Arhiva za februar, 2019

Pročitani stripovi: Daredevil, Damage i Black Hammer

Posted in Stripovi with tags , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , on 28 februara, 2019 by mehmetkrljic

Dobro, ajmo sad malo superheroje.

Kako je Charles Soule pre nekoliko nedelja završio svoj rad na serijalu Daredevil, mislim da je pravi trenutak da napravimo presek. Uostalom, kako sam više puta naglasio, Daredevil se tokom decenija iskristalisao u jednog od mojih najomiljenijih Marvelovih junaka, sa više momenata u svojoj istoriji koje danas smatram klasičnim (Miller, Bendis, Waid, Brubaker…), ali, kako sam pišući pre dve i po godine o početku Souleovog rada naslutio, ova faza ovog stripa teško da će se upisati u istu kategoriju. A opet, ovde je bilo tako mnogo dobrih stvari…

Soule je za tri godine rada na Daredevilu, videlo se to odmah na početku a potvrđeno sada na kraju, kao neku vrstu metazadatka imao to da strip vrati njegovim mračnim, depresivnim pozicijama. Neću reći  i „izvornim“ jer Leejev Daredevil nije nužno bio mračniji strip od ostatka Marvelove ponude onog vremena. Soule, iako savršeno kadar da piše razigranije i veselije superherojske stripove (ponovo podsećam na njegov odlični She-Hulk od pre koju godinu) je sa ovim Daredevilom praktično pobrisao i preokrenuo sve što je pre njega na serijalu radio Mark Waid i ovo možda treba čitati i kao neku vrstu Marvelovog šireg pokušaja da se vrati nekakvim (kvazi)korenima (što, preciznije, ne znači povratak u šezdesete već u sedamdesete i osamdesete, kada je veliki deo današnje čitalačke publike krenuo sa ovim stripovima – videti na primeru X-Men, recimo) i prepoznatljivim, čak možda „klasičnim“ karakterizacijama likova.

S jedne strane ovo je svakako razumljivo – „mračni“ Daredevil po uzoru na Millera i Bendisa je svakako ono što generalna javnost vidi u svojoj glavi kada se pomene ovaj heroj a karakterne osobine Matta Murdocka, poput šarmantne narcisoidnosti i katoličke krivice su, posebno u Bendisovom radu umele da fino razblaže svo to mračnjaštvo.

S druge strane, moglo bi se argumentovati – a ja sam to i pokušao na istom ovom topiku pre nekoliko godina – da je Waid uspeo da liku omogući da dalje raste i razvija se zadržavajući i produbljujući njegov karakter, ali bežeći od readymade „noir“ mizanscena i millerovsko-bendisovskog mačomračnjaštva i ugrađujući nepatvoreni optimizam u narativ o junaku u crvenom kostimu, te da je to delovalo šokantno osvežavajuće i autentično.

No, superherojski stripovi su utemeljeni na ideji večnog, jelte, vraćanja, pa je Soule sa jedne strane stvari resetovao na neke „standardne“ pozicije, a sa druge nastojao da svoju advokatsku ekspertizu iskoristi za kreiranje nekih priča o Daredevilu koje bi bile uverljive urbane drame kakve bismo inače gledali po televizijskim serijama (ako ne BAŠ u samoj preminuloj Netflix seriji o Daredevilu).

Nakon pročitanog celog Souleovog rada ostao sam u uverenju da bi ovo prišlo veoma blizu statusu klasika samo da je polovina još u fazi pičovanja i preprodukcije trezvenom uredničkom intervencijom bačena u vodu. Hoću reći, neki elementi Souleovog serijala o Daredevilu su smislene i interesantne drame o „čoveku bez straha“ koji mora da iskombinuje komplikovano suprotstavljene elemente svoje ličnosti da bi dosegao ideal kome stalno teži – što više pravde za što više ljudi – ali ovi elementi su s druge strane stalno razvodnjavani Souleovim slabostima prema, da tako kažemo, „natprirodnijoj“ strani Daredevilovog života.

Čujte, ovo su superherojski stripovi i svakako ja sad neću da automatski gunđam kada se u njima pojave nindže, ali stvar je u tonu i konzistentnosti sveta u kome se priča događa. Mark Waid i Chris Samnee su tokom svog rada na prethodnom Daredevilu vrlo uspešno posezali za prilično kempi negativcima kao što su Klaw ili Mole Man i uspevali da iskoriste njihove silver age persone u pričama koje su bile ozbiljne ali se nisu upinjale iz petnih žila da budu dramatične noir tragedije. U kontrastu sa tim, Soule se ozbiljno trudio da se u svojim pričama pozabavi nekim vrlo aktuelnim sociopolitičkim temama ali je, za mene, njihova uverljivost često bila podrivana konstantnom eksploatacijom prilično izlizanih tropa vezanih za istočnjački misticizam.

Mislim, kada je Miller baratao nindžama u svom Daredevilu to su bile rane osamdesete i nindže su bile svež i nov popkulturni gimik a scenarista ih je tretirao kao tek još jednu naoružanu grupaciju sa kojom se naš junak mora boriti, bez preteranih ulaženja u kojekakav filozofski mambo-džambo. Nepune četiri decenije kasnije, Soule piše, čini se, vrlo ozbiljnu priču o kineskim ilegalnim imigrantima u SAD, sa neprebrojnim slojevima preplitanja njihovih kompleksnih identiteta, položaja u društvu, dostupnosti zdravstvene (i druge) zaštite i tome kako čak i briljantni među njima lako potonu jer su postavljeni u sistem koji briljantnost ceni samo na papiru, bla bla bla, i, znate već, Soule je po struci advokat specijalizovan za imigracijske slučajeve, dakle, pravi čovek na pravom mestu, ali onda je ova priča potpuno skrenuta sa šina stereotipnim azijskim negativcem koji je kao ispao iz neke ’70s eksploatacije i grubim preplitanjem kineskog i japanskog pop-misticizma.

I nekako, kroz ceo ovaj rad se prepliću ovakvi kontrasti. Dobijamo ozbiljno ambiciozne političke priče u kojima Soule uspeva da bez otvorenog Trump-bashinga prokomentariše neke aktuelne američke neuralgične tačke, ali onda dobijamo i solidno impotentna i neubedljiva skretanja ka Aziji sa sve demonima, ne-mrtvim nindžama i magijom i ove dve dimenzije stripa – svaka za sebe na papiru sasvim legitimna – nikako ne uspevaju da se pomire u koherentnu celinu.

Delimično, problem je i u Souleovoj karakterizaciji likova koje uvodi. Murdock je, naravno, sam za sebe toliko komplikovan karakter da najveći deo pisanja ionako otpada na njega i pokušaje da se oslika čovek sa neprebrojnim kontradiktornostima, nesavršeni heroj u najubedljivijem smislu. Kada tu još dodate i Kingpina koji se ovde vinuo do pozicije gradonačelnika Njujorka, uprkos, a možda čak i zahvaljujući svojoj ne-baš-tajnoj istoriji u organizovanom kriminalu, dobijate jednu zbilja epsku postavku u kojoj dva čoveka izražene volje (za moć i za pravdu) idu jedan na drugoga i neće stati dok ne ostane samo jedan. U takvoj konstelaciji, sporedni likovi moraju da funkcionišu kao perfektna potpora a ovde Soule malko ispušta loptu.

Guranje Foggyja Nelsona malo u stranu je, pokazaće se, bila greška jer Soule Nelsona izvrsno piše. Nažalost, pozicija koju bi on prirodno zauzimao u ovom stripu namenjena je novom liku, ilegalnom kineskom imigrantu u Njujorku koji je postao i self-made superheroj kineske četvrti pod imenom Blindspot. Ponovo, Soule ima jaku temu koju želi da obradi sa ovim likom i pokušava da mu da i nekakav karakterni luk (od Daredevilovog sajdkika, preko antagoniste, do najboljeg prijatelja) ali ovo je sve isforsirano, neubedljivo i Blindspot na kraju dana kao da uopšte nema svoj karakter već se savija kako priča to od njega zahteva. O Elektri jedva da se usuđujem da pričam jer je Soule eksploatiše na najcrnji način na početku a onda prema kraju pretvara u praktično alatku.

Nešto bolje je prošao Frank McGee, bivši policijski inspektor, inhuman i detektiv jer se ovde radi o strejt noir stereotipu kojim Soule vrlo lepo rukuje (mada je dodavanje mutanta Cyphera u ekipu i dalje sasvim nerazvijena ideja), ali zato, recimo, novi negativac, psihopatski ulični umetnik Muse naprosto zbrka klišea i gotovo potpuni mekgafin.

Kada se sve ovo skupi na gomilu dobijamo neke sasvim nezadovoljavajuće priče, recimo onu u kojoj ne-mrtve nindže i demoni napadaju Njujork, gradonačelnik Kingpin je na lečenju, a Daredevil okuplja ekipu uličnih superheroja (jer Avengersi i ostali ozbiljniji udarači, konvinijentli, nisu na raspolaganju) da odbrani nejač. Ovo je jedna salata motiva i ideja, nekih dobrih (o njima samo malo niže), nekih jako izlizanih ali ključni element zašto ovo uglavnom ne funkcioniše za mene je da se Soule suviše olako upušta u dramatične ekstreme. Kingpin na čelu Njujorka? Ovo se još i može progutati, iako, naravno, drugi Marvelovi stripovi to uglavnom ne pominju. Ali invazija nindža koji desetkuju njujoršku policiju i očajnički rat tokom kog heroji na konjima i sa mačevima u rukama poražavaju armiju demona, sve uz pomoć tajnog katoličkog reda sveštenika koji se već stolećima bore protiv demona – ovo se naprosto ne uklapa sa naporima drugde u stripu da imamo nijansiranu priču o pravnom položaju superheroja u američkom pravosudnom sistemu i vođenju grada od strane izvršne grane vlasti.

A Soule se, vrlo očigledno, prilično uložio u neke od svojih tema i meni je ovaj strip na ime toga i bio interesantan. Čitav zaplet oko toga da Murdock/ Daredevil pokušava da progura ideju da superheroji mogu da svedoče na sudu bez otkrivanja tajnog identiteta je zanimljivo nastojanje da se, unutar same fikcije ovog univerzuma, ali i izvan nje, legitimizuje ideja „pravde“ koja ne dolazi iz institucija sistema već iz same zajednice, oličena u herojstvu pojedinaca. Ono je, naravno, osuđeno na propast gotovo po definiciji, ali strip ima interesantnu tekuću diskusiju o ovoj ideji. I Souleu ovo, takođe, daje brojne dobre šlagvorte kako da suprotstavi pojedinca sa instinktom za pravdu sistemu koji pravdu praktično definiše iako ga možda čine sumnjivi pojedinci. Kingpin na čelu grada i Matt Murdock koji mu radi kao savetnik je, priznaću, briljantna ideja a i Souleova egzekucija je vrlodobra, sa tekućom partijom sve napetijeg političkog i birokratskog  šaha između dva stara protivnika (čak iako Kingpin više nije svestan da je Murdock Daredevil).

Neću spojlovati šta se sve tu događa, ali ću dodati da je Soule zapravo i relativno elegantno rešio pitanje vraćanja Daredevilu tajnog identiteta. Otkada je Bendis odlučio da se poigra sa idejom da se naširoko zna kako su superheroj Daredevil i advokat Matt Murdock ista osoba, scenaristi su morali ozbiljno da se rvu sa ovim konceptom sve dok Mark Waid nije naprosto rešio da promeni ton stripa u prigrli ideju kako je Murdock javno i bez stida Daredevil. Naravno, duha se jednom moralo vratiti u bocu i Soule koristi dosta nategnut ali na kraju dana dovoljno ubedljiv mehanizam da ovo počisti i vrati nas na stari status kvo. Ovo njegov odnos sa Foggyjem Nelsonom čini interesantno napetim i još jednom priznajem da mi je bilo žao da Soule nije više fokusa stavio na lik Nelsona umesto što se baktao Blindspotom i Museom.

Takođe, Soule ima interesantnu diverziju sa vraćanjem u strip klasičnog silver age lika, Mikea Murdocka, Mattovog žovijalnog brata blizanca i konfuzija između toga ko je zapravo Mike i otkud on ovde je zanimljiva, duhovita, i na momente solidno potresna.

Elem, kulminacija je došla na kraju rada u priči „Death of Daredevil“ koja je verovatno najblatantniji primer lažnog marketinga u Marvelovoj novijoj istoriji, uzimajući u obzir da Daredevil u njoj ni na koji način ne umire – a što vidimo i po prvom broju novog serijala izašlom pre par nedelja.

No, ova priča je, ako ništa drugo, fokusirala Soulea pa je uspeo da sve dobre strane ovog serijala sažme tako da dobijemo idealizmom pokretanog Matta Murdocka u poslednjem velikom pokušaju da pokaže svetu kako je Kingpin ultimativno zao, kako je prevarom došao do jake političke pozicije, te da ga jednom za svagda sruši. Soule ovde konačno uspeva da udobnije poveže silver age ekscentričnost i millerovski noir u priči koja na kraju uspe da nas iznenadi svojim preokretom i kaže nam nešto značajno o svom junaku, kao i da pripremi teren za dalje priče o Daredevilu. Death of Daredevil je pristojno finale za serijal koji je stalno oscilovao između elegantnog i inteligentnog rada sa jedne i poludokuvanih eksploatacija sa druge.

Makar je crtež bio konstantno odličan, sa Ronom Garneyjem koji je ovde odradio posao života kreirajući zamamne ekspresionističke noir drame, ali i armijom izvrsnih drugih crtača koji su svi do jednog bili tonalno i tematski na liniji (Goran Sudžuka, sjajni Mike Henderson, Stefano Landini, Phil Noto). Kolorista Matt Milla je zapravo bio dragoceni kohezivni faktor, obezbeđujući stripu stalno upečatljiv izgled pa je i napuštanje njegovih usluga u poslednje dve priče koje je crtao i sam kolorisao Noto jedini momenat gde mogu da kažem da nisam bio stopostotno zaljubljen u crtež.

Nakon završetka Souleovog rada dobili smo pet epizoda miniserijala Man Without Fear izašlih tokom Januara a koje su poveznica sa novim tekućim Daredevil serijalom. Po običaju, ovo je sasvim opciona stvar za čitanje jer iako prikazuje kako se polomljeni, gotovo mrtvi Matt Murdock na kraju odlučuje da još jednom da sve od sebe i bude taj neki nesavršeni heroj na prkos svetu koji pokušava da ga uništi, ovo je priča koja je komotno mogla da stane u jedan jedini broj, možda i da bude samo uvodnih desetak strana za prvi broj serijala.

Jed Mackay, srednjoškolski nastavnik koji u slobodno vreme piše stripove za Marvel je iskoristio ovih pet epizoda da nam da jednu produženu introspekciju Matta Murdocka koji pokušava da se sa sobom dogovori o tome da li zaista mora da bude superheroj sada kada je došao toliko blizu da shvati koncept sopstvene smrtnosti. Ovo je dosta uobičajen koncept za superherojske, pogotovo Marvelove, stripove a Daredevil ga je sa nekim epizodama koje je radio Miller praktično definisao i Mackayju svakako treba stisnuti ruku za činjenicu da je izgurao više od 120 strana stripa sa nečim što je moglo mnogo udobnije da se smesti u pet puta manje, a da to nije ispalo dosadno. Naravno, ima ovde mnogo ponavljanja istih motiva, mnogo ponovljenih meditacija o ulozi straha i bola u ljudskim životima i mada to nije klasično šlajfovanje u mestu, fakat je da je moglo da bude kraće. No, Mackay sve to gotovo potpuno opravdava četvrtom epizodom i suočenjem Murdocka i Kingpina koje je dramatično i katarzično i predstavlja pravo težište ove priče. Ako ste ozbiljan štovalac Daredevila, ovaj miniserijal svakako treba da makar zbog toga prođete a vrlo pristojna drugoligaška selekcija crtača koji su odradili po jednu epizodu garantuje i možda ne WOW faktor, ali sasvim uslužan ton i pripovedanje. Mackay dobro kapira svoje likove – pored Kingpina tu je i vrlodobar Foggy Nelson – i možemo mu prognozirati pristojnu budućnost u Marvelu.

Prva dva broja novog Daredevil serijala takođe prilično obećavaju mada je to i bilo za očekivati sa autorskim dvojcem kakvi su Chip Zdarsky i Marco Checcetto. Naravno ovde nema velikih tonalnih zaokreta, ovo je ponovo „katolički noir“ na tragu Millera, Smitha, Bendisa itd. i s obzirom da je priča veoma usredsređena na Kingpina i Daredevila (koji i dalje leči traumu sa kraja prošlog serijala) ovo uopšte nije moralo da ponovo kreće od broja jedan već da se samo lagodno nastavi sa sledećim brojem (pogotovo što je i prošli serijal krenuo od keca pa se posle renumerisao da bi obeležio broj 600 i… Marvel nastavlja da kreira nepotrebnu konfuziju za buduće istoričare medija).

Takođe, ovo je priča veoma usredsređena na Daredevila i Kingpina u kojoj drugi likovi za sada jedva da figurišu i nadam se da će Zdarsky imati pameti (veštine ima, to smo videli sa Peter Parker serijalom) da oko Murdocka sagradi ansambl likova koji će uspešno dopunjavati razne aspekte njegove ličnosti i predstavljati kontrateze Murdockovoj narcisoidnosti. Ako se ovo iz nekog razloga ne desi, i dobijemo još jedan solipsistički mračan Daredevil serijal neću biti presrećan, ali u Zdarskog do sada nisam imao razloga da sumnjam. Takođe, Checcetto je posle prošlogodišnjeg rada na Old Man Hawkeye definitivno postao crtač koga treba aktivno čitati gde god da se pojavi i ove prve dve epizode izgledaju fenomenalno sa kolorom koga je radio Sunny Gho i koji uspeva da i u veoma „noir“ priču unese dovoljno svetlosne i kolorne dinamike da ne deluje opresivno jednolično. Oprezni sam optimista.

Drugi strip o kome bih danas proguslao je DC-jev aktuelni tekući serijal Damage za koga mi nije najjasnije ni zašto je nastao ni kako gura, evo, već godinu dana. Čime ne želim da kažem da je ovo loš strip, samo da njegov smisao u DC univerzumu i nekoj široj konstelaciji u univerzumu (još uvek) nije jasan.

Naime, DC već ima lik po imenu Damage koji je odigrao relativno važne uloge tokom Zero Hour događaja pre četvrt veka i bio član Titana i Justice Society of America, ali ovo nije TAJ Damage.

Ovo je, vidite, novi Damage, sa sasvim različitom istorijom, moćima i postavkom a koji je deo „The New Age of Heroes“ inicijative koja je krenula nakon Snyderovog događaja Metal o kome je ovde pisano. Naravno, nagađate da se neke ozbiljne veze Damagea sa Metalom zapravo i ne primećuju.

Damage sam počeo da čitam sa interesovanjem jer ga piše Robert Venditti, čovek koji je preuzeo Green Lantern od Geoffa Johnsa i odradio sa njim iznenađujuće odličan posao (kako je ovde već i živopisano) a i čiji je aktuelni Hawkman (takođe izašao iz Metala) ako ništa drugo barem zanimljiv. No, Damage mi je, evo, i godinu dana kasnije enigma jer ovo je strip koji toliko neprikriveno imitira Hulka da se čovek zapita kako Marvel još uvek nije poslao odred nindža-pravnika da cenjenoj konkurenciji objasne neke stvari.

Naravno, imitiranje likova konkurentske firme nije neki nov koncept u ovoj industriji, ali Damage je tako očigledan pastiš da sam stalno kada ga čitam na oprezu ne bih li uhvatio nekakve detalje koji mi promiču a koji bi ukazali da se ovde zapravo radi o satiričkom metaprojektu.

Dobro, ako ništa drugo, Damage imitira Hulka iz Hulkove faze koju ja neizmerno volim i oslanjanje na priče iz sedamdesetih u kojima je Hulk bio čudovište koje samo želi da bude ostavljeno na miru dok ga progoni „the man“ epitomiziran u (postvijetnamskom) vojno-industrijskom kompleksu je sasvim legitimna stvar u mojoj, jelte, knjizi.

Venditti ovde ni ne pokušava da izmisli toplu vodu i Damage bi, optimizovano pripovedanje na stranu, po temama i tonu zaista mogao da bude strip iz sedamdesetih. Njegov glavni junak je vojnik, Ethan Avery koji se pridružio armiji inspirisan herojstvom Supermena i drugih superheroja, a kome je učešće u eksperimentalnom vojnom programu dalo supermoći po uzoru na njegove idole. Tvist je, dakako, u tome da se Ethan jednom u dvadesetčetiri časa, na sat vremena transformiše u čudovišno, orijaško stvorenje po imenu Damage koje je gotovo neranjivo i može da golim rukama sravni sa zemljom čitave čete vojske i naselja u kojima se oni nalaze. Pukovnica Jonas, okorela vojna veteranka koju progone aveti i sećanja na sve vojnike što su tokom decenija pod njenom komandom izginuli, ima duboku emotivno-profesionalnu vezu sa Damageom jer je on njen srebrni metak: vojnik koji praktično ne može da pogine i koga može da šalje u najopasnije misije, spasavajući tako živote drugih, ranjivijih vojnika. Pa ga tako Jonasova i koristi sve razuzdanije, šaljući ga da se obračunava sa kojekakvim milicijama po trećem svetu koje tlače nedužno stanovništvo i ugrožavaju, jelte, demokratiju i slobodni svet. Ethan se iz početka ne seća ničega što je u formi Damagea radio u ovim misijama, međutim, posle nekog vremena se pokazuje da Damage nije samo aspekt Ethanove ličnosti već ličnost za sebe i kada vojnik shvati koliko je ljudi i na koje načine ubio, doživljava produžen napad krivice i panike i rešava da dezertira. Naravno, vojska ni ne pomišlja da napusti svoj uspešni eksperiment i kreće potera za vojnikom-koji-se-pretvara-u-čudovište po celoj Americi…

Ovo su, svakako, dobre teme, ali su istovremeno i mnogo puta identično postavljene i prežvakane u superherojskim stripovima (Marvel je gotovo  u isto vreme sa Damage pokrenuo svoj Weapon H serijal koji je veoma slična priča iz pera Grega Paka), tako da je Damage zaista neka vrsta ponavljačkog gradiva. Naravno, Venditti je uobičajeno dobar zanatlija pa je i to ponavljačko gradivo sasvim lasno čitati – Damage je dobar deo vremena jedan on-the-road narativ gde glavni junak beži preko američkog kontinenta a „the man“ mu je stalno za petama, pa se na njega šalju i razni specijalni odredi, od Suicide Squada koji gostuju već u drugoj epizodi pa do nekih Vendittijevih kreacija u formi odreda specijalaca sa imenima kao što su Cataract, Paparazzi, Misha i Handyman a koji imaju karaktera i harizme koliko i prosečni negativac iz Image Comics stripova iz prve polovine devedesetih i za koje nemam utisak da ćemo ih često ponovo viđati u DC stripovima.

Opet, cela svrha ovih nekoliko novopokrenutih serijala nakon završetka Metala je i bila da se dobiju novi likovi i testiraju nove ideje pa ne mogu zameriti Vendittiju na takvom pristupu. Ipak, notabilno je da Damage deluje decidno derivativno i drugoligaški dobar deo vremena (čak i uz kameo-pojavljivanja Unknown Soldiera, Poison Ivy i Swamp Thing) i da se stvari popravljaju tek kada se pojavi Justice League. Ovo je, uostalom i sasvim logičan razvoj događaja jer kada imate neuništivo i nezamislivo jako čudovište koje proseca putanju preko Sjedinjenih američkih država i ni vojska ni black-ops timovi metaljudi ne mogu da ga zaustave, prirodno je da se na sceni pre ili kasnije pojave glavne baje. Venditti ovde uspeva da se otrgne klasičnom krosoveru u kome pozitivci navale jedni na druge kao da nemaju ni malo mozga i pogotovo Betmenov odnos prema Damageu je barem u jednom momentu zreo i interesantan.

No, strip ipak najveći deo svog materijala troši na imitiranje klasičnog ’70s Hulka (ironično, u momentu kada sam Hulk sa svojim Immortal Hulkom doživljava inteligentnu renesansu i transformaciju) i dugačke scene urnebesne destrukcije i mada se to lako čita, nesporno je da mu fali malo više psihologije i, uopšte, malo više svesti o tome da treba da stvari prikaže iz nekog svežeg rakursa.

I kad smo već kod rakursa, crtež na Damageu je sasvim uslužan, čak, rekao bih, veoma dobar, ali i sam demonstrira taj problem sa odsustvom neke dublje ideje od toga da ovo bude omaž Hulku. Serijal je započeo veteran Tony Daniel koga ja jako volim i mislim da je na Betmenu pre desetak godina odradio mnogo lepih stvari, ali sa Betmenom je Daniel imao priliku da se igra sa svetlom i atmosferom a Damage je strip ekspozitornih dijaloga i eksplozivne akcije i ma koliko da sam uživao u onome što je Daniel nacrtao, ne mogu da kažem da je strip tokom prva tri broja imao mnogo karaktera. Cary Nord koji ga je nasledio je svojim debljim linijama i senčenjem doneo upravo ovo, ali je njega odmah zamenio Diogenes Neves, pa njega Aaron Lopresti i ovo su sve renomirani i odlični crtači ali je strip tvrdoglavo ostao u domenu solidno nacrtanog ali izrazito bezkarakternog produkta u kome stvari, zaista, bivaju skršene i uništene na dinamične načine ali je to sve na kraju dana hvatanje na buku i nedostaje mu onaj osećaj opasnosti koji su, recimo Walt Simonson, Keith Pollard i pogotovo Gene Colan dali Rampaging Hulku.

U globalu, dakle, Damage je neočekivano ili, naprotiv, sasvim očekivano, B-kvaliteta, derivativan rad koji se ne zamara prevelikim odmakom od predloška što ga očigledno imitira postavljajući, praktično, „What if“ pitanje o tome kako bi izgledalo da je Hulk nastao u DC univerzumu. Odgovor koji za sada daje je svakako čitljiv ali daleko od esencijalne lektire što, priznaću, mene malo boli. Al izdržaćemo.

Izdržaćemo, dakako jer sam sada spreman da pišem o nečemu što u trenucima nadahnuća i pretencioznosti mogu da bez previše stida nazovem najboljim superherojskim stripom koji sada izlazi. Radi se, naravno o nečemu što smo već nekoliko dana unazad na ovom forumu onako iz prikrajka tizovali, sve govoreći kako je Jeff Lemire car i kako radi mnogo a bez pada kvaliteta a Ridiculus je čak i okačio jednu naslovnicu serijala o kome bih sada pisao. Dakle, Black Hammer.

Black Hammer je izuzetno jak argument za tezu da superherojski stripovi zaista mogu da zablistaju kada ne moraju da se uklapaju u kontinuitet koji traje sedamdeset godina, kada im se pristupi sa autorskim stavom (nasuprot korporacijskom umu košnice koji kolektivno donosi odluke o tome šta može a šta ne može da se dešava u tamo nekom Spajdermenu ili Betmenu) i kada ih piše samo jedan jedini čovek sa jakom vizijom o tome šta želi da kaže.

Naravno, ima argumenata i za ono drugo, ja svakako smatram da decenijski kontinuitet jeste bitan element klasične superherojštine, zajedno sa smenama (generacija) autora koji osmišljavaju i pišu iste likove iz decenije u deceniju, jer im ovo omogućava interesantan (mada glacijalno spor) rast i evoluciju i mnoge odnose u stripovima stavlja u kontekst koji im daje značaj kakav ne možete imati bez tih decenijskih naslaga nakupljenih istorija. Fakat je da su dva ključna superherojska stripa osamdesetih, svaki na svoj način smatran revolucionarnim i sa nedvosmisleno jakim uticajem na ceo medijum (sa tremorima koji i danas traju) zapravo prikazala obe strane ove jednačine. Millerov Dark Knight Returns je bio u kontinuitetu, i nalazio ogroman deo svoj energije baš u tome da smo gledali šta je na kraju bilo sa Betmenom koga poznajemo tako dugo, dok je Mooreov i Gibbonsov Watchmen profitirao baš na osnovu toga da se odvijao u posebnom univerzumu gde su autori mogli da likove i događaje prikažu bez zauzdavanja i prepiranja sa uredništvom oko toga koga smeju da ubiju a ko može da se prikaže kao silovatelj i fašista. Naravno, priznajem da često razmišljam o tome kako bi bilo interesantno da su u DC-ju zapravo dopustili Mooreu da, u skladu sa originalnim planom, upotrebi Charlton likove i da smo umesto Rorschacha i Nite Owla gledali Questiona i Blue Beetle.

Black Hammer i sam delimično igra na ovu kartu, i neki od njegovih likova su sasvim očigledni, namerni pastiši likova poznatih nam pre svega iz DC univerzuma, ali Black Hammer verovatno ne bi bio bolji da je Lemire ovaj pitch odneo DC-ju i tražio da mu se dopusti da radi sa njihovim likovima (makar i izvan glavnog kontinuiteta, kako je to Tom Taylor radio sa odličnim Injusticeom a i sa uskorodolazećim DCEASED). Ovo je jer je Black Hammer istovremeno i ljubavi prepun omaž klasičnoj superherojštini zlatnog i srebrnog doba, ali i detaljna dekonstrukcija žanra kojoj su bitniji arhetipi nego konkretni likovi sa imenima i čitateljstvu poznatim istorijama.

