Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 15-02-2019

Pošto se danas slavi prvi savremeni srpski ustav, moderan end evropski, ma koliko kratkog života u stvarnosti bio, treba da ga proslavimo glasno i bučno, kako dolikuje. Uz čašicu metala!

A kakav metal valja za proslavu dana sećanja na prvi srpski ustav? Pa, svakako srpski blek metal! Novi album benda Zloslut je nedavno dropovao putem poljskog izdavača Morbid Chapel i već i naslov, Sahar, koji je stara persijska reč za ranu zoru, označava neku vrstu novog početka. Naime, Stefan Šućurović je do pre par godina ovaj bend gurao kao solo projekat fokusirajući se na svoju viziju i sebi zanimljive teme, pa su tako i snimljena dva albuma te pregršt EP-jeva i pesama za kompilacije. No, od 2016. godine je ovo pravi bend u kome Nikola komponuje i peva, ali koji sadrži i još trojicu muškaraca sa solidnim pedigreom na domaćoj sceni i Sahar je prvi studijski trag ove faze benda. I, kao takav, ovo je odličan album.

Da se razumemo, ne odskače Sahar u nekom globalnom smislu od onoga što inače pratimo na ovim stranicama, u pitanju je kvalitetno producirana, vrlodobro odsvirana i zrelo napisana ploča savremenog, emotivnog ali tvrdog blek metala sa očiglednim dugom modernoj poljskoj sceni (nećete dugo tražiti po komentarima na internetu pre nego što naletite na pominjanje poljskih zvezda Mgła kao poredbene reference), ali ono što je svakako preporučuje za slušanje je jedna primetna, još uvek prisutna lična vizija koja bendu daje identitet. Drugim rečima, Sahar nije album koji nužno hvata na brzinu ili snagu mada je odsviran žestoko i snažno, ali njegov površinski, manifestni oblik je taj jedne korektne, pristojne blek metal ploče kakvih svake nedelje izađe po nekoliko. Srećom, kada se malo udubite u kompozicije, ali i tekstove i tematiku kojom se oni bave, Zloslut na ovoj ploči pružaju solidnu kolčičinu materijala za promišljanje, umotanu u zvuk koji je uvek prijemčiv i obezbeđuje prostor za kontemplaciju ali ne na štetu zdrave metalske žestine. Sahar je svakako prva velika srpska metal ploča 2019. godine i kao takvu mogu da je zdušno preporučim:

https://morbidchapelrecords.bandcamp.com/album/sahar

Odmah potom idemo u Ameriku i vraćamo se nazad u Januar da bismo se pogostili drugim albumom tročlanog mineapoliskog sastava Burning Bethlehem a koji se, ako nešto možda nije bilo jasno, zove This is Blasphemy.

S jedne strane, vrlo je simpatično kada posle srpskog albuma slušate američki koji je osetno slabije produciran, ali s obzirom da Burning Bethlehem u svom zvuku nimalo prikriveno prizivaju blek metal stare škole, sa početka devedesetih or sou, onda smo sa miksom još i dobro prošli i ovaj kasetni zvuk je mogao da ispadne mnogo, mnogo gore. Što se muzike tiče, This is Blasphemy je bestidno retro ploča sa momentima koji se jasno oslanjaju na metalske vrednosti osamdesetih, ali onda i neke zaista epski uspele melodijske teme i rifove od kojih krv propisno uzavri u žilama. Naslovna pesma je posebno potentna u ovom mešanju mid-80s mid-tempo trešeraja, pankerskih zahvata i savršeno osmišljenih tremolo tema koje oživljavaju pesmu. Burning Bethlehem zapravo možda i preteruju sa aranžiranjem, opterećujući pesme prevelikim brojem različitih delova, ali ovo u principu lepo curi i predstavljaće izuzetno lep program za svakog ljubitelja stare škole:

https://burningbethlehem1990.bandcamp.com/album/this-is-blasphemy

Danas, bez sumnje u slavu srpskog prvog modernog ustava, izlazi i debi album islandskog progresivnog death-black dvojca Kaleikr. Heart of Lead je naslov a muzika se sastoji od dugačkih, zgusnutih kompozicija koje se, srećom, progresivi ne dive tako što komplikuju neprebrojnim količinama rifova i međusobno nekompatibilnih al svejedno u istu persmu pobacanih delova. Umesto totga, Heart of Lead je prilično epska, atmosferična ploča čiji je naklon progresivi, da tako kažem, po dubini, umesto po dužini, sa intrigantno isprepletanim temama u pesmama koje dugo traju jer im treba vremena da iskoriste sve potencijale svojih nekoliko ideja a ne jer imaju previše ideja slepljenih jedne uz druge. Impresivno je to, mada su Kaleikr i, za moj ukus, na momente malo previše romantični, a imao bih štogod da zamerim i miksu, od bubnjeva kojima fali malo više dinamike, pa do glasa koji, jednako, provučen kroz efekte, takođe malo gubi na dinamici i izražajnosti. Opet, daleko od toga da je ovo loša ploča, Kaleikr bez sumnje imaju čime da se ponose a publika čemu da se poraduje:

https://kaleikr.bandcamp.com/album/heart-of-lead

U donekle sličnom štimungu su i grčki veterani The Elysian Fields (mislim, slušajte skoro identično odvrnut pičšifter na vokalima) čiji peti album New World Misanthropia potvrđuje zašto bend ima solidno prepoznatljiv identitet i reputaciju u polju simfonijskog blek metala. New World Misanthropia je album kome bi jednako mogle da se prigovore neke produkcijske sitnice, ali uzimajući u obzir koliko je ovo efektno kombinovanje brutalnog ekstremnog metala sa orkestarskim aranžmanima, spreman sam da prigovore zanemarim. Ovaj album ide najpametnijim putem kojim su istorijski išle uspešne ploče što su mešale žestoku metal svirku sa simfonijskim orkestrom, a to je potpuno prihvatanje „žanrovskih“ elemenata muzike i svest o tome da ako kič ne možete da izbegnete onda treba da se usredsredite na pravljenje dobrog kiča. A The Elysian Fields bez sumnje idu u smeru dobrog kiča, vitlajući svoje horove unaokolo kao jata harpija oko blago istočnjački intoniranih gitarskih tema i bubnjeva koji pucaju kao iz mitraljeza. Otud je New World Misanthropia album epske širine ali uvek naglašeno horor, čak vodviljske atmosfere, srećan da koristi svoja brojna oružja za postizanje maksimalnog šoka i bez neuputnih ambicija da se metal krtina razvodnjava nekakvim skretanjima u „atmosferičnost“. Uostalom, sa ovakvim aranžmanima atmosfera dolazi sama od sebe i The Elysian Fields trijumfuju puštajući pesme da prirodno dosegnu epiku koja je u temelju ovakvog venčanja gitarskog rifa i orkestarskog odgovora. Kič, ali predivan:

https://hammerofdamnation.bandcamp.com/album/new-world-misanthropia

Preskačem neke bugarske end južnoameričke atmosferičare koji me nisu posebno impresionirali ove nedelje, da bih ukazao na treći album norveškog one-man benda Blodhemn a koji se zove Mot Ein Evig Ruin. Dakle, „prema večnoj ruševini“, da bude jasno, ako vam već dovoljna informacija nije bilo to što je bend uzeo ime po četvrtom albumu benda Enslaved…

Blodhemn je od početka delovanja pre oko deceniju i po sebi stavio u zadatak očuvanje norveške žestine ali i kretanje ka nekoj sledećoj ravni ove muzike i Mot Ein Evig Ruin je jedna pristojno napisana i odsvirana ploča brzih, zakucavačkih kompozicija koje su producirane masno i masivno tako da ostave utisak moći i težine. Invisus sve instrumente odrađuje veoma valjano, sa sve izvanredno ekspresivnim pevanjem i vidi se ovde profesionalnost i u pristupu kompoziciji i snimanju i interpretaciji. Srećom, ova profesionalnost ne materijalizuje se u nekakvoj bezdušnoj muzici i Mot Ein Evig Ruin je ploča na kojoj ima mesta za vrlo lepe lične momente koji, pak, nisu i momenti nekakve patetične meditacije već i dalje agresivne i energične refleksije. Volim album koji ne gubi na snazi i žestini čak i kada je muzika srazmerno spora (Østfront) i ovo je baš takav album. Kada još i na omotu album ima lobanju sa dve ukrštene slomljene flaše, jasno je da je u pitanju pobednička strategija:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/mot-ein-evig-ruin

