Video igre: Igre godine 2018.

Dobro, onda da ispišemo i koju o igrama u 2018. godini… Pre nego što smorim sa svoje tri liste, kratko bih se osvrnuo na godinu u celini i nekakve opservacije koje o njoj imam. Naravno, to možete odmah da preskočite jer ja nisam neki ozbiljan analitičar. Pa čak ni neozbiljan analitičar nego neko ko, na nesreću, ima previše slobodnog vremena.

Elem, ako je 2017. godina zapamćena kao jedna od najboljih godina po prosečnom kvalitetu igara koje su u njoj izašle (a svi se u tome slažu), a što je bila kombinacija više fenomena – vrhunca Sonyjeve strategije publikovanja first party igara, Nintendovog izbacivanja nove konzole u kombinaciji sa nekim od najboljih igara koje su ikada napravili u toj firmi, rata na vrhu između PUBG i Fortnite – za 2018. je bilo jasno da nećemo dosegnuti iste visine, ali je pitanje bilo upravo kako požnjeti svu pozitivnu energiju koju je industrija u 2017. godini zasejala.

Prvi trend koji je očigledan je da su igre-kao-usluga sada ne samo utemeljen koncept već praktično default postavka. Ovo može da nas sekira, jer smo matori, navikli smo da o igrama razmišljamo kao o diskretnim fenomenima koji imaju početak, kraj, uslov za kompletiranje itd. ali ovo je sada realnost. Naravno, mene to sekira i na nekom višem nivou. Od svih igara koje imam na svojim listama što ćete ih videti malo niže, znatno manje od polovine su igre koje će za deset godina moći da se poigraju kao cela, integralna iskustva. Veliki, najveći deo igara danas nisu integralne celine već procesi, iskustva koja se menjaju, dakle, ne proizvod već usluga.

Ovo je naša stvarnost danas i mada je to nešto na šta bismo tipično odmahnuli rukom i primetili da ionako nemamo vremena i živaca da igramo Overwatch ili Fortnite ili Destiny ili Battlefield ili Hearthstone i da ćemo se držati naših „normalnih“ igara za jednog igrača koje imaju jasno definisan početak, kraj, sredinu, misije, parametre kompletiranja itd., paradigma je danas temeljito promenjena, na svim nivoima.

Uzmimo dve igre koje su na mojoj listi najboljih igara koje sam ove godine igrao, dve tipične indi igre koje su napravili mali, jednocifreni timovi i koje se veoma jako pozivaju na estetiku i filozofiju igara iz osamdesetih i devedesetih: i Celeste i The Messenger su dvodimenzionalne platformske igre i ni jedna od njih dve nije „gotova“ ove godine (tj. 2018. godine). Obe su proizvodi koji nastavljaju da se razvijaju i imaju najavljen dodatni sadržaj za 2019. godinu. Hollow Knight? Igra je izašla 2017. godine a ove godine, igrajući ga na Switchu, kad god sam pomislio da ću ga možda završiti, Team Cherry je najavio nove bossove, nove tajne misije, novi „pravi“ kraj… I bezbedno je reći da ga verovatno nikada neću završiti.

I ovako je na sve strane. Za veliki broj ljudi danas, igra godine je Fortnite, a koja je izašla 2017. godine. Ili Overwatch iz 2016. Godine. Na jednoj od moje tri liste videćete i Diablo III koji je izašao 2012. godine.

Možda vas ovo baca u depresiju i Alah zna da za to ima razloga jer što je više igra nalik na servis, to je manje kadra da poživi nakon što industrija prestane od nje da ima koristi. Game History Foundation u ovom trenutku verovatno nema ni najblažu ideju kako bi sačuvala Fortnite od zaborava a na polzu budućih istraživača i, uostalom, radoznalih igrača. A isto važi i za neke od meni najomiljenijih igara (iz ove godine!) poput Monster Hunter: World ili – Dark Souls.

A možda ovo i ne treba da nas baca u depresiju, jer, na kraju dana, igre NISU produkt. Igre su, barem sa strane nas, igrača, pre svega ISKUSTVA. Danas mogu savršeno da emuliram Psionov Match Point koji sam pre 35 godina igrao na ZX Spektrumu kod druga iz razreda, ali ISKUSTVO igranja ove, u to vreme najsavršenije simulacije tenisa koju sam u životu video, iskustvo igranja protiv ortaka iz škole, mini turnira koje smo imali i dinamike koju je ovo proizvelo u našim životima, to emulacija neće biti u stanju da ponovi.

