Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 09-02-2019

Dakle… metal. Uvek. Pa i danas.

Prvi na jelovniku je Zonamah, jednočlani black/ doom projekat iz Izraela čiji prvi album, Spread my Ashes nudi solidno simpatične kompozicije koje mešaju blekmetalsku gnevnu rezignaciju sa sporim i melanholičnim doom pristupom. Ovo deluje kao sobni ali vrlo dobar sobni projekat sa pristojnom produkcijom i, da budem iskren, boljim songrajtingom nego što bi čovek očekivao. Zonamah, tj. njegov jedini član, H.M. pritom solidno pogađa atmosferu i jedini prigovor koji bih imao je možda na zvuk bubnjeva koji je na momente isuviše robotski. Ali to je sitnica.

https://redefiningdarknessrecords.bandcamp.com/album/zohamah-spread-my-ashes

Italijanski Innero su izbacili svoj prvi album, ChaosWolf i ovo je pravi primer kako jedan detalj može inače izuzetno solidnu ploču da odvuče u domen „hmmmm, pa… ne znam baš“. Naime, Innero odlično sviraju i ovo je pristojno aranžirana, dinamična metal svirka ali pevanje… Reći da pevač Alces nastoji da imitira Abbatha iz Immortal bi bilo sasvim tačno, ali Alces nije Abbath i njegovo pevanje naprosto ne dopunjava odličnu svirku onako kako bi bilo valjano. Kada se Alces izmesti iz prostog promukog vrištanja, ima ovde zanimljivih momenata i nadam se da će na narednim albumima više da eksperimentiše jer je Innero inače firma koja zaslužuje pažnju:

https://3rdirex.bandcamp.com/album/chaoswolf

Nizozemski Meslamtaea su na svom drugom albumu Niets en Niemendal („Ništa i ništa“, ako me google translate ne laže) u teoriji zanimljiv spoj modernijeg blek metala i raznih post metal aspiracija sa čestim upadima u klin gitare i pevanje koje bismo pre očekivali od nekog hardkor benda i tako to. No, njihova muzika je pritom prilično pretenciozna pa treba temperirati svoja očekivanja. Meni je ovo simpatična ploča jer ima zanimljivih harmonskih momenata, dosta tih nekih hipnotičkih pokušaja  i ne mogu da kažem da momci nisu ekspresivni, ali ovo definitivno nije za blek metal ortodoksiju.

https://heidenshart.bandcamp.com/album/niets-en-niemendal

Iz Viskonsina (i to Severnog) dolazi nam dvočlani Vredsnsdal sa EP-jem Gather, All Ye Helions koji u svoje tri pesme izražava ogroman respekt za norveški blek metal od pre dvadesetak-dvadesetpet godina. U tom smislu je ovo sasvim solidna ploča i ko voli stariji Enslaved, Dodheimsgard i njihove ortake, ovde će pronaći muziku za svoju dušu. No, imati na umu da su Vredsnsdal prilično derivativni i da zbog toga i zvuče staromodnije nego što bi trebalo. Opet, ko voli ovakav zvuk, poradovaće se ovim trima pesmama. EP izlazi tek 20.  Februara pa je za sada na Bandcampu samo jedna pesma al tu je zato JuTjub:

https://blackmourningproductions.bandcamp.com/album/vredensdal-gather-all-ye-hellions

https://youtu.be/-TaWl2hRY5I

A nemački Nornir na svom debi albumu, Verdandi takođe gleda da što posvećenije oda poštu nordijskoj tradiciji i mitologiji i album, zapravo i zvuči kao da je nastao u Norveškoj sa sve severnjačkim narodnjačkim motivima i, gulp, pevanjem na norveškom. Nornir možda malko preteruju u obožavanju ove scene ali muzički to rade prilično dobro. Ovo je album sirove ali melodične i emotivne svirke sa prijemčivo epskim zahvatom i dosta uloženog truda u kompozicije. Bend koji uspeva da od omažiranja napravi sopstveni, prilično ubedljiv identitet. Treba i to umeti. Album izlazi 22. Februara pa su na Bandcampu samo dve pesme, otud i opet nudimo i JuTjub link:

https://nornir-northernsilence.bandcamp.com/album/verdandi

https://www.youtube.com/watch?v=_dtr3lbcPRI

Finski Sarastus na drugom albumu, Enter the Necropolis vrlo uspelo mešaju klasičan black metal sa nekakvim, pa, recimo, pank pristupom i ovo je zapravo vrlo zrela i proživljena ploča koja čoveku poput mene nudi dosta toga da se voli: i cepačinu i lepe melodije i meditativne elemente odrađene bez usporavnja tempa. Enter the Necropolis je album koji čoveka trgne i podseti ga da blek metal ne mora nužno da ima u sebi kempi komponentu da bi zvučao kako treba:

https://sarastus.bandcamp.com/album/enter-the-necropolis

Malezijski IV V I IV (rimski brojevi aludiraju na slova D, E, A i D, ako vam to nije iz cuga bilo jasno) je izbacio svoj drugi album, Kabus,i mada ovo nije sad neka velika ili važna ploča opet je vredna da se pomene pogotovo u svetlu toga odakle ovo dolazi. IV V I IV su ljubitelji starog, sirovog blek metala ali i lepih melodija pa i melanholije tako da je ovo kombinacija dva pristupa u kojima gitare pevaju zaista upečatljive melodije a bubnjevi zvuče neujednačeno i zaljuljano. Ima to šarma i ko voli da u metalu čuje i ranjivost (a ko to NE voli, pitam!!!) ovde će je naći u solidnim količinama a bez nekakvih kalkulantskih nameštanja.

https://youtu.be/–_qXZwyWkg

Brz kviz, kom biste žanru rekli da pripada bend sa imenom Blue Hummingbird on the Left? Ako ste odgovorili „blek metalu koga sviraju  meksički imigranti u SAD, ložeći se na drevnu ratnu kulturu i mitologiju asteka“ bili ste apsolutno u pravu (mada ste verovatno varali, užurbano pretražujući Metal Archives dok ja nisam gledao). Debi album ovog benda, Atl Tlachinolli je zanimljiva i zabavna kombinacija blek metala sa… pa ni ne znam sa čime još. Ima ovde malo ranog death metala i dosta omaža blek metal klasicima iz osamdesetih i sve deluje sirovo i prljavo a opet, iako je miks očigledno jeftin, sve se dobro čuje i nije zbrljano iako imate utisak da je ovo bend koji nikad iz garaže nije izašao i koji je sve ovo snimio na nekom kompjuteru što još vozi Windos XP. Sve u svemu, opaka ploča lo-fi metala koji uspeva da sve svoje smešne elemente (kao što je bizaran dilej efekat na vokalu koji ponavlja svaku reč koju pevač izgovori) nekako poveže u koherentnu i zabavnu celinu:

https://nuclearwarnowproductions.bandcamp.com/album/atl-tlachinolli

Tu je i drugi album ukrajinskih Windswept, zove se The Onlooker i izdao ga je, kao i prvi, Season of Mist i to bi već trebalo da sugeriše kako ovo nije tek još jedan ukrajinski blek metal album. The Onlooker je, naprotiv, vrlo distinktan ukrajinski blek metal album sa odličnom, žestokom i brzom svirkom u kojoj ima dovoljno prostora za našu široku slovensku dušu, sanjive melodije i meditiranje. Volim, zna se to, blek metal koji uspešno kombinuje melanholiju sa agresivnošću a Windswept su u tome zaista majstori:

https://windswept.bandcamp.com/album/the-onlooker

Dawn Fades iz Los Anđelesa se meni ne dopadaju baš na prvu loptu ali njihov istoimeni debi album je svejedno dovoljno zanimljiv da bi se ovde pomenuo. Dawn Fades kombinuju stonersku sporoću sa dosta post rok i post metal elemenata pa je ova ploča zapravo dinamički i harmonski veoma raznovrsna a da ipak održava tu neku inerciju kretanja  unapred koja je meni važna. Pevač Sam Sherwood kombinuje vrlo klin vokale sa praktično blek metalskim vrištanjem a produkcijski ovo je prilično masivno i snažno. Posle dosta slušanja čujem ja ovde malo i Pink Flojda i Morikoneoa i tako tih nekih stvari koje volim bez rezervi pa Dawn Fades apsolutno moram da preporučim makar za jedno slušanje:

https://metalassault.bandcamp.com/album/dawn-fades

Vankuverski Seer su izbacili svoj drugi album, nazvan Vol. 6 u činu konzistencije koja ubraja i njihova kraća izdanja i ovo je, takođe, teksutalno nastavak narativa koji se provlači kroz sve njihove snimke. Muzički dobijamo ponovo mišićav i snažan sludge metal sa izraženim bas gitarama ali i dosta interesantnih aranžmanskih rešenja koja ubrajaju silneinstrumente sa dirkama u svoju ponudu. Seer su jedan od onih bendova koji ovakvu muziku sviraju sistematski sporo i bez žurbe a da ona uvek ima gruv i ide napred, bez obzira na to šta se u pesmi dešava. Vol. 6 je prilično zrela i kreativnim rešenjima nabijena ploča, sa odličnim vokalnim aranžmanima, vrlo pristojnim miksom koji sve te razne instrumente uspeva da rasporedi gde treba da se lepo čuju i mnogo zaista dobrih tema. Kogod voli sporiju, masivnu muziku koja pritom nije oslonjena samo na kopiranje Blek Sabat ili pušenje kanabisa, ovo bi trebalo da mu zaprija.

