Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 18-01-2019

Danas nam, nažalost više nema Putina u Srbijici da nas uteši, ali barem nam je ostao metal. A metal je najutešnija muzika na svetu.

Sem, naravno, depresivnog blek metala.

Srećom, danas u blek metalu u ponudi imamo Čileance koji sviraju… er… Čajkovskog? Lepo je što ostajemo u temi majčice Rusije, a nas, njih i Čileanaca verovatno ima i više od pesto miliona.

Elem Xul ov Kvlten su trojka iz Santjaga i njihov drugi album, Entropic Increase from the Omega Aeon je prilično briljantan naklon skandinavskom blek metalu sa nekakve druge polovine devedesetih, sav u  „prirodnom“ zvuku instrumenata koji imaju i donje i gornje frekvencije, i masu i volumen, bez nekakve divljačke kompresije  a sa puno energije. Xul ov Kvlten nisu nikakvi revivalisti, da to odmah bude jasno i iako se očigledno pozivaju na stare allbume Ulvera, Emperora, Dodheimsgarda i sličnih uzora, njihova muzika je mnogo raznovrsnija i eklektičnija i već posle jedno pola minuta kada čujete kako omažiraju Čajkovskog bićete prijatno iznenađeni.

Volim kada bend svira „čist“ blek metal, dakle, bez atmosferičarskih ili simfonijskih ambicija a opet su im kompozicije interesantne i eklektične. Xul ov Kvlten sviraju energično i žestoko, bez mnogo zastajanja da se meditira i divi atmosferi ali pesme su im pune odličnih melodijskih i harmonskih rešenja, sa pevačem koji jako autoritativno obavlja svoj posao. Ovo je veoma artikulisan, odmereno avangardan i elegantno ekspresivan album, jedan od najboljih koje sam čuo ove nedelje i sjajan za početak današnjeg pregleda. Dajte šansu Xul ov Kvltenu:

https://xulovkvlten.bandcamp.com/album/entropic-increase-from-the-omega-aeon

Ali dobro, nisam ni ja bez srca i ako se i dalje osećate nesrećno i uplakano što nas je tata ostavio da delimo prostor sa perpetualno patetičnim predsednikom Vučićem, onda će vam debi album švedskih Together to the Stars leći ko budali šamar. Ova dva Šveda su očigledno jako dobro proučili ključne ploče shoegaze muzike i svoj blackgaze prvenac, An Oblivion Above sklopili tako da udare u najtanju žicu i pokrenu svu onu emociju koju inače dobro krijete od ostatka sveta a onda noću u tišini suzama kvasite jastuk. MENI je to sve naprosto isuviše gnjecavo ali ja sam surovi muškarac kome šugejz muzika ionako nikada nije bila na vrhu liste popularnih žanrova. No, bilo bi svinjski da ne primetim da Together to the Stars jako dobro kombinuju blek metal i shoegaze da postignu maksimalnu emotivnu ucenu, da su muzički vrlo ubedljivi a produkcijski upeglani kao i da tu ima i par momenata koji odišu energijom i epikom a koji i mene uspevaju da malčice uhvate (početak Apathy, recimo). Album izlazi naredne nedelje ali ga već sada možete slušati na bandcampu u celosti. Magija interneta!

https://togethertothestars.bandcamp.com/releases

Negde između ova dva benda su njemački Rāhha čija muzika odiše melanholijom i ima dosta atmosfere ali istovremeno i voli da udari jače i umota se u propisnu blek metal odoru. Drugi EP ovog benda, Descension Ceremony je prepun za mene mahom preslađenih melodijskih tema ali je sve to spakovano u ubedljivu, znojavu svirku i prozračan, zdrav miks u kome je, doduše, bubanj možda mogao da dobije malo peglanja, ali u celini ovo osvaja snagom i energijom. Rāhha uspevaju da ponude po nešto za svakoga, i sirovost za raw black metal ljubitelje, i atmosferu i emociju za depresivljane, pa ih svakako vredi poslušati da vidite šta bi tu vama moglo da bude zanimljivo:

https://rahha.bandcamp.com/album/descension-ceremony

Forest Whispers iz Poljske sam se spremio da mrzim i pre prve note koju sam čuo zahvaljujući dosta stripovski-eksploatativnom omotu njihovog trećeg albuma Arkany Zniewolenia, ali vidi vraga, ovo je u stvari dosta dobro. Poljska scena je, naravno, i u 2019. godini na najboljem putu da dominira evropskim blek metalom a Arkany Zniewolenia je zanimljiva smeša melodija, sirovijeg black-speed pristupa i skretanja u folk, pa i blackened rock’n’roll smerovima. Nije ovo muzički, ni produkcijski, baš VRHUNSKI, pogotovo su bubnjevi šljampavi tu i tamo, ali ima dosta duše i podseća da su i Poljaci Sloveni i da mogu Ruse i Ukrajince da nauče ponešto i na terenu na kome su ovi, kao, glavni.