U tom smislu, avanture koje smo u Dark Souls (ponovo) imali ove godine, natčovečanske borbe protiv Gravelordovih sledbenika, gde smo po četiri na jednoga pokušavali da prognamo zlo iz našeg malog dela sveta, vatre kojima smo iz daljine pržili Ornsteina i Smougha, batine koje smo udelili crvenim fantomima i gospodski nakloni kojima samo jedni drugima stavljali do znanja da smo zajedno ratovali i zajedno pobedili, to ni jedan muzej neće moći da sačuva. Isto tako, lov na čudovišta u Monster Hunter: World nikada nije bio unapred pripremljena avantura, već koktel ludačke panike, uzavrelog adrenalina, klizanja niz naslage lišća u Ancient Forestu u potrazi za zaklonom gde možete da popijete nešto da zaleči ljutu ranu i ponovo pokrene umorne udove, dok iznad krošnji vrišti Rathalos, mlati kožnim krilima i vatrom zasipa prašumu. Pa zaleđena polja Coral Highlandsa gde se prevrćete po ledu i zastajete samo da ispraznite ceo okvir u Legianu a vaši saborci padaju po snegu i pokušavaju da izbegnu njene ledene napade. Ili onaj trenutak kada ceo tim radi kao jedan um sa četiri tela, dok udarate mačevima po telesini Barrotha a Jyuratodus se umeša u borbu i onda odjednom čudovišta više i ne obraćaju pažnju na vas… Ništa od ovoga neće biti nemoguće iskusiti u nekoj potencijalnoj budućnosti, osim upravo te komponente da ste kroz sva ova iskustva prošli kao tim, kao grupa ljudi koja je jedan istorijski trenutak proživela samo da bi joj onda bile potrebne godine, možda i decenije da ga pravilno kontekstualizuje.

Hoću da kažem, igrajte igre, neće one tu biti zauvek.

Što, da ne bude zabune, ne znači da je igre-kao-usluga koncept, ma koliko sada bio default pozicija industrije na svim nivoima, zapravo ikakva panacea za sve probleme koje medijum i industrija imaju. Ako nekom nije bilo dovoljno to da su prošle godine Electronic Arts sa Battlefront II sebi morali da metaforički prerežu grkljan napuštajući lootbox model, ova godina je dala još mnogo signala da igre-kao-usluga nije blanko dozvola za štampanje para. Pa čak ni za preživljavanje.

Ne da je to neko iznenađenje – pružanje usluge podrazumeva kontinuirane troškove – ali bilo je zanimljivo gledati kako Destiny 2 – igra iz 2017. godine – u 2018. godini grčevito pokušava da dokaže da je too big to fail i održi glavu iznad vode. Destiny 2, praktično definicija igre-kao-usluge, sa stalnim apdejtima, nedeljnim i dnevnim zadacima i brdom novog sadržaja svakih nekoliko meseci, je igra koja je na kraju deljena besplatno na sve strane samo da se nekako dođe makar u približnu ravan sa beplatnim Fortnite i njegovih 200 miliona registrovanih igrača. Naravno, Activision i Epic su firme sasvim različitih filozofija i porporcija ali ne treba da preterano seirimo nad njihovim mukama jer su ove godine, avaj, poslati vrlo jasni signali da Blizzard plaća cenu Activisionovih posrtanja, sa sve drastičnijim merama štednje u firmi koja možda nikada više neće napraviti igre veličine i važnosti Overwatch i Diablo III, o WoW-u i da ne govorimo.

A ako ni to nije bilo dovoljno da se probudimo, onda bi propast Telltalea morala da bude. Ovo je, na kraju krajeva firma za koju se smatralo da je prva (i maltene jedina) skapirala kako da nam prodaje epizodni sadržaj, igre-kao-uslugu za ljude koji vole narativna iskustva, firma koja je pokupila, činilo se, sve najjače licence na svetu i izbacivala igre na sve strane i iz svih otvora. Što ju je na kraju i sahranilo. RIP.

