blek metala u već prepoznatljivom stilu istočne obale SAD, sa agresivnom i brzom svirkom ali i elementima avangarde i odjecima industrial metala u onome što rade. Krallice su, naravno, najlakši bend da Mo’ynoq sa njima uporedim, jer je ovo i produkcijski i idejno zapravo dosta blizu njujorškim, hm, zvezdama ovog zvuka, pa ako vam se oni dopadaju, Mo’ynoq su verovatno vredni vaše pažnje. Meni se, for d rekord, ovo veoma sviđa ali ja ionako volim ovakav pristup blek metalu:

https://moynoq.bandcamp.com/album/dreaming-in-a-dead-language

Stoner metal je krenuo ove godine debi albumom istanbulskih Uluru koji je stigao posle testiranja vode kroz dva EP-ja. Uluru su instrumentalni stoner/ psihodelični rok i Acrophilia je ploča solidnog gruva i dobre produkcije sa blagim istočnjačkim prelivima u svojim kompzicijama. Naravno, orijentalna muzika i psihodelični rok imaju dugu i plodnu istoriju krosdresinga pa je sasvim neupadljivo da je ovo turski bend, ali to i nije bitno. Uluru su vrlo dobri u ovome što rade i mada me Acrophilia nije sad tu nešto oborila s nogu i izula iz patika, ovo je ploča koja lekovito dođe u januarskom depresivnom periodu:

https://ulurutrio.bandcamp.com/album/acrophilia

Kad smo već kod krosdresinga, sidnejski bend Numidia je izbacio istoimeni prvi album i ovo je opet psihodelični, dosta meditativni rok sa uticajima koji se protežu i do severne Afrike i tamošnjeg specifičnog pristupa bluzu. Naravno, australijske pustinje nisu posve neslične saharskim pustošima pa tu ima neke organske veze. Numidia nije, ponovo, ploča posle koje sam ostao bez teksta ali je prijatna i manje metal od onoga što bih inače trpao u ove preglede pa može da zaprija i ljudima koji nisu skloni istome:

https://numidia.bandcamp.com/releases

Estonci Mang Sort su izbacili drugi album, Maa Sarv (Rog Zemlje, moliću lepo) i ovo je jedna sirova, distorzirana komadina teške stoner svirke sa doom prelivima, snimljena u podrumu (tj. u prostoriji za vežbanje) a što sve doprinosi njenom šarmu. Mang Sort malo preteruju sa ponavljanjem i precenjuju kvalitet svojih rifova (najkraća od tri pesme na albumu je duža od trinaest minuta!!) ali je ovo u celini slušljiva ploča svakako pre svega na ime tog teškog, masnog zvuka. Mang Sort bi neverovatno profitirali od producenta koji bi ih naterao da više razmišljaju o editingu koji bi izvrsne delove njihovih kompozicija hajlajtovao i teški gruv ove muzike učinio neodoljivim, no to ćemo da vidimo ubuduće. Za sada, ovo je pristojno:

https://mangont.bandcamp.com/album/maa-sarv

Stone Witch iz Arizone su izbacili svoj drugi album, Desert Oracle i ovo je ploča vrlo ubedljivih hard rok/ doom kompozicija sa iskrenim sabatovskim srcem koje kuca u grudima članovima benda, rifovima koji osvajaju svojim faziranim krvarenjima, odličnim pevanjem i generalnim gruvom koji odiše autentičnošću. Samo je jedna prepreka između ovog albuma i mog oduševljenog preporučivanja da se isti uključi na spisak vječnih klasika: produkcija. Mislim, nisam ja sad neki čistunac, to je valjda svakom dobronamernom građaninu Srbije sa okolinom jasno, volim ja da je sirovo i prljavo, ali dobar deo Desert Oraclea zvuči kao da je snimljen u kutiji za cipele i to baš izrazito slabi utisak celog albuma. No, dobro, uvo se posle nekog vremena navikne i onda ova ploča zasija. Dajte joj šansu:

https://stonewitchband.bandcamp.com/album/desert-oracle

Prilično mi je prijao istoimeni debi album losanđeloskih Deatchant a koji je bučna ploča psihodeličnog, jako isfaziranog i u razne gitarske efekte potopljenog roka. Deatchant imaju osvežavajuće prozračan miks, pogotovo imajući na umu koliko je tu multitrekovanih gitara i koliko efekata na njima čujemo i već time drže solidnu lekciju kolegama što čine bar devet desetina ostatka stoner scene, a koje ne uspevaju da umaknu spljeskanim miksevima. No, Deatchant nisu samo dobro producirani za ono što rade nego i rade dobre stvari. Ne tokom celog albuma u istom nivou kvaliteta, da se razumemo, ima ovde malko meandriranja i filera, ali je Deatchant (ploča) album vrlo obećavajućeg psihodeličnog benda sa očiglednim talentom za pisanje pesama i razmišljanje izvan uobičajene „ajde da začadimo i da zadžemujemo, pa ti snimi šta ispadne“ šeme koju mnogi slični bendovi baštine. Dopalo mi se:

https://deathchantnoise.com/album/deathchant

Za porciju melanholičnog doom metala ćete se izvoleti obratiti švedskom dvočlanom projektu Vanha nastalom kada je Jan Johansson iz Frostvang namerio da napravi bend koji će se baviti najtužnijim, najmračnijim, najtežim metalom koji je mogao da zamisli. Naravno, kada album nazovete Melancholia tu nema mnogo dileme oko smera u kome se ide i ovo je ploča veoma sporih, IZRAZITO melanholičnih komada koji, srećom, zaista i dalje imaju svu potrebnu doom težinu da se provuku kuda treba. Naravno, kičasto je to, ali već sam ovde guslao o dobrom i lošem kiču a Vanha su svakako na boljoj strani ove jednačine. Ja sam, naprosto, čovek kome nikada nije dosta sporih, teških pesama u kojima imamo i prozuklo death metal pevanje i najnežnije gitarske melodije, pa ako i vama ova formula deluje privlačno, Vanha su bend za vas čak iako ne donose ništa suštinski novo u svoj podžanr:

https://vanhablacklion.bandcamp.com/album/melancholia

Takođe u doom vodama, ali bliže hard roku i sa više gruva su Yatra iz Merilenda, trio sa dva bradata mužjaka i jednom poštenom ženom na bas-gitari. Njihov prvi album, Death Ritual je pristojna, mada ne posebno originalna kolekcija pesama koje imaju atmosferu, gruv i težinu ali ih više od svega od ostale stoner i doom bratije i sestrije izdvaja neobično pevanje gitariste i lidera benda, Dane Helmutha. Njegov poluprošaptani a poluprokrkljani deliveri može ovu muziku odmah da vam ogadi a možda će vam biti i interesantan. U svakom slučaju, ovo je daleko od antologijskog albuma, ali nije nevaljašno za slušanje, posebno ako ste naklonjeni doomu koji ne zapostavlja hard rok korene i gruv:

https://grimoirerecords.bandcamp.com/album/death-ritual

Death metal je bio jak prošle godine, kako smo prošle nedelje obrazlagali, a započeo je novu godinu vrlo dostojanstveno, već prvog Januara trećim albumom benda Meathook iz Feniksa. Ako vam se bend zove Meathook a album Crypts, Coffins, Corpses, nema baš mnogo sumnje u to da vam se uzori nalaze negde na transverzali Cannibal Corpse-Suffocation i, kakvog li iznenađenja, meni prilično prija prljavi, muzgavi, brtutalni death metal koga ovi klinci provlače. Naravno, Meathook su malo previše verni staroj školi pa njihova muzika apsolutno ignoriše sve te nivoe sofisticiranosti koje su uzori ugradili u svoju svirku tokom decenija, no, to nije nužno ogroman minus jer ako vam se sluša nešto zaista brutalno i sirovo, na tragu estetike koju su baštinili Mortician, Meathook više nego isporučuju. U eri ispeglanih, kompjuterski preciznih albuma brutalnog death metala, Meathook uprkos svojoj relativnoj neoriginalnosti, osvajaju svojom spontanošću:

https://meathookubr.bandcamp.com/album/crypts-coffins-corpses

Pred kraj prošle godine izašao je i novi Feral i švedski death metal prodavci nemaju čega da se stide na svom trećem albumu. Flesh for Funerals Eternal je, naravno, praktično bukvar klasičnog swedeath zvuka, i od njega  nikako ne treba očekivati nekakve inovacije ili smela probijanja novih granica.To naprosto nije nešto za šta su Feral zainteresovani. Ono za šta JESU zainteresovani je, evidentno, održavanje plamena koji je u švedskom metalu zapaljen pre tridesetak godina i Flesh for Funerals Eternal je još jedna interpretacija najboljih trenutaka koje su u svojim ranim godinama imali Entombed, Dismember, Unleashed, Grave i njihovi švedski saborci. Sve je to odsvirano perfektno, tako da ne deluje kao mašinska fotokopija a miks je ekstremno težak i glasan kako i dolikuje. Feral definitivno neće nikada biti proglašeni za originatore ičega ali kad snimaju ovako jake albume, koga je uopšte briga? Plus izvrstan omot. Pošto bandcamp nema (još uvek) sve pesme, evo i JuTjub linka:

https://feralsweden.bandcamp.com/album/flesh-for-funerals-eternal-death-metal

https://youtu.be/Sq2FxlX89wQ

Finski death metaslci Festerday postoje skoro trideset godina a upravo su izbacili debi album. Mislim, ja sam sav za to da se čeka dok ploča ne sazri, ali 28 godina priprema (i,doduše, snimanja raznih demoa, splitova, kompilacija itd.) je malo mnogo. Dobre vesti su da je Iihtallan vrlo solidna i zaista zrela ploča teškog, moćnog skandinavksog death metala sa par izleta u melodiju koji podseća da ono što danas podrazumevamo pod melodičnim death metalom uglavnom kursu ne valja i predstavlja presipanje iz šupljeg u prazno likova koji sanjaju o televizijskoj popularnosti. Festerday imaju u osnovi prljav i težak zvuk na tragu Autopsy i, dakako Grave, a onda kad na to dođe i malo melodičnih pasaža, d-beat prebijanja i odličnog gruva sve legne na svoje mesto. Dugo čekan ali valjan debi:

https://festerday.bandcamp.com/album/lihtallan

Januarsku tugovanku svakako epitomizira četvrti album švedskih A Swarm of the Sun. The Woods je ploča sa svega tri pesme, ali od kojih je najkraća duža od dvanaest minuta i ovo je, u produžetku onoga što bend već izvesno vreme radi, istraživanje tuge i melanholije korišćenjem svih dostupnih oružja u arsenalu post roka i post metala. Naravno da to može da bude nategnuto pa i dosadno – posebno ako čekate da bend udari u gitare a pesme vas izlažu beskonačnoj predigri u formi dugačkih dronova – ali A Swarm of the Sun su jedan od zanimljivijih odgovora na decenijsko pitanje kako bi zvučali Godspeed You! Black Emperor kada bi bili (više) metal. Nije za svakoga ali ovo je dostojanstvena ploča u svom valjanju u kalu depresije na kojoj se čekanje da bend udari i krene sa težinom, zapravo prilično isplati:

https://aswarmofthesun.bandcamp.com/album/the-woods

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 04-01-2019 i propusti iz 2018.

Posted in metal with tags on 4 januara, 2019 by mehmetkrljic

Dobro, obećao sam da ću neke svoje propuste iz 2018. Godine nadoknaditi kačenjem dodatnih preporuka za slušanje albuma izašlih tokom godine a koje sam propustio u vreme kada su se pojavili, pa, evo sada i toga. Ima tu dosta muzike raznih podžanrova pa preporučujem udobno smeštanje u udobnu fotelju sa slušalicama na ušima jer bi se moglo desiti da ovde budemo celu noć. Naravno, kad je napolju težak minus, nije da bismo išta drugo radije da radimo…

Jedna od istina je da sam mnogo dobrog death metala preskočio pišući o metalu u 2018. godini, a što je najviše posledica mog hroničnog nedostatka vremena da radim zabavne stvari i srazmerno lakšeg slušanja blek metala :lol: No, kao neko ko zaista voli death metal, zadovoljstvo mi je da ukažem na album Following The Path To Eternal Fire čikaških Hate Strom Annihilation. Klasičan brutalni death metal sa podužim pesmama i mnogo mesa:

https://hatestormannihilation1.bandcamp.com/

Khemmis su, pak, mladi američki doom bend koji uspeva da bude potpuno television-friendly a da meni to ne smeta. Ovo je doom od najmelodičnije vrste sa sve raspevanim vokalnim deliverijem, ali uspeva da očuva dostojanstvo i napravi prirodnu sponu sa klasičnim hevi metalom. Desolation je, dakle, odlična ploča i prva na današnjem spisku u izdanju sjajnih pensilvanijskih 20 Buck Spin:

https://listen.20buckspin.com/album/desolation

Rivers of Nihil sam uspešno ignorisao cele godine jer mi se na prvo slušanje njihov album Where Owls Know my Name nije preterano dopao. Ipak, valjda su me praznici malo razmekšali a i ploča se pojavila na gomili godišnjih lista pa sam joj dao još jednu šansu i, dobro, slušljivo je ovo. Thinking man’s death metal svakako nije epitet koji bi mene automatski privukao ičemu ali ovi Pensilvanijaneri su snimili intrigantan album:

https://riversofnihil.bandcamp.com/album/where-owls-know-my-name

Snakehound su, pak, bend koji, barem mene, podseća šta bi termin metalcore trebalo da znači (hint: ne ono što vrte po MTV Rocks) (haštag: old man yells at cloud) i ovo je album nervoznih gitara, mnogo promena ritmova, rafalnih bubnjeva i pevača koji pošteno dere grlo. Converge fanovi ovo ne treba da propuste:

https://snakehound.bandcamp.com/album/imitation-crown

Ahtme, iz Kanzas sitija su izbacili svoj prvenac za Unique Leader i ovo je još jedan od albuma koji mi je promakao na prvo slušanje jer je zvučao veoma generički, ali sam mu sada dao još jednu šansu i mada ovo nije death metal koji izmišlja nešto novo, Sewerborn je prijatna, dobro odsvirana, tenzijom nabijena ploča intimnog, skoro kamernog death metala za ljubitelje relativno stare, mada svakako ne najstarije škole:

