Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 12-01-2019

Da nastavimo onda sa metalom i u novoj godini jer, nikad se ne zna, možda nam je poslednja. U to ime, prvo da vidimo šta ima u blek metal krugovima ovog hladnog, mračnog Januara – meseca, uostalom, nazvanog po bogu sa dva lica…

Naravno, ima bendova koji ništa više u životu ne vole do da objave album 31. Decembra, pa tako i ukrajinski trio Old Scythia. Njihov drugi album, Слепая Война (to jest, Slepi rat) izašao je na bandcampu baš na poslednji dan stare godine i meni ulepšao januarsko slušanje koje je u velikoj meri, bar što se blek metala tiče, obeleženo podosadnim atmosferičnim blek metal albumima koji, reklo bi se, dobro uspevaju u ovim zimskim, tmurnim mesecima. Old Scythia su uzbudljivi jer sviraju paganski, mišićav, ratni blek metal, sa dosta vatre i besa da se setimo da se zimi ne mora biti samo depresivan. Uz odličnu produkciju i vrlo solidan songrajting, Ukrajinci su mi, mada nisam sklon slovenskom nacionalizmu i njegovim izdancima, sasvim uprijatili početak godine:

https://hammerofdamnation.bandcamp.com/album/blind-war

Četvrtog Januara dobili smo i četvrti album jednočlanog slovenačkog atmosferičnog benda Veldes. Tilen Šimon, nekada član meni dragih slemera Within Destruction, sa ovim projektom dobro zna šta hoće i, rekao bih, ima više nego adekvatne zanatske skilove da to i dostigne. Flameless je album melanholičnih atmosfera i razigranih harmonija ali je produciran kudikamo bolje od januarske poplave ruskih i ukrajinskih izdanja iz istog podžanra pa je odmah i lakši za slušanje. Nije ovo nužno baš moja šolja čaja ali Veldes zvuči kao pravi bend i njegova emotivna ekspresija ima legitimnu umetničku formu pa držim da će zainteresovanima prijati:

https://veldes.bandcamp.com/album/flameless

Onda, iz Ohaja stiže duo Cabra (u kome jedan čovek radi sve, uključujući programiranje bubnjeva i pevanje, a drugi samo pripevava i na ovom izdanju ga i nema) sa novim EP-jem koji nudi pet pesama prijatnog i žestokog melodičnog blek metala. We Are Infinitus je osveženje jer je bestidno melodična ploča ali bez utapanja u atmosferu i melanholiju, već, naprotiv, sa akcentom na brzini i energiji. Sve što može da nas prene iz zimske letargije je poželjno a ovo je i vrlo solidna ploča generičkog ali vitalnog blek metala koja samo na momente (na primer u solažama) podseća da je u pitanju maltene sobna produkcija:

https://cabra4.bandcamp.com/album/we-are-infinitus

Pred kraj prošle godine, dakle, 28. Decembra izašao je i debi italijanskog dvojca Insonus i The Will to Nothingness je ploča opsednuta nihilizmom i depresijom, ali nekome će baš to leći. Italijani su tačno na sredini između amaterskog sobnog zvuka i profesionalne, upeglane produkcije i ovo im vrlo dobro stoji  jer su sačuvali ekspresivnost i sirovost a opet sve odiše solidnim kvalitetom. Naravno, ovo je blek metal pa ne očekujte prijatno slušanje, posebno jer miks prenaglašava visoke tonove, no The Will to Nothingness i nije ploča kojoj je ambicija da prija. Ali da drži pažnju, to svakako. Valjano i bučno:

https://throatsproductions.bandcamp.com/album/the-will-to-nothingness

Sedmojanuarsko slavlje je proteklo i u znaku izlaska debi albuma bernskog projekta Grusig. Dvojica mladića koji ovde sviraju su inače članovi lokalnog blek metal sastava Chotzä a sa ovim projektom se trude da odu još dalje u kombinovanju sirove blek metal svirke i lokalnog švajcarskog folklora, u postizanju nekakvog osobenog blackened rock’n’roll štimunga. Dr Ahfang vor Misäärä je zanimljiva ploča barem za jedno slušanje jer je ova mešavina prilično potentna, pa će vam to možda i pomoći da premostite malo taman miks koji otežava užitak. Ima ovde dosta interesantnih ideja i valja ga čuti:

https://grusig.bandcamp.com/releases

Wrang iz Utrehta se već nekoliko godina nakanjuju i mada su prvi album snimili još 2017. godine, na bandcampu, gde se ovo pojavilo pre neki dan piše da ploča izlazi tek prvog Oktobra. Whaaaat? Ništa ja tu ne razumem, ali ovo je muzički ponovo jedna zanimljiva kombinacija sirovog blek metala sa malo atmosferičarskih ambicija i, čak nešto shoegazea. Wrang su preagresivni da bi spadali u blackgaze fioku ali imaju dobitnu kombinaciju udaračkije i melanholičnije muzike i ovo je debi album koji uspešno beži od ustaljenih, generičkih formula i na kome se vidi i čuje da je nastajao kroz bolan, dugačak proces te da nosi komadiće duša svojih autora. A to je baš lepo:

https://wrang.bandcamp.com/album/domstad-swart-metael

Njemački Ferndal imaju drugi album, Singularitäten i njihov melodični blek metal nije postao manje ambiciozan u međuvremenu. Singularitäten je ploča sa folklornim i simfonijskim elementima, a što ume na momente da bude i vrlo kičasto. No, Ferndal se iz sve snage trude da sva ta violončela i narodnjačka pevanja upletu koliko organskije mogu uz propisan metal i ja ne mogu da kažem da me to sve ne šarmira u određenoj meri. Naravno, dugačka je ovo ploča (duža od sat vremena) sa predugačkim pesmama, ali ako vam se Ferndalova formula dopadne, verujem da ćete uživati u ovoj vrlo solidnoj produkciji:

https://ferndal.bandcamp.com/album/singularit-ten

Belgijanci Saqra’s Cult izbacili su drugi album, The 9th King i ova ploča ima primetno manje tribalnih elemenata od njihovog debija od pre par godina. I mada to jeste potencijalni problem jer nije lako izdvojiti se u moru blek metal bendova i projekata koji nadiru sa svih strana sveta, Saqra’s Cult ovim albumom potvrđuju da su sasvim ubedljivi i kada njihova muzika prebiva u skoro pa klasičnom skandinavskom blek zvuku. The 9th King je jednostavno dobar album dobrih pesama koje traju podugo (ali ih zato ima samo četiri) sa gomilom odličnih rifova što se smenjuju kako treba preko furioznih, zaošijanih bubnjeva. Gitarski rad je, zapravo ono što ovaj album vidno izdvaja iz uobičajene blek metal ponude i inventivnost gitara se onda preliva i u kompozicije koje su živahne i veoma ubedljive. Odličan album blek metala koji spaja najbolju žanrovsku klasiku sa ukusnim i odmerenim inoviranjem. Za mene album nedelje:

https://amorfatiproductions.bandcamp.com/album/saqras-cult-the-9th-king

Tu je i novi Veilburner i ovaj duo sa svojim četvrtim albumom nastavlja nesputanu praksu mešanja black i death metala sa eksperimentalnim ambicijama. Kao i do sada, reklo bi se da ovom bendu treba apsolutno stisnuti šaku za ambiciju jer je A Sire to the Ghouls of Lunacy ploča koja bez ikakvih obzira ide u svakom smeru koji joj se učini zanimljivim. Ovde ima i blek metal prljavštine i death metal discipline i mnogo neobičnih, bizarnih elemenata i ornamenata a činjenica da nije baš sve to uvek nužno da bi kompozicije bile kompletne donekle je ublažena šarmantnom tetralnošću koja je naprisutnija u vokalnoj izvedbi. Veilburner su bend koji možda i ne traži svoj konačni iskaz i možda je njihov konačni iskaz upravo ta naizgled beskrajna potraga. Svakako zanimljivo bar za jedno slušanje:

https://veilburner.bandcamp.com/album/a-sire-to-the-ghouls-of-lunacy-experimental-black-death-metal