https://forestwhispers.bandcamp.com/album/arkany-zniewolenia

Solunski bend Nihilism je, pak, sa svojim prvim albumom Obscurite Noir ponudio još jedno podsećanje na raskošnu raznovrsnost helenske blek scene i dao nam ploču koja, da se ne lažemo, ume dosta da se zagubi u širini ideje na momente, ali je ta širina ideje svakako njen najjači adut i, srce joj je očigledno na pravom mestu. Ovo je avangardni blek metal koji se ne plaši da maltene agresivno menja dinamiku pa i čitave žanrove u svojim istraživanjima filozofskih i kosmičkih koncepata, a da se opet drži pravovernog prebijanja većinu vremena, i mada je sve to IZRAZITO pretenciozno, uključujući očigledno namerno umrljan i usrednjen  miks da bi se postiglo više atmosfere, opet ne mogu da kažem da nema šarma. Da li je za više od jednog slušanja, pak? To zavisi od ličnih afiniteta. Mislim, i ja sam pretenciozan čovek.

https://nhlsm.bandcamp.com/

I ponovo iz Njemačke dolaze nam Imha Tarikat sa debi albumom Kara Ihlas, i pošto su ovo očigledno Turci, možda u drugoj generaciji u Nemačkoj, muzika je prijatno drugačija od onog što je inače standard za nemači blek metal. Kara Ihlas ima dosta elemenata harcore punka i u produkciji i u svirci (pogotovo u vokalnoj interpretaciji Ruhsuza Cellâta (mislim, čovek se preziva „Dželat“, ako to nije tr00 blek metalsko ime, ja ne znam šta je)) ali uspeva da se onda upuca i na metal stranu terena nekim interesantnim i dosta retro gitarskim solažama. Imha Tarikat su emotivni na sasvim osoben način i sviraju energično a opet bez insistiranja na karikaturalnijim elementima blek metala. Ploča ima dosta atmosfere i smelih melodijskih ispada pa je veoma preporučljiva za isprobavanje:

https://vendetta-records.bandcamp.com/album/kara-ihlas

Poljaci, naravno, ne sviraju samo blek metal iako su po njemu trenutno najprepoznatljiviji. Weird Tales uzimaju ime po američkom palp magazinu ali dolaze iz Varšave i njihov prvi album, Hell Services Cost a Lot je prijatno teška i psihodelična komadeška stoner metala koja nema problem da pravi jako dugačke pesme kako bi se sve neobične i često nekompatibile ideje uvezale u neprekinut psihodelični gruv. Da li to baš uvek funkcioniše i teče li ovaj album kao dobro podmazana reka? Pa, ne, i ne, ali ima ovde više pogodaka nego promašaja i Poljaci mogu sa ponosom da kažu da jednako ubedljivo prže teški doom (sa usnom harmonikom u postavi) i pijanu psihodeliju i da je sve to na kraju deo sasvim primetno njihovog sopstvenog zvuka. Meni se ovo, na kraju, prilično dopada uprkos svojoj skoro napadnoj „čudnosti“ jer Weird Tales nikada ne zaboravljaju jake rifove i moćan gruv.

https://weird.bandcamp.com/album/hell-services-cost-a-lot

Čileanski Los Tabanos Experience sam već hvalio desetog Novembra za njihov album Atlantis Mirage koji je bio kolekcija odličnih psihodeličnih džemova, a oni su bukvalno istog dana snimali svoj živi album Live at Loreto koji sada možemo da slušamo putem JuTjuba. Magija!!!! Pošto ploče nema na bandcampu, možda to znači da je bend ne smatra „zvaničnom“ a možda se samo još nisu naterali da je aplouduju (uostalom i Stoned Meadow of Doom ju je okačio tek pre neki sat), ali nemojte da vas to odvrati. Live at Loreto je album jakih, psihodeličnih, kavernoznih i teških džemova kao po receptu vaše bake (ako vam je baka bila brutalni dope fiend i volela boss distorzije, fejzere i lampaška pojačala), sa, to se podrazumeva, mnogo sirovosti i lutanja između  tonova, ritmova i psihodeličnih efekata ali mi ništa drugo ne bismo ni želeli:

https://www.youtube.com/watch?v=oRPYIzpZEBg

Bend Woorms (da, dva „o“, jer tako droga ponekada utiče na ljude) iz Luizijane je izbacio prvi album, Slake, a za Sludgelord Records i ovo je, da kažemo, moćno obećavajuća ako već ne kompletno zadovoljavajuća ploča. Naime. Woorms uspevaju da i inače skromno trajanje jedne ploče sludge metala od 35 minuta dodatno osakate razotkrivajući da nisu imali dovoljno materijala i ispunjavajući jedan dobar deo vremena gomilama semplova i dronova. Što ne mora da bude greh samo za sebe, ali ovde se baš oseti da biste vi više da oni tresu i udaraju u gitare i bubnjeve a oni vam vrte nekakve osmobitne ekscentričnosti i puštaju mikrofoniju da se sama svira preko. Mislim, da ne bude zabune, OČIGLEDNO je da se Woorms napajaju na izvanrednim izvorima, poput Head of David ili Godflesh sa nemalim uticajem Scratch Acid ili Jesus Lizard ubačenim i salatu i ja ne mogu a da ne kažem da me neke pesme legitimno voze iz sve snage svojim lepljivim gruvom i dementnim pevanjem i  u momentima kao što su Veni Vidi Fucki pa i Stiff Upper Lisp, Woorms kao da su dostojna zamena za nikad prežaljeni Fudge Tunnel. Posebno uz moćno težak zvuk i klaustrofobičan miks. Samo, bih voleo da je sav ovaj talenat koji su prikazali kanalisan kroz ploču koja se krčkala još godinu dana i patosirala nas jednim moćnim aperkatom umesto da, kao što je ipak slučaj, ide na tehnički ili, pupupu, na poene. Ali preslušati, svakako:

https://thesludgelord.bandcamp.com/album/slake

Izašao je i novi album benda Flotsam and Jetsam, koji će, naravno, uvek biti zapamćen po tome što je iz njega Jason Newsted otišao u Metallicu. Što donekle podseća da su Flotsam and Jetsam uvek bili korektni i slušljivi ali nikada dovoljno blizu prve lige. The End of Chaos ne menja ovu činjenicu ali ovo je slušljiva, dobro odsvirana, solidno producirana ploča modernog (a opet dovoljno staromodnog) thrash metala koja, razume se, ne može da se poredi sa nekim zaista dobrim savremenim thrash albumima, ali je zapravo kvalitetna i nostalgično podseća da je ovo bend ispisnika raznih Megadethova, Metallica i Anthraxa koji danas prave primetno interesantniju muziku od svojih poznatijih kolega sa energičnim muziciranjem i karakteristično bogatim vokalnim izrazom AK Knutsona.  Nije ovo nikakvo remek-delo, ali da ima odličnih momenata – ima. Mislim, Control je legitimno izvrsna pesma. Albuma nema za legalno slušanje u celini pa ćete morati da se zadovoljite sa ove dve ilustracije:

https://youtu.be/xPMcqTsws5E

https://youtu.be/4nIFp2ZgPBE

Nakon što smo prošle godine dobili nekoliko legitimno izvanrednih grindcore albuma, red je da danas poslušamo i jedan u najboljem slučaju osrednji. Francuze Defecal of Gerbe zapravo ističem samo zato što su interesantna interpretacija skatološkog goregrinda kakav u ovoj muzici uveseljava tinejdžere već više od četvrt veka. Naravno, šaljivih goregrind bendova imate koliko hoćete – gdegod da se kamenom bacite na Obscene Extreme festivalu, pogodićete najmanje jedan, ali Defecal of Gerbe uspevaju da ne budu KOMPLETNO u komedijaškom štimungu i pored već dosta izlizanih mid-tempo skatoloških pošalica (kakva je uvodna DALEKO PREDUGAČKA Sympathy for the débile) uspevaju da uvale i nekoliko legitimno brzih i eksplozivnih grajnd momenata sa dobrim old school gruvom. Ako nikada niste slušali goregrind, verovatno će vam biti zanimljivo i kombinovanje pankerskih vokala sa pig squeelovima i karikiranim pičšiftovanim gutturalima, te povremeni simpatični nakloni slamming death metalu ali fakat je da Mothershit iako ima tog nekog galskog šarma i povremenih moćnih izleta u pravoverni grajnd ipak nije neka antologijska ploča. Opet, lepo dođe da malo preseče atmosferu:

https://xenokorp.bandcamp.com/album/mothershit

Gore sam pomenuo moderni thrash metal, ali album Hymns for the Hollow švedskog benda Leach je interesantan primer muzike koja nominalno spada u ovu kategoriju ali zapravo se šeta negde između modernog thrasha, metalcorea i, pa, recimo, televizijskog roka/ metala. Generalno ovo je rizična kombinacija kad sam ja u pitanju jer solidno mrzim himničnost emtivijaškog metalkora  i muziku koja ima rokerske rifove spakovane u komprimovanu metal produkciju, da ne pominjem te izvikivane „hardkor“ vokale, ali, uh, Leach nekako uspevaju da ovo sve profunkcioniše. Valjda je u pitanju jako dobar songrajting i Hymns for the Hollow je ploča koja uspeva da se prošeta između veoma pankerskih interpretacija metala (New low) i legitimno rokerskih pasaža a da sve to nekako bude deo jedne konzistentne priče koja mi prija i sa strane zvuka i kompozicija. Ko je TO očekivao???

https://leachswe.bandcamp.com/album/hymns-for-the-hollow

Kao što je i najavljeno, ove nedelje sam sa mnogo znatiželje očekivao trinaesti album old skul favorita sa Floride, jednih, jedinih i infamoznih Malevolent Creation, a pod (ne)maštovitim nazivom The 13th Beast.

Malevolent su meni jedan od najdražih bendova u death metalu još od ranih devedesetih, sa svojim oštrim i ubedljivim thrasherskim pristupom muzici koja je time odskakala od komparativno hermetičnije i (za)komplikovanije proizvodnje od strane većine kolega. Kod Malevolenta se uvek znalo: brzina i gruv su vazda bili njihovi aduti i mada je bend sa godinama menjao postave i sve više erodirao svoju reputaciju, što bezumnim koketiranjem sa govorom mržnje, što više-ne-malobrojnim generičkim albumima, svejedno sam za njih uvek čuvao posebno mesto u srcu i sa zanimanjem slušao svako novo izdanje. Mislim, čak su i relativno osrednje ploče poput Doomsday X i Invidious Dominion imale momente čiste briljantnosti a kada je bend pre malo manje od četiri godine potpuno neočekivano i ničim izazvano izbacio izvanredni Dead Man’s Path bio sam legitimno oduševljen i narajcan za novu fazu u kojoj će ovaj bend, posle toliko glupih nedaća, odsluženih godina robije i neodmerenih rasističko-homofobnih istrčavanja konačno sastaviti novu nisku odličnih ploča koja bi parirala njihovom autputu iz prve polovine devedesetih.

Nažalost, onda je gitarista Phil Fasciana promenio čitavu postavu benda a pevač Bret Hoffmann letos umro od raka debelog creva. Na trenutak sam pomislio da ovaj bend neće više ništa zanimljivo isporučiti jer je Bret bio veliki deo identiteta Malevolenta (uprkos čestom odsustvovanju iz benda zbog odsluženja kazne) a demo kojim je novi album najavljivan nije uošte zvučao kao Malevolent koji smo voleli.

No, iznenađujuće ili ne, The 13th Beast je, pa, vrlo solidna ploča. Nema ovde magije koja je neznano kako proradila na Dead Man’s Path i porodila skoro neizdrživo seksi kombinaciju gruva i udaranja iz sve snage, ali The 13th Beast je ploča uraganske energije, odsvirana na mišiće u najboljem smislu tog izraza, legitimno besna i razjarena a opet do vrha krcata promišljenim i prosviranim gitarskim temama koje upadaju direktno u čeoni režanj i buše putanju do malog mozga. Fasciana se, da ne bude zabune, ovde okružio prekaljenim muzičarima koji su se već dokazali u manje poznatim ali respektovanim bendovima. Basista Josh Gibbs je svirao u Solstice (sa kojima su Malevolenti jedno vreme delili Alexa Marquiza na bubnjevima) i ovde muževno prangija zvonkim, teškim zvukom. Bubnjar Philip Cancilla je zamenio vrlodobrog Justina Pintoa (koji je, opet, zamenio Gusa Riosa koji je trebalo da bude konačno rešenje za bend što je promenio više sjajnih death metal bubnjara nego, čini se ijedan drugi) i ovog momka već treba hvaliti za rad u Narcotic Wasteland, a pripisuje mu se i saradnja sa Disfiguring the Goddess (!!!). Konačno, vokalne dužnosti i drugu gitaru je preuzeo južnoafrički udarnik Lee Wollenschlaeger koji bendu daje najočigledniju injekciju nove energije svojim brutalnim pevanem (koje ipak nema sav taj karakter po kome smo pamtili Breta).