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/sewerborn

Za nešto prljavo i gadno pobrinuli su se francuski Baneful Storm svojim EP prvencem Invocations koji nudi pet pesama (plus intro) brzog i oštrog black/ detah metala sa starinskim šmekom i krš produkcijom i to veoma prija na ovu hladnoću:

https://banefulstorm.bandcamp.com/album/invocations

Nekrofilth iz Klivlenda su izbacili svoj drugi album pred sam kraj godine (28. Decembra) i ovo je odlična, sirova ali šlifovana komadeška death metala stare škole presečana sa malo panka. Nekrofilth potpuno kapiraju ovaj zvuk, znaju kako da ga učine seksepilnim i ovo ima moje tople preporuke:

https://nekrofilth.bandcamp.com/album/worm-ritual

Edinburški Scumpulse, pak, na svom prvom albumu, Rotten, nude odlični, nervozni i brzi, ali i melodični kad treba, blackened crust i ova kombinacija metala i panka prija i svojom bezobraznošću i inteligencijom:

https://scumpulse.bandcamp.com/album/rotten

Njujorčani Imperial Triumphant su zaista napredovali i njihov treći album, Vile Luxury nudi zanimljiv, avangardni pristup blek metalu u kome se ne odustaje od ružnoće i agresije koji su u korenima ove muzike ali je nadgradnja izvrsna a sve ima i veoma prijatan lo-fi zvuk:

https://gileadmedia.bandcamp.com/album/vile-luxury

Tršćani The Secret su posle više od pola decenije izbacili novi EP za Southern Lord i to je dvadesetak minuta mračne i nihilističke muzike koja više zapravo ne spada i u jedan prepoznatljiv podžanr i najbolje ju je nazvati suicidalnim metalom. Lux Tenebris je spona između grindcorea, dooma, black i death metala kakvu smo dugo, jelte, čekali:

https://thesecretsl.bandcamp.com/album/lux-tenebris

Bend Yashira sa Floride sam pominjao na ime njihovog split EP-a sa bendom Zao, ali i njihov debi album je izašao u 2018. godini i Shrine je simpatična kombinacija math metala, sludgea, grindcorea i malo post-metal elemenata:

https://yashira.bandcamp.com/album/shrine

Francuski mračnjaci Esoctrilihum su izdali svoj treći album za odličnu italijansku etiketi I, Voidhanger Records i Inhüma je komadina BRUTALNOG blur-corea sa nominalno blek metal pripadnošću ali kao i sa većinom bendova iz ove pećinske škole, sama muzika uglavnom nema potrebu da ponavlja žanrovske lekcije jer se napaja nečim crnjim i opasnijim. Esoctrilihum se lože na Lovecrafta i razne okultne ideje, a Inhüma je toliko pržačka ploča da se jedem ko mlad mesec što je nisam čuo ranije:

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/inhu-ma

Mnogo običniji je album Subjugation of the Bastard Son klivlendskih blek metalaca Burial Oath, ali „obično“ ovde ne podrazumeva i „loše“. Burial Oath dobro kapiraju svoj odabrani žanr i unutar njega isporučuju sirovu i žestoku ploču koja ima praktično pankersku energiju. Prija kad se čuje blek metal koji nema ni trunku ambicije da bude depresivan i atmosferičan, jelte:

https://burialoath.bandcamp.com/album/subjugation-of-the-bastard-son-2

I mada Hwæder iz Barseone apsolutno imaju ovakvu ambiciju, njihov album  Of murk skies and withering mountains je ništa manje nego izvrsna ploča melodičnog, atmosferičnog i vrlo emotivnog blek metala koga ovaj dvojac isporučuje veoma ubedljivo, ne komplikujući kad ne treba i kapirajući kada je bitno da se gradi atmosfera a kada da se pljune u šake i žestoko šamara:

https://hwaeder.bandcamp.com/releases

Rusi, Wardra su mi prijali svojom kasetom sa dve pesme, Ancestor of the New World, a koja nudi opak, masan i distorziran blek metal sa dugačkim pesmama i mnogo jake svirke. Ima ovde i „atmosfere“ malo ali su u prvom planu mišići:

https://wardra.bandcamp.com/album/ancestor-of-the-new-world

The Sixth Chamber iz Kalifornije spadaju, po sopstvenim rečima u gothic metal fioku, ali da album Mythos zaista tako zvuči ja to teško da bih preslušao. No, Mythos, naprotiv, zvuči kao izvanredno skapiran ’70s acid rock/ hard rock sa miksom koji bi mogao da vas uhvati nespremne i ubedi da je ovo actually i snimljeno pre četrdesetak godina. Mythos pritom sadrži mnogo ODLIČNIH pesama i ovo mi je baš onako, otkrovenje kome se nisam nadao. Da je uletela ranije, bila bi na listi ploča godine, bez ikakve sumnje:

https://thesixthchamber.bandcamp.com/album/mythos

Infernal Coil iz Ajdahoa su izbacili prvi album, Within a World Forgotten i to je opako zabrljan i sirov death metal na tragu njujorške škole ali sa sopstvenim identitetom. Još jedna blur core ploča za ljubitelje:

https://infernalcoil.bandcamp.com/album/within-a-world-forgotten

Kalifornijski Wolf King su, pak sa svojim prvim albumom, Loyal to the Soil oduševili mešajući malo blek metala sa malo agresivnog hardcorea i to zvuči pitko i besno, baš kako treba:

https://wolfking.bandcamp.com/album/loyal-to-the-soil

Za još eklektičniju smešu žanrova obratite se Britancima Rolo Tomassi čiji je ne znam ni ja koji po redu album Time Will Die and Love Will Bury It jedna opasna smeša blek metala, indie rocka i raznih blackgaze i postmetal elemenata. Zvuči shizofreno, ali zapravo funkcioniše neobično dobro:

https://rolotomassi.bandcamp.com/album/time-will-die-and-love-will-bury-it

Aseitas iz Portlanda su izbacili istoimeni debi album i ovo je tek eklektično, mada se ovaj bend ipak drži prevashodno death metal osnove, ali onda tu meša svakojake proggy i industrijske elemente. Ima tu malo i Gojire, pa i Godflesha, ali i „pravog“ death zvuka pa i slobodne improvizacije, i ako posle slušanja zaključite da ne funkcioniše baš SVE na ovoj ploči, ipak verujem da ćete naći mnogo toga što funkcioniše:

https://aseitas.bandcamp.com/album/aseitas

Japanski Asunojokei je izbacio svoj prvi album i ovo je sjajno odmerena mešavina atmosferičnog blek metala sa post-metal i post-rok nežnostima koja uspeva da bude i emotivna i naivna za sve pare a da vas nije blam da to slušate.

