Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 26-01-2019

Pošto smo još jednom ove zime okovani snegom i podsećamo se svojih zauralskih korena, red je da metalni pregled počnemo bendom koji dolazi iz majčice Rusije, takoreći iz Moskve.

Malist je, dakle, jednočlani bend iz Moskve čiji jedini član, Ovfrost poslednjih par godina vredno radi u kućnim uvjetima na pripremanju svog prvog albuma. In the Catacombs of Time je juče zvanično ugledao svetlo dana (ili, a što je više odgovarajuće za ovaj žanr, tminu noći) i, pa, ovo je impresivan debi. Ovfrost svakako ima u svojoj muzici podosta tog nekog slovenskog vajba, sa melanholičnim melodijama i atmosferom, ali ovo je pošteno napisana i aranžirana ploča na kojoj nisu samo pamtljive teme ono što vredi, već se tu zaista može primetiti puno ozbiljnog rada. Malist je bend koji lepo koristi svoju jednočlanost da ponudi zaista intimnu i ličnu muziku ali sve to istovremeno ima i jednu širu, epskiju dimenziju koja prija. Svirka je dobra i sigurna a i produkcija vrlo pristojna i jednio bih možda komentarisao programirane bubnjeve koji su solidni ali ipak malo pate od robotitisa. No, sa druge strane, Ovfrost je vrlo dobar pevač sa lepim rasponom tehnika i ovo je ploča vredna bar jednog slušanja:

https://malist.bandcamp.com/releases

Argentincima Ühtceare produkcija nije najjača strana na njihovom debi albumu El Genocidio Primordial Llevará El Nombre Infinito De La Empatía ali kad se naviknete na malko grub miks bubnjeva, nećete moći da odlepite uvo od ove ploče. I ja sam prvih pola minuta-minut tu nešto kao mrgodio veđe, kao, pa ovo zvuči ko demo, a onda sam nastavio da slušam i Ühtceare su zapravo dašak svežek vazduha, blek metal bend koji atmosferično i avangardno krilo ove muzike spaja u izvrsno ličnoj viziji koja ima mesta za sve moguće vrste zastranjenja, u razne shoegaze pasaže i elektronske ambijente, sve to u pesmama koje traju solidan broj minuta i više su zainteresovane za istraživanje tuđinskih svetova nego za nekakvo držanje rok-forme.  I kad se zasvira pravi blek metal, ovo zvuči moćno i sveže, tako da ni na ovaj element nemam nikakvih zamerki  naprotiv, (slušajte kako preko pržačkih gitara i bubnjeva pevač izvlači pijane, spiritualne napeve u Fugiö , Fugiö , Fugiö!!! (Ultradedalismo Parte II),) pa bih El Genocidio Primordial Llevará El Nombre Infinito De La Empatía svakako apostrofirao kao jedan od ranih hajlajta ove godine. Iz nekog razloga, JuTjub verzija albuma ima pesmu više od Bandcampa, pa evo oba linka:

https://uhtceareblack.bandcamp.com/album/el-genocidio-primordial-llevar-el-nombre-infinito-de-la-empat-a

https://youtu.be/JR19Y5DPn-M

I nemački Veiled na svom prvom albumu, In Blinding Presence solidno koketiraju sa avangardom, mada je njihova muzika bliskija „normalnom“ blek metalu. No, u ovim dugačkim, mračnim pa i brutalnim kompozicijama ima zaista dovoljno interesantnih diverzija da Veiled slušate sa posebnom pažnjom i ne doživite ih kao još jedan bend za puki hedbeng. Ne znam da li su Veiled slušali Godflesh ili su se napajali sa istih izvora kao i birmingemski majstori, tek u ovoj muzici se čuje mnogo interesantne gitarske pirotehnike koja više duguje evropskoj avangardnoj kompoziciji nego rokenrolu i meni to izuzetno prija. Veiled su drugo veliko i prijatno iznenađenje ovog Januara. Ko je TO očekivao?