Odmah da kažemo, pominjanje Franka Millera gore je bilo čisto istorijskog konteksta radi i kada ovde govorim o dekonstrukciji, ona ne uzima formu millerovskih poznijih radova na Betmenu (DKSA ili, pu pu pu, nedobog All star…) niti katastrofalnog Holy Terror. Black Hammer je strip koji ciničnost nema ni u naznakama i mada u njemu ima ohoho prefinjene melanholije i (vodviljske) tragedije on je suštinski dobrodušan. Njegovo operisanje sa likovima (i NA likovima) u maniru drame karaktera je vrhunsko i na nekom nivou se njegovo pozicioniranje likova u nekakvoj socio-političkoj realnosti sasvim legitimno može uporediti sa Watchmenom.

Ali ako je Black Hammer Watchmen našeg doba,* onda je to Watchmen koga ne piše Alan Moore – ni ovaj namrgođeni mistik od danas ali ni idealistički cinik iz osamdesetih – već, recimo, Grant Morrison i to u nekoj od svojih najoptimističnijih, najrazigranijih faza.

*iako je tehnički Watchmen našeg doba u stvari Doomsday Clock o kome ćemo u neko dogledno vreme progovoriti iz sve snage**
**mada je, TEHNIČKI, Watchmen MOG doba, naprosto – Watchmen jer, da, toliko sam star da sam ga čitao još krajem osamdesetih

Naravno, nije odveć fer prema Lemireu to što ga ovako razuzdano poredim sa Morrisonom, kao da je sad on neki mladi početnik koji još nije izgradio svoj stil i tek teše pero kojim će se upisati u istoriju, pa odmah da razjasnim: kad ovde kažem „Morrison“ mislim pre svega na metatekstualne eksperimente i promišljanje same prirode i značaja žanra a iz pozicije nekoga ko taj žanr, u njegovom izvornom obliku neizmerno voli – uostalom Morrison je proveo dobar deo svoje karijere udarajući kontrapunkt mooreovskom cinizmu i zazivajući nesputanu kreaciju i maštovitost kirbyjevske škole. Tako i Lemire sa Black Hammer prikazuje veliku ljubav za klasičan superherojski strip ali ga to ne sprečava da ode veoma daleko u dekonstrukciji i ako mi se još jednom (poslednji put, obećavam) dopusti, reći ću da ga ovo pozicionira uz radove poput Watchmen ali i Morrisonove radove na Animal Man, Doom Patrol i Flex Mentallo, a što su iz mojih usta velike pohvale.

Ali, odmah tu da stanemo i insistiramo da je Lemire svoj čovek i da, dok je okej da ga se stavi u istorijski kontekst, nije okej da – makar nenamerno – sugerišemo kako je ovaj strip imitiranje radova velikih prethodnika. Jeff Lemire je, uostalom, čovek koji ima vrlo cenjen opus i koji je pokazao da mu dobro ide sve, i pisanje (i crtanje) klasičnog indie stripa, ali i rad u samom srcu korporativne superherojske tame (gde je radio, između ostalog, baš i Animal Man). Doduše, ja sam njegov rad na X-Men i Old Man Logan ocenio uglavnom pozitivno ali ne i vrhunski i mnenja sam da su mu drugi radovi, poput naučnofantastičnog Descendera za Image bolji pokazatelj njegovog velikog formata i umeća. No, sa Black Hammer Lemire se vaspostavlja kao zaista vrhunski superherojski autor i donosi još jedan fantastičan univerzum što stoji izvan produkcije „velike dvojke“ i nudi, u proseku, bolji sadržaj nego što ga kod njih ima.

Ovo je, opet, deo šireg trenda naravno. Pominjali smo već Lion Forge i njihov zanimljivi superherojski univerzum (kojim od pre neki dan rukovodi visokocenjena Gail Simone), ali Black Hammer je bliži toj nekoj koncepciji superherojskog univerzuma koji kreira i osmišljava samo jedna osoba, poput recimo Suicide Risk Mikea Careyja ili, dakako Irredeemable/ Incorruptible Marka Waida. I dok sam oba stripa veoma voleo (i o njima oduševljeno pisao), čini mi se da je Lemire stvari ovde oterao na sledeći nivo na nekoliko načina.

Prvi i najočigledniji je to da Black Hammer nije samo jedan serijal. Originalni Black Hammer je, uostalom, imao samo 13 brojeva a nakon završetka je relansiran kao Black Hammer: Age of Doom (koji je ove nedelje dobio osmi broj, a koji je i sam svojevrsni ribut), a pored ovog glavnog serijala Lemire je sam samcit napisao i naizgled opcione ali zapravo esencijalne mini-serijale Sherlock Frankenstein and the Legion of Doom, Doctor Star and the Kingdom of Lost Tomorrows i The Quantum Age, te pominjani one-shot Cthu-Louise. Pričamo o nekih 36 epizoda standardne dužine za tri godine, tokom kojih je Lemire takođe radio i Royal City  za Image (koga istovremeno i crta), Descender, Extraordinary X-Men, Old Man Logan… Kako to i Ridiculus reče, nije jasno kako Lemire toliko toga proizvede a bez vidnih padova u kvalitetu.

No, drugi nivo, manje tehnički a više, recimo, duhovni, je da je Black Hammer superherojski strip koji uspeva da se istovremeno bavi likovima na način za koji klasična superherojština obično nema vremena, da ima masivne, univerzum-menjajuće naučnofantastične zaplete (da ne kažem krize, jelte) i da sve to vreme vrlo učeno i zanimljivo komentariše sam žanr i puno toga o kulturi američkog stripa (i široj kulturi kojoj je on sam doprineo) kaže na nenametljive, prirodne načine. Pa to je neverovatan het-trik i rekao bih sada već podsećanje da često upravo ne-Amerikanci umeju da naprave najbolje evolutivne poremećaje u superherojskom stripu – Englez Moore, Škot Morrison a sada, evo, i Kanađanin Lemire.

Kada počnete da čitate Black Hammer setite se ko je zapravo Lemire i sa odobravanjem klimnete glavom što mu Dark Horse omogućava da se vrati svojim najboljim alatkama. U DC-ju, a pogotovo u Marvelu, Lemireov superherojski rad je bio dobar ali nije imao prefinjenost atmosfere i emotivnu nijansiranost koje su karakterisale njegove utemeljujuće radove. Daleko od toga da su Sweet Tooth ili The Nobody bili stripovi bez ikakvih mana, ali u njima je Lemire imao prostora i vremena da gradi momente bez mnogo objašnjavanja, sigurnim usmeravanjem likova i njihovih postupaka (i često, naprotiv, ne-postupanja) a koji su donosili velike emotivne isplate. Black Hammer vraća ovaj kvalitet na velika vrata i praktično čitav prvi serijal je veoma low-key drama koja, svakako, pominje velike prošle događaje, kostimirane, šarene heroje i nezamislivo moćne negativce, ali ih uglavnom samo pominje. Likovi u ovom serijalu su faktički bivši superheroji, prevaziđene figure optimističkije prošlosti, spuštene u neverovatno stereotipan provincijski gradić da sede na farmi, ćute i smrde dok im se životi konačno, nekako, ne završe i Lemire ovde sasvim eksplicitno priziva svoj prvi veliki strip, Essex County (delimično autobiografski, jer, ne zaboravimo, tamo je rođen i odrastao).

I ovo je izvanredno iako, kako već rekosmo, veoma low-key. Likovi u Black Hammer, istina je, imaju interesantne prošlosti ali njihova sadašnjost je ispunjena uglavnom frustrirajućom monotonijom, sitnim međusobnim sukobima koji prirodno dolaze sa praktično kućnim pritvorom u kome se nalaze, te pokušajima da se nekako uklope u zajednicu kojoj osećaju da ne pripadaju. Lemire ovde vadi ceo arsenal na sto pa imamo na programu izvrsne ljubavne trouglove, provincijske drame i potisnute sukobe a njegov rad sa likovima je besprekoran uz izuzetan kontrast između produbljenih psiholoških portreta osoba koje gledamo u sadašnjosti i njihovih većih-od-života a opet dvodimenzionalnih persona iz slavne superherojske prošlosti.

I da je Black Hammer samo to, samo svedena karakterna drama između likova koji tonu u apatiju sredovečnosti i pokušavaju da nađu male stvari koje život čine podnošljivijim prisećajući se kroz izmaglicu vremena kad su bile optimističnije, energičnije i verovale da mogu da promene – ne, spasu! – svet, pa to bi bilo sasvim dovoljno. Ali Black Hammer je značajno više od toga i sa Age of Doom se ona egzistencijalna nelagoda koja se samo naslućivala u originalnih 13 epizoda razvija u punokrvnu (filipdikovsku!!!) fantazmagoriju. Naravno, ni slučajno neću spojlovati šta se u stripu dešava jer to valja iskusiti direktno, ali Black Hammer je strip koji veoma smelo propituje prirodu narativa kao gradivnog tkiva ljudskog društva; oslanjajući se na palp literaturu i superherojštinu zlatnog doba on snažno diskutuje o stvarima kao što su sudbinska determinisanost, istorijska neminovnost i odnos čoveka sa svim tim apsolutima koje je, možda, izmaštao, ali su mu, možda, oni svejedno horizont iza kog ne uspeva da vidi.

Ozbiljna je to filozofija ali je Lemire ne pušta da se otme kontroli i pažljivo je isporučuje kroz podtekst držeći u prvom planu ono što mu uvek ide najbolje od ruke – likove koji imaju jake unutrašnje živote i sa kojima se čitalac hteo-ne hteo lako srodi i proživljava sve što im se događa na vrlo intenzivan način. Ovo je pogotovo vidljivo u tim spinoff mini-serijalima. Sherlock Frankenstein and the Legion of Doom je, recimo, ljupki omaž negativcima iz doba vladavine palp romana i zlatnog doba superherojskih stripova koji istovremeno prikazuje unutarnju snagu što dolazi uz sazrevanje i, uostalom, odrastanje. Doctor Star and the Kingdom of Lost Tomorrows je, pak, priča o maloj porodičnoj tragediji koja me je ostavila u sasvim opipljivim suzama na kraju, a koja je bez ijednog pogrešnog koraka postavljena na pozadinu velike superherojske avanture iz srebrnog doba sa sve putovanjima u svemir, herojskom naukom, borbom sa kosmičkim zmajem na ivici crne rupe… U kontrastu i sa jednim i sa drugim, The Quantum Age je uzbudljiva futuristička akcija smeštena u visokotehnološku negativnu utopiju i ovde Lemire naizgled sasvim napušta svoja glavna oružja – meditativne monologe protagonista u dugačkim melanholičnim scenama – zarad šarenog naučnofantastičnog spektakla ali na kraju ne samo da uspeva da udene mnogo značajne karakterizacije u pripovedanje i emocija u svu tu dramu, već je i istorija budućnosti posredovana kroz pripovedanje detaljna, uzbudljiva i od presudnog značaja za događaje u prošlosti koje čitamo u glavnom serijalu (Age of Doom). Konačno, Cthu-Louise je praktično vinjeta o tinejdžerskom nasilju koju smeštanje u svet Black Hammer veoma uspešno uokviruje i njene sociopolitičke poente isporučuje na nenametljiv, svež način.

I uopšte, Black Hammer, sa svim svojim satelitima je sasvim savremena, sociopolitički „osvešćena“ priča koja ne deluje nametljivo ni u jednom svom segmentu. Naprotiv, utisak je da Lemire samo prirodno ide putem koji je superherojski strip odavno utro – nije li, uostalom već i Watchmen imao homoseksualne likove – i svoje omažiranje stripova koje je voleo dopunjava umešnim produbljivanjem njihovih latentnih motiva.

Hoću reći, u Black Hammer je jedan od likova očigledan pastiš Martian Manhuntera i istovremeno gej muškarac a Lemire naizgled bez napora uspeva da njegovu seksualnost uveže u priču na najprirodniji moguć način tako da ona nije njegova definišuća karakteristika a istovremeno jeste izvor dobrog dela drame kroz koju on prolazi. Ovo je toliko majstorski odrađeno da druge Lemireove bravure skoro da ne primetite – recimo to da je jedan od glavnih likova ženskog pola, iako to nikada, iz određenih razloga, ne biste rekli. Tu je i besprekorno uvezivanje mnogih naoko suprotstavljenih klasičnih superherojskih motiva – jedan od likova je čarobnica, čija je magija veoma važan element zapleta, a drugi je kosmički istraživač čije je istraživanje para-zone – prostora izvan našeg prostorvremena – dovelo do toga da ima totalni uvid u sveukupnost postojanja i njegovu determinisanost a ovo ga je, pak oteralo u neku vrstu lucidne psihoze.

Naravno, superherojska publika će uživati u Lemireovom dobroćudnom omažiranju klasike, od Green Lantern u Doctor Staru pa do Legije superheroja u Quantum Age, ali istovremeno, važno je primetiti kako ovi omaži nisu sami sebi svrha i da su svi deo narativa koji u fullu prihvata apsurdnost i vodviljsku dramu starinske superherojštine a onda je sa puno ljubavi uvezuje sa malom, veoma humanom egzistencijalističkom dramom  likova koji mnogo razmišljaju o svrsi svog postojanja čak i kada su suočeni sa konceptima kao što je Anti-Bog koji dolazi sa ambicijom da uništi sve što postoji (pa čak i, videće se u nekim epizodama Age of Doom, i ono što zapravo ni ne postoji). Nije Black Hammer jedini strip koji se poigrava sa rekontekstualizacijom klasične superherojske galanterije (Remenderov Black Science smo ovde već pominjali kao primer alternativnog čitanja klasičnog Fantastic Four) ali on to, u ovom trenutku, radi najelegantnije nudeći sadržaj koji je istovremeno izuzetno dubok i bogat za ljubitelje žanra ali, čini mi se, dovoljno odmaknut od žanra da bude zanimljiv i publici koju generalno interesuje spekulativna fikcija. Opet, da ne bude zabune, on jeste u velikoj meri dobronamerna polemika sa žanrom i to kako je, recimo, ovonedeljni osmi broj Age of Doom potpuno promenio čitav ton i dinamiku stripa je jasna referenca na ributovanje superherojskih serijala koje je tako karakteristično za žanr.

Ispisah brdo pohvala Lemireu ali on ovde ipak radi samo deo posla. Drugi deo rade crtači koji su toliko dobri da ne znam koga bih pre pohvalio. Dark Horse je izdavač koji mnogo ulaže u kvalitet crteža – retko se kod njih naleće na ekscese gde manje iskusni crtači uleću da popunjavaju rupe u tekućim serijalima – i sa ovim (meta)serijalom su ponudili reprezentaciju izuzetnih autora koji se sa Lemireom uklapaju izvanredno i presudni su za postizanje te karakteristično lemireovske atmosfere.

Britanac Dean Ormston je „glavni“ utoliko što crta sržne serijale i uz Lemirea je ko-kreator čitavog koncepta. Ovaj iskusni crtač koji se tesao na Sudiji Dredu sa Alanom Grantom i Garthom Ennisom je najprostije rečeno fenomenalan u tome kako prenosi atmosferu, tišinu, spor protok vremena, ali onda i eksplozije nasilja, u tome kako izvanredno rukuje svetlom ali i karakterizacijom. Ormstonovi likovi su stilizovani ali time izvanredno izražajni: u stripu u kome toliko toga ostaje neizgovoreno, facijalna „gluma“ je od presudnog značaja a Ormoston je čovek koji ju je doveo do perfekcije. Sa druge strane, način na koji on uspeva da prikaže mesta, ubedi vas da ste zajedno sa protagonistima na nekoj zabačenoj provincijskoj farmi ili u sivom, otuđenom gradu (ili na mestu za koje ne znate šta je ali deluje kao da ste usred brutalnog esid tripa), pa to treba studirati. Naravno, Dave Stewart radi kolor (još jedna veza sa Morisonom? Svakako!) i ne treba ni pominjati koliko je tek TO dobro. I mada retko pominjemo ljude koji rade letering jer smo svinje i zaboravljamo njihov doprinos stripovima (sem kad odaberu neki nečitljiv font), ovde je nemoguće ne pomenuti Todda Kleina koji svojim kreativnim rešenjima za „glasove“ različitih likova stripu dodaje tu poslednju, presudnu kap atmosfere i karaktera.

Sa druge strane, na Sherlocku Frankensteinu Španac David Rubin radi sve, od olovke, preko tuša i kolora do leteringa i ovo je razuzdana orgija oblika i boja, na momente sasvim na tragu comix sirovosti ali sa pripovedačkom disciplinom koja ne popušta ni u momentima najduhovitijeg razbijanja forme. Rubin se jednako dobro uklapa uz Lemireovu potrebu da likovi imaju izražene unutrašnje živote iako je njegov crtež stalno na ivici karikature i kreira nekoliko nezaboravnih, ikoničkih prizora.

Opet, Argentinac Max Fiumara koga pamtim još po izvrsnoj saradnji sa Warrenom Ellisom na Black Gas, a koji je radio i za Marvel, je na Dark Horseu prilično zaposlen radeći radeći Mignoline serijale (Abe Sapien, B.P.R.D.) ali je sa Doctor Starom naprosto razvalio. Ovo je strip koji istovremeno mora da prenese fantastičnu superherojsku energiju srebrnog doba ali i tihu, užasnu tragediju koja se dešava unutar porodice i Fiumara (ponovo sa neprocenjivim Stewartom na koloru) uspeva da nas provoza celim spektrom od ćutljive refleksije na život koji je prošao do neverovatnih prizora na drugom kraju svemira, bez gubljenja ijednog koraka. Majstorstvo.

Emi Lenox je radila Cthu-Louise i ona je još jedan nezavisni autor koji je pažnju na sebe skrenuo autobiografskim stripom (EmiTown) da bi sada radila i, eto, neku vrstu nezavisne superherojštine. Njen rad na Cthu-Louise je, donekle slično Rubinovom na Sherlocku Frankensteinu, jako stilizovan, na tragu andergraund stripova iz šezdesetih, ali sa Stewartom na koloru i besprekorno vođenom pričom, zapravo uopšte ne odskače od ostatka Black Hammer ponude. Lenoxova je već sarađivala sa Lemireom na Plutoniji i oseća se to uzajamno razumevanje atmosfere i emocija koje se materijalizovalo u priči što je istovremeno i duhovita i zastrašujuća.

Konačno, Wilfredo Torres na Quantum Age ima zadatak da uradi možda najtradicionalnije „superherojski“ strip u celom serijalu i on isporučuje čist, ispeglan, srazmerno kirbijevski crtež (mada, Kirby nikada nije radio Legiju superheroja, naravno) koji besprekorno prikazuje začudni svet budućnosti i kosmičku dramu a da sa druge strane ostaje dovoljno mesta za likove i njihove teške emocije.

Ako to do sada nije bilo jasno, mišljenja sam da je Black Hammer apsolutni klasik u nastajanju i strip koji ćemo u decenijama koje dolaze, ako nas (anti-)bog poživi pominjati u istom dahu sa radovima Marva Wolfmana (pre svega mislim na COIE, naravno), Alana Moorea i Granta Morrisona. On je pre svega jedno veliko ljubavno pismo superherojskom stripu ali i mudra dekonstrukcija, dobronamerna polemika i humana drama koja ne dopušta da se u svoj toj kosmičkoj (i parazonalnoj) začudnosti zature ljudi. Pripovedana najbesprekornije disciplinovanim tonom, slojevita, puna detalja koji oživljavaju likove ali i čitave svetove ona je ono najbolje što žanr u ovom trenutku može da ponudi i, u nekim elementima ga lako nadilazi da bi se pretvorila u obaveznu lektiru za svakog ko voli američki strip. Pa, eto, ne propustite.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 23-02-2019

Posted in metal with tags on 23 februara, 2019 by mehmetkrljic

Ponovo je vreme za metal i ako bi čovek rekao da bi vreme za metal trebalo da bude UVEK, ja tu ne bih imao prigovora. Ali dok se svet ne dovede u red, da mi vidimo šta smo imali tokom prošle nedelje.

Za početak, tu je sveža blek metal ponuda i prvo pa muško i to švajcarsko!

Radi se o novom, drugom albumu jednočlanog atmosferičnog projekta Cân Bardd i ako vam ime deluje poznato to je zato što smo prvenac Maloa Civellija pohvalili pre manje od godinu dana, mudrujući kako je muzika sjajna ali kako miks nažalost dosta narušava njen sjaj. Civelli je još tada rekao da je i sam svestan da je produkcijski njegova muzika zalužila bolje, pa da će za drugi album angažovati nekog iskusnijeg za mikserom i – evo nas sad na tom drugom albumu.

The Last Rain je priličan trijumf. Naravno, ovo je žestoko patetična i melodramatična muzika sa dugačkim pesmama i aranžmanima podešenim tako da se izvuče maksimum iz narodnjački intoniranih melodija, sa sve opširnim introima, klavirskim pasažima i orkestracijama. No, Cân Bardd, slično Saoru (koga navodi kao jedan od uzora) uspeva da iz ovog melanža folk motiva i preteranog, baroknog aranžiranja izvuče maksimum i izdvoji se iz čopora najpre na ime kvaliteta. Ovo su pesme koje svakako mnogo polažu na svoju melodičnost i patetiku ali Civelli uvek demonstrira ogroman napor da njihove glavne motive upakuje u što je razrađenije moguće forme, dajući svojoj muzici narativnu dimenziju i ostajući uvek u okvirima neke glavne ideje koju kompozicija jasno iskazuje praktično već na početku. Album je raskošniji nego prvi u svakom pogledu, sa interesantnim vokalnim varijacijama i produkcijom koja, konačno, ide u korak sa Civellijevim kompozitorskim i izvođačkim talentima. Da se mi razumemo, nije ovo nešto što kod mene može da bude redovno u rotaciji, ali u domenu atmosferičnog blek metala sa narodnjačkim osnovama, malo ima bendova koji su ovako interesantni.

https://canbardd-northernsilence.bandcamp.com/album/the-last-rain

Izašao je i novi Diabolical i ja nisam neki veliki ljubitelj kombinacije black i death metala koju ovi Šveđani vrte već izvesno vreme, ali ne bih da budem sitna duša. Eclipse je lepo producirana ploča koja meni suviše smrdi na televiziju i ima previše elemenata te neke moderne metalcore drame kakva se meni ne dopada, a premalo je tu autentičnije blekmetalske opasnosti, no, siguran sam da bi ovo mnogo bolje leglo nekom mlađem i manje opterećenom žanrovskom čistotom nego što sam ja, pa pošto album ne mogu nazvati tehnički lošim već samo estetski diskutabilnim, evo da se čuje:

https://youtu.be/N8yqAhPSqLM

Za melanholične dušice nudimo nešto što je malo više „tr00“ od Diabolicala, a radi se o drugom albumu švedskog jednočlanog benda Nasheim. Jord Och Aska (nažalost, ime albuma ne znači „Aska i vuk“ nego „Tlo i pepeo“ što je, priznaćemo, takođe kul) je jedna veoma razvučena, introvertna i meditativna ploča u suštini jednostavnih kompozicija koje imaju puno duše i u koje je autor, Erik Grahn uložio i dosta napora da njihove osnovne ideje razvije u ubedljive muzičke iskaze. Malo ga ubija miks koji odlično prezentira tiše pasaže, a kada grunu bubnjevi i gitare sve se nekako zbrlja i mada je čovek tako možda i želeo, ne mogu da kažem da mi ne smeta ta dinamička neujednačenost. Ti energičniji delovi imaju i lepe, mada ponovo jednostavne gudačke aranžmane i vokalizacije koje doprinose atmosferi i ovaj album je, u sumi, sav u atmosferi, pa ako vas privlači ideja o četrdesetak minuta lutanja kroz nečiju melanholičnu meditaciju, bez mnogo truckanja i džombi, ovo će vam se dopasti:

https://nasheim.bandcamp.com/album/jord-och-aska

Da ne bude baš sve danas melanholično i meditativno, tu nam je i prvi album finskih Aihos koji, doduše, izlazi tek krajem marta ali je već dat na raspolaganje najvažnijem blek metal influenseru na JuTjubu, jelte. Hävityksen maa („Zemlja uništenja“) je još jedno fino podsećanje na trenutni (vrhunski) kvalitet finske blek metal scene i ploča koja lepo kombinuje malo old skool elemenata sa savremenijim melodičnijim tendencijama. Album zvuči epski i grandiozno a da ne ostavlja utisak preproduciranosti i prepeglanosti i vozi se uglavnom u bržoj traci a opet bez vidne ambicije da osvaja samo na mišiće. Aihos, rekao bih, imaju jasno izgrađen identitet bez obzira što im je ovo prvi album i ovaj identitet u sebi nosi dosta te neke blek metalske slave sa pesmama koje zvuče borbeno i energično a istovremeno i emotivno. Izvrsna ploča, verovatno najbolji blek metal album koji sam čuo ovog meseca:

https://youtu.be/x5T1PTh9SF8

https://helterskelterproductions.bandcamp.com/album/h-vityksen-maa

Malo keltskih začina dobijamo sa drugim EP-jem edinburških Úir. Óenach Tailten (gugl translejt ne zna da se snađe sa ovim jezikom) nije ploča neke velike originalnosti niti je producirana nešto specijalno kvalitetno (au contraire), ali baš zato ima šarma. Ovo je blek metal utemljen na monotoniji i ružnoća je njegova osnovna estetska karakteristika. Što ne znači da na bilo koji način ovde pričamo o glupoj muzici (au contraire). Ovo je muzika tame, izolacionističke atmosfere i te neke duhovne pustoši. Dobro to dođe da se malo pročistimo od svih ovih melodičara koje smo do sada čuli i uz ove tri pesme može lepo da se kontemplira o mnogo čemu:

https://uir-fraech.bandcamp.com/album/enach-tailten

Iz Mineapolisa dolaze, pored junaka serije Beverly Hills 90210, i grozomorni blek metalci Nokturnal Frost. Ovaj dvojac je upravo izbacio svoj drugi album, Night Terrors i to je dvanaest pesama sirovog, iz stomaka izvučenog blek metala srednjeg tempa, pankerske jednostavnosti i jakog stava. Night Terrors je prtavi primer kako te neke ekstremne muzičke forme mogu da budu pribežište umetnika čiji su zanatski kapaciteti  veoma rudimentarni a da to bez ikakve sumnje bude validan estetski iskaz. Dakle, ovo nije ploča za bilo koga ko u blek metalu ceni melodiju, tananu emociju ili pružanje ruke folk muzici, već za ljubitelje prljave distorzije, bare hvatova, opsesivnog ponavljanja jednostavnih tema i dranja od koga pucaju glasne žice. Jake preporuke:

https://nokturnalfrost.bandcamp.com/album/night-terrors

Vorga su, pak, multinacionalni bend baziran u Njemačkoj i njihov prvi EP, Radiant Gloom je značajno tehnički i aranžmanski ambiciozniji mada se muzika ovde uglavnom drži snažnog udaranja i energije. Ima ovde i brzih delova, ali Vorga više vole da zvuče monumentalno nego da rešetaju iz sve snage sve vreme, pa je EP moćan a bez toga da obara brzinske rekorde. Aranžmani su dinamični, bubnjar napaljen a produkcija veoma nabudžena, tako da ovo opravdava svoju „misanthropic black metal“ etiketu u priličnoj meri i zvuči vrlo solidno:

https://vorga.bandcamp.com/releases

Iz bratske Češke nam, pak, dolazi treći album paganskog benda Dark Seal i Země našich předků je ploča koja uspelo spaja jak, distorziran, tvrd blek metal sa ukusno urađenim horskim aranžmanima i elementima narodne muzike. Ima ovde mnogo elegancije, mada opet, naravno, morate biti spremni za upade praktično čistog folka u blek metal. Meni sve to, naročito sada kad smo ostali i bez drugog velikog Šabana, sasvim ima smisla i prija:

https://darkseal.bandcamp.com/releases

Gde su Česi, tu su i Poljaci (ili bi bar tako bilo da sam ja gospodar ovog sveta), pa možete da odvojite četrdesetak minuta i za debi album benda Despised Cruelty koji, iako na početku zvuči sasvim sirovo i jednostavno, zapravo nudi dosta prijatnih iznenađenja, melodičnosti bez patetisanja i hermetičnosti koja zvuči prijemčivo i izazovno. Poljaci su danas svi u opasnosti da budu mereni aršinom koji je uspostavila Mgła, ali sa Łez Padół su Despised Cruelty pokazali da imaju sopstveni pristup ovoj muzici koji, iako zvuči prepoznatljivo poljski, nije i derivativan. Valjano:

https://despisedcreulity.bandcamp.com/

Gore smo imali album Night Terrors, a sada na drugom albumu bečkih Joyless Euphoria imamo pesmu koja se tako zove i otvara ga. Dreaming in Ultraviolet je, naravno, grozan naziv za album ma kog da je bend usmerenja, ali postaje malo objašnjiviji ako znamo da je ovo bend koji juri taj neki post-blek metal štimung sa dosta zamišljenih, kontemplativnih deonica, ali i sa dosta poštene distorzije i jake svirke. Shoegaze i black metal su počeli da se gledaju sa simpatijama još pre više od jedne decenije i danas njihov brak više nikom nije iznenađenje a Joyless Euphoria su samo još jedan dobar primer kako je ovo estetski apsolutna transgresija ali, eto, za mnoge ljude funkcioniše:

https://joylesseuphoria.bandcamp.com/releases

U praktično istom žanru su i The Moth Gatherer čiji je treći album, Esoteric Oppression prilično ubedljiva post-metal ponuda jakih, velikih gitara i stamenih ritmova, sa dugačkim pesmama i korenima u sludge zvuku. The Moth Gatherer su Šveđani i možda to objašnjava što je njihova muzika za nijansu manje patetična, ali ne manje monumentalna od onog što nude njemačke kolege. Vrlo solidno:

https://agoniarecords.bandcamp.com/album/esoteric-oppression

Vanum iz Santa Fea imaju drugi album, Ageless Fire, koji je izdao Profound Lore i ovo je lep primerak sirovog, neprskanog blek metala što baštini  svu tu melodičnost i emociju koja je danas glavna fora u ovoj muzici, ali ih isporučuje kroz muziku odsviranu i snimljenu na jeftiniji način i odiše jednim STVARNIM kvalitetom. Možda sam ja samo isuviše mator i odmah me popali kada bend zvuči kao da je autentičan a ne kao da je u pitanju ekipa koja naprosto svira žanr, ali Vanum mi veoma prijaju i volim njihovu kombinaciju brzog udaranja i lepih, lirskih melodija odsviranih na skoro amaterski naivnom nivou. Prelepo:

https://vanum.bandcamp.com/album/ageless-fire-2

I tu onda prirodno dođu i švedski Grafvintir čiji već šesti album (za sedam godina), Venenum Scorpionis nudi osam pesama agresivne svirke koja se bavi okultnim, mračnim, plutonskim i htonskim i nema nameru da hvata na nekakve emocije i atmosfere. Ne znači ovo da ovde nema melodija, naprotiv, ovo je veoma melodična ploča ali su izvedba i pogotovo umrljan miks takvi da favorizuju buku i prljavštinu. Grafvintir su loši momci i trude se iz sve snage da to pokažu. Naravno, da ne volimo loše momke, ne bismo ni slušali metal, pa je ovo album koji zahteva malo napora (pre svega zbog miksa) ali dosta lepog i isporučuje:

https://grafvitnir.bandcamp.com/album/venenum-scorpionis

Njujorški blek metal ima kod mene reputaciju uspelog kombinovanja blek metal agresije, avangardnih strategija i postrokerskog ugođaja i drugi album jednočlanog Funereal Presence, nakon petogodišnje diskografske pauze, nazvan Achatius je odličan pokazni primer. Ovo je ploča surove, brutalne, ružne ali emotivne i nekako intimne svirke, spakovane u veoma dugačke ali ne dosadne pesme i producirane jeftino i grubo ali tako da se lična nota dovede u prvi plan i sve učini ubedljivijim. Nije ovo za svakoga, ima tu dosta petljanja, a podrumski kvalitet zvuka je, dakako, barijera za sebe, ali meni se ovaj album jako sviđa:

https://funerealpresence.bandcamp.com/album/achatius
Prvenac kalifornijskih Necrochamber producirao je Dan Swano i Ceremonies for the Dead je jedna brutalna, tvrda blackened death ploča rafalne paljbe i opakih rifova. Nije ovo bogznakako ni originalno ni pametno ali prija:

https://necrochamber.bandcamp.com/releases

Prelazimo na Stoner i prvi EP brazilskog kvarteta Void Tripper koji su se brinuli da neće baš iz aviona biti jasno šta je osnovna ideja vodilja njihove muzike, pa su tajEP nazvali Sabbath Worshipping Doom. E, sad su stvari značajno jasnije, a Void Tripper osim te neke sikofantske ljubavi prema najvećem hevi metal bendu svih vremena imaju šta da ponude i na muzičkom planu. Ovo je vrlo gruvi, vrlo organski stoner rok, sa očiglednim DNK Black Sabbath u svojoj srži i bez ambicije da se pravi neki odmak od formule koja podrazumeva kanabis, spor, lepljiv zvuk i jake rifčine. No, Void Tripper ovo provlače vrlo spontano, imaju prijatan garažni saund i mada se pevanju ima ponešto zameriti, generalno nude odličan polaroid benda koji polako prevazilazi demo fazu i počinje da se formira u nekom zrelijem obliku. Prija!

https://voidtripperdoom.bandcamp.com/album/sabbath-worshipping-doom

Grčki sastav Their Methlab nije baš stoner ponuda ali se mestimično dovoljno preklapa sa njom, uvaljujući po koji jak rif u svoj gruv, da nam bude zanimljiv. The Last Second, debi album ovog trojca je ploča postrokerskih, delimično psihodeličnih instrumentalnih džemova koji se lepo kreću od šapata do distorzirane, glasne nirvane, snimljena uglavnom iz odjednom, jelte, i miksovana da se zadrži ta neka živ(insk)a spontanost a da se opet izvuče najbolje iz svih tih meditacija koje gitare i bas nude preplićući teme i melodije. Kad su bučni, ovi Grci su bučni, kad su tiši, zvuče kao da znaju šta rade i meni je ovo veoma prijatna ploča na kojoj wah-wah i flendžer odrađuju masivan deo posla, baš kako treba da bude:

https://theirmethlab.bandcamp.com/album/the-last-second

Hjustonski Warlung na svom drugom albumu, Imortal Portal nastavljaju sa omažiranjem hevi metala, hard roka i psihodelije iz sedamdesetih (i ne samo sedamdesetih!!!) godina i mada je njihova muzika u principu malo suviše „komercijalna“ da bi bila pravoverni stoner po mojoj računici, ovo je svejedno, opet meni, prijatno za slušanje na ime sve te hevimetalske elegancije koju album isijava. Ko voli retro zvuk ali ga nervira kad bendovi samo džemuju, sigurno će umeti da ceni ove tvrdo napisane pesme u kojima se čuje sve od Pink Floyda (Heavy Echoes) do vintidž Ozzyja (1970. koji je, kako i na JuTjubu primetiše, čist ripoff Bark at the Moon):

https://warlung.bandcamp.com/album/immortal-portal

Kanađani Getaway Van na svom prvom i istoimenom albumu samo malo kubure sa miksom koji je siroviji nego što bi bilo idealno za njihovu inače veoma zapaljivu hard rok/ stoner svirku. Sve ostalo je kako treba i ovo je zarazna, gruvi muzika sa jakim bluz osnovama i nekoliko pesama koje uspevaju da uđu u uvo na prvo slušanje i onda ih je teško izbaciti odande (You Make Everything, recimo). Metal? A nego šta je?

https://getawayvan.bandcamp.com/album/getaway-van

Švedski Ordos je snimio i svoj teći album, The End i tu postoji čitava složena priča o tome kako ih je gitarista napustio pa je ostatak benda sebi stavio u amanet da album mora da se napiše i snimi i kako neće da sviraju ni koncerte ni ništa dok to ne bude gotovo i… Nije da to vas zanima. Ono što treba da vas zanima je da je ovo odličan doom/ stoner album mračne ali zavodljive svirke koja je sva utemeljena na teškim rifovima i gruvu koji je spor ali ne toliko da se uz njega ne može pijano (i, da se ne lažemo, drogirano) igrati. Ordos su se izvrsno snimili i ovo zvuči besno i teško ali bez nameštenosti koja bi pokvarila taj osećaj spontane svirke četiri čoveka sa jasnom zajedničkom vizijom. Metal kao iz kuhinje naših baka, ne po zvuku već po toplini:

https://ordosofficial.bandcamp.com/album/the-end-2

Tu nam je i drugi album Dead Witches, pod imenom The Final Exorcism i ovaj bend bivšeg bubnjara Electric Wizard, Marka Greeninga na njemu ni ne pokušava da se odmakne od prepoznatljivog psihodeličnog stoner metala sa satanističkim elementima na kome je Greening i izgradio reputaciju. Najveći problem ove ploče je miks koji je ipak prejeftin i prenatrpan za muziku koja nosi ovoliku količinu masivne težine i treba da osvaja psihodeličnim gruvom. Nažalost, gitare, iako jake i jako distorzirane uspevaju da zaklone dobar deo bubnjeva ali i pevačicu Soozi Chameleone koja inače obavlja vrlodobar posao isporučujući pankerski interpretiran stoner ali sve vreme deluje kao da je nalepljena preko matrice. Nekim albumima ovakva postavka zvuka radi posao, ali ne i ovom koji zvuči naprosto klaustrofobično bez da ponudi taj neki topli, okružujući, hipnotički stoner ugođaj. Utoliko, solidni rifovi, lepe solaže i dobar gruv i atmosfera dosta ispaštaju zbog zvuka pa je i album tek poluuspešan u onome što namerava:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/dead-witches-the-final-exorcism

A tu je i novi Candlemass i bend koji je krajem osamdesetih definisao zvuk doom metala za naredne decenije, sada je ponovo na sličnom poslu, sa povratkom originalnog pevača i pesmama koje imaju mnogo te neke postsabatovske, spore, melanholične metal elegancije koju su posle baštinili nebrojeni bendovi počev od Cathedral, Paradise Lost i My Dying Bride pa sve do Srbije i, recimo, Drifta… The Door to Doom je, nimalo prikriveno, jasan pokušaj da se uhvati malo stare magije i pokaže da ovaj bend još uvek ima šta da kaže na istu temu i mada Candlemass nikako nisu esencijalni u 2019. godini onako kako su bili pre tri decenije, ovo je sasvim slušljivo. Naravno, ima ljudi koji će sa gnušanjem odbiti ovaj podgrejan obrok i ja to sasvim razumem, ali slušan u izolaciji, ovo je prijatan mada nimalo revolucionaran retro-doom, uredan i neuvredljiv, sa nekoliko lepih ideja i solidnom produkcijom:

https://candlemass.bandcamp.com/album/the-door-to-doom

https://youtu.be/lquK2iHZ514

Ne da moderni doom mora da bude revolucionaran. Split album bendova Coltsblood i Un nudi dve pesme od preko dvadeset minuta koje su toliko spore i tužne da skoro da obe zvuče kao karikatura funeral doom metala. No, jaka emocija i iskrena ekspresija iste su uvek na korak od toga da budu ismevane, pa ja ovu ploču apsolutno preporučujem ljudima čista srca i otvoreena uma:

https://coltsblood.bandcamp.com/album/coltsblood-un-split

Zato Primitive Man imaju novi split EP sa bendom Hell i ovo je MRVEĆI težak nihilistički blackened doom koji isisava sav vazduh iz prostorije dok ne krenete da halucinirate i shvatite da je smrt bila jedino prema čemu se vaš život od samog početka neumitno kretao. Primitive Man su jedan od najbeskompromisnijih bendova u svom žanru pa ni na ovom izdanju ne teba očekivati milost. Fantastično, čak i ako Hellove pesme nema na Bandcampu.

https://primitivemandoom.bandcamp.com/album/split-with-hell

Pravimo kratak zaokret natrag do blek metala, ali ne baš ČISTOG blek metala, sa prvim albumom salvadorskog benda Witchgöat. Witchgöat sviraju thrash metal sa black metal začinima, takoreći blackened thrash i njihov prvenac, Egregors of the Black Faith je superzabavan komad sirovog ali ni slučajno amaterskog treša sa prljavim blek metal infuzijama, old skool pevanjem, mnogo apokaliptičnih rifova koji prizivaju u sećanje ono vreme od pre tri i po decenije kad smo slušali Possessed i mislili kako je ovo kraj muzike i ne može crnje i grđe i jebote, kolko je dobro. Witchgöat su, naravno, mnogo melodičniji od Possessed ali to ne smeta, ovo je seksi, zapaljiva trešagija koja bi, da sam ja neka vlast, išla u lektiru i obavezno slušanje na časovima muzičkog ali i građanskog vaspitanja. Euforija!!!!!!!! Za svakog ko voli Aura Noir i slične ekscese ovo je obavezno:

https://morbidskull.bandcamp.com/album/egregors-of-the-black-faith

The Wandering Ascetic iz Singapura su neka vrsta sajd-projekta članova benda Rudra i njihov debi album Crimson je zanimljiva diverzija u okviru opet te neke blackened thrash formule. Naime, ovo je ploča koja se uglavnom kreće u nekoj orbiti srednjetempaškog thrash metala kakav su u devedesetima provlačili, recimo Kreator i Megadeth, sa brutalnim blek metal vokalom, ali sa mnogo suptilne svirke koja pokazuje da ovo nikako nije ploča koja bi da prvenstveno hvata na buku i agresiju. Formula je iznenađujuće potentna, pokazuje se, sa mnogo dobrih rifova i zavodljivog srednjetempaškog gruva, do mere kada bih rekao da meni prijatno ali monotono pevanje možda predstavlja najveću prepreku između ovog albuma i interesovanja šire publike za njega. Vrlo solidno:

https://thewanderingascetic.bandcamp.com/album/crimson-black-thrash-metal

Belgijski Ethereal Darkness sa svojim debi albumom Smoke and Shadows nudi nekakvu kombinaciju death i doom metala sa dosta melodičnih rešenja i jake emocije koja meni onda biva pomalo karikirana kad krenu duboki death vokali. Dakle, kičlijski je sve ovo pomalo, a i miks je previše beživotan za muziku koja zaslužuje više dinamike u studiju. No, verujem da ima kome će biti više nego slušljivo:

https://etherealdarkness.bandcamp.com/album/smoke-and-shadows-2

Nemački anarhisti i vegani iz King Apathy imaju novi album i mada je Wounds svakako suviše emotivan i patetičan za moj ukus, verujem da će ljudima mlađim i manje ogorčenim od mene prijati ova salata postmetalskih tema, atmosferičnih kompozicija i bolno odvrištanih vokala. Sve je to meni isuvuše tryhard, ali pošto sam svestan da cinizam nije vrlina, urgiram da me ignorišete i date ovom inače zaista solidno sklopljenom albumu šansu:

https://king-apathy.bandcamp.com/album/wounds

Za ponovo retro ugođaj tu je debi album kanadskih Chainbreaker, benda koji sadrži neke od članova Toxic Holocaust. Lethal Desire je ploča bučnog, prljavog hevi metala sa jasnim ’80s šmekom, ali ovde pričamo o rezurekciji andergraund zvuka iz osamdesetih, tog nekog raskršća na kome su se susretali speed, thrash, pa i hardcore punk bendovi onog vremena. Chainbreaker svakako sebe vide kao rivajvl bend, sa naslovima pesama poput „Born Loud“ ili „Leatherized“ ali koliko god ja inače bežao od ove vrste grobarske prakse, ova ekipa iz Toronta ima i umeće pisanja pesama i dobru produkciju da svoj retro-metal provuče uz autentičnu, prljavu i pomalo satansku energiju. Da su ovako nešto svirali pre tridesetpet godina danas bi bili zapamćeni kao uticajan, važan bend, no, iako neće ući u istorijske udžbenike na ovaj način, Chainbreaker mogu da budu ponosni što su ponudili 13 pesama bučnog, zabavnog metala uz koji može da se lepo, rokerski lumpuje. Bravo, momci:

https://chainbreaker-canada.bandcamp.com/album/lethal-desire

Izašao je i devetnaesti album trešerskih prvoboraca iz Nju Džersija, Overkill i, ako ste očekivali da će The Wings of War nešto radikalno promeniti u izrazu ove ekipe, zaista ste naivni. Overkill su se mumificirali i tačno znaju kakav im zvuk danas prija te kakve pesme uz njega idu i ako vam se dopadao autput benda iz poslednje decenije, The Wings of War isporučuje sve po istom receptu. To znači da je ovo i dalje rokerski, radnički thrash metal sa himničnim refrenima i neprestano nadrkanim vokalom Bobbyja Blitza, matematički preciznom ritam sekcijom i piromanskim gitarama.

Overkill nikada niko nije mogao da optuži da nemaju duše pa to ni ovog puta neće biti moguće. Ovo je bend koji više od trideset godina pravi muziku koja očigledno dolazi iznutra i izražava nedvojben stav i svetonazor te time i izbegava da zvuči zastarelo sa prolaskom vremena. Hoću da kažem, Overkill su uspešno pelcovani od praćenja trendova i njihov metal je onoliko autohton i autentičan koliko je uopšte moguće u okviru jednog ipak prilično dobro omeđenog žanra kao što je thrash. Sa druge strane, svaki od poslednjih nekoliko albuma je pokazivao i da Blitz i drugari možda preteruju sa količinom muzike, kako unutar jedne pesme tako i na ploči u celini pa je i The Wings of War kombinacija instant pamtljivih hukova i moćnih refrena, sa aranžmanima koji kao da imaju više materijala nego što je potrebno da pesme dosegnu svoju konačnu formu. Nije ovo strašno i mislim da delu publike i prija to što Overkill beže od klasične rokenrol forme, ubacujući brejkdaunove i bridževe i onda kada ih ne očekujete, tako da je ovo još jedna veoma solidna i elegantna ploča starih asova iz Garden stejta. Albuma nema za legalno a besplatno slušanje na internetu pa se snađite, a evo ilustracije:

https://youtu.be/uIfUeUCYudo?list=PLxKHVMqMZqUSHkFE97KhJz9A5cxljSXLh

Opprobrium su se nekada zvali Incubus, ali su promenili ime da ih ljudi ne bi mešali sa onim drugim, glupljim Incubusom, i sviraju još od osamdesetih a The Fallen Entities je njihov peti album i ovo je meni prijatan, prilično starinski deaththrash koji se više oslanja na gruv i proste ali efektne rifove nego na brzinu i agresiju. Naravno, ume to da bude i malo montono u gitarskom domenu, ali Francis Howard se trudi da povremeno ponudi iznenađenje u vidu razrađenijih rifova i solaža i dok ploči fale katarzična razrešenja koja bi pesme učinila pamtljivijim, meni je ovo svejedno prijatan komad ’80s i early ’90s nostalgije odrađen dostojanstveno od strane ljudi koji su zapravo i pre trideset godina radili isto ovo:

https://opprobriumband.bandcamp.com/album/the-fallen-entities

Basilysk iz Filadelfije imaju debi album, Emergence i ovo je neka zanimljiva progresivna forma death metala sa ekscentričnom produkcijom i primetnim eksperimentalnim ambicijama. Naravno, kako uvek treba da se setimo, eksperiment znači da unapred ne znate kakav će biti rezultat, a pesme na prvencu Basilyska zapravo i neretko deluju kao da je tu mnogo delova nastalo u izolaciji pa su sastavljeni jedan uz drugi da bi se vidleo šta će na kraju da ispadne. Rezultat jeste album koji je bolji u elementima nego što je koherentna celina, ali ima ovde nesumnjivo mnogo interesantnih momenata da se čuju i provare:

https://basilysk.bandcamp.com/album/emergence

Kalifornijski Continuum sa svojim drugim albumom, Designed Obsolescence nude nešto što zvuči kao potpuno by numbers verzija technical death metala. Sve je to impresivno dobro odsvirano i snimljeno, sa komplikovanim aranžmanima, iznenadnim zaokretima pod devedeset stepeni, komplikovanim rifovima ispod kojih bend uredno sipa precizne blastbitove i pevačem koji zatrpava sve svojim pečinskim vokalom, ali da se odmiče podaleko od nekih školskih setinga, ne odmiče se. Ovih dana sam se malo vraćao španskim Wormed i njihovom poslednjem remek-delu od pre par godina (naručio Pseudo Horizon majicu i tako to) i u poređenju sa njima Continuum zvuče kao da znaju sve reči ali ne znaju šta i jedna od njih znači. Ali ako niste tako nesnosno snobovski nastrojeni kao ja, ovo svakao vredi čuti:

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/designed-obsolescence

Meka iz Ohaja imaju EP od tri pesme surovog, sirovog i neodoljivog blackened death zvuka pod nazivom Ending my Life to Destroy Yours i ovo je baš kako treba hermetično a zarazno, prosto a duboko, produkcijski prljavo i jeftino a savršeno. Ispiti na iskap:

https://mekaoh.bandcamp.com/album/ending-my-life-to-destroy-yours-2

Možda ne toliko mračno i nihilistički ali Minors iz Ontaria na albumu Abject Bodies nude uporediv nivo zastrašujuće opresije kroz muziku koja kombinuje hardcore brzinu i sludge težinu a to se onda nalazi negde na sredini i zapravo etiketa powerviolence koju sebi bend kači ima puno smisla iako sam ja mislio da to niko više ne svira:

https://weareminors.bandcamp.com/album/abject-bodies

Za kraj, malo mathcorea, virdžinijski Black Matter Device sa EP-jem Hostile Architecture i mnogo vriske, nervoznih gitara i bubnjeva koji se sapliću sami preko sebe. Dobra produkcija i kratke pesme tako da je ovo zapravo vrlo prijatno za slušanje:

https://blackmatterdevice.bandcamp.com/album/hostile-architecture

Video igre: Resident Evil 2 (Remake)

Posted in video igre with tags , , , , , on 19 februara, 2019 by mehmetkrljic

Dake, druga igra koju sam odigrao proteklog vikenda je, dakako, Resident Evil 2 rimejk, a koga Capcom, u činu zabavnog istorijskog revizionizma zove samo Resident Evil 2. Naravno, SAD nam je to zabavno ali za desetak godina više niko neće znati na koju igru mislimo kad kažemo Doom, Resident Evil 2 ili – Bionic Commando, sa kojim je Capcom još pre deset godina i pokazao da nema problem da nove igre zove istim imenom kao i stare i kreira glavobolju budućim istoriografima i, jelte, arheolozima.

 

 

To na stranu, rimejk Resident Evil 2 je toliko dobar da sam sklon da kažem kako je Capcom drugu godinu za redom već u Januaru izbacio igru godine kojoj će ostatak 2019. da gleda u leđa, mada temperiram malo ovu izjavu, svestan da Sekiro i, takođe Capcomov Devil May Cry V stižu za koju nedelju, a valjaće da se poigra i Metro, Rage 2, Control, pa i Shenmue 3…

 

 

To svejedno ne oduzima oreol posebnosti Resiju – ovo je jedan od onih perfect storm momenata gde imamo igru koja istovremeno oživljava ono najbolje od klasičnog dizajna, ali i dolazi upakovana u vrhunsku modernu produkciju sa quality of life udobnostima na koje nas je AAA gejming poslednjih sezona navikao. S obzirom da je Capcom ovo prvo najavljivao kao „rimaster“, prijatno me je iznenadilo koliko je očiglednog rada uloženo u igru koja je zapravo punokrvna nova produkcija, sagrađena od temelja do krova i da je ovo rimejk – nikako rimaster – za koji se može reći da je napravljen „po motivima originalnog Resident Evil 2“. Kao poređenje imamo HD rimaster prvog Resident Evil od pre neku godinu a koji je praktično samo apskejlovana verzija rimejka ove igre sa Gamecube konzole iz 2002. godine. Ovaj HD rimaster rimejka prve igre je prošao veoma solidno u prodaji i očigledno potvrdio Capcomu potencijal starih igara, ali resursi investirani u rimejk Resident Evil 2 daleko prevazilaze taj nivo i ovde na jelovniku imamo ful savremeni AAA naslov u produkcijskom smislu. I, zapravo, kako su današnji AAA naslovi dobrim delom kooperativne online igre građene oko sakupljanja materijala i pravljenja nove opreme, plešućih emotea i kozmetičkih ukrasa na kojima se zarađuju prave pare, Resident Evil 2 sa svojim „konzervativnim“ pristupom zapravo deluje skuplje i bogatije od svih tih Destinyja, Fortniteova, Apex Legendsa i ostalih igara koje su neprekidno u razvoju. Resident Evil 2 i sam ima elemente igre-kao-usluga filozofije, ali u tragovima i ono što se sa ovom igrom dobija je jedan veoma zaokružen „starinski“ igre-kao-proizvod paket, gde se nije štedelo na šminkanju i prezentaciji, ali se istovremeno nije štedelo ni na dubini i sadržaju.

 

Očigledno, Resident Evil 7, pohvaljen iz sve snage na ovom topiku pretprošle godine, je poslužio kao neka vrsta orijentira. Iako ova igra na kraju nije zadovoljila sumanuto visoke projekcije prodatih kopija koje je Capcom uzgajao, šest milijuna prodatih kopija nije šala, a izuzetno pozitivan buzz koji je dobila od kritike i igrača pokazao je Capcomu put kojim valja nastaviti. Otud je Resident Evil 2 napravljen na istom endžinu, samo sada sa dve godine više iskustva na strani programera i dizajnera, a već sama činjenica da je ova igra u prvoj nedelji šipovala pola miliona kopija više od sedmice pokazuje da pažnja, rad i ljubav uloženi u rekonstrukciju serijala, sa posebnim naporom ulivenim u identifikovanje njegovih sržnih vrednosti i građenje na njihovim temeljima, donosi slatku isplatu na kraju. Resident Evil 2 rimejk tako skoro tačno 21 godinu nakon izlaska „pravog“ Resident Evil 2 deluje kao uistinu punoletna igra, sa mudrošću koja dolazi kroz decenije, ali i svežinom koja se vezuje za serijal koji je praktično definisao survival horror kao žanr.

 

Naravno, Capcom je u međuvremenu mnogo toga i zaboravljao pa se prisećao, a, ponavljam se ali važno je, činjenica da su „akcione“ (i uglavnom univerzalno prezrene) Resident Evil 5 i 6 i dalje najbolje prodavane Resident Evil igre treba da nas zauvek podseća da je ovo firma koja je svesno izabrala da se vrati izvornim vrednostima serijala iako bi skoro svaka druga bila presrećna da deoničare obavesti da su upravo u izradi dve-tri igre identične onome što se do sada najbolje prodavalo.

 

Elem, originalni Resident Evil 2 je univerzalno voljena igra na ime rafinmana koji je donela u originalni Resi model. Shinji Mikami je ovde na mesto direktora stavio svog protežea Hidekiya Kamiyu, zadržavajući za sebe ulogu producenta, a ovaj je ulio mnogo krvi, znoja end suza da napravi igru koja je, ne zaboravimo, u jednom momentu bila praktično bačena u đubre i započeta (ne baš SASVIM) od nule, da bi na kraju bila smatrana jednim od najboljih Resi naslova uopšte. Opet, pravljenje HD rimastera ovakve igre, od aseta sa originalnog Playstationa bi verovatno bio jalov posao, pa je lepo da je Capcom umesto toga uleteo u kompletan rimejk, uzimajući u obzir sve važne lekcije naučene kroz razvoj Resident Evil 4 i Resident Evil 7. Rezultat je rimejk koji istovremeno deluje veoma zrelo i izbrušeno a da opet blista tim nekim goofy šarmom koji je serijal od početka krasio, ukazujući na njegove korene u schlocky horor filmovima sa zombijima.

 

 

Priča u rimejku je u osnovi ista kao u originalnom Resi2: ponovo je moguće preći igru kao policajac koji dolazi na svoj prvi radni dan u Raccoon Cityju, lepuškasti Leon Kennedy, ili kao studentkinja i sestra protagoniste prve igre, Claire Redfield, a košmar u kome se zatiču produkt je mračnih eksperimenata izmaklih kontroli, samo što je ovog puta infestirana zona veća nego u prethodnoj igri i obuhvata policijsku stanicu ali i dobar deo gradića.

 

Resident Evil igre u devedesetima nisu morale mnogo da se trude da deluju „zrelije“ u odnosu na konkurenciju – već sama činjenica da su bile u tri dimenzije i nudile realistične modele i glasovnu glumu izdvajala ih je od dvodimenzionalnih sajdskrolera i igara sa životinjskim maskotama u glavnim ulogama. Direct to video estetika i oslanjanje na (tada još uvek ne TOLIKO) izlizanu zombi tematiku im nisu smetali da budu očigledan veliki korak napred u izražajnosti i mada ih niko neće proglasiti za „Građanina Kejna video igara“ (pošto je to ionako Tetris, jelte), odradile su svoj posao na sazrevanju ovog medijuma.

