Film: Aquaman

Dakle, Aquaman, ili, jelte, Čovek iz vode, kako na IMDB-u glasi distributerski prevod naslova koji se, čini mi se, nigde ne koristi, je ispao boks ofis trijumf za Warner ali i neka vrsta kreativne pobede za DC koja im je, posle debakla sa Justice League i Snyderovog povlačenja sa kormila bila preko potrebna. Warner sada može da kaže da ima dva serijala unutar DCEU koji su solidno uspešni i istovremeno solidno ocenjeni pa je i malo neobično da su i Wonder Woman i Aquaman projekti kojima se nastavci tek naziru. Novu avanturu Wonder Woman ćemo videti tek 2020. godine a mislim da ni Aquaman 2 ne može da se napravi brže od toga.

Hoću reći, u tajmlajnu u kome su filmovi o Supermenu i Betmenu kompromitovani kao koncept iz različitih razloga, a pokušaj da se sa Suicide Squad dobije „little-ekipa-trećepozivaca-that-could“ efekat po uzoru na Marvelov Guardians of the Galaxy ili, dakako, Foxovog Deadpoola, je prošao dosta neuspelo, Warner kao da i dalje nema pojma ni šta da radi sa svojom DCEU avanturom, niti je svestan kako se zapravo zatekao u situaciji da se investiralo u shared universe a da su prinosi nasumični i u proseku nezadovoljavajući.

U tom smislu, Aquaman, koji je pre dve godine delovao kao ekscentrični, maltene vanity projekat studija čiji će keš dolaziti od etabliranih ikona poput Supermena i Betmena, sad, paradoksalno, ostavlja daleko u prašini iza sebe tentpole proizvode kao što je bio Justice League i kao da ukazuje put kojim treba ići dalje. Samo, koji je to put? Pogotovo uzevši u obzir da je Aquaman najmanje „DCEU“ film po pristupu i filingu, kao i da, da budemo sasvim pošteni, nije u pitanju neki SJAJAN film. Kao neko ko se onoliko mrštio na prvi Guardians of the Galaxy, Aquamana bih mogao da strpam u sličnu kategoriju, film koji se iz petnih žila trudi, pa onda i na mišiće dobar deo toga što se trudi – i uspe. Ali se vidi da je na mišiće.

Jedan od svakako jasnih elemenata filma koji su doprineli uspešnosti – makar na kreativnom planu, za finansijski nemam ideju – je da je ovo veoma standalone priča. Aquaman daje obavezni lip service događajima iz Justice League ali prelazi preko implikacija tog filma sa dobrodošlim ignorisanjem i ovo je maltene sasvim razdvojen film o događajima u svetu koji kao da i nema Supermena, Dianu, Betmena. Ako je u nekoj verziji drafta i bilo pomisli na to da se sve malo tješnje poveže, Johns i ostala ekipa zadužena za priču se, srećom, te pomisli brzo otresla. Ne zato što mislim da u Aquamana ne bi mogla da se udenu kameo-pojavljivanja njegovih JLA kolega, naprotiv, već zato što je ovo film koji ionako prosto puca po šavovima od količine priče koja je u njega utrpana. Da je James Wan uspeo da u manje od dva i po sata ugura ovoliko događanja, da ima i origin story i čitav character arc lika koji jedva da veruje u samog sebe a mora da uđe u složenu politiku čitavog novog društva i postane njegov vladar, da izgradi i sruši ne jednog nego dva „glavna“ negativca, dakle, da uradi više nego što je Dan Abnett uradio u aktuelnom Aquaman strip-serijalu za skoro pedeset brojeva (računajući miniserijal o Meri, naravno) – pa to je pravi mali podvig.

U tom smislu je i lakše da se neke stvari koje su u filmu odrađene površno oproste. Aquaman nije sjajan film, zapravo, prilično je daleko od toga, ali je brz i pitak i mada je već posle pola sata sasvim jasno da je ovo, čak i u superherojskim okvirima, ekvivalent apsolutno predimenzioniranog junk food obroka, opet, junk food je sasvim respektabilna ponuda pod određenim uslovima.

