Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 01-02-2019

Prvi je Februar, 371. rođendan Novog Sada i, što je najvažnije  metalni Petak. Pa još razumno lepo vreme za ovo doba godine – nismo mi zaslužili tolike blagoslove.

Zato odmah idemo u blek metal, da temeljito potvrdimo svoju neblagoslovenost i nezasluženost.

Norvežani Dødsfall su izbacili svoj peti album, Døden skal ikke vente (iliti „Smrt ne treba da čeka“) i ovo je lep egzemplar modernog norveškog blek metala koji ima očigledno utemljenje u tradicionalnom nacionalnom zvuku, ali je istovremeno veoma razigran, sa aranžmanima koji veoma zrelo i opušteno dišu. Dødsfall bi čak mogli da budu i malo naporni nekome ko je  u blek metalu navikao da traži monotoniju i monoidejičnost, ali za sve ostale, Døden skal ikke vente je raznovrsna i zabavna ploča muzike koja čvrsto ostaje u blek metal ćošetu ali pokazuje da u njemu ima sasvim dovoljno prostora za evolucije i mutacije. Još i vrlo prirodan i ugodan miks – Dødsfall zaista šampionski počinju ovu nedelju i jedina blaga zamerka je na relativno nemaštovite vokalne isporuke gazde benda, Ishtara koji na gitari i basu pokazuje mnogo više kreativnosti i mašte nego za mikrofonom. Al to je sitno:

https://dodsfall.bandcamp.com/album/d-den-skal-ikke-vente

Rusi Ulvdalir nas vom četvrtom albumu, …of Death Eternal, biju pošteno i momački, mešajući i sami prirodan i organski zvuk i deliveri sa pesmama koje su žestoke ali imaju ambiciju da budu i nešto više od ispada besa i agresije pa se kite razrađenim aranžmanima. I Ulvdalir su svakako bend po mom ukusu, sa naglašeno metalnom orijentacijom, sa blagim obrisima folka u harmonskoj ravni ali sa svirkom koja ne ostavlja sumnji u to da je ovo muzika ljudi sa crnim oko očiju i gnijevom u srcu, i kod njih jedino malo tamniji miks i malčice dinamički neravan bubanj mogu da zasmetaju cepidlakama. Al  će zato duševno pevanje na ruskom da otopi i najtvrđa srca:

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/ulvdalir-of-death-eternal

Norveško-čileanski projekat Æra sa svojim drugim albumom, The Craving Within nudi paganski blek metal koji od nadrndanih pesama napunjenih do vrha pičenjem po bas bubnjevima očas skrene u folkom inspirisane srednjetempaške avanture gde lepa melodija na gitari mora da se bori sa karakteristično odvrištanim tekstom za pažnju slušaoca. Æra ima malo suviše ravan miks bubnjeva što donekle kvari njihov inače simpatičan zvuk i daje mu mehaničku prizvuk tamo gde mi se čini da bi bend jače poentirao sa organskijim saundom – pesme su naprosto takve sa svojim folki obrisima – ali za nekog manje nervoznog od mene to ne bi trebalo da bude preveliki problem.

https://aera33.bandcamp.com/album/the-craving-within

Ne znam ko je Warmoon Lord iz Finske ali njegov album Burning Banners of the Funereal War je jedno izuzetno lepo iznenađenje za svakog ko malo žudi za skandinavskim blek metal zvukom devedesetih. Warmoon Lord koristi sve standardne, proverene aranžmanske fore i ima prilično mutan ali funkcionalan miks, no ploča je istovremeno i varljivo raznovrsna sa interesantnim kompozicijama i veoma efektnim smenama atmosfere da ne zazvuči kao prost pastiš muzike od pre, eh, skoro tri decenije… Plus, to odlično pevanje. Veoma simpatično a pošto na bandcampu za sada imate samo dve pesme, evo i JuTjub linka:

https://wolfspellrecords.bandcamp.com/album/burning-banners-of-the-funereal-war

https://youtu.be/An96Z-BMMko

Australijanci Deadspace su mi na albumu Dirge, njihovim četvrtim studijskim  dugosvirajućim ostvarenjem, više zanimljivi nego što mi se baš direktno dopadaju. Hoću reći, njihova interpretacija atmosferičnog blek metala je originalna i izdvaja se od ostatka scene time što ne hvata isključivo na patetiku i najtanju emociju već, zaista, ima atmosferu koju možete meditativno istraživati. Naravno, kad udare po emociji, to je sasvim ubedljivo, a pevač je možda najizrazitije originalan element benda sa svojim tasmanijski-đavo-u-emotivnom-ropcu pristupom. Interesantno, makar za jedno posvećeno slušanje:

https://deadspacecollective.bandcamp.com/album/dirge

Izašao je i novi Hecate Enthroned i šesti album ovog liverpulskog blek metal benda za maltene četvrt veka karijere pominjem više iz respekta za njihovu kilometražu nego što me je oborio s nogu. Neke od pesama su prilično zapaljive, mada kiči (na primer Revelations In Autumn Flame koja najavljuje album vrlo optimističnim, žestokim tempom) ali album ima, za moj ukus, previše epskih zahvata sa predavanjem sintisajzerskim napevima koji, istina, ponekad kreiraju solidan horor štimung, ali često je to samo pseudoorkestarski kič. Poznat je moj komplikovani odnos prema kiču ali Hecate Enthroned forsiraju stvari preko granice prihvatljivog na momente, skoro kao da su nemački bend. Opet, vidim da fanovi slave što se bend vraća svom starom zvuku tako da… naći će ovde svako po nešto za sebe:

https://hecateenthroned.bandcamp.com/

Od stonera ove nedelje imamo novi, četvrti album benda High n’ Heavy iz Masačusetsa a koji svoju očiglednu ljubav prema ’70s zvuku plasira kroz sigurnu i ubedljivu nisku pesama koje doom metal besprekorno mešaju za starinskim bluziranim hard rokom kako bi se dobio album teških, masivnih ali duševnih pesama. Nije ovde sve ni sporo kako bi valjalo da je ovo čista doom ploča, Catapult je brza rokenrol dvanaestica a Join the Day prljava hevimetal nabadačina, no doom hedovi će na svoje doći sa Shield Maiden ili Lands Afar. Uz vrlo sirovu ali funkcionalnu produkciju i pevača koji apsolutno zna šta radi, High n’ Heavy su prava kombinacija retro šmeka i blage žanrovske avangarde za one ostarele među nama koji se ipak ne daju i žele da budu malčice izbačeni iz zone komfora. Ali samo malčice. Warrior Queen je baš dobra ploča a solaže sa wah-wahom nikada neće izaći iz mode:

https://highnheavy.bandcamp.com/album/warrior-queen-2

Ne-baš-metal ali dovoljno srodnu muziku za naše potrebe dobićete na drugom albumu londonskih The Lunar Effect koji se zove Calm Before the Calm. Neka vas ova isforsirana igra reči ne odbije, ovo je album vrlo prijatne, isfazirane psihodelične hard rok svirke sa povremeno  izuzetno lepljivim rifovima (Weaver, recimo sa svojim spajanjem Sabbatha i Creama) a ovo je i još jedan album ove nedelje sa neprskanim, organskim miksom kakav prija ušima i, uostalom, skoro da je obavezan u muzici koja ima ovako velike i spontane dinamičke ekstreme. Prijatno:

https://thelunareffect.bandcamp.com/album/calm-before-the-calm

Dvojica Johanesburžana u bendu Hellcats nemaju luksuz takvog miksa jer kad imate samo gitaru i bubanj trudite se da što više odvrnete reglere ne bi li sve zvučalo moćnije. I dobro je ovo. The Hex and the Healer je psihodelični, distorzirani rokenrol sa puno gruva i hukova i mada priznajem da mi u ovoj muzici fali malo bas gitare i da bez nje sve zvuči malko šupljikavo, Hellcats svejedno pružaju solidnu partiju i verovatno će vam prijati više nego meni ako niste ovako nesnosno zahtevni. Plus, nemoguće je ne respektovati bend u kome bubnjar peva, i to dobro. Nema bandcampa, dakle, JuTjub:

https://www.youtube.com/watch?v=HxCetMA1Ghk

Belgijanci Dorre svoje današnje izdanje, The Fall River, reklo bi se vode kao EP iako ovo ima šest pesama i traje pola sata. Nekad su to bili albumi, braćala, no nema veze, dvajesprvi vek, digitala, sve razumem. Elem, Dorre sviraju instrumentalni metal koji kombinuje sludge metal i psihodeliju sa dosta solidnim mastodonovskim ritmičkim orgijanjima i dinamičnim, mišićavim songrajtingom. Sad, pošto je ovo instrumentalno, ima tu možda i više nego što treba, rifova, ritmova itd., ali ako niste baš perverzni kao ja, pa da volite samo krtinu, neće to biti neki ozbiljan problem. Možda je najozbiljniji problem benda to što im na pretposlednjoj pesmi gostuje Laura Donnelly iz škotskih King Witch na vokalima (benda hvaljenog za svoj prvi album pre bezmalo tačno godinu dana na istom ovom topiku) i njena je interpretacija tako razbijačka da inače vrlo dobar instrumentalni rad benda u ostalim pesmama, sa sve lepom produkcijom, posle toga zvuči maltene nedovršeno. Al ne budimo svinje, solidno ovo:

https://dorre.bandcamp.com/album/fall-river

Isto danas izašao je i četvorostruki split bendova Dopelord, Weedpecker, Major Kong i Spaceslug i ako iz imena bendova nije još bilo jasno šta vas ovde čeka – čeka vas mnogo drogiranja i spore muzike. No, nisu svi bendovi na ovom izdanju isti, iako su Poljaci i sviraju stoner, pa tako Dopelord više idu na groove, a Spaceslug na atmosferu, (a i pesma im se zove Ahtmosphere), dok su Major Kong vrlo rokerski, a Weedpecker najteži od sva četiri. Ne znam ko kupuje ovakva izdanja ali ovo je solidan promo za četiri benda koja vredi čuti. Da se ne biste smarali sa četiri odvojena bandcamp linka, poslužiću i JuTjub:

https://dopelord.bandcamp.com/album/4-way-split

https://weedpecker.bandcamp.com/album/4way-split

https://spaceslug.bandcamp.com/album/4-way-split

https://majorkong.bandcamp.com/track/the-mechanism

https://youtu.be/AMySuLLMS0s

Debi album portlandskih Ossuarium, sjajno nazvan The Living Tomb ima toliko krš produkciju da me to izuzetno iritira. Muzički ovo je zanimljiv death-doom metal sa naklonima cavern core zvuku, lepim, hipnotičkim rifovima, ultra mračnom atmosferom i po nekim iznenađujuće maštovitim doom rifom ili atmosferičnim pasažem. Ali avaj, sve je to snimljeno i miksovano toliko problematično da mi dođe da lupim glavom u zid. Bubanj je najgore prošao jer gitare i bas sasvim solidno mogu da se uklope u ono što bend sa svojim zvukom očigledno želi da uradi, al bubnjevi toliko odskaču na ime svoje čistote, a koja istovremeno podvlači svaku dinamičku neupeglanost u svirci. Mislim, par pasusa iznad sam hvalio organske mikseve ali ima bre nečega i u kompresorima i treba znati kada i koliko se pružiti. Da Ossuarium uprkos ovakvom miksu uspevaju da me ozbiljno drže uz ovu ploču znak je da u ovom bendu zaista ima nečega a 20 Buck Spin se još jednom potvrđuje kao izdavač prefinjenog ukusa.

https://listen.20buckspin.com/album/living-tomb

Jedno od svakako najinteresantnijih izdanja ove nedelje je šesti album Parižanina Pensées Nocturnes a čiji naziv, Grand Guignol Orchestra, sasvim eksplicitno signalizira šta se ovde ima čuti. Pensées Nocturnes je avangardni, postmodernistički metal sa osnovom u blek metalu ali nadgradnjom u karnevalskoj muzici, klasičnoj kompoziciji i raznim drugim veoma teatralnim žanrovima. Grand Guignol Orchestra je, tako, niska kompizicija koje bi Johnu Zornu i Mikeu Pattonu bez sumnje bile simpatične a, naravno, vaše uživanje u ovom albumu će prilično zavisiti od tolerancije na spajanja nespojivog i jake kontrapunkte koje multitalentovani muzičar i kompozitor Vaerohn ovde kreira. Meni se, moram da kažem, ovaj album dopada jer uprkos svom tom silovitom eklekticizmu i opsesiji citiranjem i aluzijama, kompozicije imaju teatarsku ali sasvim isprativu narativnu inerciju koju ni neprebrojne digresije i skretanja u svaki zamisliv rukavac ne uspevaju da upropaste. Kad bi Marc Ribot i Christian Marclay svirali blek metal, to bi sasvim zamislivo moglo ovako da zvuči:

https://penseesnocturnes.bandcamp.com/album/grand-guignol-orchestra

Britanski Mastiff na svom drugom albumu, Plague, biju ko macolom. Nije ovo nužno baš sasvim moja muzika, ima tu pomalo onog siledžijskog hardkor zvuka koji meni nije baš najbliskiji, ali Mastiff su glasni, teški i ova ploča ima dovoljno propisne buke i pristojnih rifova da mi bude makar na jedno slušanje simpatična:

https://mastiffhchc.bandcamp.com/album/plague

Za kraj ove nedelje ću ponuditi opet nešto što mi se ne dopada ali što makar smatram zanimljivim, a to je teksaški deathcore bend Dremora sa svojim prvim EP-jem, Solitude Of Inhumane Suffering. Ono što mi je kod ovih mladića privuklo pažnju je ta kombinacija musave produkcije, groznog programiranog bubnja i insistiranja na deathkoraškim stereotipima (uključujući elektronske bassdropove), sa zapravo veoma poštenim slemerskim prebijanjem. Bend sebe i vidi kao pripadnike slamming deathcore pod-pod-podžanra ekstremnog metala i meni se ovde zapravo dopada gomila ideja koje momci imaju,a nizanje slemova jednih za drugim, presecano elektronskim blastovanjem pesmama daje solidan gruv. E, sad, da malo porade na pesmama i reše se izlizanih deathcore trikova, da snime sledeću ploču malo bolje i njihova zaista intenzivna ekspresivnost će zablistati:

https://dremoraofficial.bandcamp.com/album/solitude-of-inhumane-suffering-ep

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s