https://thetrueveiled.bandcamp.com/album/in-blinding-presence

Lunatic Affliction iz Nirmberga su izbacili drugi album, konceptualnu ploču koja meditira o svetu i predmetima u njemu na materijalističkom, metafizičkom i spiritualnom nivou. To su njihove reči i ne mogu vam zameriti ako prevrnete očima, ali Secreta Obscura Mysterium je pored svoje možda i neopravdane pretencioznosti ploča koja nije tako rđava za slušanje. Lunatic Affliction sebe doživljavaju kao atmosferični blek metal bend ali kompozicije su teatralnije nego što ovaj opis sugeriše i ima ovde dosta znojave svirke. Možda je to sve zapravo i preteatralno za mene, ali drži pažnju jedno vreme, u to nema sumnje:

https://lunaticaffliction.bandcamp.com/album/secreta-obscura-mysterium

Damnation Army je jednočlani švedski projekat koji je posle pauze duge deset godina izbacio novi album. Death Macabre pored najsmešnijeg imena ovog meseca nudi i muziku koja kombinuje thrash metal sa black metalom a ovde je pominjem jer iako se meni to ne dopada preterano, mislim da Nyholmova sklonost melodičnosti i razvijenim gitarskim temama može da bude prijatna slušaocu koga su malo smorili svi ti avangardisti što sam ih gore naređao. Death Macabre je ploča lepih i zanimljivih gitarskih melodija kojoj fali praktično sve ostalo – Tomas Nyholm je pristojan svirač ali su pesme relativnoi nezanimljive za moj groš, no, ovo je svakako muzika koji mi ne vređa uho:

https://damnationarmy.bandcamp.com/album/death-macabre

Francuski Cénotaphe na svom drugom EP-ju po imenu Empyrée lepo udaraju u svoje instrumente (tehnički, samo jedan čovek ovde udara u instrumente, drugi samo peva, odnosno vrišti, na francuskom) i uspevaju da spoje neke zanimljive harmonije sa aranžmanima koji su prosti ali pristojno efektni. Malko je sve to hermetično i atmosferično ali ima ovde dosta energije ispod svih tih gitarskih meditacija tako da prija i valja da se preporuči:

https://youtu.be/t7hX5_4Q6sM

Nemački Der Rote Milan, pak, previše komplikuju sa svojim aranžmanima i očigledno misle da su im pesme mnogo pametnije nego što jesu, pa je njihov drugi album, Moritat, (nakon prvenca iz 2016. godine koji je nosio sjajan naziv Aus Der Arsche) jedna na momente nepodnošljivo smaračka salata razlaganja, ovih ritmova, onih ritmova, atmosfere, teatra itd., sve uz previše (nemačke) patetike. Opet, Der Rote Milan su dobri muzičari (osim što bubnjar MALO šlajfuje u brzim delovima ali se trudi da nadoknadi u ostatku) i ovo je dobro miksovan album na kome ima i dobrih ideja samo su utopljene u mulju mnogo drugih ideja. No, verujem da je ovo proverbijalno blato u kome se da naći po koji biser. Pošto album izlazi tek prvog, na bandcampu je za sada samo jedna pesma pa evo i JuTjub linka:

https://derrotemilan.bandcamp.com/album/moritat

https://youtu.be/5B1pQCgeNes

Za potrebe manje pretenciozne muzike, kojoj ne treba mnogo minutaže da dođe do svojih poenti, tu su švedski Astrophobos čiji drugi album, Malice of Antiquity nudi pregršt prelepih melodija i pesme koje su jednostavno sklopljene oko njih, bez mnogo mrsomuđenja i sa očiglednim namerama da publika na koncertima horski, zajedno sa bendom izvodi refrene. Astrophobos time, naravno, gube dosta blekmetalske mistike i izolacionističkog stava ali ovo je zdrav i prilično prijatan album za slušanje makar se i ne pružao predaleko u dubinu:

https://astrophobos.bandcamp.com/album/malice-of-antiquity

Takođe Šveđani, Perverticon sa svojim drugim albumom ove nedelje su tu da ispune kvotu propisnog antihrišćanskog blek metala koji ne samo da misli nego i peva zlo. Wounds of Divinity je ploča koja se trudi oko svojih aranžmana i ima tu i melodija i svega, ali ovo je najbliže sirovom, zlom blek metalu što smo ove nedelje do sada prišli. Daleko od remek dela, Wounds of Divinity zadovoljava moje potrebe za pržačkim rifovima i blastbitovima pa se nadam da će i nekom drugom prijati:

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/perverticon-wounds-of-divinity