Azerbejdžanski jednočlani eksperimentalni projekat Violet Cold je od 2013. godine izbacio masu izdanja a sada nam stiže i već osmi dugosvirajući album, kOsmik koji je već karakteristična smeša metala, post roka, dronova, elektronike, semplova, folklornih motiva i zaista koječega. Nije Violet Cold za svakoga i na momente se svakako može reći da se, na kraju krajeva, za eksperiment može kazati da ionako unapred ne znate kakve će rezultate dati. No, za moj ukus Emin Guliyev uspeva da spoji mnogo nespojivog u svojoj muzici na ovoj ploči i pokaže da postoji kohezivna vizija koja brutalni metal smisleno uparuje sa shoegazerskim pasažima i različitim drugim elementima. kOsmik, ubedljivo, ne zvuči kao eksperiment radi eksperimenta već kao rad čoveka koji ima mnogo toga da izrazi i za sada nalazi eklektičan ali ubedljiv način da to i učini. Moćna ploča:

https://violetcold.bandcamp.com/album/kosmik

Iz, ponovo Norveške, dolazi i drugi album benda Svartelder i, mada pevač, Doedsadmiral insistira da ovo nije konceptualni album, iako postoji jedinstvena tema koja se provlači kroz sve pesme, nema sumnje u to da se Pits može slušati na ovaj način. Uostalom, sve pesme se zovu samo Part I-VII i ovo je ploča meditativne atmosfere, sporog tempa, na kojoj se od slušaoca ne očekuje hedbeng i šutka nego posvećeno slušanje i refleksija. Retki su blek metal albumi ovako niskog prosečnog BPM-a (mada ima brzih pesama, recimo Part V je praktično klasična blek metal koljačina) a još ređe da se meni dopadnu, no Svartelder imaju u sebi dosta norveškog pedigrea pa ne mogu da ne preporučim slušanje, pogotovo jer je album na kraju dana jedna dugačka kontemplacija o izlasku iz depresije i suočavanju sa stvarnim užasom u svetu i daljim odlučivanjem da li samo da potonete natrag u jamu iz koje ste ispuzali. Otmeno to zvuči i vredi mu se prepustiti:

https://dusktone.bandcamp.com/album/pits

Izašao je i trinaesti (!!!) album grčke blek metal institucije Rotting Christ, zove se The Heretics, konceptualan je i posvećen velikim imenima ljucke istorije koja su bila otvoreno ateistički ili jeretički nastrojena i iako sve to zvuči sasvim slavljenički i primereno visokokonceptualno za bend koji svira i snima, evo, već  trideset godina, mora se priznati da je ovo prilično umorna ploča. Naravno, Rotting Christ su suviše veliki i dobri da bi snimili neslušljiv album ali The Heretics je izrazito generički sklopljena kombinacija svih trikova koje je bend pošteno izlizao u svojoj skorašnjoj istoriji, od epskih srednjetempaških, borbenih tema sa sve ženskim vokalima i horovima koji podržavaju Sakisov promukli polušapat, pa do, well, do zapravo istih takvih tema i trikova u drugim pesmama. The Heretics je čitav sastavljen od instant epike i bend kao da je ovaj album pisao na autopilotu (uostalom, kako su i drugi slušaoci primetili, pokušajte da izbrojite koliko puta Sakis izgovara reč „fire“ u različitim pesmama i trebaće vam pomoćnik da sve to zapisuje jer, kunem se, ovo je najponavljanija reč na albumu). Sad, naravno, ja sam star i ogorčen čovek i sva ta zvona i dramatični baritoni, spori blastbitovi svirani preko jednog tona koga gitare mučno cede, pa onda horovi koji im se pridružuju, sve mi je to simpatično ali izrazito izlizano, no, nema sumnje da će nekom mlađem i manje blaziranom ovo biti album dobrodošle širine i dubine. Pa nek posluša, taj neko mlađi i manje blaziran:

https://rottingchrist.bandcamp.com/album/the-heretics

Ponovo iz Norveške, tu je i treći album benda Drottnar (stara vikinška reč za dominaciju, jelte), Monolith i, ako sad odmah uskliknete da je bend tokom poslednjih par godina izdao čak tri EP-ja koji su se svi isto tako zvali, pohvaliću vas što pazite na času i ukazati da je ovo album koji te pesme sakuplja na jednom mestu, dodaje jednu propisnu novu pesmu, dva interludija i sve to predstavlja kao jedan zaokružen paket tehničkog blek metala.

