Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 23-02-2019

Ponovo je vreme za metal i ako bi čovek rekao da bi vreme za metal trebalo da bude UVEK, ja tu ne bih imao prigovora. Ali dok se svet ne dovede u red, da mi vidimo šta smo imali tokom prošle nedelje.

Za početak, tu je sveža blek metal ponuda i prvo pa muško i to švajcarsko!

Radi se o novom, drugom albumu jednočlanog atmosferičnog projekta Cân Bardd i ako vam ime deluje poznato to je zato što smo prvenac Maloa Civellija pohvalili pre manje od godinu dana, mudrujući kako je muzika sjajna ali kako miks nažalost dosta narušava njen sjaj. Civelli je još tada rekao da je i sam svestan da je produkcijski njegova muzika zalužila bolje, pa da će za drugi album angažovati nekog iskusnijeg za mikserom i – evo nas sad na tom drugom albumu.

The Last Rain je priličan trijumf. Naravno, ovo je žestoko patetična i melodramatična muzika sa dugačkim pesmama i aranžmanima podešenim tako da se izvuče maksimum iz narodnjački intoniranih melodija, sa sve opširnim introima, klavirskim pasažima i orkestracijama. No, Cân Bardd, slično Saoru (koga navodi kao jedan od uzora) uspeva da iz ovog melanža folk motiva i preteranog, baroknog aranžiranja izvuče maksimum i izdvoji se iz čopora najpre na ime kvaliteta. Ovo su pesme koje svakako mnogo polažu na svoju melodičnost i patetiku ali Civelli uvek demonstrira ogroman napor da njihove glavne motive upakuje u što je razrađenije moguće forme, dajući svojoj muzici narativnu dimenziju i ostajući uvek u okvirima neke glavne ideje koju kompozicija jasno iskazuje praktično već na početku. Album je raskošniji nego prvi u svakom pogledu, sa interesantnim vokalnim varijacijama i produkcijom koja, konačno, ide u korak sa Civellijevim kompozitorskim i izvođačkim talentima. Da se mi razumemo, nije ovo nešto što kod mene može da bude redovno u rotaciji, ali u domenu atmosferičnog blek metala sa narodnjačkim osnovama, malo ima bendova koji su ovako interesantni.

https://canbardd-northernsilence.bandcamp.com/album/the-last-rain

Izašao je i novi Diabolical i ja nisam neki veliki ljubitelj kombinacije black i death metala koju ovi Šveđani vrte već izvesno vreme, ali ne bih da budem sitna duša. Eclipse je lepo producirana ploča koja meni suviše smrdi na televiziju i ima previše elemenata te neke moderne metalcore drame kakva se meni ne dopada, a premalo je tu autentičnije blekmetalske opasnosti, no, siguran sam da bi ovo mnogo bolje leglo nekom mlađem i manje opterećenom žanrovskom čistotom nego što sam ja, pa pošto album ne mogu nazvati tehnički lošim već samo estetski diskutabilnim, evo da se čuje:

https://youtu.be/N8yqAhPSqLM

Za melanholične dušice nudimo nešto što je malo više „tr00“ od Diabolicala, a radi se o drugom albumu švedskog jednočlanog benda Nasheim. Jord Och Aska (nažalost, ime albuma ne znači „Aska i vuk“ nego „Tlo i pepeo“ što je, priznaćemo, takođe kul) je jedna veoma razvučena, introvertna i meditativna ploča u suštini jednostavnih kompozicija koje imaju puno duše i u koje je autor, Erik Grahn uložio i dosta napora da njihove osnovne ideje razvije u ubedljive muzičke iskaze. Malo ga ubija miks koji odlično prezentira tiše pasaže, a kada grunu bubnjevi i gitare sve se nekako zbrlja i mada je čovek tako možda i želeo, ne mogu da kažem da mi ne smeta ta dinamička neujednačenost. Ti energičniji delovi imaju i lepe, mada ponovo jednostavne gudačke aranžmane i vokalizacije koje doprinose atmosferi i ovaj album je, u sumi, sav u atmosferi, pa ako vas privlači ideja o četrdesetak minuta lutanja kroz nečiju melanholičnu meditaciju, bez mnogo truckanja i džombi, ovo će vam se dopasti:

https://nasheim.bandcamp.com/album/jord-och-aska

Da ne bude baš sve danas melanholično i meditativno, tu nam je i prvi album finskih Aihos koji, doduše, izlazi tek krajem marta ali je već dat na raspolaganje najvažnijem blek metal influenseru na JuTjubu, jelte. Hävityksen maa („Zemlja uništenja“) je još jedno fino podsećanje na trenutni (vrhunski) kvalitet finske blek metal scene i ploča koja lepo kombinuje malo old skool elemenata sa savremenijim melodičnijim tendencijama. Album zvuči epski i grandiozno a da ne ostavlja utisak preproduciranosti i prepeglanosti i vozi se uglavnom u bržoj traci a opet bez vidne ambicije da osvaja samo na mišiće. Aihos, rekao bih, imaju jasno izgrađen identitet bez obzira što im je ovo prvi album i ovaj identitet u sebi nosi dosta te neke blek metalske slave sa pesmama koje zvuče borbeno i energično a istovremeno i emotivno. Izvrsna ploča, verovatno najbolji blek metal album koji sam čuo ovog meseca:

https://youtu.be/x5T1PTh9SF8

https://helterskelterproductions.bandcamp.com/album/h-vityksen-maa

Malo keltskih začina dobijamo sa drugim EP-jem edinburških Úir. Óenach Tailten (gugl translejt ne zna da se snađe sa ovim jezikom) nije ploča neke velike originalnosti niti je producirana nešto specijalno kvalitetno (au contraire), ali baš zato ima šarma. Ovo je blek metal utemljen na monotoniji i ružnoća je njegova osnovna estetska karakteristika. Što ne znači da na bilo koji način ovde pričamo o glupoj muzici (au contraire). Ovo je muzika tame, izolacionističke atmosfere i te neke duhovne pustoši. Dobro to dođe da se malo pročistimo od svih ovih melodičara koje smo do sada čuli i uz ove tri pesme može lepo da se kontemplira o mnogo čemu:

https://uir-fraech.bandcamp.com/album/enach-tailten

Iz Mineapolisa dolaze, pored junaka serije Beverly Hills 90210, i grozomorni blek metalci Nokturnal Frost. Ovaj dvojac je upravo izbacio svoj drugi album, Night Terrors i to je dvanaest pesama sirovog, iz stomaka izvučenog blek metala srednjeg tempa, pankerske jednostavnosti i jakog stava. Night Terrors je prtavi primer kako te neke ekstremne muzičke forme mogu da budu pribežište umetnika čiji su zanatski kapaciteti  veoma rudimentarni a da to bez ikakve sumnje bude validan estetski iskaz. Dakle, ovo nije ploča za bilo koga ko u blek metalu ceni melodiju, tananu emociju ili pružanje ruke folk muzici, već za ljubitelje prljave distorzije, bare hvatova, opsesivnog ponavljanja jednostavnih tema i dranja od koga pucaju glasne žice. Jake preporuke:

https://nokturnalfrost.bandcamp.com/album/night-terrors

Vorga su, pak, multinacionalni bend baziran u Njemačkoj i njihov prvi EP, Radiant Gloom je značajno tehnički i aranžmanski ambiciozniji mada se muzika ovde uglavnom drži snažnog udaranja i energije. Ima ovde i brzih delova, ali Vorga više vole da zvuče monumentalno nego da rešetaju iz sve snage sve vreme, pa je EP moćan a bez toga da obara brzinske rekorde. Aranžmani su dinamični, bubnjar napaljen a produkcija veoma nabudžena, tako da ovo opravdava svoju „misanthropic black metal“ etiketu u priličnoj meri i zvuči vrlo solidno:

https://vorga.bandcamp.com/releases

Iz bratske Češke nam, pak, dolazi treći album paganskog benda Dark Seal i Země našich předků je ploča koja uspelo spaja jak, distorziran, tvrd blek metal sa ukusno urađenim horskim aranžmanima i elementima narodne muzike. Ima ovde mnogo elegancije, mada opet, naravno, morate biti spremni za upade praktično čistog folka u blek metal. Meni sve to, naročito sada kad smo ostali i bez drugog velikog Šabana, sasvim ima smisla i prija:

https://darkseal.bandcamp.com/releases

Gde su Česi, tu su i Poljaci (ili bi bar tako bilo da sam ja gospodar ovog sveta), pa možete da odvojite četrdesetak minuta i za debi album benda Despised Cruelty koji, iako na početku zvuči sasvim sirovo i jednostavno, zapravo nudi dosta prijatnih iznenađenja, melodičnosti bez patetisanja i hermetičnosti koja zvuči prijemčivo i izazovno. Poljaci su danas svi u opasnosti da budu mereni aršinom koji je uspostavila Mgła, ali sa Łez Padół su Despised Cruelty pokazali da imaju sopstveni pristup ovoj muzici koji, iako zvuči prepoznatljivo poljski, nije i derivativan. Valjano:

https://despisedcreulity.bandcamp.com/

Gore smo imali album Night Terrors, a sada na drugom albumu bečkih Joyless Euphoria imamo pesmu koja se tako zove i otvara ga. Dreaming in Ultraviolet je, naravno, grozan naziv za album ma kog da je bend usmerenja, ali postaje malo objašnjiviji ako znamo da je ovo bend koji juri taj neki post-blek metal štimung sa dosta zamišljenih, kontemplativnih deonica, ali i sa dosta poštene distorzije i jake svirke. Shoegaze i black metal su počeli da se gledaju sa simpatijama još pre više od jedne decenije i danas njihov brak više nikom nije iznenađenje a Joyless Euphoria su samo još jedan dobar primer kako je ovo estetski apsolutna transgresija ali, eto, za mnoge ljude funkcioniše:

https://joylesseuphoria.bandcamp.com/releases

U praktično istom žanru su i The Moth Gatherer čiji je treći album, Esoteric Oppression prilično ubedljiva post-metal ponuda jakih, velikih gitara i stamenih ritmova, sa dugačkim pesmama i korenima u sludge zvuku. The Moth Gatherer su Šveđani i možda to objašnjava što je njihova muzika za nijansu manje patetična, ali ne manje monumentalna od onog što nude njemačke kolege. Vrlo solidno:

https://agoniarecords.bandcamp.com/album/esoteric-oppression

Vanum iz Santa Fea imaju drugi album, Ageless Fire, koji je izdao Profound Lore i ovo je lep primerak sirovog, neprskanog blek metala što baštini  svu tu melodičnost i emociju koja je danas glavna fora u ovoj muzici, ali ih isporučuje kroz muziku odsviranu i snimljenu na jeftiniji način i odiše jednim STVARNIM kvalitetom. Možda sam ja samo isuviše mator i odmah me popali kada bend zvuči kao da je autentičan a ne kao da je u pitanju ekipa koja naprosto svira žanr, ali Vanum mi veoma prijaju i volim njihovu kombinaciju brzog udaranja i lepih, lirskih melodija odsviranih na skoro amaterski naivnom nivou. Prelepo:

https://vanum.bandcamp.com/album/ageless-fire-2

I tu onda prirodno dođu i švedski Grafvintir čiji već šesti album (za sedam godina), Venenum Scorpionis nudi osam pesama agresivne svirke koja se bavi okultnim, mračnim, plutonskim i htonskim i nema nameru da hvata na nekakve emocije i atmosfere. Ne znači ovo da ovde nema melodija, naprotiv, ovo je veoma melodična ploča ali su izvedba i pogotovo umrljan miks takvi da favorizuju buku i prljavštinu. Grafvintir su loši momci i trude se iz sve snage da to pokažu. Naravno, da ne volimo loše momke, ne bismo ni slušali metal, pa je ovo album koji zahteva malo napora (pre svega zbog miksa) ali dosta lepog i isporučuje:

https://grafvitnir.bandcamp.com/album/venenum-scorpionis

Njujorški blek metal ima kod mene reputaciju uspelog kombinovanja blek metal agresije, avangardnih strategija i postrokerskog ugođaja i drugi album jednočlanog Funereal Presence, nakon petogodišnje diskografske pauze, nazvan Achatius je odličan pokazni primer. Ovo je ploča surove, brutalne, ružne ali emotivne i nekako intimne svirke, spakovane u veoma dugačke ali ne dosadne pesme i producirane jeftino i grubo ali tako da se lična nota dovede u prvi plan i sve učini ubedljivijim. Nije ovo za svakoga, ima tu dosta petljanja, a podrumski kvalitet zvuka je, dakako, barijera za sebe, ali meni se ovaj album jako sviđa:

https://funerealpresence.bandcamp.com/album/achatius
Prvenac kalifornijskih Necrochamber producirao je Dan Swano i Ceremonies for the Dead je jedna brutalna, tvrda blackened death ploča rafalne paljbe i opakih rifova. Nije ovo bogznakako ni originalno ni pametno ali prija:

https://necrochamber.bandcamp.com/releases

Prelazimo na Stoner i prvi EP brazilskog kvarteta Void Tripper koji su se brinuli da neće baš iz aviona biti jasno šta je osnovna ideja vodilja njihove muzike, pa su tajEP nazvali Sabbath Worshipping Doom. E, sad su stvari značajno jasnije, a Void Tripper osim te neke sikofantske ljubavi prema najvećem hevi metal bendu svih vremena imaju šta da ponude i na muzičkom planu. Ovo je vrlo gruvi, vrlo organski stoner rok, sa očiglednim DNK Black Sabbath u svojoj srži i bez ambicije da se pravi neki odmak od formule koja podrazumeva kanabis, spor, lepljiv zvuk i jake rifčine. No, Void Tripper ovo provlače vrlo spontano, imaju prijatan garažni saund i mada se pevanju ima ponešto zameriti, generalno nude odličan polaroid benda koji polako prevazilazi demo fazu i počinje da se formira u nekom zrelijem obliku. Prija!

https://voidtripperdoom.bandcamp.com/album/sabbath-worshipping-doom

Grčki sastav Their Methlab nije baš stoner ponuda ali se mestimično dovoljno preklapa sa njom, uvaljujući po koji jak rif u svoj gruv, da nam bude zanimljiv. The Last Second, debi album ovog trojca je ploča postrokerskih, delimično psihodeličnih instrumentalnih džemova koji se lepo kreću od šapata do distorzirane, glasne nirvane, snimljena uglavnom iz odjednom, jelte, i miksovana da se zadrži ta neka živ(insk)a spontanost a da se opet izvuče najbolje iz svih tih meditacija koje gitare i bas nude preplićući teme i melodije. Kad su bučni, ovi Grci su bučni, kad su tiši, zvuče kao da znaju šta rade i meni je ovo veoma prijatna ploča na kojoj wah-wah i flendžer odrađuju masivan deo posla, baš kako treba da bude:

https://theirmethlab.bandcamp.com/album/the-last-second

Hjustonski Warlung na svom drugom albumu, Imortal Portal nastavljaju sa omažiranjem hevi metala, hard roka i psihodelije iz sedamdesetih (i ne samo sedamdesetih!!!) godina i mada je njihova muzika u principu malo suviše „komercijalna“ da bi bila pravoverni stoner po mojoj računici, ovo je svejedno, opet meni, prijatno za slušanje na ime sve te hevimetalske elegancije koju album isijava. Ko voli retro zvuk ali ga nervira kad bendovi samo džemuju, sigurno će umeti da ceni ove tvrdo napisane pesme u kojima se čuje sve od Pink Floyda (Heavy Echoes) do vintidž Ozzyja (1970. koji je, kako i na JuTjubu primetiše, čist ripoff Bark at the Moon):