https://asunojokei.bandcamp.com/album/awakening

Virdžinijski Construct of Lethe je na svom drugom albumu, Exiler, ponudio neku vrstu novog, futurističkog čitanja mračnih formula koje su u death metal uveli Immolation i ovo je jedna vrlo promišljena i interesantna ploča:

https://constructoflethe.bandcamp.com/album/exiler

Da se malo izvučemo iz tmine, tmuše i mrčine pomoćiće nam Česi Silent Stream of Godless Elegy sa svojim narodnjačkim, šestim albumom, Smutnice. Naziv benda svedoči o priličnoj ambiciji  koju bend ima sa svojim opusom, ali Smutnice je album koji ambiciju uglavnom opravdava i uspeva da pobegne pretencioznosti. Ima ovde još tragova doom/ death korena iz kojih je bend ponikao ali ovo ladno možete da puštate i ljudima koji slušaju Bilju Krstić i Bistrik i da ih preobratite u metalce ako ste ih zatekli u stanju dovoljnog pijanstva:

https://ssoge.bandcamp.com/album/smutnice

I, da se vratimo tmini, tmuši i mrčini, italijanski Order ov Riven Cathedrals na svom drugom albumu, Göbekli Tepe nudi mitraljesku svirku, mračne horove i rifove kao iseckane laserom pa poslužene uz čašicu vitriola. Kao malo death-metalskija verzija starijih Anaal Nathrakh (sa sve ritam mašinom), Order ov Riven Cathedrals su opaki i otrovni i agresivni gotovo do karikature, ali zato i simpatični:

https://orderovrivencathedrals.bandcamp.com/album/g-bekli-tepe

Finski blek metalci Paara su izdali svoj drugi album, Riitti i to je jedan trijumfalan opus sa mnogo melodije, agresije i nešto folki elemenata. Paara su vrlo ozbiljni u tome što rade, uostalom, neozbiljni bendovi ne počinju albume pesmama od petnaest minuta, ali pokazuje se da istovremeno i znaju šta rade:

https://vicisolumrecords.com/album/riitti

Iz iste zemlje stiže i debi album doom projekta Convocation, Scars Across. U ovom bendu konce vuče L.L. iz Desolate Shrine a muzika je spora, žalosna i teška do zla boga, sa death osnovom i funeral doom tempom. Vrlo dobro i vrlo preporučljivo svima kojima doom nije doom ako pesme ne traju duže od deset minuta a pevač ne zvuči kao najjebeniji pećinski medved u istoriji pećina:

https://everlastingspewrecords.bandcamp.com/album/scars-across

Portugalski Enblood su izbacili jedan od najprijatnijih tech death albuma godine sa svojim prvencem Cast to Exile, a što u sezoni u kojoj smo dobili odličan novi opus Obscure nije mala stvar. Portugalci imaju tehničke osnove ali imaju, bogami i ukusa i njihovo mešanje kompjuterski preciznih blastbitova sa dobro odmerenim, melodičnim rifovima i temama je zamamno:

https://enblood.bandcamp.com/album/cast-to-exile

Australijski jednočlani projekat Convulsing je sa svojim drugim albumom, Grievous ponudio mračnu, atmosferičnu ploču blackened death metala sa mnogo emocije ali ne na uštrb žestine i agresije. Nije ova hermetična muzika za svakoga, a nekome će biti i smešna u svom insistiranju na nihilizmu, no, ako ste prava osoba i ovo je prava ploča:

https://convulsing.bandcamp.com/album/grievous

Njemački prog-death bend Alkaloid (nisu iz Skoplja) je sa drugim albumom, Liquid Anatomy, ponudio sve što biste poželeli od prog-death amalgama – superpreciznu tehničku svirku, harmonske izlete izvan death metal teritorije, komplikovane aranžmane ali, a možda najvažnije, i dosta solidan gruv:

https://alkaloidsom.bandcamp.com/album/liquid-anatomy

Antiverse iz Mineapolisa su izbacili drugi album, Under the Regolith i kako sam već rekao da nisam baš preveliki ljubitelj melodeatha, tako mi je i ovo prijalo jer je ovo melodični death metal spakovan u praktično thrash metal aranžmane:

https://seeingredrecords.bandcamp.com/album/antiverse-under-the-regolith

Ročesterski Allfather sebe opisuje sledećim rečima: Beards. Metal. Fuck you. I to je sasvim legitiman način prezentacije njihove muzike koja je, na drugom albumu, And All Will be Desolation, žestoka i teška u svojoj kombinaciji sludgecorea i poštenog, no-bullshit metala. High on Fire su se već visoko plasirali na listi ove godine i neću tvrditi da su Allfather baš TOLIKO dobri, ali ako poželite nešto slično High on Fireu, ovo uopšte nije rđav izbor:

https://allfather1.bandcamp.com/album/and-all-will-be-desolation

Osmi (!!!) studijski album ukrajinskog benda Kroda, Selbstwelt je jedna raskošna i, naravno, malko kičasta prezentacija najboljeg što slovenski paganski blek metal ume da ponudi. Dakle, ima ovde i čukanja a ima i lepih narodnih melodija uz frulicu. Ne nužno moja šolja čaja ali kakvog smeća se čovek nasluša u ovom podžanru, Kroda je bend koji treba slušati da se podsetimo da nije sve tako crno:

https://kroda.bandcamp.com/album/selbstwelt

Završićemo ukazujući na pregršt death metal albuma pa ako nemate sklonosti ka ovom žanru, slobodno se odmah edžektujte.