A Christophe Chatelet, poznatiji pod svojim umetničkim pseudonimom Gorgon izbacio je novi album, The Veil of Darkness posle punih devetnaest godina pauze i, sad, ovo je ozbiljno produciran album za Osmose Productions, očigledno  nameran da bude povratak u velikom stilu, prepun sasvim himničnih a opet osvešćeno svedenih momenata, no, meni je ovo ploča napravljena previše i preočigledno po formuli da bi mi bila sasvim pobednička. Kao što su i Impaled Nazarene posle nekog vremena upali u rutinu i izbacivali pesme i albume koji su svi bili solidnog kvaliteta ali nisu više ničim iznenađivali ili izazivali slušaoca, tako je Gorgon sa ovim povratničkim albumom ponudio gomilu pristojnih pesama koje lepo, glatko i prijatno teku i štedro koriste ono malo rifova što ih je Chatelet smislio, ponavljajući ih hipnotički, ali im fali tenzija i nekakav ekspresionistički grč koji po pravilu očekujem od black metala. Naravno, ovo ne znači da je ovo loš album, samo da je, posle skoro dve decenije pauze, morao da bude upečatljiviji. Na bandcampu za sada samo jedna pesma, ali evo linka pa će biti i ostale, a album se da čuti na JuTjubu u formi „topic“ videa pa ih jurite sami ako ste znatiželjni:

https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/the-veil-of-darkness

A kurioziteta radi možete da poslušate i novi EP hrišćanskog black metal benda Intristare iz Severne Karoline, a koji se prigodno zove Vestiges I. Meni je ovo zapravo prilično prijatna kombinacija sporog i teškog doom metala sa malo black metal abrazivnosti i mada se za Intristare ne može reći da su im kompozicije naročito nadahnute, delovi od kojih se sastoje su uglavnom dobri i ovaj bend ume da okreće temu tako da čoveka uvuče i hipnotiše. Daleko od neke velike ploče, ovo sasvim prijatno proleti u toku dana, između dužih i zahtevnijih izdanja:

https://intristare.bandcamp.com/album/vestiges-i

Od sludge/ doom/ stoner ponude samo jedan album ove nedelje ali je solidan. The Sabbathian, projekat na transverzali SAD-Norveška dopro je do svog prvog albuma, Latum Alterum i neka me sada pregazi tramvaj ako ovo nije jedna prijatna doom ploča moćnih, zrelih a i običnom svetu sasvim slušljivih metal pesama koje idu sporo i svakako nose zlokobnost doom metala u svojoj srži ali se ne iscrpljuju u insistiranju na težini i sporini, držeći se radije jakih rifova, odličnih vokalnih aranžmana i generalno pristojno komponovanih i miksovanih pesama. Volim kada doom bendovi ženski vokal koriste ovako inventivno a Anette Uvaas Gulbrandsen se baš potrudila oko harmonija i multitrekovanja da baražu gitara i bubnjeva Chada Davisa doda nadgradnju kakva The Sabbathian izdvaja iz mora sličnih bendova. Izdavač, finski Svart Records je prošle godine izbacio jedan od meni najboljih albuma cele sezone, treći New Light Choir, a sa The Sabbathian se još više penju u mojim očima (i ušima, dakako). Avaj, albuma nema na bandcampu (za sada) a na JuTjubu morate da ga jurite po gomili separatnih videa, no, evo par linkova za ilustraciju pa ćete se već snaći:

https://youtu.be/Jq7o0U_w9n0

https://youtu.be/WFvuDQTM2Ng

U death metal ponudi imamo debi album melburnskih Vile Apparition i ako smo od australijskih death metal bendova makar podsvesno počeli da očekujemo originalnost, na Depravity Ordained je nećemo mnogo pronaći. Vile Apparition se prilično trude da skinu zvuk brutalnog death metala ranih devedesetih, pre svega sa naglaskom na Suffocation i to svakako nije najgora ambicija na svetu tako da ovde ima dosta pristojnog, sirovog death metal prebijanja bez upadanja u proggy maštarije ili koketiranja sa slemom. Naravno, Vile Apparition bi možda trebalo da formuli dodaju nešto svoje jer ovako ipak zvuče kao puki akoliti a miks, iako omogućava da se sve čuje, muzici ipak ne daje onoliko energije koliko bi trebalo da ima. Opet, ovo je, uz sve te ograde, veoma slušljiva ploča razigranog brutalnog death metala stare škole:

https://bloodharvestrecords.bandcamp.com/album/depravity-ordained

Francuski trešeri Mortal Scepter sa svojim prvim albumom, Where Light Suffocates nude jedan prijatan vremeplovni aranžman u nekakve rane devedesete, eventualno pozne osamdesete i momenat kada su neki od thrash bendova pokušavali da uhvate ranu divljačnost speed metala, pre nego što je počelo da se komplikuje sa aranžmanima, a da se istovremeno očešu i o nadirući death metal. Mortal Scepter, koji na svom bandcampu sebe opisuju kao blackened thrash, su u nekim elementima možda i previše verni eri koju emuliraju, miks je očigledno prilično jeftin, ali to ne umanjuje suštinski šarmantnost njihove muzike. Ovo je ploča brzih i nervoznih rifova, bubnjeva koji piče bez mnogo komplikacija i glasa koji je više besni lavež nego ikakav formalni pokušaj pevanja (pa još taj kratki reverb na vokalu, sve se naježim od nostalgije) i paralele sa ranom Sepulturom, Sadusom, pa i Mercilessom mogu da se povuku bez mnogo uzdržavanja. Mortal Sceptre podsećaju da ova muzika ume da bude opako zabavna i ja sam se uz ovaj album i njegove rasipničke solaže svakako zabavio a što i vama želim:

https://mortalscepter.bandcamp.com/album/where-light-suffocates

Jedan od mnogih bendova po imenu Inferno, onaj španske i thrash metal provinijencije, izbacio je drugi album i Basado en hechos reales je jedna lepa ploča žestokog ali precizno sviranog thrasha a ako još volite i partikularne bendove poput Testamenta ili Metallice, ovo će za vas biti prilično slavlje. Inferno imaju sklonost ka velikim, moćnim rifovima a la Testament, a soliranje je često i pošteno umazano wah wah gaženjem pa meni mnogi elementi ovog albuma izuzetno prijaju. Kako pesme često umeju da pored standardnog thrash asortimana ponude i superbrze ritmove na granici blastbeata i to je jedan plus u mojoj knjizi. Albumu ocenu na kraju umanjuje samo produkcija koja, zapravo ovako čista i uredna verovatno i nije mogla da bude bolja za novac koji se imao na raspolaganju. Posebno smeta bubanj koji je preočigledno digitalno retuširan (ako već i nije u pitanju strejt ap programiranje) a što mojim ušima nažalost prilično smeta. No ako niste picajzla kao potpisnik ovih redova, slobodno ignorišite ovu zamerku i prepustite se brutalnom pevanju na španskom i lepim pesmama:

https://infernoceuta.bandcamp.com/album/basado-en-hechos-reales

Još tamo u Oktorbu 2017. godine nahvalio sam španski death metal kombo Altarage za njihov drugi album, Endinghent a sada je vredna (i anonimna) ekipa iz Bilbaa ponudila i novu ploču, The Approaching Roar i ovo zavređuje jednako entuzijastičnu preporuku. Altarage se i dalje sasvim bezbedno drže blur core formule koja ih je i do sada dobro služila ali, srećom, The Approaching Roar nije puko imitiranje Portala ili Teitenblood i ovo je ploča koja ovoj pećinskoj, veoma neprijateljskoj muzici dodaje notu švedskog death zvuka nedovoljnu da je izvuče iz zastrašujuće hermetičnosti u kojoj se ona najbolje oseća, ali dovoljnu da Altarage zvuče kao bend sa sopstvenim zvukom i idejama. Cela blur/ cavern core inicijativa u death metalu je dobrodošla opozicija prevelikom oslanjanju na „muziciranje“ koje neminovno dolazi sa godinama i bendovima koji imaju i druga interesovanja osim najčistije brutalnosti i Altarage štedro nude svoj zid bele buke i izmučenih gitara umesto prekomplikovanog rifašenja, nakinđurenih aranžmana i složenih, komponovanih solaža. Ko nije voleo ranije, sumnjam da će ga za nijansu „kvalitetniji“ zvuk ovog albuma pridobiti, ali ko je gladan opasnog, skoro apstraktnog death metala koji pušta krv i ne brine za hedbeng, u ovome će uživati:

https://altarage.bandcamp.com/album/the-approaching-roar

Soulmass sa Floride su izbacili drugi album svog death doom koktela i ovo je bend koji u rastućem „dark souls metal“ podžanru pruža prilično dobar prikaz kako bi muzika inspirisana ovom kultnom igrom možda mogla da zvuči. Naravno, The Weakness of Virtue, kako se album zove, nije natrpan horovima i orkestarskim aranžmanima, ovo je mnogo slobodnija interpretacija ’souls predloška nego što mislite, ali je ovo lepa ploča interesantnih aranžmana kojoj samo za nijansu prečista produkcija kod mene malčice umanjuje ocenu. Album za sada na bandcampu nudi samo dve pesme ali i to je dovoljno da čujete i razumete:

https://soulmass.bandcamp.com/album/the-weakness-of-virtue

Francuski No Vale Nada sa albumom Alter Ego dižu dosta buke svirajući nekakav Convergeu pomalo nalik ali više „post“ metal ili hardkor koji je meni zapravo iznenađujuće prijatan i emotivan i ekspresivan i šta mi se to događa? No Vale Nada su emotivni i dramatični na jedan izrazito arti ali opet i izrazito bučan i abrazivan način i mene to, razume se, kupuje na keca. Ima ovde i d-beat momenata i svirke koja nije samo vrištanje i udaranje,ali sve se to izrazito udobno uklapa jedno uz drugo i ovo je album u kome baš uživam:

https://novalenada.bandcamp.com/album/alter-ego

Za totalnu soničnu destrukciju poslužiće prvi dugosvirajući album britanskog teroriste Vessel of Iniquity a koji svojim nazivom, Void of Infinite Horror prilično plastično najavljuje šta se ovde ima čuti. U masteringu Jima Plotkina, Vessel of Inquity ovde nudi industrijski grindcore ambient metal sa mašinskim, nepraštajućim ponavljanjima i užasno nadrogiranim ambijentima, presecano praktično čistim power electronics pasažima. Nije ovo nekakav revolucionaran rad, snimaju ljudi ovakve ploče već decenijama, ali za najmračnije momente ovog vikenda, prijaće:

https://sentientruin.bandcamp.com/album/void-of-infinite-horror

Najbolja vest ove nedelje je za mene svakako da je posle PREDUGIH pet godina konačno dropovao treći album japanskih tech death majstora Desecravity. Njihov prethodni album, Orphic Signs sam izlizao od slušanja u poslednjih pola decenije i pitao se da li će ovi vanserijski ljudi, muzičari i bez sumnje SRBI, ikada izdati novu ploču ili će se zadovoljiti sviranjem turneja po dalekom istoku. Ali, Anathema je sada tu i ovaj album, kako i dolikuje, RAZBIJA.

Desecravity su mi jedan od najomiljenijih detah metal bendova u ovom veku zato što njihov pristup tech death muzici podrazumeva preterivanje u svakom dobrom smislu. Za razliku od mnogih drugih tek det kolega, Desecravity nemaju nikakva ineresovanja da smaraju kvazi-džezom i nekakvim njuejdžerskim pristupom ovoj muzici već sviraju najbrutalnije i najbrže što je ljudski moguće. Dakle, njihova muzika je uvek praktično na granici fizičkih kapaciteta izvođača sa skoro do karikature brzim blastbitovima i gitarskim vratolomijama koje zvuče kao da ste ubrzali traku, ali Desecravity od gubljenja u formi spasava daleko natrposečno dobar songrajting.

Ovo je nešto što je za druge moje omiljene bendove poput Suffocation ili Cryptopsy uvek takođe bila linija razdvajanja od konkurencije i Desecravity iako odsviraju verovatno nekoliko miliona nota na ovoj ploči, paradoksalno, uspevaju svaku od njih da opravdaju i ubede nas da je neophodna kako bi njihove složene ali jasne i ubedljive pesme imale svoj konačni oblik i potpunu poruku.

Na Anathemi Desecravity, na moje veliko zadovoljstvo, idu i dalje u kreiranju sasvim čujno melodičnih momenata sred teške paljbe, koji nisu namerni da budu trenuci predaha i upadanja u emociju već samo prirodni elementi muzike koja nije gadljiva ni na jedan od svojih aspekata. Naravno, ova muzika će i dalje najvećem broju slušalaca biti preagresivna i prekomplikovana (i uostalom prekarikirana) da bi joj pružili više od nekoliko sekudni vremena, ali za nas koji ovo actually volimo, Anathema je izvanredan album i divan korak napred u evoluciji ovog fenomenalnog benda.

https://desecravity.bandcamp.com/album/anathema

One thought on “Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 26-01-2019

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s