Tech-black, naravno, nije tako raširen i jasan žanr kao tech death, ali nije da su Drottnar jedini koji se u njemu šire (na pamet mi, naravno, najpre padaju Doheimsgard kao najpoznatiji predstavnici) – i, mada se ne bih usudio da kažem da me je Monolith patosirao, ovo je svejedno dobra i pažnje vredna ploča složenih ali ne pretrpanih kompozicija koje imaju dosta odličnih ideja ali i tonalnu i tematsku konzistentnost da se ne zagube u svom tom tehničarenju i eksperimentisanju. Posebno su gitare ovde inventivne, iskačući najdalje od „tradicionalnog“ blek metal jelovnika, mada Drottnar veoma vidno stupaju putem koji su već iskrčili Mayhem na svojim novijim izdanjima, ali generalni ton ploče nije ekscentričan već najpre istraživački i sve to, uz pristojan miks, veoma lepo teče. Loša vest je da bandcamp verzija albuma ne sadrži nove pesme koje su dodate za ovo izdanje (one su ekskluzivne za CD verziju) pa ako ste sva tri Monolith EP-ja već preslušali, na donjem linku nema ničeg novog za vas. Ostali nek pristupe otvorena uma i čista srca i poslušaju inteligentan, dobro napisan, hladan ali inspirativan blek metal:

https://drottnar.bandcamp.com/album/monolith

Stonerski kontingent danas nek započne novim, drugim albumom francuskog instrumentalnog psihodeličnog, stoner metal benda Jagannatha a koji se zove – Samsara. Ako sve te aluzije na hinduizam (nazivi pesama su: Sooraj, Chandrama i Brahmaand) deluju kao da su vaša šolja čaja od maka, verujem da će vam se album dopasti. Jagannatha nemaju u muzici previše azijskih motiva ali ona ipak uspeva da na momente ostavi ritualistički utisak. Naravno, sa instrumentalnim stonerom često je trik u opsesivnom ponavljanju i hipnotičkim lupovima pa tako i ovi nadareni Fancuzi znaju kada u rukama imaju solidan rif i koliko puta to treba okrenuti, sa minimalnim varijacijama, da se polagano gradi krešendo ka toj nekoj Nirvani kao načinu da se utekne večnom vraćanju Samsare. Ima ovaj album solidan dinamički raspon kome samo malo preglasan mastering ne ide na ruku, ali to na stranu, ovo je dostojanstvena stonerska ploča koja ne ide na otkrivanje tople vode ali vrlo lepo shvata moć rifa i koristi je koliko igda može:

https://jagannatha.bandcamp.com/album/samsara

Iz Tel Aviva nam, pak, stiže debi album benda Warp, koji se isto zove Warp i mada bend nije demonstrirao veliku kreativnost u imenovanju, muzički stvari stoje dosta dobro. Opet, ni muzika nije naročito inovativna i Warp, sastavljeni od članova nekoliko lokalnih pank bendova, na svom debiju više nego ozbiljno otplaćuju dugove ka roditeljima žanra, to jest lično Black Sabbath. Ovaj album je zapravo toliko jako inspirisan Sabatima da je već na pola prve pesme maltene sigurno da čovek zaboravi da sluša nešto izašlo 2019. godine jer psihodelična bluz solaža prosuta preko snažne bas-lomljavine nikako nije karakteristična za ovu deceniju, pa ni stoleće. Tek kada se bend vrati u srazmerno modernije („pankerskije“) ređanje distorziranih akorda setimo se da nemamo pred sobom ploču iz sedamdesetih, ali tad je već kasno – Warp je album bestidno utemeljen na venčanju hard roka, bluza i psihodelije i njegov prozračni, starinski ali tako funkcionalni miks savršeno funkcioniše uz muziku koja je jednako starinska ali nadahnuta i ubedljiva. Warp, bez sumnje, preteruju sa aranžiranjem i pesme zapravo imaju značajno više delova i tangenti nego što im je potrebno, dok se svaka ideja koja je momcima pala na pamet nekako ugrađuje čak i kada se ne uklapa uz sve što je bilo pre nje ili ono što će doći, ali u celini ovo je ipak prilično zdrav materijal, odsviran mladalački žestoko i razigrano uz gomile ukrasa i posveta u kojima ova tri muzičara definitivno uživaju, te lekovitom količinom pravovernih, teških,  bluzi rifova. Ovolika količina obožavanja Black Sabbath ne može biti zdrava, i nekome će album biti preterano sikofantski nastrojen da bi mogao da se shvati ozbiljno ali vredi to čuti:

https://warptlv.bandcamp.com/releases

Potkraj Januara izašao je i debi album Solunaca Bonzai i ovo je jedna pristojna ako već ne revolucionarna stoner metal ploča velikih gitara, dobrog gruva i načelno odličnog raspoloženja. Bonzai, za razliku od gorepohvaljenih Izraelaca, gube poene na to što im je muzika vrlo očigledno sastavljana po formuli i što se iz dobrog rifa koji im padne na pamet vrlo metodično cedi poslednja kap krvi pre nego što se krene dalje. Kad na to dodamo i malo previše „televizijsko“ pevanje dolazimo do toga da Seeds to Roots nije ploča koju ću preporučiti bez rezervi, u šta treba ubrojati i malo nesrećan miks u kome je sve glasno ali kao da mu fali malo moći, ali opet, Bonzai nisu rđav bend a ovo nije rđav album. Ima tu jakih rifova, dobre bluz podloge (On Repeat, recimo) i prljavih wah-wah solaža i da je ovde nekakav ozbiljan producent imao mogućnosti da se prihvati posla, od solidnog poluprodukta bismo verovatno dobili izvrstan album. Ipak, ni ovako kako je, nije to loše:

https://bonzai.bandcamp.com/album/seeds-to-roots

Da ne zaobiđemo ni ove nedelje pojski stoner metal, tu nam je debi EP šćećinskog sastava PowerPlant koji se isto tako zove i nudi četiri pesme sporog, prilično generičkog stoner metala sa ne naročito originalnim rifovima niti nekim velikim naporom uloženim u njihovo aranžiranje. PowerPlant su, ako ćemo da budemo grubi, maltene kao da je AI sastavljao stoner rok bend, ali ako nećemo da budemo grubi, a što bismo uostalom  bili grubi, i takav bend ima svoje mesto na svetu i ovo je EP koji nećete stavljati na listu ploča godine ali koji sasvim lepo može da se sluša dok čovek nešto radi (i, ako tome inklinirate, nečim se radi) i da mu bude prijatno:

https://hailtheplant.bandcamp.com/releases

Sa malim zakašnjenjem, evo ukazivanja i da je izašao novi, bogami osmi, album norveških narodnjaka, Trollfest, očigledno nameran da bude zanimljiv i slušaocima izvan skandinavskih krugova a što potvrđuje i da je naziv na engleskom: Norwegian Fairytales. Bez obzira na to, bend se ne odriče svog (izmišljenog) trolovskog jezika (mešavina „uglavnom“ norveškog i nemačkog, ali, kako sami kažu, „bez gramatike“) pa su pesme i dalje otpevane (well, odkrkljane) na najvećem delu svetske populacije nerazumljivom pseudolingvističkom metavicu. Kada se uz to pridoda činjenica da pevač Trollmanen sve vreme peva u klasičnom norveškom blek metal stilu, ovaj album ima nešto manji potencijal za krosover sa „normalnijom“ publikom nego što bi se po aranžmanima moglo reći. Opet, ne mogu da ne cenim tu beskompromisnost benda koji očigledno smatra da su blekmetalski blastbitovi i vrištanje previše važni elementi njihovog identiteta da bi se napustili zarad nekakve, hm, slave.