https://warlung.bandcamp.com/album/immortal-portal

Kanađani Getaway Van na svom prvom i istoimenom albumu samo malo kubure sa miksom koji je siroviji nego što bi bilo idealno za njihovu inače veoma zapaljivu hard rok/ stoner svirku. Sve ostalo je kako treba i ovo je zarazna, gruvi muzika sa jakim bluz osnovama i nekoliko pesama koje uspevaju da uđu u uvo na prvo slušanje i onda ih je teško izbaciti odande (You Make Everything, recimo). Metal? A nego šta je?

https://getawayvan.bandcamp.com/album/getaway-van

Švedski Ordos je snimio i svoj teći album, The End i tu postoji čitava složena priča o tome kako ih je gitarista napustio pa je ostatak benda sebi stavio u amanet da album mora da se napiše i snimi i kako neće da sviraju ni koncerte ni ništa dok to ne bude gotovo i… Nije da to vas zanima. Ono što treba da vas zanima je da je ovo odličan doom/ stoner album mračne ali zavodljive svirke koja je sva utemeljena na teškim rifovima i gruvu koji je spor ali ne toliko da se uz njega ne može pijano (i, da se ne lažemo, drogirano) igrati. Ordos su se izvrsno snimili i ovo zvuči besno i teško ali bez nameštenosti koja bi pokvarila taj osećaj spontane svirke četiri čoveka sa jasnom zajedničkom vizijom. Metal kao iz kuhinje naših baka, ne po zvuku već po toplini:

https://ordosofficial.bandcamp.com/album/the-end-2

Tu nam je i drugi album Dead Witches, pod imenom The Final Exorcism i ovaj bend bivšeg bubnjara Electric Wizard, Marka Greeninga na njemu ni ne pokušava da se odmakne od prepoznatljivog psihodeličnog stoner metala sa satanističkim elementima na kome je Greening i izgradio reputaciju. Najveći problem ove ploče je miks koji je ipak prejeftin i prenatrpan za muziku koja nosi ovoliku količinu masivne težine i treba da osvaja psihodeličnim gruvom. Nažalost, gitare, iako jake i jako distorzirane uspevaju da zaklone dobar deo bubnjeva ali i pevačicu Soozi Chameleone koja inače obavlja vrlodobar posao isporučujući pankerski interpretiran stoner ali sve vreme deluje kao da je nalepljena preko matrice. Nekim albumima ovakva postavka zvuka radi posao, ali ne i ovom koji zvuči naprosto klaustrofobično bez da ponudi taj neki topli, okružujući, hipnotički stoner ugođaj. Utoliko, solidni rifovi, lepe solaže i dobar gruv i atmosfera dosta ispaštaju zbog zvuka pa je i album tek poluuspešan u onome što namerava:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/dead-witches-the-final-exorcism

A tu je i novi Candlemass i bend koji je krajem osamdesetih definisao zvuk doom metala za naredne decenije, sada je ponovo na sličnom poslu, sa povratkom originalnog pevača i pesmama koje imaju mnogo te neke postsabatovske, spore, melanholične metal elegancije koju su posle baštinili nebrojeni bendovi počev od Cathedral, Paradise Lost i My Dying Bride pa sve do Srbije i, recimo, Drifta… The Door to Doom je, nimalo prikriveno, jasan pokušaj da se uhvati malo stare magije i pokaže da ovaj bend još uvek ima šta da kaže na istu temu i mada Candlemass nikako nisu esencijalni u 2019. godini onako kako su bili pre tri decenije, ovo je sasvim slušljivo. Naravno, ima ljudi koji će sa gnušanjem odbiti ovaj podgrejan obrok i ja to sasvim razumem, ali slušan u izolaciji, ovo je prijatan mada nimalo revolucionaran retro-doom, uredan i neuvredljiv, sa nekoliko lepih ideja i solidnom produkcijom:

https://candlemass.bandcamp.com/album/the-door-to-doom

https://youtu.be/lquK2iHZ514

Ne da moderni doom mora da bude revolucionaran. Split album bendova Coltsblood i Un nudi dve pesme od preko dvadeset minuta koje su toliko spore i tužne da skoro da obe zvuče kao karikatura funeral doom metala. No, jaka emocija i iskrena ekspresija iste su uvek na korak od toga da budu ismevane, pa ja ovu ploču apsolutno preporučujem ljudima čista srca i otvoreena uma:

https://coltsblood.bandcamp.com/album/coltsblood-un-split

Zato Primitive Man imaju novi split EP sa bendom Hell i ovo je MRVEĆI težak nihilistički blackened doom koji isisava sav vazduh iz prostorije dok ne krenete da halucinirate i shvatite da je smrt bila jedino prema čemu se vaš život od samog početka neumitno kretao. Primitive Man su jedan od najbeskompromisnijih bendova u svom žanru pa ni na ovom izdanju ne teba očekivati milost. Fantastično, čak i ako Hellove pesme nema na Bandcampu.

https://primitivemandoom.bandcamp.com/album/split-with-hell

Pravimo kratak zaokret natrag do blek metala, ali ne baš ČISTOG blek metala, sa prvim albumom salvadorskog benda Witchgöat. Witchgöat sviraju thrash metal sa black metal začinima, takoreći blackened thrash i njihov prvenac, Egregors of the Black Faith je superzabavan komad sirovog ali ni slučajno amaterskog treša sa prljavim blek metal infuzijama, old skool pevanjem, mnogo apokaliptičnih rifova koji prizivaju u sećanje ono vreme od pre tri i po decenije kad smo slušali Possessed i mislili kako je ovo kraj muzike i ne može crnje i grđe i jebote, kolko je dobro. Witchgöat su, naravno, mnogo melodičniji od Possessed ali to ne smeta, ovo je seksi, zapaljiva trešagija koja bi, da sam ja neka vlast, išla u lektiru i obavezno slušanje na časovima muzičkog ali i građanskog vaspitanja. Euforija!!!!!!!! Za svakog ko voli Aura Noir i slične ekscese ovo je obavezno:

https://morbidskull.bandcamp.com/album/egregors-of-the-black-faith

The Wandering Ascetic iz Singapura su neka vrsta sajd-projekta članova benda Rudra i njihov debi album Crimson je zanimljiva diverzija u okviru opet te neke blackened thrash formule. Naime, ovo je ploča koja se uglavnom kreće u nekoj orbiti srednjetempaškog thrash metala kakav su u devedesetima provlačili, recimo Kreator i Megadeth, sa brutalnim blek metal vokalom, ali sa mnogo suptilne svirke koja pokazuje da ovo nikako nije ploča koja bi da prvenstveno hvata na buku i agresiju. Formula je iznenađujuće potentna, pokazuje se, sa mnogo dobrih rifova i zavodljivog srednjetempaškog gruva, do mere kada bih rekao da meni prijatno ali monotono pevanje možda predstavlja najveću prepreku između ovog albuma i interesovanja šire publike za njega. Vrlo solidno:

https://thewanderingascetic.bandcamp.com/album/crimson-black-thrash-metal

Belgijski Ethereal Darkness sa svojim debi albumom Smoke and Shadows nudi nekakvu kombinaciju death i doom metala sa dosta melodičnih rešenja i jake emocije koja meni onda biva pomalo karikirana kad krenu duboki death vokali. Dakle, kičlijski je sve ovo pomalo, a i miks je previše beživotan za muziku koja zaslužuje više dinamike u studiju. No, verujem da ima kome će biti više nego slušljivo:

https://etherealdarkness.bandcamp.com/album/smoke-and-shadows-2

Nemački anarhisti i vegani iz King Apathy imaju novi album i mada je Wounds svakako suviše emotivan i patetičan za moj ukus, verujem da će ljudima mlađim i manje ogorčenim od mene prijati ova salata postmetalskih tema, atmosferičnih kompozicija i bolno odvrištanih vokala. Sve je to meni isuvuše tryhard, ali pošto sam svestan da cinizam nije vrlina, urgiram da me ignorišete i date ovom inače zaista solidno sklopljenom albumu šansu:

https://king-apathy.bandcamp.com/album/wounds

Za ponovo retro ugođaj tu je debi album kanadskih Chainbreaker, benda koji sadrži neke od članova Toxic Holocaust. Lethal Desire je ploča bučnog, prljavog hevi metala sa jasnim ’80s šmekom, ali ovde pričamo o rezurekciji andergraund zvuka iz osamdesetih, tog nekog raskršća na kome su se susretali speed, thrash, pa i hardcore punk bendovi onog vremena. Chainbreaker svakako sebe vide kao rivajvl bend, sa naslovima pesama poput „Born Loud“ ili „Leatherized“ ali koliko god ja inače bežao od ove vrste grobarske prakse, ova ekipa iz Toronta ima i umeće pisanja pesama i dobru produkciju da svoj retro-metal provuče uz autentičnu, prljavu i pomalo satansku energiju. Da su ovako nešto svirali pre tridesetpet godina danas bi bili zapamćeni kao uticajan, važan bend, no, iako neće ući u istorijske udžbenike na ovaj način, Chainbreaker mogu da budu ponosni što su ponudili 13 pesama bučnog, zabavnog metala uz koji može da se lepo, rokerski lumpuje. Bravo, momci:

https://chainbreaker-canada.bandcamp.com/album/lethal-desire

Izašao je i devetnaesti album trešerskih prvoboraca iz Nju Džersija, Overkill i, ako ste očekivali da će The Wings of War nešto radikalno promeniti u izrazu ove ekipe, zaista ste naivni. Overkill su se mumificirali i tačno znaju kakav im zvuk danas prija te kakve pesme uz njega idu i ako vam se dopadao autput benda iz poslednje decenije, The Wings of War isporučuje sve po istom receptu. To znači da je ovo i dalje rokerski, radnički thrash metal sa himničnim refrenima i neprestano nadrkanim vokalom Bobbyja Blitza, matematički preciznom ritam sekcijom i piromanskim gitarama.

Overkill nikada niko nije mogao da optuži da nemaju duše pa to ni ovog puta neće biti moguće. Ovo je bend koji više od trideset godina pravi muziku koja očigledno dolazi iznutra i izražava nedvojben stav i svetonazor te time i izbegava da zvuči zastarelo sa prolaskom vremena. Hoću da kažem, Overkill su uspešno pelcovani od praćenja trendova i njihov metal je onoliko autohton i autentičan koliko je uopšte moguće u okviru jednog ipak prilično dobro omeđenog žanra kao što je thrash. Sa druge strane, svaki od poslednjih nekoliko albuma je pokazivao i da Blitz i drugari možda preteruju sa količinom muzike, kako unutar jedne pesme tako i na ploči u celini pa je i The Wings of War kombinacija instant pamtljivih hukova i moćnih refrena, sa aranžmanima koji kao da imaju više materijala nego što je potrebno da pesme dosegnu svoju konačnu formu. Nije ovo strašno i mislim da delu publike i prija to što Overkill beže od klasične rokenrol forme, ubacujući brejkdaunove i bridževe i onda kada ih ne očekujete, tako da je ovo još jedna veoma solidna i elegantna ploča starih asova iz Garden stejta. Albuma nema za legalno a besplatno slušanje na internetu pa se snađite, a evo ilustracije:

https://youtu.be/uIfUeUCYudo?list=PLxKHVMqMZqUSHkFE97KhJz9A5cxljSXLh

Opprobrium su se nekada zvali Incubus, ali su promenili ime da ih ljudi ne bi mešali sa onim drugim, glupljim Incubusom, i sviraju još od osamdesetih a The Fallen Entities je njihov peti album i ovo je meni prijatan, prilično starinski deaththrash koji se više oslanja na gruv i proste ali efektne rifove nego na brzinu i agresiju. Naravno, ume to da bude i malo montono u gitarskom domenu, ali Francis Howard se trudi da povremeno ponudi iznenađenje u vidu razrađenijih rifova i solaža i dok ploči fale katarzična razrešenja koja bi pesme učinila pamtljivijim, meni je ovo svejedno prijatan komad ’80s i early ’90s nostalgije odrađen dostojanstveno od strane ljudi koji su zapravo i pre trideset godina radili isto ovo:

https://opprobriumband.bandcamp.com/album/the-fallen-entities

Basilysk iz Filadelfije imaju debi album, Emergence i ovo je neka zanimljiva progresivna forma death metala sa ekscentričnom produkcijom i primetnim eksperimentalnim ambicijama. Naravno, kako uvek treba da se setimo, eksperiment znači da unapred ne znate kakav će biti rezultat, a pesme na prvencu Basilyska zapravo i neretko deluju kao da je tu mnogo delova nastalo u izolaciji pa su sastavljeni jedan uz drugi da bi se vidleo šta će na kraju da ispadne. Rezultat jeste album koji je bolji u elementima nego što je koherentna celina, ali ima ovde nesumnjivo mnogo interesantnih momenata da se čuju i provare:

https://basilysk.bandcamp.com/album/emergence

Kalifornijski Continuum sa svojim drugim albumom, Designed Obsolescence nude nešto što zvuči kao potpuno by numbers verzija technical death metala. Sve je to impresivno dobro odsvirano i snimljeno, sa komplikovanim aranžmanima, iznenadnim zaokretima pod devedeset stepeni, komplikovanim rifovima ispod kojih bend uredno sipa precizne blastbitove i pevačem koji zatrpava sve svojim pečinskim vokalom, ali da se odmiče podaleko od nekih školskih setinga, ne odmiče se. Ovih dana sam se malo vraćao španskim Wormed i njihovom poslednjem remek-delu od pre par godina (naručio Pseudo Horizon majicu i tako to) i u poređenju sa njima Continuum zvuče kao da znaju sve reči ali ne znaju šta i jedna od njih znači. Ali ako niste tako nesnosno snobovski nastrojeni kao ja, ovo svakao vredi čuti:

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/designed-obsolescence

Meka iz Ohaja imaju EP od tri pesme surovog, sirovog i neodoljivog blackened death zvuka pod nazivom Ending my Life to Destroy Yours i ovo je baš kako treba hermetično a zarazno, prosto a duboko, produkcijski prljavo i jeftino a savršeno. Ispiti na iskap:

https://mekaoh.bandcamp.com/album/ending-my-life-to-destroy-yours-2

Možda ne toliko mračno i nihilistički ali Minors iz Ontaria na albumu Abject Bodies nude uporediv nivo zastrašujuće opresije kroz muziku koja kombinuje hardcore brzinu i sludge težinu a to se onda nalazi negde na sredini i zapravo etiketa powerviolence koju sebi bend kači ima puno smisla iako sam ja mislio da to niko više ne svira:

https://weareminors.bandcamp.com/album/abject-bodies

Za kraj, malo mathcorea, virdžinijski Black Matter Device sa EP-jem Hostile Architecture i mnogo vriske, nervoznih gitara i bubnjeva koji se sapliću sami preko sebe. Dobra produkcija i kratke pesme tako da je ovo zapravo vrlo prijatno za slušanje:

https://blackmatterdevice.bandcamp.com/album/hostile-architecture

2 comments

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s