 

Naravno, rimejk stiže na tržište zasićeno „zrelim“ igrama raznih estetskih ambicija i dometa i veoma sam se prijatno iznenadio kako je Capcom uspeo, naizgled bez napora, da pogodi pravilan ton za ovu igru. Očigledno svesni koliko su zombiji „meta“ koncept u 2019. godini, ali i toga da imerzija igrača u svetu igre radi više posla od stranica i stranica teksta, dizajneri rimejka su se fokusirali na zdrav, pošten, visceralni horor i svojim likovima dali taman toliko teksta da dobijemo vezivno tkivo između zastrašujućih set pisova i scena paničnog teturanja po mraku. Drugim rečima, Leon (sa kojim sam odigrao kampanju) je neko ko uglavnom ćuti i radi – njegovi povremeni komentari na sulude okolnosti u kojima se našao su kratki i na nivou iznenađenja što je pijanica koju ste hteli da privedete u stanicu zbog spavanja na klupi iz džepa izvukla skakavac, a do kraja igre, kada postane jasno koliko cela stvar ide duboko i šta je sve na kocki (sve, sve je na kocki, naravno) Leon ostaje fokusiran na to da postoji posao koji treba obaviti i tu ga ni eskalirajući horor kome svedoči, ni jeste-nije-romansa-na-bojištu sa Adom Wong neće omesti ili mu odvratiti pažnju. Naravno, Leon je zbog toga veoma ravan lik bez stvarnih afekata ili, nedobog, nekakvog karakternog luka, ali kao takav je odlična protivteža ne samo Adi Wong koja je stotridesetprocentni kliše opasne ’n’ fatalne take-no-shit žene koja je jednako nezgodna sa karminom i sa pištoljem u rukama, već i ostatku kasta koji je odrađen u televizijski realističnom ključu. Ovo funkcioniše iznenađujuće dobro: dok je Resident Evil 7 dosta polagao na svoj bizarni, veći-od-života (zapravo i bukvalno) kast ne-mrtvih močvarnih rednekova, rimejk Resident Evil 2 nam daje odlične, funkcionalne likove Birkinovih, ali i policajca Marvina koji uspelo igri ubrizgavaju dah „normalnosti“ sa svojim relatabilnim emocijama i jasnom dramom kroz koju prolaze. Razume se, oni nisu manje stereotip od Ade Wong, ali njihova „realističnost“ igri daje osećaj trilerske ozbiljnosti u kome dosta cheesy karakterizacija Wongove udobno pliva i ima sigurnu luku u kao špricer ladnom Leonu.

 

 

Narativno, igra je sasvim staromodna sa potrebom da tumarate po zabarikadiranoj policijskoj stanici (koja je i bivši muzej, što je dobrodošlo objašnjenje za suludu količinu umetničkih artefakta što ih po njoj nalazite), pronalazite ključeve i baterije, i elektronske sklopke i svu silu drugih mekgafina koji će vam omogućiti da prođete „dalje“, tako da ovde ne pričamo o narativu koji se pravi da je dublji nego što jeste. Opet, ekipa koja je pravila ovu igru (sve iskusni biohazarderi koji su se već istesali radeći na Resident Evil Revelations, potvrđujući još jednom koliko je ovaj podserijal važan za uspelu rezurekciju glavnog serijala) ponovo sasvim dobro shvata da nema potrebe da svaka igra danas kopira The Last of Us ili Red Dead Redemption (mada, kada uđete u Kendovu prodavnicu oružja, zapravo dobijate jednu scenu ljudske drame koja je mogla biti i u The Last of Us). Tako onda ta neka cheesy zombi-drama gde igrate manekenski lepog plavušana koji će i posle pedesetog upucanog zombija zapanjeno uskliknuti „What the?!?!?“ zapravo ispada sasvim relatabilna i sasvim DRAMATIČNA kada igrača spustite usred izmeta koji udara u ventilator i naterate ga da zaista oseti kako je to biti progonjen i stalno na ivici egzistencije.

 

A tu dolazimo do podsećanja da originalni survival horror kako ga je Mikami svojevremeno oblikovao zaista pruža jedinstvenu vrstu iskustva, ali da takav dizajn nije ni tako lak za dosezanje. Danas se davimo u survival igrama koje podrazumevaju sakupljanje resursa i pravljenje bolje opreme i materijala da biste poživeli još koji dan, ali HOROR komponenta jednačine svemu daje posebnu tenziju kakvu tipično open world (i outdoor, uostalom) naslovi ne mogu da postignu. Rimejk Resident Evil 2 je praktično pokazna vežba iz dizajna i, naravno, pošto sam ja stariji čovek, ova igra u mom organizmu pritiska sve one žlezde koje luče endorfin svojim besprekorno izvedenim lupom gde stalno krećete od toga da ste ranjeni, imate tri metka za šest zombija i jedno malo jače istresanje nosa će vas poslati direktno na groblje, a morate da se zaputite u neosvetljen deo zgrade gde iza svakog ćoška, iza svakih vrata, u svakoj kaseti (i na plafonu, avaj!) možda vrebaju strašna bića koja kao da ne mogu biti ubijena, a onda ste pola sata kasnije hodajuća mašina za istrebljenje ne-mrtvih, junak koji je potpuno kolonizovao ovaj deo teritorije, iskoristio sve njene resurse i, generalno, pretvorio igru u svoju kučku. Pa onda sve iz početka i tako na svakih sat vremena.

 

 

Kažem, staromodan je to dizajn ali ne i zastareo a preciznost sa kojom su Yasuhiro Anpo, Kazunori Kadoi, Hidehiro Goda i ostatak tima postavili sve stvari na njihovo mesto a onda vas pustili da se igrate na zastrašujućem ali i neodoljivo privlačnom igralištu je nešto što treba izučavati. Ova igra vrlo dobro zna kako da predvidi vaše igračke instinkte i iznenadi vas čak iako ste igrali originalni Resident Evil 2 (na primer, reći ću samo da se Mr. X pojavljuje već u prvom scenariju), pa upravljanje inventarom i menadžment resursa postaju igra u igri sa igračem koji će samog sebe iznenaditi kada upuca zombija u kolena i ostavi ga da puzi po podu do kraja igre, otimajući se prirodnom impulsu da mu saspe još 4-5 metaka u lobanju ne bi li ga temeljito upokojio. Taj isti igrač će ocenjivati koje prozore da zabarikadira da mu zombiji ne upadaju u stanicu na mestima koje je mukotrpno očistio, a oko kojih prozora se neće cimati jer tu može lako da protrči, odlučivaće da li da rizikuje opasni supply run do prostorije u kojoj se nalaze kasete sa opremom, svestan da će možda potrošiti više nego što tamo na kraju bude uspeo da upljačka, puštaće mučenog Leona da ćopa po hodnicima na izmaku snaga, svestan da dragocenih biljčica od kojih mu bude malo bolje (da ne pominjem još dragocenije sprejeve za prvu pomoć) ima u vrlo ograničenim količinama i da je ponekad bolje biti ranjen a oprezan nego zdrav a bespomoćan. Rimejk uspeva da uhvati tu finu survival horror ravnotežu u kojoj zaista nikada niste frustrirani time što vas igra izgladnjuje deljenjem resursa na kašičicu i zapravo se osećate ko car što kroz sva ta zajevana iskušenja prolazite zahvaljujući junačkom srcu, ladnoj glavi i snalažljivosti.

 

 

Hoću reći, Resident Evil 2 rimejk uspeva da ne bude prosti power fantasy niti frustrirajuće teška lekcija iz preživljavanja već sve vreme sjajno balansira na zlatnoj sredini gde stalno imate osećaj da su svi izgledi podešeni protiv vas, a opet nekako na kraju dana preteknete i trijumfujete nad bezumnim čudovištima.

 

Takođe, dizajn mapa je đavolski dobar i svo to silno otvaranje novih puteva, prečica i tajnih prolaza kroz ambijent koji je na početku delovao varljivo skučen podseća na to koliko su Resident Evil igre zapravo uticale na Souls serijal. U ovom rimejku čovek zaista oseti zadovoljstvo kada posle teških pregovora sa zombijima i lickerima (koji su možda uključivali i po koji hitac iz sačmare u glavenu regiju, pa možda i nabijanje ručne bombe u usta osobe od prekoputa i aktiviranje iste metkom iz pištolja) otvori sa druge strane vrata koja su do malopre bila neprelazna prepreka i sada može na sasvim nove načine da planira panične trkove kroz stanicu preplavljenu stvarima kojima je jedina ambicija u životu da ga pojedu. Ta progresija postepenog osvajanja terena i korišćenja pronađenih resursa da prodrete još dublje i osvojite još više je, naravno, vezana za neke naše primalne instinkte a ova igra ih samo besprekorno uslužuje nudeći stalno sveže i dobro promišljene izazove. Recimo, neću lagati, kada me je prvi put licker napao u hodniku stanice, pretvorio me je u froncle za par sekundi i dobar deo igre sam proveo šunjajući se oko ovih slepih ali ZASTRAŠUJUĆE opasnih čudovišta, rad da ih zaobiđem i pustim da gledaju svoja posla mnogo više nego da zapodenem kavgu i, čak i ako preživim, to bude po cenu ogromne količine municije i drugih resursa. A onda, nekoliko sati kasnije igra mi je u istoj sobi dala tri zombija i dva lickera a ja sam ovo iskoristio da kreiram jednu od najspektakularnijih scena masovne eksterminacije u poslednje dve-tri godine.

 

 

Jednako je važno istaći i da je igra na bazičnom mehaničkom nivou veoma promišljena i izglancana do visokog sjaja. Klasična third-person, preko ramena perspektiva ovde funkcioniše besprekorno, brzina kretanja glavnog lika je pogođena savršeno tako da nikada ne frustrira sporošću ali da konstantno ostavlja utisak da ste ranjivi i da je pažljivo osmatranje i planiranje unapred ključno pošto brze noge neće uvek moći da spasu lepu Leonovu glavicu. Pucanje je takođe odrađeno za desetku, sa početnim nižim nivoom preciznosti oružja (koji ćete podići nadograđujući pucaljke) koji praktično ne primećujete jer zapravo sebe i te proklete ruke koje se tresu krivite za promašaje, a to kako se zombiji klate i posrću i TERAJU vas da im nanišanjenu čelenku promašite i pošaljete metak pravo u ragastov, to je praktično poezija koju Capcom postojano razvija već dve i po decenije. I sama oružja su pesma, od pouzdanog pištolja, Matilde, koji do kraja igre ostaje vredna alatka, preko moćne sačmare sa svim predimenzioniranim faličnim fantazijama koje će vam podariti, pa do jednog od najboljih bacača plamena u igrama ikad, arsenal kojim ovde rukujete je skroman ali više nego efikasan i dostatan, a taktičko korišćenje noževa i raznih bombi izdvaja paničare koji se lome pod pritiskom od pravih junaka koji znaju kako se stiže, utiče i na strašnom mjestu (po)stoji.

 

Igra, koristeći sav ovaj alat uspeva da vas konstantno drži u napetosti, stalno inteligentno kombinujući elemente okruženja i neprijatelje (tako će vaš svaki pogled na leš u uglu sobe biti propraćen drhtajem i podozrivošću: da li će ovaj prikan sad da se digne na noge? Da mu ja preventivno prepišem terapiju sačmom?) i bacajući na vas i povremene logičke/ prostorne zagonetke koje vrlo lepo posluže da vas malo izvuku iz zone komfora i preduprede ulazak u rutinu. A to kažem ja koji u principu ne volim kada mi u akcione igre uvaljuju logičke probleme. Ovde su mi prijali.

 

 

Sve ovo dobija posebnu dimenziju zahvaljujući izvrsnoj produkciji. Kliše je reći da igra koja se najvećim delom odvija u mraku može da se prilično bahati sa grafikom, ali ovo je sjajan pokazni primer. RE endžin ovde blista sa izvanrednim, velikim modelima, izvrsnim teksturama i prikazom (ne samo telesnih) fluida, stabilnim frejmrejtom, te osvetljenjem koje, prigušeno kakvo jeste, nosi ogromnu odgovornost na plećima da pokaže uvek dovoljno a nikada previše. Zombiji su pritom nestvarno dobro modelovani i animirani, dajući igri do sada nezapamćen horor kvalitet a kada počnete da srećete neke, hm, druge primerke bio-oružja, njihov detaljan (i pomalo kempi) dizajn će vas impresionirati. Dizajn zvuka, sa svoje strane, zaslužuje posebne pohvale pogotovo jer binauralni audio utiče na imerziju verovatno i više od grafike. Takođe, stari Resi naslovi su kao zaštitni znak imali očajnu glasovnu glumu ali ovde imamo na programu samo vrhunski kvalitet u domenu glume, a saundtrak koji su napisali Shusaku Uchiyama i Zhenlan Kang je veoma upečatljiv i podseća da nema strašnije muzike od one koju izvode klasični gudači kada im se kaže da treba da nas uplaše.

 

 

Resident Evil 2 rimejk pored dva glavna lika da sa njima igrate kampanju (sa različitim rasporedom predmeta i resursa, naravno) od pre par dana besplatno nudi i posebne challenge misije a koje su what if… scenariji sa drugim likovima i ovo je sjajan primer kako Capcom kad hoće, ume da od svojih igara napravi „uslugu“ koja nastavlja da poklanja (videti i pod Monster Hunter: World). Nadam se da će ova kombinacija „staromodne“ filozofije kreiranja kvalitetnog i bogatog proizvoda sa modernijim „hej, ali ima još… ako ste zainteresovani“ pristupom (u kome nema lutboksova i mikrotransakcija a alternativni kostimi se otključavaju – igranjem) biti potvrđena kao zdrava i kroz dobru prodaju igre i ne samo doneti nam i rimejk Resident Evil 3 (koji je sada maltene zagarantovan) već i služiti kao uzor drugima kako nije sve u onlajn kooperativi, prodaji emotea i jurenju „kitova“. Resident Evil 2, u stilu pedigriranog zombija, dobija novi život na modernom hardveru i jači je nego ikad. Nadajmo se da će inspirisati i druge.

 

Deo II: Mehmet igra JOŠ Resident Evil 2

 

Jutros sam završio alternativni prelazak Resident Evil 2 rimejka, „drugi“ scenario u kome sam igrao kao drugi lik – Claire Redfield – i, završivši ga, dosegao „pravi“ kraj igre. Ovaj prelazak svakako ne zavređuje da pišem o njemu novi opširni prikaz, ali zavređuje kratak osvrt jer je ovo fin primer „starinskog“ pristupa dodatnom sadržaju igre koja je izašla 2019. godine.

 

Hoću reći, u današnjoj klimi proizvodnje AAA igara, gde se monetizuje sve što se monetizovati ikada moglo, rimejk Resident Evil 2 ne samo da otključava alternativne kostime nakon što kompletirate kampanju prvi put već vam i daje čitavu novu kampanju koju igrate na istim mapama ali sa različitim oružjima, rasporedom predmeta, drugačijim poslednjim bosfajtom i pominjanim pravim krajem. Nije preterano teško zamisliti da bi ovo u produkciji nekog drugog izdavača – ili samo istog ovog Capcoma od pre dve godine – bio sadržaj koji se nudi na prodaju nakon izlaska igre, kao DLC, moguće iscepkan na komadiće…

 

 

Drugi prelazak igre je nešto kraći od prvog na ime malčice kondenzovanijeg scenarija (neki kompleksniji problemi su skraćeni ovom prilikom), ali je i napetiji jer neprijatelja ima malo više. Igra ovde priznaje da ste prvim prelaskom upoznali mapu i razumeli probleme pa ne bi da vam nepotrebno gubi vreme, ali istovremeno, svesna da vam poznavanje mape i generalnog toka kampanje daje prednost, pravi vrlo konkretne korake da obezbedi nivo tenzije makar uporediv sa onim što ste iskusili u prvom prelasku. Opet, metodično i konzervativno igranje znači da sam kraj kampanje ovog puta dočekao sa ogromnom količinom nepotrošene municije i drugih resursa iako sam ubio više neprijatelja nego prvi put…

 

Naravno, u normalnim uslovima ne bih ovako brzo posle završavanja kampanje krenuo da igram novu, ali Resident Evil 2 zaista uspeva da održi pomenutu napetost i u ovom drugom scenariju. Igra, naravno, ne čuva neka revolucionarna iznenađenja za ovu kampanju, ali kombinacija činjenice da je u glavnoj ulozi drugi lik (mada se može odabrati i igranje sa likom sa kojim ste prešli igru i prvi put), ekskluzivnog (kratkog) dela kampanje koji ne vidite sa Leonom, drugih oružja i promenjenog rasporeda nekih predmeta je bila sasvim dovoljna da me ugodno smesti u još jedan košmarni scenario i pruži mi još oko šest sati prefinjenog survival horrora.

 

 

Ono što je zanimljivo je da je ovaj scenario svojevrsna kombinacija dva pristupa: delom on prikazuje drugi deo priče, koji niste videli igrajući prvi put, dajući odgovore na neka pitanja i proširujući poznavanje likova (ne mnogo – ovo je i dalje igra u kojoj se manje priča a više radi), ali delom ovo je i what if scenario u kome se neke stvari događaju drugačije nego u prvom prelasku. Puritanci naratologije ovim sigurno ne mogu biti oduševljeni jer se postavlja pitanje šta je „stvarno“, odnosno šta je pravi kanon ali u okviru igre čiji je osnovni kvalitet to da vas stalno drži na rubu nerava meni je i ova ideja alternativnih realnosti prijala. Tačno je da one jedna drugoj protivreče ali su dizajneri očigledno išli na to da drugi prelazak igre („pravi“, to jest onaj koga će odigrati samo manji broj posvećenika) akcentuje neke stvari drugačije i obezbedi jednako intenzivan osećaj „herojstva“ ili „lošedupetstva“ kao i prvi, na ime nešto povišenih uloga.

 

 

 

Konkretno, Mr. X će, recimo, biti grđa napast u ovoj verziji kampanje, pojavljujući se ranije i tvrdoglavo iskačući iza, tako se barem čini, svakog ćoška tokom prve trećine igre. Njegovo konstantno prisustvo, uz nešto veći broj zombija i lickera u hodnicima (a uklanjanje nekih bezbednih zona) je odgovor na činjenicu da igrač ima mnogo jasnije razrađenu taktiku ovom prilikom i u konačnoj sumi postiže odličan balans rezultirajući u bržem ali intenzivnijem prelasku kampanje.

 

 

 

Claire, naravno, pored toga što je nešto otresitiji lik od Leona – neki od njenih onelinera naprosto bolje zvuče i funkcionišu – ima i drugačiji arsenal i ovo doprinosi osećaju svežine s obzirom na to koliko je menadžment oružja i municije važan element ove igre. Iako Leon ima sačmaru, a kasnije i izvrsni bacač plamena, Claire rano u igri dobija bacač granata čiji zapaljivi projektili rešavaju lickere jednim pogotkom ako dobro nanišanite, a patrone sa kiselinom se pokazuju kao korisno pomoćno sredstvo u bosfajtovima pri kraju igre. U poslednjoj trećini Claire dobija i „spark shot“, u suštini veliki električni tejzer koji jednim pogotkom (uz puštanje maksimalne voltaže) može da potpuno spali zombija, pa čak i, ako dobro nanišanite, da ubije odraslog mutanta. Na samom kraju naša hrabra studentkinja ima pristup još jednom sasvim preteranom oružju koje poslednji bosfajt čini mnogo orgijastičkijim iskustvom nego što biste očekivali i ako sam u prvom prelasku morao da restartujem poslednji bosfajt više puta pre nego što sam pretekao, u ovom mi je „stvarni“ poslednji bos bio tek predimenzionirana bokserska vreća na kojoj sam iživeo dobar deo frustracija i prešao ga iz prve.

 

 

Rimejk ima još dva alternativna scenarija u kojima igrate kao novi likovi (jedan je pripadnik odreda Umbrella plaćenika a, drugi, uh, veliki komad tofua) plus challenge misije, a što znači da moj provod sa ovom igrom još nije gotov. Naravno, krajem nedelje Capcom izbacuje i novi Devil May Cry a do tada ću se verovatno malko relaksirati uz Diablo III i Tetris 99 na sviču i podsećati se Modern Warfarea uz rimaster koji nam danas stiže sa PS+ pretplatom na Playstation 4. No, Resident Evil 2, sasvim u skladu sa svojom zombi temom, nastavlja da živi i ovaj stari ljubitelj Capcoma je jako srećan kada vidi omiljenu firmu kako ponovo pronalazi ono zbog čega ih je decenijama voleo.

 

Video igre: Pikuniku

Posted in video igre with tags , , , , on 18 februara, 2019 by mehmetkrljic

Tokom produženog vikenda sam iskoristio priliku da završim dve ovogodišnje igre, što je solidan učinak uzevši u obzir da još uglavnom igram naslove iz prethodne godine.

Prva od te dve igre je Pikuniku, mali, simpatični naslov francuskog nezavisnog studija Sectordub. Sectordubu je ovo i prva igra koju su ikada napravili ali kako se kao izdavač ovde pojavljuje Devolver, jasno je da tu ima određenog pedigrea. Kada sam video da po raznim mestima na internetu razni ljudi od poverenja prave pozitivne šumove vezane za Pikuniku, pa se još i ispostavilo da se kampanja može završiti za četiri do pet sati igranja, bilo mi je jasno kojom će se sledećom igrom moj Switch pogostiti.

 

Pikuniku je, pritom, predstavnik rastućeg trenda da novi nezavisni naslovi (prvo) izlaze samo za PC i Switch a koji ja tumačim u pozitivnom ključu: publikovanje za Switch je dovoljno jednostavno da male firme ne moraju da se ubiju od papirologije ne bi li dobacile do bar jedne konzole, a činjenica da Nintendo zahteva barem nekakvu sertifikaciju za razliku od Steama znači da poplava jeftinih igara na njihovom e-shopu još nije tako neizdrživa da pošten proizvod tamo ne može da obrne pristojne pare.

 

Elem, Pikuniku je igra koja, uprkos imenu koje asocira na japanski izgovor anglosaksonskih reči, zapravo ne upada u onaj (ogromni) segment indie scene koji se bavi nostalgičnom rezurekcijom voljenih igračkih modela utemeljenih u japanskoj industriji u osamdesetim i devedesetim godinama. Svakako, Pikuniku je puzzle-platformer, dakle, nije ovo neka eksperimentalna igra koja krši kalupe i izmišlja nove žanrove, ali to je istovremeno i jedan originalan puzzle-platformer sa jasnim fokusom na onome što radi bolje (ili makar drugačije) od konkurencije i povelikom količinom šarma.

 

 

Šarm je, naravno, čest sastojak uspešnih nezavisnih naslova, ali možda i najteža stvar da se zabode kada pravite igru. Proizvođači telefonskog igračkog softvera imaju neke svoje unapred pripremljene formule kako da im igra izgleda „slatko“, ali probirljiva PC publika ne bi na to nasela i Pikuniku je naslov koji je svoj audiovizuelni identitet očigledno jako dobro promislio. Drugim rečima, ovo je igra koja od jednostavnosti, da ne kažem ružnoće, pravi lepotu, a od blage šantavosti u domenu fizike i kontrola dobrodošao dodatni sloj igračke zabave.

 

Ponovo, nije to lako – siguran sam da je nebrojeno mnogo igrača koji će baciti jedan pogled na Pikuniku, videti njegove prostačke, neteksturirane pozadine i sprajtove kao nastale zlostavljanjem MS Office Cliparta, i sa gnušanjem okrenuti glavu. Drugi će možda igri dati šansu ali onda odustati kada shvate da sprajtovi u njoj imaju fizička svojstva koja njihovo „ponašanje“ čine relativno nepredvidivim, da kontrole imaju određenu inerciju sa kojom morate računati ako ćete da pravite neke brze poteze, da je jedan nizak ali sveprisutan nivo haosa deo paketa koji ova igra nudi. Veliki deo magije ove igre je upravo u tome da su Francuzi uspeli da sve ove potencijalne nedostatke plasiraju upravo kao deo osobenog identiteta Pikuniku, time učine da se njihov naslov izdvoji od konkurencije, a igračima naviklim da tuku po jednu novu platformsku igru nedeljno ponudili nešto što deluje sveže i drugačije.

 

Pikuniku je delom avanturistička igra jer podrazumeva razgovor sa NPC-jevima i rešavanje zadataka koji se od njih dobijaju. Ovi zadaci su uglavnom veoma jednostavni i ne zahtevaju rešenja u mnogo koraka, ali je igra podešena tako da u igraču budi žeđ za eksperimentisanjem. Predmeti koji se u igri pronalaze/ osvajaju ponekad imaju sasvim jasnu namenu i kad naletite na kanticu za zalivanje cveća (koja je istovremeno i šešir, jer titularni Pikuniku je lik koji ima samo noge i glavu) biće vam odmah jasno da njome treba zaliti nekoliko mladica na koje ste do sada u igri naleteli i da će se nešto značajno desiti. S druge strane, ima tu gomila predmeta koje ne nalazite tek tako razbacane unaokolo, već ih dobijate kada kompletirate neke od misija u igri, a za koje do kraja nećete znati za šta služe – zapravo, internet za mnoge od njih još nije našao namenu i ostaje da se vidi da li su ih autori poubacivali unutra da budu klasične „crvene haringe“ ili igra krije svu silu opcionog materijala koji strpljivo čeka da ga neko otkrije.

 

Poenta je da, možda suprotno očekivanju, Pikuniku igrača ne frustrira time što mu zatrpava inventar predmetima koji će MOŽDA jednom biti korisni već mu uglavnom daje u ruke nekoliko alatki sa kojima je zanimljivo eksperimentisati i isprobavati čemu mogu da posluže. Bilo bi svakako preterano Pikuniku nazvati Metroidvaniom, ali postoji u njemu taj opipljivi osećaj zadovoljstva kada osvojite novi predmet koji vam otvara nove puteve kroz mapu, a koji je (osećaj, ne predmet) stariji od bilo Metroida, bilo Castlevanije. Tako da me je Pikuniku zapravo podsetio na klasične 2D platformske arkadne avanture sa osmobitnih računara, poput, recimo, Pyjamarame i njenih nastavaka. Osim što mu je, naravno, platformska mehanika mnogo udobnija a upravljanje inventarom lišeno frustracija.

 

 

Pomenuta platformska mehanika je zaslužna za veliki deo takođe pomenutog šarma jer Pikuniku ima likove i predmete koji odskaču, odbijaju se i padaju u skladu sa nešto složenijim fizičkim modelom nego što je za ovakve platformere generalno standard. Svakako, ovo je mogao biti izvor frustracije ali pametan dizajn nivoa, čak i njihovih „challenge“ delova zaslužan je za to da u Pikuniku zapravo uživate u neujednačenom, truckavom kretanju i inertnim skokovima, kreirajući čistim prelaskom terena simpatične komične scene ali i eksperimentišući sa mogućim načinima savladavanja prepreka. Kada nešto kasnije tokom kampanje Pikuniku sa sobom vodi čitavu ekipu gotivnih saboraca –koji su svi glave sa nogama – njihovo skakanje po tuđim glavama i reakcije na (namerno ili slučajno) šutiranje su najfiniji proceduralni slepstik.

 

Generalni loop igre je, dakle, rešavanje zadataka koji podrazumevaju prelazak platformskih prepreka i savladavanje uglavnom logičnih prostornih problema (uobičajena manipulacija prekidačima, ali i, recimo upravljanje klizećim platformama da one pritiskom izguraju debelog zelenog crva koji se ponaša kao balon napunjen tečnošću), kako biste se probili do narednog bossa, nakon čijeg poražavanja nešto slično ponavljate u narednoj oblasti. Sve ovo umotano je u jednostavnu ali opet sasvim šarmantnu mini-parabolu o kapitalizmu koji pacifikuje populaciju uvođenjem univerzalnog osnovog, jelte, prihoda, dok iza kulisa kuje odvratnu ekološku katastrofu podstaknutu sasvim sociopatskim svetonazorom. Hoću reći, nije Pikuniku neka silno suptilna skaska ali ima to u sebi malčice undertaleovskog šarma i kada iskombinujete likove i mizanscen koji deluju kao crtani filmovi za decu što tek kreću u obdanište, sa razoružavajuće simpatičnim sociopolitičkim narativom, u konačnici dobijete nešto što vas većinu vremena tera u osmehivanje ako već ne na neke duboke kontemplacije o ljudskoj prirodi.

 

No, htedoh da kažem, sjajno je što igra onda ovaj osnovni loop povremeno mudro narušava digresijama i ekscentričnim tangentama – ponovo, ne sasvim neslično Undertaleu – koristeći svu silu trikova. Tu je recimo dizajniranje nekih objekata u igri od strane igrača (za koje sam koristio Switchov touch screen, ali ovo nije obavezno), tu je ritmička mini igra, pa onda „prava“ mini igra koju igrate na konzoli što stoji u jednom klubu u šumi (ako nađete kartridž za nju, to jest) a tu je, u primeru odlično iskorišćenog nadahnuća, mogućnost igranja igre „baskick“ protiv lokalnog šampiona. Baskick je kombinacija fudbala i košarke (rekosmo već, Pikuniku nema ruke, a nije jedini lik bez ruku u ovoj igri) i u ovoj instanci fizički model i njene kontrole dolaze u savršenu sinergiju pružajući igraču mnogo jednostavne a neodoljive zabave. Ovo je moguće igrati i u modu za dva igrača a ako Sectordub odluče da baskick spinofuju u punokrvni multiplejer naslov, biću prvi u redu da pazarim.