https://seerbc.bandcamp.com/album/vol-6

Pomenimo i debi album poljskih Tankograd koji dele neke članove sa prošle nedelje spominjanim Dopelord. Tankograd su album nazvali Totalitarian da signaliziraju kako ovo nije baš klasičan doom metal i između činjenice da se ovde peva na poljskom i toga da pesme imaju i postrokerske elemente, svakako možemo ustvrditi da ne pričamo o just another doom  bandu. Nije Totalitarian neka izvrsna ploča ali meni leži klasično doom oslanjanje na masivni rif i usporeni gruv u koje dolazi malo tih nekih postpankerskih gitarskih fora, sa pevanjem koje prolazi ceo put od recitovanja do urlanja. Valjano:

https://tankograd.bandcamp.com/album/totalitarian

Nekadašnji Satrianijev učenik, Gary Wendt je sa svojim bendom A Ghost Next Door izbacio drugi album, A Feast for the Sixth Sense i ovo je lepa ploča pristojnog sludge metala koji ima taman toliko „televizijskog“ zvuka da mogu da ga slušaju i neinicirani a da je opet i tvrđem jezgru publike blizak na ime interesantnih aranžmanskih trikova i umešnih promena atmosfere. Najveći problem ploče je Wndtovo pevanje koje je, plašim se, za par klasa ispod svega ostalog a pošto njega najviše od svega čujete, valja napraviti svestan napor da se usredsredite na instrumentalu podlogu da biste čuli koliko je ovo solidno:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/a-feast-for-the-sixth-sense

Amerikanci Pulchra Morte na svom prvom albumu Divina Autem et Aniles nude sasvim pristojan i primamljiv doom metal sa death elementima koji podseća na ranije radove Paradise Lost ili My Dying Bride a bez ambicije da ih direktno imitira. Divina Autem et Aniles, dakle, sadrži nešto bržu muziku od  nekakve uobičajene doom metal ponude i ima ovde pristojno užurbanih rifova i momenata koji pozivaju na šutiranje ili bar pošteni hedbeng, tako da bi se moglo čak i reći da Pulchra Morte malčice koketiraju i sa nekim srednjetempaškim thrash metalom u svom koktelu metal podvrsta. Najvažnije za mene, ovde ima odličnih gitarskih tema (slušajte Soulstench sa svojim nadahnutim gitarama PLUS ženskim vokalima) i Pulchra Morte bi eventualno trebalo da razmišljaju o tome da vokalna izvedba glavnog pevača Jasona Barrona zvuči isuviše obično za muziku koja se ipak trudi da iz svoje kombinacije pristupa izvuče što više može. Nije ovo rđavo ali definitivno sugeriše budući razvoj više nego instant klasiku:

https://pulchramorte.bandcamp.com/album/divina-autem-et-aniles

Vindsval i W.D. Feld iz kultnog francuskog avangardnog blek metal benda Blut Aus Nord sad imaju i projekat sa strane, YERÛŠELEM a koji je slično eksperimentalan, ali naklonjen nekoj kombinaciji indastrijal i šugejz zvuka. Novi album, The Sublime, sa divnom slikom na omotu je, dakle, kombinacija programiranih plesnih gruvova i šugejzerskih uplakanosti koje se preko njih sipaju, pa sve poonavljano da se ostvari hipnotički efekat. I mada, naravno, ja imam svo vreme sveta za ove ljude, nisam toliko zaljubljen u njih da mislim da je sve što naprave instant klasik. Konkretno, The Sublime je ploča koja ima mnogo toga što se može voleti i ko uopšte može da ne voli sve te rasplinute gitare što plutaju po nebesnom svodu kao jato nekakvih mitski ptica a iza kojih se kriju emotivni i pomalo ritualni napevi? No, ovo je istovremeno i ploča na kojoj su zvuk i programiranje ritam-mašne, ali pogotovo zvuk, toliko amaterski da se čudim kako im je uopšte palo na pamet da ovo puste pred narod. Nisam neka VELIKA cepidlaka ali The Sublime zvuči kao da se ovde nedeljama i mesecima radilo na gitarama i vokalima al da su za ritam ostavili najraniju demo verziju programa maltene bez ikakvog miksovanja, pa je ovaj album na toj razini daleko ne samo od Godflesha kao nekakvog ideala u ovom domenu, već i od Treponem Pal… To na stranu, ako ste voleli 777 trilogiju Blut Aus Nord, ovo je očigledno nastavak iste filozofije ali drugačijim, šugejzerskijim sredstvima i apsolutno vredi pažnje ako već ne instant obožavanja:

https://yeruselem.bandcamp.com/album/the-sublime

Takođe Francuzi, ali u death metal polju delovanja, Ad Patres su izbacili svoj drugi album, A Brief Introduction to Human Experiments i ovo je ploča koja ne donosi apsolutno ništa novo ili originalno svom žanru ali je istovremeno savršeno kompetentna u onome što radi. Ad Patres su vido zadovoljni time da sviraju u atru koji su drugi omeđili ali to rade veoma dobro, sa razrađenim, gruvi aranžmanima koji kombinuju klasični srednjetempaški gruv izrešetan bas bubnjevima, i pristojne, stamene kečeva  sa puno izlazaka u različite forme blastbitova. Na sve dolaze razrađeni, ambiciozni rifovi u koima se čuju tragovi Cannibal Corpse ili Immolation te vrlo solidno cookie-monster pevanje a sve spakovano u miks koji je čist i snažan, a opet ne preglasan, tako da se svi instrumenti vrlo dobro čuju i mada muzika sama od sebe nema mnogo dinamičkih ekstrema, kao celina album zvuči zdravo i zanimljivo. Dakle, ovo je u prevodu jedna jako, jako dobra drugoligška ploča što, za nekoga ko voli death metal ima da bude vrlo solidna preporuka:

https://adpatres.bandcamp.com/album/a-brief-introduction-to-human-experiments

Downfall of Gaia iz Njemačke su tu sa svojim petim albumom, Ethic of Radical Finitude i ovo je jedna, naravno, pretenciozna ali majstorski sklopljena smeša blek metala, post metala i malo atmosferičnog sludge metala, baš kako treba da bude da se dopadne i publici koja načelno ne prilazi preblizu čistim žanrovskim ostvarenjima. Za nas koji smo u metalu oduvek (i, jelte, zauvek), Downfall of Gaia čuvaju dovoljno propisne cepačine da nas ne rasteraju kad krenu sve te nežne, šugejzerske teme na gitarama, nedistorzirane žice i kontemplativni momenti u kojima vam se čini da slušate Yo La Tengo album. Spajanje blek metala sa šugejzom i post rokom je ovih dana biznis ez južual za mnogo bendova na svetu ali malo njih ima sigurnost koju Downfall of Gaia demonstriraju sa svojim blekgejzerskim materijalom koji zvuči ekspresivnije i VAŽNIJE nego skoro sve drugo u ovoj fioci:

https://downfallofgaia.bandcamp.com/album/ethic-of-radical-finitude

Za nešto jednako ekspresivno i emotivno ali mnogo MNOGO sporije, portlandski Maestus je pripremio svoj drugi album, Deliquesce i ovde neka se pripreme oni koji neće ni da ustanu iz kreveta ako im se kaže da doom metal ploča nema ni jednu pesmu od petnaest minuta. Deliquesce zapravo takvom pesmom i počinje i iako je ovo načelno spora i izrazito depresivna ploča, Mestus su blackened doom ekipa pa ovde ima i sasvim propisnih brzih black metal pasaža koji opet muzici ne oduzimaju tu sporu, depresivnu komponentu niti album izmeštaju iz tih neki snolikih domena u kojima se slušalac, zajedno sa izvođačima, gubi i nepovratno davi. Maestus su, dakle, za ljubitelje zaista spore, zaista teške, hermetične i depresivne muzike pravi dar sa neba ove nedelje:

https://maestus.bandcamp.com/album/deliquesce

E, ako vas je sva ta sporost i emocija pomalo uspavala, italijanski death metal veterani Electrocution imaju novi album, Psychonolatry i ovo je zabavan, brz, razobadan death metal sa puno gruva, ali i puno vrlo distinktnih gitarskih tema pa i veoma razrađenih solaža. Album je podugačak sa ne sasvim ujednačenim kvalitetom pesama što jeste objektivna slabost – kakva ume da pogodi i mnoge druge bendove koji sviraju ovako glasno, ali Electrocution se svojski trude da svakoj od njih dodaju nešto prepoznatljivo i ovo je ploča sa puno šarma. Zamerio bih joj malko preglasan mastering, ali to je u 2019. godini maltene izlišno, nažalost. Ipak, ovo je album koji i pored preglasnosti i velike dužine uspeva da mi drži pažnju što je svedočanstvo o tome koliko dobrih ideja Electrocution imaju i kako ih dobro izvode:

https://electrocution.bandcamp.com/album/psychonolatry

Škotski blek metal/ folk pregalac Andy Marshall koga smo hvalili za prethodni album benda Saor, Guardians, vratio sa novim opusom, Forgotten Paths i ako ste voleli kombinaciju pristojne blek metal svirke i kaledonskih narodnjaka, ovo su još četiri pesme napravljene u sasvim prepoznatljivom stilu. Saor je na momente prebukvalan u dovlačenju tradicionalnih motiva u svoj metal i Forgotten Paths konsekventno zvuči malo manirističkije od Guardiansa, ali ovo je i dalje eminentno slušljiva, moćna muzika koju ćete trošiti sa guštom i preporučivati drugima da se pokažete kao osoba od ukusa koja ne ide kuda i drugi:

https://saor.bandcamp.com/album/forgotten-paths

Odličan album staroškolskog thrash metala sa svojim debijem Misconception nudi čileanski Critical Defiance. Ovo je ploča snimljena i miskovana vrlo solidno a onda masterovana tako da gotovo da zvuči kao da je slušate sa kasete koju je neko teleportovao iz 1989. godine u našu nesrećnu sadašnjicu. Critical Defiance su podsećanje da je južnoamerički thrash metal često i najbolji thrash metal sa svim trikovima koje očekujete od ove muzike: brzi kečevi, moćni mosh-delovi, mahniti teping po vratu gitare i kad mu ima i kad mu nema mesta, te veoma sepulturaški aranžmani u kojima bubanj dinamizuje izvrsne, ložačke rifove. Na sve to dolazi ubedljiv vokal Felipea Alvaradoa i Misconception pravi grešku samo u tome što sve svoje dobre elemente nastavlja jedan na drugi maltene bez i jednog momenta da se predahne pa pesme na kraju prelaze jedna u drugu bez jasnih separatnih identiteta. No, iako ovo jeste problem, to je problem drugog nivoa i na prvom nivou ovo je jako kul i slušljiv debi album kakav bih preporučio kao lek svakome ko je pao u bedak kada je thrash metal krajem osamdesetih uzmakao pred drugim žanrovima ekstremne muzike koji su preuzeli primat u narednoj deceniji. Critical Defiance su tako dobri upravo jer NISU revival bend sa „thrash til death“ sloganima već autentična ponuda koja nastavlja da daje sa svakom sledećom pesmom:

https://unspeakableaxerecords.bandcamp.com/album/misconception

Zao iz Pitsburga je ovde već pominjan na ime splita sa Yashirom a oni sada imaju EP sa dve pesme, Decoding Transmissions From The Möbius Strip i to je odličan, nabadački sludge/ metalcore sa zlim vokalima, odličnim gruvom i pažljivo odmerenom dinamikom. Kako im je zadnji propisan album izašao još 2017. godine (kad je TO bilo!!!), nadam se da ih ove sezone čujemo u novom dugosvirajućem izdanju. No, do tada, ovaj EP će utažiti žeđ svakome kome se Zao dopada:

https://officialzao.bandcamp.com/album/decoding-transmissions-from-the-m-bius-strip

Montrealski Palmistry ima svoj prvi EP, Behold! i ovo je prijatan okultni doom metal sa pomalo lo-fi estetikom ali i sa prijemčivim ženskim vokalom koji solidno uokviruje muziku što se trudi da bude i teatralna i hipnotička u isto vreme. Behold! je ploča sirove produkcije ali ovo je deo njenog šarma:

https://palmistry.bandcamp.com/album/behold

Završimo sa sijetlskim bendom Angel Splitter čiji debi album Descension to Demonic Paraphilia nudi primamljivu kombinaciju slamming death metala i black metala. Lepota slama je, naravno, što može da se kombinuje sa bilo čim i mada Angel Splitter ne mogu da se pohvale idealnom produkcijom, moram da priznam da mi je njihov koktel pravovernih slemova koji se mešaju sa blekmetalskim kečevima i neočekivanim gitarskim solažama na nekom nivou zanimljiv. Ima ovde dovoljno slemerskog gruva da se album lepo troši ako ga ne slušate pažljvo a opet, ako se udubite, i slušate pored te lo-fi estetike, ima ovde gomila interesantnih ideja:

https://angelsplitter1.bandcamp.com/album/descension-to-demonic-paraphilia

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s