S druge strane, u PC sferi smo konačno možda dobili indikaciju da će Valve morati da nešto promeni ako ne misli da otkliza u beznačaj. Naravno, drugi izdavači su već pokušali da Steamu pruže ozbiljan otpor lansiranjem sopstvenih onlajn prodavnica ali Epic ne samo da je u ovo uleteo sa najviše para nego i, čini se, nema problem da igra prljavo. Epicova prodavnica ne samo da deli igre za dž, obećava više para proizvođačima, a korisnicima DRM-free iskustvo što se tiče Epica, nego je i gomila igara koje su već imale najavljene datume izlaska na Steamu, namamljena Epicovim mahanjem svežnjevima novčanica, odjednom postala Epic ekskluziva. Ovo nije konkurencija kakvu želimo da vidimo – niko ne želi da ima petnaest launchera na svom kompjuteru od kojih svaki ima ekskluzivne igre, već bi rađe da se oni nameću kvalitetom i cenama na istim igrama – ali možda jeste konkurencija kakva je potrebna da se Valve konačno trgne. Videćemo.

Drugde, valja primetiti i da je VR napravio još nekoliko inkrementalnih koraka napred i da je nekoliko VR igara ove godine legitimno uletelo na „normalne“ liste igara – Moss, Astrobot Rescue Mission, Beat Saber i, naravno, Tetris Effect – ali da je ovde najpresudniji bio upravo najslabiji VR set na tržištu: Playstation VR je svojom relativno niskom cenom i srazmerno visokom upotrebljivošću iskrčio stazu za virtuelnu realnost koja će, možda, ovaj deo medija, odvesti putem „pravog“ mejnstrima.

Za mene je ova godina u velikoj meri protekla u znaku Switcha. Nintedova druga godina sa novom konzolom je bila zanimljiv trijumf, ne zato što se konzola dobro prodavala – a jeste, mada znatno ispod Nintendovih, priznaćemo, suludih projekcija – već zato što je „Switch efekat“ u punoj meri uzeo maha i na strani industrije i na strani igrača. Mnogi su se pitali kakva će biti druga godina konzole koja je u prvoj godini ispucala adute kao što su bili Super Mario Odyssey, The Legend of Zelda: Breath of the Wild, Mario Kart 8 Deluxe i Splatoon 2, i ukazivali da Nintendo naprosto nema takve naslove teške kategorije za drugu godinu.

Ispostavilo se da su Super Smash Bros. i Pokemon dovoljni teškaši sami za sebe – Super Smash Bros. Ultimate je prodao tri miliona komada u Americi za samo nedelju dana postavljajući rekord za Switch igre – ali možda važnije, Switch je sada platforma za SVE. Na ovoj konzoli sada možete da igrate, sve od najboljih indie hitova ne samo od pre tri godine (fenomenalne verzije Stardew Valley ili Undertale, moliću) već od DANAS – Hollow Knight je oborio sve svoje rekorde na Switchu a Dead Cells na Switchu ima najviše ocene koje je dobio i prodaje se kao lud – ali i najvreliju igru ovog trenutka, Fortnite, pa Dark Souls i Diablo III za hardcore ekipu, pa selekciju arkadnih hitova iz osamdesetih devedesetih, pa mid-tier JRPGove koje druge konzole danas ne žele, pa misaone igre, avanture, vizuelne novele, shoot ’em upove i ritmičke igre. Switch je danas, recimo, kao Steam od pre tri godine, minus nacisti i činjenica da na ovoj mašini mogu da igram Katamari Damacy, Street Fighter 3 Alpha, Okami, Dark Souls, kao i da Splatoon 2 i Super Mario Odyssey i posle godinu i po dana igram bez gubljenja interesovanja znače da je Nntendo ovom konzolom zbilja postigao nešto magično. I da je pitanje „a kada ta-i-ta najavljena nova igra izlazi za Switch?“ predstavlja najlegitimnije pitanje u Prvom svetu.

Dobro, da pređemo na liste? Da pređemo na liste.

Pošto je ove godine izašlo tako mnogo igara, podelio sam svoje selekcije u tri dela. Prva je lista igara koje nisam igrao. Ali sam svestan da treba. I daću sve od sebe da ih uglavim u itinerar. I kada bi industrija samo ZA BAREM JEDNU GODINU malo prikočila da uzmemo dah i pristignemo!!! Dakle, te igre nisam igrao ali sam svestan da su opisane kao igranja vredne i imam ih u ozbiljnom planu.