Naravno, Aquaman ima taj, uslovno rečeno, hendikep, da je u bioskope ušao uporedo sa Into the Spider-verse koji je, što reče Cripple,  vrlo blizu remek-dela, ali vidimo da mu ovo, makar na blagajnama, nije naudilo. Pogotovo je film odlično prošao u Kini a što je čak i pomalo iznenađujuće uzevši u obzir koliko Kinezi slabo reaguju na Star Wars u poslednje vreme. Pošto je Aquaman, da li smo to već rekli, praktično Star Wars pod vodom. I to pokušaj da se cela originalna Star Wars trilogija spakuje u jedan film, komprimujući Luka i Hana u jednu osobu, Leiji dajući bizarnu boju kose i drzak wonder-bra, Obi-Wan Kenobiju dajući transfuziju krvi narednika Eliasa i cepajući Dartha Vadera na dve odvojene osobe (od kojih je jedna, zapravo Kylo Ren). Opet, ja sam uvek za kvalitetnu imitaciju ako znate da nemate u sebi mnogo kapaciteta za originalno i meni je ovaj pristup Aquamanu bio ne samo legitiman već, uzimajući u obzir strip-predložak, možda i zbilja najpametniji.


Jer, Aquaman u stripu je tradicionalno malo izmešten od ostatka DC univerzuma time što je u pitanju superheroj koji je zapravo pripadnik druge rase, koja, opet, ima svoju civilizaciju, istoriju i kulturu, ali za razliku od Supermena ili Martian Manhuntera, ova rasa nije odavno nestala i ne služi samo za duhovno utemeljenje lika, već je prisutna, sa svojom aktuelnom kulturom i politikom. A opet, za razliku od Wonder Woman sa kojom deli ovakvo utemeljenje lika, Aquaman nije nikada imao luksuz da ga je napravio William Moulton Marston već je za oca imao poznatijeg ali mnogo „mejnstrimskijeg“ Morta Weisingera, pa je i proteklih sedam decenija proveo kao beli, ekstremno izbeljeni beli muškarac sa plavom kosom čija je supermoć, jelte, da „priča sa ribama“.

Tako da, Aquaman stripovi su večito imali na raspolaganju čitavu drugu kulturu i pozornicu na kojoj su mogli da se dešavaju, bez nužde da budu uvezani u DC univerzum, ali je glavni lik uvek morao da bude neka vrsta spojnice između dva sveta i kao rezultat kao da koncept podmorske dvorske drame nikada nije uspeo da se razvije u fullu. Do recentnih radova Geoffa Johnsa i Dana Abnetta, to jest, a na koje se film osetno, i sasvim razumno, oslanja.

Utoliko, Aquaman je zapravo – nalik Star Warsu – priča o porodičnoj svađi koja dovodi u opasnost čitavu planetu i ovo je sasvim časno rešenje za glavni zaplet filma.

Izbor Jasona Momoe za glavnog lika mi je u početku, dakle, pre nekoliko godina, delovao maltene kao provokacija prevashodno stoga što je Aquaman uvek bio belac 2.0, gotovo nacistički ideal muškosti, a Momoa sa svojim varvarskim šarmom kao da je intencionalno išao na „inkluziju“ i „diverzitet“ zbog kojih alt-rajt gubi živce po internetu već barem pola decenije. No, Momoa se pokazao kao jedan od najboljih elemenata filma. Za razliku od Cripplea, mislim da je Momoa apsolutno odgovarajućeg formata za ovakvu ulogu, da ima dostatno harizme, fizičke prezentnosti, ali i zadovoljavjaućih glumačkih veština uključujući komičarsku žicu, da odradi lik koji treba da istovremeno bude i maltene božanstvo, ali i everyman koji od fish-out-of-water zbunjivca sa početka filma mora da postane koliko-toliko uverljiv jebač keve (maltene bukvalno) na kraju. Mislim da Momoa ovo obavlja kako treba i da, zapravo, jeste pomalo šteta da nije dobio bolji film da se u njega insertuje. Jer Aquaman veoma očigledno preuzima mnoge od elemenata Marvelovih filmova o Thoru, pogotovo sa tim čitanjem glavnog junaka koji je hunk ali ima i smisla za humor, ali Thor je ovo postigao u tri filma (od kojih je, ruku na srce, samo poslednji legitimno odličan) dok se u ovm slučaju sve moralo sabiti u jedan i mnogo toga je žrtvovano toj kompresiji.