 

 

U celini, Pikuniku je igra u kojoj stalno primećujete kako vam prijaju male stvari: način na koji glavni lik menja dužinu svojih nogu u zavisnosti od terena po kome se kreće, lobanje na koje nalećete u podzemnim hodnicima i koje nemaju nikakvu funkciju sem da ih namerno šutnete i uživate u njihovom tumbanju, to kako je šunjačka sekcija na kraju igre gotovo nimalo frustrirajuća jer se bavi pre svega potrebom da manipulišete prekidačima a neprijatelji su tu više začin, to da Pikuniku skoro sve probleme rešava šutiranjem, to kako su dijalozi među likovima nenapadno duhoviti, to kako je okruženje puno detalja i ukrasa koji mu daju duh i identitet iako je grafički igra gotovo drsko prostačka… Uz neke iznenađujuće izražajne animacije i mudro manipulisanje grafikom (tek kada vidite kako igra glatko zumira i odzumira shvatite da je ovo ipak najverovatnije 3D grafika i shvatite da je Pikuniku neka vrsta mlađeg, siromašnijeg brata Sonyjevog LocoRoco), te ponovo detinjastu, šarmantnu muziku, Pikuniku je feelgood igra koja igrača ne stavlja pred teška iskušenja i komplikovane zadatke ali to nadoknađuje osećajem da ste probleme rešili jer ste dobro razmišljali a ne jer ste imali sto frustrirajućih pokušaja pa vas poslednji slučajno usro, kao i pravilno odmerenim odnosom između onog što traži i onog što daje. Tako su isplate na kraju rešavanja neke zagonetke ili bosfajta uvek izvor zadovoljstva i teraju igrača da ide dalje i traži još.

 

Naravno, problem je što nema tako mnogo toga „još“ – ovo je igra koja se završava za jedno malo duže popodne i mogućnost kooperativnog igranja (sa posebnim zadacima kojih nema u modu za jednog igrača), kao i igranja baskicka (i trkanja) protiv drugog igrača u lokalu mu produžuju vek, ali fakat je da je ovo igra gde počnete da razmišljate o tome što bi bilo dobro da nastavak dođe što pre – još pre nego što je završite. Sectordub su sa ovom igrom ostavili sjajan prvi utisak a sada nam preostaje čekanje šta ćemo videti dalje.

 

O drugoj igri koju sam završio preko vikenda – ovih dana. Stej ćund.

 

Film: Alita: Battle Angel

Posted in film, Stripovi with tags , , , , , on 16 februara, 2019 by mehmetkrljic

Evo nekoliko mojih brzih impresija o filmu Alita: Battle Angel, ekranizaciji poznate mange Battle Angel Alita, odnosno, u originalu, Gunmm (a što je anglo-japanski portmantu koji bi značio nešto kao Gun Dream).

Bit ću iskren: kada sam video da se priprema adaptacija Alite za veliko platno bio sam nemalo iznenađen. Svakako, James Cameron je čovek koji je nebrojeno puta dokazao da može da postigne i maltene nemoguće, ali Alita je properti koji mi nikako nije delovao kao prvi izbor za holivudsku ekranizaciju klasične seinen mange. Nedavni Ghost in the Shell debakl je svakako dobar primer kako ove stvari nije nimalo lako izvesti a čovek bi svakako očekivao da će Holivud, posebno sada kada je Blade Runner ponovo prilično „in“, najpre posegnuti za nečim poput Akire.

Hoću da kažem, Battle Angel Alita je naglašeno omladinska manga i za razliku od OVA anime verzije Ghost in the Shell (na koju se holivudski film oslonio značajno više nego na slepstik intoniranu mangu ili takođe srazmerno lagani televizijski anime serijal) ili Akiru, ona zapravo nema tu količinu značenjske višeslojnosti i filozofske ambicije koja bi joj garantovala i interesovanje „ozbiljnijeg“ gledaoca, kritičare koji će o njoj pisati dubinske eseje itd. Alita pored toga zahteva ekstremno skupu produkciju zahvaljujući svojoj naglašeno stilizovanoj scenografiji i oslanjanju na apsurdno spektakularnu akciju, što, ponovo, ako Ghost in the Shell uzmemo kao pouku, ne deluje kao recept za properti sa kojim se vredi kockati.

Opet, Cameron je čovek kadar i za nemoguće, pa i to da napiše i producira prvi film Roberta Rodrigueza u skoro dvadeset godina koji mi se više dopao nego što mi se nije dopao. Zapravo, Rodriguez je ovde bio prilično dobar izbor – njegovo bukvalističko tumačenje stripova koje je bilo problematično u Sin City (jer je, umesto da donese atmosferu koju su Sin City stripovi prizivali stilizujući sećanja na klasične noar filmove, delovao najpre sikofantski) je ovde bilo zapravo prednost. Battle Angel Alita je izrazito vizuelno dinamična manga i dok se Sin City pre svega oslanjao na atmosferu, Alita je sva u akciji a Rodriguez se pokazao kao pravi čovek da tu akciju snimi kako dolikuje ubedljivo nam prikazujući ideju da devojčica od 60 kila može da namlati kiborške grdosije od trista, i to sa apetitom.

Jedna od stvari koje su takođe išle u prilog holivudskoj ekranizaciji Alite je to da je ovo i inače prilično „vesternizovan“ properti. Ne samo da zapadna publika strip poznaje pre svega preko Kodanshinih paperback kolekcija koje su već uvele dosta zapadnih rešenja u adaptaciju (u originalu se glavni lik zove Gally, između ostalog a i „gun dream“ je notabilno lošiji naziv za mangu koja se događa u svetu gde vatrenog oružja praktično i nema), već je i Yukito Kishiro, autor mange, čovek sa očigledno velikom ljubavlju za zapadnu (popularnu) kulturu – manga je uostalom prošarana neprebrojnim zapadnjačkim terminima, pozivanjima na futurističke tehnologije i sociološke koncepte poznate iz zapadne naučne fantastike, pa i direktnim aluzijama na poznate Heavy Metal bendove (logotip Scorpionsa na Motorball stadionu, na primer).

Elem, Cameron i Laeta Kalogridis su napisali iznenađujuće funkcionalan scenario koji uspeva da materijal mahom iz prvih pet Kodanshinih kolekcija iskombinuje na način koji u finalnom produktu daje relativno zadovoljavajuću celinu sa prirodnim najavljivanjem nastavaka ali i jasno zaokruženim character arcom glavne junakinje i dela ostatka ansambla. Naravno dosta je tu kondenzacija moralo da se napravi ali scenaristi su prilično uspešno pogodili skoro sve potrebne akcente i dali nam priču koja nije identična mangi ali je saobrazna njenom duhu i putu koji likovi u njoj prelaze. Neke stvari su, naravno, ekstremno kondenzovane, recimo čitav podzaplet sa Alitinom karijerom u Motorballu je u stripu ionako predugačak i služio je velikim delom da bi Kishiro crtao atraktivne „sportske“ borbe kiborga, a ovde je sveden na funkcionalnu meru i udobno upleten u „glavni“ zaplet koji se tiče Huga i njegovog odnosa sa Vectorom. Naravno, to što je Yugo iz stripa postao Hugo u filmu (a Daisuke Ido postao Dyson Ido) nije problem i, čak, rekao bih da je Alita vrlo dobar properti za potrebe diversifikacije kasta – tematski ovo i jeste strip o post-nacionalnoj kulturi i kapitalističkom paklu u kome se svi podjednako kuvaju.

Neke druge stvari su tu na nivou samo usputne reference, recimo u jednoj sceni čujemo ime Koyomi ali ono se odnosi na odraslu devojku umesto na detence koje znamo iz stripa, Jashugan se takođe pojavljuje samo nakratko i nema sudbinsku vezu sa Alitom, Desty Nova je ovde mastermajnd iza celog zapleta i uber negativac ali ga ne upoznajemo dovoljno kao stvarni lik, a Motorball deo filma praktično ima samo vizuelne reference na strip, bez galerije likova koju odande pamtimo. S druge strane, film uvodi neke nove likove, pa je Grewishka, neka vrsta mid-bossa sa kojim Alita mora da se izbori baziran na Makakuu iz stripa, sa sličnom personalnom istorijom i nekim istim replikama, ali je i sam direktno povezan sa Novom da bi film imao zaokruženiji narativ i to je sasvim okej. Možda najvidljivije odstupanje je insistiranje na liku Chiren koje u stripu nema i koja služi da bolje podvuče tematiku porodice koja je jednako važna za strip i film.

I to sve na gomili dosta dobro funkcioniše. Alitu su odvajkada reklamirali kao cyberpunk klasik, ali ovo nikada nije bio strip o hakerima, veštačkim inteligencijama i korporacijama već je cyberpunk senzibilitet zasnivan pre svega na „mehaničarskom“ transhumanizmu, pitanju identiteta i njegovog odnosa sa telom, promeni označitelja ljudskog kroz voljno, inženjerski zasnovano menjanje tela i njegovih delova. Ovo se, dakako, doro utemeljilo u japanskom kulturološkom shvatanju pozicije i simbolike tela i udova među svim stvarima, ali je i jedna potentna metafora za pubertet i način na koji tinejdžeri kroz osvajanje kontrole nad telom i emocijama, osvajaju i svoj identitet.

U tom smislu i film dobro uspeva centralni motiv odnosa Alite sa svojim „očuhom“ Idom odradi kako valja i pokaže kompikovane nijanse njihovog odnosa, od velike a neizrečene ljubavi, preko straha, posesivnosti, prkosa i obostranog sazrevanja, a da sve to bude upakovano u klasičnu matricu tinejdžerskog filma kojoj lik Huga, u tumačenju vrlo dobrog Keeana Johnsona, daje prekopotrebno vezivno tkivo da sve drži na okupu.

I drugi su vrlo dobri: Christoph Waltz je sjajan kao Ido uspevajući da dubinu ovog prilično kontroverznog lika prenese kako valja, Mahershala Ali ima jednu od najtežih uloga – da glumi crnog mešetara a da ne ispadne kao da eksploatiše kliše, ali i da pokaže kako to izgleda kad neko vuče njegove konce, i u tome je vrlo dobar. Jennifer Connelly mora da iznese važnu moralnu poruku filma i to radi dosta solidno a Rosa Salazar je možda imala i najteži zadatak – da u filmu gde su svi stilizovani ali i dalje realistični, bude praktično animirani lik kome je celo telo kibernetsko a facijalna gluma mora da se izbori sa predimenzioniranim CGI očima. Mislim da je Salazarova ovo odradila valjano, plasirajući uspelo mladalačku napaljenost primerenu Aliti i tu neku adikciju na ne samo akciju već i na endorfin – uprkos činjenici da joj je gotovo čitavo telo metalno. Uzevši u obzir da dijalozi nisu najjača strana ovog scenarija i u najboljem slučaju su funkcionalni a neretko i nespretno ekspozitorni, glumci su posao odradili vrlo solidno. Ed Skrein je, sad bi se već reklo, osuđen da igra harizmatičn enegativce i ovde je on svog Zapana odradio veoma solidno.

No, Rodriguez ja zablistao pre svega u akciji i mada se vidi da je ovo holivudski film sa čestom tipično zapadnjačkom montažom gde imamo rezove koji treba da nas prevare da smo videli AWESOME akcioni potez, opet je dobar deo koreografije promišljen i snimljen majstorski tako da dobijemo fluidnu akciju i ubedljiv prikaz neverovatnih podviga koje likovi na ekranu vrše. Motorball je pogotovo sjajno snimljen, sa jasnim aluzijama na Rollerball (kojim se Kishino, očigledno inspirisao), ali je i dobar deo ostalih borbi odličan – kada se Alita bori sa Grewishkom tu ima dosta solidnih pozivanja na ikoničke scene iz stripa i Rodriguezova opsednutost imitiranjem istih kadrova ovde se pokazala kao prednost. Hoću da kažem, Kishinove scene su već same po sebi toliko kinematske da je film, kada ih je prebacio u pokret, zaista dobio na kvalitetu.

Alita: Battle Angel je film pre svega za mlade, možda po uzoru na Maze Runner ili možda i Hunger Games, s jedne strane parabola o odrastanju i prihvatanju porodice kao temelja (a ne grobnice) identiteta, sa druge postapokaliptična pouka o kapitalističkoj eksploataciji i klasnoj segregaciji, pogurana u jaku stilizaciju, bez mnogo nijansi sive. On je vizuelno upečatljiv sa mnogo izvrsnih dizajnerskih rešenja koja se direktno pozivaju na strip predložak (mada je uvećanje Alitinih očiju bilo bespotrebno), i scenografski i kostimografski konzistentan, uspevajući da nam ponudi zadovoljavajući world building dok nam istovremeno priča priču sa zapravo jako mnogo likova i amnezijom pogođenom devojčicom u centru. Priča se u ovom filmu ne završava ali Cameron, Kalogridisova i Rodriguez uspevaju da ponude prijemčivo prvo poglavlje koje ostavlja pristojan ukus u ustima i proizvodi želju da se vidi šta je bilo dalje. Pa, nadajmo se da će biti dovoljno uspešan da nam se ta želja ostvari.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 15-02-2019

Posted in metal with tags on 15 februara, 2019 by mehmetkrljic

Pošto se danas slavi prvi savremeni srpski ustav, moderan end evropski, ma koliko kratkog života u stvarnosti bio, treba da ga proslavimo glasno i bučno, kako dolikuje. Uz čašicu metala!

A kakav metal valja za proslavu dana sećanja na prvi srpski ustav? Pa, svakako srpski blek metal! Novi album benda Zloslut je nedavno dropovao putem poljskog izdavača Morbid Chapel i već i naslov, Sahar, koji je stara persijska reč za ranu zoru, označava neku vrstu novog početka. Naime, Stefan Šućurović je do pre par godina ovaj bend gurao kao solo projekat fokusirajući se na svoju viziju i sebi zanimljive teme, pa su tako i snimljena dva albuma te pregršt EP-jeva i pesama za kompilacije. No, od 2016. godine je ovo pravi bend u kome Nikola komponuje i peva, ali koji sadrži i još trojicu muškaraca sa solidnim pedigreom na domaćoj sceni i Sahar je prvi studijski trag ove faze benda. I, kao takav, ovo je odličan album.

Da se razumemo, ne odskače Sahar u nekom globalnom smislu od onoga što inače pratimo na ovim stranicama, u pitanju je kvalitetno producirana, vrlodobro odsvirana i zrelo napisana ploča savremenog, emotivnog ali tvrdog blek metala sa očiglednim dugom modernoj poljskoj sceni (nećete dugo tražiti po komentarima na internetu pre nego što naletite na pominjanje poljskih zvezda Mgła kao poredbene reference), ali ono što je svakako preporučuje za slušanje je jedna primetna, još uvek prisutna lična vizija koja bendu daje identitet. Drugim rečima, Sahar nije album koji nužno hvata na brzinu ili snagu mada je odsviran žestoko i snažno, ali njegov površinski, manifestni oblik je taj jedne korektne, pristojne blek metal ploče kakvih svake nedelje izađe po nekoliko. Srećom, kada se malo udubite u kompozicije, ali i tekstove i tematiku kojom se oni bave, Zloslut na ovoj ploči pružaju solidnu kolčičinu materijala za promišljanje, umotanu u zvuk koji je uvek prijemčiv i obezbeđuje prostor za kontemplaciju ali ne na štetu zdrave metalske žestine. Sahar je svakako prva velika srpska metal ploča 2019. godine i kao takvu mogu da je zdušno preporučim:

https://morbidchapelrecords.bandcamp.com/album/sahar

Odmah potom idemo u Ameriku i vraćamo se nazad u Januar da bismo se pogostili drugim albumom tročlanog mineapoliskog sastava Burning Bethlehem a koji se, ako nešto možda nije bilo jasno, zove This is Blasphemy.

S jedne strane, vrlo je simpatično kada posle srpskog albuma slušate američki koji je osetno slabije produciran, ali s obzirom da Burning Bethlehem u svom zvuku nimalo prikriveno prizivaju blek metal stare škole, sa početka devedesetih or sou, onda smo sa miksom još i dobro prošli i ovaj kasetni zvuk je mogao da ispadne mnogo, mnogo gore. Što se muzike tiče, This is Blasphemy je bestidno retro ploča sa momentima koji se jasno oslanjaju na metalske vrednosti osamdesetih, ali onda i neke zaista epski uspele melodijske teme i rifove od kojih krv propisno uzavri u žilama. Naslovna pesma je posebno potentna u ovom mešanju mid-80s mid-tempo trešeraja, pankerskih zahvata i savršeno osmišljenih tremolo tema koje oživljavaju pesmu. Burning Bethlehem zapravo možda i preteruju sa aranžiranjem, opterećujući pesme prevelikim brojem različitih delova, ali ovo u principu lepo curi i predstavljaće izuzetno lep program za svakog ljubitelja stare škole:

https://burningbethlehem1990.bandcamp.com/album/this-is-blasphemy

Danas, bez sumnje u slavu srpskog prvog modernog ustava, izlazi i debi album islandskog progresivnog death-black dvojca Kaleikr. Heart of Lead je naslov a muzika se sastoji od dugačkih, zgusnutih kompozicija koje se, srećom, progresivi ne dive tako što komplikuju neprebrojnim količinama rifova i međusobno nekompatibilnih al svejedno u istu persmu pobacanih delova. Umesto totga, Heart of Lead je prilično epska, atmosferična ploča čiji je naklon progresivi, da tako kažem, po dubini, umesto po dužini, sa intrigantno isprepletanim temama u pesmama koje dugo traju jer im treba vremena da iskoriste sve potencijale svojih nekoliko ideja a ne jer imaju previše ideja slepljenih jedne uz druge. Impresivno je to, mada su Kaleikr i, za moj ukus, na momente malo previše romantični, a imao bih štogod da zamerim i miksu, od bubnjeva kojima fali malo više dinamike, pa do glasa koji, jednako, provučen kroz efekte, takođe malo gubi na dinamici i izražajnosti. Opet, daleko od toga da je ovo loša ploča, Kaleikr bez sumnje imaju čime da se ponose a publika čemu da se poraduje:

https://kaleikr.bandcamp.com/album/heart-of-lead

U donekle sličnom štimungu su i grčki veterani The Elysian Fields (mislim, slušajte skoro identično odvrnut pičšifter na vokalima) čiji peti album New World Misanthropia potvrđuje zašto bend ima solidno prepoznatljiv identitet i reputaciju u polju simfonijskog blek metala. New World Misanthropia je album kome bi jednako mogle da se prigovore neke produkcijske sitnice, ali uzimajući u obzir koliko je ovo efektno kombinovanje brutalnog ekstremnog metala sa orkestarskim aranžmanima, spreman sam da prigovore zanemarim. Ovaj album ide najpametnijim putem kojim su istorijski išle uspešne ploče što su mešale žestoku metal svirku sa simfonijskim orkestrom, a to je potpuno prihvatanje „žanrovskih“ elemenata muzike i svest o tome da ako kič ne možete da izbegnete onda treba da se usredsredite na pravljenje dobrog kiča. A The Elysian Fields bez sumnje idu u smeru dobrog kiča, vitlajući svoje horove unaokolo kao jata harpija oko blago istočnjački intoniranih gitarskih tema i bubnjeva koji pucaju kao iz mitraljeza. Otud je New World Misanthropia album epske širine ali uvek naglašeno horor, čak vodviljske atmosfere, srećan da koristi svoja brojna oružja za postizanje maksimalnog šoka i bez neuputnih ambicija da se metal krtina razvodnjava nekakvim skretanjima u „atmosferičnost“. Uostalom, sa ovakvim aranžmanima atmosfera dolazi sama od sebe i The Elysian Fields trijumfuju puštajući pesme da prirodno dosegnu epiku koja je u temelju ovakvog venčanja gitarskog rifa i orkestarskog odgovora. Kič, ali predivan:

https://hammerofdamnation.bandcamp.com/album/new-world-misanthropia

Preskačem neke bugarske end južnoameričke atmosferičare koji me nisu posebno impresionirali ove nedelje, da bih ukazao na treći album norveškog one-man benda Blodhemn a koji se zove Mot Ein Evig Ruin. Dakle, „prema večnoj ruševini“, da bude jasno, ako vam već dovoljna informacija nije bilo to što je bend uzeo ime po četvrtom albumu benda Enslaved…

Blodhemn je od početka delovanja pre oko deceniju i po sebi stavio u zadatak očuvanje norveške žestine ali i kretanje ka nekoj sledećoj ravni ove muzike i Mot Ein Evig Ruin je jedna pristojno napisana i odsvirana ploča brzih, zakucavačkih kompozicija koje su producirane masno i masivno tako da ostave utisak moći i težine. Invisus sve instrumente odrađuje veoma valjano, sa sve izvanredno ekspresivnim pevanjem i vidi se ovde profesionalnost i u pristupu kompoziciji i snimanju i interpretaciji. Srećom, ova profesionalnost ne materijalizuje se u nekakvoj bezdušnoj muzici i Mot Ein Evig Ruin je ploča na kojoj ima mesta za vrlo lepe lične momente koji, pak, nisu i momenti nekakve patetične meditacije već i dalje agresivne i energične refleksije. Volim album koji ne gubi na snazi i žestini čak i kada je muzika srazmerno spora (Østfront) i ovo je baš takav album. Kada još i na omotu album ima lobanju sa dve ukrštene slomljene flaše, jasno je da je u pitanju pobednička strategija:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/mot-ein-evig-ruin

Azerbejdžanski jednočlani eksperimentalni projekat Violet Cold je od 2013. godine izbacio masu izdanja a sada nam stiže i već osmi dugosvirajući album, kOsmik koji je već karakteristična smeša metala, post roka, dronova, elektronike, semplova, folklornih motiva i zaista koječega. Nije Violet Cold za svakoga i na momente se svakako može reći da se, na kraju krajeva, za eksperiment može kazati da ionako unapred ne znate kakve će rezultate dati. No, za moj ukus Emin Guliyev uspeva da spoji mnogo nespojivog u svojoj muzici na ovoj ploči i pokaže da postoji kohezivna vizija koja brutalni metal smisleno uparuje sa shoegazerskim pasažima i različitim drugim elementima. kOsmik, ubedljivo, ne zvuči kao eksperiment radi eksperimenta već kao rad čoveka koji ima mnogo toga da izrazi i za sada nalazi eklektičan ali ubedljiv način da to i učini. Moćna ploča:

https://violetcold.bandcamp.com/album/kosmik

Iz, ponovo Norveške, dolazi i drugi album benda Svartelder i, mada pevač, Doedsadmiral insistira da ovo nije konceptualni album, iako postoji jedinstvena tema koja se provlači kroz sve pesme, nema sumnje u to da se Pits može slušati na ovaj način. Uostalom, sve pesme se zovu samo Part I-VII i ovo je ploča meditativne atmosfere, sporog tempa, na kojoj se od slušaoca ne očekuje hedbeng i šutka nego posvećeno slušanje i refleksija. Retki su blek metal albumi ovako niskog prosečnog BPM-a (mada ima brzih pesama, recimo Part V je praktično klasična blek metal koljačina) a još ređe da se meni dopadnu, no Svartelder imaju u sebi dosta norveškog pedigrea pa ne mogu da ne preporučim slušanje, pogotovo jer je album na kraju dana jedna dugačka kontemplacija o izlasku iz depresije i suočavanju sa stvarnim užasom u svetu i daljim odlučivanjem da li samo da potonete natrag u jamu iz koje ste ispuzali. Otmeno to zvuči i vredi mu se prepustiti:

https://dusktone.bandcamp.com/album/pits

Izašao je i trinaesti (!!!) album grčke blek metal institucije Rotting Christ, zove se The Heretics, konceptualan je i posvećen velikim imenima ljucke istorije koja su bila otvoreno ateistički ili jeretički nastrojena i iako sve to zvuči sasvim slavljenički i primereno visokokonceptualno za bend koji svira i snima, evo, već  trideset godina, mora se priznati da je ovo prilično umorna ploča. Naravno, Rotting Christ su suviše veliki i dobri da bi snimili neslušljiv album ali The Heretics je izrazito generički sklopljena kombinacija svih trikova koje je bend pošteno izlizao u svojoj skorašnjoj istoriji, od epskih srednjetempaških, borbenih tema sa sve ženskim vokalima i horovima koji podržavaju Sakisov promukli polušapat, pa do, well, do zapravo istih takvih tema i trikova u drugim pesmama. The Heretics je čitav sastavljen od instant epike i bend kao da je ovaj album pisao na autopilotu (uostalom, kako su i drugi slušaoci primetili, pokušajte da izbrojite koliko puta Sakis izgovara reč „fire“ u različitim pesmama i trebaće vam pomoćnik da sve to zapisuje jer, kunem se, ovo je najponavljanija reč na albumu). Sad, naravno, ja sam star i ogorčen čovek i sva ta zvona i dramatični baritoni, spori blastbitovi svirani preko jednog tona koga gitare mučno cede, pa onda horovi koji im se pridružuju, sve mi je to simpatično ali izrazito izlizano, no, nema sumnje da će nekom mlađem i manje blaziranom ovo biti album dobrodošle širine i dubine. Pa nek posluša, taj neko mlađi i manje blaziran:

https://rottingchrist.bandcamp.com/album/the-heretics

Ponovo iz Norveške, tu je i treći album benda Drottnar (stara vikinška reč za dominaciju, jelte), Monolith i, ako sad odmah uskliknete da je bend tokom poslednjih par godina izdao čak tri EP-ja koji su se svi isto tako zvali, pohvaliću vas što pazite na času i ukazati da je ovo album koji te pesme sakuplja na jednom mestu, dodaje jednu propisnu novu pesmu, dva interludija i sve to predstavlja kao jedan zaokružen paket tehničkog blek metala.

Tech-black, naravno, nije tako raširen i jasan žanr kao tech death, ali nije da su Drottnar jedini koji se u njemu šire (na pamet mi, naravno, najpre padaju Doheimsgard kao najpoznatiji predstavnici) – i, mada se ne bih usudio da kažem da me je Monolith patosirao, ovo je svejedno dobra i pažnje vredna ploča složenih ali ne pretrpanih kompozicija koje imaju dosta odličnih ideja ali i tonalnu i tematsku konzistentnost da se ne zagube u svom tom tehničarenju i eksperimentisanju. Posebno su gitare ovde inventivne, iskačući najdalje od „tradicionalnog“ blek metal jelovnika, mada Drottnar veoma vidno stupaju putem koji su već iskrčili Mayhem na svojim novijim izdanjima, ali generalni ton ploče nije ekscentričan već najpre istraživački i sve to, uz pristojan miks, veoma lepo teče. Loša vest je da bandcamp verzija albuma ne sadrži nove pesme koje su dodate za ovo izdanje (one su ekskluzivne za CD verziju) pa ako ste sva tri Monolith EP-ja već preslušali, na donjem linku nema ničeg novog za vas. Ostali nek pristupe otvorena uma i čista srca i poslušaju inteligentan, dobro napisan, hladan ali inspirativan blek metal:

https://drottnar.bandcamp.com/album/monolith

Stonerski kontingent danas nek započne novim, drugim albumom francuskog instrumentalnog psihodeličnog, stoner metal benda Jagannatha a koji se zove – Samsara. Ako sve te aluzije na hinduizam (nazivi pesama su: Sooraj, Chandrama i Brahmaand) deluju kao da su vaša šolja čaja od maka, verujem da će vam se album dopasti. Jagannatha nemaju u muzici previše azijskih motiva ali ona ipak uspeva da na momente ostavi ritualistički utisak. Naravno, sa instrumentalnim stonerom često je trik u opsesivnom ponavljanju i hipnotičkim lupovima pa tako i ovi nadareni Fancuzi znaju kada u rukama imaju solidan rif i koliko puta to treba okrenuti, sa minimalnim varijacijama, da se polagano gradi krešendo ka toj nekoj Nirvani kao načinu da se utekne večnom vraćanju Samsare. Ima ovaj album solidan dinamički raspon kome samo malo preglasan mastering ne ide na ruku, ali to na stranu, ovo je dostojanstvena stonerska ploča koja ne ide na otkrivanje tople vode ali vrlo lepo shvata moć rifa i koristi je koliko igda može:

https://jagannatha.bandcamp.com/album/samsara

Iz Tel Aviva nam, pak, stiže debi album benda Warp, koji se isto zove Warp i mada bend nije demonstrirao veliku kreativnost u imenovanju, muzički stvari stoje dosta dobro. Opet, ni muzika nije naročito inovativna i Warp, sastavljeni od članova nekoliko lokalnih pank bendova, na svom debiju više nego ozbiljno otplaćuju dugove ka roditeljima žanra, to jest lično Black Sabbath. Ovaj album je zapravo toliko jako inspirisan Sabatima da je već na pola prve pesme maltene sigurno da čovek zaboravi da sluša nešto izašlo 2019. godine jer psihodelična bluz solaža prosuta preko snažne bas-lomljavine nikako nije karakteristična za ovu deceniju, pa ni stoleće. Tek kada se bend vrati u srazmerno modernije („pankerskije“) ređanje distorziranih akorda setimo se da nemamo pred sobom ploču iz sedamdesetih, ali tad je već kasno – Warp je album bestidno utemeljen na venčanju hard roka, bluza i psihodelije i njegov prozračni, starinski ali tako funkcionalni miks savršeno funkcioniše uz muziku koja je jednako starinska ali nadahnuta i ubedljiva. Warp, bez sumnje, preteruju sa aranžiranjem i pesme zapravo imaju značajno više delova i tangenti nego što im je potrebno, dok se svaka ideja koja je momcima pala na pamet nekako ugrađuje čak i kada se ne uklapa uz sve što je bilo pre nje ili ono što će doći, ali u celini ovo je ipak prilično zdrav materijal, odsviran mladalački žestoko i razigrano uz gomile ukrasa i posveta u kojima ova tri muzičara definitivno uživaju, te lekovitom količinom pravovernih, teških,  bluzi rifova. Ovolika količina obožavanja Black Sabbath ne može biti zdrava, i nekome će album biti preterano sikofantski nastrojen da bi mogao da se shvati ozbiljno ali vredi to čuti:

https://warptlv.bandcamp.com/releases

Potkraj Januara izašao je i debi album Solunaca Bonzai i ovo je jedna pristojna ako već ne revolucionarna stoner metal ploča velikih gitara, dobrog gruva i načelno odličnog raspoloženja. Bonzai, za razliku od gorepohvaljenih Izraelaca, gube poene na to što im je muzika vrlo očigledno sastavljana po formuli i što se iz dobrog rifa koji im padne na pamet vrlo metodično cedi poslednja kap krvi pre nego što se krene dalje. Kad na to dodamo i malo previše „televizijsko“ pevanje dolazimo do toga da Seeds to Roots nije ploča koju ću preporučiti bez rezervi, u šta treba ubrojati i malo nesrećan miks u kome je sve glasno ali kao da mu fali malo moći, ali opet, Bonzai nisu rđav bend a ovo nije rđav album. Ima tu jakih rifova, dobre bluz podloge (On Repeat, recimo) i prljavih wah-wah solaža i da je ovde nekakav ozbiljan producent imao mogućnosti da se prihvati posla, od solidnog poluprodukta bismo verovatno dobili izvrstan album. Ipak, ni ovako kako je, nije to loše:

https://bonzai.bandcamp.com/album/seeds-to-roots

Da ne zaobiđemo ni ove nedelje pojski stoner metal, tu nam je debi EP šćećinskog sastava PowerPlant koji se isto tako zove i nudi četiri pesme sporog, prilično generičkog stoner metala sa ne naročito originalnim rifovima niti nekim velikim naporom uloženim u njihovo aranžiranje. PowerPlant su, ako ćemo da budemo grubi, maltene kao da je AI sastavljao stoner rok bend, ali ako nećemo da budemo grubi, a što bismo uostalom  bili grubi, i takav bend ima svoje mesto na svetu i ovo je EP koji nećete stavljati na listu ploča godine ali koji sasvim lepo može da se sluša dok čovek nešto radi (i, ako tome inklinirate, nečim se radi) i da mu bude prijatno:

https://hailtheplant.bandcamp.com/releases

Sa malim zakašnjenjem, evo ukazivanja i da je izašao novi, bogami osmi, album norveških narodnjaka, Trollfest, očigledno nameran da bude zanimljiv i slušaocima izvan skandinavskih krugova a što potvrđuje i da je naziv na engleskom: Norwegian Fairytales. Bez obzira na to, bend se ne odriče svog (izmišljenog) trolovskog jezika (mešavina „uglavnom“ norveškog i nemačkog, ali, kako sami kažu, „bez gramatike“) pa su pesme i dalje otpevane (well, odkrkljane) na najvećem delu svetske populacije nerazumljivom pseudolingvističkom metavicu. Kada se uz to pridoda činjenica da pevač Trollmanen sve vreme peva u klasičnom norveškom blek metal stilu, ovaj album ima nešto manji potencijal za krosover sa „normalnijom“ publikom nego što bi se po aranžmanima moglo reći. Opet, ne mogu da ne cenim tu beskompromisnost benda koji očigledno smatra da su blekmetalski blastbitovi i vrištanje previše važni elementi njihovog identiteta da bi se napustili zarad nekakve, hm, slave.