Druga lista igara su igre koje su ponovo izašle 2018. godine. Shvatio sam da će posebna lista tog tipa biti potrebna već kada mi je postalo jasno da ni jednu drugu igru ove godine nisam igrao ni približno koliko sam igrao Dark Souls Remastered (a i to samo na PS4, na Switchu će tek doći na red) a da je godina u kojoj su, na određene načine, izašli i Dark Souls i Diablo III i Street Fighter II i III i Katamari Damacy, očigledno POSEBNA godina.

Konačno, naravno, treća lista je lista igara koje su izašle ove godine i koje sam igrao ove godine. I ona je „legitimna“ lista, osim što taj ukleti igre-kao-usluga koncept i ovde mrsi konce. Ipak, sve to na gomili pokazuje da je trenutak u kome živimo i igramo se, jako komplikovan, ali i predivan. Jer lista na kojoj se korporacijski giganti poput Marvel’s Spider-mana trljaju leđa-o-leđa uz garažne hitove poput Into the Breach i da nemam nikakav problem da i jednu i drugu preporučim jednako intenzivno i pričam o tome koliko su pametne i koliko duše imaju, takva lista je lista za poštovanje.

Idemo onda:

Lista igara koje nisam igrao

Bez nekog određenog reda:

1.       Red Dead Redemption 2
Naravno? Po svemu sudeći, Rockstar je ovde podigao stvari na viši nivo. Doći će na red, bez ikakve sumnje jer ja zaista volim Rockstar.

2.       Hitman 2
Ove godine sam zapravo tek stigao da igram prošlog Hitmana, iz 2016. godine i apsolutno uživao u njegovoj inteligentnosti, životnosti i crnom humoru. Drugi Hitman se slabo prodaje ali ne sumnjam da ću i u njemu neizmerno uživati: Danci su formulu koju razvijaju od Playstation 1 sada toliko dobro savladali da je kriminal da više ljudi ovo ne kupuje.

3.       Dragon Ball FighterZ
Borilačka igra koju pravi Arc System Works a koja je bazirana na Torijaminoj kultnoj mangi i animeu? Ko je očekivao da ovo bude ovoliki hit? Pa, svi, realno. Nisam je poigrao samo zato što nema vremena za sve ali Arc System Works su firma kojoj sam veran decenijama i ovo se neće promeniti.

4.       Guacamelee 2
Prvi Guacamelee je bio izvrsna, mala ali pametna Metroidvania sa dosta duha i puno mehaničke pameti. Dvojka je za mene apsolutni mast i samo treba da dođe na red pored 387 drugih metroidvania koje mi se trenutno guraju na Switchu.

5.       Yoku’s Island Express
Kad smo već kod metroidvania, i za ovo sam prilično siguran da će mi se dopasti na ime te primamljive kombinacije sa fliperima.

6.       Assassin’s Creed Odyssey
Poslednji AssCreed koji sam probao i batalio posle par sati bio je Black Flag. Al svi se kunu da je ovo sada, kao, actually dobro. Mislim da ću jednom posrnuti, makar kad se penzionišem.

7.       Astro Bot Rescue Mission
Kad nabavimo VR. Kažu da je ovo jedna od najboljih platformskih igara u godini natrpanoj neviđenim platformskim igrama. Plus jedan od najboljih šoukejsova za VR.

8.       Frost Punk
Poljaci su, reklo bi se, napravili city builder sa pametnom postapokaliptičnom tematikom. Naravno, na Switchu mi se trenutno gura i gomila svakojakih menadžerskih simulacija ali ako ovo konačno stigne na Nintendovu konzolu, neće mi umaći.

9.       Mutant Year Zero. Road to Eden
Kao XCOM samo sa mutiranim životinjama? A pričaju da će možda i da ga portuju na Switch? Gde se potpisuje da se da bubreg?

10.   Subnautica
Mislim, nemam vremena da igram sve te survival igre, ali ovo deluje MNOGO dobro. Plus, sad ga imam za dž zahvaljujući Epicu.