A podloge za slavu ima onoliko, Norwegian Fairytales je urnebesna smeša skandinavskog folka i žestokog, feelgood ekstremnog metala sa raspevanim refrenima, neodoljivo zapaljivim narodnjačkim temama, harmonikom koja vodi paradu a koju u stopu prate distorzirane gitare i suptilni klavir, nabadajući bubnjevi , milozvučni ženski soprani, i tu i tamo i gudači. Ovo je album koji vrlo ozbiljno i dosledno uživa u kontrapunktu ekstremne distorzirane metal muzike i dobro raspoloženih tradicionalnih narodnjaka i, kao i svi najbolji bendovi koji su se ovakvih projekata hvatali, uspeva da iz tog kontrapunkta izvuče ono najbolje: humor, energiju, žestinu i emociju, na kraju dana i nekakvo podsećanje na toliko puta ponavljanu istinu da samo živa tradicija koja se i dalje provlači kroz život i razvija, zaista ima vrednost. Trollfest su moguće ipak preekstremni za savremene world music festivale ali nama ovde to ne bi trebalo da predstavlja problem i Norwegian Fairytales valja slušati sa velikim osmehom na licu:

https://youtu.be/ijcMCJnnSLQ

Preskočiću novi Carnal Forge jer je to meni neslušljivo, u prolazu pomenuti novi album njemačkih Gloryful jer je u pitanju pokušaj rezurekcije „čistog“ hevimetala koji skoro sve radi pogrešno, od grozno preglasnog miksa i masteringa pa do očajnih „bratskih“ tekstova, čime mi je još više žao solidnih rifova koji se tu mogu čuti, ali ću onda da kažem da je izašao novi Beast in Black i… well, it’s complicated.

Beast in Black su i inače složena ponuda, neka vrsta visokokonceptualnog finskog tumačenja klasičnih ’80s metalskih tropa koje u finalnom produktu daje ne samo ekstremno „komercijalno“ zvučeću muziku već i nešto što mestimično odiše sasvim autentiičnom energijom. Beast in Black su, dakle, smeša klasičnog hevi/ glam metala osamdesetih (sve što vam pada na pamet između WASP, Motley Crue, Dia, Scorpionsa, Europe itd.) sa prstohvatom evropskog sintpopa koji se sa ovom muzikom iznenađujuće prirodno uklapa.

I sad, to je koktel VISOKOG kiča, zapravo toliko kiča na jednom albumu kao na ovom, drugom albumu Beast in Black, mislim da nisam čuo poslednjih trideset godina. Ali opet, From Hell With Love i jeste tako nezgodna ploča za kritiku ili uopšte, diskusiju jer se nalazi na razmeđi između potpunog, ledenog cinizma gde se Meat Loaf i Bon Jovi, Pat Benatar i Def Leppard susreću sa Van Halenom i Satrianijem na ploči izašloj tri decenije nakon što je iko od njih bio predstavnik zeitgeista, kao da se radi o nekoj čudovišnoj šali, ali i sasvim iskrenog, nepatvorenog uživanja u čistom hevimetal ekscesu i žestini.  Ja sam, ponavljam se ali relevantno je, star čovek i kada me album podseti na uzbuđenje koje jesam osetio kada sam čuo prve ploče WASP ili Motley Crue, pa i Bon Jovi i kada je to podsećanje, ma koliko kompjuterski proračunato bilo, istovremno i pravoverno energično i uspeva da uhvati dah dekadencije osamdesetih koja je i porodila ovakvu muziku, to je ipak neka vrsta nepatvorenog trijumfa. Malo hladnije gledano, neke pesme jesu cheesy praktično iza granice parodije, pa su zato zabavne, dok neke druge, na primer Cry Out for a Hero (uzgred, tematski posvećen Hokuto no Ken mangi!!!!) uspevaju da se zadrže tik na granici i da budu propisni hevimetal komadi kanališući besprekorno „androgini mačo“ stil osamdesetih koji je iz metala uglavnom nestao u poslednjoj deceniji prethodnog veka. Ne znam, verujem da sam jedini čovek koga znam koji će From Hell with Love slušati ozbiljno i, čak, sa odobravanjem klimati glavom i tapkati nogom uz njegove povremeno sasvim epski genijalne refrene (Heart of Steel, na primer), ali volim da mislim da će moj besprekorni muzički ukus i instinkt za pronalaženje relevantnog čak i u najdubljem ponoru trivijalnog biti dovoljan putokaz da ljudi makar probaju da ovo slušaju. Naravno, sve se to na JuTjubu da čuti samo u formi plejliste, ali vredno je truda. Stvarno.