Mo’ynoq iz mesta Raleigh iz Severne Karoline (odakle su i moji omiljeni videogejming podkasteri, Jeremy Parish i Benj Edwards, čisto da se zna) su izbacili prvi album, Dreaming in a Dead Langauage i ovo je intrigantna ploča blek metala u već prepoznatljivom stilu istočne obale SAD, sa agresivnom i brzom svirkom ali i elementima avangarde i odjecima industrial metala u onome što rade. Krallice su, naravno, najlakši bend da Mo’ynoq sa njima uporedim, jer je ovo i produkcijski i idejno zapravo dosta blizu njujorškim, hm, zvezdama ovog zvuka, pa ako vam se oni dopadaju, Mo’ynoq su verovatno vredni vaše pažnje. Meni se, for d rekord, ovo veoma sviđa ali ja ionako volim ovakav pristup blek metalu:

https://moynoq.bandcamp.com/album/dreaming-in-a-dead-language

Stoner metal je krenuo ove godine debi albumom istanbulskih Uluru koji je stigao posle testiranja vode kroz dva EP-ja. Uluru su instrumentalni stoner/ psihodelični rok i Acrophilia je ploča solidnog gruva i dobre produkcije sa blagim istočnjačkim prelivima u svojim kompzicijama. Naravno, orijentalna muzika i psihodelični rok imaju dugu i plodnu istoriju krosdresinga pa je sasvim neupadljivo da je ovo turski bend, ali to i nije bitno. Uluru su vrlo dobri u ovome što rade i mada me Acrophilia nije sad tu nešto oborila s nogu i izula iz patika, ovo je ploča koja lekovito dođe u januarskom depresivnom periodu:

https://ulurutrio.bandcamp.com/album/acrophilia

Kad smo već kod krosdresinga, sidnejski bend Numidia je izbacio istoimeni prvi album i ovo je opet psihodelični, dosta meditativni rok sa uticajima koji se protežu i do severne Afrike i tamošnjeg specifičnog pristupa bluzu. Naravno, australijske pustinje nisu posve neslične saharskim pustošima pa tu ima neke organske veze. Numidia nije, ponovo, ploča posle koje sam ostao bez teksta ali je prijatna i manje metal od onoga što bih inače trpao u ove preglede pa može da zaprija i ljudima koji nisu skloni istome:

https://numidia.bandcamp.com/releases

Estonci Mang Sort su izbacili drugi album, Maa Sarv (Rog Zemlje, moliću lepo) i ovo je jedna sirova, distorzirana komadina teške stoner svirke sa doom prelivima, snimljena u podrumu (tj. u prostoriji za vežbanje) a što sve doprinosi njenom šarmu. Mang Sort malo preteruju sa ponavljanjem i precenjuju kvalitet svojih rifova (najkraća od tri pesme na albumu je duža od trinaest minuta!!) ali je ovo u celini slušljiva ploča svakako pre svega na ime tog teškog, masnog zvuka. Mang Sort bi neverovatno profitirali od producenta koji bi ih naterao da više razmišljaju o editingu koji bi izvrsne delove njihovih kompozicija hajlajtovao i teški gruv ove muzike učinio neodoljivim, no to ćemo da vidimo ubuduće. Za sada, ovo je pristojno:

https://mangont.bandcamp.com/album/maa-sarv

Stone Witch iz Arizone su izbacili svoj drugi album, Desert Oracle i ovo je ploča vrlo ubedljivih hard rok/ doom kompozicija sa iskrenim sabatovskim srcem koje kuca u grudima članovima benda, rifovima koji osvajaju svojim faziranim krvarenjima, odličnim pevanjem i generalnim gruvom koji odiše autentičnošću. Samo je jedna prepreka između ovog albuma i mog oduševljenog preporučivanja da se isti uključi na spisak vječnih klasika: produkcija. Mislim, nisam ja sad neki čistunac, to je valjda svakom dobronamernom građaninu Srbije sa okolinom jasno, volim ja da je sirovo i prljavo, ali dobar deo Desert Oraclea zvuči kao da je snimljen u kutiji za cipele i to baš izrazito slabi utisak celog albuma. No, dobro, uvo se posle nekog vremena navikne i onda ova ploča zasija. Dajte joj šansu:

https://stonewitchband.bandcamp.com/album/desert-oracle

Prilično mi je prijao istoimeni debi album losanđeloskih Deatchant a koji je bučna ploča psihodeličnog, jako isfaziranog i u razne gitarske efekte potopljenog roka. Deatchant imaju osvežavajuće prozračan miks, pogotovo imajući na umu koliko je tu multitrekovanih gitara i koliko efekata na njima čujemo i već time drže solidnu lekciju kolegama što čine bar devet desetina ostatka stoner scene, a koje ne uspevaju da umaknu spljeskanim miksevima. No, Deatchant nisu samo dobro producirani za ono što rade nego i rade dobre stvari. Ne tokom celog albuma u istom nivou kvaliteta, da se razumemo, ima ovde malko meandriranja i filera, ali je Deatchant (ploča) album vrlo obećavajućeg psihodeličnog benda sa očiglednim talentom za pisanje pesama i razmišljanje izvan uobičajene „ajde da začadimo i da zadžemujemo, pa ti snimi šta ispadne“ šeme koju mnogi slični bendovi baštine. Dopalo mi se:

https://deathchantnoise.com/album/deathchant

Za porciju melanholičnog doom metala ćete se izvoleti obratiti švedskom dvočlanom projektu Vanha nastalom kada je Jan Johansson iz Frostvang namerio da napravi bend koji će se baviti najtužnijim, najmračnijim, najtežim metalom koji je mogao da zamisli. Naravno, kada album nazovete Melancholia tu nema mnogo dileme oko smera u kome se ide i ovo je ploča veoma sporih, IZRAZITO melanholičnih komada koji, srećom, zaista i dalje imaju svu potrebnu doom težinu da se provuku kuda treba. Naravno, kičasto je to, ali već sam ovde guslao o dobrom i lošem kiču a Vanha su svakako na boljoj strani ove jednačine. Ja sam, naprosto, čovek kome nikada nije dosta sporih, teških pesama u kojima imamo i prozuklo death metal pevanje i najnežnije gitarske melodije, pa ako i vama ova formula deluje privlačno, Vanha su bend za vas čak iako ne donose ništa suštinski novo u svoj podžanr:

https://vanhablacklion.bandcamp.com/album/melancholia

Takođe u doom vodama, ali bliže hard roku i sa više gruva su Yatra iz Merilenda, trio sa dva bradata mužjaka i jednom poštenom ženom na bas-gitari. Njihov prvi album, Death Ritual je pristojna, mada ne posebno originalna kolekcija pesama koje imaju atmosferu, gruv i težinu ali ih više od svega od ostale stoner i doom bratije i sestrije izdvaja neobično pevanje gitariste i lidera benda, Dane Helmutha. Njegov poluprošaptani a poluprokrkljani deliveri može ovu muziku odmah da vam ogadi a možda će vam biti i interesantan. U svakom slučaju, ovo je daleko od antologijskog albuma, ali nije nevaljašno za slušanje, posebno ako ste naklonjeni doomu koji ne zapostavlja hard rok korene i gruv:

https://grimoirerecords.bandcamp.com/album/death-ritual

Death metal je bio jak prošle godine, kako smo prošle nedelje obrazlagali, a započeo je novu godinu vrlo dostojanstveno, već prvog Januara trećim albumom benda Meathook iz Feniksa. Ako vam se bend zove Meathook a album Crypts, Coffins, Corpses, nema baš mnogo sumnje u to da vam se uzori nalaze negde na transverzali Cannibal Corpse-Suffocation i, kakvog li iznenađenja, meni prilično prija prljavi, muzgavi, brtutalni death metal koga ovi klinci provlače. Naravno, Meathook su malo previše verni staroj školi pa njihova muzika apsolutno ignoriše sve te nivoe sofisticiranosti koje su uzori ugradili u svoju svirku tokom decenija, no, to nije nužno ogroman minus jer ako vam se sluša nešto zaista brutalno i sirovo, na tragu estetike koju su baštinili Mortician, Meathook više nego isporučuju. U eri ispeglanih, kompjuterski preciznih albuma brutalnog death metala, Meathook uprkos svojoj relativnoj neoriginalnosti, osvajaju svojom spontanošću:

https://meathookubr.bandcamp.com/album/crypts-coffins-corpses

Pred kraj prošle godine izašao je i novi Feral i švedski death metal prodavci nemaju čega da se stide na svom trećem albumu. Flesh for Funerals Eternal je, naravno, praktično bukvar klasičnog swedeath zvuka, i od njega  nikako ne treba očekivati nekakve inovacije ili smela probijanja novih granica.To naprosto nije nešto za šta su Feral zainteresovani. Ono za šta JESU zainteresovani je, evidentno, održavanje plamena koji je u švedskom metalu zapaljen pre tridesetak godina i Flesh for Funerals Eternal je još jedna interpretacija najboljih trenutaka koje su u svojim ranim godinama imali Entombed, Dismember, Unleashed, Grave i njihovi švedski saborci. Sve je to odsvirano perfektno, tako da ne deluje kao mašinska fotokopija a miks je ekstremno težak i glasan kako i dolikuje. Feral definitivno neće nikada biti proglašeni za originatore ičega ali kad snimaju ovako jake albume, koga je uopšte briga? Plus izvrstan omot. Pošto bandcamp nema (još uvek) sve pesme, evo i JuTjub linka:

https://feralsweden.bandcamp.com/album/flesh-for-funerals-eternal-death-metal

https://youtu.be/Sq2FxlX89wQ

Finski death metaslci Festerday postoje skoro trideset godina a upravo su izbacili debi album. Mislim, ja sam sav za to da se čeka dok ploča ne sazri, ali 28 godina priprema (i,doduše, snimanja raznih demoa, splitova, kompilacija itd.) je malo mnogo. Dobre vesti su da je Iihtallan vrlo solidna i zaista zrela ploča teškog, moćnog skandinavksog death metala sa par izleta u melodiju koji podseća da ono što danas podrazumevamo pod melodičnim death metalom uglavnom kursu ne valja i predstavlja presipanje iz šupljeg u prazno likova koji sanjaju o televizijskoj popularnosti. Festerday imaju u osnovi prljav i težak zvuk na tragu Autopsy i, dakako Grave, a onda kad na to dođe i malo melodičnih pasaža, d-beat prebijanja i odličnog gruva sve legne na svoje mesto. Dugo čekan ali valjan debi:

https://festerday.bandcamp.com/album/lihtallan

Januarsku tugovanku svakako epitomizira četvrti album švedskih A Swarm of the Sun. The Woods je ploča sa svega tri pesme, ali od kojih je najkraća duža od dvanaest minuta i ovo je, u produžetku onoga što bend već izvesno vreme radi, istraživanje tuge i melanholije korišćenjem svih dostupnih oružja u arsenalu post roka i post metala. Naravno da to može da bude nategnuto pa i dosadno – posebno ako čekate da bend udari u gitare a pesme vas izlažu beskonačnoj predigri u formi dugačkih dronova – ali A Swarm of the Sun su jedan od zanimljivijih odgovora na decenijsko pitanje kako bi zvučali Godspeed You! Black Emperor kada bi bili (više) metal. Nije za svakoga ali ovo je dostojanstvena ploča u svom valjanju u kalu depresije na kojoj se čekanje da bend udari i krene sa težinom, zapravo prilično isplati:

https://aswarmofthesun.bandcamp.com/album/the-woods

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s