A podloge za slavu ima onoliko, Norwegian Fairytales je urnebesna smeša skandinavskog folka i žestokog, feelgood ekstremnog metala sa raspevanim refrenima, neodoljivo zapaljivim narodnjačkim temama, harmonikom koja vodi paradu a koju u stopu prate distorzirane gitare i suptilni klavir, nabadajući bubnjevi , milozvučni ženski soprani, i tu i tamo i gudači. Ovo je album koji vrlo ozbiljno i dosledno uživa u kontrapunktu ekstremne distorzirane metal muzike i dobro raspoloženih tradicionalnih narodnjaka i, kao i svi najbolji bendovi koji su se ovakvih projekata hvatali, uspeva da iz tog kontrapunkta izvuče ono najbolje: humor, energiju, žestinu i emociju, na kraju dana i nekakvo podsećanje na toliko puta ponavljanu istinu da samo živa tradicija koja se i dalje provlači kroz život i razvija, zaista ima vrednost. Trollfest su moguće ipak preekstremni za savremene world music festivale ali nama ovde to ne bi trebalo da predstavlja problem i Norwegian Fairytales valja slušati sa velikim osmehom na licu:

https://youtu.be/ijcMCJnnSLQ

Preskočiću novi Carnal Forge jer je to meni neslušljivo, u prolazu pomenuti novi album njemačkih Gloryful jer je u pitanju pokušaj rezurekcije „čistog“ hevimetala koji skoro sve radi pogrešno, od grozno preglasnog miksa i masteringa pa do očajnih „bratskih“ tekstova, čime mi je još više žao solidnih rifova koji se tu mogu čuti, ali ću onda da kažem da je izašao novi Beast in Black i… well, it’s complicated.

Beast in Black su i inače složena ponuda, neka vrsta visokokonceptualnog finskog tumačenja klasičnih ’80s metalskih tropa koje u finalnom produktu daje ne samo ekstremno „komercijalno“ zvučeću muziku već i nešto što mestimično odiše sasvim autentiičnom energijom. Beast in Black su, dakle, smeša klasičnog hevi/ glam metala osamdesetih (sve što vam pada na pamet između WASP, Motley Crue, Dia, Scorpionsa, Europe itd.) sa prstohvatom evropskog sintpopa koji se sa ovom muzikom iznenađujuće prirodno uklapa.

I sad, to je koktel VISOKOG kiča, zapravo toliko kiča na jednom albumu kao na ovom, drugom albumu Beast in Black, mislim da nisam čuo poslednjih trideset godina. Ali opet, From Hell With Love i jeste tako nezgodna ploča za kritiku ili uopšte, diskusiju jer se nalazi na razmeđi između potpunog, ledenog cinizma gde se Meat Loaf i Bon Jovi, Pat Benatar i Def Leppard susreću sa Van Halenom i Satrianijem na ploči izašloj tri decenije nakon što je iko od njih bio predstavnik zeitgeista, kao da se radi o nekoj čudovišnoj šali, ali i sasvim iskrenog, nepatvorenog uživanja u čistom hevimetal ekscesu i žestini.  Ja sam, ponavljam se ali relevantno je, star čovek i kada me album podseti na uzbuđenje koje jesam osetio kada sam čuo prve ploče WASP ili Motley Crue, pa i Bon Jovi i kada je to podsećanje, ma koliko kompjuterski proračunato bilo, istovremno i pravoverno energično i uspeva da uhvati dah dekadencije osamdesetih koja je i porodila ovakvu muziku, to je ipak neka vrsta nepatvorenog trijumfa. Malo hladnije gledano, neke pesme jesu cheesy praktično iza granice parodije, pa su zato zabavne, dok neke druge, na primer Cry Out for a Hero (uzgred, tematski posvećen Hokuto no Ken mangi!!!!) uspevaju da se zadrže tik na granici i da budu propisni hevimetal komadi kanališući besprekorno „androgini mačo“ stil osamdesetih koji je iz metala uglavnom nestao u poslednjoj deceniji prethodnog veka. Ne znam, verujem da sam jedini čovek koga znam koji će From Hell with Love slušati ozbiljno i, čak, sa odobravanjem klimati glavom i tapkati nogom uz njegove povremeno sasvim epski genijalne refrene (Heart of Steel, na primer), ali volim da mislim da će moj besprekorni muzički ukus i instinkt za pronalaženje relevantnog čak i u najdubljem ponoru trivijalnog biti dovoljan putokaz da ljudi makar probaju da ovo slušaju. Naravno, sve se to na JuTjubu da čuti samo u formi plejliste, ali vredno je truda. Stvarno.

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_mwdudMQAvibpN5I-ot-kUYtf2a-BE4HMw

Da se vratimo nečem manje „komercijalnom“ i ekstremnijem u nekom tradicionalnom smislu te reči, tu je novi album švajcarskog sludge-prog-death benda Herod a zove se Sombre Dessein (mračni, jelte, dizajn) i mada ovaj bend možda malko preteruje sa dužinom pesama čak i kada to nije SASVIM opravdano, ovo je u suštini ploča zdravog, žestokog zvuka koja uspelo spajha death metal težinu i brutalnost sa djent disciplinom i sludge neurotičnošću. Sombre Dessein bi svakako profitirala od malko komprimovanijih aranžmana, ali meni je ovo svejedno album koji uspelo vozi svoje opresivne groove krugove uz brutalno pevanje, nabadačku ritam sekciju i taman toliko „egzotičnih“ harmonija na gitari da se doda začin u inače veoma smrtonosno tvrd rad propisnih metal rifova. Uz neka visokoprofilna imena u postavi (Bill Steer gostuje na prvoj pesmi a Mike Pilat iz The Ocean odrađuje vrlo dobar vokalni posao plus svira odličnu drugu gitaru) i produkciju koja jeste očekivano spljeskana ali i dalje prilično efektna u onome što treba da radi, Herod su napravili logičan i sasvim dovoljan korak napred u odnosu na debi album They Were None da ostanu bend koji treba držati na radaru:

https://herod.bandcamp.com/album/sombre-dessein

U death metal ponudi ove nedelje debi album kanadskih Backstabber koji se zove Conspiracy Theorist i neka je vrsta kvazikonceptualnog albuma što se bavi teorijama o vanzemaljcima, vladinim agencijama koje nas sve prisluškuju, korporacijama koje uništavaju ekosferu a sa njima su svima u dosluhu itd itd. itd. Relativno originalan tematski pristup dok je muzički ovo… Pa… možda sam ja malo zastranio ali Backstabber sviraju prilično razvodnjen srednjetempaški death metal sa za mene očajno preglasnim, beživotnim miksom (pogotovo bubnjevi pate od toga) koji, istina, ima lepih rifova, solaža i sitnih fora (na primer umiksovani semplovi modemskog transfera podataka na No privacy) ali se retko izdiže iznad nivoa prihvatljive osrednjosti. Zaista je moguće da sam se previše navikao na death metal koji je mnogo žešći, ekstremniji i krvoločniji od ovog što Backstabber nude pa i kada dobijemo brze i žešće pesme (Subterranean, Inkspill, Geo Engineering) to meni i dalje dođe malko beskrvno i nedovoljno uzbudljivo. Backstabber su bend koji naprosto ima previše ravan i beživotan miks koji ističe sve što je u njihovoj muzici osrednje i generički a sakriva potencijalno nadanute elemente. Album ipak uključujem u ovonedeljni pregled jer prihvatam da ono što je meni možda previše generički i beživotno nekom drugom može biti ulaznica za slušanje death metala čiji su primerci koje inače ovde promovišem možebiti preekstremni za početnike:

https://backstabbermetal.bandcamp.com/album/conspiracy-theorist

Ponovo u sludge vodama, ovog puta zarad trećeg albuma italijanskih Varego, a koji se zove I, Prophetic, kako bismo pokazali da ima i melodičnih ploča u ovom mračnom podžanru. Varego, zapravo, prilično polažu na vokalne melodije koje su sa ovim albumom postale prominentan element njihove muzike i to je jedno instant osveženje u žanru koji je prečesto karakterisan pevačima što vrište na različite načine i od razvijenije melodije beže kao đavo od krsta. Varego pritom imaju i dobar osećaj za rifove i njihove pesme zbog toga zvuče veoma organski – kad čujete ubedljivu, moćnu rifčinu i preko nje himnični, mada nikako „komercijalan“ vokal koji razvlači neku upečatljivu temu, to vas odmah natera da slušate pojačanom snagom i date Varegu mnogo kredita unapred.

Neće sve to biti i vraćeno – Varego pišu pristojne pesme ali kogod da je ovo snimao i miksovao nije im učinio preterano mnogo usluga. Album je istovremeno i previše prljav i previše spljeskan, sa nedovoljno prostora da instrumenti prodišu, što je prilična grehota s obzirom šta se sve u ovim pesmama dešava. Pogotovo je bubanj prekomprimovan preko svake prihvatljive mere, a čitava ploča pati od usrednjene ekvilizacije, dok su vokali, koji su jedno od najjačih oružja benda, konstantno pod efektima koji bi trebalo da ih učine potentnijim ali prebrzo počnu da zamaraju. Ovo je priličan bedak jer Varego je bend koji od izdanja do izdanja kuburi sa produkcijom, prevashodno masteringom, ali koji je za ovaj album napravio veliki korak napred u pogledu vokalnih aranžmana i šteta je da sve to nije lepše producirano. Svejedno, radi se o bendu sa dovoljno svežine i energije da uvek za njih imam vremena a nesavršenost njihove umetnosti je, možda, delom i element njihovog identiteta.

https://varego.bandcamp.com/album/i-prophetic

Završimo kako smo i počeli – sa srpskim metalom! Ovog puta radi se o (za mene) misterioznom zrenjaninskom bendu Thot Purge koji sebe opisuje kao hrišćanski metal bend i tematski deluje kao da kritikuje aktuelnu vrlo seksualizovanu kulturu društvenih mreža u kojoj mladi odrastaju i, jelte, osećaju se obaveznim da igraju po pravilima praktično pornografskog prikazivanja svetu stvari za koje se nekada smatralo da su ipak lične. Dobro, kako ja to uvek kažem, nisi krivi mladi, krivi smo mi matori, al to na stranu, Live. Laugh. Love. je album pristojnog i pristojno produciranog death metala koji kombinuje malo slama sa malo grindcorea, deathcorea, i, hajde da kažem, blage progresive. Za razliku od gomile „provincijskog“ slema koji čovek čuje i odmah zaboravi, Thot Purge pokazuju dosta inventivnosti u aranžiranju, ali i pisanju rifova i muzika neretko dođe do granice nekakvog prog-death-grind koktela koji je osvežavajuće varijabilan (The Fuckboy Anthem, recimo, u svojih pedesetak sekundi pakuje dosta ideja a Backpacking With My Besties In Morocco x je legitimno dobar komad brzog, pametnog metala). Solidno to curi i moj glavni problem sa ovim albumom je, dakako, to što se kritika mladih što pod pritiskom krda upadaju u zamku promiskuiteta često ume izmetnuti u mizoginiju a obaranje na nekritičko prihvatanje kulturnih tropa koje guraju korporacijski mediji zna da sklizne u ksenofobiju. Ne pričamo napamet, Thoth Purge su krivi za sve ove grehe, zaključno sa tekstovima koji su sasvim na liniji rasističke mitomanije kakvu valja evropski alt-right i pomankanjem empatije kakvo ne bi smelo da postoji kod nekog ko sebe (makar u šali) naziva hrišćaninom – videti već pomenutu Backpacking With My Besties In Morocco x. Avaj, metal je često muzika suprotstavljenih ekstrema i, u ovom slučaju, jedan od tih ekstrema mi ni malo ne prija i dok mogu iz sve snage da pohvalim muziku, žalim što bend nema jednako produbljen pogled na politiku kada se već hvata da o njoj priča. Ovako kako stvari stoje, vrlo dobra muzika služi kao podloga za neke sasvim iritirajuće političke ideje (videti tekst poslednje pesme koji je naglašeno mizogin i neskriveno fašistički, nazivajući ravnopravnost „lažnim bogom“) i, što je još gore, s obzirom da album ima sva obeležja memecore proračunatosti, nije preterano pomisliti da se radi o pokaznom primeru kako fašisti metodično zagađuju sve rukavce popularne kulture svojim ideološkim materijalom. Šteta, ali i poučno:

https://thotpurge.bandcamp.com/releases

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 09-02-2019

Posted in metal with tags on 9 februara, 2019 by mehmetkrljic

Dakle… metal. Uvek. Pa i danas.

Prvi na jelovniku je Zonamah, jednočlani black/ doom projekat iz Izraela čiji prvi album, Spread my Ashes nudi solidno simpatične kompozicije koje mešaju blekmetalsku gnevnu rezignaciju sa sporim i melanholičnim doom pristupom. Ovo deluje kao sobni ali vrlo dobar sobni projekat sa pristojnom produkcijom i, da budem iskren, boljim songrajtingom nego što bi čovek očekivao. Zonamah, tj. njegov jedini član, H.M. pritom solidno pogađa atmosferu i jedini prigovor koji bih imao je možda na zvuk bubnjeva koji je na momente isuviše robotski. Ali to je sitnica.

https://redefiningdarknessrecords.bandcamp.com/album/zohamah-spread-my-ashes

Italijanski Innero su izbacili svoj prvi album, ChaosWolf i ovo je pravi primer kako jedan detalj može inače izuzetno solidnu ploču da odvuče u domen „hmmmm, pa… ne znam baš“. Naime, Innero odlično sviraju i ovo je pristojno aranžirana, dinamična metal svirka ali pevanje… Reći da pevač Alces nastoji da imitira Abbatha iz Immortal bi bilo sasvim tačno, ali Alces nije Abbath i njegovo pevanje naprosto ne dopunjava odličnu svirku onako kako bi bilo valjano. Kada se Alces izmesti iz prostog promukog vrištanja, ima ovde zanimljivih momenata i nadam se da će na narednim albumima više da eksperimentiše jer je Innero inače firma koja zaslužuje pažnju:

https://3rdirex.bandcamp.com/album/chaoswolf

Nizozemski Meslamtaea su na svom drugom albumu Niets en Niemendal („Ništa i ništa“, ako me google translate ne laže) u teoriji zanimljiv spoj modernijeg blek metala i raznih post metal aspiracija sa čestim upadima u klin gitare i pevanje koje bismo pre očekivali od nekog hardkor benda i tako to. No, njihova muzika je pritom prilično pretenciozna pa treba temperirati svoja očekivanja. Meni je ovo simpatična ploča jer ima zanimljivih harmonskih momenata, dosta tih nekih hipnotičkih pokušaja  i ne mogu da kažem da momci nisu ekspresivni, ali ovo definitivno nije za blek metal ortodoksiju.

https://heidenshart.bandcamp.com/album/niets-en-niemendal

Iz Viskonsina (i to Severnog) dolazi nam dvočlani Vredsnsdal sa EP-jem Gather, All Ye Helions koji u svoje tri pesme izražava ogroman respekt za norveški blek metal od pre dvadesetak-dvadesetpet godina. U tom smislu je ovo sasvim solidna ploča i ko voli stariji Enslaved, Dodheimsgard i njihove ortake, ovde će pronaći muziku za svoju dušu. No, imati na umu da su Vredsnsdal prilično derivativni i da zbog toga i zvuče staromodnije nego što bi trebalo. Opet, ko voli ovakav zvuk, poradovaće se ovim trima pesmama. EP izlazi tek 20.  Februara pa je za sada na Bandcampu samo jedna pesma al tu je zato JuTjub:

https://blackmourningproductions.bandcamp.com/album/vredensdal-gather-all-ye-hellions

https://youtu.be/-TaWl2hRY5I

A nemački Nornir na svom debi albumu, Verdandi takođe gleda da što posvećenije oda poštu nordijskoj tradiciji i mitologiji i album, zapravo i zvuči kao da je nastao u Norveškoj sa sve severnjačkim narodnjačkim motivima i, gulp, pevanjem na norveškom. Nornir možda malko preteruju u obožavanju ove scene ali muzički to rade prilično dobro. Ovo je album sirove ali melodične i emotivne svirke sa prijemčivo epskim zahvatom i dosta uloženog truda u kompozicije. Bend koji uspeva da od omažiranja napravi sopstveni, prilično ubedljiv identitet. Treba i to umeti. Album izlazi 22. Februara pa su na Bandcampu samo dve pesme, otud i opet nudimo i JuTjub link:

https://nornir-northernsilence.bandcamp.com/album/verdandi

https://www.youtube.com/watch?v=_dtr3lbcPRI

Finski Sarastus na drugom albumu, Enter the Necropolis vrlo uspelo mešaju klasičan black metal sa nekakvim, pa, recimo, pank pristupom i ovo je zapravo vrlo zrela i proživljena ploča koja čoveku poput mene nudi dosta toga da se voli: i cepačinu i lepe melodije i meditativne elemente odrađene bez usporavnja tempa. Enter the Necropolis je album koji čoveka trgne i podseti ga da blek metal ne mora nužno da ima u sebi kempi komponentu da bi zvučao kako treba:

https://sarastus.bandcamp.com/album/enter-the-necropolis

Malezijski IV V I IV (rimski brojevi aludiraju na slova D, E, A i D, ako vam to nije iz cuga bilo jasno) je izbacio svoj drugi album, Kabus,i mada ovo nije sad neka velika ili važna ploča opet je vredna da se pomene pogotovo u svetlu toga odakle ovo dolazi. IV V I IV su ljubitelji starog, sirovog blek metala ali i lepih melodija pa i melanholije tako da je ovo kombinacija dva pristupa u kojima gitare pevaju zaista upečatljive melodije a bubnjevi zvuče neujednačeno i zaljuljano. Ima to šarma i ko voli da u metalu čuje i ranjivost (a ko to NE voli, pitam!!!) ovde će je naći u solidnim količinama a bez nekakvih kalkulantskih nameštanja.

https://youtu.be/–_qXZwyWkg

Brz kviz, kom biste žanru rekli da pripada bend sa imenom Blue Hummingbird on the Left? Ako ste odgovorili „blek metalu koga sviraju  meksički imigranti u SAD, ložeći se na drevnu ratnu kulturu i mitologiju asteka“ bili ste apsolutno u pravu (mada ste verovatno varali, užurbano pretražujući Metal Archives dok ja nisam gledao). Debi album ovog benda, Atl Tlachinolli je zanimljiva i zabavna kombinacija blek metala sa… pa ni ne znam sa čime još. Ima ovde malo ranog death metala i dosta omaža blek metal klasicima iz osamdesetih i sve deluje sirovo i prljavo a opet, iako je miks očigledno jeftin, sve se dobro čuje i nije zbrljano iako imate utisak da je ovo bend koji nikad iz garaže nije izašao i koji je sve ovo snimio na nekom kompjuteru što još vozi Windos XP. Sve u svemu, opaka ploča lo-fi metala koji uspeva da sve svoje smešne elemente (kao što je bizaran dilej efekat na vokalu koji ponavlja svaku reč koju pevač izgovori) nekako poveže u koherentnu i zabavnu celinu:

https://nuclearwarnowproductions.bandcamp.com/album/atl-tlachinolli

Tu je i drugi album ukrajinskih Windswept, zove se The Onlooker i izdao ga je, kao i prvi, Season of Mist i to bi već trebalo da sugeriše kako ovo nije tek još jedan ukrajinski blek metal album. The Onlooker je, naprotiv, vrlo distinktan ukrajinski blek metal album sa odličnom, žestokom i brzom svirkom u kojoj ima dovoljno prostora za našu široku slovensku dušu, sanjive melodije i meditiranje. Volim, zna se to, blek metal koji uspešno kombinuje melanholiju sa agresivnošću a Windswept su u tome zaista majstori:

https://windswept.bandcamp.com/album/the-onlooker

Dawn Fades iz Los Anđelesa se meni ne dopadaju baš na prvu loptu ali njihov istoimeni debi album je svejedno dovoljno zanimljiv da bi se ovde pomenuo. Dawn Fades kombinuju stonersku sporoću sa dosta post rok i post metal elemenata pa je ova ploča zapravo dinamički i harmonski veoma raznovrsna a da ipak održava tu neku inerciju kretanja  unapred koja je meni važna. Pevač Sam Sherwood kombinuje vrlo klin vokale sa praktično blek metalskim vrištanjem a produkcijski ovo je prilično masivno i snažno. Posle dosta slušanja čujem ja ovde malo i Pink Flojda i Morikoneoa i tako tih nekih stvari koje volim bez rezervi pa Dawn Fades apsolutno moram da preporučim makar za jedno slušanje:

https://metalassault.bandcamp.com/album/dawn-fades

Vankuverski Seer su izbacili svoj drugi album, nazvan Vol. 6 u činu konzistencije koja ubraja i njihova kraća izdanja i ovo je, takođe, teksutalno nastavak narativa koji se provlači kroz sve njihove snimke. Muzički dobijamo ponovo mišićav i snažan sludge metal sa izraženim bas gitarama ali i dosta interesantnih aranžmanskih rešenja koja ubrajaju silneinstrumente sa dirkama u svoju ponudu. Seer su jedan od onih bendova koji ovakvu muziku sviraju sistematski sporo i bez žurbe a da ona uvek ima gruv i ide napred, bez obzira na to šta se u pesmi dešava. Vol. 6 je prilično zrela i kreativnim rešenjima nabijena ploča, sa odličnim vokalnim aranžmanima, vrlo pristojnim miksom koji sve te razne instrumente uspeva da rasporedi gde treba da se lepo čuju i mnogo zaista dobrih tema. Kogod voli sporiju, masivnu muziku koja pritom nije oslonjena samo na kopiranje Blek Sabat ili pušenje kanabisa, ovo bi trebalo da mu zaprija.

https://seerbc.bandcamp.com/album/vol-6

Pomenimo i debi album poljskih Tankograd koji dele neke članove sa prošle nedelje spominjanim Dopelord. Tankograd su album nazvali Totalitarian da signaliziraju kako ovo nije baš klasičan doom metal i između činjenice da se ovde peva na poljskom i toga da pesme imaju i postrokerske elemente, svakako možemo ustvrditi da ne pričamo o just another doom  bandu. Nije Totalitarian neka izvrsna ploča ali meni leži klasično doom oslanjanje na masivni rif i usporeni gruv u koje dolazi malo tih nekih postpankerskih gitarskih fora, sa pevanjem koje prolazi ceo put od recitovanja do urlanja. Valjano:

https://tankograd.bandcamp.com/album/totalitarian

Nekadašnji Satrianijev učenik, Gary Wendt je sa svojim bendom A Ghost Next Door izbacio drugi album, A Feast for the Sixth Sense i ovo je lepa ploča pristojnog sludge metala koji ima taman toliko „televizijskog“ zvuka da mogu da ga slušaju i neinicirani a da je opet i tvrđem jezgru publike blizak na ime interesantnih aranžmanskih trikova i umešnih promena atmosfere. Najveći problem ploče je Wndtovo pevanje koje je, plašim se, za par klasa ispod svega ostalog a pošto njega najviše od svega čujete, valja napraviti svestan napor da se usredsredite na instrumentalu podlogu da biste čuli koliko je ovo solidno:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/a-feast-for-the-sixth-sense