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_mwdudMQAvibpN5I-ot-kUYtf2a-BE4HMw

Da se vratimo nečem manje „komercijalnom“ i ekstremnijem u nekom tradicionalnom smislu te reči, tu je novi album švajcarskog sludge-prog-death benda Herod a zove se Sombre Dessein (mračni, jelte, dizajn) i mada ovaj bend možda malko preteruje sa dužinom pesama čak i kada to nije SASVIM opravdano, ovo je u suštini ploča zdravog, žestokog zvuka koja uspelo spajha death metal težinu i brutalnost sa djent disciplinom i sludge neurotičnošću. Sombre Dessein bi svakako profitirala od malko komprimovanijih aranžmana, ali meni je ovo svejedno album koji uspelo vozi svoje opresivne groove krugove uz brutalno pevanje, nabadačku ritam sekciju i taman toliko „egzotičnih“ harmonija na gitari da se doda začin u inače veoma smrtonosno tvrd rad propisnih metal rifova. Uz neka visokoprofilna imena u postavi (Bill Steer gostuje na prvoj pesmi a Mike Pilat iz The Ocean odrađuje vrlo dobar vokalni posao plus svira odličnu drugu gitaru) i produkciju koja jeste očekivano spljeskana ali i dalje prilično efektna u onome što treba da radi, Herod su napravili logičan i sasvim dovoljan korak napred u odnosu na debi album They Were None da ostanu bend koji treba držati na radaru:

https://herod.bandcamp.com/album/sombre-dessein

U death metal ponudi ove nedelje debi album kanadskih Backstabber koji se zove Conspiracy Theorist i neka je vrsta kvazikonceptualnog albuma što se bavi teorijama o vanzemaljcima, vladinim agencijama koje nas sve prisluškuju, korporacijama koje uništavaju ekosferu a sa njima su svima u dosluhu itd itd. itd. Relativno originalan tematski pristup dok je muzički ovo… Pa… možda sam ja malo zastranio ali Backstabber sviraju prilično razvodnjen srednjetempaški death metal sa za mene očajno preglasnim, beživotnim miksom (pogotovo bubnjevi pate od toga) koji, istina, ima lepih rifova, solaža i sitnih fora (na primer umiksovani semplovi modemskog transfera podataka na No privacy) ali se retko izdiže iznad nivoa prihvatljive osrednjosti. Zaista je moguće da sam se previše navikao na death metal koji je mnogo žešći, ekstremniji i krvoločniji od ovog što Backstabber nude pa i kada dobijemo brze i žešće pesme (Subterranean, Inkspill, Geo Engineering) to meni i dalje dođe malko beskrvno i nedovoljno uzbudljivo. Backstabber su bend koji naprosto ima previše ravan i beživotan miks koji ističe sve što je u njihovoj muzici osrednje i generički a sakriva potencijalno nadanute elemente. Album ipak uključujem u ovonedeljni pregled jer prihvatam da ono što je meni možda previše generički i beživotno nekom drugom može biti ulaznica za slušanje death metala čiji su primerci koje inače ovde promovišem možebiti preekstremni za početnike:

https://backstabbermetal.bandcamp.com/album/conspiracy-theorist

Ponovo u sludge vodama, ovog puta zarad trećeg albuma italijanskih Varego, a koji se zove I, Prophetic, kako bismo pokazali da ima i melodičnih ploča u ovom mračnom podžanru. Varego, zapravo, prilično polažu na vokalne melodije koje su sa ovim albumom postale prominentan element njihove muzike i to je jedno instant osveženje u žanru koji je prečesto karakterisan pevačima što vrište na različite načine i od razvijenije melodije beže kao đavo od krsta. Varego pritom imaju i dobar osećaj za rifove i njihove pesme zbog toga zvuče veoma organski – kad čujete ubedljivu, moćnu rifčinu i preko nje himnični, mada nikako „komercijalan“ vokal koji razvlači neku upečatljivu temu, to vas odmah natera da slušate pojačanom snagom i date Varegu mnogo kredita unapred.