Londonski De Profundis na svom petom albumu The Blinding Light of Faith, a koji se bavi, gle čuda, verskim fanatizmom i ekstremizmom, nude mnogo precizne svirke, ali i neprikrivenih melodija. Razlika između melodičnog death metala i „normalnog“ death metala koji je melodičan je svakako u tome kako se melodijama pristupa i De Profundis drže predavanje iz elegancije i otmenosti ovom pločom:

https://deprofundis.bandcamp.com/album/the-blinding-light-of-faith-death-metal

Kanađani The Aftermath debituju odličnim albumom Vermine koji žestoki, vrlo tehnički ali ne i smarački death metal kombinuje sa grindcore kratkoćom i eksplozivnošću:

https://prcmusic.bandcamp.com/album/the-aftermath-vermine-cd

Scorched iz Delavera sa svojim drugim albumom Ecliptic Butchery isporučuju baš ono što u svojoj glavi čujete kada pročitate taj naziv albuma: zvuk težak kao šleper napunjen ekserima, pevača koji kao da se nalazi bar dva metra ispod površine zemlje, rifove od kojih se čoveku prispava ali ne onako prijatno nego nekako bolesno i zastrašujuće, blastbitove koji zvuče kao mašinka i solaže koji zvuče kao da vam sve zube čupaju naživo. Dakle, najtoplije preporuke:

https://listen.20buckspin.com/album/ecliptic-butchery

Montrealski Obsolete Mankind odnose nagradu za najpreteraniji naziv albuma u 2018. godini ali Dystopian Heuristics nije ploča koja preteruje u pokušajima da probije granice žanra. Ovo je samo brutalan, potpuno klasičan brutalan death metal (sa, doduše, neklasičnim pevanjem) kakvog doktori prepisuju kada im dođete žaleći se da dugo niste čuli nešto zaista brutalno:

https://obsoletemankind.bandcamp.com/album/dystopian-heuristics

Clavicus Vile iz Ilinoisa su izbacili svoj prvenac, The Nightspirit’s Call i ovo je takođe žestok i brutalan metal ali sa mrvicom više epskog tona i aranžmanskih ambicija. Ima ovde malo i tech-death elemenata ali je u prvom planu i dalje brutalno blastbitaško prebijanje pa mu se može prići bez bojazni:

https://clavicusvile.bandcamp.com/album/the-nightspirits-call

Bostonski The Beast of Nod je izdao svoj prvi album, Vampira: Disciple of Chaos i, da sam ovo čuo ranije, ozbiljno bi se borio za naslov ploče godine sa Slugdgeovim opusom Esoteric Malacology. The Beast of Nod su, dakle, napisali još jedno bitno poglavlje u knjizi ekstremnog metala inspirisanog naučnom fantastikom i, ako vas rajca tehnički napredna ali nikada pretenciozna muzika napravljena na pozadini čitavog izmaštanog univerzuma, The Beast of Nod su bend za vas:

https://thebeastofnod.bandcamp.com/album/vampira-disciple-of-chaos

Italijanski Uncreation ima mnogo manje ambiciozan pristup svom death metalu koji je prljav, ekstremno žestok i brutalan u tom nekom staroškolskom smislu. Slušajte kako taj doboš zvoni ko da vas udaraju direktno u teme:

https://uncreationgods.bandcamp.com/album/overwhelming-chaos

Æpoch iz Ontarija su snimili album progresivnog death metala koji na momente zaziva najklišeiziranije elemente ove muzike (ćelavi bas, krkljavo pevanje, solaže koje zaboravljaju koja je ovo muzika), ali opet, Awakening Inception je na kraju dana prilično slušljiva ploča koja će mi ostaviti više pozitivnih nego negativnih uspomena:

https://aepochmetal.bandcamp.com/album/awakening-inception

Kvebečki Spirit of Rebellion nemaju ništa ni nalik ovako visokim ambicijama i njihov četvrti album, The Reign of Denial je naprosto njihov testament tome koliko vole i cene Dying Fetus. Što, u godini u kojoj Dying Fetus nisu objavli album, sasvim ima svoje mesto:

https://prcmusic.bandcamp.com/album/spirit-of-rebellion-the-reign-of-denial-cd

Sidnejski Golgothan Remains na svom prvencu Perverse Offerings to the Void podsećaju zašto je australijska škola death metala tako cenjena. Ovo je ploča intenzvno opresivne atmosfere ali i sasvim disciplinovane svirke koja svoje divljaštvo isporučuje kroz estetiku, ne kroz nekompetentnost:

https://golgothanremains.bandcamp.com/album/perverse-offerings-to-the-void

Sasvim na drugoj strani su portugalski Dallian čiji je prvenac, Automata, naglašeno ambiciozna ploča koja simfonijski death metal kombinuje sa steampunk uticajima. Na papiru, priznajem, deluje neslušljivo, ali Dallian su najbliži Septicflesh školi simfoniranja pa je ovo zapravo  interesantna ploča kojoj bih samo preporučio malo manje priklanjanja djent filozofiji digitalnog editovanja da dobije organskiji preliv:

https://dallian.bandcamp.com/album/automata

Ponovo Italija: bend Unbirth sa svojim drugim albumom, Fleshforged Columns of Deceit nudi siguran, pa i ukusan brutalni death metal koji zapravo osvaja odličnim songrajtingom na koga se precizna svirka naslanja na najprirodniji način:

https://unbirth.bandcamp.com/album/fleshforged-columns-of-deceit

Severni su Irci, The Crawling su sa svojim drugim albumom, Wolves and the Hideous White isporučili veoma elegantan death doom, ploču sporih ali nabijenih pesama u kojima se emotivnost ne žrtvuje žestini a dinamičke oscilacije deluju uzbudljivo i pojačavaju centralnu „poruku“ kompozicija:

https://thecrawlingband.bandcamp.com/album/wolves-and-the-hideous-white

Treći album kanadskih Display of Decay se zove Art in Mutilation i, ako ste gladni prostog, brutalnog death metala koji ima gruv a ne komplikuje mnogo, takoreći kao Cannibal Corpse u nekoj svojoj kasnijoj fazi, samo sa tvrdoćom i žestinom koju su imali u ranijoj fazi, Display of Decay isporučuju sa kamatama:

https://gorehouseproductions.bandcamp.com/album/art-in-mutilation

Tursko-danski bend Hyperdontia se dosledno drži svoje teme (višak zuba, jelte) i na drugom albumu prebija iz sve snage. Nexus of Teeth je prilično lo-fi ploča ali taj jeftini zvuk sasvim paše uz ovu mračnu, nestašnu muziku:

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/nexus-of-teeth

Švicarski Anachronism je sa svojim drugim albumom, Orogeny, pokazao da se tehnički death metal može svirati plemenito, sa mnogo avangardnih  naklona i podsetio me malo na Artificial Brain ili ranije albume Wormed. Pošto ta dva benda OBOŽAVAM, ovo je zaista jaka pohvala pa preporučujem da albumu date šansu:

https://anachronismdeath.bandcamp.com/album/orogeny

I, da završimo split EP-jem koji sam naknadnim preslušavanjem odlučio da uvrstim ovde jer, ipak, radi se o nekoj vrsti slamming death metal klasika. Hollow Prophet i Scumfuck su svoj split, Scumprophet izbacili još letos i bilo je to meni simpatično ali nekako nisam bio siguran je li za spominjanje ovde. No, na ponovna slušanja, reklo bi se da jeste i čak i pored odličnih bubnjeva Luke Vezzosija (Within Destruction) ovde ima dosta drugih stvari vrednih da se čuju. Slam za sladkusce:

https://hollowprophet.bandcamp.com/album/split

Film: Aquaman

Posted in film, Stripovi with tags , , , , , on 3 januara, 2019 by mehmetkrljic

Dakle, Aquaman, ili, jelte, Čovek iz vode, kako na IMDB-u glasi distributerski prevod naslova koji se, čini mi se, nigde ne koristi, je ispao boks ofis trijumf za Warner ali i neka vrsta kreativne pobede za DC koja im je, posle debakla sa Justice League i Snyderovog povlačenja sa kormila bila preko potrebna. Warner sada može da kaže da ima dva serijala unutar DCEU koji su solidno uspešni i istovremeno solidno ocenjeni pa je i malo neobično da su i Wonder Woman i Aquaman projekti kojima se nastavci tek naziru. Novu avanturu Wonder Woman ćemo videti tek 2020. godine a mislim da ni Aquaman 2 ne može da se napravi brže od toga.

Hoću reći, u tajmlajnu u kome su filmovi o Supermenu i Betmenu kompromitovani kao koncept iz različitih razloga, a pokušaj da se sa Suicide Squad dobije „little-ekipa-trećepozivaca-that-could“ efekat po uzoru na Marvelov Guardians of the Galaxy ili, dakako, Foxovog Deadpoola, je prošao dosta neuspelo, Warner kao da i dalje nema pojma ni šta da radi sa svojom DCEU avanturom, niti je svestan kako se zapravo zatekao u situaciji da se investiralo u shared universe a da su prinosi nasumični i u proseku nezadovoljavajući.

U tom smislu, Aquaman, koji je pre dve godine delovao kao ekscentrični, maltene vanity projekat studija čiji će keš dolaziti od etabliranih ikona poput Supermena i Betmena, sad, paradoksalno, ostavlja daleko u prašini iza sebe tentpole proizvode kao što je bio Justice League i kao da ukazuje put kojim treba ići dalje. Samo, koji je to put? Pogotovo uzevši u obzir da je Aquaman najmanje „DCEU“ film po pristupu i filingu, kao i da, da budemo sasvim pošteni, nije u pitanju neki SJAJAN film. Kao neko ko se onoliko mrštio na prvi Guardians of the Galaxy, Aquamana bih mogao da strpam u sličnu kategoriju, film koji se iz petnih žila trudi, pa onda i na mišiće dobar deo toga što se trudi – i uspe. Ali se vidi da je na mišiće.

Jedan od svakako jasnih elemenata filma koji su doprineli uspešnosti – makar na kreativnom planu, za finansijski nemam ideju – je da je ovo veoma standalone priča. Aquaman daje obavezni lip service događajima iz Justice League ali prelazi preko implikacija tog filma sa dobrodošlim ignorisanjem i ovo je maltene sasvim razdvojen film o događajima u svetu koji kao da i nema Supermena, Dianu, Betmena. Ako je u nekoj verziji drafta i bilo pomisli na to da se sve malo tješnje poveže, Johns i ostala ekipa zadužena za priču se, srećom, te pomisli brzo otresla. Ne zato što mislim da u Aquamana ne bi mogla da se udenu kameo-pojavljivanja njegovih JLA kolega, naprotiv, već zato što je ovo film koji ionako prosto puca po šavovima od količine priče koja je u njega utrpana. Da je James Wan uspeo da u manje od dva i po sata ugura ovoliko događanja, da ima i origin story i čitav character arc lika koji jedva da veruje u samog sebe a mora da uđe u složenu politiku čitavog novog društva i postane njegov vladar, da izgradi i sruši ne jednog nego dva „glavna“ negativca, dakle, da uradi više nego što je Dan Abnett uradio u aktuelnom Aquaman strip-serijalu za skoro pedeset brojeva (računajući miniserijal o Meri, naravno) – pa to je pravi mali podvig.

U tom smislu je i lakše da se neke stvari koje su u filmu odrađene površno oproste. Aquaman nije sjajan film, zapravo, prilično je daleko od toga, ali je brz i pitak i mada je već posle pola sata sasvim jasno da je ovo, čak i u superherojskim okvirima, ekvivalent apsolutno predimenzioniranog junk food obroka, opet, junk food je sasvim respektabilna ponuda pod određenim uslovima.

Naravno, Aquaman ima taj, uslovno rečeno, hendikep, da je u bioskope ušao uporedo sa Into the Spider-verse koji je, što reče Cripple,  vrlo blizu remek-dela, ali vidimo da mu ovo, makar na blagajnama, nije naudilo. Pogotovo je film odlično prošao u Kini a što je čak i pomalo iznenađujuće uzevši u obzir koliko Kinezi slabo reaguju na Star Wars u poslednje vreme. Pošto je Aquaman, da li smo to već rekli, praktično Star Wars pod vodom. I to pokušaj da se cela originalna Star Wars trilogija spakuje u jedan film, komprimujući Luka i Hana u jednu osobu, Leiji dajući bizarnu boju kose i drzak wonder-bra, Obi-Wan Kenobiju dajući transfuziju krvi narednika Eliasa i cepajući Dartha Vadera na dve odvojene osobe (od kojih je jedna, zapravo Kylo Ren). Opet, ja sam uvek za kvalitetnu imitaciju ako znate da nemate u sebi mnogo kapaciteta za originalno i meni je ovaj pristup Aquamanu bio ne samo legitiman već, uzimajući u obzir strip-predložak, možda i zbilja najpametniji.


Jer, Aquaman u stripu je tradicionalno malo izmešten od ostatka DC univerzuma time što je u pitanju superheroj koji je zapravo pripadnik druge rase, koja, opet, ima svoju civilizaciju, istoriju i kulturu, ali za razliku od Supermena ili Martian Manhuntera, ova rasa nije odavno nestala i ne služi samo za duhovno utemeljenje lika, već je prisutna, sa svojom aktuelnom kulturom i politikom. A opet, za razliku od Wonder Woman sa kojom deli ovakvo utemeljenje lika, Aquaman nije nikada imao luksuz da ga je napravio William Moulton Marston već je za oca imao poznatijeg ali mnogo „mejnstrimskijeg“ Morta Weisingera, pa je i proteklih sedam decenija proveo kao beli, ekstremno izbeljeni beli muškarac sa plavom kosom čija je supermoć, jelte, da „priča sa ribama“.