Jedna od glavnih stvari koja film kvari je ta nedorečenost atlantiđanske kulture i društva uopšte. Film, doduše, čini lavovske i u priličnoj meri uspele napore da nam pokaže različite podmorske frakcije, njihove kulturalne i političke razlike, ali je centralni konflikt beznadežno uprošćen i naivan preko svake prihvatljive mere (sa sve straight-outta-Sunđer-Bob kadrom u kome oktopod svira timpane). Porodični odnosi i drama unutar njih su na nivou He-Mana, dok je dublje rezonovanje vezano za rat Atlantide protiv površine i eventualno osvajanje sveta potpuno neplauzibilno već na ime toga da a) film utemeljuje ideju da je društvo Atlantide zasnovano na praktično neograničenim izvorima energije koje imaju na raspolaganju i b) možda još važnije, da 99,9% Atlantiđana ne može da diše izvan vode.

Oba ova elementa bi se dala obrazložiti tako da se ratu da jače utemeljenje i film i čini određene simbolične napore da poveže sukob sa idejom da površina zagađuje mora ali ovaj interesantni smer zapleta (uostalom, razrađeniji u stripu) naprosto nema vremena da dobije dublju obradu. Otud film živi i umire na temelju unutardvorskog trvenja i sukoba praktično unutar familije a tu postaje primetno koliko mu očajnički fali lik koji bi se mogao porediti sa Marvelovim Lokijem u tumačenju briljantnog Toma Hiddlestonea.

Zapravo, kasting je neobična rak-rana ovog filma. Momoa je, kako rekoh, pogođen 130% a trio veterana u likovima Kidmanove, Dafoea i Lundgrena bi u teoriji filmu trebalo da doda malo gritty utemeljenja, pošto je Aquaman, u vidnom bekstvu od dosadašnje DCEU filozofije, najmanje gritty film u ovom veku. No, ovo troje glumaca, dobri kakvi jesu, su i sami žrtve filma koji mora da protrči kroz svoju priču JER JE IMA APSOLUTNO PREVIŠE pa su mnoge njihove scene svedene na 99% pričanja i 1% mimike. Mislim, Dafoe je odličan glumac (i jedan od retkih koji su zabeležili uloge i u Marvelovom i u Dcjevom propertiju) ali u većini njegovih scena on predstavlja samo kontejner iz kog izlazi ekspozicija dok nepomično, nepromenjenog izraza lica objašnjava drugom liku (i publici) kuda film dalje treba da ode. Ovo je sve vidnije kako film ide dalje – Kidmanova (ili makar njena dublerka) na početku dobija šansu za jednu atraktivnu akcionu scenu kao i za par ljupkih character scena sa mužem i sinom, ali prema kraju filma i ona je maltene drveni direk sa nacrtanim licem koji prepričava narativ. Ovo je, naravno, bedak, uzevši u obzir da je centralni konflikt filma između njena dva sina i da ona mora da gleda kako se oni bore na, jelte, smrt.