11.   Fighting Layer EX
Ovo mora doći na red posle Dragon Ball FighterZ. Ali, opet, rekao sam. MORA.

12.   Valkyria Chronicles 4
Koliko sam kenjao o prethodnim VC igrama, čovek bi pomislio da sam ovo već odigrao. Ali nisam, NIJE BILO VREMENA. No, pričamo o hronološkim detaljima koji neće biti važni za istoriju. Valkyria Chronicles je ponovo sa nama! I ima i Switch verziju! RAJ!!!

13.   Pillars of Eternity 2: Deadfire
Jer nisam još ni prvi PoE završio. Ali hoću, sve ima svoj kraj, pa i svemir!

Lista starih igara izašlih u 2018. godinu u novim verzijama

1.       Dark Souls Remastered
Da li treba da kažem još nešto o igri o kojoj smo već toliko pričali? 162 sata samo u ovoj godini, samo na Playstation 4. Najbolji ostaju najbolji

https://tinyurl.com/y9aythjc

2.       Devil May Cry Collection
Devil may Cry 1 i 3 su među najboljim akcionim igrama ikada napravljenim. Obe sam ponovo odigrao ove godine i imao nezaboravna iskustva. Ako nikada niste, treba.

https://tinyurl.com/y8vbgm54

3.       Bayonetta 1 i 2
Isto važi za Danteovu duhovnu naslednicu i, pa, nadjebnicu. Switch je konzola koja ima obe Bayonette u svojim apsolutno najboljim verzijama. Pa ko je tako nešto očekivao?

https://tinyurl.com/ya6asmlw

4.       Okami
Mislim, Kamiyin genijalni Zelda-killer sam kupio već tri puta pre ovoga, ali Switch verzija je bila neodoljiva. Okami je igra neverovatnog šarma ali i dubine koje niste svesni možda ni posle desetak sati igranja.

https://tinyurl.com/y9mhfw2w

5.       Katamari Damacy Reroll
Ovo sam kupio bukvalno prvog dana kada se pojavilo na Switchu. Da, možda je druga igra u serijalu i bolja i, da posle druge je Namco serijal upropastio metodom bezdušnog štancovanja nastavaka. Ali originalni katamari Damacy je i dalje primer neverovatnog spoja ekscentrične mašte i tehnologije koja (nije ni znala da) može. Sada na Switchu, mogu originalni Katamari Damacy da nosim sa sobom svuda kud krenem. Pa to je pravo malo čudo.

https://tinyurl.com/y737tz8p

6.       Street Fighter 30th Anniversary Collection
A ovo? Borilačka igra koja je definisala čitav žanr, samo sada isporučena u nekoliko verzija toliko vernih arkadnim da mi se malo tresu ruke kada ovo igram. Dvojka, trojka, plus Alfa, sa tipičnim produkcionim kvalitetima koje vezujemo za Franka Cifaldija, pa još i sa funkcionalnim onlajn borenjem? Pa kako smo uopšte zaslužili ovako nešto?

https://tinyurl.com/yc6hy28j

7.       Shadow of the Colossus
Sagrađena ponovo od temelja do krova, jedna od najdubljih Sonyjevih igara ikada ponovo ove godine da podseti zašto je biti drugačiji ponekada najvažnije. „Meditativna akciona igra“ je termin koji može da zvuči pretenciozno ali SotC je ništa ako ne pretenciozna igra. Ali sa dobrom podlogom.

https://tinyurl.com/y7y5cull

8.       Monster Hunter Generations Ultimate
Odolevao sam nekoliko godina da ovo ne kupim na 3DS-u rezonujući da ni četvorku još nisam propisno izigrao i da će Capcom da nam, sigurno, isporuči i ultimate verziju pre nego što umremo. Onda su se istovremeno desili neverovatni uspeh Monster Hunter: World na „velikim“ konzolama i neverovatan uspeh Switcha. Onda je Capcom spakovao Generations Ultimate na Switch i… pa, recimo da više nikada ne moram da kupim ni jednu igru u životu. Ne kažem da neću, naravno, ali sad NE MORAM.