Tako da, Aquaman stripovi su večito imali na raspolaganju čitavu drugu kulturu i pozornicu na kojoj su mogli da se dešavaju, bez nužde da budu uvezani u DC univerzum, ali je glavni lik uvek morao da bude neka vrsta spojnice između dva sveta i kao rezultat kao da koncept podmorske dvorske drame nikada nije uspeo da se razvije u fullu. Do recentnih radova Geoffa Johnsa i Dana Abnetta, to jest, a na koje se film osetno, i sasvim razumno, oslanja.

Utoliko, Aquaman je zapravo – nalik Star Warsu – priča o porodičnoj svađi koja dovodi u opasnost čitavu planetu i ovo je sasvim časno rešenje za glavni zaplet filma.

Izbor Jasona Momoe za glavnog lika mi je u početku, dakle, pre nekoliko godina, delovao maltene kao provokacija prevashodno stoga što je Aquaman uvek bio belac 2.0, gotovo nacistički ideal muškosti, a Momoa sa svojim varvarskim šarmom kao da je intencionalno išao na „inkluziju“ i „diverzitet“ zbog kojih alt-rajt gubi živce po internetu već barem pola decenije. No, Momoa se pokazao kao jedan od najboljih elemenata filma. Za razliku od Cripplea, mislim da je Momoa apsolutno odgovarajućeg formata za ovakvu ulogu, da ima dostatno harizme, fizičke prezentnosti, ali i zadovoljavjaućih glumačkih veština uključujući komičarsku žicu, da odradi lik koji treba da istovremeno bude i maltene božanstvo, ali i everyman koji od fish-out-of-water zbunjivca sa početka filma mora da postane koliko-toliko uverljiv jebač keve (maltene bukvalno) na kraju. Mislim da Momoa ovo obavlja kako treba i da, zapravo, jeste pomalo šteta da nije dobio bolji film da se u njega insertuje. Jer Aquaman veoma očigledno preuzima mnoge od elemenata Marvelovih filmova o Thoru, pogotovo sa tim čitanjem glavnog junaka koji je hunk ali ima i smisla za humor, ali Thor je ovo postigao u tri filma (od kojih je, ruku na srce, samo poslednji legitimno odličan) dok se u ovm slučaju sve moralo sabiti u jedan i mnogo toga je žrtvovano toj kompresiji.

Jedna od glavnih stvari koja film kvari je ta nedorečenost atlantiđanske kulture i društva uopšte. Film, doduše, čini lavovske i u priličnoj meri uspele napore da nam pokaže različite podmorske frakcije, njihove kulturalne i političke razlike, ali je centralni konflikt beznadežno uprošćen i naivan preko svake prihvatljive mere (sa sve straight-outta-Sunđer-Bob kadrom u kome oktopod svira timpane). Porodični odnosi i drama unutar njih su na nivou He-Mana, dok je dublje rezonovanje vezano za rat Atlantide protiv površine i eventualno osvajanje sveta potpuno neplauzibilno već na ime toga da a) film utemeljuje ideju da je društvo Atlantide zasnovano na praktično neograničenim izvorima energije koje imaju na raspolaganju i b) možda još važnije, da 99,9% Atlantiđana ne može da diše izvan vode.

Oba ova elementa bi se dala obrazložiti tako da se ratu da jače utemeljenje i film i čini određene simbolične napore da poveže sukob sa idejom da površina zagađuje mora ali ovaj interesantni smer zapleta (uostalom, razrađeniji u stripu) naprosto nema vremena da dobije dublju obradu. Otud film živi i umire na temelju unutardvorskog trvenja i sukoba praktično unutar familije a tu postaje primetno koliko mu očajnički fali lik koji bi se mogao porediti sa Marvelovim Lokijem u tumačenju briljantnog Toma Hiddlestonea.

Zapravo, kasting je neobična rak-rana ovog filma. Momoa je, kako rekoh, pogođen 130% a trio veterana u likovima Kidmanove, Dafoea i Lundgrena bi u teoriji filmu trebalo da doda malo gritty utemeljenja, pošto je Aquaman, u vidnom bekstvu od dosadašnje DCEU filozofije, najmanje gritty film u ovom veku. No, ovo troje glumaca, dobri kakvi jesu, su i sami žrtve filma koji mora da protrči kroz svoju priču JER JE IMA APSOLUTNO PREVIŠE pa su mnoge njihove scene svedene na 99% pričanja i 1% mimike. Mislim, Dafoe je odličan glumac (i jedan od retkih koji su zabeležili uloge i u Marvelovom i u Dcjevom propertiju) ali u većini njegovih scena on predstavlja samo kontejner iz kog izlazi ekspozicija dok nepomično, nepromenjenog izraza lica objašnjava drugom liku (i publici) kuda film dalje treba da ode. Ovo je sve vidnije kako film ide dalje – Kidmanova (ili makar njena dublerka) na početku dobija šansu za jednu atraktivnu akcionu scenu kao i za par ljupkih character scena sa mužem i sinom, ali prema kraju filma i ona je maltene drveni direk sa nacrtanim licem koji prepričava narativ. Ovo je, naravno, bedak, uzevši u obzir da je centralni konflikt filma između njena dva sina i da ona mora da gleda kako se oni bore na, jelte, smrt.

Sa druge strane, Amber Heard kao Mera je jedan od naslabijih elemenata produkcije mada ovde nisam siguran koliko je ona lično kriva. Na delu je svakako konvergencija nekoliko loše odmerenih elemenata – tekstualno ona je jedva nešto više od reflektivne površine da na njoj Jason Momoa može da šedouboksuje i pokazuje publici svoj šarm i šmekerizam, njen lik nema ni trunke otmenosti koji lik ima u stripu, ali ajde to i da zanemarimo, ali koja bi MORALA da ide uz nekog ko je kraljevske krvi i igra jednu od najvažnijih uloga u priči. Stilistički je ona još jedan dobar primer za DC-jevo često prebukvalno čitanje stripova i onako u pripijenom zelenom kostimu sa napadno neprirodnom bojom kose, Heardova ne da ne izgleda kao podmorska princeza nego podseća na skromnu kasirku iz obližnje bakalnice koja se za novogoišnji maskenbal u KST-u spremila kako se spremila a pravi kosplejeri joj se onda iz prikrajka podsmevaju jer oni sami ne bi ni za živu glavu u javnosti izašli u ovoj bedi od kostima. Lik Mere je, dakle, potpuno hirurški očišćen od harizme a čak ni na nivou eye-candyja na koji ne moramo biti imuni (ta praznik je, jebem mu boga) Heardova obavlja slab posao delujući zblanuto i ne naročito sigurno kakav karakter treba da projektuje. Ponovo, ne znam koliko je ovde krivica do nje, koliko do Wana, koliko do kostimografa koji je spavao za volanom, ali Mera je promašaj u ovom filmu što ja lično doživljavam kao ozbiljan propust s obzirom da je prilično volim u stripu.