Amerikanci Pulchra Morte na svom prvom albumu Divina Autem et Aniles nude sasvim pristojan i primamljiv doom metal sa death elementima koji podseća na ranije radove Paradise Lost ili My Dying Bride a bez ambicije da ih direktno imitira. Divina Autem et Aniles, dakle, sadrži nešto bržu muziku od  nekakve uobičajene doom metal ponude i ima ovde pristojno užurbanih rifova i momenata koji pozivaju na šutiranje ili bar pošteni hedbeng, tako da bi se moglo čak i reći da Pulchra Morte malčice koketiraju i sa nekim srednjetempaškim thrash metalom u svom koktelu metal podvrsta. Najvažnije za mene, ovde ima odličnih gitarskih tema (slušajte Soulstench sa svojim nadahnutim gitarama PLUS ženskim vokalima) i Pulchra Morte bi eventualno trebalo da razmišljaju o tome da vokalna izvedba glavnog pevača Jasona Barrona zvuči isuviše obično za muziku koja se ipak trudi da iz svoje kombinacije pristupa izvuče što više može. Nije ovo rđavo ali definitivno sugeriše budući razvoj više nego instant klasiku:

https://pulchramorte.bandcamp.com/album/divina-autem-et-aniles

Vindsval i W.D. Feld iz kultnog francuskog avangardnog blek metal benda Blut Aus Nord sad imaju i projekat sa strane, YERÛŠELEM a koji je slično eksperimentalan, ali naklonjen nekoj kombinaciji indastrijal i šugejz zvuka. Novi album, The Sublime, sa divnom slikom na omotu je, dakle, kombinacija programiranih plesnih gruvova i šugejzerskih uplakanosti koje se preko njih sipaju, pa sve poonavljano da se ostvari hipnotički efekat. I mada, naravno, ja imam svo vreme sveta za ove ljude, nisam toliko zaljubljen u njih da mislim da je sve što naprave instant klasik. Konkretno, The Sublime je ploča koja ima mnogo toga što se može voleti i ko uopšte može da ne voli sve te rasplinute gitare što plutaju po nebesnom svodu kao jato nekakvih mitski ptica a iza kojih se kriju emotivni i pomalo ritualni napevi? No, ovo je istovremeno i ploča na kojoj su zvuk i programiranje ritam-mašne, ali pogotovo zvuk, toliko amaterski da se čudim kako im je uopšte palo na pamet da ovo puste pred narod. Nisam neka VELIKA cepidlaka ali The Sublime zvuči kao da se ovde nedeljama i mesecima radilo na gitarama i vokalima al da su za ritam ostavili najraniju demo verziju programa maltene bez ikakvog miksovanja, pa je ovaj album na toj razini daleko ne samo od Godflesha kao nekakvog ideala u ovom domenu, već i od Treponem Pal… To na stranu, ako ste voleli 777 trilogiju Blut Aus Nord, ovo je očigledno nastavak iste filozofije ali drugačijim, šugejzerskijim sredstvima i apsolutno vredi pažnje ako već ne instant obožavanja:

https://yeruselem.bandcamp.com/album/the-sublime

Takođe Francuzi, ali u death metal polju delovanja, Ad Patres su izbacili svoj drugi album, A Brief Introduction to Human Experiments i ovo je ploča koja ne donosi apsolutno ništa novo ili originalno svom žanru ali je istovremeno savršeno kompetentna u onome što radi. Ad Patres su vido zadovoljni time da sviraju u atru koji su drugi omeđili ali to rade veoma dobro, sa razrađenim, gruvi aranžmanima koji kombinuju klasični srednjetempaški gruv izrešetan bas bubnjevima, i pristojne, stamene kečeva  sa puno izlazaka u različite forme blastbitova. Na sve dolaze razrađeni, ambiciozni rifovi u koima se čuju tragovi Cannibal Corpse ili Immolation te vrlo solidno cookie-monster pevanje a sve spakovano u miks koji je čist i snažan, a opet ne preglasan, tako da se svi instrumenti vrlo dobro čuju i mada muzika sama od sebe nema mnogo dinamičkih ekstrema, kao celina album zvuči zdravo i zanimljivo. Dakle, ovo je u prevodu jedna jako, jako dobra drugoligška ploča što, za nekoga ko voli death metal ima da bude vrlo solidna preporuka:

https://adpatres.bandcamp.com/album/a-brief-introduction-to-human-experiments

Downfall of Gaia iz Njemačke su tu sa svojim petim albumom, Ethic of Radical Finitude i ovo je jedna, naravno, pretenciozna ali majstorski sklopljena smeša blek metala, post metala i malo atmosferičnog sludge metala, baš kako treba da bude da se dopadne i publici koja načelno ne prilazi preblizu čistim žanrovskim ostvarenjima. Za nas koji smo u metalu oduvek (i, jelte, zauvek), Downfall of Gaia čuvaju dovoljno propisne cepačine da nas ne rasteraju kad krenu sve te nežne, šugejzerske teme na gitarama, nedistorzirane žice i kontemplativni momenti u kojima vam se čini da slušate Yo La Tengo album. Spajanje blek metala sa šugejzom i post rokom je ovih dana biznis ez južual za mnogo bendova na svetu ali malo njih ima sigurnost koju Downfall of Gaia demonstriraju sa svojim blekgejzerskim materijalom koji zvuči ekspresivnije i VAŽNIJE nego skoro sve drugo u ovoj fioci:

https://downfallofgaia.bandcamp.com/album/ethic-of-radical-finitude

Za nešto jednako ekspresivno i emotivno ali mnogo MNOGO sporije, portlandski Maestus je pripremio svoj drugi album, Deliquesce i ovde neka se pripreme oni koji neće ni da ustanu iz kreveta ako im se kaže da doom metal ploča nema ni jednu pesmu od petnaest minuta. Deliquesce zapravo takvom pesmom i počinje i iako je ovo načelno spora i izrazito depresivna ploča, Mestus su blackened doom ekipa pa ovde ima i sasvim propisnih brzih black metal pasaža koji opet muzici ne oduzimaju tu sporu, depresivnu komponentu niti album izmeštaju iz tih neki snolikih domena u kojima se slušalac, zajedno sa izvođačima, gubi i nepovratno davi. Maestus su, dakle, za ljubitelje zaista spore, zaista teške, hermetične i depresivne muzike pravi dar sa neba ove nedelje:

https://maestus.bandcamp.com/album/deliquesce

E, ako vas je sva ta sporost i emocija pomalo uspavala, italijanski death metal veterani Electrocution imaju novi album, Psychonolatry i ovo je zabavan, brz, razobadan death metal sa puno gruva, ali i puno vrlo distinktnih gitarskih tema pa i veoma razrađenih solaža. Album je podugačak sa ne sasvim ujednačenim kvalitetom pesama što jeste objektivna slabost – kakva ume da pogodi i mnoge druge bendove koji sviraju ovako glasno, ali Electrocution se svojski trude da svakoj od njih dodaju nešto prepoznatljivo i ovo je ploča sa puno šarma. Zamerio bih joj malko preglasan mastering, ali to je u 2019. godini maltene izlišno, nažalost. Ipak, ovo je album koji i pored preglasnosti i velike dužine uspeva da mi drži pažnju što je svedočanstvo o tome koliko dobrih ideja Electrocution imaju i kako ih dobro izvode:

https://electrocution.bandcamp.com/album/psychonolatry

Škotski blek metal/ folk pregalac Andy Marshall koga smo hvalili za prethodni album benda Saor, Guardians, vratio sa novim opusom, Forgotten Paths i ako ste voleli kombinaciju pristojne blek metal svirke i kaledonskih narodnjaka, ovo su još četiri pesme napravljene u sasvim prepoznatljivom stilu. Saor je na momente prebukvalan u dovlačenju tradicionalnih motiva u svoj metal i Forgotten Paths konsekventno zvuči malo manirističkije od Guardiansa, ali ovo je i dalje eminentno slušljiva, moćna muzika koju ćete trošiti sa guštom i preporučivati drugima da se pokažete kao osoba od ukusa koja ne ide kuda i drugi:

https://saor.bandcamp.com/album/forgotten-paths

Odličan album staroškolskog thrash metala sa svojim debijem Misconception nudi čileanski Critical Defiance. Ovo je ploča snimljena i miskovana vrlo solidno a onda masterovana tako da gotovo da zvuči kao da je slušate sa kasete koju je neko teleportovao iz 1989. godine u našu nesrećnu sadašnjicu. Critical Defiance su podsećanje da je južnoamerički thrash metal često i najbolji thrash metal sa svim trikovima koje očekujete od ove muzike: brzi kečevi, moćni mosh-delovi, mahniti teping po vratu gitare i kad mu ima i kad mu nema mesta, te veoma sepulturaški aranžmani u kojima bubanj dinamizuje izvrsne, ložačke rifove. Na sve to dolazi ubedljiv vokal Felipea Alvaradoa i Misconception pravi grešku samo u tome što sve svoje dobre elemente nastavlja jedan na drugi maltene bez i jednog momenta da se predahne pa pesme na kraju prelaze jedna u drugu bez jasnih separatnih identiteta. No, iako ovo jeste problem, to je problem drugog nivoa i na prvom nivou ovo je jako kul i slušljiv debi album kakav bih preporučio kao lek svakome ko je pao u bedak kada je thrash metal krajem osamdesetih uzmakao pred drugim žanrovima ekstremne muzike koji su preuzeli primat u narednoj deceniji. Critical Defiance su tako dobri upravo jer NISU revival bend sa „thrash til death“ sloganima već autentična ponuda koja nastavlja da daje sa svakom sledećom pesmom:

https://unspeakableaxerecords.bandcamp.com/album/misconception

Zao iz Pitsburga je ovde već pominjan na ime splita sa Yashirom a oni sada imaju EP sa dve pesme, Decoding Transmissions From The Möbius Strip i to je odličan, nabadački sludge/ metalcore sa zlim vokalima, odličnim gruvom i pažljivo odmerenom dinamikom. Kako im je zadnji propisan album izašao još 2017. godine (kad je TO bilo!!!), nadam se da ih ove sezone čujemo u novom dugosvirajućem izdanju. No, do tada, ovaj EP će utažiti žeđ svakome kome se Zao dopada:

https://officialzao.bandcamp.com/album/decoding-transmissions-from-the-m-bius-strip

Montrealski Palmistry ima svoj prvi EP, Behold! i ovo je prijatan okultni doom metal sa pomalo lo-fi estetikom ali i sa prijemčivim ženskim vokalom koji solidno uokviruje muziku što se trudi da bude i teatralna i hipnotička u isto vreme. Behold! je ploča sirove produkcije ali ovo je deo njenog šarma:

https://palmistry.bandcamp.com/album/behold

Završimo sa sijetlskim bendom Angel Splitter čiji debi album Descension to Demonic Paraphilia nudi primamljivu kombinaciju slamming death metala i black metala. Lepota slama je, naravno, što može da se kombinuje sa bilo čim i mada Angel Splitter ne mogu da se pohvale idealnom produkcijom, moram da priznam da mi je njihov koktel pravovernih slemova koji se mešaju sa blekmetalskim kečevima i neočekivanim gitarskim solažama na nekom nivou zanimljiv. Ima ovde dovoljno slemerskog gruva da se album lepo troši ako ga ne slušate pažljvo a opet, ako se udubite, i slušate pored te lo-fi estetike, ima ovde gomila interesantnih ideja:

https://angelsplitter1.bandcamp.com/album/descension-to-demonic-paraphilia

Knjiga: Blood, Sweat and Pixels

Posted in knjige, video igre with tags , , on 5 februara, 2019 by mehmetkrljic

Pročitao sam knjigu Blood, Sweat, and Pixels: The Triumphant, Turbulent Stories Behind How Video Games Are Made a koju je napisao na ovim stranicama dosta često citirani novinar Kotakua Jason Schreier. Naravno, Schreier je knjigu dosta reklamirao i putem samog sajta, kao i Kotakuovog podkasta (Split Screen) pa je sva prilika da ste za nju već čuli. No, za svaki slučaj, evo i brzih impresija.

 

 

Schreier je jedan od, u ovom trenutku najboljih resursa koje Kotaku ima jer je u pitanju čovek koji je definitivno izrastao u rasnog novinara. Sa jedne strane on sada ima već ogroman broj poverljivih kontakata u industriji video-igara i nije retkost da upravo Kotaku prvi objavljuje neke senzacionalne vesti zahvaljujući Schreierovim izvorima, ali sa druge strane, Jason je razvio ozbiljnu etiku pisanja i publikovanja pa se od njega ne može očekivati senzacija po svaku cenu i tabloidni ton.

 

Hoću da kažem, ova industrija ionako ima pomalo nezdrav odnos sa medijima koji se njome prevashodno bave – stari je stereotip da su videoigrački sajtovi najčešće puki prenosioci pres rilizova industrije, da nema kritičkog osvrtanja i istraživačkog (ili barem objektivnog) izveštavanja, a Kotaku se već godinama ponosi da ne zavisi od ćudi izdavača i PR agencija koje oni zapošljavaju i da će objavljivati i neugodne vesti i nepopularna mišljenja bez obzira na sva stavljanja na crne liste i uskraćivanja PR materijala, rivju kodova itd.

 

Schreier je, čini mi se, uspeo da pronađe dobar balans ovde i nedavno je i sam objašnjavao putem tumblra kako njemu nije cilj da po svaku cenu objavi senzaciju ako proceni da je šteta koji će načiniti ranim javljanjem veća od koristi koju bi publikum mogao da ima. Ovo nije laka etička klackalica da se na njoj sedi ali Jason Schreier za sada pokazuje da ume da se smesti.

 

Ovo sve navodim jer je bitno za knjigu: dok Blood, Sweat, and Pixels nije nužno nekakvo iznošenje tona prljavog veša u javnost, kvalitet ove knjige je istovremeno zavisio od toga koliko će intervjuisani pregaoci u videoigračkoj industriji moći da govore slobodno, a ovo je opet bilo povezano i sa tim kakvu vrstu poverenja mogu da imaju u autora.

 

Blood, Sweat, and Pixels je knjiga o tome kako se prave igre u (skoro isključivo severnoameričkoj) industriji video-igara i kao takva je dragocena za svakog od nas koji voli da o igrama priča po internetu i izigrava developera-iz-fotelje sa umesnim komentarima o tome šta je u igri trebalo promeniti pre nego što je izašla i da to ne bi koštalo mnogo vremena i para. Schreier se za ovu knjigu pozabavio ciklusima nastajanja deset poznatih igara iz poslednje decenije i već samo pominjanje krvi i znoja u naslovu treba da sugeriše kako, po svemu sudeći, pravljenje igračkog softvera, nije baš lak posao.

 

No, ovakvih tekstova po internetu ima svuda, sam Schreier je uostalom imao nekoliko odličnih reportaža na Kotakuu na istu temu, uključujući onaj fascinantni deep dive u cirkus zvani Mass Effect: Andromeda, tako da je ono što ovu knjigu čini vrednom zapravo pozicioniranje jednih do drugih igara sa sasvim različitih delova spektra industrije i potencijal za izvlačenje vrednih lekcija koji ovo pruža.

 

Blood, Sweat, and Pixels tako rame uz rame stavlja Dragon Age: Inquisition i Pillars of Eternity – dva fantazijska RPG-a, svaki na svoj način sa korenima u Baldur’s Gate legatu, ali sa dramatično drugačijim putanjama kojima su stigli do publike. Tu je onda Halo Wars – prva Halo igra koju je napravio neko drugi osim Bungieja – a uz njega Destiny – prva igra koju je Bungie napravio nakon što je prestao da radi Halo.

 

Već ove dve jukstapozicije su fascinantne. Halo Wars je bio ne samo pokušaj da se od Halo franšize napravi realtime strategy igra (samo po sebi interesantno jer su neki od ranih Halo prototipova i sami bili RTS – uostalom, Bungie je već imao ekspertizu u ovom žanru na ime serijala Myth) već i ozbiljan napor da se od toga napravi legitiman konzolni naslov. Studio zaposlen na ovom poslu – Ensemble – je, kao što se zna, bio jedan od najboljih u poslu proizvođenja RTS igara (na ime Age of… serijala), ali kombinovani pritisak da se igra privoli konzolnim kontrolama i otpor koji su u Bungieju pružali ideji da se neko igra njihovim igračkama na kraju je proizveo pristojnu ali neuspešnu igru a Ensemble doveo do nestajanja.

 

Knjiga se bavi i nastankom Witchera 3 i ovo je sjajan uvid u istoriju CD PRojekt RED i razliku između njih i američkih developera, a poglavlja koja se bave igrama Uncharted 4 i Diablo III pokazuju kako su čak i uspešne i praktično univerzalno voljene igre često bile produkt ne samo praktično ropskih radnih uslova već i srećnog sticaja okolnosti koji se lako mogao i ne dogoditi.

 

Zapravo, preovlađujući utisak, a koga autor i podvlači u epilogu, je da je razvoj igračkog softvera nezamislivo komplikovana rabota u kojoj sve – od matematike do međuljudskih odnosa – svakog trenutka može da stvari bez najave povuče u provaliju. Igre su medijum u kome je onaj neuhvatljivi osećaj da je sve „leglo“ verovatno još teže dosegnuti nego u drugim medijima jer kontrolu nad konačnim doživljajem na kraju dana predajete u ruke nekog sa strane, a Blood, Sweat, and Pixels pokazuje kako je put do tog momenta u kome ste nominalno gotov proizvod predali igraču na korišćenje posut tolikim preprekama da je pravo malo čudo da igre uopšte postoje kao komercijalni produkt.

 

Ovo skoro da nije hiperbola – knjiga se bavi i malim timovima, tu je poglavlje o Shovel Knight koga je napravio jednocifreni tim, ali i o Stardew Valley koju je napravio jedan čovek, čukajući godinama u kompjuter dok ga je devojka izdržavala (a koji danas ima bukvalno desetine miliona dolara na ime te jedne igre koju je napravio) i dok se nesposobnost da se unapred sagleda čitav razvojni put igre, proceni vremenski okvir i na papir stavi realističan budžet može očekivati od malih, nezavisnih timova (iako su autori Shovel Knighta godinama radili u Way Forward i imali mnogo iskustva sa pravljenjem skoro istih takvih igara), Blood, Sweat, and Pixels plastično pokazuje da se sa uvećanjem timova ta vrsta nesposobnosti samo multiplicira.

 

Najkraće rečeno: dok razvoj igre spolja podseća na „normalan“ industrijski proces, sa merljivim vrednostima koje u njega ulaze i mogućnošću procene šta će se i kada dobiti, istina je da je iznutra ovo proces gotovo konstantnog slepog tumaranja po mraku, stalnih shvatanja da ono što je na papiru delovalo logično zapravo uopšte ne funkcioniše kada se pretoči u igriv model, prototipova, eksperimenata, sumnji, gubljenja vere, bljeskova inspiracije i odlazaka u tangente. Kada se na to doda superstruktura producenata, izdavača, marketara koji svi imaju svoje prioritete i ideje – nastanak igre najviše podseća na okretanje nasumične stranice Ji Đinga i bacanje svega u vetar, pa gde šta padne.

 

Ponovo, ovo praktično nisu hiperbole, knjiga iscrpno prikazuje sve realnosti krančovanja – dugačkih perioda apsurdno dugog prekovremenog rada da bi se dosegli zacrtani miljokazi u projektu – ali i jasno demonstrira da je kranč u velikoj meri nesposobnost menadžmenta da zaista shvati kako igre nastaju i šta taj proces podrazumeva. Poglavlje o Diablu III je recimo poučna priča o tome kako je bogat i voljen studio koji je iza sebe imao dve gotovo savršene Diablo igre i samo morao da ništa drastično ne zajebe sa trećom zamalo odleteo u provaliju zajedno sa njom, ali poglavlja o Destiny i Star Wars 1313 su posebno mučne disekcije projekata koji savršeno demonstriraju nemogućnost ogromnih producentsko-izdavačkih entiteta da se ikako udube u, ili uopšte razumeju, kreativnu stranu proizvodnje igara.

 

Istorijat nastanka Destiny je tako pokazan kao Bungiejeva trajektorija od „oslobađanja“ iz Microsoftovih stega i zauzimanja prkosnog stava da sada ne moraju više da rade Halo, nego samo ono što ZAISTA žele, pa do kompanije koja se par godina kasnije, nakon što su je napustili skoro svi koji su nešto značili za Halo, iz sve snage muči da napravi NEŠTO što će dovoljno podsećati na Halo iako više niko nije siguran šta oni to prave i kog je uopšte žanra Destiny.

 

Naravno, još tragičnije, Star Wars 1313 je igra koja nikada nije napravljena i poglavlje koje knjigu zatvara je fascinantna i opominjuća skaska o tome kako najveća entertejnment franšiza na svetu na kraju nije uspela da napravi igru u čijem razvoju je dosta aktivno učestvovao sam George Lucas. (Naravno, nagađate da su Lucasove ideje o tome šta sve treba promeniti svakih par meseci u dobroj meri doprinele da igra nikada ne bude urađena.) I ovde je osećaj da niko u timu ne shvata šta bi igra STVARNO trebalo da bude, iako se ona već pravi, dopunjen tenzijama na liniji izdavač-developer, osećajem da stvari izmiču iz ruku dok oni sa parama ne slušaju one sa ekspertizom, kao i cunamijima korporativne politike u kojim stari predsednici odlaze bez zbogom a novi dolaze sa sasvim novom vizijom.

 

Schreier uspeva da u svemu ovome obezbedi da ispred sebe pre svega vidimo ljude – od malih studija čiji su osnivači sve svoje pare uložili na igru koja, ako ne bude uspešna, ima i njih i njihovu porodicu da otera u dužničko ropstvo, pa do studija od više stotina ljudi koji maltene listom pričaju o tome kako im je kranč uništio socijalni život i narušio zdravlje. Kada posle deset ovakvih poglavlja zatvorimo knjigu teško je ne pomisliti da zaista morate biti posebna vrsta osobe da biste radili u razvoju igara, ali i da ovakav model kakav sada postoji – sa ljudima koji maltene ginu da bi igre napravili i skoro potpunom nepredvidivošću ne samo profita već i pukih investicija – naprosto neće moći još dugo da potraje. Sasvim je moguće da smo tu negde, pred samom promenom paradigme, mada je još uvek ne vidimo a Blood, Sweat, and Pixels je knjiga koju će buduće generacije možda čitati sve se lupajući po čelu i pitajući se da li su ljudi nekada zaista bili ovako ludi i šta im je to trebalo.

Pročitani stripovi: The Realm, Die!Die!Die! i Mech Cadet Yu

Posted in Stripovi with tags , , , , , , , , , on 4 februara, 2019 by mehmetkrljic

Pročitao sam do sada izašlih deset epizoda Imageovog serijala The Realm, a koji, po uzoru na mnoge druge Imageove trenutne serijale pravi pauze od po nekoliko meseci posle svakih pet brojeva. Ovo je, kako rekosmo već, zgodan način da se imaju i jare i pare, to jest da mnogi manje „komercijalni“ autori dobiju mogućnost da na Imageu rade tekuće serijale (što je nekada bilo rezervisano samo za osnivače i vedetu Kirkmana, a svi ostali su samo uredno cepali miniserijale) a uz minimizaciju finansijskog rizika. Uostalom, već nepune dve decenije „writing for trade“ je maltene de fakto standard u pisanju tekućih serijala, sa narativom uredno razdeljenim na diskretne priče koje se srazmerno lako mogu čitati kao pojedinačne „knjige“ kada izađu u kolekcijama.

E, sad, jedino je problem što The Realm zapravo uopšte nije tako pisan i njegova dosadašnja priča je jedan neprekinuti, tekući, takoreći serijalizovani mesečni(ish) narativ sa utemeljenjem u veoma tradicionalnim idejama šarolike družine junaka i njihove herojske potrage. Al dobro, izdržaćemo.

Elem, The Realm je meni vrlo dobar strip, možda čak ne toliko zbog toga što je do sada uradio – mada je uradio dosta – koliko zbog odličnog rukovanja premisom i potencijala koju ona ima a koji se lagano, što bi se reklo, štedljivo eksploatiše kroz priču. Ako ste poslednjih nedelja slušali o tome kako je Boomov serijal Coda sjajan jer je spojio postapokalipsu i visoki fentezi i pomislili „kako da to niko do sada već nije uradio?“, The Realm je strip za vas. Ne da, razumećete, između ova dva serijala ima previše sličnosti u tonu ili zapletu.

Codu su neki opisivali (šarmantno ali pogrešno) kao „Pobesneli Maks sreće Gospodara prstenova“, a The Realm je zapravo više „The Walking Dead zavaren na kampanju Dungeons ’n’ Dragons“ i scenarista Seth Peck (sa dva pristojna Image miniserijala i jednim kratkim upadom u X-Men u svom CV-ju) je prilično impresivno pogodio ton sveta u kome se priča događa, ali i tempo kojim će nam davati informacije o njemu. Hoću reći, ako Coda (o kojoj nismo pisali, ali trenutno je čitam pa mi je sveža u glavi) čitaocu daje gomilu informacija kroz epistolarne meditacije svog protagoniste i ovo je u početku stripa primarni način objašnjavanja u kakvom se svetu sve to događa, The Realm ide sasvim suprotnim smerom, smeštajući čitaoca in medias res i zatim postepeno dajući pozadinske informacije kroz dijaloge i kontekstualno pripovedanje.

Ovo je sasvim uspeo pristup jer Peck vrlo pazi na to da svaka situacija koji prikazuje ima jasne konflikte, sa jasnim ulozima, rizicima i potencijalnim dobicima tako da čitalac sasvim beznaporno prati šta se tu dešava a bez potrebe da do sitnih detalja poznaje pozadinu sveta u kome se to, jelte, dešava. Opet, svaka od ovih situacija otkriva po delić istorije sveta u koji je priča postavljena i rezultat je da sam ja u svakom momentu bio ne samo udobno uslužen po pitanju razumevanja trenutnog zapleta, već i uživao u nagađanjima šta će nam još sve ovaj bogati svet otkriti daljim razmotavanjem.

Naravno, uvek postoji rizik da se Peck do kraja stripa usredsredi na ono što je neposredno ispred nas i da neki sumarni narativ bude nedorečen ili nezadovoljavajući. Ruku na srce, glavni zamajac zapleta – grupa ljudi putuje kroz neprijateljsku teritoriju da bi određeni tajnoviti artefakt odnela na određeno mesto – je toliko generički i stereotipan da je sasvim moguće da na kraju nećemo dobiti u potpunosti zadovoljavajuću priču, ali za sada The Realm uspelo prikazuje različite nivoe interesantno konstruisanog sveta i uvek nam ispred nosa maše zanimljivim misterijama za koje se nadamo da će isplate slediti u narednim brojevima.

Osnovna premisa stripa je da je naša civilizacija otišla u Đoksona kada su se na Zemlji pojavili misteriozni tornjevi koji su najavili transformaciju u novu realnost u kojoj magija postoji, čarobnjaci, nekromanti i mračni bogovi imaju svoje mračne agende u kojima su ljudi puki resurs, a fantastične zveri, zmajevi i naoružani, ljudožderski orci čine putovanje između utvrđenih, branjenih ljudskih naselja rizičnom rabotom.

The Realm vrlo dobro kombinuje fantazijske i naturalističke elemente svog sveta, skrećući sasvim u žanrovske afektacije kada je to potrebno (nekromant koji pregovara sa mračnim božanstvima i nudi im se u zamenu za moć je mogao ispasti iz bilo kog Marvelovog stripa od pre pedesetak godina sa svojom dobro odmerenom melodramatičnošću) ali ih onda umešno temperirajući „realnim“ likovima i ponašanjima. Glavni junaci su, kako već rekoh, ubedljivi „normalni“ ljudi po uzoru na The Walking Dead, naoružani lukovima i strelama ali i vatrenim oružjem, oni nose odeću kao i mi – ima tu dukserica sa kapuljačom i majica sa logotipima, još uvek – psuju i povremeno se svađaju a onda uveče kad sednu da odmore uz vatru prisete se kako je svet izgledao dok je sve bilo normalno i igrao se fudbal. Peck uspeva da odlično žonglira prilično velikim ansamblom likova, dajući nam taman koliko treba o svakome i iz svakoga od njih da nas vuče napred. Neki od likova imaju očigledne tragične lične istorije, a praktično svi imaju nekakve zanimljive misterije – osim jednog koji će se verovatno pokazati kao presudan za neki budući preokret – i Peck ih čvrstom rukom vodi od jedne do druge drame u koju upadaju.

A, naravno, svet u kome imamo magiju za koju nije baš sigurno kako radi, i upade onostranog u gritty realnost je vrlo pogodan za razne drame. Opet, kvalitet ovog stripa je upravo u tome da se autori pažljivo uzdržavaju od previše naglih eskalacija pa su situacije u koje protagonisti upadaju lepo odmerene i ubedljivo „realistične“ u odnosu na generalni ton stripa. Ovo me, zapravo, najviše podseća na dobro vođenu D’n’D kampanju gde game master razume da je sukob sa grupom orka zabarikadiranom na farmi koja ima tri moguća prilaza, ali od kojih je jedan ispod vode, zanimljiviji za igrače od rata dve armije zmajeva u kojoj svi lete i bljuju vatru. The Realm nam konstantno daje probavljive, jasne situacije u kojim imamo dobro odrađen saspens i akciona razrešenja i za sada to mene veoma lepo vozi iako ne umem da tačno kažem kuda.

Veliki deo mog pozitivnog stava o ovom stripu zarađuje crtež Jeremyja Hauna. Haun je na ovim stranicama pohvaljen pre par godina za kvalitetan rad na takođe Imageovom serijalu Beauty gde se bavio i pisanjem skripta, a tada sam posebno podvukao da Haun ima da crta sasvim obične ljude u često sasvim banalnim situacijama i da nekako uspeva da zablista pod takvim uslovima. Sa The Realm, naravno, ima mnogo više prostora da se igra i vidi se da čovek veoma uživa. Ovo je strip u kome Haun uspeva da nam proda likove koji su žanrovski stilizovani ali ne i prestilizovani da bi to pokvarilo taj neki kvazinaturalistički senzibilitet, a da se zatim ozbiljno zabavi dizajnirajući orke i druga bića sa onu stranu realnosti i mašte. Pogotovo je način na koji su prikazani paukoliki stvorovi u poslednjih par brojeva impresivan i, naravno, jezovit a ovde nikako ne treba prenebreći odličan kolor Nicka Filardija koji je od presudnog značaja za postizanje te osetljive ravnoteže između fantastičnog i „realnog“.

No, jednako je važno i da se Haun istesao u odličnog pripovedača pa mu Peck neretko daje čitave scene bez teksta u kojima se radnja jasno i efikasno tera dalje, a akcione scene takođe veoma uspelo postižu da budu dinamične i visceralne ali da nas ne izvedu iz te neke iluzije da gledamo „realistične“ događaje u kojima bi mogli da učestvuju „pravi“, svakodnevni ljudi.

The Realm je naprosto zanatski vrlo dobro odrađen paket i vrlo je verovatno da se meni ovoliko dopada jer tako uspešno spaja jasan, razumljiv i ne preterano komplikovan fantazijski seting sa kvalitetno vođenom akcionom misterijom starog kova. Ako vam se čini da bi ovako nešto bilo i po vašem ukusu, isprobajte.