https://tinyurl.com/yc8l44yf

9.       Diablo III: Eternal Collection
Kad smo već kod igara posle kojih ne moram da kupim ni jednu drugu igru ikada – Diablo III? Na Switchu? Sa svim sadržajem koji se akumulirao tokom prošlih šest godina? Sa funkcionalnom onlajn infrastrukturom? Pa kako? Kako je ovako nešto uopšte moguće? Da li nam se univerzum ovim izvinjava za Vučića, Stefanovića i Babića? Ne znam, ali gaddemit, ne žalim se. Diablo III je imao mnogo imitatora tokom poslednjih pola decenije, neki od njih, poput Victora Vrana ili Grim Dawn (Path of Exile itd.) su ga u nekim elementima i prevazišli, ali kao pun paket, Blizzarodv Diablo je i dalje nenadjeban.

https://tinyurl.com/yc6jfwol

10.   SNK 40th Anniversary Collection
Frank Cifaldi u misji spasavanja gomile SNK-ovih igara iz perioda pre nego što je Neo Geo nastao. Za neke od njih ste čuli, za većinu niste, ali ovo je kolekcija sklopljena sa neverovatnom ljubavlju (recimo, veliki broj igara ima svoje arkadne i NES verzije), koja sadrži nekoliko istinskih bisera (Athena, Crystallis, Street Smart, Psycho Soldier) i mnogo kurioziteta. Plus, ovo je u 2018. godini JEDINI način da konačno igrate Ikari Warriors kako dolikuje, sa dva analogna stika. Frank Cifaldi nas je mnogo zadužio u svom životu a ova kolekcija je samo poslednji veliki doprinos njegovoj fantastičnoj borbi za očuvanje istorije koju industrija sama, jebiga, neće da pamti.

https://tinyurl.com/yblvbqr2

11.   R-Type Dimensions EX
Ove godine sam, kao i svake, igrao mnogo shoot ’em upova, naravno, doujin bullet hell naslova na Steamu ali i novih izdanja klasičnih shmupova iz osamdesetih i devedesetih na Switchu, no, kako reče i onaj film o Crnogorcima, na kraju može biti samo jedan. R-Type svakako nije najbolji shoot ’em up u istoriji ali jeste jedan od najvažnijih sa svojim kritičnim presekom mehaničkog rafinmana i estetike. R-Type je možda prvi „moderni“ shoot ’em up, ako tako možemo nazvati igru u kojoj autor muzike nije znao kako da proizvede zvuk koji bi podsećao na bubanj pa su sve pesme bez udaraljki. Dimensions, kolekciju prve dve igre u arkadnim (ili arkadno-vernim) i remasterovanim verzijama, naravno, već imam na Playstation 3 ali, Switch effect je ovde u punom, jelte, efektu. R-Type u krevetu? Gaddemit, pa koga biste VI radije imali u krevetu?

https://tinyurl.com/y6uvbc8v

12. Yakuza 2 Kiwami

O ovome smo već ispisali onoliko pa je dovoljno da ponovim da je ovo Yakuza igra sa najmanje zanimljivom pričom ali i sa najvećom kolekcijom misija i podsistema sistema u istoriji serijala. Nezaobilazno.

https://tinyurl.com/ybt68ct2

I sada, na kraju, evo i liste igara iz 2018. godine, uz izvesne rezerve:

1.       Monster Hunter World
Za ovo sam znao da će biti igra godine i pre nego što je izašlo. Monster Hunter je već deceniju i po pripremao sebe za ovaj momenat u kome će se agresivna kompleksnost njegovih sistema konačno susresti sa filozofijom pristupačnosti (mada je ovo, da ne bude zabune, i dalje veoma menu-heavy igra). World je u početku bio blago kritikovan da je „zaglupljen“ na ime nekih kreativnih odluka (mušice koje traže plen, izbacivanje weapon arts sistema koji blistaju u Generationsu), ali je kvalitet opšteg iskustva na kraju  bio toliko visok da skoro da niko nije mogao da ostane ozbiljno ljut. Udobnost igre koja sada leti kao podmazana, u svetu koji konačno nije razdeljen na „sobe“, sa ekosistemom koji je vrtoglavo komplikovan i u kome velika riba ne samo da jede malu nego, bogami, jede i jebenog oklopljenog četvoronošca veličine putničkog aviona, a lovac dok lovi ujedno i sakuplja, bube i cvetove, bobice i minerale, da bi sebi napravio nove oklope, da bi ubio veća čudovišta, da bi im uzeo kosti, da bi napravio nova oružja, da bi ubio veća čudovišta, da bi… ta igra je igra da zatvori usta svim drugim igrama i još jedna igra posle koje ne morate da kupite ni jednu drugu. Pa još humor, fantastična art-direkcija (čak i vegetarijanac poput mene mora da prizna da mesni obroci koje kuvaju mačke izgledaju zamamno) i onlajn infrastuktura koja omogućava nikada lakše kolektivno lovljenje i avanture koje ćete prepričavati unucima kad ne budu imali gde da pobegnu, Capcom je sa ovom igrom apsolutno trijumfovao i ni malo ne čudi da su prvi plaćeni DLC najavili tek za jesen 2019. godine. Fabulozno.