Yahya Abdul-Mateen II je, pak, vrlo solidan kao Black Manta i bio sam istinski razočaran kako ga film tretira kao mid-bossa o kome ne treba mnogo razmišljati iako je scena na Siciliji sigurno najbolje realizovan momenat u filmu. Naravno Patrick Wilson kao Orm treba da bude nabildovani emo-negativac sa elementima Kyloa Rena i on je svakako veliki korak napred u odnosu na Doomsdayja i Steppenwolfa ali je i dalje isuviše ravan i jednodimenzionalan da bismo mi zapravo poverovali u njegov master plan koji podrazumeva i izdaju tisućljetnih tradicija, i šurovanje sa vekovnim neprijateljem i long game da se postane Ocean Master u skladu sa istorijsko-mitološko-političkim uzusima, a da istovremeno nije svestan šta mu se dešava ispred nosa.

No, svakako najproblematičniji element filma je njegova agresivna predizajniranost i, ako bih poželeo da zazvučim ekstremno rasistički, naglas bih pomislio da je ovo element koji je doprineo uspehu filma u Kini. Naime, kostimima svaka čast (minus onaj koji su dali Heardovoj, ali PLUS onaj koji u finalu nosi Momoa), ali dizajn Atlantide je spektakl neverovatnog CGI kiča u kome sve šljašti i sija se u svim bojama duge i mada je lepo videti DCEU film u kome nije sve izfilterisano tako da ostanu samo tri nijanse tamnoplave boje, opet, jasno je da je Thor: Ragnarok, kao jasan predložak, imao mnogo nijansiraniji pristup prikazivanju tuđinskog sveta. Aquamanova Atlantida deluje, božemeprosti, kao nekakav (kineski) knockoff Diznilend, sa apsolutno prevelikim naglaskom na začudnosti i apsolutno premalim razmišljanjem o tome da ovo, na kraju dana, treba da bude društvo u kome žive ljudi koji imaju svoju višemilenijsku civilizaciju i kulturu. Ponovo, Ragnarok je školski primer kako se stripovska stilizacija tako da neobično bude plauzibilno može upotrebiti na filmu, dok je Aquaman bizaran overdouz CGI-ja i starvorsovskih scena masovne akcije koje kulminiraju u pojavlivanju orijaških podmorskih kreatura. Naravno, poslednji sam koji će filmu zameriti skretanje u Kaiđu smeru u poslednjem činu, au contraire, reći ću da je šteta što Wan nije imao prostora da se više ode u ovu stranu kada se pokazalo da CGI odeljenje ovo može da izvuče. Ovako, glavni utisak o finalu je da ono finišira prebrzo i da su se podvodni jarani tek dobro zagrejali za šibanje pre nego što se sve na veštački način završilo tučom između dva brata. Lord of the Rings je ovde stvar koje se treba setiti jer ovaj roman, ali i film, mnogo ubedljivije pokazuju da rat nije stvar volje jednog ili dva čoveka, već sklopa istorijskih okolnosti, i društvenih protivrečnosti koje njime kulminiraju. Aquaman svoju priču završava prebrzo, prepojednostavljeno i uz premalo ideje o tome da se ipak dešava u post-Star Wars eri…

Ako ništa drugo, akcija je uglavnom vrlo dobro snimljena i mada scene borbe jedan-na jedan ali i masovke previše duguju CGI-ju, tuče manjih grupa likova su snimljene izvanredno i služe kao istinski porotivotrov recentnoj brljotini od Venoma. Kidmanova (tj. njena dublerka) u svojoj akcionoj sceni na početku dobija jedan solidni dugi kadar bez rezova koji iako nije na nivou Atomic Blonde majstorstva ipak spada u gornju četvrtinu kvaliteta akcije koju gledamo u superherojskim filmovima već duže od decenije, a dugačka borba na Siciliji je svakako vrhunac filma u mnogo kom pogledu i testamentalna potvrda da sav CGI ovog sveta i dalje ne može da bude zamena za pošten, znojav i krvav kaskaderski rad.

U konačnici, priznajem da sam se pre neku godinu zatekao čudeći se da Warner priprema standalone film o junaku koji je ne godinama nego decenijama maltene samo pančlajn za sprdnju o tome kako, eto, ume da priča sa ribama (film čak ovo ne samo da komentariše već koristi ovaj motiv na dramski ubedljiv način – svaka čast na tome) ali sam onda seo i uradio matematiku i shvatio da je Aquaman maltene mnogo sigurniji ulog nego išta drugo. Supermen i Betmen su odradili šta su odradili i mada će zasigurno imati nove filmove, čini se razumnim da za sada malo odmore na klupi. Green Lantern je propo kako je propo, Wonder Woman je već dobila svoju porciju a drugi JLA članovi su, ispostavlja se ili manje filmljivi od Aquamana (seriously, Martian Manhunter je skoro nezamisliv kao film, a Cyborga bih ja gledao sutra ali to je lik koji je prvi sopstveni strip-serijal dobio tek u ovoj deceniji) ili su već etablirani na televiziji i prelazak u novi medijum bi bio problematičan (Flash, Arrow, pa i Supergirl). Konačno, Suicide Squad je svojim relativnim neuspehom zatvorio vrata ekscentričnijim idejama kao što bi bili, recimo, Outsiders, Birds of Prey, R.E.B.E.L.S. ili, ooooh, Teen Titans i Warner će jedino možda sa New Gods pustiti na volju ovoj liniji razmišljanja. U ovakvoj konstelaciji, Aquaman zapravo ispada prirodan izbor – nekompromitovan lik sa dovoljnim brend rekognišnom ali ne toliko visokim profilom da bi se publika žalila što glavnu ulogu dobija nearijevski Havajćanin, a koji ima strip u maltene neprekidnoj cirkulaciji još 1962. godine i korenima koji sežu u 1941. – ovo je na kraju dana bio maltene low risk projekat za Warner. Ko bi to pomislio?

Aquamana sam gledao u Domu Sindikata, sticajem brojnih nesrećnih okolnosti (dve od ovih okolnosti se odazivaju na funkcije: moja supruga i moj kum, dajući gomilu loše utemeljenih argumenata zašto bi trebalo da ne idemo u po svemu superiorni bioskop u Ušću) pa tako nisam ni video mid-credits sekvencu i nemam pojma šta nam se priprema za nastavak (seriously, odjavna špica je prekinuta jer se oglasio požarni alarm). Ipak, reklo bi se da nastavak ima na čemu da gradi i da bi mnogi od nedostataka ovog filma mogli da budu ispeglani u priči koja će imati manji raspon a, nadajmo se, veću dubinu. Za sada Aquaman kod mene ima pozitivnu ocenu i osećaj da Momoa možda na ovoj platformi može da izgradi sebe u novog Dwaynea Johnsona. S obzirom na to ko je ovaj film režirao, ne bih olako odbacivao mogućnosti ovakvog razvoja događaja. Živi bili pa videli.