Pročitao sam, takođe, i svih sedam do sada izašlih epizoda ponovo Imageovog serijala Die! Die! Die! i ovo je, ako niste sigurni, novi projekat Roberta Kirkmana i Skybounda koji, za razliku od vrlo ozbiljnog i gotovo meditativnog Outcasta, te sporog, zamišljenog Oblivion Song, nastoji da se nametne akcijom, misterijom, praktično pornografskim nasiljem, ali i radikalnim političkim i socijalnim tezama. Zapravo, čitajući ovo, pogotovo poslednju epizodu u kojoj imamo jedan provokativni feministički manifest (napisan doduše, od strane dva muškarca, jelte), nisam mogao da se otrgnem utisku da Kirkman ovde iz sve snage pokušava da kanališe Gartha Ennisa.

Možda je stvar u koscenaristi. Scott M. Gimple je čovek blizak Kirkmanovom srcu, bio je odgovoran za TV seriju The Walking Dead od četvrte sezone pa sve do osme, ali u svakom slučaju, način na koji Die! Die! Die! u prvi plan stavlja oduzimanje ljudskih života na načine koji su spektakularno visceralni i ovo upliće u narativ koji se bavi komplikovanim moralnim pitanjima, pa sve to kombinuje sa eksplicitnim – i prilično razvratnim – seksom u kome učestvuju politički moćnici zaista snažno priziva ennisovski štimung. I ovo koristim kao kompliment, s obzirom da sam video da ljudi Die! Die! Die! porede sa radovima Marka Millara za Millarworld koji su, da se ne lažemo, često ne naročito dobri kokteli nasilja i frivolnog humora.

Die! Die! Die! je u osnovi politički triler a njegov, za sada najveći problem (ili, čak „problem“) je što nema jasno određenog glavnog junaka. Umesto toga, priča prati ansambl različitih likova koji su svi povezani nitima zapleta a koji nije toliko složen koliko imamo utisak da čitamo nekoliko zapravo odvojenih priča što su samo tangencijalno povezane. No, ovo je politički triler na nivou, recimo, Kingsmana i bavi se posebnom tajnom grupom unutar državne administracije SAD koja koristi svoju veliku moć da, zaobilazeći zvanične propise i potpisane sporazume, rešava najneuralgičnije tačke na globusu tako da ljudi koji čine veliko zlo budu hirurški uklonjeni, a da populacija bude blaženo nesvesna kakav je tumor odstranjen iz njenog kolektivnog tkiva.

Ovo je, naravno, provokativna ideja i Ennis bi je svakako iskoristio da se pozabavi omiljenim istraživanjem odnosa između vojnika koga treba poštovati jer je profesionalni heroj, i rata koji treba prezirati jer je proizvod kapitalističkih mahinacija – čak i kada je rat tajni a vojnici su zapravo profesionalne ubice koje samo, srećom, rade za dobre momke.

Kirkman i Gimple se, istina, laćaju  ove rasprave i njeni protagonisti su američki senatori koji imaju suprotstavljene ideje o tome šta korišćenje sile koja ne odgovara ni jednoj zvaničnoj instituciji zaista treba da postigne. Ovde postoji interesantna tenzija između toga da li korišćenje konačnih resursa da bi se eliminisao jedan serijski zlostavljač dece na visokom političkom položaju ima smisla u odnosu na to da se ti isti resursi koriste za apstraktniji ali u teoriji po sveukupnu ljudsku rasu, u budućnosti, važniji cilj. Ovo je večita rasprava o tome da li se vrednosti jednog društva smeju doživljavati kao apstraktne u momentima kada se dela silom i strip je makar eksplicitno vodi, makar i ne dolazi do jasnih i definitivnih odgovora, na ime, između ostalog, toga što je ipak u pitanju akcioni triler a ne filozofski traktat.

S druge strane, strip istovremeno ima paralelni ali upleteni narativ o pripadnicima „deniable ops“ jedinica koje se za bolje sutra bore ubijajući anonimno po celom svetu i ovde dobijamo dosta komplikovan narativ o porodičnim usudima i zamenjenim identitetima koji se nalazi negde između Bornovog Identiteta i Infernal Affairs.

Da sve to na gomili prilično uspešno funkcioniše svedočanstvo je nemalog talenta dvojice autora i pažljivog rada na stripu koji relativno udobno osciluje između ozbiljne sociopolitičke diskusije i krvoločne satire. Opet, afiniteti ka ovakvom narativu u dobroj meri mogu da zavise i od toga da li imate stomak za priču punu likova od kojih vam možda ni jedan nije dovoljno simpatičan dok pripovedanje skače od jednog do drugog tako da skoro da nikada ne znate šta ćete sledeće pročitati. Ovo je svakako sistemski ugrađeno u Die! Die! Die! – na kraju krajeva ovo je strip čiji su autori od javnosti uspeli da sačuvaju tajnu o njegovom postojanju sve dok se nije pojavio u prodaji. Kirkman i Gimple ovde svakako idu na šok-taktiku i provociranje, ali mada to može čoveka, u zavisnosti od njegovih preferenci, i da zamori, ne može se poreći da imamo posla sa dva vrlo dobra scenarista koji uspevaju da očuvaju tempo pripovedanja iako ono skače na sve strane i iako su neretko scene viceralnog, jako dinamičnog nasilja presecane scenama kilometarskih dijaloga u kojima likovi pretresaju filozofiju.

Kad smo već kod visceralnog nasilja, Die! Die! Die! je očigledno zamišljen kao omaž eksploatacijskoj, grindhouse estetici pa je ovde crtač Chris Burnham presudan kao koautor koji će svemu dati ispravnu formu. I, mislim da su se Kirkman i Gimple prilično usrećili sa Burnhamom, iskusnim profesionalcem koji je radio za gomilu izdavača (podsećam na Batman Inc. sa Grantom Morrisonom) a koji bi verovatno bio mnogo manje koristan na stripu što treba da posreduje nekakvu kontemplativnu atmosferu ili, nedobog, elegiju. Die! Die! Die! je strip sav u akciji i dinamici i Burnham je idealan za ovu vrstu estetike. Njegovi paneli su detaljni i nabijeni energijom čak i kada se na njima događaju sasvim trivijalne, obične stvari, a kada se zapuca ili potuče, sve pršti od gotovo japanski naglašene akcije, tela u ekstremnom pokretu, ali i vodoskoka krvi i komadića tkiva koji odleću na sve strane u susretima sa sečivima ili mecima. Generalno jarki kolori Nathana Fairbairna doprinose atraktivnosti ovog stripa i istovremeno uspevaju da ga spasu toga da izgleda isuviše mračno, a što je uvek rizik sa ovakvom tematikom.

Die! Die! Die! je interesantan projekat sa očiglednim majstorstvom na delu kod sve trojice autora ali i stalnim balansiranjem između nekoliko ravni priče, te rizikom da se upadne u zamku prevelikog oslanjanja na pornografski prikaz nasilja. Za sada je to meni vrlo zabavno za čitanje, da ne bude dileme, ali ja volim eksploatacijske zahvate ovog tipa i uvažavam da to neće biti za svakoga. Ako vam politički triler sa nekoliko slojeva priče koji se međusobno solidno dodiruju, te puno nasilja i provokacije deluje kao nešto po ukusu, uz Die! Die! Die! ćete se verovatno dobro provesti.

Konačno, pročitao sam i svih 12 epizoda serijala Mech Cadet Yu koga su za BOOM! Studios radili Greg Pak i Takeshi Miyazawa tokom prošle godine i ovo je na nekoliko nivoa vrlo prijatan strip.

U prvom redu, Mech Cadet Yu je dobrodošlo podsećanje da BOOM! nije samo firma koja kvalitetno ali plaćenički odrađuje poslove na gomili licenciranih serijala poput Power Rangersa, Sons of Anarchy, Buffy the Vampire Slayer ili Jim Henson’s Labyrinth, već i izdavač koji ume da vrlo ozbiljno uloži u originalne radove i osvetla obraz.

U drugom redu, Mech Cadet Yu je neka vrsta severnoameričkog omaža azijskoj (čitaj: japanskoj) strip i animacijskoj kulturi koji uspeva da bude iznenađujuće svež i pozitivan, sa dobrim razumevanjem senzibiliteta predložaka ali bez namere da se ide u direktnu emulaciju. Ovde, razume se, svakako ne škodi što je Pak pola korejskog porekla a Miyazawa, i pored kanadskog pasoša, u celini japanskog.

Mech Cadet Yu je u principu mecha/ giant robo strip, vidno inspirisan klasikom kao što je Mobile Suit Gundam, ali i – u manjoj meri – kasnijim (postmodernim?) polemikama poput Neon Genesis Evangelion. Ovo potonje se pre svega odnosi na ideju da Mech Cadet Yu umesto složene priče o građanskom ratu koja je bila u osnovi Gundama zapravo baštini motiv invazije iz svemira i tinejdžera za upravljačima ogromnih robotskih „odela“, a što je sve  bliže Evangelionovoj postavci, no odmah ću ovde skrenuti pažnju na to da Mech Cadet Yu ni u ludilu ne pokušava da bude vrtoglavo višeslojna i komplikovana priča nalik Evangelionu i da je, zapravo, ovo u prvom redu jedna vedra, u najboljem smislu te reči dečija priča o ratu, herojstvu, sazrevanju, pa i identitetu.

Mech Cadet Yu je pre svega izuzetno optimistički nastrojen narativ. U njemu se upoznajemo sa ratom koji Zemlja vodi protiv hitinskim oklopima okovanih osvajača iz kosmosa koji podsećaju na džinovske krabe i pokušavaju svojim jajima da zaseju voljenu nam planetu, a osnovna tehnologija koju Zemlja koristi u borbi su dvadesetak metara visoki poluautonomni roboti iz svemira koji jednom godišnje dolaze u trojkama na našu planetu i sami biraju mlade kadete Sky Corps akademije sa kojima će biti upareni. Trik koga Pak koristi je zanimljiv jer u našem slučaju Stanford Yu uopšte nije kadet na akademiji već čistač, zajedno sa svojom majkom koja je kineska imigrantkinja i sa sinom uglavnom i dalje komunicira na kantonskom narečju, objašnjavajući mu da sa jedne strane mora da bude svestan svog položaja u socijalnoj hijerarhiji ali i da radi pet puta napornije od svih drugih da bi se u toj hijerarhiji dokazao.

Pak ovim vrlo uspelo uvezuje klasične istočnoazijske motive u osnovu identiteta svojih protagonista ali strip se zapravo ne bavi previše eksplicitno pitanjima socijalne pravde i doprinosom migranata (ratnoj) ekonomiji i društvu, puštajući da se ove stvari prirodno odmotavaju u podtekstu. Kao iskusan zanatlija, Pak pre svega zakuvava jedan intimniji zaplet u kome Stanford Yu biva odabran od strane jednog od robota iako nema formalno obrazovanje, a akademija ovo mora da prihvati jer mu podršku pruža lično Skip Tanaka, ratni heroj i prvi čovek koji se ikada upario sa robotom iz svemira. Naravno, stvari komplikuje to da jedan od glavnih predavača na akademiji, general Park, pokušava da progura svoju ćerku kao studenta generacije i prirodan izbor za pilota ratne mašine. Kada njegova mezimica ne bude odabrana, Park je stavlja za „volan“ prvog ratnog robota napravljenog 100% na Zemlji a po uzoru na tuđinsku tehnologiju koju Zemljani već decenijama koriste.

Rivalitet među klincima na akademiji je solidna osnova za dramu iz koje bi neki japanski mangaka izvukao bar 5-6 godina nedeljnog izlaženja ali Mech Cadet Yu sa svega 12 epizoda mora da se kreće daleko bržim korakom pa vrlo brzo ulozi postaju jako visoki i kadeti sa prve godine moraju da se glavačke bace u borbu protiv tuđinskih zavojevača. Pak se majstorski igra motivima herojstva i požrtvovanja u paru sa idealističkim dečijim svetonazorom i Mech Cadet Yu je ratni strip koji nimalo dvosmisleno ili neodlučno insistira na tome da se teške odluke što ih rat nameće moraju donositi sa punom svešću o tome šta su sržne vrednosti društva koje se ratnim naporom brani. I da je kompromitovanje ovih vrednosti radi pobede u ratu zapravo ekvivalentno porazu.

Svakako, ovo je idealistička maštarija, ali ovaj strip od svoje prve strane ne krije da su mu glavne teme prijateljstvo, poverenje, uzajamna podrška između pripadnika zajednice, pa je i njegova ideološka fokusiranost sasvim prirodno uklopljena sa njegovim tonom. Ovo je priča u kojoj se pokazuje da svi, od čistačica i mehaničara, pa do pilota (i pilotkinja!) u džinovskim robotima, na kraju dana daju presudan doprinos pobedi u odbrambenom ratu i Mech Cadet Yu je jedna dobronamerna i optimistična ali zapravo sasvim pravoverna kritika militarističke mitomanije pa i, ako hoćete, toksične muškosti kao takve.

Mislim, ne da se sad tu nešto pamfletski gura u lice čitaocu ali Pak vešto prikazuje da su pravila koja u vojsci važe i ne smeju se kršiti, neretko pravila napravljena po meri vladajuće grupe u populaciji, a ne nužno čitave populacije i da monopolizovanje prava na odlučivanje od strane onih koji komanduju u ratu često rezultira u „pobedi“ koja je pobeda vladajuće ideologije, ne obavezno i pobeda u kojoj učestvuju ravnomerno i ravnopravno svi koji su se za nju borili.

Kraće rečeno, kada Yu i njegovi drugovi krše vojna pravila i eksplicitno odbijaju da poslušaju naređenja, oni su vođeni (izvornim?) idejama da su heroji potekli iz zajednice i moraju biti izraz njenih težnji, umesto da su nekakav destilat njene nekakve podsvesti i mogu biti otuđeni, te delati u nekom višem, apstraktnijem cilju koji zajednici na kraju dana ne donosi ništa opipljivo.

Ako zvuči preozbiljno, ne treba da brinete, Mech Cadet Yu je strip pisan pitko, zabavno i kreće se veoma brzim tempom prema finalu koje je prepuno sjajne akcije, uzbudljivih preokreta i veoma zadovoljavajućih razrešenja. A onda tu je i Miyazawin crtež.

Miyazawu sam zavoleo na Ms. Marvel a sa Mech Cadet Yu je imao priliku da se ludo zabavi dizajnom robota, prikazom spektakularnih bitaka između čelika i hitina u svemiru, ali i crtanjem tinejdžera koji deluju kao deca, ponašaju se kao deca i razmišljaju kao deca. Miyazawa je uspeo da prenese veliki deo senzibiliteta shonen manga stripova a bez pokušavanja da kopira tehnike njihovih autora i zahvaljujući njemu, ali i izuzetno toplom i sjajnom kolorisanju iz ruke nekoliko autora i autorki Mech Cadet Yu je jedan od za oko najprijatnijih stripova koje sam uzeo u ruke u poslednjih nekoliko meseci.

Na kraju dana, ovo je strip koji me je ostavio sa apetitom da čitam još i nadam se da će ova dva čoveka pored svojih brojnih projekata za Marvel i druge izdavače, pronaći vremena da urade još koji ovako prijatan serijal sa jasnim odavanjem pošte uzorima, kvalitetnim žanrovskim radom ali i izraženim autorskim rukopisom. Pa, eto, iz mojih usta u božije uši.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 01-02-2019

Posted in metal with tags on 1 februara, 2019 by mehmetkrljic

Prvi je Februar, 371. rođendan Novog Sada i, što je najvažnije  metalni Petak. Pa još razumno lepo vreme za ovo doba godine – nismo mi zaslužili tolike blagoslove.

Zato odmah idemo u blek metal, da temeljito potvrdimo svoju neblagoslovenost i nezasluženost.

Norvežani Dødsfall su izbacili svoj peti album, Døden skal ikke vente (iliti „Smrt ne treba da čeka“) i ovo je lep egzemplar modernog norveškog blek metala koji ima očigledno utemljenje u tradicionalnom nacionalnom zvuku, ali je istovremeno veoma razigran, sa aranžmanima koji veoma zrelo i opušteno dišu. Dødsfall bi čak mogli da budu i malo naporni nekome ko je  u blek metalu navikao da traži monotoniju i monoidejičnost, ali za sve ostale, Døden skal ikke vente je raznovrsna i zabavna ploča muzike koja čvrsto ostaje u blek metal ćošetu ali pokazuje da u njemu ima sasvim dovoljno prostora za evolucije i mutacije. Još i vrlo prirodan i ugodan miks – Dødsfall zaista šampionski počinju ovu nedelju i jedina blaga zamerka je na relativno nemaštovite vokalne isporuke gazde benda, Ishtara koji na gitari i basu pokazuje mnogo više kreativnosti i mašte nego za mikrofonom. Al to je sitno:

https://dodsfall.bandcamp.com/album/d-den-skal-ikke-vente

Rusi Ulvdalir nas vom četvrtom albumu, …of Death Eternal, biju pošteno i momački, mešajući i sami prirodan i organski zvuk i deliveri sa pesmama koje su žestoke ali imaju ambiciju da budu i nešto više od ispada besa i agresije pa se kite razrađenim aranžmanima. I Ulvdalir su svakako bend po mom ukusu, sa naglašeno metalnom orijentacijom, sa blagim obrisima folka u harmonskoj ravni ali sa svirkom koja ne ostavlja sumnji u to da je ovo muzika ljudi sa crnim oko očiju i gnijevom u srcu, i kod njih jedino malo tamniji miks i malčice dinamički neravan bubanj mogu da zasmetaju cepidlakama. Al  će zato duševno pevanje na ruskom da otopi i najtvrđa srca:

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/ulvdalir-of-death-eternal

Norveško-čileanski projekat Æra sa svojim drugim albumom, The Craving Within nudi paganski blek metal koji od nadrndanih pesama napunjenih do vrha pičenjem po bas bubnjevima očas skrene u folkom inspirisane srednjetempaške avanture gde lepa melodija na gitari mora da se bori sa karakteristično odvrištanim tekstom za pažnju slušaoca. Æra ima malo suviše ravan miks bubnjeva što donekle kvari njihov inače simpatičan zvuk i daje mu mehaničku prizvuk tamo gde mi se čini da bi bend jače poentirao sa organskijim saundom – pesme su naprosto takve sa svojim folki obrisima – ali za nekog manje nervoznog od mene to ne bi trebalo da bude preveliki problem.

https://aera33.bandcamp.com/album/the-craving-within

Ne znam ko je Warmoon Lord iz Finske ali njegov album Burning Banners of the Funereal War je jedno izuzetno lepo iznenađenje za svakog ko malo žudi za skandinavskim blek metal zvukom devedesetih. Warmoon Lord koristi sve standardne, proverene aranžmanske fore i ima prilično mutan ali funkcionalan miks, no ploča je istovremeno i varljivo raznovrsna sa interesantnim kompozicijama i veoma efektnim smenama atmosfere da ne zazvuči kao prost pastiš muzike od pre, eh, skoro tri decenije… Plus, to odlično pevanje. Veoma simpatično a pošto na bandcampu za sada imate samo dve pesme, evo i JuTjub linka:

https://wolfspellrecords.bandcamp.com/album/burning-banners-of-the-funereal-war

https://youtu.be/An96Z-BMMko

Australijanci Deadspace su mi na albumu Dirge, njihovim četvrtim studijskim  dugosvirajućim ostvarenjem, više zanimljivi nego što mi se baš direktno dopadaju. Hoću reći, njihova interpretacija atmosferičnog blek metala je originalna i izdvaja se od ostatka scene time što ne hvata isključivo na patetiku i najtanju emociju već, zaista, ima atmosferu koju možete meditativno istraživati. Naravno, kad udare po emociji, to je sasvim ubedljivo, a pevač je možda najizrazitije originalan element benda sa svojim tasmanijski-đavo-u-emotivnom-ropcu pristupom. Interesantno, makar za jedno posvećeno slušanje:

https://deadspacecollective.bandcamp.com/album/dirge

Izašao je i novi Hecate Enthroned i šesti album ovog liverpulskog blek metal benda za maltene četvrt veka karijere pominjem više iz respekta za njihovu kilometražu nego što me je oborio s nogu. Neke od pesama su prilično zapaljive, mada kiči (na primer Revelations In Autumn Flame koja najavljuje album vrlo optimističnim, žestokim tempom) ali album ima, za moj ukus, previše epskih zahvata sa predavanjem sintisajzerskim napevima koji, istina, ponekad kreiraju solidan horor štimung, ali često je to samo pseudoorkestarski kič. Poznat je moj komplikovani odnos prema kiču ali Hecate Enthroned forsiraju stvari preko granice prihvatljivog na momente, skoro kao da su nemački bend. Opet, vidim da fanovi slave što se bend vraća svom starom zvuku tako da… naći će ovde svako po nešto za sebe:

https://hecateenthroned.bandcamp.com/

Od stonera ove nedelje imamo novi, četvrti album benda High n’ Heavy iz Masačusetsa a koji svoju očiglednu ljubav prema ’70s zvuku plasira kroz sigurnu i ubedljivu nisku pesama koje doom metal besprekorno mešaju za starinskim bluziranim hard rokom kako bi se dobio album teških, masivnih ali duševnih pesama. Nije ovde sve ni sporo kako bi valjalo da je ovo čista doom ploča, Catapult je brza rokenrol dvanaestica a Join the Day prljava hevimetal nabadačina, no doom hedovi će na svoje doći sa Shield Maiden ili Lands Afar. Uz vrlo sirovu ali funkcionalnu produkciju i pevača koji apsolutno zna šta radi, High n’ Heavy su prava kombinacija retro šmeka i blage žanrovske avangarde za one ostarele među nama koji se ipak ne daju i žele da budu malčice izbačeni iz zone komfora. Ali samo malčice. Warrior Queen je baš dobra ploča a solaže sa wah-wahom nikada neće izaći iz mode:

https://highnheavy.bandcamp.com/album/warrior-queen-2

Ne-baš-metal ali dovoljno srodnu muziku za naše potrebe dobićete na drugom albumu londonskih The Lunar Effect koji se zove Calm Before the Calm. Neka vas ova isforsirana igra reči ne odbije, ovo je album vrlo prijatne, isfazirane psihodelične hard rok svirke sa povremeno  izuzetno lepljivim rifovima (Weaver, recimo sa svojim spajanjem Sabbatha i Creama) a ovo je i još jedan album ove nedelje sa neprskanim, organskim miksom kakav prija ušima i, uostalom, skoro da je obavezan u muzici koja ima ovako velike i spontane dinamičke ekstreme. Prijatno:

https://thelunareffect.bandcamp.com/album/calm-before-the-calm

Dvojica Johanesburžana u bendu Hellcats nemaju luksuz takvog miksa jer kad imate samo gitaru i bubanj trudite se da što više odvrnete reglere ne bi li sve zvučalo moćnije. I dobro je ovo. The Hex and the Healer je psihodelični, distorzirani rokenrol sa puno gruva i hukova i mada priznajem da mi u ovoj muzici fali malo bas gitare i da bez nje sve zvuči malko šupljikavo, Hellcats svejedno pružaju solidnu partiju i verovatno će vam prijati više nego meni ako niste ovako nesnosno zahtevni. Plus, nemoguće je ne respektovati bend u kome bubnjar peva, i to dobro. Nema bandcampa, dakle, JuTjub:

https://www.youtube.com/watch?v=HxCetMA1Ghk

Belgijanci Dorre svoje današnje izdanje, The Fall River, reklo bi se vode kao EP iako ovo ima šest pesama i traje pola sata. Nekad su to bili albumi, braćala, no nema veze, dvajesprvi vek, digitala, sve razumem. Elem, Dorre sviraju instrumentalni metal koji kombinuje sludge metal i psihodeliju sa dosta solidnim mastodonovskim ritmičkim orgijanjima i dinamičnim, mišićavim songrajtingom. Sad, pošto je ovo instrumentalno, ima tu možda i više nego što treba, rifova, ritmova itd., ali ako niste baš perverzni kao ja, pa da volite samo krtinu, neće to biti neki ozbiljan problem. Možda je najozbiljniji problem benda to što im na pretposlednjoj pesmi gostuje Laura Donnelly iz škotskih King Witch na vokalima (benda hvaljenog za svoj prvi album pre bezmalo tačno godinu dana na istom ovom topiku) i njena je interpretacija tako razbijačka da inače vrlo dobar instrumentalni rad benda u ostalim pesmama, sa sve lepom produkcijom, posle toga zvuči maltene nedovršeno. Al ne budimo svinje, solidno ovo:

https://dorre.bandcamp.com/album/fall-river

Isto danas izašao je i četvorostruki split bendova Dopelord, Weedpecker, Major Kong i Spaceslug i ako iz imena bendova nije još bilo jasno šta vas ovde čeka – čeka vas mnogo drogiranja i spore muzike. No, nisu svi bendovi na ovom izdanju isti, iako su Poljaci i sviraju stoner, pa tako Dopelord više idu na groove, a Spaceslug na atmosferu, (a i pesma im se zove Ahtmosphere), dok su Major Kong vrlo rokerski, a Weedpecker najteži od sva četiri. Ne znam ko kupuje ovakva izdanja ali ovo je solidan promo za četiri benda koja vredi čuti. Da se ne biste smarali sa četiri odvojena bandcamp linka, poslužiću i JuTjub:

https://dopelord.bandcamp.com/album/4-way-split

https://weedpecker.bandcamp.com/album/4way-split

https://spaceslug.bandcamp.com/album/4-way-split

https://majorkong.bandcamp.com/track/the-mechanism

https://youtu.be/AMySuLLMS0s

Debi album portlandskih Ossuarium, sjajno nazvan The Living Tomb ima toliko krš produkciju da me to izuzetno iritira. Muzički ovo je zanimljiv death-doom metal sa naklonima cavern core zvuku, lepim, hipnotičkim rifovima, ultra mračnom atmosferom i po nekim iznenađujuće maštovitim doom rifom ili atmosferičnim pasažem. Ali avaj, sve je to snimljeno i miksovano toliko problematično da mi dođe da lupim glavom u zid. Bubanj je najgore prošao jer gitare i bas sasvim solidno mogu da se uklope u ono što bend sa svojim zvukom očigledno želi da uradi, al bubnjevi toliko odskaču na ime svoje čistote, a koja istovremeno podvlači svaku dinamičku neupeglanost u svirci. Mislim, par pasusa iznad sam hvalio organske mikseve ali ima bre nečega i u kompresorima i treba znati kada i koliko se pružiti. Da Ossuarium uprkos ovakvom miksu uspevaju da me ozbiljno drže uz ovu ploču znak je da u ovom bendu zaista ima nečega a 20 Buck Spin se još jednom potvrđuje kao izdavač prefinjenog ukusa.

https://listen.20buckspin.com/album/living-tomb

Jedno od svakako najinteresantnijih izdanja ove nedelje je šesti album Parižanina Pensées Nocturnes a čiji naziv, Grand Guignol Orchestra, sasvim eksplicitno signalizira šta se ovde ima čuti. Pensées Nocturnes je avangardni, postmodernistički metal sa osnovom u blek metalu ali nadgradnjom u karnevalskoj muzici, klasičnoj kompoziciji i raznim drugim veoma teatralnim žanrovima. Grand Guignol Orchestra je, tako, niska kompizicija koje bi Johnu Zornu i Mikeu Pattonu bez sumnje bile simpatične a, naravno, vaše uživanje u ovom albumu će prilično zavisiti od tolerancije na spajanja nespojivog i jake kontrapunkte koje multitalentovani muzičar i kompozitor Vaerohn ovde kreira. Meni se, moram da kažem, ovaj album dopada jer uprkos svom tom silovitom eklekticizmu i opsesiji citiranjem i aluzijama, kompozicije imaju teatarsku ali sasvim isprativu narativnu inerciju koju ni neprebrojne digresije i skretanja u svaki zamisliv rukavac ne uspevaju da upropaste. Kad bi Marc Ribot i Christian Marclay svirali blek metal, to bi sasvim zamislivo moglo ovako da zvuči:

https://penseesnocturnes.bandcamp.com/album/grand-guignol-orchestra

Britanski Mastiff na svom drugom albumu, Plague, biju ko macolom. Nije ovo nužno baš sasvim moja muzika, ima tu pomalo onog siledžijskog hardkor zvuka koji meni nije baš najbliskiji, ali Mastiff su glasni, teški i ova ploča ima dovoljno propisne buke i pristojnih rifova da mi bude makar na jedno slušanje simpatična:

https://mastiffhchc.bandcamp.com/album/plague

Za kraj ove nedelje ću ponuditi opet nešto što mi se ne dopada ali što makar smatram zanimljivim, a to je teksaški deathcore bend Dremora sa svojim prvim EP-jem, Solitude Of Inhumane Suffering. Ono što mi je kod ovih mladića privuklo pažnju je ta kombinacija musave produkcije, groznog programiranog bubnja i insistiranja na deathkoraškim stereotipima (uključujući elektronske bassdropove), sa zapravo veoma poštenim slemerskim prebijanjem. Bend sebe i vidi kao pripadnike slamming deathcore pod-pod-podžanra ekstremnog metala i meni se ovde zapravo dopada gomila ideja koje momci imaju,a nizanje slemova jednih za drugim, presecano elektronskim blastovanjem pesmama daje solidan gruv. E, sad, da malo porade na pesmama i reše se izlizanih deathcore trikova, da snime sledeću ploču malo bolje i njihova zaista intenzivna ekspresivnost će zablistati:

https://dremoraofficial.bandcamp.com/album/solitude-of-inhumane-suffering-ep