https://tinyurl.com/yatocw6g

2.       The Messenger
U godini natrpanoj izvanrednim platformskim igrama ovaj omaž Ninja Gaiden i Shinobi igrama iz osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka me je patosirao ne samo svojom mehaničkom izvrsnošću – perfektne kontrole, savršen dizajn soba – ne samo svojim briljantnim humorom i vizuelnom dovitljivošću nego i dizajnerskim preokretom na određenoj tački u igri koji je svemu dao potpuno neočekivanu domenziju. The Messenger je skoro savršena igra, na tragu takvih modernih veličina kakve su Shovel Knight, Doukutsu Monogatari ili Hollow Knight i jedva čekam DLC kasnije ove godine.

https://tinyurl.com/ya2whzqo

3.       Marvel’s Spider-man
Već sam toliko napisao o ovoj igri da nema smisla da se ponavljam. Čitavog svog života sam imao samo jednu ambiciju: da budem Spider-man, i Insomniac i Sony su mi to omogućili. Nikako igra bez mane i nedostatka, ali igra u kojoj je ono najvažnije urađeno bez greške. Naime, ovo je igra koja ima Spajdermenov set pokreta, ali i njegovu dušu.

https://tinyurl.com/yaxt6rxp

4.       Yakuza 6: The Song of Life
Završni deo priče koja traje od 2005. godine je bio toliko moćan, lep, tužan i inspirativan da mu je sasvim lako oprostiti što nije bio i najbolja igra u serijalu. The Song of Life je još jedna od igara sa dušom na ovoj listi i Segin zalog za budućnost u kojoj će Ry Ga Gotoku tim praviti mnoge čudne i divne igre u kojima neće biti Kiryua Kazume. Nepropustivo.

https://tinyurl.com/y8865oa4

5.       Dead Cells
Započeta u early accessu prethodne godine, Dead Cells je eksplodirala izlazeći kroz kapiju u 2018. godini i spojila sve što indie igre rade u jednu brizantnu smešu: dvodimenzionalni platformski gejmplej, lake metroidvania elemente i solidan namaz roguelike dizajna. Sve to upareno sa izvanredno tečnim kontrolama i savršenim audiovizuelnim dizajnom daje mi igru od koje praktično ne mogu da se odvojim na Switchu. Kao i kod svakog pravog(ish) roguelike naslova, Dead Cells mnogo manje zanima da li ćete igru završiti a mnogo više kako ćete igru igrati. Pa je u tom smislu nisam još završio ali sam se razbio od igranja.

https://tinyurl.com/y77qqm9x

6.       Hollow Knight/ Slay the Spire
Evo nas u zaista neobičnom momentu. Hollow Knight je izašao 2017. godine ali je, bez ikakve sumnje, apsolutno obeležio 2018. godinu rastući i razvijajući se na najlepše načine, kombinujući svoj metroidvania-sreće-Dark-Souls dizajn sa sve više nadahnutog (i đavaoski teškog) platformskog gejmpleja. Moj poslednji kikstarter projekat, pre nego što mi je banka onemogućila da finansiram igre kroz ovu platformu, ispao je i najbolji i Hollow Knight je klasik koga će mnogi imitirati u godinama koje dolaze. Sa druge strane, Slay the Spire tehnički nije još izašla i nalazi se u Early Accessu dok ovo kucamo. Zato i deli mesto sa Hollow Knightom, iako mehanički nemaju baš mnogo sličnosti. Slay the Spire je savršeno iskombinovala građenje špila karata i roguelike RPG, pakujući igranje u male, lako probavljive petlje i time sebe preporučila u Switch verziji kada jednom bude završena. Na toj konzoli je i čekam a u međuvremenu, samo povremeno igram Steam verziju, sve tiho jecajući od slasti.