Neće sve to biti i vraćeno – Varego pišu pristojne pesme ali kogod da je ovo snimao i miksovao nije im učinio preterano mnogo usluga. Album je istovremeno i previše prljav i previše spljeskan, sa nedovoljno prostora da instrumenti prodišu, što je prilična grehota s obzirom šta se sve u ovim pesmama dešava. Pogotovo je bubanj prekomprimovan preko svake prihvatljive mere, a čitava ploča pati od usrednjene ekvilizacije, dok su vokali, koji su jedno od najjačih oružja benda, konstantno pod efektima koji bi trebalo da ih učine potentnijim ali prebrzo počnu da zamaraju. Ovo je priličan bedak jer Varego je bend koji od izdanja do izdanja kuburi sa produkcijom, prevashodno masteringom, ali koji je za ovaj album napravio veliki korak napred u pogledu vokalnih aranžmana i šteta je da sve to nije lepše producirano. Svejedno, radi se o bendu sa dovoljno svežine i energije da uvek za njih imam vremena a nesavršenost njihove umetnosti je, možda, delom i element njihovog identiteta.

https://varego.bandcamp.com/album/i-prophetic

Završimo kako smo i počeli – sa srpskim metalom! Ovog puta radi se o (za mene) misterioznom zrenjaninskom bendu Thot Purge koji sebe opisuje kao hrišćanski metal bend i tematski deluje kao da kritikuje aktuelnu vrlo seksualizovanu kulturu društvenih mreža u kojoj mladi odrastaju i, jelte, osećaju se obaveznim da igraju po pravilima praktično pornografskog prikazivanja svetu stvari za koje se nekada smatralo da su ipak lične. Dobro, kako ja to uvek kažem, nisi krivi mladi, krivi smo mi matori, al to na stranu, Live. Laugh. Love. je album pristojnog i pristojno produciranog death metala koji kombinuje malo slama sa malo grindcorea, deathcorea, i, hajde da kažem, blage progresive. Za razliku od gomile „provincijskog“ slema koji čovek čuje i odmah zaboravi, Thot Purge pokazuju dosta inventivnosti u aranžiranju, ali i pisanju rifova i muzika neretko dođe do granice nekakvog prog-death-grind koktela koji je osvežavajuće varijabilan (The Fuckboy Anthem, recimo, u svojih pedesetak sekundi pakuje dosta ideja a Backpacking With My Besties In Morocco x je legitimno dobar komad brzog, pametnog metala). Solidno to curi i moj glavni problem sa ovim albumom je, dakako, to što se kritika mladih što pod pritiskom krda upadaju u zamku promiskuiteta često ume izmetnuti u mizoginiju a obaranje na nekritičko prihvatanje kulturnih tropa koje guraju korporacijski mediji zna da sklizne u ksenofobiju. Ne pričamo napamet, Thoth Purge su krivi za sve ove grehe, zaključno sa tekstovima koji su sasvim na liniji rasističke mitomanije kakvu valja evropski alt-right i pomankanjem empatije kakvo ne bi smelo da postoji kod nekog ko sebe (makar u šali) naziva hrišćaninom – videti već pomenutu Backpacking With My Besties In Morocco x. Avaj, metal je često muzika suprotstavljenih ekstrema i, u ovom slučaju, jedan od tih ekstrema mi ni malo ne prija i dok mogu iz sve snage da pohvalim muziku, žalim što bend nema jednako produbljen pogled na politiku kada se već hvata da o njoj priča. Ovako kako stvari stoje, vrlo dobra muzika služi kao podloga za neke sasvim iritirajuće političke ideje (videti tekst poslednje pesme koji je naglašeno mizogin i neskriveno fašistički, nazivajući ravnopravnost „lažnim bogom“) i, što je još gore, s obzirom da album ima sva obeležja memecore proračunatosti, nije preterano pomisliti da se radi o pokaznom primeru kako fašisti metodično zagađuju sve rukavce popularne kulture svojim ideološkim materijalom. Šteta, ali i poučno:

https://thotpurge.bandcamp.com/releases

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s