Sa druge strane, Amber Heard kao Mera je jedan od naslabijih elemenata produkcije mada ovde nisam siguran koliko je ona lično kriva. Na delu je svakako konvergencija nekoliko loše odmerenih elemenata – tekstualno ona je jedva nešto više od reflektivne površine da na njoj Jason Momoa može da šedouboksuje i pokazuje publici svoj šarm i šmekerizam, njen lik nema ni trunke otmenosti koji lik ima u stripu, ali ajde to i da zanemarimo, ali koja bi MORALA da ide uz nekog ko je kraljevske krvi i igra jednu od najvažnijih uloga u priči. Stilistički je ona još jedan dobar primer za DC-jevo često prebukvalno čitanje stripova i onako u pripijenom zelenom kostimu sa napadno neprirodnom bojom kose, Heardova ne da ne izgleda kao podmorska princeza nego podseća na skromnu kasirku iz obližnje bakalnice koja se za novogoišnji maskenbal u KST-u spremila kako se spremila a pravi kosplejeri joj se onda iz prikrajka podsmevaju jer oni sami ne bi ni za živu glavu u javnosti izašli u ovoj bedi od kostima. Lik Mere je, dakle, potpuno hirurški očišćen od harizme a čak ni na nivou eye-candyja na koji ne moramo biti imuni (ta praznik je, jebem mu boga) Heardova obavlja slab posao delujući zblanuto i ne naročito sigurno kakav karakter treba da projektuje. Ponovo, ne znam koliko je ovde krivica do nje, koliko do Wana, koliko do kostimografa koji je spavao za volanom, ali Mera je promašaj u ovom filmu što ja lično doživljavam kao ozbiljan propust s obzirom da je prilično volim u stripu.

Yahya Abdul-Mateen II je, pak, vrlo solidan kao Black Manta i bio sam istinski razočaran kako ga film tretira kao mid-bossa o kome ne treba mnogo razmišljati iako je scena na Siciliji sigurno najbolje realizovan momenat u filmu. Naravno Patrick Wilson kao Orm treba da bude nabildovani emo-negativac sa elementima Kyloa Rena i on je svakako veliki korak napred u odnosu na Doomsdayja i Steppenwolfa ali je i dalje isuviše ravan i jednodimenzionalan da bismo mi zapravo poverovali u njegov master plan koji podrazumeva i izdaju tisućljetnih tradicija, i šurovanje sa vekovnim neprijateljem i long game da se postane Ocean Master u skladu sa istorijsko-mitološko-političkim uzusima, a da istovremeno nije svestan šta mu se dešava ispred nosa.

No, svakako najproblematičniji element filma je njegova agresivna predizajniranost i, ako bih poželeo da zazvučim ekstremno rasistički, naglas bih pomislio da je ovo element koji je doprineo uspehu filma u Kini. Naime, kostimima svaka čast (minus onaj koji su dali Heardovoj, ali PLUS onaj koji u finalu nosi Momoa), ali dizajn Atlantide je spektakl neverovatnog CGI kiča u kome sve šljašti i sija se u svim bojama duge i mada je lepo videti DCEU film u kome nije sve izfilterisano tako da ostanu samo tri nijanse tamnoplave boje, opet, jasno je da je Thor: Ragnarok, kao jasan predložak, imao mnogo nijansiraniji pristup prikazivanju tuđinskog sveta. Aquamanova Atlantida deluje, božemeprosti, kao nekakav (kineski) knockoff Diznilend, sa apsolutno prevelikim naglaskom na začudnosti i apsolutno premalim razmišljanjem o tome da ovo, na kraju dana, treba da bude društvo u kome žive ljudi koji imaju svoju višemilenijsku civilizaciju i kulturu. Ponovo, Ragnarok je školski primer kako se stripovska stilizacija tako da neobično bude plauzibilno može upotrebiti na filmu, dok je Aquaman bizaran overdouz CGI-ja i starvorsovskih scena masovne akcije koje kulminiraju u pojavlivanju orijaških podmorskih kreatura. Naravno, poslednji sam koji će filmu zameriti skretanje u Kaiđu smeru u poslednjem činu, au contraire, reći ću da je šteta što Wan nije imao prostora da se više ode u ovu stranu kada se pokazalo da CGI odeljenje ovo može da izvuče. Ovako, glavni utisak o finalu je da ono finišira prebrzo i da su se podvodni jarani tek dobro zagrejali za šibanje pre nego što se sve na veštački način završilo tučom između dva brata. Lord of the Rings je ovde stvar koje se treba setiti jer ovaj roman, ali i film, mnogo ubedljivije pokazuju da rat nije stvar volje jednog ili dva čoveka, već sklopa istorijskih okolnosti, i društvenih protivrečnosti koje njime kulminiraju. Aquaman svoju priču završava prebrzo, prepojednostavljeno i uz premalo ideje o tome da se ipak dešava u post-Star Wars eri…