https://tinyurl.com/yb8stpk8

7.       God of War
Kratosova najnovija avanutra je primer kako Sony uspešno kombinuje spektakl, duševnost i mehaničku dubinu da nam donese mejnstrim igre koje nisu, jelte, ni bedzušne, ni mehanički plitke, niti im nedostaje vatrometa. Naravno, niti je God of War mehanički nabrijan kao Bayonetta niti sam od njega plakao kao zbog nekih drugih igara ali vredi odati poštu tamo gde je ona zarađena i God of War treba odigrati jednom, kad imate vremena jer je u pitanju bučna i glasna igra koja istovremeno ima prostora da svojim protagonistima omogući momente da se izraze samo promenom izraza lica ili nedovršenim pokretom ruke.

https://tinyurl.com/y82aqrz6

8.       Into the Breach
Savršenstvo je reč koju prečesto koristim u ovom pregledu, ali Subsetov naredni projekat posle FTL je… pa… nešto najsavršenije što su mogli da urade. Pakovanje potezne taktičke igre u minijaturne diorame čija mala površina varljivo krije ogromnu dubinu koja dolazi uz permutacije timova i kupovinu novih spoosobnosti, pa još kad je sve to došlo na Switch… Rekao bih da je Šah konačno dobio dostojnog naslednika i da mu je vreme za penziju ali se plašim da se ne udavim u pretencioznosti. No, neka to ne bude problem za ovu igru koja svaki komadić pohvale koji sam kadar da joj dam – zaslužuje.

https://tinyurl.com/y8fa6lpc

9.       Celeste
Još jedan, pa, skoro pa savršen platformski naslov čija su mehanička perfektnost i ogromna kreativnost u dizajnu tolike da meni skoro da nije bila ni bitna ta priča o mentalnim problemima protagonistkinje. Ali nije ni škodila. Dobre platformske igre nikada ne zastarevaju a Celeste je istovremeno i igra koja odlično hvata taj neki indie zeitgeist kombinujući veoma milenijalsku tematiku u narativu sa nostalgičnim ali ne i starinskim pristupom dizajnu samog igranja. Izvanredno.

https://tinyurl.com/yaxtuhbw

10.   Tetris Effect
Kako unaprediti najbolju igru svih vremena? Pa, dajte je na obradu Tetsuji Mizoguchiju. Lumines Remastered koji je takođe ove godine izašao na Switchu je izvanredna igra, ali sa Tetris Effect Mizuguchi je prevazišao sebe a zamalo i Pažitnova.

https://tinyurl.com/y7by2hcf

11.   Return of the Obra Dinn
Pet godina posle Papers Please, Paul Pope je napravio igru koja je istovremeno srazmerno mnogo raskošnije producirana ali koja se istovremeno, najviše igra u glavi igrača, sa potrebom da se razmišlja i da se prave hipoteze koje zatim treba dokazati. Sasvim različlit žanr i pristup ali, na kraju dana, sasvim vidno da je ovo izašlo iz iste glave, sa potrebom da se igrač izvede iz zone komfora, natera da riskira i zatim suoči sa posledicama. Genijalna paranormalna forenzička misterija u jednobitnoj grafici? Pa kada OVO stiže na Switch?

https://tinyurl.com/y9lwtrbx

12.   The Gardens Between
Poslednja na listi jer sam je poslednju i igrao ove godine, The Gardens Between je još jedna od onih indie igara koje mešaju kreativno osmišljenu misaonu mehaniku sa nostalgičnim milenijalskim sanjarijama o detnijstvu i nevinosti. Ali ovo je i jako dobar primerak igre iz ovog posebnog, hm, ne baš žanra ali svakako filozofskog tabora. The Gardens Between ima dva gimika, ali oba plasira perfektno: jedan je kontrola nad protokom vremena kao maltene jedini način da interagujete sa svetovima u igri (protagonisti generalno stvari rade sami), a drugi to da su svetovi neopisivo prelepo renderovane 3D diorame gde se, istina je, davimo u zaslađenoj nostalgiji i idealizovanom prisećanju na detinjstvo, ali, gaddemit, ovde to dobro funkcioniše. Još jedna igra kojoj je pojavljivanje na Switchu bila praktično sudbina.

https://tinyurl.com/yamyef3x

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s