Fasciana je ovde napravio jednu veoma gitarsku ploču koja, primećuje se, živi i umire na velikim, moćnim rifovima, ukusno odmerenim tremolo temama i ponekoj jako lepo osmišljenoj solaži. Ostatak benda veoma disciplinovano prati gitarski diktat kroz koloplet pesama koje su uglavnom svirane u „brzo“i „još brže“ ključu, ne zapostavljajući povremena spuštanja u klasičan malevolentski breakdown ali se uglavnom držeći brutalnih kečeva, opuštenijih ali brzih skenkova i mnogo,mnogo rafalnih blastbitova. Klasičan Malevolent zvuk je ovde ipak definitivno prisutan sa nekim refrenima koji ulaze u uši i podsećaju da je ovaj bend uvek umeo da priđe najbliže „hitoidnom“ potencijalu a da nikada ne kompromituje svoje death metal kredencijale.

I ploča tako jako dobro protiče, bez gubljenja koraka, beskompromisno i brutalno, pogotovo uz Wollenschlaegerovo pevanje koje ne imitira ni Hoffmannov ni Blachowiczev stil vikanja, ali uspeva da korišćenjem klasičnijih donjih death registara postigne željeni efekat pretnje i razjarenosti. Ono što se The 13th Beastu može ubrojati u nedostatke je zapravo posledica te monoidejične posvećenosti brutalnosti i brzini, i pesme, iako mnoge od njih individualno svakako predstavljaju primere odličnog songrajtinga, u ovih skoro pedeset minuta ipak postaju prilično nerazaznatljive jedna od druge i slepljuju se u jedan, za svakog osim najveće hardkor publike, naporan melanž bubnjarskih rafala, epski agresivnih gitarskih tema i zastrašujućeg pevanja. No, nije da ovo nije čest problem kod brutalnog death metala, a i kod Malevolenta se ovo događalo i ranije i njihovi najbolji albumi (Retribution, Stillborn, fantastični Eternal i Dead Man’s Path) su se izdvajali upravo time da su ove ploče dobijale malčice prostora za disanje kroz pesme koje su dovoljno varirale tempo i atmosferu da budu individualno upečatljive. Ovde se jedina naznaka takvog razmišljanja dobija u poslednjoj, Release the Soul, koja je zanimljiv eksperiment sa sporijim i srednjim tempom,atipičan za Malevolent koji najčešće albume zatvaraju najbržom pesmom koju u tom trenutku imaju.

No, ovo nije neka smrtonosna zamerka i ako baš imate problem, slušanje ovog albuma u malim dozama će ga rešiti a tu će apsolutno ubilački komadi poput Agony for the Chosen, Bleed us Free ili Decimated još više doći do izražaja. Dan Swano na produkcijskim dužnostima je ovde uspeo da nađe osetljivu ravnotežu između granitne tvrdoće zvuka po kojoj je poznat i organskije, čak, eh, starinskije estetike Malevolent Creation i mada je ovo ploča čiji DRC skor baca i ispod 5 ona uspeva da zvuči dovoljno dinamično mojim ušima iako mi je mozak svestan da su bubnjevi često potopljeni pod bujicom predimenzioniranih gitara.

Sve u svemu, Malevolent Creation je, u ovoj postavi, iznenađujuće ubedljiv i pristojan za slušanje. Fasciana je i dalje teška budala, to je jasno, ali je oko sebe okupio odlične ljude i napisao ploču koja je korak ili dva iza najboljih momenata u istoriji benda ali bez ikakve sumnje iznad njihovog generičkog proseka. Nisam se tome nadao ali mi je drago i ovo je album kome ću se rado vraćati, mada sigurno  ne koliko Dead Man’s Pathu ili Eternalu.

Iz nekog razloga, album je čitav na JuTjub aploudovao sam bubnjar, pa ako ga Century Media ne skloni, možete da ga tamo slušate:

https://www.youtube.com/watch?v=UsjBThE7CsA