Ako ništa drugo, akcija je uglavnom vrlo dobro snimljena i mada scene borbe jedan-na jedan ali i masovke previše duguju CGI-ju, tuče manjih grupa likova su snimljene izvanredno i služe kao istinski porotivotrov recentnoj brljotini od Venoma. Kidmanova (tj. njena dublerka) u svojoj akcionoj sceni na početku dobija jedan solidni dugi kadar bez rezova koji iako nije na nivou Atomic Blonde majstorstva ipak spada u gornju četvrtinu kvaliteta akcije koju gledamo u superherojskim filmovima već duže od decenije, a dugačka borba na Siciliji je svakako vrhunac filma u mnogo kom pogledu i testamentalna potvrda da sav CGI ovog sveta i dalje ne može da bude zamena za pošten, znojav i krvav kaskaderski rad.

U konačnici, priznajem da sam se pre neku godinu zatekao čudeći se da Warner priprema standalone film o junaku koji je ne godinama nego decenijama maltene samo pančlajn za sprdnju o tome kako, eto, ume da priča sa ribama (film čak ovo ne samo da komentariše već koristi ovaj motiv na dramski ubedljiv način – svaka čast na tome) ali sam onda seo i uradio matematiku i shvatio da je Aquaman maltene mnogo sigurniji ulog nego išta drugo. Supermen i Betmen su odradili šta su odradili i mada će zasigurno imati nove filmove, čini se razumnim da za sada malo odmore na klupi. Green Lantern je propo kako je propo, Wonder Woman je već dobila svoju porciju a drugi JLA članovi su, ispostavlja se ili manje filmljivi od Aquamana (seriously, Martian Manhunter je skoro nezamisliv kao film, a Cyborga bih ja gledao sutra ali to je lik koji je prvi sopstveni strip-serijal dobio tek u ovoj deceniji) ili su već etablirani na televiziji i prelazak u novi medijum bi bio problematičan (Flash, Arrow, pa i Supergirl). Konačno, Suicide Squad je svojim relativnim neuspehom zatvorio vrata ekscentričnijim idejama kao što bi bili, recimo, Outsiders, Birds of Prey, R.E.B.E.L.S. ili, ooooh, Teen Titans i Warner će jedino možda sa New Gods pustiti na volju ovoj liniji razmišljanja. U ovakvoj konstelaciji, Aquaman zapravo ispada prirodan izbor – nekompromitovan lik sa dovoljnim brend rekognišnom ali ne toliko visokim profilom da bi se publika žalila što glavnu ulogu dobija nearijevski Havajćanin, a koji ima strip u maltene neprekidnoj cirkulaciji još 1962. godine i korenima koji sežu u 1941. – ovo je na kraju dana bio maltene low risk projekat za Warner. Ko bi to pomislio?

Aquamana sam gledao u Domu Sindikata, sticajem brojnih nesrećnih okolnosti (dve od ovih okolnosti se odazivaju na funkcije: moja supruga i moj kum, dajući gomilu loše utemeljenih argumenata zašto bi trebalo da ne idemo u po svemu superiorni bioskop u Ušću) pa tako nisam ni video mid-credits sekvencu i nemam pojma šta nam se priprema za nastavak (seriously, odjavna špica je prekinuta jer se oglasio požarni alarm). Ipak, reklo bi se da nastavak ima na čemu da gradi i da bi mnogi od nedostataka ovog filma mogli da budu ispeglani u priči koja će imati manji raspon a, nadajmo se, veću dubinu. Za sada Aquaman kod mene ima pozitivnu ocenu i osećaj da Momoa možda na ovoj platformi može da izgradi sebe u novog Dwaynea Johnsona. S obzirom na to ko je ovaj film režirao, ne bih olako odbacivao mogućnosti ovakvog razvoja događaja. Živi bili pa videli.

One thought on “Film: Aquaman

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s